Драгица Радетић

Осим стандардних функција као што су набавка, обрада, коришћење и чување библиотечког фонда, важан задатак народних библиотека је и израда завичајне библиографије. Завичајна библиографија сведочи о друштвеним догађајима једне средине и духовном стваралаштву људи који припадају тој средини по свом пореклу или стварању. Као таква, драгоцен је извор информација и података о одређеном подручју.
Потреба за библиографским радом постоји и у борској народној библиотеци. То је определило два наша кандидата, који су полагали стручни испит у новембру 2002. године, да одаберу тему за свој рад из области библиографије. Уз стручну помоћ и проверу од стране мр Здравке Радуловић из Народне библиотеке Србије, успешно су урађене две библиографије намењене борској завичајној збирци.
Урађена је “Библиографија радова о Рударско-топионичарском басену Бор у часопису Бакар од 1968. до 1989. године” и “Библиографија текстова објављених у листу Народне библиотеке Бор Бележница од 1999. до 2002. године”.
Аутор првог рада Нина Божовић определила се за библиографски опис чланака о РТБ-у објављених у часопису Бакар. Овај часопис је излазио двадесет и једну годину, на српском, руском и енглеском језику, а дистрибуиран је у око четрдесет земаља. У њему су објављивани стручни чланци из области производње, прераде и пласмана бакра и производа на бази бакра. Библиографија је ретроспективна, јер је омеђена наведеним годинама у којима је часопис излазио, и селективна, јер је критеријум при избору текстова тематски одређен, а тиче се борског рударства и металургије. У описима библиографских јединица, којих има 102, дати су сви потребни библиографски елементи.
Другу библиографију је израдила Драгица Радетић. Овај рад представља текућу библиографију јер упућује на радове објављене у актуелном листу борске библиотеке, који излази од 1999. године. Концепцијом овог листа обухваћена су три основна тематска подручја: делатност и активност Библиотеке, локално књижевно стваралаштво и завичајне теме. Текстови који су објављени у Бележници у протекле четири године, обједињени су библиографијом и одређеним редом сложени по азбучном реду имена аутора. Библиографија обрађује 114 библиографских јединица. Прегледним пописом текстова библиографија доприноси бољем познавању књижевног и културног живота у Бору.
Заједничке карактеристике ове две библиографије су: библиографски опис рађен је “де вису”, према Међународном стандарду за библиографски опис прилога у публикацијама – ИСБД(с), садржинска обрада је по макро УДК индексима, а класификација унутар тих група алфабетски, према имену аутора прилога. Као саставни делови библиографија урађени су именски и предметни регистри, који имају задатак да олакшају коришћење основног текста библиографске грађе.

На крају напомињемо да ће се библиографски рад сигурно наставити, јер стручност, одговорност и систематичност које овај посао захтева не недостају Народној библиотеци Бор

Јелица Живковић

Нове компјутерске технологије су крајем протеклог века довеле до великих промена у многим сферама живота па тако и у библиотечкој делатности, која се нашла у транзицији од традиционалних мирних домова књига ка динамичним информационим центрима. Тај процес, наравно, није ни у најразвијенијим земљама прошао без отпора: у једном америчком истраживању из 1991. године, директор једне високошколске установе је изјавио да он “није убеђен да би ми требало да будемо информатичари у униформама библиотекара. Ми смо људи од књиге, добављачи информација, понекад знања, с времена на време мудрости, а не они који крцкају бајтове”…
И док су велики и напредни, у времену о коме говоримо, бринули овакве бриге, код нас је највећи део ојађеног и пониженог становништва почео да мери дубину пада квалитета свог живота измишљеном висином некадашњег стандарда, оличеног у кредитима, синдикалним летовањима и масовној култури. Та масовна, каква-таква култура уступила је место никаквој култури, многе праве вредности су замењене сурогатима, али су понегде остале провалије које се нису дале камуфлирати. Рекло би се да је то област у којој ће репарације причињене штете најдуже трајати и најтеже ићи, можда и због широко прихваћеног и буквално протумаченог схватања да је култура секундарна потреба, а ово је било време када се смело мислити само на своје примарне потребе, што ће рећи голи живот.
Ако се, дакле, у опоравку друштва култура опет налази на зачељу, шта тек да кажемо о школском библиотекарству, као пасторчету просвете и културе? Ипак, школске библиотеке постоје, оне су потребне, у будућности им је намењена веома важна улога информационих центара у школама, а овог тренутка су, у највећем броју случајева, готово потпуно бескорисне: заборављена места где уморни наставници окончавају свој радни век у очекивању пензије или допуњавају мањак часова у настави до пуног радног времена, изложени често подсмеху али и зависти колега који “нормално” раде и верују да се у школској библиотеци баш ништа не ради. Као да те несрећне библиотеке ни због чега другог и не постоје већ да би незбринуто наставно особље некако остало у радном односу. Неколико лепих изузетака из ове суморне слике, барем када је о реч о библиотекама у школама Борског округа, улива наду да се стање може, у догледно време, изменити набоље.
Народна библиотека Бор у својој мрежи има укупно 36 регистрованих школских библиотека, 27 у основним и 9 у средњим школама. Од раније је већ познато тешко стање у овим библиотекама, које оптерећују свакојаке недаће, карактеристичне за библиотекарство у Србији уопште, као што су неадекватан простор, проблеми са набавком и обновом фондова, али драстичније још него у јавним библиотекама овде су изражене мањкавости у стручном раду, с обзиром на чињеницу да школски библиотекари нису у обавези да полажу стручни библиотекарски испит, а годинама уназад се едукација ових кадрова занемарује. Имајући то у виду, матична служба Народне библиотеке Бор је и у протеклом периоду у више наврата настојала да са школским библиотекама успостави бољу сарадњу у циљу подизања стручног рада на виши ниво: одређен је један дан у недељи за консултације са библиотекарима, обављан је стручни надзор, предлагане су мере, али су одјеци тих настојања углавном били слаби, а постојање библиотека у највећем броју школа се свело на формално, статистички подаци о раду за потребе програма МБС су углавном измишљани а целокупан рад је просто фингиран.
Матична служба НБ Бор је у оквиру својих редовних активности током септембра обишла школске библиотеке на територији општина Бор и Мајданпек, а у новембру библиотеке на подручју Неготина и Кладова (из објективних разлога нисмо обишли само шест библиотека). Увид у рад ових библиотека показао је да много тога може да се уради, да нема горе немаштине од незнања, да стручни рад никада није ни морао толико да се запусти, без обзира на заиста поражавајуће стање у области набавке. Најбољи доказ за то су оне библиотеке у којима су, упркос свему, библиотекари обављали свој посао, понекад изван стандарда, на много компликованији начин, измишљајаући сопствена правила, али су ипак успевали да одрже у каквом таквом реду фондове и да ученици не забораве да постоји школска библиотека. Наишли смо на позитивне примере и занимљиве покушаје да се помогне библиотеци: један школски библиотекар се обратио многим великим издавачима писмом молећи за бесплатне примерке нових издања према сопственом избору, и на тај начин је фонд током 2002. године обогаћен за 127 примерака, други је са библиотечком секцијом ученика организовао репарирацију књига и на тај начин у фонд су враћени многи оштећени примерци; у једној библиотеци у којој су смештени компјутери (4) ученицима је омогућено да самостално раде и истражују служећи се постојећим фондом књига и дискова. Нажалост, ентузијзма је ипак мало, много је више библиотека на које су директори школа помало заборавили, у које ученици ретко залазе, у којима библиотекари имају осећај да раде узалудан и бескористан посао.
У настојању да се помогне школама да своје библиотеке што пре доведу до нивоа прихватљивог, држећи се притом гесла “уради одмах, са што мање пара”, организовали смо стручни семинар за школске библиотекаре Борског округа и то 2. октобра за библиотекаре општина Бор и Мајданпек у НБ Бор и 16. децембра у НБ Неготин за библиотекаре са територије Неготина и Кладова.
У оквиру семинара обрађене су следеће теме, које су оцењене као елементарне за почетак стручног сређивања школских библиотека: Минимум југословенских стандарда за школске библиотеке, Евиденција библиотечке грађе: инвентарисање и смештај, Ревизија и отпис библиотечке грађе, Рад са корисницима и Библиотечка статистика. Предавачи су били стручни радници НБ Бор и НБ Неготин. Након сваке теме вођен је разговор са учесницима. Семинар је био одлично посећен – 2. октобра се одазвало свих 18 библиотекара са територије Бора и Мајданпека, а 16. децембра у Неготин због лоших временских прилика на скуп нису стигли библиотекари са територије Кладова, али су са територије општине Неготин присуствовали готово сви (изостала су три библиотекара).
Овом приликом је остварена врло добра сарадња са општинском библиотеком из Неготина, која је обезбедила превоз и учешће својих стручних радника у обиласку библиотека, припреми и организацији семинара.
Разговор са школским библиотекарима и директорима школа у току обиласка библиотека, током самог семинара, а нарочито контакти који су том приликом успостављени, позиви и консултације које се након тога одржавају, уверили су нас да смо учинили први корак ка поимању школске библиотеке као информационог центра – улоге која библиотекама у веку који је започео по дефиницији припада. Верујемо да је од потпуног прихватања ове идеје до њене реализације пут далеко краћи и лакши од онога како то најзаинтересованијима тренутно изгледа и да је, у том смислу, и одговор на питање постављено у наслову свакако позитиван

