Јелена Ђорђевић-Максимовић

Апстракт

Предмет рада чини покушај теоријског повезивања неповољних одлика градске средине и облика ескапистичког понашања људи који у њој живе, односно оних видова понашања који за свој основни ефекат имају удаљавање особе од незадовољавајуће стварности окружења. Анализа је спроведена на конкретном случају града Бора, који се може сматрати парадигмом неповољног окружења, у смислу штетних ефеката индустрије на живот људи, њихово здравље и понашање.
Неповољне одлике физичке средине посматране су кроз њихово одражавање на сферу друштвених релација у оквиру града, чије даље дејство, преко посредујућег субјективног доживљаја окружења, утиче и на типичне облике људског понашања у окружењу. У оквиру анализе појаве ескапистичког понашања изведене су неке од његових основних одлика и описани поједини његови видови (зависност од дрога / алкохола, ментални поремећаји, интимни односи и емоционално везивање, миграција, рецепција садржаја масовне културе).

Кључне речи: ескапизам, еколошка психологија, град Бор.

Увод

Град као животно окружење савременог човека својом топографијом, физичким одликама простора, архитектонским и урбанистичким обликовањем, као и карактеристичним облицима друштвеног живота, постоји као сложен сплет фактора целовитог дејства на људски живот, личност и понашање. При проучавању односа човек–град, тема која се намеће као најважнија са практичне тачке гледишта јесте негативно дејство урбане средине на човека. Таква дејства можемо поделити на директно негативне ефекте, у које спада утицај штетних супстанци на здравље и понашање људи (загађеност, “урбани стрес” и сл.) и изазивање специфичних понашања људи (начин живота, миграције), и индиректне ефекте, то јест формирање одређеног општег става према окружењу(1). Тиме се поставља питање адаптације човека на услове живота у неповољном окружењу и промена у личности и понашању које у резултат такве адаптације.(2)
Један од видова тако измењеног понашања људи под дејством средине представља “бежање” од реалности – ескапизам.(3) Може се претпоставити да је распрострањеност ескапистичких облика понашања већа у срединама где су услови живота неповољнији (загађеност, социјална изолација, економска неизвесност и сл.), а један од примера таквих градова је Бор. Ова хипотеза, као и свака друга, подлеже провери и потребно је проверити је, али овај рад нема такав циљ, већ је ограничен само на њено експлицирање, што може представљати полазну тачку за низ истраживања у будућности.

Специфичност градске средине (Бор)

Постоје разлози за изучавање односа у конкретном окружењу, ван широких генерализација. Како наводи Кораћ “… Као што средина у ширем и најширем смислу утиче на на веће или мање друштвене заједнице, исто тако, више или мање, ограничена средина, у којој човек живи и делује као појединац, снжно утиче на његово индивидуално понашање. Средина је за човека, пре свега, онај непосредни, релативно ограничени простор у коме он живи, и у коме се формира, а управо то се често занемарује.” (4) Поред тога, познавање кокретних услова живота људи неопходно је за било какво планирање реорганизације средине у циљу њеног побољшања и задовољења основних људских потреба њених житеља.
Када се анализирају особености града Бора, морају се користити и непсихолошки подаци да би се, тумачењем њиховог значења, дошло до одређења граничних услова живота (5) појединца, односно групе. Град Бор обједињује у себи одлике индустријске урбане средине и провинцијског малог града, које стоје у специфичном односу. Све оне одлике живота у провинцији које се сматрају његовим предностима над животом у великим градовима, као што су мирнији живот, мање “урбаног стреса”, већа интимост и већи број људских веза, мање отуђености, безбедност и сл., у случају града Бора су слабо изражене, уколико нису и сасвим супротне наведенима. Са друге стране су у великој мери присутне појаве провинцијског живота које имају негативан предзнак: монотонија, пасивност, културна неразвијеност и изолованост од токова утицаја, “јавна приватност” и др.
Висока загађеност и озбиљан ризик за здравље људи представљају вероватно најважнији фактор негативих утицаја окружења у Бору, који извесно производи и психолошке ефекте. Кораћ наводи: “Уколико је на неким местима ваздух опасан по здравље (што је општепозната чињеница), не само да ће се променити понашање људи који су приморани да га удишу, већ ће се променити и њихов став према средини. Извесно је да ће се обим њихове спољне активности смањити и да ће они све више времена проводити у затвореном простору. Није испитано какве ће то последице имати на социјалну активност људи, и на интензитет и квалитет њихових међуљудских односа. Било би занимљиво истражити и друге последице оваквог присилног начина живота, као што су, вероватно, пораст броја менталних обољења, депресивности, агресивности и слично.” (6)
Друштвена активност града, из ових или других разлога, знатно је смањена. Облици друштвеног сусретања сведени су на контакте у оквиру основних друштвених ангажовања (посао, школа), па је тако и у простору града приметан мањак локација намењених окупљању људи. Културни живот града опстоји на нивоу неуверљиве симулације, чиме је осујећена једна од важних потреба урбаног човека. Основни извор социјалне подршке(7) за поједница представља породица, која у владајућим условима економске нестабилности и сама бива угрожена.
Описано основно стање живота у граду додатно бива отежано ситуацијом опште економске и политичке кризе друштва која се универзално неповољно одражава на реаговање људи у кризним и стресним ситуцијама.
На основу ових запажања може се, са много основа, рамишљати о Бору као “патолошком граду”(8), при чему негативне последице на живљење, узроковане његовим карактеристикама, тек треба детаљно испитати.

Субјективни доживљај градске стварности (као интервенишућа варијабла)

Објективне одлике окружења одражавају се у субјективним репрезентацијама у виду општих ставова према окружењу. Поред когнитивне компоненте садржане у опажању и разумевању средине, коју одликују селективност и једноставност,(9) ови ставови, као и сваки други, укључују афективан однос према тој реалности, као и активну компоненту (спремност за одређену акцију у датој средини). Естетски и афективан однос према средини увек су присутни, при чему се емоционалне реакције на средину узимају као интервенишуће варијабле(10) између објективних одлика окружења и понашања људи у окружењу.(11)
Можемо одредити неке такве претпостављене садржаје субјективног реаговања на већ наведене услове. Неконтролисано стање загађености средине доживљава се као стална претња за здравље, што се на психичком плану одражва кроз стално присутну анксиозност, против које се у циљу одбране покрећу различити механизми (негирање, рационализација и слично). Пошто се особа налази у ситуацији угрожености чији извор није у стању да контролише, чест исход представљају депресивне реакције. Ограничено социјално ангажовање људи смањује простор неопходан за афирмацију личности, ограничава изворе самовредновања у социјалном окружењу, то јест оштећује доживљај сопствене вредности као целовитог, социјалног и индивидуалног бића. Смањена је тежња за постигнућем, а особа подлеже пасивној резигнацији. Сужена социјална интеракција води доминантној супротстављености у оквирима људских односа, тако да место здруживања и сарадње наилазимо на компетицију и изолованост. Додатна чињеница економске кризе на даље погоршава психичку стабилност људи у граду. Неизвесност будућности града утиче да се активне тежње људи (за развојем, просперитетом) губе на рачун свођења на живот у садашњости која не задовољава основне потребе, при чему се, без могућности наслућивања будућности које би деловало мотивишуће, улази у круг депресије и апатије.
Посредством оваквих психичких садржаја формирају се извесни типови понашања карактеристични за окружење. Један од таквих видова понашања (не и једини) је ескапизам, о коме се на даље детаљно говори.

