Драгица Радетић

Ова пословица изречена о библиотекама може бити потврда за разлог што је борска библиотека недавно постала нови дом једној необичној књизи. Књига је необична по изгледу, садржају, времену и путу који је прешла да би своје место нашла на библиотечкој полици.
На први поглед ова књига изгледом подсећа на старинску кутију за накит. Формат јој није уобичајен – 18x11x10 цм. Када се отвори “кутија за накит” открива се садржина коју чини мноштво речи које су попут бисерја низане од А до З, на 2206 страница: Речник италијанског језика, у издању УРЛИЦО ХОЕПЛИ, Милано, 1913. година, мали тираж.
Речник обухвата лексику општег карактера. Обрада речи је граматичка и значењска. По начину обраде речи, речник припада и лингвистици и лексикографији. Кроз језик је представљен део италијанске културе и књижевности.
С обзиром да се језик стално мења и развија, овде се могу наћи и архаичне речи, које носе нешто од флуида мисли, осећања и опажања ранијих времена. И то је једна од посебности ове књиге. Деведесет јој је година, те побуђује одређено поштовање. Наџивела је своје прве власнике, а наследио ју је наш суграђанин, господин Валеријан Попов. Поклањајући је библиотеци на брижљиво чување и још брижљивије коришћење, омогућио јој је да настави живот у посебном фонду наше библиотеке.
Господин Валеријан Попов корисник је борске библиотеке од времена када је са породицом доселио у Бор. Више од тридесет година.
Посебно од када је у пензији доста чита, јер своје слободно време највише воли да проводи уз добру књигу. Од својих родитеља је наследио љубав према књизи, музици и уметности уопште. Ствари које је наследио, а у које спадају књиге, музикалије, иконе и друге вредности материјалне природе у сенци су наслеђене складне мешавине италијанског, грчког и руског духа.
његов отац, Владимир Попов, рођен је крајем 19. века у Русији, на Азовском мору, од оца, руског држављанина, грчког порекла и мајке италијанског, аристократског порекла. Као трогодишњи дечак, Владимир је са Азовског дошао на Јадранско море, када му се мајка, оставши удовица, удала за нашег човека, богатог трговца из Котора.
Близина мора је у њему рано створила жељу да плови, да упознаје свет, различите културе и људе из далеких земаља. То га је определило да заврши наутичку школу.
У време бурних историјских дешавања, избијања првог светског рата и Октобарске револуције, у време када су се земље и људи делили и уништавали, у Владимиру се развијао космополитски дух. Пловио је туђим водама и обилазио непознате земље, али се нигде није осећао као странац.
Ипак, на дугим путовањима по мирном и уснулом мору, као и сваки млад човек, сањао је о великој и јединственој љубави која га негде чека. И сачекала га је у Котору лепа Рускиња, госпођица Евгенија. Оженио се и засновао породицу. Више га нису вукле даљине. Стручно се оспособио за контролора мера и постао врло цењен и тражен у овом послу.
Са породицом се преселио у Дубровник, центар трговачких и уметничких збивања, град на раскршћу светова, вера и култура.
Госпођа Евгенија Попов , мајка господина Валеријана, у њихов заједнички дом је унела смисао за лепоту, љубав према песништву и дар за музику. Сећа се господин Валеријан да је као дечак понекад сатима слушао своју мајку како свира на клавиру и дивио се њеном умећу да кроз музику изрази осећања. Настојала је и друге да подучи свирању на клавиру, и страним језицима.
Из Дубровника су се због очевог посла селили у друге градове, у Крагујевац, Београд, Ваљево. У новим срединама су их брзо прихватали као вредне, умне и племените људе. Стицали су нове пријатеље који су се радо окупљали у њиховој кући. Дуге зимске вечери, уз топли самовар, улепшавала је музика или Пушкинови стихови које је госпођа Евгенија рецитовала на руском. њихов живот није био лагодан, али је био испуњен духовним садржајима који су их бранили од малограђанске свакодневице.
Тако се господин Валеријан Попов сећа својих родитеља. Ово нам је испричао када је, са благом сетом, поклањао њихову књигу. И његов унук Алекса, лепи црвенокоси дечак, чуо је ову причу и чува је у свом чистом дечачком срцу. Једном ће је он причати уместо деде.
Наша библиотека се на овај начин захваљује господину Валеријану Попову на поклоњеној књизи, која је за њега више од књиге.

Драган Стојменовић

(…)
сад изговарамо
заклетве о путовању
сат
опет откуцава
сате
сат опет говори
идем идеш иде
изгледа
онемећемо(1)

Неизрециво, али потпуно разумљиво подражавање жеље за путовањем. Неухватљиво и вечно присутно кретање без комплексних структура простора и времена, једноставно: идем идеш иде. Сусретања су неизбежна, питање је само колико смо спремни да упознамо друго и треће лице, личности које нам иду у сусрет. Да ли је то изворни појам среће – тренутак сусрета, препознавање другог и себе, у ситуацији када је потребна потпуна отвореност према другоме? “Силина смелога случаја” у микрокозми?
Како сада из тог клупка можемо извући почетак и крај? Како их препознати када су потпуно истоветни? Почетак је вероватно спирала, петљица, а крај је наизглед само прав и њиме увек почињемо плетиво вешто начињеном петљицом. Тако, изгледа, све бива у недоглед. Поета и путник спајају се и тешко их је разлучити у том јединственом бићу. На крају крајева, то неће ни бити потребно. Происхођење из једног у друго је један вид неописиве нарације коју ни овом приликом нећемо успети да сагледамо и послужићемо се малим лукавством – ритуалним увођењем у оригиналне текстове Александра Помежанског. Дозволимо само да нас жеља за откривањем поведе у препознавање речи, читање и међусобно упознавање. На том путу нећемо ни бити свесни претапања граница, спајања светова, језика и бића, читања и путовања; тумачења тог, у извесном смислу, обреда прелаза.
Фазе обреда прелаза формулисао је А. ван Геннеп (1909). Искористићемо их приликом конструисања овог текста (у једном импровизованом облику покушаћемо да пренесемо сам обред који читаоца, надајмо се, може увести у “друго” стање ствари) – приказа путописа Персијске разгледнице Александра Помежанског,(2) и његове поезије, при чему ћемо оглашавати поједине фазе на овом путовању. Записани утисци увешће нас у један, по много чему, другачији свет поезије и културних разлика који је А. Помежански живео.
Прву фазу обреда прелаза чини ритуал сепарације. Он почиње када путник крене према себи одвојивши се од виртуозног свирања на пупчаној врпци првим изговореним стихом. Тада он самом себи веже пупак, нађе центар света у себи и свет већ путује у њему. Брод остаје миран а пејзаж на обали лагано се креће. Завежљај који путник носи са собом у ствари је он сам. Безвременост тог момента, непостојање статуса и норми огласићемо стиховима:

(…)
ја имам
свој чамац неба
ја имам
свој прамац мира

сто пута каже
не
а ја ћу данас
отпловити

Поезија изолује песника али га, било као поету, путника или читаоца, спаја са другим светом.
На том месту, долазимо до средишње, лиминалне фазе у обреду прелаза, или другачије речено, путовања/читања као ритуала прекорачивања граница познатог. А. Помежански том приликом је читао културу Ирана, записујући своје утиске оставио нам је могућност да “путујемо” и осетимо дух Персије посматран кроз призму која је искристалисана у Европи.
Богатство детаља који нас уводе у свакодневицу појединих региона Ирана, Техерана, предграђа и околних места, можемо издвојити у неколико уопштених категорија које су представљале сферу интересовања путописца: опште разлике које постоје између култура; културни контекст који произилази из ислама, шеријата и револуције као тадашње основе државног уређења Исламске Републике Ирана; сукоб Ирана и Ирака осамдесетих година XX века. Све то преломљено је кроз духовитост песника који културне разлике сагледава у наизглед маргиналним особеностима Иранаца, нпр. откривеним “другим лицем” Ирана које није баш у толикој мери презирало западне пороке и валуте. С друге стране трагичност ратне ситуације, званичне политике Ирана и култова личности који су испливали после Иранске револуције, путописац је вешто избегавао да карактерише и описује из некаквих званичних изјава у медијима, већ их је упијао из свакодневних ситуација на улици или из приватних, породичних и личних трагедија приликом сусрета са једноставним људима и породицама који су у њему препознавали архетип путника са отвореном душом и добрим намерама, кога су заузврат даривали искреношћу и исто толико отвореном душом древне Персије. А. Помежански описује овај универзални говор душа: “Путник чак неће морати да изговори ни једну једину реч: ако је жедан, треба само да пружи руку ка бистрој води која овде значи исто што и сам живот.” Жеђ за упијањем атмосфере Ирана угашена је уз шољицу чаја у једном сеоском домаћинству описаном у разгледници. Ухваћен је и прочитан истински дух Персије у сеоској кућици од непечене цигле, негде дубоко у пустињи. “Намештаја у класичном смислу те речи нема. Само разастрти ћилими, у једном углу танке простирке на којима породица проводи свој ноћни одмор, на којима се рађа и умире. На бело окреченим зидовима од непечене опеке – из новина изрезане фотографије имама Хомеинија, ајатолаха Бехештија, неких младих иранских ратника, синова или рођака. И то је све.” Знатижељни погледи пролазника, трговаца, упозорења наоружаних људи у зеленом, тајанствени гестови невидљивих пријатеља скидали су чадоре са те задивљујуће земље.
Већ поменута бескрајна духовитост и учитавање духа путописца у живот Иранаца огледа се кроз изванредне формулације било да је реч о револуцији, пићу или храни. Све то спајао је на њему својствен начин. На разгледници “Воћни сок у вино” можемо видети Помежанског како испија горки талог персијске традиције и “модерног” Ирана: “У постреволуционарном, исламском Ирану, који се до непрепознавања разликује од Ирана из времена лозе Пахлавија, уживање било које врсте алкохола је најстрожи табу; забрана, разуме се, не обухвата коришћење алкохола као медицинског дезифектанта који, на жалост бројних поклоника добре капљице, не може да се пије.” Бескрајни истраживачки дух и путопишчева знатижеља заиста дубоко понире у стварност Ирана тако да нам у истој разгледници осликава оно што је свакако далеко од очију просечног путника-туристе, да све што је људски није страно људима па и муслиманима у Ирану, који не поштују баш дословце исламске регуле, па се у свакој погодној прилици огреше чашицом “арака” (персијском ракијом) која се производи у тајним “фабрикама” које дестилишу, замислите само – лозовачу; али и смоквовачу, дудовачу или ракију од урме. Оваква огрешења се строго кажњавају јавним бичевањима – обично са “четрдесет удараца електричним каблом који је заменио трдиционалну воловску жилу… Вино се тада претвара у крв…”
У Персијским разгледницама пажња је посвећена свему ономе што сачињава свакодневни живот у иранским регионима, Техерану, селима у пустињи: моди, храни, ресторанима, пијацама, пустињским путевима и насељима, индустријским радницима, револуционарној гарди која се сусреће на сваком кораку, јавним институцијама и јавном животу које обезбеђују наоружани стражари; али и дубоко укорењеним у шеријату: обичајима, празницима, прославама, сродничким односима, браку и уопште традицији коју је А. Помежански одлично познавао. Компарације ових веома широко изведених одредница, пре свега у историјском смислу стања ствари – пре и после иранске револуције, односно у старој Персијској монархији и затеченој Исламској Републици Ирану, пружају знатно дубље сагледавање стварности кроз ишчитавање овог путописа стварајући једну целовиту слику, не само затеченог стања, већ и конкретног културно-историјског контекста савременог Ирана.