Подигох споменик што није руком творен,
Неће га начети заборава зуб.
Челом се поносним узнео непокорен
Над Александров ратни стуб.

Не, смрти нисам плен; мој дух са лиром светом
Ван судбе свег што мре, наџивеће ми прах.
Славан ћу остати док траје са планетом
Бар једнога песника дах.

О мени Русијом жив глас пронеће qуди,
Поменуће ме свуд народа wених круг –
Словена горди син, и Тунгуз дивqе ћуди,
Финац и Калмик, степа друг.

Дуго ћу бити драг и мио своме роду:
Лиром сам бодрио свих добрих тежwи глас,
У веку окрутном певао слободу,
За сужwе увек звао спас.

Највишу заповест о, музо, верно следи –
Хвала и клевета спокојно слушај збор,
Не тражи ловоре, пред увредом не бледи,
И са глупаком мани спор.

1. Иван Чоловић, “Култура, нација, територија”, стр. 25–40.
у: Република 288 – 289
2. Јирген Хабермас, “Господари туђих гена”, стр. 58–61. “Срећни народи немају историје”, стр. 67–70.
“Искуство филма, границе теорије”(интервју са др Душаном Стојановићем), стр. 55–57.
Младен Весковић, “Пређена средокраћа” (критика књиге Старинска ствар Зорана Ћирића), стр. 51.
у: Књижевни гласник 3 – 5
3. “Емоционална прегорелост средњошколских наставника”, стр. 6.
“Позитивни ставови родитеља и деце о веронауци”, стр. 9.
мр љубиша Златановић, “Снови и култура“, стр. 48 – 50.
у: Психологија данас бр. 16
4. Фељтон, “Војинович против Солжењицина”
у: НИН 2684 – 2687
5. “Србија као понорница” (интервју са Стеваном К. Павловићем, проф. историје), стр. 34 – 35.
“Заточеници зла” (скуп о Хани Арент), стр. 36 – 37.
у: НИН 2689
6. Еп. Атанасије Јевтић, “Човек је створен за живот а не за смрт”, стр. 2.
Протојереј Георгије Флоровски, “Други долазак Христов и Суд божији остају тајна”, стр. 4 – 5.
Владимир Лоски, “Стварање света – дело љубави божије”, стр. 6– 7.
Старац Амфилохије Макрис, “Колико човек воли Бога толико воли и ближње”, стр. 18–19.
Архиепископ Јован (Шаховски), “Похвала малом добру”, стр. 20–21.
Протојереј Александар Шмеман, “Црква Христова с оне стране утопизма и бекства од света”, стр. 24–27.
Архимандрит Емилијан Светогорац, “Православна духовност и технолошка револуција”, стр.28–30.
Невенка Вукадинов, “Школа за глобално друштво, шта нам спремају наши ’просветни експерти’”, стр. 39–45.
Протојереј Радомир В. Поповић, “Календарско питање, црквено мерење и рачунање времена”, стр. 46–51.
Матеј Арсенијевић, “Милостивост – красота неизрецивог витештва”, 84–89.
У: Црквени живот 2/2002
7. Ерик Хобсбом, “Рат и мир у XX веку”, стр. 4–6.
Жак Дерида, “Онто-теологија национал-хуманизма”, стр. 43– 52.
У: Златна греда бр. 4–5
8. Жан Бодријар, “Хируршка естетика другости”, стр. 11 – 12
Ханс – Георг Гадамер, “Из филозофске аутобиографије”, стр. 45 – 47.
У: Златна греда бр. 6.
9. Миеке Бал и Норман Брајсон, “Семиотика и историја уметности”, стр. 161 – 192.
Ролан Барт, “Фотографска порука”, стр. 199 – 227.
Ролан Барт, “Треће значење”, стр. 228 – 237.
Синиша Митровић, “Однос студиума и пунцтума у теорији фотографије Ролана Барта”, стр. 238 – 247.
10. Улазница 179 – 180, посвећена Јовану Христићу
11. Летопис Матице српске, јануар – фебруар, март 2002
12. Филмске свеске 2-3, 2000/2001, Психоанализа и филм

1. Интервју: Роберто Салинас Прајс “ВраћањеТроји”, стр. 42–43;
Догађај: “Бергманова задужбина”, стр. 46
Црква и држава: “ Хришћански политичари”, стр. 49–50.
(у:) НИН 2691

2. “Весељаци из банатског сокака” – Желећи да својим сусељанима у Орловату укаже на погубност пијанчења, Урош Предић је насликао платно “Весела браћа (жалосна има мајка) и доживео грдно разочарење. Ко су јунаци ове чувене Предићеве слике? Стр. 4 – 6
(у:) Политикин забавник 2633

Стеван Молнар

Литературу, посебно лепу књижевност и поезију, прати један незаобилазан чин, без којих оне не би биле потпуне. Књижевно дело написано на једном језику доступно је само онима који тај језик познају. Да би та остварења допрла до знатижељника, реципијената који говоре другим језиком, труде се књижевни преводиоци. Колики је значај тог деловања питање је којим се баве ови редови, подстакнути првенствено личним искуством.
Многи који са резервом или скепсом посматрају чин превода ипак прухватају да преводилац заправо врши пренос вредности. Остаје дилема колико у том преносу преводилац учествује као стваралачка личност. Није спорно да “учествује”, већ “колико”.
Пре написаног, уметничко дело не постоји. Постоји само живот. Преводилац, дакле, почиње од готовог уметничког дела, написаног на једном језику. Задатак традецтеур-а је да његов превод задржи оне вредности које поседује оригинал. Прецизније, дело мора бити поново остварено на другом језику.
Из претходно реченог произлази да је преводилац стваралац ограничене креативности.
Да би се неко бавио преводилаштвом неопходно је познавање бар два језика. Али у књижевном преводилаштву осим језика потребно је и шире познавање двеју књижевности, двеју култура, историја. Свакако да је најбоља комбинација тотално познавање оба језика. Међутим, код Станислава Винавера налазимо овакву белешку: “По неки пут ми долази на ум: можда је за коначно исконско превођење каквог вечног песничког текста претерано познавање оригиналнога језика чак и нека врста сметње!”
У личном искуству проблем је у самом почетку настао услед тога што се превођење одвијало између два потпуно разнородна језика. Подсећања ради, мађарски језик припада уралско-алтајској језичкој групи са осталим финско-угарским језицима, дакле није индоевропски, који корене вуку из санскрита.
Посебна карактеристичност тога језика је да редослед речи има изузетно важну улогу у разумевању смисла оног што је написано или речено. Када су прозни текстови у питању, ова тешкоћа је лакше савладљива, поготово када је смер превођења са матерњег, мађарског на српски. У обрнутом случају посао је много тежи. Тај делић лакоће произлази из већ констатованог ширег познавања културе, књижевности итд.
Код превођења поезије јављају се много сложенији задаци, које преводилац мора да реши. Сви облици песничког изражавања, од слободног стиха, риме, метафора, симбола па до језичких специфичности, изискују дуготрајан, мукотрпан, исцрпљујући рад, не би ли се превод песме показао веран оригиналу. За то је потребан један веома сложен услов: треба песника кога преводите познавати у душу. Треба му познавати личност, сензибилитет, читав његов живот. Како, ако су песник и преводилац различитих генерација? Ако живе у одвојеним временима? То намеће потребу комплекснијег прилаза таквом пројекту. Читању песникових целокупних дела, његове биографије, текстова написаних о њему и његовим остварењима.
Али, када се преброде све тешкоће, често уз стваралачке муке и патње, када се стигне до наума да се креира песничко остварење на другом језику, долази до неке врсте озарења и ослобађања. Тада се обистињује изречена оцена да преводилац остварује преношење вредности уз посредовање преводиочеве личности.
Шта рећи на крају? Преводилаштво, превод уметничког и књижевног остварења, захтева такву замену језика, да крајњи ефекат мора бити сличан ефекту који у читаоцу изазива оригинал.