Ескапизам

“Отуђеност од животне средине конативно се испољава као активан или пасиван отпор да се таква средина прихвати. Пасивним отпором могли бисмо назвати све покушаје човека да избегне средину…”(12) Ескапизам представља управо такав вид избегавања реалности. Чак и у његовим активним облицима, када особа чини напор да се уклони пред средином, он је увек у суштини пасивно понашање, реакција, наспрам активних настојања да се на средину делује у смислу њеног мењања и прилагођавања.
Поред “бежања од стварности”, ескапизам подразумева и “бежање” од одговорности за свој положај, одустајање од сваке врсте ангажовања везаног за соспствени развој и развој окружења. Када неподстицајна, чак угрожавајућа средина прети развојним потребама јединке, при чему она не налази довољно снаге и мотива за покушаје суочавања или утицање на њу, особа прибегава различитим облицима понашања који имају палиативну функцију, који је одвлаче од основног конфликта са средином и ублажавају га до границе која омогућава какво-такво функционисање личности. Самим тим, ескапизам имплицира осећања фрустрације и немоћи, због чега бројни његови видови задобијају облике деструктивности и аутодеструктивности.
На основу анализе појединачних феномена ескапизма, могу се издвојити неке опште одлике таквог понашања: 1. Код ескапистичких понашања јавља се занемаривање постојања реалности и средине, понекад чак испољавање непријатељства и нападање њихових садржаја, 2. Ескапизам представља потврду субјективног, његову доминацију у деловању на личност и понашање над објективним, а, са друге стране, потирање субјективитета кроз препуштање и самозаборав, 3. Ескапистичка понашања одликује изолација особе као крајњи ефекат понашања, 4. Функција ескапистичког понашања је, поред осталог, и стицање доживљаја контроле над окружењем, која у реалним условима не постоји, 5. Ескапистичка понашања одликује присилност одражавања. Све ове одлике нису у једнакој мери присутне код свих ескапистичких понашања, а нека од њих имају и сасвим посебне карактеристике, али се бар у извесној мери ове основне димензије ескапизма могу препознати у сваком поједиачном случају.
У овом раду детаљније ће бити приказани само неки облици ескапистичких понашања, без претензије да се они систематично изложе. То су: зависности од дрога / алкохола, ментални поремећаји, рецепција садржаја масовних комуникација, афективне везе и интимно зближавање, миграција. Ови феномени не представљају у свим условима у којима се јављају искључиво експистичко понашање, њихова узрочност је сложенија и последице разноврсније. Начин на који ће бити приказани не служи за закључивање о њиховој општој природи, ни универзалној структури, већ се њихово описивање ограничава на препознатљиве елементе ескапистичког понашања на начин на који се испољавају. Избор ових понашања као потенцијално репрезентативних за конкретно окружење града Бора је хипотетички, при чему као могућност и потреба остаје испитивање њихове реалне распрострањености и поређење њихове дистрибуције са дистрибуцијом сличних феномена у другим срединама, да би се коначно закључило о специфичностима понашања у граду Бору. Дакле, ово је само теоријска разрада претпоставки једног будућег истраживања.

Зависност од дрога / алкохола

Проширеност проблема зависности у Бору уочљива је и без прецизног испитивања, нарочито у популацији младих. Није тешко претпоставити ескапистичку функцију понашања која чине зависност од дрога или алкохола. Измењено стање свести делује као промена реалности у условима када се објективна стварност опире промени, па се на тај начин напушта и мења “изнутра”. Токсикоманија је у највећем броју случајева уочљива, манифестна, при чему представља отворени чин отпора према незадовољавајућој околини. Свако узимање дроге или алкохола представља чин издвајања из опште стварности (мења се перцепција, укида логика општег консензуса на рачун субјективне логике жеља и потреба) и постављање субјективног доживљаја на прво место утицаја на понашање.
Често токсикоманија има за скривени циљ, поред потирања спољашње реалности, и потирање самога субјекта, анестезију болних места субјективитета. свака токсикоманија ангажује свесну или несвесну аутодеструктивност. Особа подлеже пропадању личности, инверзији вредносних ставова, угрожености здравља, чиме улази у круг даљег незадовољства које поново присилно сузбија бежањем од свести о сопственој ситуацији.
Опојна средства пружају пролазне ефекте пријатности, сигурности, осећај моћи и контроле над реалношћу, место субјективне немоћи и незадовољства. По Петровићу, наркоманија представља “несвестан покушај самолечења особа које пате од социјалне несигурности и емоционалне неусклађености. За овакве особе дрога је лек и једини начин суочавања са реалношћу. Без ње, они су несигурни појединци који беже у изолацију и резигнацију…”(13)
Опредељењем за наркоманију, особа обезбеђује своју припадност групи и тиме задовољава једну од основних социјалних потреба, чиме утврђује какав-такав социјални идентитет и обезбеђује сталне контакте са људима. “Они се осећају несигурни и отуђени у здравој популацији, из које су, у ствари, добровољно емигрирали. Некакву сигурност доживљавају једино у групама истомишљеника. Поред ових чисто психолошких разлога за окупљање, постоје и неки чисто практични разлози.”(14) У таквим групама не преовладава природни људски мотив за блискошћу, већ између особа постоји трећа “ствар”, “роба” која се заједници размењује и троши. Такви односи нужно су изопачени, моралне норме се искривљују према логици потреба, самим тим и не испуњавају функцију адекватних односа са другим, често воде агресивности и сукобима међу члановима групе.
Проширеност облика токсикоманије под негативним дејством окружења даље повратно делује на даље погоршање структуре средине – ширење апатије и незаинтересованости за друге садржаје, пораст криминала и агресивности, деструисање моралних вредности друштва, стварање штетих модела понашања и идентификације и др.

Душевни поремећаји

Није непознато деловање неповољних урбаних услова на распрострањеност душевних поремећаја. Фарис и Данхам говоре о томе наводећи да социјална изолација карактеристична за градски живот води нервним поремећајима. Према тим ауторима, социјална дезорганизација има одраз у менталној дезорганизацији. (15) Реактивни поремећаји услед стресних и кризних животних ситуација честа су појава у градским условима. При томе, адекватност кризнихy реакција отежавају неповољни животни услови. “Фактори као што су: породична и шира друштвена повезаност, задовољство професијом, задовољавајућа новчана примања, доприносе да особа лакше изађе на крај са тешким животним ситуацијама. Обрнуто: изолованост, недостатак подршке у породици, незапосленост, стална брига због претеће немаштине, доприносе да особа, суочена са кризним ситуацијама, реагује на неадекватан начин, често трајно патолошки”.(16) Реакције на стрес и кризу код мање психички стабилних особа поспешују развој и испољавање низа душевних болести.
Душевни поремећаји могу се тумачити и са аспекта ескапизма, као напуштање реалности која носи оптерећујуће садржаје и напуштање одговорности за своје акције у средини. Они претпостављају измењени однос према стварности, неадекватна и искривљена тумачења збивања у средини, и иста таква реаговања на њих. Често се душевни поремећај третира као субверзиван у односу на окружење: “Што се тиче значења душевног поремећаја у односу на друштвену средину, душевно поремећено увек означава негацију једног од основних постулата на којима почива друштвени живот, а то је предвидљивост понашања. Непредвиљивост понашања душевно поремећеног улази у дефиницију његове социјалне улоге, како објашњава Кецмановић.(17) Овде опет наилазимо на првенствено психичко детерминисање понашања које надвладава одређења из средине, али и детеоризацију субјекта и штетне ефекте на функционисање личности.
И поред тога што се душевни поремећај не може схватити као стање повећане контроле над средином, то је стање које за особу потенцијално представља многе изворе добити, примарне и секундарне, као што су ослобођење од одговорности за сопствену ситуацију, слобода испољавања обично недозвољених психичких садржаја и понашања, пажња и посебне бенефиције из окружења које болест захтева и сл.
Болест ставља појединца у изолован положај у односу на окружење и одржава се на присилан начин (симптоми поремећаја су отпорни на мењање због своје функционалности за особу у одређеном тренутку), чиме су исцрпљене све одредбе ескапизма, како су раније наведене.

Садржаји средстава масовне комуникације (фиктивни простори)

Вероватно најраспрострањенији начин ослобађања од реалности свакодневице јесте рецепција различитих садржаја медијске сфере који имају одлику фикције. Ови виртуелни простори представљају најзаступљенију конкуренцију ин компензацију простора свакодневне реалности. Функција пасивне рецепције информација (углавном у визуелној форми) има функцију блиску сну – проживљавање могућности које нису реализоване у стварности, што је основни део економије психичког живота. Не улазећи у посебну анализу преферираних садржаја из медијске сфере у конкретном окружењу (што није незанимљив проблем – шпанске серије, филмови посебне тематике, видео-игре, политика), задржавамо се на анализи ескапистичке димензије оваквог понашања.
При рецепцији фиктивних садржаја особа је ослобођена дејства реалности за кратко време, сво њено инвестирање сведено је на посебан ограничен садржај. Особа постаје посматрач пре свега, њен субјективни доживљај има доминантан утицај на понашање, при чему долази и до својеврсног поништавања личности која постаје медијум за њој дистоне садржаје једне арбитрарне реалности.
Питање контроле своди се на питање избора, акција постаје лака, расте самопоуздање онога-ко-посматра. Реципијент медијских садржаја, чак и у друштву остаје нужно изолован у свом доживљавању (модел биоскопа). Велики део времена које савремени човек проводи примајући такве садржаје упућује на присилност потребе која се на тај начин ствара.