дадоше води воду
небу небо
мени кровове

мален их проналазим

исклесах од њих
дубину
увис је бацих
помешаше се

сад
више налик
на споменике

Биће сасвим довољно да на крају отворимо себе према ономе што је А. Помежански срдачно исписивао и чиме је испуњавао овај град – својим универзалним духом уметника и уметности – Молитвама, које су понекад тихе и нечујне до онемелости, али које нам буде наду у трагању за откривеним јединством естетике-етике-логике А. Помежанског. Осврнућемо се пред сам крај овог текста на једну духовиту опаску из Персијских разгледница, која се односи на оне који желе да што бучније упуте своје молитве надајући се да ће оне бити услишене. У њој ћемо препознати један сасвим другачији приступ и став (које смо покушали да пренесемо његовом поезијом) према ономе коме се упућују. “Судећи по максималној ангажованости свих апарата и уређаја који те поруке преносе, неко од учесника у овим рамазанским активностима је, чини се, прилично наглув.” Не дозволимо само да се поред могуће онемелости нађемо међу наглувима за оно што се тихо изговара и не намеће својом суштинском интимношћу и бићем.
Ритуал агрегације био би последњи у овом низу ритуала конструисаних у обреду прелаза за који је неопходно присуство читаоца. У нади да ће нам овај обред састављен од речи приближити дела Александра Помежанског, песника и путника који свој дом антиципира у поезији и путовањима, он већ иде у сусрет знатижељнима и оглашава се стиховима:

(…)
у твоје племе
долазим
са луком смеха
и стрелом себе
млад
и распеван
(…)

Адам Круг

(1) Сви стихови у овоме тексту стихови су Александра Помежанског из збирке песама Молитве, објављене у Бору 1990. године.
(2) Који је, по речима господина Светислава Стевановића, настао од сабраних радио-прилога, редовно пристизалих у редакцију Радио-Бора било у виду писаних прилога, било у виду фоно-записа, касније објављених под наведеним називом у Бору 1986. године.

Светислав Стевановић

(У помен Александру Драгићу – Помежанском)

Хајде / дај ме тој води / зови је моја / или / моја вода / или само вода / треба / да стане кад тече / да потече / кад је најзеленија / треба да је / за твоју крму / дубока / хајде / дај води нека слова / за успомену

А. Д. Помежански, Молитве: лирске минијатуре, 1990.

О пријатељима се, ако тако не именујемо тек уљудно конвенционални људски однос толеранције и прилагођавања, већ део сопствене личности, онај драгоценији, увек недостајући за бар повремено самоосећање потпуности, говори с разумљивом топлином, која равнодушнима призвучи патетиком или отужи сладуњавим сентиментализмом. Уколико буде тако доживљена, реч казује више наш литерарно естетизирани егоизам, него дубоко искрени пијетизам и оданост људским и стваралачким вредностима пријатеља. Ако је још реч о песнику и пријатељу који је већ у магли или светлости оностраног, сећање чува контуре слика или мрве догађаја по неком свом чудном, самовољном и самосталном, такође скоро оностраном критеријуму, и одбија приговор конвенционалног – о мртвима све најбоље. Зато ове ретке, посвећене успомени на Александра Сашу Драгића (Помежанским га ни сад не могу именовати без причине отуђивања, мада се тако најрадије званично потписивао) означавам насловима двеју збирки његових песама и изричем говором његових стихова, његовим говором.
Свима који су сретали Сашу Драгића било је познато да је био путник, често луталица, што се може и синонимно саобразити, полиглота од талента и страсти, и човек чудесне лакоће комуникације са људима од сваког соја и одгоја, сваког хира и манира. Тако би га у најкраћем другима описивали, с неизоставним призвуком симпатије и оне интимне препоруке која се из нијанси тона којим се говори одмах препозна. Био је, додајем, за свој пријатељски круг озрачење ведрином духа и динамиком темперамента, а за оне којима су га смерили јавни послови сушта угодност културом опхођења и луцидношћу склапања низа детаља у складни мозаик подухвата коме се приступа. Шармер и алтруиста, боем младалачке распојасаности, али и господствене уздржаности и после ситних сати и крупних чаша.
Имајући га данас само у књигама, чини нам се да су то биле и његове поетске предиспозиције и парадигме његовог песничког усуда или досега. Јер, ко је и шта је песник? Путник, луталица до предела и људи у даљинама и у себи самом, до релација могућности и граница, до схватања и зачудности, до смелости и стрепње, до реалности и до мита. Ко је и шта је песник? Полиглота за вавилонску збрку и сагласје људског говора и ћутања, језика реалних ствари и језика привида, говора биља и вода, говора тражења и покушаја давања, говора непојамног богатства и сироте ништавности.
Саша Драгић био је чудесне моћи комуникације са људима. Је ли то била незајажљива потреба за духовним опипом свега што кола у можданим и крвним вијугама да ту остане оригинално и непоновљиво, болно непретопиво и недељиво са другима, и ужасавајуће сродно и непојамно разуђено? Био је он, свакако, песник искуства, и необичног и свакодневног у исти мах, а његова поезија и сигурно прибежиште и крхко склониште, и путовање и повратак. За њега путовања нису имала краја, језици су остајали безнадежно несавладиви својим бројем и могућностима, комуникација са људима болно усамљеничка, а поезија – сублимат свега тога, привид склоништа на ветрометини. Животна, песничка или тек моја домишљена контрадикција.

Петком се помишља на путовање / Петком се / Пред очи постире нова ливада (Ако имаш очи, ако познајеш ливаду.) / Петком се / Пред руке простире нова шума (Ако имаш руке, ако те блажи шума). Петком се / Пред корак простире нова стаза (Ако мораш да ходаш, ако постоји стаза). Ако све није / тек једна луда кућа пуна снова / Црних и распоређених / Смешно правилно / Од једне вечери до друге.

(из необјављене заоставштине)

За нас, интелектуалце по чувењу, а провинцијалце по комуникацијској опрезности и бојажљивости, на путовањима са ансамблом Културно-уметничког друштва Бор, Саша Драгић је био многоструки језик елементарног споразумевања на свим европским меридијанима и тумач нашег духовног идентитета, колико смислом, садржајем и значењем, толико сувереном лакоћом светски углађене презентације. Препуштали смо му с бескрајним поверењем први корак у сваком и сваковрсном контакту, како са карабињерима на препуном тргу у Венецији, (где је наш аутобус застао, не налазећи прописани паркинг и излажући се ригорозном кажњавању) или на француско–швајцарској граници, где су наши возачи приспевши без прописних папира заустављени, тако и при свечаним вечерама и пријемима у побратимском Крезоу у Бургоњи, при здравицама и почасним церемонијама. Имао је за све колико практично, толико достојанствено, ведро–срдачно решење и разрешење. Често духовито и неочекивано, тако да “обара с ногу” чак и увек сумњичаве царинике и за све равнодушне чиновнике.
Можда претерана бојазан од индискреције није ми никад допустила да се распитујем за животни пут и судбину Саше Драгића, мада није био склон тајновитости у том смислу. Присећам се тек неких назнака његовога искуства туристичког водича, као и опорости гастарбајтерске одисеје по Европи. Можда ми се тек причуло. Песничке склоности и додире није баш често откривао. Тек при дужим путовањима, кад се душе раскрављују спонтано започетом песмом, разиграју очекиваном новином утисака и узбуде слутњом пустоловине, или пак разнеже носталгијом, говорио је стихове домаћих песника, помињао нека имена као познаничка из младости, и показивао необично истанчан укус за асоцијативно и сублимно. “…Да је види, трска је порасла за два коленца”, парафразирам и данас у сећању стих о занесености женском лепотом, који сам од њега чуо, не потрудивши се никад да установим ауторство. Волео је Настасијевића, Диса, Ујевића… А остао је, настанио се у својим песмама. Можда у овој понајвише:

Човек који је видео све / престонице света / све градске тргове све /булеваре / све споменике владара / све мостове / све реке / човек који је препознавао / све боје / нарочито / боју пролећа лета јесени /нарочито / боју зиме /које се плашио / нарочито / човек кога су пропуштале / све страже / свих утврда свих бастиона / од староримских у рушевине / претворених / до новосветских претворених / у стаклене баште / пристао је враћајући се / у своје село / да буде затворен између / четири зида / узгајајући увек поново / потомке / једне исте биљке коју је донео у недрима.

Из збирке На ушћу дуге, 1989.