Саша Д. Ловић

Видех безумног врача на прагу свога смисла
Руком заклањајући очи од свирепе светлости јаве
Гледаше нетремице мене Видех тад да сам сам
Падох ничице “ко човек кога савлада сан”
(“Земља чуда”, 1929)

Знао си да поезија није, како то Рембо рече, само уметност, већ начин како да се живи, и живео си пробуђене свести у машти, највишој стварности и правди која је у нама, живео си живот који представља, пре свега, начин на који си примио непримљиви положај човека, не више.

Још као шеснаестогодишњак сусрео се са поезијом Андреа Бретона и то остаје пресудно за његово схватање поезије и везивање са надреализам. (Андре Бретон – теоретски нуклеус око кога круже многе идеје и креативна активност.) Октобра 1923. за часопис Путеви преводи “Делове из Андре Бретона” (из часописа Литературе), након чега почиње и преписку са самим Бретоном, чије чланке и есеје преводи и објављује коментаре о надреализму за лист Покрет. Године 1924. објављен је “Манифест надреализма” у Паризу, који Бретон шаље Ристићу, након чега следи чланак “Надреализам” за прву свеску новопокренутог часописа Сведочанства. Овај часопис и сам Ристић имају одјека у Паризу. У првом броју Ле Револутион сурреалисме се помињу као нешто на шта треба обратити пажњу. У трећем броју Сведочанстава Ристић објављује код нас први “Пример” надреалистичког писања:

Овај пример надреалистичког писања без икакве тежње за лепим, за разумљивим, само је један чист документ о току непримењене мисли (о њеној игри сликама којима се тек а постериори може наћи симболички смисао и могућност поетске деформације стварности), где ниједну реч није могао променити отклоњени критички надзор…

Веровао си да, у ствари, није немогуће и да се замисли да ћеш се једнога дана спојити с твојим свесним ја и тако променити читав физички и ментални изглед света, као што то Динан рече. Стварао си метафоре које су у себи носиле нешто што је потпуно различито од логичких модела. Стварао си конструкције као ригорозне пројекте сагласности између две људске ситуације и слободних менталних ситуација. Тежио си ка дефинитивном уништењу свих осталих психичких механизама, замењујући их разрешавањем главних проблема живота, истином која долази кроз спроводне цеви подсвести и из играчака спољног света.

Прва збирка песама Од среће и од Сна излази му 1925. а годину дана касније, пошто је дипломирао на Филозофском факултету у Београду, одлази у Париз и упознаје Бретона и остале надреалисте, а и започиње писање тоталне књиге Без мере, која је објављена 1928.

(…)
Ја сам само тај вео на горком прагу дома
Где зид све даље води у шумску панику стубова
Тихо за ноћас прођи крај ових врата
За ноћас свако ће вече крити тај под од лишћа
Нисам ја једини сазнао за разастрту маглу
(“Спаваш ли у телу”, 1928)

Последњи број часописа Ле Револутион сурреалисме доноси “Други манифест надреализма”, на чијем завршетку је штампана изјава о одлучности спровођења закључака који се намећу читањем “Другог манифеста надреализма”, коју, између осталих потписује и Марко Ристић. По повратку у Београд почиње да уређује НИ заједно са Александром Вучом и Душаном Матићем, сарађује са Кочом Поповићем на објављивању “Нацрта за једну феноменологију несвесног” и свих тих година, тридесетих прошлога века, осим што покреће Надреализам данас и овде, часопис, пише и текстове на француском које објављује у париском Ле Сурреалисме ау сервице де ла Револутион (Надреализам у служби револуције), да би му 1938. цео тираж књиге Турпитуда запленило државно тужилаштво.

(…)
Ругам се њеном пустом запенушеном поверењу
жабље очи маштања
њеном сваком слаткоречивом гатању на обали
бљутавог језера где рже црни лабуд
Своју последњу песму од папира та дуговрата папига
без обзира на дан који труне
У вратоломној краљушти сурвавања и пад спотиче се
дрски јодлерски пеан
(…)
(Турпитуда, паранојачко-дидактичка рапсодија, 1938)

После Другог светског рата, у многобројним књигама есеја Марко Ристић прештампава своје и туђе текстове и пише и пише меморијалне есеје, интимни дневник постојања надреалистичког покрета (После смрти Милана Дединца и Андре Бретона, 1966, и Сведок или саучесник, 1970). У књизи Ноx мицроцосмица обједињује своју поезију насталу у раздобљу од 1923 до 1953.

(…)
Видиш ли како се расклапа то време. Из те разјапљене чељусти сија један залеђен пламен вечности. Ту на том ватреном језику прождируће звери зауставило се трајање – у грози, у јези лепоте и страсти – пред нама.
(“Топла звер која је љубав”, 1926, из Ноx мицроцосмица)

Јашући белог јелена с одблесцима злата, изашао си из шуме Шатле и ниси знао шта још знаш и шта знају способни за плач. Свака твоја реч није била само бескрајни искидани низ онога што дефинише њену моралну целисходност. Водио је те је диктат мисли, у одсуству сваке контроле коју би вршио разум, изван сваке естетике или моралне преокупације, говорећи:
“Е цадди цомо л’ уомо цхе л’ сонно пиглиа!”

Драган Стојменовић

Ервинг Гофман, Како се представљамо у свакодневном животу, Геопоетика, Београд 2000.
Нико мени је име, а Нико зову ме отац
и мати, тако сва ме и остала назива дружба
Хомер, Одисеја, 366–367. стих

Далеко од куће, далеко и од тога да је Одисеј тада био у свакодневној и уобичајеној ситуацији у којој се ми можемо наћи. Да ли је баш све тако, као што на први поглед изгледа? Одисејев поглед, или наш поглед. Постоје ли разлике?
Шта у нама буди жељу према сазнању? Одисејев или наш поглед. Сумњајмо у овај други, кад је већ засигурно Одисеј погледао у нас са неописиве раздаљине, а узвраћени поглед постаје права реткост. Овога пута пловимо према књизи која говори о нама, и о томе како се представљамо у свакодневном животу кад Киклоп свагдашњице запрети, нама и нашој дружини, својим “гостинским даровима”. Погледајмо, дакле, нас саме пошто смо отпловили тако “далеко”од славног Одисеја… Ако, и за то, имамо довољно храбрости и жеље?
Перспектива овог дела нам усмерава поглед ка једном огромном панорамском раму – насликаном пространству. Оквиру, у којем је смештено једно од безброј могућих посматрања друштвеног живота, или живљења у обрнутој перспективи свакодневице, позоришне представе у којој све мање има природе емоција и искрености, с све више драматуршких принципа и режије. У нама се одједном открива један неслућени глумачки таленат, нажалост без умећа импровизације. Све има своје границе, па чак и наша самоуверност. И оно што покушавамо да прикажемо другима, и оно чиме хранимо нашу сујету, увек је иста маска окренута споља или изнутра. Увек исте кулисе, исти мизансцен, на позорници је фасада, симулација, идеализација, маска.
“Знање о особи помаже да се ситуација дефинише и омогућава другима да унапред знају шта ће она очекивати од њих и шта би они очекивали од ње. Снабдевени овим информацијама, други ће знати како је најбоље да са особом поступају како би од ње измамили жељену реакцију.”(Е. Гофман, стр. 15)
Примере овакве утилитарности и употребе човека можемо наћи у свакодненим ситуацијама и у безброј варијанти. План је толико лукав да му можемо ставити реп и при том га назвати лисица (парафразирање Едмунда). Не ласкајмо себи да баш све умемо одиграти како ваља. У којој мери можемо убедити друге у погрешну представу о нама?
Нажалост, понекад имамо само једно око и халапљивост Киклопа. У ствари, више подсећамо на барона Минхаузена него на Киклопа. Али, право питање поставио је Киклоп: Ко си ти? Ко је човек? Личност? Ипостас или нешто треће? Одисеј испод овчијег руна или овце испод овчијег руна? Биће да смо људи са људским наравима, манирима и гестовима, са знаковима по којима и постајемо читљиви, који нас приказују само као људе-бића, која су у основи ексцентрична. Оставимо се алегорија и алузија, потребна нам је истина о нама самима. Доста ласкања.