Афективно зближавање и интимност

Као што је већ речено, Бор није средина у којој организовани социјални односи успевају, тако да особе, природно тежећи да успоставе односе који ће им пружити испуњење, осећај вредности и везаности, налазе најсигурнији начин у обезбеђењу ових потреба стварањем чврстих интимних веза са особама супротног пола. Као што Хорнајева примећује: “У ствари, ако се неко осећа у основи беспомоћан пред светом који је без разлике опасан и непријатељски, онда ће се тежња за љубављу јавити као најлогичнији и директан начин да се стекне нека врста доброте, помоћи и поштовања.”(18)
Афективно зближавање особа није по себи нездрав, нити изузетан феномен. Особа способна за љубав и размену по многим схватањима представља идеал менталног здравља. Проблем се уочава онде где функција издвајања из окружења и обезбеђивања интеракције постаје примарна над осталим основним функцијама интимнне везе. “Разлика између љубави и неуротичне љубави лежи у чињеници да је у љубави љубавно осећање примарно, док је у случају неуротичара примарно осећање потреба за сигурношћу, а илузија љубави је само узгредна” каже даље Хорнајева.(19)
Што се тиче ескапистичке функције стварања интимних веза, особе здружене у чврсте дијаде могу лакше да постану независне од објективне стварности, да једно другоме представљају неопходног “другог”. Често је то прави мали пакт против света, изолован у самодовољности, коју појединац не може сам да оствари. У афективном односу доминира субјективност у виду доминантне важности осећања и личних потреба, али се субјект сам губи кроз препуштање, гради се посебан здружени идентитет на рачун извесног одрицања од индивидуалних идентитета. Комуникација у дијади много је интензивнија и подложнија контроли од интеракције са другим деловима окружења. Утицај особа на понашање другог може се директно опазити и вољно мењати, што доприноси учвршћивању самопоуздања у смислу моћи деловања на окружење. Чест случај код веза неуротичног типа јесте њихова отпорност на промене, грчевито и присилно одржавање везе мимо реалних емоционалних потреба особа, уколико је доминантна функција везе ескапистичка.

Миграција

Конкретна промена окружења представља најактивнији облик ескапизма. Под неподношљивим осећањем незадовољства окружењем, које превазилази по снази друге мотиве (везаност за породицу и уже социјално окружење, инерција и сл.), особа чини напоре у њеног напуштања и налажења средине која ће омогућити веће задовољење њених потреба. Ово је активан вид понашања, али у својој суштини ескапистички и пасиван, пошто се не теи активном деловању на окружење, него његовом напуштању.
Пресељење из средине коначни је циљ непријатељста према њој, али самим пресељењем особа губи део идентитета пре него што успостави нови. Субјективно незадовољство доминантно делује на понашање. Вечити проблем емиграната лежи у томе што се не бива аутоматски функционалан у новом окружењу. И сама личност задобија одлике средине из које потиче (Ителсон), устаљени обрасци мишљења, понашања и доживљавања настављају да постоје у особи, она на неки начин носи своје окружење са собом. Такође, могуће је јављање осећаја изолованости и универзалног неприпадања као последица миграција (апатриди). Са друге стране, промена окружења делује позитивно на самопоуздање особе и осећај контроле над сопственим животом.

Закључак

Уколико желимо да теоретску општост претходних описа заменимо конкретнијим закључцима, потребно је у том циљу спровести серију емпиријских испитивања, која би потврдила реалну распрострањеност наведених видова понашања у Бору. Ипак се са извесном сигурношћу може говорити о присуству таквих појава о овој средини, где популација није превише хетерогена и где су услови живота несумњиво неповољни, а посебно имајући у виду тренутно стање у друштву. Оно што је суштина могућих налаза јесте да оно што другде представља индивидуални феномен, појединачан случај, који претежно детерминише склоност личности да реагује на ескапистички начин, овде постаје општа појава која озбиљно угрожава социјални живот града.
Потребно је такође схватити важност ангажовања у раду на мењању и реорганизацији услова физичког и социјалног окружења, уколико се жели било каква будућност града и побољшање општег нивоа здравља људи који у њему живе.

Напомене:

(1) Кораћ, 1978, стр. 110.
(2) “Једна од најнеобичнијих карактеристика урбаног живота није у томе колико је град постао непријатан за човека, већ како урбани становник успева да релативно неометано функционише у све тежим условима”, исто, стр. 113.
(3) Под ескапизмом се подразумева понашање које има за сврху (свесну или несвесну) и ефекат удаљавања од објективне ситуације које се доживљава као незадовољавајућа или угрожавајућа.
(4) Исто, стр. 19.
(5) Левин К., исто, стр. 140.
(6) Исто, стр. 118.
(7) “Под социјалном подршком подразумева се таква интерперсонална размена која укључује емоције (наклоност, љубав), потврђивање (изражавање поштовања) и помоћ (време, новац, савет, вођство)”, Влајковић, 1990, стр. 85.
(8) Термин “патолошки град” употребљавају неки аутори (Ителсон) да би означили збир негативних последица које живот у граду може да изазове код његових становника, в. Кораћ, стр. 123.
(9) Исто, стр. 151.
(10) Интервенишућа варијабла представља претпостављени процес или садржај који се не може директно мерити на објективан начин, али о коме се може (и мора) закључивати као о функционалном односу стимулуса и реакције.
(11) Исто, стр. 35.
(12) Исто, стр. 117.
(13) Петровић, 1989, стр. 227.
(14) Исто, стр. 74.
(15) Исто, стр. 127–128.
(16) Влајковић, стр. 58.
(17) Исто, стр. 25.
(18) Хорнај, 1964, стр. 77.
(19) Исто, стр. 77.

Литература:

Влајковић, Ј, Теорија и пракса менталне хигијене, Савез друштава психолога Србије, Београд 1990.
Кораћ, Жарко, Човек и град, Глас, Београд 1978.
Петровић, С. П., Дрога и људско понашање, Дечије новине, Београд 1989.
Хорнај, К., Неуротична личност нашега доба, Графички завод, Титоград 1964.

Данијела Ристић

Музеј рударства и металургије у Бору једна је од првих културно-научних установа ове врсте у оквиру музејске мреже Србије. Према својој основној концепцији проучава развој рударско-металуршке делатности од праисторије до данас и то кроз више научних дисциплина, тежећи при томе да човек буде у средишту процеса развоја рударства и металургије и да осветли повратни утицај развоја ове привредне гране на целокупан живот човека и средине у којој се развија.
Прва музејска поставка у Бору отворена је 1951. године ангажовањем Иницијативног одбора за отварање музеја, који је основан крајем 1950. године, на иницијативу Градског одбора Савеза бораца у Бору. Поставка је проширена и обновљена 1955. г.
Музеј у Бору је почео са радом 1961. године, када је оснивач, Скупштина општине Бор, поставила прве стручњаке, квалификоване музеологе.
Од свог оснивања 1961. године, Музеј у Бору радио је као комплексни народни музеј на прикупљању, чувању, изучавању и излагању покретних културно-историјских споменика Бора и околине. Богата рударско-металуршка традиција овог краја, као и сама врста музејског материјала, наметнули су потребу за специјализованим музејом са основном концепцијом проучавања развоја рударско-металуршке делатности у тимочком еруптивном басену од праисторије до данас. Упоредо са развојем Музеја богаћени су и музејски фондови и збирке. Данас Музеј у својим збиркама има преко 16000 предмета.
Циљ Музеја је био да се постигне јасна дефинисаност задатка, садржаја и организованости, а самим тим и јасна пројекција културног и научног рада Музеја. Развијајући се у правцу овако постављен концепције, Музеј у Бору је званично променио свој назив у Музеј рударства и металургије крајем 1972. године. Тиме је постао специјализована установа у групи техничких музеја, која се бави проучавањем развоја рударско-металуршке делатности.
Развој рударства и металургије на подручју Тимочке крајине започео је још од најранијих времена пре око 6000 година и све до данас давао је основни тон целокупном економском, социјалном и културном кретању ове области. Тај утицај манифестовао се и у стварању специфичне материјалне културе, избору места за становање, изради специјализованих алатки, као и у формирању посебних обичаја.
Музеј је у истраживању и при презентовању материјалног развоја једне од најзначајнијих производних делатности рударства и металургије, организовао и друга истраживања, укључујући: археологију, етнологију, историју, геологију, историју уметности, а у последње време и нове дисциплине као што су архрометрија и металургија. Ова сложена истраживања изводе се у сарадњи са другим научним и културним установама као што су: Археолошки институт, Етнографски институт, Институт за бакар, Филозофски факултет у Београду, Технички факултет у Бору, Народни музеј у Београду, Етнографски музеј у Београду итд.
Музеј према својој основној концепцији проучава развој рударско-металуршке делатности на тлу Србије од праисторије до данас. Обухвата четири сталне поставке које представљају интерпретацију садржаја према својој основној концепцији:
Историјски развој рударства и металургије од праистрије до данас
Парк-музеј – музеолошка поставка рударства, металургије и машинства на отвореном
Историјско-етнографска поставка у Конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи
Изложба скулптура Уметничке колоније “Бакар” у Галерији Колоније