Непреводивост песме не допушта њено свођење на једноставне, разумљиве нарочито практичне одговоре, али уз ризик банализације, крајње неприкладне за ову прилику, настањење, живот и смирење Саше Драгића у Бору, скрајнутом рударском граду са још увек оскудним комуникацијама са светом, можда је схватљиво из ових стихова. Уосталом, људски дух не прихвата крај, иако је неизбежан. Увек постоји даље… и за Сашу Драгића:

/…даље је / крајина буба и мрава / и траве / даље је / васкуларни систем / чисте воде / даље / још има шуме и росе / и наде.

Из збирке На ушћу дуге, 1989

Горан Миленковић

Александар Драгић – Помежански рођен је 8. фебруара 1935. године у Зрењанину; отац пореклом из Ниша, а мајка Ленка из старог пољског племићког рода Помежански (породици, пријатељима и онима жедним лепих и интересантних ствари често је показивао стари дворац и стари родовски грб, а снажна потреба неколико пута га вуче у изненадне из духа непомериве и неодложне одласке у Варшаву); отац са краљевском владом избегао у Лондон, одакле се није никада вратио у отаxбину; средњу школу завршио у Смедеревској Паланци; студирао књижевност; живео у Бару, Бечу, Штутгарту, Сарчешмеу у Ирану итд., највише у Бору, мада је пре свега по својем луталачком и свега жељном духу био прави грађанин света (обишао је “Европу, Азију и добар део света у трагању за неким својим небом и судбином”); преводилац, секретар КПЗ Бор, члан УКС и Удружења преводилаца Србије, сарадник бројних листова и часописа и незаменљив културни радник; посебно – уметник, књижевник и пасионирани љубитељ језика (говорио је девет светских језика, бавио се лексикографијом); умро је 21. марта 1993. године, остављајући иза себе богат и уметношћу испуњен живот.
Прве песме објавио 1955. и 1956. године у листовима Видици, Сведочанства, Поља, Кораци, Младост, Млади Крајишник; од 21. септембра до 2. новембра 1964. године у подлиску Политике превод романа Ф. Николаса Острво проклетих; 1970. у коауторству са Стипом Радићем Мој први речник у издању Медицинске књиге (Београд/Загреб), петојезични илустровани речник за децу, са 3000 терминолошких јединица на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику; од 1978. објављује у Колективу и Борским новостима; присутан у зборницима песама: Будно око (Веће синдиката општине Ниш, 1981), Цвет за успомену (Удружење писаца Ниша, 1981), Трагови (Књижевна омладина Бора, 1982), Сусрети другарства – поезија 1974–1984 (Веће Савеза синдиката Србије, 1985), у Зборнику радова Музеја рударства и металургије у Бору (ИИИ – ИВ), 1986, у зборнику Октобарска свитања (Књижевна омладина Бора, 1986); у Јасмину, број 143, из 1986. године излазе делови неких песничких циклуса; 1986. књига путописне прозе Персијске разгледнице (ШРИФ, Бор); 1989. заједнички подухват са сликарем Петром Фајмоговићем: 18 репродукција слика и 18 песама, писаних према сликама, књига На ушћу дуге (ШРИФ, Бор); 1990. књига песама Молитве: лирске минијатуре (ШРИФ, Бор).

(Ване Живадиновић Бор)

Ана-рима је релативно ново поетско средство, чији је опис први пут дат крајем 1974. године у Оксфорду. Ово је учињено у једној малој књижици која је сачињена више као документ, а не за комерицијалну продају. Тек у мају 1975. године читаоци су сазнали за постојање нове риме – када је исти текст поново објављен у оквиру посебног додатка у Пхоениx магазине, бр. 13.
Интересовање за овај нови метод је ипак врло брзо почело да расте, иако се не би могло рећи да је било велико; добијао сам позиве од песника, предавача и научника. Написан је и објављен велики броја песама од којих су многе упућиване директно мени. Отуда су неке од песама које илуструју овај оглед оригинални радови. Исто тако, посве су нова и нека питања и проблеми о којима се данас расправља, а једно од њих би могло да гласи: да ли модерна поезија уистину захтева и нову риму? Будући да постоји велика слобода, да ли нам је потребна нова дисциплина?
Пре него што одговоримо на ово питање, укратко ћемо се осврнути на музику, уметничку сестру поезије. У њој се врло рано уочава тежња за ослобађањем од форме. Почетком века Шенберг уводи атонални систем (познат и као пантонални), а пре њега млади Дебиси изјављује (својим пријатељима) да у компоновању не признаје никаква правила. Ову тежњу, међутим, убрзо потискује трагање за новим дисциплинама (и нове употребе старих дисциплина), не као за трајним правилима, већ као за самоизабраним методама у појединим делима. Многи композитори прихватају овакав ток ствари, а сам Шенберг уводи нешто мало касније и свој изразито строг дванаестотонски систем. Други композитори постепено мењају своје формалне методе, а наводи се Бенxамин Бритн, који је за себе рекао да прелази са једног начина на други баш као што пчела лети са цвета на цвет. И овде је реч о слободи, али о једној посве другој слободи: не толико о спонтаности колико о већем избору метода.
Када је реч о поезији, први утисак би могао да нас наведе на помисао да је ситуација посве другачија. Чини се, на први поглед, да се већина модерних песника опредељује за спонтаност, а не за некакав метод. Други, пак, они које занима форма, лако се окрећу класичним начинима, посебно у области риме. Овај утисак, међутим, по свој прилици није посве тачан. Маргарет Пејн с правом тврди да у модерној поезији има много више форме него што се претпоставља. У једном од новијих чланака она пише: “Сматрам да у савременој поезији преовлађује аурална форма, а не визуелно математичко структурисање. Дужину стиха или реда одређује ухо, које даје форму засновану на звуку, музици и ефекту.” (Форм ин Модерн Поетрy, “Орбис”, лето 1976, бр. 24) Чини се да овакав аурални метод омогућава стварање најразноликијих ритмова. Ако је песников избор ограничен, онда је то случај у области риме. Поред класичне риме и њених бројних варијација (котрљајуће р, ублажено р) модерни песници најчешће користе старије форме нпр. асонација и алтерација, а неки песници су користили и Вилфрид Овенову пара-риму ШОден, Кејт Даглас, а од млађих Xон Вадингтон–Фетер у “Рат- раце” која се налази у Ипсо Фацто, антологији Међународног удружења песникаЋ. Отуда би се могло рећи да нова рима представља корисно проширење постојећег формлног избора, који је и данас унеколико ограничен. Међутим, пре него што пређем на разматрање ана-риме, желео бих укратко да опишем прегнуће Француза у тој области.
Познато је да Арагон, бивши пријатељ Елијара и Бретона и бивши мајстор слободног стиха, за време рата прешао на пуни стих. Он је такође настојао да уведе и везано римовање или “продужени стих” (риме ењамбее), тако што је почетне сугласнике из треће строфе користио да би завршио риму. (види, Ле Цреве Цоеур). Овај се метод може користити тек повремено, или за постизање посебних ефеката. Било како било, слични начини за повезивање били су познати већ код Жерарда Менлија Хопкинса и у раној велшкој поезији. Ево једног теоријског примера таквог везивања: Саинт, траин, то, од чега последња реч то долази на почетак трећег стиха.

Опис

Ана-рима се заснива и на самогласницима. У двема речима које се римују, сугласници морају бити исти, али је њихов ред различит. Овакво преуређивање је основно начело нове риме. Када је реч о самогласницима, строгих правила нема – они се могу мењати или остати исти (асонантно р). Неки самогласници, међутим, могу да покваре риму. У таквим случајевима песник сам одлучује о евентуалној промени, при чему је она у великој мери условљена његовим општим стилом. И овога пута је реч о “уху”. Осврнимо се сада на риму која је прихватљива. За реч долл (или дале, дулл) може се употребити лоад, лењд, лед (лид није примерено); за реч ацаре (сцоре, сцоур) може се узети царес или цоарасе, цоурсе, цурсе, црасс, цросс или роокс, роцкс, руск; за цорал (или цхорал, цруел) рима би могла да буде цаллер, цолоур, лоцкер, рецалл, цоолер, киллер. Избор је углавном суштинске природе, и као што ћемо касније видети, врло широк.
Одмах се може запазити да није од пресудног значаја писање речи које се римују, већ изговор; отуда пеаце не би требало везивати са цопе, већ са сее.Слично томе, кнот не би требало везивати са танк, већ са тоне (тон, тан). Овде се примењује фонетско начело, као што је то случај у пуној рими (еyес – нице, њасте, фацед).
Будући да нова рима захтева преуређење сугласника, она се може објаснити као делимичан анаграм – због тога је и добила назив ана–рима (или анаг–рима), који је данас опште прихваћен. Међутим, не би се смело претеривати са анаграмским видом ана–риме, јер она не води нужно до добрих резултата. Напротив, овај метод може да произведе непримерну риму, на пример раге–геар, спидер–редипс, ресцуе–цурсе.Све у свему, најбитније је направити звук који је мекши и мање “звони” од пуне риме. О томе сам говорио у првом разматрању ове новине 1974. године, одакле и следи навод: ”Данас… представљам нешто унеколико познато, риму која је мекша и мање звучна од класичне риме. За старије форме риме се може рећи да поседују умногоме наглашену звонкост због које се могу поредити са дурским тоналитетима у музици. Отуда се осећа потреба за мекшом римом, сличнијом молским скалама у музичком комаду. Као што ће се показати, нова рима није само мање звучна – она је и мање предвидива…” (Из “Тхе Анаг–Рхyме”, Оxфорд, 1974). Ова рима је примернија за изражавање сањарења, туге, слободних слика, надреалних асоцијација и за просту нарацију.

Примери

Време је да се зауставимо са теоријским разматрањем и да наведемо примере из пера истакнутих песника. Због своје мекоће и непредвидивости, нова рима се лако користи у консекутивном реду, као што је то случај у песми Маргарет Пејн “Фром мy Роом”:

Those dark trees
make vistas stilr
strangely like caverns.
Behind the brighter, lighter leaves
a secret place reveals.
I fully know there are no caves,
elusive fantasy invokes,
some nearer buildings and a road
make an imagined door…
yet my feelings sence the womblike
hiding of the soft cool
branching limbs,
the sharp green smell:
breezes redouble
in my ears like blood

(Посебна награда на Phoenix такмичењу, 1975. године, жири у саставу: Хари Чемберс и Харолд Масингам.)