У самим питањима леже корени трагања за човеком, за идентитетом, нама самима онаквим какви уистину јесмо. Претварања и преображаји (сетимо се Грегора Самсе) не умањују бол познања сопствене личности
у нама откривамо друге, у другима себе, други у нама откривају себе… цена претварања је прескупа. Тако долазимо до чињенице да хуманизам покушава да замени хришћанско схватање људског достојанства што је проузроковало одвајање појма личности од теологије. Да ли неки изам може суштински заменити религију, “брижљиво посматрање”, и уметнути се на место једне од основних човекових потреба. Не знамо зашто се непрестано инсистира на томе, када је болест природно стање човеково, и лек упорно покушавамо наметнути сугестијом плацебо ефекта, знајући да постоји, или макар да је постојало, здраво стање човека и да је несумњиво потребна прецизна дијагноза и адекватно лечење. Гофман нас, свакако, преко комплексног аналитичког научног приступа, уводи у оно што називамо формалностима животних ситуација, али на таквој површини можемо очитати саму суштину која измиче социологији, психологији, и другим сродним дисциплинама, која се у овом случају показала као захвална тема антрополога. Инспиративно делује, сакако не само као научни рад, већ као сагледавање суштине живљења. Надајмо се само да ћемо стати на путу који води од маске до личности, и удостојити се познања личности и Свете Тројичности.
Уз Е. Гофмана, за упоредно читање предлажемо: Јована Зизјуласа, Од маске до личности, Андреја Тарковског, Вајање у времену, Фјодора М. Достојевског, Идиот.

Душан Кабић

Баш кад пролеће припрема буђење свих наших чула, тамна страна живота нема слуха за нова буђења. Сва бујна осећања, маштовитост, енергија, у тренутку, заувек, нестала су са Братиславом Петровићем.
Видећемо касније, ако је за утеху (а јесте овом приликом), била је у праву наша умна списатељица Исидора Секулић када је увек у својим надахнутим опсервацијама о животу, износила да “треба стално радити и стварати, од нас самих остаће само прах, али ће нас наша дела вечно наџивети”.
И била је у праву. Нашавши се већ у зрелом стваралачком добу, на половини пута, Петровић нам је оставио значајна ликовна дела.
Завршио је средњу уметничку школу “Ђорђе Крстић” у Нишу, затим Педагошку академију у Скопљу, на крају Ликовну академију у Сарајеву у класи професора Миливоја Унковића. Члан УЛУС-а постао је 1985. године. Долази у Бор и запошљава се у Музеју рударства и металургије у Бору, где ради као кустос Уметничке збирке и руководилац уметничке колоније “Бакар”.
Петровић је био свестран таленат. Оствареним делима доказао је високе домете ликовне обдарености, изнео је снажне емоције, дубоку и луцидну мисао из себе и око себе. О човеку је увек ликовно размишљао и то мултимедијално: уља на платну, акварели, графике, скулптуре, мурал, витражи, фреско-сликарство, примењено стваралаштво.
Овај временски омеђен сликарски опус уводи нас у свет стваралачог напора, исказивања пре свега унутрашњих немира, живота субјекта личног и окружења, присутна је и мисаона опсервација. Осећања и размишљања о човеку и животу исказује кроз особену форму искривљених линија. У разговору вођеним са њим, Петровић то и каже: “У први мах композиција делује неуравнотежено, немирно, пуна некакве слутње и набујале енергије вођене ка ниским страстима, ка разврату… Ипак, све је до детаља простудирано и свесно коришћено да упозори, да спречи.” Иза те графичке доминције у структури композиције, избија у први план боја, коју Петровић кроз тонске односе (топло–хладно), валерски осетљиве конструкције, маестрално хармонизује и тиме испољава танана сликарска умећа. Петровић нас у првом делу опуса упознаје са својим унутрашњим ломљењима, а резултат је тамнија фактура форме и бојених партија на површини слике. Осећа се снажна драматика садржаја. У другом делу опуса палета је нешто отворенија, доминирају светлији тонови. Ипак задржава обрис човека изобличена изгледа и покрета, а присутна је стално препознатљива садржина филозофије егзистенције: има ли смисла живети и оџивети све ово. На самом крају опуса наизглед је све смирено или се смирује, праволинијске конструкције праве смирене односе површина, појављује се све више светлости. Композиције добијају своје планове (мотиви из природе), а у неколико дела, веома успелих, јавља се и вечита тема односа човека и жене.
У овом релативно кратком сликарском опусу (1985–2002), Петровић је успео да нас на најбољи могућ начин упозна са својим сликарским умећем, и то преко мотива: портрета, мртвих природа, пејзажа, жанр-сцена, изведених сликарским техникама: уља на платну, акварела, темпера, цртежа, комбинованих техника.
Изванредно је познавао и графичку технику, скулптуру, витраж, мурал. Ту је испољавао свој таленат осећањем основних ликовних елемената кроз: однос тонова, топлих и хладних, валерска нијансирања, хармонију површине, склад композиције кроз однос планова, ритам, структуру, однос треће димензије, јачину и знак графичких законитости, однос црно – бело.
Свој раскошни таленат рационално је знао усмерити ка организовању различитих ликовних активности у Бору. Од тих активности треба поменути руковођење ликовном колонијом “Бакар” (1985–2002). Стручним вођењем довео је колонију до трећег места у Србији и Југославији по значењу и вредности. Испред су само “Мермер и звуци” у Аранђеловцу и “Тера” у Кикинди. У раду ликовне колоније учествовали су вајари из Француске, СР Немачке, Румуније, Украјине, Грчке, садашњих нових држава (бивше Југославије: Словеније , Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине) и, наравно, Србије и Црне Горе. Све су то данас значајна имена европске скулптуре. Иза њих је остало у културној баштини Бора, Србије, Југославије око 400 вредних уметничких дела. Данас се део њих може видети у екстеријеру борских градских површина.
Ликовна колонија је, понајвише заслугом Братислава Петровића, добила престижну (својевремено) Октобарску награду Бора 1992. године. И сам је Петровић, у два сазива, учествовао у раду Ликовне колоније и остварио дела препознатљиве експресивне форме.
Значајан ликовни таленат алтруистички је преносио у рад ликовног клуба “Мозаик” средином деведесетих, организујући клуб и дајући практичне ликовне савете самоуким ствараоцима из Бора. Неуморан, пун стваралачке енергије, стигао је да учествује и у раду ликовних колонија ван Бора: 1985. “Бранко Шотра”, Титова Митровица; 1992. “Делиблатски песак”, Панчево; 1995. “Мина Вукомановић–Караxић”, Горњи Милановац; 1996. “Цосмиц арт”, Војка; 1998. “Гамзиград”, Гамзиградска бања.
Добија и признања за свој рад: 1985. Сребрна плакета универзитета у Сарајеву, 1988. Откупна награда Југословенског бијенала портрета у Тузли.
Не смемо заборавити јако добро умеће код илустровања књига песама. Имао је сигуран и прецизан цртеж, и дар да осети песничку нит, коју њега претаче. Надахнуто је одрадио збирку песама Тачка Милена Миливојевића, а било их је још.
Петровић се вешто сналази и демонстрира свој раскошни дар и као примењаш. Неколико керамичких форми осликава у радионици познате керамичарке из Бора Анђелке Ковачевић, и то веома успешно. Маестрално је одрадио једну макету за потребе етнолошке изложбе Музеја “Бачије на Дубашници и Малинику”, готово пред сам крај свог живота. Имао је храбрости и први је у Бору 1995. године извео осликану јавну површину, на згради Дома културе у Бору и на згради Дома пензионера, са јасним порукама у садржају и трајним ликовним решењима.
И оно што је најважније за једног искреног, талентованог, свестраног ствараоца – увек је валоризовао своје дело пред гледаоцем, путем самосталних изложби: 1981. цртежи, Сарајево; 1982. цртежи, Сарајево; 1985. слике, Чачак; 1985. слике, Гуча; 1985. слике, Бор; 1985. слике, хотел “Борско језеро”; 1985. слике, Зајечар; 1985. цртежи, Лучани; 1986, слике, Кикинда; 1988. слике, Београд; 1990. слике, Бор; 1992. слике, Бор; 1998. слике и акварели, Бор; 1998. слике, Крушевац; колективне изложбе од 1981. године: Сарајево, Београд, Маглај, Титова Митровица, Мајданпек, Смедерево, Алексинац, Бор, Зајечар, Тузла, Горњи Милановац, Панчево…
Осведоченом ликовном таленту на крају се може упутити критика што је веома брзо трошио тај свој раскош од обдарености. Зато смо остали, средина борска а и шире, сиромашни за остварена ликовна дела већ доказаног завидног естетског нивоа.