Поставка која приказује историјски развој рударства и металургије од праисторије до данас налази се у згради Музеја у Дому културе. На око 400 м2 дат је хронолошки преглед развоја рударства и металургије од праисторије до данас, где су представљени најстарији алат и опрема нађена у Рудној Глави, праисторијском рудокопу у североисточној Србији. Преглед ове поставке презентиран је с више од 1200 музејских предмета: рударски алат, делови рударске опреме, народне ношње, накит, новац, керамика, оригинални документи и факсимили, фотодокументарна грађа, оружје, уметничке слике, скулптуре, макете, уводне легенде, цртежи и скице, археолошка карта и карта рудног богатства.
На археолошком локалитету Рудна Глава пронађени су настарији алат и опрема који су коришћени у ове сврхе: камени рударски батови од речних облутака, керамичке посуде које су служиле за технолошку обраду ископане бакарне руде азурита и малахита, као и изузетни примерци керамичких жртвеника.
Налази из Злотске пећине односе се на време од енеолита до гвозденог доба: шила, длета секире, алатке од јеленских рогова и кости, камено и кремено оруђе, бакарне игле, керамика и други предмети за свакодневну употребу.
Старије гвоздено доба (700–500 г. п. н. е.) представљено је керамиком, оруђем од костију, бронзе и гвожђа, накитом од костију, брозе, стаклене пасте.
Антички период (ИИИ–ИВ в. п. н. е.) представљен је покретним материјалом са локалитета Краку лу Јордан код Кучева, локалитета од значаја за металургију, који је и један од већих металуршких центара за прераду руде у овој области. Изложене су гвоздене алатке израђене ковањем (крампови, секире, пијуци), керамичке рударске лампе (особене по високој нози на којој се налазе), гвоздена конзола и др. Занимљива су и камена корита за дробљење руде, испирање злата, нађена у Глоговици (исти период).
Средњевековни одељак ове поставке представља сажет преглед материјалне културе настале у производно-прерађивачким центрима и насељима рудних области Србије од рановизантијског периода до позног средњег века. Материјал је изложен у две целине:
А. предмети опште материјалне културе (грнчарија, новац, оружје и др.) са ширег простора североисточне Србије у средњем веку
Б. процес и технологија експлоатације рудишта позносредњевековне Србије (алат, опрема, накит и др.)
Недавно је ова поставка проширена предметима који се односе на период новог века и прву половину XX века. Приказани су алат и опрема коришћени претежно у рударству тога времена: рударске лампе, рударске наџве, кожне капе и шлемови, предмети за свакодневну употребу, украсни предмети, новац и врло занимљиве сабље из турског времена. Обухваћена је и фотодокументарна грађа, разни факсимили и оригинална документа о оснивању и оснивачима борског рудника. Поставка укључује бисту Ђорђа Вајферта, једног од оснивача рудника (дело непознатог аутора). Приказан је и рударски алат коришћен између два рата, као и предмети личне природе. Период после Другог светског рата представљен је фотодокументарном грађом.
Парк-музеј или Музеј на отвореном отворен је поводом педесетогодишњице проглашења Бора градом. Овај тип музеја обогаћује техничку збирку предметима већих димензија, чиме се илуструје технологија и развој рудника у непосредној прошлости. Парк-музеј на најбољи начин доприноси да се отргне од заборава сећање на стару технологију, а истовремено приказује и развој града који прати технолошки и организациони развој рудника. Поставка садржи предмете, уређаје и машине који су се користили у процесу вађења и прераде руде потребне за добијање бакра и осталих племенитих метала као што су злато, сребро и др. који се јављају као остаци у процесу добијања и прераде бакра.
Сви предмети, уређаји и машине, према области у процесу прераде руде и добијања метала, могу се разврстати на:
– предмете, уређаје и машине из области рударства (јамска подграда, пнеуматски шински утоваривач “ЛМ 128”, прва машина у борској Јами коришћена за израду ходника малих профила, “класа” вагон за превоз људи, пнеуматски утоваривач “Цаво 310” (користи се за утовар и транспорт на откопима, ручни бушећи чекић БД “Пантер” (користи се за специјалне рударске радове), бушилица за истражно бушење, парна локомотива, масивна богата сулфидна руда са површинског копа Бор ),
– машину која се користила у процесу флотирања бакра (флотациона машина њЕМЦО 120×120 УНИТЕЦ)
– предмете и уређаје коришћене у топионици РТБ-а Бор (вагонет за транспорт топитеља и прашине – производ домаће ливнице, лонац за транспорт бакренца коришћен за транспорт од пламених пећи до конвертора, ватер-чакетна пећ)
– предмете коришћене у области машинства (универзалне маказе за сечење профила и пробијање отвора, машина за израду таласастог лима, производ Рударско-топионичарског басена Бор, вертикални циркулар коршћен за сечење метала пречника до 400 мм)
машине и предмете коришћене у процесу електролитичке рафинације бакра (машина за производњу полазних катода и рам за транспорт полазних катода од места производње до места улагања).
Занимљиво је нагласити да поставка приказује предмете, машине и уређаје који се и данас користе у процесу прераде руде потребне за добијање бакра и осталих племенитих метала.
Може се слободно рећи да ова поставка допуњује сталну поставку која се налази у згради Музеја и то приказом предмета, машина и уређаја из савременог доба.

Поставка у конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи је историјско-етнографског карактера. Обухвата период прве половине XИX века, период турске владавине до ослобођења Тимочке крајине 1833. године и периода развоја бање у доба кнеза Милоша.
Године 1834. кнез Милош долази у Брестовачку бању са млађим сином Михаилом, у пратњи више чиновника и регуларне и нерегуларне коњичке гарде. Исте године Бању посећују кнегиња љубица и њен девер Јеврем Обреновић, у пратњи зајечарскога капетана Милутина Петровића Ере (Хајдук-Вељков брат). О овој посети сачуван је запис на једној стени. Посета кнеза Милоша и кнегиње љубице имала је за циљ, поред коришћења лековитих бањских извора, и успостављање политичких веза са видинским везиром Хусеин-пашом.
Такође се бележи и 1835. година када кнегиња љубица поново борави у Бањи са синовима Миланом и Михаилом.
Милош Обреновић је Брестовачкој бањи посвећивао посебну пажњу. У његово време почело се са њеним изграђивањем. Објекти изграђени тада сачувани су до данас у готово непромењеном облику. Сачуван је Милошев конак, наменен за кнежеве боравке, у којем се налази поставка. Подаци углавном говоре да је ова зграда сазидана после ослобођења 1835. или 1837. г. и то по налогу кнеза Милоша. Међутим, није искључено да је за потребе кнеза и његове фамилије могло бити адаптирано турско здање или да је подигнута зграда на његовим рушевинама. Још за време турске владавине, бања је била позната и коришћена. У њу су долазили имућнији Турци ради лечења и одмора.
Ослобођење од Турака 1833. г. било је за Тимочку крајину од великог значаја. Кнез Милош је у овом крају дочекиван уз велике почасти. У Брестовачку бању долазио је уз пратњу гарде и једног броја чиновника, а док је боравио овде водио је уобичајен живот без већих претензија на луксуз. Овде је кнез Милош обављао и своје државничке послове, посебно се интересујући за прилике у овом крају.
Сам конак кнеза Милоша, у коме је смештена ова поставка, веома је скромног изгледа и упућује тиме на претпоставку да је зидан на брзину и то само за боравак преко лета. У основи је правоугаоног облика, једноставне конструкције са равном фасадом. Кров је покривен ћерамидом с димњацима. Зграда је рађена у бондруку с профилисаним гредама од храстовине на угловима, који истовремено служе као коструктивни и декоративни елементи. Унутра са обе стране налазе се по две собе, мале и ниске, у које се улази из централне просторије. Историјско-етнографска поставка у конаку кнеза Милоша је управо смештена у овим собама. Прва соба лево од улаза уређена је у турском стилу, по угледу на беговске куће. Становништво Милошеве Србије није се тако брзо ослобађало турског начина живота и навика. Многи су по одласку Турака из Србије куповали њихова имања и куће те су тако преузели од њих не само начин грађења и изглед куће, већ и распоред, унутрашње уређење и опрему. Соба је уређена са миндерлуцима преко којих су постављени декоративни ћилимови, а уза зид наслоњени су јастуци. Под је од уских чамових дасака, тзв. бродски под, двовисински је, код улаза раван са прагом, а по целој соби је уздигнут за око 15 цм. На поду је такође декоративни ћилим. На средини собе налази се мангал, који је служио за грејање и кување кафе. Обедовало се на синијама, а седело се на миндерлуцима са пуно јастука. Изнад прозора је раф од дрвета на којем су поређани санови, тепсије, свећњаци, метално украшени тањири, филxани и зарфови. Поред прозора је дрвена чинија за пешкир. Соба се користила за ручавање и одмор.
Друга соба лево од улаза обухвата предмете и документе који се односе на кнеза Милоша, кнегињу љубицу, Јеврема Обреновића и Милутина Петровића Еру, као и историјски документи који се односе на ослобођење Тимочке крајине. У стакленим витринама налази се одело кнеза Милоша и одела музичара шивена по угледу на тадашњу европску моду. Познато је да су кнеза, док је боравио у бањи, увесељавали музичари предвођени Јозефом Шлезингером. Овај део поставке употпуњују и портрети кнеза Милоша, кнегиње љубице, Јеврема Обреновића, Стефана Стефановића Тенке, рађени у уљу (портрети су копије рађене по оригиналним портретима који се налазе у Народном музеју у Београду). Ту су и фотокопије чланака из тадашњих “Новина Србских”, који говоре о њиховим боравцима у Брестовачкој бањи.
Прва соба десно од улаза обухвата делове женске народне ношње с почетка XИX века, мушку и женску градску ношњу, посуђе које се користило тада, женски накит – брош, прстен, минђуше, украсе за главу, пафте, турске новчиће.
Друга соба десно од улаза носи назив “оxаклија” и има за циљ да представи изглед кухиње из 30-их и 40-их година XИX века, као и услове и начин под којима је припремана храна за кнежеву породицу и бањске госте. Из писаних података се сазнаје да није било никаквог сјаја и раскоши, већ да је доминирала скромност (чињеница је да се кнез није много разликовао од осталих имућних грађана).
У централном делу је отворено огњиште над којим су обешене вериге са кофом или бакрачем. Поред огњишта је већи земљани лонац. Ту је дрвени долап за смештај кухињског посуђа и прибора, полица на којој се држе већи дрвени и земљани судови, рафови постављени на зиду на којима се држе мањи судови, тањири и друго метално посуђе, тепсије.