У овој се песми види и то да песникања не користи увек целу реч у рими већ само њен део: леавес – ревеалс или редоубле – блоод. Ова пракса је данас у великој мери прихваћена.
Моје првобитно предвиђање да ће неки песници прво користити консекутивну риму потврдило се као тачно. У ствари, један песник, Мајк Мадокс, предавач енглеске литературе, објавио је наративну песму сачињену од 52 стиха у консекутивној рими, при чему је избегао било какво осећање монотоније (“Труе Тхомас”, бр. 5, 1976). Други песници су, пак, одмах користили наизменичну риму и то са таквом лакоћом и савршенством као да су годинама знали за ана-риму. Ево почетка песме Брајана Мерикина Хила, које се једноставно зове “љуест” (Пеннине Платформ, зима 75/76).

Searching the alien city I saw you in the half dark
Stand on the kerb to look before you crossed.
I spoke from too far off, masked by a crowd
of chattering loiterers. When I run you risked
a gap between taxis to reach a dark girl
in a torn anorak and a ragged, gracious man
You three reached an alley, I found no one in the glare
From a suddenly lighted window in that impass with no
name

Запажамо како у овој песми наизменичан ред савршено одговара како овој мрачној приповести, тако и њеној тајновитости. Једно још тананије римовање налазимо у песми Мејбел Ферет. Опис смењивања годишњих доба почиње простим наизменичним римовањем (за лето) да би се развио у сложенији образац за зиму (а, б, ц – а, б, ц). њен наслов је “Дуалитy” (приложена за ову прилику).

Summer was rich this year, a bulging purse
full of authentic guineas with golden glints
splendid and shining. This summer could usurp
an ancient’s telling – although his slack skin tingles
remembering yet his boat and the burning stream,
those fabulous meadows, those legendary trees
growing by mythological forest mares.
Even such old, crabbed men have had to assert
THIS summer was bountiful. But autumn tip-
toes insidiously towards us. Apples drop
furtively from the bough. Days dwindle. Roof tiles
are touched with frost now. Into the pit
of winter we must steer, and cold will prod
to altered acts, accounting by different lights.

Свака од ових рима је правилна ана-рима, али ваља приметити да је једна од њих добијена методом “позајмљивања” или проширивања: стреам – форест марес. Овде оно марес узима један сугласник од речи која јој претходи. Ово је посве у реду, а касније ћемо се задржати на значају овог метода.
Један други песник, Дензил Данет, нашао је други начин да створи сложено римовање, он га појачава на посве ингенозан начин. Он је искористио анаграмску природу риме и створио строфе од по три консекутивне риме, од којих свака има другачији сугласнички ред, на пример: рифтс, фист, стифф. Другим речима, он прави варијације на риму, што се најбоље види у његовој дугачкој песми “њинтер”, чији почетак овде доносимо:

Tress
Barely stir
While frost
Almost stalls
Nature’s engines, halts
The last round on the tussle
Of sap with vein-walls
And strictly disallows
Every appeal. The slow…

(Песма је добила посебну награду од аутора)

Због могућности да се постојећа рима мења више пута, предложено је да се назове и варијација рима (за разлику од репетитивне риме). Жилијен Бенс Xон предлаже алтернативни назив: мека рима.

Тешкоће и препреке

Упркос задовољству које пружа рад са овом новом римом, песници су указали на многе тешкоће и проблеме.
А. Тешкоће да се нађе одговарајућа рима – иако већина речи има мноштво речи које јој сликШуЋју, није по правилу увек тако. Узмимо, на пример, реч “хат”, која као да нема одговарајућу ана-риму. У случајевима као што је овај, песник може да разреши случај тако што ће да “позајми” сугласник од претходне речи. Ако узмемо да стих гласи: ис хат или сериоус хат, избор је заиста велик: хе сат, хот сеа, хате сее, њхо сет, њхосе теа, тњо хас – и још много других. Овакво проширивање риме на две речи већ сам обрадио у првој свесци (1974). У погледу речи које имају само један сугласник песници нису имали никакве тешкоће, а сви су римовали он са но, роњ са аре, или чак гага са аго, или бабе или обеy. Није потребно наглашавати да ана-рима није обавезна, да се увек може прећи на несликовани стих или на неку другу врсту риме. Међутим, на предлог лондонског магистра математике Б. Соргоа, направљен је обиман тест речи. Он је израдио “метод узрока” помоћу којег се долази до приближне процене постојећих речи за сваку групу сугласника. Тако, на пример, за речи са три дата сугласника (К–Р–С, или Л–П–С), број риме је уистину велик, иде чак до стотине, посебно ако се користи две речи за једну.
Б. Могућност да се ана-рима не запази. Ово је уистину тачно, посебно када у песми постоји сложено римовање или повезани стихови. Међутим, чак и када није очигледна, рима доприноси свеукупном звучном садржају песме. Ово већ јесте случај са различитим ритмовима који се не запажају, али мало ко због тога приговара. Ако пак песник жели да његова рима буде упадљива, он може да уради две ствари. Прво, он може да се определи за наглашену риму која је у исто време асонантна. (пост – стоп, цоунтер–рецоунт).
Друго, песми се може дописати мала белешка, нешто као “песма у ана-рими”, што је био случај са многим песмама објављеним у Пеннине Платформ. Сличне уводне напомене налазимо у музичким делима: Свита оп. 2 у Д- молу (Бах), Фантазија у цис-молу (Шуберт) или Соната но. 1 у Ф-молу (Брамс). Посве је уобичајено да се читаоцу назначи расположење или “тоналитет” песме, а велики песници су и у прошлости својим песмама дописивали “предговоре”.
Ц. Инхибиторно дејство риме. Извесни песници жале се на овакво дејство. Наиме, после почетног лаког тока речи, рима све теже долази. Ово се дешава, али се не сме заборавити чињеница да је у питању новина и да је потребно вежбати, и то много више него што то чинимо када је у питању пуна рима, која нам је блиска још од детињства. Но и поред тога многи и за пуну риму користе посебне речнике риме, јер ни она не долази тако лако. Завршити стих одређеним звуком често може да представља тешкоћу. На срећу, ана-рима се не мора користити на крају стиха. Као што ћемо сада видети, ова нова рима може лако да се стави на почетак стиха, као почетна рима.
Почетна ана-рима. Увођење некаквог звучног ефекта на почетку стиха није нова идеја. У највећем броју случајева он има форму простог понављања или алитерације ШСер Томас Вијат, Сер Едвард Дајер, Сер Волтер Релеј, или од савременијих песника Волт Витман, Свинбурн, ЈејтсЋ. Може се рећи да пунији звук риме није погодан за почетне ефекте, због чега се врло мали број песника упушта у такве експерименте.
Ово се, међутим, углавном односи на пуну риму. Ако се, пак, окренемо некој другој врсти риме, доћи ћемо до другачијег закључка. Могућно је у одређеним ситуацијама наићи на пара-риму на почетку стиха, или у врло добрим песмама. Било да су тамо уметнуте свесно или по “звуку” није од пресудног значаја. Када је реч о ана-рими, у већини случајева је то урађено свесно. Маргарет Пејн је написала песму Гетхсемане пре које, дакле, на самом почетку стоји њено писмо у којем указује на почетну ана-риму.
Охрабрен овим примером, покушао сам да пишем песме са почетном ана-римом у сваком од стихова, али морам да признам да ме резултати не задовољавају. Реч је, рекао бих, о предрасуди. Ево почетка једне такве песме, за коју сам свесно одабрао једну “вечну” тему – оно чудно осећање ноћу пред надолажење лошег сна, а наслов јој је Бефоре тхе Нигхтмаре:

Sleep little monster of my tidal dreams,
Pleas of dark anguish will not you dispel,
Rest your hungry mouth on my fetid lungs
and stare into my head with small red eyes.
Nor are you alone on my aching side.
Rain is sleeping, green, on your golden tall
…

Неко би сад могао да приговори да сам изабрао “издржљиву” тему, тему која пружа мноштво могућности за обраду. У том случају, једини могући одговор био би одломак из једне друге песме-узорка, по цену да наљутим читаоце. њена тема је тананија а наслов јој је Цхилд Ресцуед (први део):

A room or something, depressing, street level,
More minutes elapse in silence, waiting
Rain falls on gray squares of s small window,
Near me a child wet, dirty, doping,
Our roof is tin, noisy and leaks,
Fear is still in the child and strange his eyes.

Природно је да се и дугачке речи користе за риму (надир, ордаин; массиве, саве ме), али није увек потребно да се обухвати цела реч, већ само њен почетак (нарцотиц, царнивал, манифолд, номинал).
Усуђујем се да посве прозаично додам да се овакве речи могу наћи у сваком речнику – да није потребно трагати за посебном књигом риме. Отуда не видим неки озбиљан проблем, неки инхибирајући ефекат када је у питању почетна ана-рима.
Постсцрипт (Вишеструко сликовање). Неки песници су предложили да се ана-рима користи у споју са другим облицима риме. Xилијен Бенс Xонс верује да би се могло утицати на “промену тоналитета” унутар једне песме, од дура на мол, или са пуне риме прећи на ана-риму. У основи ове идеје је да се нагласи промена расположења, рецимо, са радости на тугу, са активности на сањарење или вице-верса. Овакве примедбе су драгоцене. Познато нам је да су песници и у прошлости испробавали вишеструко сликовање, у време када је то била новина, Овенова пара-рима. Оден је био подједнако успешан у том погледу. Ја ипак мислим да је ово тек почетак ана-риме. Моја истраживања показују да се она лако и добро спаја са простом асонанцијом и пара-римом. Други спојеви различитих рима су за сада тек пробе, прегнућа тек у повоју. Било како било реч је о широком пољу које би требало истраживати постепено.