Драгица Радетић

Мирно Бор село пре сто година постаје тачка коју велики европски капиталисти траже на географској карти. Та тачка, у коју су стале све њиве на којима се таласају раж и пшеница, овце расуте по брежуљцима, и шуме, по којима се мерио иметак ондашњег живља, постаје предмет преговора и ценкања богатих и моћних.
Човек који је Бор селу изменио изглед, а његовим сељанима начин живота, звао се Ђорђе Вајферт. његово порекло, богаство и господско држање, одавало је његово туђинство и узроковало неприхватање од житеља.
Међутим, данас, цео век касније, толико смо му блиски да његову слику чувамо у својим излизаним новчаницима, уз слику својих најдражих. Улива нам сигурност и поуздање. Пошто се осећамо боље с њим, него без њега, ред је да га мало боље упознамо.
Први досељеник из породице Вајферт доселио се у околину Вршца у 18. веку, у време Марије Терезије и Јосифа Другог, који су територије јужне Мађарске, опустошене турском владавином, плански насељавали немачким породицама.
његов потомак, Ђорђе Вајферт, рођен је 1850. у Панчеву, у богатој и угледној породици. У родном месту, које је тада припадало Војној граници, завршава основну школу и реалку, припремајући се за даље школовање у иностранству, јер у Кнежевини Србији није било високих школа. У родитељској кући стиче озбиљан и одговоран однос према раду. У Будимпешти завршава трговачку академију, а у Немачкој пољопривредну академију, одсек за пиварство, прихватајући да настави породичну традицију – производњу чувеног Вајфертовог пива. У то време његов отац Игњат био је власник две највеће пиваре, у Панчеву и у Београду.
По завршетку школовања, Ђорђе у 23. години подиже у Београду нову, за ондашње прилике најсавременију фабрику пива. Убрзо се и жени. његова изабраница постаје гђица Марија Харил. Заједнички живот њихов трајаће више од шездесет година.
Од оца не наслеђује само пиваре него и љубав према археологији и нумизматици. Очеве збирке су биле чувене по својој вредности и разноврсности и на њега утичу да се и сам бави археолошким испитивањима.
Интелигентан и прагматичан, у прво време жели да рударењем обезбеди сировине потребне за његове пиваре. Прихвата мишљење геолошких стручњака да је Србија богата резервама угља и металне руде. О античком рударству сазнаје из историјских списа и путописа из средњевековне Србије која је описана као дивља и неприступачна, земља сељака, сточара, рудара и трговаца.
Крај 19. века обележава закаснела индустријска револуција у Србији, сиромашан капитал, недостатак кредита и нешколован кадар. Због дуготрајних вазалских односа и аустријског настојања да потчини Србију у привредном и политичком смислу, развој српске привреде је спор. Држава нема новца који је неопходан да се избори економска самосталност, што је услов да се сачува тешко стечена независност. Ђорђе Вајферт то зна, јер је и сам, као ратник-коњаник, био учесник битака у Српско-турском рату 1876.
Жели да помогне својој земљи. Постаје заговорник идеје Београдске задруге, а затим 1883. год. и један од оснивача Народне банке Краљевине Србије, чији је задатак да помаже средњи сталеж повољним кредитима и унапреди привреду. Вајфертово учешће у управи Народне банке Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије, трајало је 42 године, од којих је 27 био на њеном челу, као гувернер.
У време када је страни капитал доминирао у Србији, његовом заслугом Народна банка успоставља банкарске везе широм Европе. Захваљујући томе, за време и после балканских ратова и након првог светског рата, државне финансије и валута Србије нису претрпели штету. Добром организацијом домаћег капитала остварена је стабилизација динара. То је било од изузетне важности за привредну стабилност Србије.
Као многопоштовани грађанин и успешан индустријалац Ђорђе Вајферт постаје почасни члан Индустријске коморе од њеног оснивања, 1910. године.
Међу првим потписницима је за оснивање Српског акционарског рударско-топионичарског индустријског друштва – САРТИД-а. Члан је Управног одбора овог акционарског друштва од 1921-1925., а председник наредних десет година.
Господин Ђорђе Вајферт, као богат човек, знао је колики је значај новца и да управљати пословима значи управљати новцем. Зато користи своју мудрост, тактичност, пријатељске и пословне везе да би заштитио интересе своје мале и сиромашне земље. Посебно важну улогу имали су припадници масона које су чинили људи из интелектуалне и економске елите, различитих професија и који су уживали углед у јавном и политичком животу. Као старешина, односно Велики Мајстор Врховног Совета Србије, Ђорђе Вајферт контактира са припадницима европске и америчке масонерије ради прикупљања прилога и пружања потребне помоћи српском народу, за изградњу школа и болница, домова за старе и сирочад и установа за ратне инвалиде.
Осим ангажовања на економском пољу и политички је активан у заступању и развијању југословенске идеје, на којој би се заснивао заједнички живот у заједничкој држави. Никада није био члан ниједне владе, иако му је нуђено место министра, али га није прихватио уз образложење да добар привредник не треба да буде политичар.
Веома је уважаван од својих савременика и због учествовања у многим акцијама хуманог карактера, у којима се издвајао од већине, по знатним сумама датим у добротворне сврхе.
Међутим, не само да је новац трошио, него га је и стварао. Новац се множио у халама његових пивара, у пловидби његових бродова, на угљенокопу Костолца, у јамама борског и других рудника.
Страни капитал био је заинтересован за експлоатацију рудника, али не и за рударска испитивања, која су скупа и неизвесна. Ђорђе Вајферт улаже велике суме новца у рударска истраживања у источној Србији.
Главне радове поверава инжењеру Фрањи Шистеку, који је своје рударско умеће показао у костолачком руднику. Велики сањар и занесењак као човек, поуздан и вредан као стручњак, Фрањо Шистек је био права особа за овај ризичан посао који захтева велики, често узалудан рад. У селу Глоговици налази се добро опремљена лабораторија у којој се врше анализе узорака руде.
Све бива у функцији велике визије, а она превазилази минијатурно рударство примитивног испирања злата. Вечити сан о бољем и срећнијем животу подстиче наду да ће се наћи пут ка тој срећи. Сиромашни рудари верују да ће у јамском лавиринту рударске лампе осветлити тражени пут.
После осам година трагања, колико су трајала истраживања, 1902. године догодило се очекивано, када су скоро сви престали да се надају и када је већ било одлучено да се прекину радови. Интуиција најистрајнијих није била погрешна. Откривено је богато рудно тело Чока Дулкан.
Настављени су радови и установљено је да је откривен један од највећих рудника бакра у свету. Пенушаво Вајфертово пиво потекло је у ту част.
Али Вајферт је знао да је тек потребан огроман рад и велики капитал да се метал који “спава” у утроби земље ослободи, потребни су скупи погони, лабораторије, пећи и конвертори и остала индустријска техника да руда постане вредност. Домаћи капитал нема ту моћ, те обезбеђује француски капитал и образује се Француско друштво борских рудника.
Тиме је обележена судбина Бора и људи који у њему живе и раде. Више раде него што живе. Они постају добровољни заробљеници рударске колоније и оболевају од златне грознице. Верујемо да о овим људима, о њиховом менталитету, обичајима, сновима, господин Ђорђе Вајферт није знао много, као ни они о њему. Живели су у различитим световима.
Сујеверно веровање по коме се предвиђа несрећа сваком проналазачу злата (јер злато и сунце су род, али треба да владају у одвојеним царствима, испод и изнад земље) није се обистинило у животу господина Вајферта. Од живота се опростио спокојно у осамдесет седмој години, уврштен од појединих смртника у сабор светаца.
Прошло је сто година. У руднику су своју снагу оставили деда, отац и син. Много тога се променило, али сан је остао исти, непромењен. Сан о бољем и срећнијем животу.
И унук сања исти сан.
Уочи 2002. године појавила се новчаница са ликом Ђорђа Вајферта, као нумерички израз злата, односно зрнца злата или златне нити која повезује почетак и крај приче о Ђорђу Вајферту.