Поставка у галерији Колоније на репрезентативан начин обухвата скулпторска дела Уметничке колоније “Бакар”. Музеј рударства и металургије у Бору основао ју је са циљем да обогати садржаје својих збирки и да допуни своју основну концепцију праћења развоја рударско-металуршке делатности. Ова интернационална уметничка колонија започела је са радом 1985. године и успешно траје захваљајући највише материјалној помоћи Холдинг компаније “Рударско-топионичарски басен Бор – Деоничарско друштво Топионице и рафинације бакра”. Програм колоније односи се на реализацију монументалних скулптура у разним племенитим материјалима специфичним за Бор као рударски град (од бакра преко бронзе и месинга до алуминијума). Рад ликовних стваралаца ове колоније одвија се у врло необичном атељеу – у просторима ливнице.
Сваке године од 1. до 31. јула организује се колонија, коју је са успехом до ове (2002) године водио нажалост преминули кустос Музеја Братислав Браца Петровић.
Поставка Уметничке колоније ”Бакар” приказује скулпторска дела настала током ових година, односно сачинњена је од оних дела које је уметнички савет изабрао за своју збирку. То су она дела која на најбољи начин задовољавају одређене уметничке критеријуме. Од уобичајених портрета до чисте апстрактне форме, поставка Уметничке колоније “Бакар” представља још један увид у развој српске савремене скулптуре.
Сталне поставке, које су саставни део организационе структуре Музеја рударства и металургије у Бору, од изузетног су културно-историјског значаја, не само за људе који живе у овом граду, већ и за оне који желе да сазнају нешто више о самом историјату града Бора и његовом надалеко чувеном руднику. Изузев поставке у конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи, остале поставке односе се на развој рударско-металуршке делатности којом су се људи, који су живели на овом простору, бавили још од времена праисторије до данас.
Сама специфичност овога града чине Музеј рударства и металургије јединственим у земљи па и шире.

Весна Тешовић

Поезија за децу представља велику библиотеку, енциклопедију појмова, подсећа на “малу орахову љуску” у коју може све да стане. Она додирује и повезује оно што је стварни живот са оним што је бајка. Не може бити празна вербална играрија, већ озбиљна и одговорна, култивисана и с мером. Лепота речи није само у садржају, већ и у вештини како је та чињеница казана, на који начин успева да магијом речи занесе дете, да га забави, али и нечему научи.
Када се зна да животиње највише привлаче дечију пажњу, онда је разумљиво што је љубиша Симић у своју прву поетску збирку за децу уврстио највише оваквих песама. Стиховима ће испричати причу о лењом мраву, стоноги, кози и овци, безубом лаву, жабљем цару, младожењи врапцу и кума-лији, мачку хајдуку. Аутор зна да су деци нарочити драги младунци па ћемо у овој књизи упознати и несташно маче, радозналог мишића, мече које тражи крушке или “чека у трави да се на небу месец појави”. Сви они најчешће су приказани у амбијенту у којем живе. Обдарени су говором, размишљањем и моралним схватањима.
Песме посебно приљежним чини тон шаљивости, ведрине и игре. Учини нам се да смо некада те песме већ прочитали (Змај, Ћопић, Десанка, Црнчевић), али да су у овој књизи некако новије, помало неочекиване, драге и блиске.
љубиша Симић је трагао за речима, бирао оне најчистије, вуковске, што је такође један од квалитета ове књиге. Тим речима он своју сазнајну поруку преноси детету на сликовит начин, па је дете емоционално доживљава као нешто лепо и занимљиво, као својеврсну игру. Песник је поштовао интелектуалне могућости детета и клонио се, колико је могао, сувишних наравоученија, мада је у неким песмама уочљиво присуство дидактичности.
У поетској сликовници Маче наопаче, иако малобројне, својим мотивом (и квалитетом) издвајају се песме “питалице”. Аутор је у себи сачувао велико радознало дете и зато може шармантно и духовито да препозна и ослика зачуђеност и збуњеност детета при сложеним питањима времена и живота. Блискост песника са дечијом природом и поимањем живота и света нашло је своју манифестацију у непресушној запитаности и антиномичности каква може да се створи само у глави детета (“Да је…”, “Шта би било кад би било”).
Ова књига упућује позив на игру и даље маштање које отвара нове могућности осмишљавања и домишљења. Деца тај позив схватају и одазивају му се, те Маче наопаче не завршава свој живот по престанку чина читања, већ наставља свој век у дечијим срцима, подстичући их да и сами крену у сличне измаштане поетске експерименте.
Из љубави према деци могу се родити стихови који обећавају. Зато је ова књига и радост и обавеза за песника од кога се с правом очекују наредне.

Саша Д. Ловић

Након великог броја превода, једне монографије и више збирки песама, Стеван Молнар штампа своје приче и то врло отмено, наиме издаје их у виду триплона (у једном омоту, налик фасцикли за прибор за писање, очекују нас три књиге, по садржају истоветне али различите по формату: 21 са 14, 8 са 5,5 и 5 са 3, 5 центиметара, лепо заштићене, и фотографија и биографија аутора, између њих). Осам прича, не баш обимно, осам судбина чији је он сведок, дакле – један одјек успомена на одлазак и повратак, и упечатљив мотив смрти.
Што се одласка и повратка тиче, мотив не лелуја између могућих експресија, нити подстиче на трагање за различитим подслојевима примарног значења. Значи, време и простор се отварају кроз нека врата која зјапе на оно што језик назива једном речју: искуство. Са друге стране, смрт је код Молнара ствар која се тако зове зато што се појединачно схвата тако, било да је природна или произведена, независна од времена и простора. Зато остаје стабилна. Као да се аутор пита да се ми то не сводимо на сенке које су све сличне једне другима, различите само по броју, које лутају, уздигнуте и привидне.
Због тога што је давно искусио да писац није онај који пише, већ онај који се писањем изражава, за Молнара је писање постало сушта потреба да се изрази само постојање. Он је попут клупчета које постоји у мери у којој постоји и само предиво.
Молнарева је реч је значењем увек чврста и омеђена, она не нуди различите могућности тумачења, већ једну и прецизну означеност и ствара се импресија да он није ни тражио лепшу, изразитију и колоритнију реч, да је тежио само једном: да стање, ситуација или осећања буду исказани најподобнијом могућом речју.
Време које одмиче. А слова настављају да причају лепу причу коју слушамо са усхићењем и са завишћу…