Милета Продановић

Детаљна хронологија живота и дела уметника Стевана Живадиновића – Бора коју је за монографски каталог изложбе приређене у Београдском музеју савремене уметности саставио Бранко Алексић, у делу који “покрива” другу половину века добија један – могло би се рећи – рефрен. Протагоности умиру. Алексић педантно, хладно бележи годину и старост личности важних за причу о Живадиновићу – Бору у часу одласка са овог света: смрт Растка Петровића у 51. години, смрт Yвеса Тангуyа у 55. години, Ренеа Магриттеа у 69, Марцела Дуцхампа у 81… Маx Ернста, Гиоргиа де Цхирица, Душана Матића… Јуана Мироа, Марка Ристића, мртвог есејисте, Далија у 85, Оскара Давича у 80…
Стеван Живадиновић – Бор се није нашао на овом списку јер је у време припреме и одржавања велике изложбе у Музеју савремене уметности и ревалоризације његовог рада у средини из које је потекао још био жив. Све до доласка његове велике донације у Београд, Бор и његов рад били су знатно присутнији у специјализованим публикацијама о надреализму објављиваним широм света него у Београду. Чак и у стручним круговима једва да је било људи који би могли без размишљања рећи где и како живи овај уметник. Чак и да ли је уопште жив.
Стеван Живадиновић је, од 1944. године био оно што би се данас модерном терминологијом рекло: апатрид. Живео је у Енглеској, најпре у Лондону, а од 1973. године у Оксфорду.
Та просторна “дислокација” слична је, на пример, “дислокацији” још неких београдских надреалиста. А, у ширем смислу, и други протагонисти надреалистичких збивања, у бурним временима, и на просторима склоним хировитим променама доживели су различите идејне или егзистенцијалне дислокације.
Упркос свим разликама унутар надреалистичких скупина, па и разликама унутар оне београдске – различито порекло, различита уверења, различити креативни потенцијали, и коначно (али никако и најневажније) различите судбине – може се рећи да је заједничко место највећег дела биографија припадника надреалистичких кругова била, на крају ће се испоставити, извесна БИЗАРНОСТ биографија. Да ли су деца београдских “бољих кућа” могла да претпоставе да ће постати генерали, а “радикални побуњеници” да ће постати цензори, повереници бирократских структура културе. Револуционари духа – трговци или чиновници.
Стеван Живадиновић – Бор није присуствовао свим овим трансформацијама, његова британска биографија је, у мањој или већој мери, биографија усамљеника.
Као сасвим случајан гост, крајем 1988. или почетком 1989. године, у зиму, нашао сам се у последњем дому Стевана Живадиновића – Бора. Свратио сам, заправо, да се сретнем са кустосом задуженим за преговоре око организовања Борове београдске изложбе. Цедуљица у руци на којој је била исписана само адреса није много говорила путнику из даљине, некоме ко је први пут у Оксфорду.
Могло је то бити древно здање у сенци каквог универзитетског торња, готичког или неоготичког, свеједно. Могла је бити кућа у низу, едвардијанска или викторијанска, свеједно. А могла је бити и издвојена, скромна вила у каквом врту.
А какав је могао бити човек кога ћу срести? Тај надреалиста. Старац, сасвим сигурно – имао је, знао сам, око осамдесет година. Ипак, могао је то бити очувани, још увек добро одевени потомак међуратног београдског богатства, можда помало срођен са енглеским манирима. Окружен дискретном послугом какву виђамо у чувеним енглеским ТВ-серијама. Можда жив духом, можда уморан. А можда и сенилан?
Готово ништа од свега овога није било тачно. Аутобус на некој од приградских линија оставио ме је у улици чије је име стајало на мојој цедуљи, али мало подаље од назначеног броја. У крају није било чувених острвских кућа у бескрајним низовима, зграде су биле издвојене и окружене зеленилом. Оном широм света познатом травом која прави квалитет постиже редовним скраћивањем и заливањем, не краћим од неколико векова.
Када сам притиснуо тастер звона поред врата беле двоспратнице, нико се није сјурио низ стрме степенице да ми отвори. Након неког времена, након непријатне паузе, приметио сам да се једва разгрћу завесе на неколико прозора. Осетио сам парове очију које пиље у мене.
Коначно, зачуо сам споре, опрезне кораке који се приближавају вратима. Двери су се отвориле свега неколико сантиметара, наравно, разноразне резе и ланци спречили су већи отвор врата. Из дубине здања зачуло се, изговорено крештавим гласом, питање кога тражим. Сасвим близу резе видео се фрагмент руке изобличене артритисом и део лица старице. Моје објашњење је потрајало дуго; име Мр. Живадиновић поновио сам неколико пута, варирајући акценте на све могуће начине. Није вредело – на њеном лицу није нестајао утисак збуњености и великог страха. Треће могућности није могло бити – или сам добио погрешну адресу или особа није добро чула.
Непријатно објашњавање прекинуо је спори долазак старца који је госпођи рекао да је посета највероватније за њега. У ходнику се појавила и нешто млађа особа у одећи медицинске сестре. Био је то, несумњиво, старачки дом. Поздравио сам се и упознао са старцем. Обратио ми се на српском и повео у собу за госте где је кустос већ завршавао преглед радова које је уметник имао уз себе.
За надреалисте обично везујемо побуну, енергију па и младост. Помало је необично видети остарелог надреалисту. Можда је занимљиво посматрати како ко носи ту старост. Буннуел, скоро сасвим глув, издиктирао је свом сценаристи мемоаре који, када се читају – без обзира на честа просијавања сете, па и црнохуморно освртање на хендикепе старости и скоре смрти – делују, по врцавости и “брзини текста”, као да их је написао тридесетогодишњак. Салвадор Дали тонуо је у немоћ, његова старост гротескно је разарала глумљену супериорност и витализам целе његове каријере.
Стеван Живадиновић – Бор је, заправо, био једини надреалиста, прави, аутентични, “из епохе” – како би то рекли колекционари намештаја, кога сам лично упознао. Он, тада, на крају календарских, а на почетку својих осамдесетих, нипошто није изгледао као неко ко има МАњЕ од толико година. Био је слаб, јако мршав, једва се кретао, кораком који није подизао стопала. Нос му је био сломљен и мало накриво срастао. Ипак, имао је неку чудну енергију, озареност. Није то рекао, али видело се сасвим јасно да му је драго да у земљи из које је отишао веома давно, постоји неко кога озбиљно занима његов рад.
Уметник није дозволио да га кустос фотографише; извукао је неке од старијих фотографија које су га приказивале као стаменог, лепог човека средњих година. Једна од њих касније ће се наћи у каталогу ретроспективе.
Нисам желео да ометам рад кустоса, сео сам са стране. За великим храстовим столом, у стерилној соби за примање једног енглеског старачког дома, развијао се – кроз једва чујне коментаре радова – један необичан живот. Бор је показивао низове цртежа-карикатура које је радио током педесетих година. Изведени у оловци, на сада већ помало пожутелим папирима средњег формата, нацртани прилично невешто, они су носили некаква сећања на чувени надреалистички хумор. Наравно, ти цртежи били су, све у свему, у знатно мањој мери успели него његови нешто ранији или истовремени колажи.
Ти графитни цртежи били су заправо последњи циклус који је уметник показивао кустосу – разговор је полако упловио у воде које су се одвајале од ликовне уметности. Ване Бор је почео да говори о својој делатности у области науке, пре свега еволуције и акустике.
Већи део тога што је говорио, о новој врсти стиха, риме коју је открио, и о стиховима које је објављивао под именом Стеван Зивадин, није ми било јасно. Изгледа да није било јасно ни кустосу, па је уметник решио да нас поведе у своју собу и покаже нам примере.
Ходници и степеништа, уски, какви – упркос опсесивној противпожарној превентиви – могу постојати ваљда само у Енглеској, носили су карактеристичан мирис старости. Мирис који је тешко објаснити само непроветреношћу, устајалошћу ваздуха. За нама су се отварала безбројна врата из којих би се помаљале мршаве и погрбљене авети. Бор се тешко пео уз стрме степенице, његова соба била је на спрату.
У Боровој соби, тај мирис старости се, учинило ми се, удвостручио. Она је била мала, једва да је у њу могло стати нешто више од кревета. Када се у њој нађе више од једне особе, сваки покрет постаје опасан. Бор је настављао говор о своме чланству у разним научним удружењима која су, судећи по претенциозним синтагмама у називима, морала бити ближа некој надреалистичкој науци, некој паранауци која закривљене путеве праве науке решава згодним пречицама блиским теозофији или антропозофији. Вадио је танушне публикације чији је изглед управо потврђивао овакву помисао.
Сви зидови су били обложени полицама; нисам био у позицији да пажљиво проучавам густо сложене наслове, али је већ овлашан поглед могао да покаже да је то права ризница надреалистичке литературе, како оне аутентичне, тако и оне коју бисмо могли назвати постнадреалистичком.
Извадио је неколико штампаних свешчица и показивао примере ана-рима, своје објављене литерарне, а касније и научне радове. Стешњени у загушљивој соби још мање смо могли да проникнемо у смисао његових новијих истраживања. Без обзира на његову спремност да нам све покаже и објасни, осећали смо да се приближава време нашег одласка – изговарали смо се поласком аутобуса који ће нас вратити у Лондон.
При изласку из собе крајеви мог капута наднели су се над некакву конструкцију која је стајала на једином столу у соби. Сто је био мали, сасвим сигурно га не бих ни приметио да се у тренутку мог пролажења поред њега није зачуо узвик упозорења, скоро крик. Тек тада сам обратио пажњу на ту конструкцију, ако се она уопште може тако назвати. Заправо је, уз сам зид собе, уз удаљенију ивицу стола, стајао обичан невелик радиокасетофон. Оно што је било рањиво, оно што је могло бити повређено или чак уништено налазило се на једној правоугаоној платформи, дашчици, испред самог касетофона. На платформи су били распоређени папирићи и кончићи, неки минијатурни савијуци од жице. Папир је био новински, исцепкан на комадиће не веће од квадратног сантиметра, савијене по средини, тако да је једна половина увек стајала вертикално у односу на површину платформе. Правци тих вертикалних “једара” били су различити, у тој констелацији није било никакве правилности. На Борово питање да ли знамо шта је то, одговорисмо у глас да
ј то нека скулптура, минијатурни уметнички објекат. Нисмо били у праву. Био је то, како смо убрзо сазнали, један уређај. Једна направа до које се стигло дугим и мучним експерименталним методама и која није имала никакве ликовне претензије. Исправно би било рећи да она спада у домен акустике – објашњење је гласило да уз помоћ ње звук из обичног монокасетофона добија просторну димензију, дубину једног Роyалл Алберт Халла.
“Хоћете да вам демонстрирам?” упитао је.
Пустио је нешто из руске симфонијске литературе. Ваљда Стравинског или можда Прокофјева, не сећам се. Честице од савијених салвета и новинске хартије нису се чак ни усталасале у сусрету са вибрацијама из оближњег звучника. О кончићима и жицама да и не говорим. Ипак, нешто од тих звучних таласа морало је пролазити кроз те мравље кањоне, кроз те минијатурне кулисе на платформи. Немогућност перцепције било какве разлике у звуку приписао сам својим тврдим ушима, васпитаваним углавном на рокенролу.
Али тешко да би се било ко од присутних усудио да оспори ово акустичко достигнуће: задивисмо се, слагасмо надреалисту у старости, поздрависмо се с њим и одосмо пут Лондона.
Након неког времена, слике које сам видео у пријемној соби старачког дома у Оксфорду видео сам и на изложби у Београду. Неколико година касније стигла је вест да је Стеван Живадиновић – Бор, једини прави надреалиста са којим сам се руковао, умро. Знам да су вредне слике на сигурном, у музеју. Верујем и да ће бескрајно благо његове надреалистичке собе, пре свега библиотека, такође наћи верне и стрпљиве проучаваоце. Страхујем, међутим, да генијално достигнуће емпиријске акустике напросто неће бити препознато као такво. Можда ће се на некој изложби појавити као скулптура или асамблаж, а можда, напросто, више не постоји, можда је уништено као бесмислен предмет, као случајни збир отпадака који су се нашли на дрвеној плочи. А можда је Живадиновић – Бор ипак негде оставио белешку о том необичном патенту.
У “Објашњењу Имена руже” Умберто Еко је помињао приручнике у којима се могло пронаћи упутство за хватање Базилиска “уколико сте опремљени огледалом и снажном вером у бестијаријуме”. Уколико постоји неки траг, уколико је Боров наизглед ефемерни објекат ипак негде сачуван, остаје нам да верујемо да се приближава тренутак у којем ће неко написати приручник где ћемо имати прилике да прочитамо како је могуће доживети просторну диспозицију великог симфонијског оркестра, уколико смо опремљени застарелим пластичним касетофоном и снажном вером у надреализам.