Литература:

Индустријски преглед, Панчево 1937.
Ненезић, Зоран Д, Масони у Југославији 1764-1980, Народна књига, Београд 1984.
Станковић, Момчило, Борски рудник 1902 – 1972, Шриф, Бор 1972.

Драган Стојменовић

“У неком опису можемо низати у бескрај предмете који су се налазили на описаном месту, али ће се истина појавити тек онога тренутка када писац буде узео два различита предмета, одредио им однос који у свету уметности одговара оном односу који је једини однос закона узрочности у свету науке, те их буде затворио у нужно прстење лепог стила; дакле, као и у животу, пошто стопи једно својство заједничко двама утисцима, ослободиће њихову заједничку судбину спојивши их у једну метафору како би их отео неизвесности времена. Што се тога тиче, зар ме и сама природа није упутила на уметност, та природа која ми је често омогућавала да упознам лепоту неке ствари само у некој другој ствари, подне у Цомбреy-у само у звоњави, јутра у Донсиерес-у само у штуцајима нашег радијатора?…” М. Пруст Пронађено време(2)

Каква је то метафора која обједињује дијаметралне чињенице материјалне културе и природе? Културе као друге људске природе! Ако једно насеље у оквирима екистике(2) назовемо “јединственом биолошком јединком”(3), а несавесно експлоатисање природне средине и град Бор “природним окружењем”, можемо приметити да урастају међе између природе и културе. Граница нестаје али настаје перформатив – израз чије се значење може остварити непрестаним процесом сазнавања: читањем града у коме живимо.
Оно што ће представљати тему овог рада су апстраховани модели хабитуса објеката за смештај радника рударске колоније, у комплексној структури урбанизације Бора, и то доминантне варијанте модела, њихова дескрипција, питање настанка, дифузије, начина коришћења и њихов функционални контекст у тријади човек, природна средина и социокултурни систем. Овакав концепт подразумеваће одређену методологију научног истраживања која ће одређени артефакт сврстати у један широки спектар од инструменталних до експресивних потреба које он задовољава, са акцентом на специфичностима природног и културног система у којима људски фактор има одлучујућу улогу тиме што одређеним предметом материјалне културе задовољава одређене потребе и испољава одређени вид комуникације са својим непосредним окружењем.
Урбанизација је процес развоја градова који обухвата његове три основне компоненте, које су у зависном односу: демографску, просторно-физичку и функционалну.(4) Али, притом морамо имати у виду њихове утицаје на слободан развој човека. У том смислу, период који је најзначајнији у историји Бора је онај који је на њему оставио печат рудника, колонијалног насеља и привременог боравишта, без обзира на то што је Бор маја 1947. г. стекао статус града и други пут у својој историји кренуо путем поремећене адаптације и урбанизације у самоуправном социјализму. Тај први период од оснивања рударске колоније на територији села Бор, од отварања рудника 1903. г. до краја ИИ светског рата, карактерише рурално-урбани континуум са очигледним утицајем француске колонијалне управе и немачке окупације. Стара колонија је почела да се гради већ 1905. године, одмах изнад Бор-села, имала је плански изграђене зграде од бољег материјала које су се разликовале од сеоских кућа од “бондрука”,(5) али се убрзо после тога подижу кућице и бараке “где је ко стигао и како је могао”.(6) Модел куће који ће бити предмет анализе овог рада је објекат за смештај радника самаца или породица, карактеристичан за генерални изглед архитектонског плана старог Бора: приземна дуга кућа правоугаоне основе за колективни смештај са два заједничка улаза, или са засебним улазима у варијанти објекта са породичним становима. Ентеријер се у првом случају састојао од заједничког дугог ходника, два до четири заједничка мокра чвора и од симетрично постављених просторија за становање дуж ходника, намењених радницима самцима (али су не ретко у њима становале вишечлане породице). У другој варијанти куће су имале засебне улазе и породичне станове, диференциран прилаз улазу и приватне просторије, али заједничке су биле помоћне просторије за складиштење (“шупе”) и клозети на једној од краћих основа куће. Заједничке карактеристике ових двеју варијанти су минимум естетских критеријума приликом уређења фасаде куће и униформност у изгледу који задовољава примарну функцију да се на што мањем простору смести што више људи. У литератури су остали забележени описи тих објеката, називи и услови живота у њима, типа “каменити станови”,(7) касарне,(8) квартири,(9) а у жаргону се нешто касније користио назив “француске куће”. Квалитет станова био је лош, а нешто гори од тог “квалитета” били су услови живота, које можемо проценити из једног описа из 1925. године: “… то су биле дугачке постављене куће, близу самих топионица, и ту сем патоса нема ничег другог. Ова раја што долази уморна са рада обично се простре по патосу, покрије својим капутићем… и онда лежу ближе један другом те се тако загревају. А какав је ту ваздух од те масе, која ту спава и дише, може се замислити. Каква хигијена… она је овде из даљине викнула: Збогом.Ш…Ћ”(10) У нешто блажој варијанти “… целокупан намештај састојао се од неких дрвених постеља, најчешће без сламе Ш…Ћ”,(11) чинећи основне елементе ентеријера и реквизите културе становања које је користило до 130 људи(12). Тенденција побољшања животних услова може се уочити из статистичких података, урађених приликом пописа 1961. г., који показују да је те године у Бору “… било станова без водовода и канализације, па је разумљиво што је био и нижи број санитарних уређаја. Купатила је било свега 24,6%, а клозета у стану 41,4%, што је разумљиво с обзиром на процес прерастања варошице Бор у модеран град Ш…Ћ”(13) Отежавајућу околност приликом изградње зграда представљало је и откопавање темеља на андезитној основи, што је одузимало готово половину времена потребног за изградњу целог објекта, као и грађевински материјал који је транспортован са великих раздаљина.(14)
Синоним који се користо за Стару колонију је “насеље Север”. Изграђено је неплански и густо је насељено, састојало се од кућа за смештај радника и, као друго, кућа француских мајстора и чиновника Компаније, које су описиване као “лепе и мале виле”.(15) Временом се развија и насеље приватних зграда, без икаквог плана и реда, у којима су живели углавном староседеоци, досељени из Борске реке која је ушла у оквир индустријске зоне. Село Бор прераста у чаршију и губи свој идилични изглед. У њој се већ примећује мање формализовани живот, изграђују се: пекаре, касапнице, фишелернице, колонијални дућани, вински подруми, кафане, ковачнице…; Французи калдрмишу главну улицу која иде кроз чаршију, од Дирекције до пијаце.(16) Тако се стихијски основао центар чаршије, а касније је на том месту разијен и центар града, који је у својој суштини задовољавао критеријуме демографске експанзије и потребе локалних “шпекулантских елемената” (житељи који су се бавили неким облицима сиве економије). Насеље се од 1928. године шири изнад Борског потока изградњом Нове колоније или Јужне колоније, у којој се такође преноси модел приземне дуге куће у доминантној варијанти са засебним улазима. Тако се временом (до 1947) развијају и остала насеља Борског рудника, Старо селиште и Други километар, у којима се такође врши дифузија оваквог модела куће, модела који су прихватили и немачки окупатори.
Овакав облик насеља, који се је формирао у поменутом периоду, чини основу даљег развоја и тенденцију изградње градских подручја која се временом све више удаљавају од свог центра, према југу.