Станиша Милосављевић

Тешко је данас не писати сатиру на овим нашим просторима који обилују погодним материјалом, тако да је понекад и крајње озбиљна реч званичника или тзв. обичног човека зрела да се без дораде стави на папир. Сатира својом једноставношћу мами ствараоца. Управо због тога, у некаквој журби да мисли не побегну или их нешто мање надарени списатељ не преотме, знатан број људи и оставља траг свог духовног постојања. Прва роса или плаха кишица сперу већину таквих трагова, остављајући успомену најближим сродницима.
Рајко Мицин се књигом Ни по бабу ни по стричевима први пут јавља, те се о аутору овога имена може изрећи суд после подужег ишчитавања написаног. Одмах треба истаћи да је лични доживаљај читаоца веома повољан, посматрајући тежњу аутора да своје мисли искаже књижевно-уметничким начином. Горак укус у устима читаоца, при присећању на обрађене теме и мотиве, остаје, а да се, наравно, нема шта замерити аутору, као што лекар не сноси кривицу за исказану дијагнозу болести.
Задржавајући спољашњи облик стихова познатих песника (Змаја, Радичевића, Попе, Десанке, Шантића, Костића, Јесењина, Ршумовића), народних песама, бајки, чак и химне једне од домоћих државних комбинација, Рајко Мицин, преобукавши и себе и стихове, говори о другим стварима. Оваквим одабиром тема упушта се у борбу са књижевним великанима (чак и са писцем који је познат по сатиричним темама!) на лаган начин, дајући материјал злурадима да помисле како је лако писати лепо, читко и разумљиво.
Чувени мачевалац је својевремено објашњавао да своме умећу има захвалити пажљивом посматрању не само кретњи бораца, већ и радника при обављању најпростијих послова, као што је испирање платна на речној обали. Она праља, каже, за коју површни посматрач помисли да је спора, захваљујући умећу, штедљивости, зарад рада са најмање покрета, без сувишних кретњи, обично прва заврши посао. А наше писане речи су покрети по којима нас примећују. Своје речи распростиремо као зрневље у тле, ни превише плитко да га штеточине покљуцају, ни предубоко да иструли. Ретки су они чије мисли опстану, издрже пробу времена, како се то популарно каже, иако су у време појављивања били прави хит, бестселер. Рајко потврђује да истински мајстор самодисциплиновањем може достићи стање ума способног да се усресреди и постигне успех у свему чега се лати, без потребе да следи нечији пут или учитеље.
Оно чега се пародија, нажалост, не може ослободити, је помињање имена, догађаја о којима прича, дајући јој временску одредницу са опасношћу да застари и изгуби на актуелности, но у свему томе најмање је кривице Рајка Мициног. Квалитет написаног у пародијама Ни по бабу, ни по стричевима изазива уметничку завист и поштовање читалаца што је, признаћете, крајњи домет писане речи.

Милен Миливојевић

Јелена Радовановић, Ситне изнутрице, Бранково коло, Сремски Карловци 2002.

Нова књига песама Јелене Радовановић (Бор, 1972) Ситне изнутрице, у издању “Бранковог кола” из Сремских Карловаца, у многом погледу представља наставак њеног песничког првенца (који је, под такође необичним насловом Повремени прекиди са зујањем, као победник на конкурсу “Дисовог пролећа” објављен пре две године у издању Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис” у Чачку).
За потврду песничког умећа кажу да је важнија друга од прве књиге. Прва се сматра важном зато што је прва, али тек друга може посведочити је ли реч о вредном аутору. Код Јелене Радовановић није се могло сумњати ни после прве књиге, а поготову то не може после друге. Сада је већ сасвим јасно да је реч о новом, оригиналном, аутентичном песнику снажног поетског израза, који никог не оставља равнодушним.
Јелена Радовановић је модерна песникиња по мотивима, по садржају, по приступу теми, по речнику (она се не либи да страну реч стави у наслов или да је употреби у песми, али чини то са дубоким поетским оправдањем). Она је по свим карактеристикама представник своје генерације, али говори у име свих генерација и пише за све генерације свога доба. Не само језиком, већ је Јелена Радовановић и начином размишљања показала у овој књизи да припада овом времену и својој генерацији. То је дух целе књиге, који се “најбрже” може видети у песми “Добровољни давалац крви”. А са каквом се иронијом и са каквом “личном дистанцом” односи према стварности (или можда према својим “бившим стварностима”) показују песме “Заклетва” и “Тест за полазак у школу”. “Школице” нису само дечија игра, као што ни песма под овим насловом није дечија, односно није за децу. Као ни “Шуге” или “Жмурке”, уосталом.
“Пихтије” су једна од духовитих парафраза рецепата не само за кухињске специјалитете, већ и за овај, овакав, садашњи живот. Ако ко не верује, може га уверити и “Акваријум”.
Кратка песма “Шетња” (а већина песама у овој књизи је таква) завршава се стиховима : “Увек уз мене профитираш / Као продавац свежег бола”. Чини се да је то мотив и целе књиге, односно да је у њој реч о свежем болу, само што Јелена Радовановић има снаге да се том болу подсмехне, да му се наруга, да га осећа “са дистанце”, да га слика и иронично. А све то она уме да уради добро јер зна шта хоће.
Ова поезија плени сажетошћу израза (отуд, ваљда, и наслов Ситне изнутрице), духовитошћу доживљавања и приступа, модерним сензибилитетом, јасном и концизном мишљу (“Петрификација”, “Табу”, “Закон лептира”…).
За разлику од своје претходне књиге, песникиња у овој обогаћује и форму. Поред тзв. слободног стиха, сада има и риме, од местимичне и спонтане до оне у песми ”Интацта” (која има четири катрена са укрштеном римом у дванаестерцу, са одступањем само у два стиха који имају по једанаест слогова).
Необично ломљење стихова, без поштовања изговорних целина, одраз је жеље за оригиналним ритмом песме и жеље да се стих завршава одређеном речју, без обзира на то што ће наредни стих почети енклитиком (“Амнезија”, “Вожња”…)
А да је песникињи стало до форме, потврђује и “Песма за Феђу”. њен први стих директно се наставља на последња два: “Слушај Феђа неђу више да се играм… / … Игри је дошао крај је л ме чујеш / Феђа?” Између та три стиха је садржај који их потврђује и оправдава, из којих је и проистекао.
Неке, пак, минијатуре само по форми, а неке и садржајем наликују и код нас све популарнијем хаикуу (“Закон лептира”, “Мртвац”…).
Ситне изнутрице представљају збир правих медаљона у поигравању језиком. Јелена Радовановић је мајстор за језичке бравурозности. Она успева да пронађе његове велике могућности, нијансе, скривене варијанте, да нас увуче у величанствену игру.
На први поглед су тешко схватљиви, или се бар таквима чине, потпуно необични, несвакидашњи, али маштовити и сугестивни (метафорични) епитети у “Чулним махинацијама”: округли глас, спори мирис, слан стисак, врућа тишина, зелени звук. Има и код Јована Дучића “слан и модар мирис пролетњега мора”, али ово код Јелене Радовановић је, ипак, нешто друго. њена цела минијатура (од пет стихова) само се од тога и састоји, на томе је заснована.
Уосталом, ову књигу није могуће ни читати (ни разумети), ако се нема у виду овакав (дакле, пре свега, неуобичајен) приступ језику као једином пишчевом средству изражавања.
Бор је са Јеленом Радовановић добио песника који није само “локалног” значаја (ни по мотивима, а посебно не по дометима), као што то у прози није више Радиша Драгићевић или у афористици Станиша Милосављевић или Милоје Ђуришић…
Зато Ситне изнутрице нису ситне. А о евентуалним недостацима неко ће други, ко боље види и више зна.

Бранислав В. Бранковић

Књига Приче у папучама трећи је зборник кратких прича који је објавила Народна библиотека у Бору. У ове зборнике, иначе, улазе најбоље од оних прича што пристижу на традиционални књижевни конкурс, који се у оваквом виду реализује од 1996. године. Зборници (или би, можда, тачније било рећи – томови једног јединственог зборника) се појављују сваке друге године, што значи да они међу корице сажимају стварни учинак двају конкурса. Трећу књигу зборника радова приредиле су професорке Јелица Живковић и Весна Тешовић. (Овај посао је Јелица Живковић раније обављала у тандему са Божицом Кочбашли, садашњом директорком библиотеке у Бору). Приређивачице су овога пута подариле читаоцима прилично аналитичан “Предговор”, којем готово да се не може ништа ни додати ни одузети. То је известан помак у односу на претходни зборник, с обзиром на то да је он био понуђен без икаквих коментара. Сада је задржан наслов претходне, друге књиге, који је заменио првобитно дат наслов (Кратке приче), што је наговештај могућности да се он устали. Опредељење за овакав наслов приређивачице образлажу чињеницом да ”се (њиме) алудира истовремено на више ствари: некохерентност садржаја ових зборника, шаролик састав претежно неафирмисаних аутора…, немогућност прецизирања начела селекције…, неизбежно пристајање на низ компромиса…, али са друге стране и на наглашену непретенциозност…” Поменути наслов би се, дакако, могао и другачије тумачити.
Најновије Приче у папучама примиле су међу своје корице осамнаесторо аутора, а с обзиром на то да су неки од њих заступљени са по више прилога, читаоци ће имати задовољство да прочитају укупно двадесет и четири кратке приче. Од тих прича, као што је већ одраније знано, шест је награђено на последња два конкурса (2000, 2001), а остале су биле, бар према процени стручног жирија, тек за коју нијансу слабијег квалитета. Међу заступљеним писцима има и оних које смо већ имали прилике да сретнемо у претходним “томовима” (Миодраг Игњатовић, Раде Стојковић, Саша Д. Ловић, Станиша Милосављевић, Никола Лежаић), али ту су и нека нова имена. И што је најважније, коначно се изашло из локалних оквира: одређен број писаца чије су приче овога пута ушле у зборник није са ових простора (Чарна Вукићевић, Војин Остојић, Новица Антић, Милосав Славко Пешић, Миле Марковић, Гордана Милићевић, Душан Мијајловић Адски). Кад смо већ код заступљених аутора, морамо истаћи да се једина слабост из претходног “тома” поновила и овде – наиме, о неколицини писаца нису прикупљени ни најосновнији подаци, тако да је одељак књиге са био-библиографским белешкама добио фрагментаран облик.