Горан Миленковић

(Кратка шетња кроз изабрано немогуће, (не)доступно, неистражено и заборављ ено)

Живот као низ крупних детаља: Стеван Живадиновић, од оца Драгутина и мајке Десанке, рођен 20. новембра 1908. године у Бору; затим Ване (а не Ст. Живадиновић, да га не би помешали са Стојаном Живадиновићем, секретаром Министарства унутрашњих послова, писцем историјских романа), а потом у Лондону и Оксфорду – Стеван Зивадин; најпознатији као Ване Бор или Бор или Стеван Живадиновић Бор или Ване Живадиновић Бор; Стеванова мајка Десанка, родом из Загреба, у (углавном) епистоларној љубавној авантури са српским песником Миланом Ракићем: прво Ракићево писмо, упућено у Бор децембра 1911, одговор је на Десанкино, послато раније те године; прича у петнаестак писама завршена је највероватније 1916. године, дописном картом упућеном на адресу Хотел ду Пара, Генéва (вид. Драгољуб Влатковић, Ти си, жено, вечни сан човека: љубавна страдања и (не)женидбе српских списатеља, Књижевне новине / Енциклопедија, Београд, 1996, стр. 91–95); апатрид: Бранко Алексић, “Хронологија”, у двотомном каталогу / хрестоматији Ване Бор, Музеј савремене уметности у Београду, Београд, 1990, стр. 150: “1943–1944. У време Другог светског рата, под немачком окупацијом Југославије, колаборационисти, љ отићеви четници, у листу Нова борба у Београду постављају питање зашто је Ване Бор још увек у животу. У Врњцима, четници су истовремено уценили главу Марка Ристића Ш…Ћ Ване Бор одлучује да илегално избегне из земље. У томе му помаже породица Банац, сродственик његове мајке, која има богате акције код енглеске осигуравајуће фирме “Ллоyд”. Почетком августа 1944. стиже жив и здрав у Лондон.“; Гојко Тешић, Ш“Ване Бор”Ћ и Ш“Завршна напомена”Ћ, Утуљена баштина И: антологија приповедака, Просвета, Београд, 1990, стр. 203–204. и 438: “По избијању рата (1941) илегално бежи из Београда у Оксфорд где и данас живи бавећи се сликарством и књижевним радом”, “Уполитичкој емиграцији завршили су Ст. Краков, В. С. Петковић и В. Живадиновић Бор…”; Миодраг Б. Протић, ШГлава дванаеста: Галериа Сервиае ет YоугославиаеЋ, Нојева барка: поглед с краја века: (1965–1995), Српска књижевна задруга, Београд, 1996, стр. 317: “Марко и Шева ретко су о њему говорили, још ређе га виђали, никада у земљи, коју је напустио за време окупације и нашао се у Лондону поред тетке, супруге богатог бродовласника Бањца. Свестан да је најмање обележен политиком, да је од 1941. усамљеник; од 1943. усамљеник-емигрант, романескна бењаминонска фигура; да речи којима га је Бретон дочекивао – ’Увек чудан, увек парадоксалан’ – подједнако вреде за негдашњег младог члана париске и београдске групе, и за данашњег лондонског старог господина…”; његови пријатељи су били европски и српски надреалисти…

Смрт: месецима тражим податак; изненада: часопис Нењ Момент: магазин за визуелну културу, 5 (1996), ШНењ Момент Пројецтс: Хомаге то Авант-ГардеЋ, стр. 51: доле, мала фотографија, надгробна плоча, натпис, читам – Стеван Драгутин Зивадиновиц, Диед 6тх Маy 1993, Агед 84 Yеарс;

Пред очима, у времену: Ване Живадиновић–Бор “Увод у метафизику духа (Предговор, Психоанализа Воље)”, “Инквилини”, “Снови”, у: Немогуће – Л’импоссибле, Надреалистичка издања, Београд, 1930, стр. 50–54; 79–83; 88; Ване Бор, Ђорђе Јовановић, “Надреализам данас: увод у једну генералну анализу надреализма”, Ване Бор, “Неколико речи (поводом нацрта за једну феноменологију ирационалног), Живановић–Ноје, Ване Бор, Ђорђе Јовановић, Александар Вучо, “Покушаји симулација: грађанског оптимизма, сујеверја, романескне маште (Садржаји)”, “Два годишња доба” (песма), “Аутоматски текст”, НДИО, 2 (1932), стр. 6–9, 13–14, 14–16, 29; “Снове” налазимо и у Утуљеној баштини; у Хрестоматији српског надреализма: теорија и критика Ханифе Капиxић–Османагић налазимо неке текстове Ванета Бора; поменути двотомни каталог Ване Бор итд.; треба знати, читати…

Изложбе: 1970. ретроспективна изложба “Сликарство надреализма” у Музеју савремене уметности у Београду, а 1972. Патрик Валдберг, изложба “Надреализам 1922–1942”, постављена у Паризу и Минхену, са дванаест Борових експоната; затим, антологија надреалистичке фотографије Едуара Жагера под називом “Мрачна комора”, 1983; изложба “Унутрашњост погледа – надреалистичка фотографија 30-их и 40-их”, поставила Моника Фабер у Музеју модерне уметности у Бечу; 1990. у децембру у Музеју савремене уметности у Београду, прва самостална, радови од 1928. до 1970: 26 слика, 13 цртежа, 1 асамблаж, 13 колажа, 28 фотограма, 20 фотографија – велики део у двотомном алманаху Ване Бор: у њему, у једном делу текстови о Ванету Бору (Зоран Гаврић, Бранко Алексић, Миодраг Б. Протић, Дејан Сретеновић, хронологија Бранка Алексића) и ликовни прилози (фотограми и др.), у другом: увид у пуни интелектуални ангажман Ванета Бора – текстови аутобиографске природе, затим теоријски текстови о надреализму, надреалистичке анкете у којима је учествовао (“Чељуст дијалектике”), текстови о надреализму у ликовној уметности, у поезији (ана-рима), текстови из психоанализе, Борове расправе и полемике, књижевни текстови, о естетици шаха, критички текстови о филму, библиографија; 2001. изложба “Један минут пре убиства” (поставила Јасна Тијардовић) у Галерији Музеја савремене уметности у Београду, име по једној Боровој фотографији; 2002–2003. Миланка Тодић, Музеј примењене уметности у Београду, изложба под називом “Немогуће – уметност надреализма”, са изабраним радовима Боровим.

О: Године 1984. у Политици Бранко Алексић у фељтону “Београдски надреалисти у Паризу” три од четрнаест наставака посвећује Ванету Бору; 1996. године Милета Продановић у Нењ Момент-у објављује текст “Надреалистичка акустика”, итд.

Данас: “Није то рекао, али видело се сасвим јасно да му је драго да у земљи из које је отишао веома давно, постоји неко кога озбиљно занима његов рад.” (Милета Продановић, “Надреалистичка акустика”, Нењ Момент, поменути број); У овом броју Бележнице а поводом десете године од смрти Ванета Бора: текст Милете Продановића “Надреалистичка акустика”, избор из каталога “Немогуће: уметност надреализма” Миланке Тодић, Боров текст о ана-рими, из каснијег (острвског) периода стваралаштва, Борова песма “Два годишњ а доба” и овај мали јукстапонирани увод, чија је основна и једина улога да се на скроман начин захвали уметнику који нас, после десет година од своје смрти, уводи кроз врата културне Европе, кроз врата Европе културе. Као директни уредник овог сегмента, захваљујем се пуно госпођи Миланки Тодић, господину Милети Продановићу, љубазним колегама из Музеја примењене уметности, уредништву Нењ Момента, госпођи Јасни Тијардовић, госпођи Светлани Велмар–Јанковић, господину Дејану Сретеновићу, господину Милану Стошићу и господину Драгану Стојменовићу, на искреној подршци.