Демографска експанзија, “природно” окружење и социокултурни систем

Прогресивно повећање популације, као једне од основних компоненти урбанизације, условљено је од стране француске компаније све већим ангажовањем радне снаге различитог националног састава: Француза, Италијана, Чеха, Мађара, бројних Срба, Влаха, Словенаца, Македонаца… Према статистичким подацима, Бор је 1895. године иамо 150 домаћинстава и 717 становника, почетком тридесетих година двадесетог века око 5000 људи, а 1941. г. у Летопису Борске парохије и Цркве забележено је(17) да има око 13000 душа(18). Узрок оваквом приливу становништва је висина наднице која је за разлику од надница у неким другим предузећима Србије, касније и Југославије, била и редовна и скоро дуплирана у зависности од занимања и стручности. Структура радне снаге огледала се у неколико диференцираних друштвених статуса: 1. странци, стручњаци, квалификовани радници, домаћи инжењери, службеници, лекари; 2. стални радници “месечари”, писари, нижи домаћи чиновници, шефови, пословође, надзорници – уживали су статус друге генерације досељеника и рудара, са привилегијом да након 12. година рада буду ослобођени плаћања комуналних услуга; 3. најбројнија група сељака из околних крајева, рад у руднику био им је извор допунских прихода јер су се бавили неким од локалних облика сеоског привређивања; 4. самци, радници који су по бројности били одмах иза локалног становништва, досељени из пасивних крајева земље и који су живели у најгорим стамбеним условима.(19) У оквиру ових статусних група уочљива су кретања по хоризонтали и вертикали, као и дневне миграције село – град. Квалитативна обележја приликом пораста броја становника и њиховог распоређивања на одређеном простору имају велику важност у погледу урбаног развоја, а циљеви су најчешће прокламовани идеолошким и политичким програмима у оквиру индустријализације. Све ово утицало је на пораст популације досељавањем, али и на просторно-физичко обликовање рударског насеља (са негативном конотацијом) које обухвата непланско формирање градског језгра у непосредној близини индустријске зоне, тако да се то одражавало на архитектуру, а пре свега на слободан развој човека у нездравом окружењу.
Природно окружење борског подручја, са својим географским, геолошким и климатским карактеристикама и природним потенцијалима, безобзирно је експлоатисано и представља сегмент који је јасно описан изразом “еколошка катастрофа” (перспектива последица које живи овај град, после готово једног века постојања рудника). Дакле, “природно” окружење људи овог града чине: комунални објекти, машине, индустријска постројења, мртва природа и људи. Оцену квалитета живота у оваквој средини треба потражити у оквирима урбане екологије која за предмет свог проучавања има односе и процесе у вештачкој, изграђеној средини. Индустријализација и несразмерна екплоатација природних ресурса и људи у негативном смислу каузалних односа за последицу има тип куће која са својим принудним капацитетима и минимумом инструменталних функција представља својеврсни антидом, који је такав услед недостатка приватног простора и високог степена друштвене контроле. Томе у прилог говори и чињеница да је до добијања стасуса града насеље Бор једноставно називано Борским рудником.
Оно што може, у одређеном погледу, представљати критику друштвених наука које су се бавиле проучавањем друштвених односа у Бору од седамдесетих година до данас, је материјалистичка предрасуда “да је политика дужна да обезбеди грађанима кров над главом, оставу са храном и кревет за починак”,(20) која маргинализује проблем сиромаштва и објективан научни приступ тој проблематици. Антропологија(21) је давно објавила да су изобиље и слобода доступне и без социјалних програма, идеолошких предрасуда, комуналних стандарда, благодети технологије, увек се односећи са критичким тоном према алтруистички настројеним идеалистима у институцијама система и актуелној политичкој реторици. Таква врста социјалних програма има недвосмислене последице на антрополошком и социјалном плану. Друштвени живот Борског рудника, касније града, испољавао је своју специфичност баш у просторима за агрегацију радника ван радног времена, тако да у датој парадоксално-ироничној ситуацији постоји извесна “позитивна” доза социокултурног дискурса, која је преношена током свих ових година у граду. Она се огледа у феномену који је у социологији назван “друштвени агрегати”,(22) а означава друштвену групу у којој нема никакве присности међу члановима, већ су повезани искључиво просторно; карактеристични су за друштво у граду и неминовно их доносе урбанизација и индустријализација. У класичној подели, друштвени агрегати се деле на гомиле, масе и публику. Ближе одређење теми овог рада је контекст резиденцијалног агрегата, који означава “издвајање одређених личности и њихово смештање у одређене просторне оквире”, тј. стварање фунционалних агрегата-зона за смештај људи сличног друштвеног статуса (за оне који обављају сличне послове нпр. типа стамбених радничких колонија, просторни аспект: куће за самце, касарне, квартири итд.). Житеље резиденцијалних агрегата обично карактеришу: различито порекло, културна и друштвена припадност, прошлост, међусобна анонимност, споро успостављање ближих друштвених односа, друштвена издвојеност, високи степен друштвене контроле, “сивило свакодневног живота”.(23) Овај друштвени феномен не поседује самосвест, а још мање се може рећи да мисли или осећа, а то је у супротности и са марксистичким тезама које тврде да одређена друштвена класа “може да опажа, бира и дела на основу сопствених интереса”, и са демократским теоријама заснованим на идејама колективне воље.(24) На основу анализе објеката за смештај радника можемо уочити да се претпоставка друштвених агрегата у конкретном случају може сматрати врло реалном, јер се квалитет живота у тим групама не мења, а и даље постоји себична свест о јавном добру, услед угрожене егзистенције и опције јединог тренутног решења.
Културни ентитет у оваквим оквирима и наведеним демографским, еколошким и друштвеним контекстима један је од основних фактора разликовања структура и функција појединих зона у насељу, а такође показује да појава одређеног насеља у простору и времену није случајност. Период који је најважнији за културни и друштвени развој Бора је међуратно раздобље, а одлучујућу улогу одиграло је Француско друштво Борских рудника захваљујући својој финансијској моћи, корупцији и непотизму, јер је било у прилици “да приморава на зависност све значјаније друштвене институције, удружења и културне организације”.(25) Наиме, један дугогодишњи председник борске општине био је кум директора Дирекције ФДБР Емила Пијале, они су били и тајанствена групица која је дала свој допринос у изборној крађи и политичкој афери. Једна од тих институција (које су биле под “утицајем” ФДБР) је и Соколско друштво, које је имало за циљ васпитање омладине “у физичком, моралном, интелектуалном и националном духу”,(26) преко својих секција (хорови, оркестри, књижнице, читаонице). У овом периоду регистрована су и удружења типа: Аеро клуб “Наша крила”, Пододбор Друштва кнегиње Зорке, Народна одбрана, Удружење носилаца Карађорђеве звезде са мачевима, Удружење четника итд. Друштвени живот странаца (руских емиграната, Француза, Италијана и др.) одвијао се одвојено од осталог становништва у посебним институцијама: Касину, спортским клубовима, школама и забавиштима, хоровима(27). Један релативно аутономни облик јавног, културног и друштвеног живота одвијао се у неформалном простору локалних кафана, односно алтернативних културних центара јавног живота, који су имали и функције јавних кућа, дилетантских позоришта, биоскопа итд. Оне су и касније остале један од главних видова културног и јавног живота, културна институција у којој већина становништва улази у мање формализовану комуникацију и друштвени живот. Нешто касније се појављују и синдикална организовања излета у оквиру прослава државних празника, што је феномен који завређује посебну пажњу социјалне психологије, семиотехнологије, антропологије друштва итд.