Саша Д. Ловић

За аутора ових прича све што се збива има подједнаку вредност или важност, нема појава, првог другог или трећег реда. Пред нама је беспрекорно уједначен свет. Отуд спремност на поштовање “неважног” и за његово стављање у исти ред са “битним”. Главни јунак (сам Б. Б. Димитријевић) има само један циљ: да уочи све што постоји, све бурлескно спојене појединости, које не поседују ништа сем гласности и наглашеног, баш тог бурлескног тона.
Ова “маштовита лагарија” (како приче назива рецензент М. Милошевић) намах подсећа на Xерома К. Xерома, баш због своје аутобиографске основе. Овде се ујка Поxер, који закива ексер, претвара у ујка-Рашу који вади зубе, тј. у класични лик из мноштва оваквих, сетом оивичених прича. И остали ликови, баш због ауторове склоности ка неприхватању подела и очигледној наклоности ка профаном, уважавајући устаљени ред ствари, поседују наклоност према “другоразредним” чињеницама живота и, наизглед, најбезначајније податке о кретању кроз лавиринт стварности.
У њима је садржана она питомина човека који више гаји наклоност према свету, него што га се плаши. Отуд се и ауторов говор своди на побрајање, уочавање и одсуство сваког другог коментара, осим оног који се тих реалија непосредно тиче.
Целовитост наративног корпуса, затим предочавање приповедног тока, уз истовремено, неправолинијско вођење казивања, уз шкрт, до крајности сведен дијалог, стиче се утисак посебне нехомогености приповедања и приповедачког неуважавања следа, као основног наративног начела. Осим спољашње условности, постоји и кохеренција изазвана унутрашњим императивом. Самим тим он успорава ход, његово је посматрачко кретање једва видљиво и због тога се прелази и квалитативне промене једва уочавају.
Је ли ово дело ограничена или безрубна целина – одлучују читаоци, којих ће, по свему судећи, бити, јер ове су приче брилијантна артикулација антиинтелектуалне формуле света. А како то Ана Бландијана рече, не постоји узвишенија представа од солидарности у име правде и достојанства, нити постоји већи понос од поношења другима.

Весна Тешовић

Народна библиотека Бор је 23. априла била је домаћин Градимиру Стојковићу. Он је последњих година најчитанији домаћи аутор на Дечијем одељењу. Том приликом наш је гост у Бележници открио како је настао његов књиевни јунак и тајну свог умећа да од дечије публике створи верне читаоце.

Хајдук је настао случајно. Једне лепе зиме 1984. г. кад нам се први пут догодио снег у јануару па је читав Београд био завејан, није било ни струје, продужи се лепо зимски распуст на четири недеље. Е, у том времену је настао Хајдук у Београду. Нити сам знао тада шта пишем, нити сам очекивао такав пријем. Већ следеће године роман је утрчао у издавачки план “Вука Караxића” и после тога враг је однео шалу. Мислио сам да ће се све завршити трећим делом, али, ево, наставило се и даље. Докле, не знам. Ја немам никакву формулу по којој се то ради. Чак нисам ништа ново измислио. Пре мене је то радио Нушић, па је онда био Бранко Ћопић, па је дошао и Градимир Стојковић. Ми смо, вероватно, урадили оно што деци треба, а то је: писати о њиховом времену на њихов начин, мислити као они и писати њиховим језиком. Можда је то решење, уз примедбу да за Градимира Стојковића кажу критичари да је највећи преписивач, што је тачно. Ја једноставно само преписујем, слушам шта они раде, шта причају, шта их тишти и шта желе, шта хоће а не умеју или не могу или не смеју да кажу. И, онда, ја то напишем па испадне тако како је.

Градимир Стојковић је дао своје мишљење и о месту и значају књижевности за децу у времену електронских медија.

Пуно пута сам казао да ми имамо вероватно најјачу књижевност намењену деци, у свету. Погледајте колико ту сјајних писаца има. Докле год је таквих писаца и овакве деце, сигурно ће се опстати. Не мора да значи да губи или да ће изгубити битку са другим медијима. Па, побогу, и фотографија је направљена, па сликарство није изумрло. Направљен је и филм, па позориште и даље живи. Од нас, искључиво од нас зависи шта ће то деца читати, као што ће од њих зависити шта ће њихова деца читати. И тако редом.
Две битне карактеристике књижевности за децу су да буде едукативна и да буде забавна. Трећа, врло битна, ставка је у томе да има причу. То је оно што чини књижевност намењену деци. То, ако гледамо у неком ужем смислу, иако ја сматрам да не постоји књижевност искључиво намењена деци. Књижевност стиже и до деце и до одраслих, али писцу се поставља тај посебан задатак. Треба дисати као деца, размишљати као они. Не дозволити себи да једнога дана постанеш матори досадни чика. Све врсте поука могу да се најлакше провуку кроз књижевност намењену деци.
Много зависи од онога ко то ствара, а готово исто толико од онога ко планира. А деца су по себи изузетно строги критичари. Осете они врло добро. Код њих нема средине. Све је црно или бело, добро или лоше. Најсуровији критичари су управо деца.

Прошлогодишње анкетирање корисника Дечијег одељења о њиховим читалачким интересовањима показало је да су за лепу књижевност најмање заинтересовани ученици седмог и осмог разреда. Мали број чланова овог узраста показује да оно што се по стандарду нуди није више занимљиво онима који имају четрнаест и петнаест година. Искористили смо прилику да са нашим гостом поразговарамо о идеји да се формира фонд адолесцентске литературе и о томе које наслове не бисмо смели да изоставимо.
То јесте велики проблем. Не само наше, већ уопште светске књижевности намењене адолесцентима. Ту се догађају, као и у животу, две ствари. Једна струја пише ствари углавном авантуристички занимљиво, не водећи рачуна да ли је у основи зло или добро. Друга је она која води рачуна о некој врсти едукативности и да у потки буде добро. Невоља је у томе што, по правилу, они први пишу изузетно добро и атрактивно.
Оно што се код нас догађа је својевремено Мирко С. Марковић, сјајан писац и критичар, назвао револуцијом романа намењеног деци и младима. Деведесетих година код нас је то кренуло пуном паром. Негде 1985. појавио се Хајдук у Београду. А још пре тога писали су Влада Стојшин, Слободан Стојановић и Мика Антић. Ту је био и Влада Стоилковић. И далеко пре свих – Гроздана Олујић, чији је роман Гласам за љубав изванредно примљен, али код одрасле публике.
Оно што се догодило те 1985. па на даље, повукло је, поред Градимира Стојковића, и Миленка Матицког, Слободана Станишића, Весну Алексић. Створила се група писаца која управо покушава да пише књижевност за публику од четрнаест до седамнаест година. А тада треба имати на уму једну сјајну особину тих читалаца. Када тинејxер види свеже обојену клупу у парку, иако на њој пише табла “свеже обојено”, он неће мирно проћи. Мора пипнути прстом да види да ли то јесте уистину свеже обојено. Е, ту је тај додатни захтев литератури. ње има мало и у свету.
Остаје да се боримо, да пишемо и да нудимо већ написано, од Маријане моје младости до Станишићевог Танга за троје. У том широком распону има литературе, само је треба сервирати!