Иако се таленат, надахнуће или радиност у уметности не могу украсти или аманетом предати другоме на коришћење, ретко се у нас говори о стваралачком процесу од идеје до коначног облика. Ово је скромни приказ стварања афоризма, кратке али не и најлакше прозне форме. Афоризам је узет намерно, због релативно малог простора за објашњење и зато што га најбоље познајем.

О начину рада познатих књижевника, својеврсних чудака, може се наћи обиље материјала, записаног од самих стваралаца или њихових савременика. Од страних писаца истичу се: Гете, Толстој, Гогољ, Пруст, Џек Лондон, Балзак, а од домаћих Андрић, Лаза Костић… Заправо, може се рећи да писање, као изразити рад појединца, од сваког ко зареже оловку и пише ствара нарочитог особењака. Тако Гете у савршеном реду држи своје рукописе, пишући свог Фауста читавих четрдесет година. Толстој више пута, незадовољан својом формом и реченицом, преписује написано, обилазећи места о којима пише, претражујући модне часописе да би сазнао за детаљ одеће о којем ће писати, Гогољ препоручује чак осам преписаних рукописа и то са дужим временским размаком прегледавања и исправљања. Пруст много пута дописује по својим чувеним свескама, док Џек Лондон мукотрпно гради књигу и по двадесет сати дневно, као да се такмичи са Балзаком, генијалцем, који у вечитој трци са временом, притиснут незаситим издавачима, ствара даноноћно. Од наших, Андрић из искуства дугог стваралачког процеса препоручује да се пише полако и стрпљиво, Лаза Костић у дугим, шетњама изналази мотиве, форме, речи за своја дела.

Од своје прве мисли, сврстане у форму афоризма, написаног у башти, између два убода ашовом у сиромашну ѕемљу, до дана данашпњег, прешао сам неосетно од фазе бележења мисли “како која падне на ум” (да ме ко не претекне?!) до вишеструког просејавања пре него што се ухватим за папир и оловку. Било како било, када се већ једном мисао стави на папир, приступа се њеном уобличавању у нешто опипљиво, чиме ће аутор исказати највећи лични домет. Процес исправљања и дотеривања текста је готово исти, ма о ком виду литерарног стваралаштва је реч.

Основна мисао која ми се родила у глави (њено уобличавање ће бити приказано у овом кратком примеру, огледу) општа је несигурност, страх од последица, бојазан од реперкусија, правна немоћ појединца. Уместо да очевидац буде полуга помоћу које ће се сила пренети до осуде и онемогућавања починиоца да прекршај понови, у системима који се не могу похвалити да су апсолутно праведни (има ли их ?), међу јединке се увукао страх да ће видети нешто о чему ће касније морати давати исказе, открити свој идентитет, као и генералије починиоца. Дакле, идеја да се супроставе двема реченицама две мисли од којих је очевидац носилац радње. Очевицу сам супроставио догађај којем је присуствовао. Није ме то задовољило, те даље мотам у глави идеје све док, без икаквог оптерећења, сама по себи, дође мисао да морам наћи везу између очевица и догађаја који се није догодио! Сјајно! Све то даје наду да афоризам почиње да се рађа и тек предстоје порођајне муке.

“Очевици су се сложили.

Ништа се није догодило”!

Задовољан сам. За кратко помислим како ми се, ето, јавило надахнуће, Божји дар, тако да повремено прибележим неку реченицу. Неколико дана мисао стоји у свесци и чека; не мислим интезивно о њој, али повремено је из прикрајка погледам и видим да нешто недостаје. Зашто би се очевици сложили? Да ли су били под притиском, принудом или су се добровољно сложили да догађаја није било? Све би, овако написано, било препуштено читаоцу да тумачи, а он то не воли. Афоризам мора бити воћка у комшијској авлији: ни предалеко да мораш прескакати ограду и бежати од псеће напасти, ни превише у твом атару јер тада све губи сласт. Мора бити на таман толиком растојању да се добро испружиш и мазнеш је.

Рекли! Да, казали, признали или нешто у том смислу рекли. Рекли! Опет сам задовољан. Мисао бруји у глави и већ сам спреман да у свесци испред афоризма нацртам круг, мету у коју сам са успехом испалио хитац. Остављам све поново да стоји јер се већ двоумим да ли да “рекли” променим у “потврдили”. Опет нејасноћа, преиспитивање, остављање по страни да одстоји, бављење другим рукописима, читање… Док на једној страни чврсто стоји теза о догађају који се није догодио, на другој се све љуља, пружајући могућност за разне претпоставке (али не превише; афоризам прихвата најмању једну, задовољан је двема а за три и више хоће да се цењка), све док једна једина реч “признали”, не постави све на своје место.

“Очевици су признали.

Ништа се није догодило”.

Парадокс о догађају који се није десио, и очевидаца вољних да то признају (или су и сами актери, или…), пружа већу усредсређеност но сви претходни покушаји. Показује се да човек за једну мисао, ако му заголица машту, може утрошити пуно времена да је размотри са свих страна. Управо због тога и живи страст према читању, после писања највећег блага човечанства.

У оваквом наизглед лаком проналажењу идеје, разради и уобличавању, крије се, што се мене тиче, некаква “тајна” о томе како је лако писати.

Станиша Милосављевић

Драган Стојменовић

Др Цветко Костић, Бор и околина – социолошка испитивања, Савремена школа, Београд 1962

Сјети се дечака који маглу пије
Да се скрије од себе јер нема са ким
Не зна како да гледа у понор и ватру
Како да слуша тај огромни звук

Дарко Рундек, “Сањам”

Маглу од отровних испарења, у чију стварност је дубоко зашао средином прошлога века, професор Цветко Костић је сублимирао на најбољи могући начин и као највреднији минерал овога поднебља открио град и људе у њему, који су искристалисали оно што се не сагледава и не вреднује ваљано, своју социјалну и материјалну културу. Мотива за поновно ишчитавање и усмеравање пажње према овој изузетној научној студији заиста има безброј. Шта би, међутим, требало да истакнемо разматрајући структуру овог дела? Нивое проучавања, методологију, предмет проучавања, анализу појединих феномена или изведене закључке?
Изнад свега и после свега, ипак је то једна, на најбољи могући начин, заокружена комплексна монографска студија која је превазишла судбину предмета свог проучавања. У времену када је тек образована Катедра за социологију на Филозофском факултету, 1959, проф. Цветко Костић, који је дао пресудан допринос у институционализацији социологије као тада “нове” научне дисциплине, планирао је истраживање и обилазио Бор прикупљајући грађу за ову своју студију. Катедра за социологију је тада била у позицији ослобађања од надлежности “историјског материјализма”, односно, “марксистичке социологије”, која је поплавила целокупан делокруг знања о друштву. Ретке и заиста квалитетне социолошке студије објављивале су се под тешким околностима цензуре, аутоцензуре и идеолошке пресије за коју се може рећи да је тада тек узимала замах.(1)

Пут у перспективи насликаног пејзажа или мртве природе?

Време, односно историјски контекст у коме је настајала социолошка студија Бор и околина даје посебну димензију разматрању литературе везане за социологију града, која на домаћем плану и данас представља праву реткост. Она је једна од првих монографија, која заслужује посебну пажњу својим стручним приступом и избором теме проучавања индустријских друштава која су тада била у експанзији. Што се тиче компаративног разматрања монографских публикација и систематизација из домена друштвених наука које су просторним референтним оквиром везане за ово подручје, односно Бор и његову околину, можемо рећи да је та врста стручне литературе права реткост, и да рад проф. Костића не заслужује пажњу само због поменутог разлога већ, пре свега, због конкретних научних квалитета. Ова социолошка студија је у потпуности актуелна и, што ћемо у сваком случају истаћи као важну чињеницу, јесте досегнута етичка позиција њеног аутора – посматрача, која даје објективну визуру преко смелих ставова који изражавају за то доба ретку критичку мисао према тадашњем друштвеном уређењу, чија је, изгледа, најболнија тачка била истина и објективно приказивање реалности. У једном од првих научно-истраживачких пројеката(2) који је материјално подржао Етнографски институт, 1959, 1960 и 1961. г., проф. Цветко Костић је реализовао своје планирано истраживање Бора и околине. Стратегија и техника истраживања биле су добро припремљене тако да је на самом старту предност дата инструментима непосредног посматрања и “квантифицирању” друштвених појава, због чега је у првом плану истакнуто оно што се може регистровати у самом тренутку проучавања. Из страха да оваква фактографска слика друштва у датом тренутку после извесног периода “губи своју активност и постаје само један историјски документ” слично судбини воденог цвета “који се развија веома брзо и изгледа лепо, али брзо угине и не остави никаквог трага”, проф. Костић прибегава методу откривања једне димензије аутентичности коју би сада могли назвати идентитетом града. Све оно, дакле, што има своје функције и структуру, институције, процесе, вредносне системе, девијације, комуникацију и културу, оно што представља његову идиографију и номографију, сублимира се на једном достигнутом нивоу препознатљивости и аутентичности коју посматрач открива као опште искуство издигнуто изнад свакодневице и субјективности сагледавања феномена, односно откривеног идентитета града. У том смислу се и огледа трагичност препознавања културних чињеница са судбином воденог цвета, односно, препознавања града са судбином “палеотехничког врта” који свој одраз на мирној воденој површини са које се диже измаглица никада неће ни видети, било да је леп и кратковечан, загађен и вечно запаћен на географској шари. Било какав поглед и сагледавање привилегија је поглед само посматрача и истраживача, а с обзиром на то да су такви усмерени погледи права реткост, они имају заиста непроцењиву вредност.