Функционални контекст и трансформације објеката за колективни смештај

Функционални контекст модела, који је у овом случају предмет анализе и заузима једно од главних места у урбанизацији Бора, представља предмет материјалне културе који задовољава одређене потребе. Стамбени простор по Маршалу Меклуану “као склониште представља продужење наших телесних механизама за контролу топлоте – колективну кожу или хаљину.”(28) Примарна функција коју задовољава објекат за колективни смештај радника и њихових породица у нашем случају је, пре свега, задовољавање потреба индустријализације и рудника. Као секундарна функција се код ових објеката појављује задовољење основних инструменталних потреба људи који употребљавају овај простор. Ако са индивидуално психолошког аспекта потребу означимо као нужно деловање ради отклањања неког доживљеног недостатка, у овом случају се она задовољава у оквиру објекта, на њему и у његовом непосредном окружењу, интервенцијама које нису планиране и које су типа изградње шупа, вешераја, гаража, пољских клозета итд.
Најбитнији моменат који се тиче трансформације ових објеката и радикалних промена у њиховој функцији био је период деведесетих година двадесетог века, тачније 1995. година. Тада је донесена “Одлука о утврђивању урбанистичко-техничких услова за промену стамбеног простора у пословни у Улици М. Пијаде у Бору”.(29) Ова одлука је донесена под покровитељством Скупштине општине Бор, у оквиру Одељења за урбанизам, грађевинарство и екологију. Она предвиђа уређење површина око објеката одређеним елементима: бетонирањем прилазних стаза, озелењавањем слободних површина травом и жбунастим растињем, затим инсистирањем на уређењу микроурбаним елементима типа расвете, рекламног простора, клупа, жардињера, затим стилским уклапањем степеништа и прилазних рампи са архитектуром зграда, уређењем фасада које ће се формирати пробијањем парапета прозора оријентисаних ка улици (фасаде задржавају тренутни архитектонски израз, али се нужно освежавају бојом) итд. Из оваквог решења можемо имплицитно уочити сасвим другачији социокултурни, економски и политички контекст савременог урбанизма града (који је, додуше, и даље условљен индустријом и рудником, али овог пута њиховом осетном нерентабилношћу).

Приказивање приказаног

Оно што град нама говори, или оно што, најчешће, ми из њега не желимо да прочитамо јесте њему својствена интерпретација њега самог и његовог идентитета коме се опиру његови житељи. Не заборавимо да и он има своју Другу природу која се измиче пред покушајима да нашу свакодневицу схватамо као банално “сивило”. То није проблем града већ анонимног колективитета и природе људског бића, емпатије која не жели да погледа у себе. Ако град посматрамо као још даљи продужетак телесних органа који задовољава потребе великих скупина,(30) из облика града Бора, форме која се контитуисала од 1905. г. до данас, можемо уочити тенденцију ширења града од севера ка југу, са основним мотивом – што даље од Центра и индустријске зоне. Оваква форма града је јасно изражена у вербализацији градских подручја и насеља, која по себи има арому урбаног духа и локалног фолклора, ироничну и духовиту симболику (изражена у називима насеља, издиференцираним километарском удаљеношћу од Старе колоније: Други. Трећи, Четврти… Седми километар (где је Градско гробље). Ова тенденција урбанизације је колико духовита, толико и реална, тако да уобличава сасвим посебан културни контекст и денотацију која заслужује посебну пажњу. Интерпретација форме града као система непрекинутих метафора, који са једне стране, губи своје детињство осветом природе-ерозијом на површинском копу (која лагано гута северни део града), и који се другим крајем приближава локацији градског гробља, недвосмислено показује заслужено место које добија погрешна процена да се на толико дубоком темељу може подићи храм људске гордости. Основни мотив овакве хипотетичке експликације је жеља да се одређени предмет материјалне културе посматра као извор комплексних информација, не као артефакт који у негативном контексту деградира устаљена мишљења, стереотипна схватања прогресивне урбанизације и досадашња афирмативна прилажења овој проблематици, већ као феномен и откривени тренутак реалног живота и свакодневице.
У том смислу, приликом промишљања овога рада можемо се вратити на сам почетак – метафори којом би опис облика овог града добио одређен дискурс у просторном и временском оквиру који се може прочитати: (или) између два краја града, односно улаза или излаза ( ово је једно од безброј могућих читања), (или) повезивањем форме кућа о којима је било речи у овом тексту (нпр. у варијанти “каменитих станова” са заједничким дугим ходником), са “штуцајућом” формом града, какава јесте…

Напомене:

(1) Марсел Пруст, Пронађено време, књ. 2, Зора, Загреб 1965, стр. 8.
(2) Научна дисциплина која се бави прочавањем људских насеља, в. напомену 3.
(3) Константин Доксијадис, Човек и град, Нолит, Београд 1982, стр. 27.
(4)Душан Стефановић, Урбанизација – Прилог истраживању међузависног развоја становништва, делатности и животне средине људи у савременон свету, Центар за анализу и пројектовање просторних система ИСПУ, Београд 1973, стр. 3.
(5) Диреци и гредице у кућној конструкцији између којих се ставља ћерпич или зид изграђен на такав начин
(6) Бор 1903-1953, Вук Караxић, Београд 1953.
(7) Слободан љ. Јовановић, “Друштвени и културни процеси у Бору у историјском контексту међуратног раздобља”, у: Зборник радова Музеја рударства и металургије у Бору, књ. В-ВИ, Бор 1987–1990, стр. 194.
(8) Исто, стр. 194.
(9) Рабија Хасанбеговић, “Народна архитектура на подручју општине Бор”, у: Гласник етнографског музеја, бр. 38, Београд 1975, стр. 98-99.
(10) Цветко Костић, Бор и околина, Савремена школа, Београд 1962, стр. 37–38.
(11) Бор 1903–1953…
(12)Слободан љ. Јовановић, “Друштвени и културни…”, стр. 194.
(13) Рабија Хасанбеговић, “Народна архитектура на…”, стр. 99.
(14) Ц. Костић, Бор и околина…, стр. 135.
(15) Исто, стр. 38.
(16) Слободан љ. Јовановић, “Друштвени и културни…”, стр. 195.
(17) Исто, стр. 196.
(18) Исто. стр. 196.
(19) Исто, стр. 197–198.
(20) Мери Даглас, Стивен Неј, “Особе које недостају”, у: часопис Реч, бр. 57/3, Београд 2000, стр. 341.
(21) Исто, стр. 341.
(22) Цветко Костић, Бор и околина…, стр. 97.
(23) Исто, стр. 99.
(24) Мери Даглас, Стивен Неј, “Особе које недостају”…, стр. 341.
(25) Слободан љ. Јовановић, “Друштвени и културни…”, стр. 193.
(26) Исто, стр. 205.
(27) Исто, стр. 205–208.
(28)Маршал Меклуан, Познавање општила – човекових продужетака”, Просвета, Београд 1971, стр. 167.
(29) Архив, Одељење за урбанизам, грађевинарство и екологију, 29. 5. 1995. г., Одлука бр. 350-40/95-1-01 и Урбанистичка дозвола од 19. 2. 2000. г. бр. 353-121/99-ИИИ-05
(30) Маршал Маклуан, Познавање општила…, стр. 167–176.

Литература:

1. Марсел Пруст, Пронађено време 2, Зора, Загреб 1965. г.
2. Константин Доксијадис, Човек и град, НОЛИТ, Београд 1982. г.
3. Душан Стефановић, Урбанизација – Прилог истраживању међузависног развоја становништва, делатности и животне средине људи у савременон свету, Центар за анализу и пројектовање просторних система ИСПУ, Београд 1973.
4. Бор 1903-1953, без података о издавачу, Бор 1953.
5. Зборник радова Музеја рударства и металургије у Бору, књ. В-ВИ, Бор 1987-1990.
6. Гласник етнографског музеја, бр. 38, Београд 1975.
7. Цветко Костић, Бор и околина, Савремена школа, Београд 1962.
8. Реч, бр. 57/3, ФрееБ92, Београд 2000.
9. Маршал Маклуан, Познавање општила – човекових продужетака, Просвета, Београд 1971.
.

Архивска грађа и документација

1. Летопис Борске парохије и цркве, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор
2. Докуменатција Одељења за урбанизам, граћевинарство и екологију: Одлука бр. 350-40/95-1-01 и Урбанистичка дозвола бр. 353-121/99-3-05