Безброј нијанси сиве боје

Непроцењиву вредност овог дела сачињава и додирнута философија постојања и живљења у Бору која је осликана у безброј нијанси сиве боје коју можемо у одређеном смислу окарактерисати као неутралну али ипак не као безбојну, односно провидну, каквом би је најрадије видели они који су на најбољи могући начин искористили “дух привремености борављења у њему” и “свету глад за златом”. Опсежан одабир извора коришћених приликом реализације истраживања живо преноси те нијансе. Плава постаје небо сива, црна боја је тамно сива, црвена је пламено сива, а жута – златно сива. Одрицање постојања тих нијанси је свесно признавање сопствене слабости а оне су недвосмислено продукт наглог развоја “производних снага” – индустријализације и урбанизације у једном “лонцу за топљење”.(3) Поред наведене технике за прикупљање грађе, посматрања са учествовањем, проф. Костић је користио и интервју, анализу објављених и тек пронађених докумената које до тада нико није користио,(4) анкету,(5) приватне архиве итд. Интонација приликом анализе садржаја ових извора, која је у потпуности била у складу са атмосфером тадашњег Бора, дочарана је сивом бојом која није била само расположење, додатна емоција, већ део самог садржаја друштвеног живота у Бору. Рурално-урбани континуум развоја Бора, од села до града, који је детаљно обрађен у овој социолошкој студији, до сада је непревазиђен и једини је социолошки приступ у овој области који се односи на Бор, самим тим представља незаобилазан извор и пример у евентуалним даљим истраживањима у том смеру. Чак ни идилична слика села Бор које прераста у чаршију није без сивила и измаглице од сумпорних испарења. И тако редом, преко основних институција и комуналне структуре, примарних група и друштвених агрегата, друштвених категорија (сељака, радника, сељака – индустријских радника, стручњака, занатлија и трговаца, пензионера и инвалида рада), друштвених процеса (индустријализације, урбанизације, акомодације, асимилације, сукоба), друштвених питања (стамбеног питања, васпитања, доколице и девијација). Сивило свакодневице заиста прераста у један од делова садржаја књиге који је проф. Цветко Костић индиректно пренео анализом поменутих тема остављајући за собом резултат задивљујућег напора и интересовања истраживачког духа, према нечему што би из, надајмо се, разумљивих разлога сачињавало и чини, пре свега, нашу бригу посматрања непосредног окружења у коме таворимо.

Јединство супротности или јединство истоветности?

Значај студије Бор и околина управо због таквог приступа проблему пручавања има своју посебну вредност и после тачно четрдесет година у потпуности је актуелна и незамењива приликом покушаја разумевања садашњости. Претпостављајући судбину коју је и проф. Костић предвидео оваквој врсти научног залагања и заинтересованости за ову проблематику, покушаћемо још једном и овога пута да избегнемо трагику непрепознавања и приближити читаоцу овај подробан животопис нашег града уколико је спреман у себи да сукоби две крајности: прошлост и будућност, зарад реалног сагледавања тренутног стања у коме се налазимо.
Намерно избегнута конкретнија анализа садржаја дела у овом случају је пре свега из разлога емске позиције аутора овог текста, сентименталне везаности за тему “приказаног” дела и дужног поштовањ а према ономе чему је проф. Цветко Костић тежио пишући студију о нашем граду.

(Поводом јубилеја – сто година до затварања рудника(6))
Адам Круг

(1)Професор Цветко Костић се нешто касније, 1975. г., нашао у групи професора са Филозофског факултета који су дали повољне реферате о својим колегама који су претходно били удаљени са факултета одлуком Народне скупштине Србије, које је Тито означио као “кривце” за “кварење омладине” и студентски бунт. Часопис Филозофија је штампао управо те реферате, требало га је само укоричити, али је општински комитет СК и СУП запленио тираж и тај број часописа није објављен. Видети о томе: Оливија Русовац, “Отпори критичком мишљењу”, Република бр. 190, као и: Небојша Попов, Цонтра фатум. Случај групе професора Филозофског факултета (1968-1988), »Младост«, Београд 1989.
(2) Било их је још неколико: седамдесетих година прошлог века, научно-истраживачки пројекат проучавања Бора и околине у организацији Етнографског музеја из Београда и Музеја рударства и металургије из Бора (резултати тог пројекта објављени су у монографији Бор и околина И и ИИ, 1975. и ГЕМ 38, Београд 1975), други научноистраживачки пројект под називом “Етнолошка истраживања рударства у Тимочком региону” током 1988. г. био је у организацији Филозофског факултета и Етнографског музеја из Београда (о овом пројекту видети текст проф. Ивана Ковачевића, “Научно истраживачки пројект Етнолошка истраживања рударства у Тимочком региону током 1988”, Развитак, бр. 6, Зајечар 1989).
(3) У Бору је тада живело деветнаест националности и говорило се на седам језика.
(4) У прву групу докумената спадају: чланци, књиге, уредбе, статути, фотографије, филмови, уметнички цртежи, планови, статистички пописи и анкете. Том приликом сусрео се са, рекли бисмо, вечитим проблемом, релативно доста ретким чланцима и књигама о Бору и непостојањем оригиналне документације која после Другог светског рата уништена као “стара хартија”. Необјављивани и научно некоришћени писани извори до којих је тада дошао углавном су се односили на период после 1952. г. “када се напустила пракса шкартирања докумената као старе хартије”. Међу таквим документима, проф. Костић је први неке од њих окарактерисао као материјал “од трајне научне вредности”: Летопис Борске парохије и цркве који је вођен од 1924. до 1945. године, и Комисијски извештај о сузбијању ерозије и мелиорације земљишта околине Бора затрованог гасовима из постројења Борског рудника.
(5) То је била једна, по његовим речима, неуспела анкета о ставовима према религији, представама о загробном животу, односу према цркви и практиковању верских обичаја.
(6)Из усмене констатације Игора Јевремовића, студента минералогије и кристалографије из Бора.

Весна Тешовић

Већ афирмисани књижевни стваралац Радиша Драгићевић (Преко неба, роман, Нота, Књажевац, 1993; Зашто река има две обале, песме, Апостроф, Београд, 1995; Белези, песме, Градина, Ниш,1998; Самотиња, роман, Нолит, Београд, 2001) својом књигом Колико дуго живи дрвеће по први пут се обратио деци. Учинио је то врло озбиљно, студиозно, онако како нас је научио да он једино уме да ради. Пред читаоцима је 39 песама различитих мотива, али зато врло уједначеног квалитета. Од прве до последње, свака је обасјана осмехом који разоружава и сугестивно прелази «на онога ко је чита.
Иако, по насловима, често личи на дечију запитаност («“Зашто постоје слова“», ««»“Зашто звезде падају“, “Зашто пуцају громови“ и сл.) одговори нису саздани као дечија решења. Међутим, став одраслог не подразумева поучитељност. Пре је то шаљиво виђење историјских, астрономских и неких других догађања. Кроз духовиту причу дата је историја развоја писма и људске комуникације, о еколошким питањима говори без патетике, на врло једноставан и деци близак начин, а свуда је ненаметљиво подвучена едукативна нота. Одговори које нуди Радиша Драгићевић некад су стварносни, а некад измаштани, али увек духовити и често у себи крију боцкаву критику. Тако ће кр»оз стихове пласирати идеју да човек од проблема које сам прави на земљи, немоћан да их реши, бежи у истраживање свемира. Чак је и из безазленог посматрања птица и промишљања њихове песме произашла запитаност као критика међуљудских односа: … а доле испод птичијег лета
посве другачија слика света
да ли би се и људи разумевали
кад би једни другима певали

У ведрим и духовитим сликама које се брзо смењују одата је пошта светињи дома. Песник је показао умеће да поредећи живот пужа са животом неких шумских становника истакне лепоту живљења “по мери” ма колико некима та мера изгледала мала. За децу озбиљно, а самим тим за родитеље још озбиљније питање назива мужјака неких животињских врста, претворило је игру речи (мува – мувац, кртица – кртац, врана – вранац и сл.) у весело сазвучје целе песме.
Пронаћи ћемо у овој књизи и стиховане животописе јунака из стрипова (Талични Том, каубоји и индијанци, Попај) или шаљиве досетке у којима се аутор поиграва устаљеном сликом књижевних јунака као што су Робинзон Крусо и Али Баба.
Све песме су испеване у првом лицу. У некима говори одрастао човек који разуме децу и говори њима разумљивим језиком, али у већини песама лирски субјект је дете са својим виђењем, пројектованим жељама или страховима. Иако говори као дете, Радиша Драгићевић је и кроз ту визуру успео да продене образовне елементе који плене својим ненаметљивим шармом и духовитошћу. Проговара из ове књиге стихова урбано, усамљено дете жељно друштва, пажње и нежности. Жанр сцена јутарњег поласка у школу у суштини је слика тужног и револтираног детета које излази из “празне” куће, јер су родитељи већ отишли на посао. Не испраћа га мама или неко други подједнако драг ко брине о њему. “Уштипак врео” за којим дете чезне само је синегдоха – замена за мајчину љубав, пажњу, бригу и посвећено време.
Нашли су у овој књизи своје место и проблеми с којима се сучељава дете у периоду наглог раста, кад већ у току једне ноћи “побегне одећи”. Тај животни период зачињен је и духовитом опаском о купању као жртвовању и нужном злу, или шаљиво-озбиљним, али врло промућурним реминисценцијама из угла дечака на тему одсуства из школе, школске торбе, оцена или девојчица.
Чини ми се да је најуспелија, у овој квалитетом доста уједначеној збирци, песма “Како мој деда и ја правимо и пијемо вино”. Основна особеност је мноштво боја и мириса, светла и ведрине, који исијавају из сваке слике. Општи утисак појачан је ритмом из кога ниједан стих “не искаче”, те тако песма у целини чини право музичко сазвучје среће и добре воље која опчињава читаоца и по ко зна који пут потврђује да најбоље песничке слике морају у себи да оживотворе синкретизам као свој стваралачки принцип.
Непатворени шарм, топлина и добронамерност уз врцаву духовитост чине ову песничку књигу Радише Драгићевића блиском и деци и одраслима. Деци да би још снажније уживала у томе што су деца, а одраслима да би што дуже сачували у себи дамарање детињства.