Александар Костадиновић

(Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора,
Народна Библиотека Бор, 2002)

Поновно објављивање књиге интервјуа Бранимира Ћосића Десет писаца – десет разговора вредан је издавачки подухват с обзиром на неспорну вредност дела, као и необичну судбину ове књиге: Ћосићеви књижевни интервјуи најпре су били осмишљени као стални прилози ауторске рубрике „У разговору са…” унутар ревије Реч и слика београдског издавача Милана Зрнића, објављивани у временском периоду од септембра 1926. до априла месеца 1927. године,(1) дакле, као разговори који ће из броја у број доносити информације о књижевницима и књижевним питањима. Средином маја 1931. следи прво објављивање Ћосићевих текстова у виду књиге интервјуа, коју прати једногласно одобравање текуће књижевне критике, али и, зачудо, непримећена неусклађеност наслова и садржаја књиге јер, како се насловом недвосмислено упућује на тачан број интервјуа, књига садржи један разговор мање. Након Другог светског рата због интервјуисаних аутора, од којих се неки нису идеолошки уклапали у новонастали друштвени и књижевнокултурни поредак, Ћосићеву књигу надвија мрак неизречене али спроведене цензорске забране. Ново издање у оквиру библиотеке „Епифанијум” Народне библиотеке Бор не само да Ћосићеву књигу скида са списка принудно заборављених књига, већ настоји да јој одреди место и значај у синхронијском поретку српске националне књижевности.
Наиме, приређивач овога издања, Јован Пејчић, у оквиру опсежног и минуциозног проучавања Ћосићевих интервјуа с књижевноисторијског и поетолошког становишта настоји да реконструише аутентичну (првобитну) замисао аутора, пронађе десети, изостављени текст и тиме попуни лакуну која запрема читав интервју и ствара аномалију у структури књиге. Као десети, насловом предвиђени књижевни разговор најновије издање доноси интервју с песником Божидаром Ковачевићем. На овакво разрешење енигме десетога текста приређивача су упутиле две чињенице, од којих једна припада затвореној, а друга тзв. отвореној традицији. Прво, једини интервју који изостаје у књизи од оних штампаних у ревији Реч и слика (1926-1927) јесте управо разговор с Ковачевићем. Друго, 1987. године у гласилу Српске православне цркве, Веснику, објављен је Ковачевићев текст „Који писац недостаје збирци интервјуа Бранимира Ћосића”, којим се изостанак поменутог разговора тумачи као уступак интервјуера (Ћосића) своме саговорнику (Ковачевићу). Наиме, Ковачевић је у периоду од пет година, колики је временски размак између предоригиналног и оригиналног издања Ћосићевих књижевних разговора, битно променио своје ставове о књижевности, југословенству и будућности балканских народа у односу на оне изречене у интервјуу. Овом белешком Ковачевића и новим издањем књиге Десет писаца – десет разговора питање изостављеног интервјуа чини се решеним.
Значај поновног објављивања Ћосићевог дела има, ипак, првенствено аксиолошку димензију и тиче се културноисторијске вредности дела, дакле утицаја и значења које је књига остварила почев од времена свога постанка, а потом и онога што нам казује данас. Ћосићеви интервјуи, конципирани на себи својствен начин, представљали су у време првога објављивања новост у српској књижевности (прва књига књижевних разговора у српској културној средини), чиме је лако објашњив апологетски став текуће књижевне критике, али и обазривост или критички однос појединих саговорника (М. Црњански). Данас, у свом жанровском пољу, текстови Б. Ћосића имају хронолошки и вредносни статус дела-узора, парадигме којом се одређене књижевне слутње сабирају и срастају у посебност нарочите литерарне врсте унутар жанровског система једне националне књижевности. Са Ћосићевим делом, дакле, књижевни интервју се конституише, добија особитост и вредност, а тиме и статус самобитног жанра, граничне литерарне врсте која представља компромис публицистике и књижевности. Овакав статус тешко се осваја без успостављеног ауторског знања о природи, намени и циљевима текста који ствара. Управо изграђену свест о томе шта ради, зашто и за кога пише показује Бранимир Ћосић већ на самом почетку, јер његови текстови, иако испрва објављивани у периодичној публикацији, нису искључиво у водама публицистике којом влада превасходно императив тренутка. Већ у уводној белешци пружа свеобухватан поглед на своју будућу интервјуерску активност, исписује, дакле, програмски текст, проглашава и одређује особени модел књижевне комуникације којим доминирају три принципа – актуалност, документарност и естетско начело.
Ћосић ту обзнањује да ће разговори с писцима бити штампани редоследом који наметну „живот”, „идеје”, „случај”. Именована као хтење да се иде за животом и случајем, актуалност постаје један од критеријума за избор саговорника – не и једини. Уколико је актуалност, први принцип публицистике, засигурно била основ за разговор са одређеним писцима, као што су Сибе Миличић (аутор тада одликоване приповедачке збирке Борови и маслине наградом Српске краљевске академије) или Душан С. Николајевић (афирмисани научни радник и есејиста који управо тада започиње и успешно бављење драмом – Многаја љета, Парола), разговор с Борисавом Станковићем морао је бити мотивисан другачијим разлозима. Станковић је, иако „отац и оснивач модерног српског романа”, након рата, према мишљењу Ћосића, био ”немилостиво потиснут у страну”, а интервју са њим тако постаје чин реафирмације, превредновања и приближава се природи и суштини књижевне критике. Дакле, већ критеријуми за избор саговорника показују двоструку припадност разнородним моделима литерарне комуникације. Одсуство личне критике, такође прокламовано у уводном чланку, треба пре доживети као Ћосићеву отвореност према различитим поетичким опредељењима, него као недостатак критичког става. Критички став се у разговорима испољава у различитим модусима и степену: као одбрана сопствене поетике и технике интервјуисања (у разговору са Црњанским), апологија песништва млађих стваралаца (у разговору са Ракићем), изношење управо „личног” става према стиховима Божидара Ковачевића… Поменута поетичка отвореност, одбијање ускогрудих поетичких канона и трвења „нових и старих”, својеврсна интервјуерска објективност, резултовала је тиме да Ћосић у својој збирци разговора окупи припаднике трију различитих књижевних нараштаја:(2) Борисава Станковића и Милана Ракића као представнике модерне, авангаристе – Винавера, Крклеца, Миличића и Црњанског, и припаднике прелазног нараштаја које представљају Вељко Петровић, Григорије Божовић и Душан С. Николајевић.
Начело документарности има водећи значај када Ћосић одређује крајњу сврху и циљеве својих интервјуа. Они су: спремити „грађу за будућег књижевног и културног историчара”, омогућити књижевницима „да дођу у интимнији додир са идејама других”, пружити читаоцима интимније упознавање вољених писаца. Ради се, дакле, о сакупљању замашног броја чињеница и података о епоси и писцима који су радили између 1918. и 1930, јер Ћосићеви текстови настоје да пруже увид у биографске чињенице (интересовање за аутора као грађанску личност) и преглед актуалних литерарних идеја. Документарна грађа садржана у интервјуима данас има амбивалентан статус и значај: уколико су аутопоетички искази аутора несумњиво значајни за савремена поетолошка истраживања, биобиблиографске белешке остале су само донекле релевантне с обзиром на методолошко превазилажење позитивизма у науци о књижевности.
Међутим, подаци о животном путу, психолошким карактеристикама и друштвеном положају одређених писаца и данас носе највећу комуникативност за читаоца чији приступ тексту није мотивисан интересима науке о књижевности. Биографске чињенице оживљене су нарочитим даром Бранимира Ћосића за успостављање атмосфере, за оцртавање верног психолошког портрета чиме интервјуи постају надасве занимљиво штиво, јер се једна иста парадигма остварује као низ оригиналних, непоновљених ауторских решења. Користећи се познатим приповедачким стратегијама, од којих доминирају коментар и опис, нарочито променљив и функционалан (ентеријер/портрет, спољашња/метафоричка карактеризација), Ћосић настоји да све текстовне јединице повеже у јединствену смисаону целину.(3) Оваква телеолошка организација текста може се именовати као естетско начело. Оно није именовано у програмској ноти. Оно је и подређено начелу документарности, јер Ћосић аутентичност види као основни задатак својих интервјуа.(4) Оно, можда, и није део ауторских свесних напора, али је зато највиша вредност ових књижевних разговора – њихово коначно искупљење и оправдање у дијалогу с временом.

Напомене:

(1) Ћосићев интервјуерски рад ометен је гашењем ревије, с тим што разговоре с Миланом Ракићем и Станиславом Винавером објављује 1929. године, први у Летопису Матице српске, други у шабачком Књижевном полету.
(2) Оваквом непристрасном ставу одговара и Ћосићев доживљај тренутка у коме води књижевне разговоре као „једног изузетно тихог времена” што и јесте атмосфера књижевног живота у Србији 1926. године. Наиме, године великих спорова и ломова, „читаво једно херојско доба” неумитно је прошло: некадашњи предводници авангардне књижевне побуне сада су, углавном, признати и афирмисани, полемички интонирани текстови реткост су, ако се изузме круг аутора окупљених око Мицићевог Зенита, који је све маргиналнијег значаја.
(3) Добар пример представљају, рецимо, опис Винаверове радне собе и Дорћола у разговору с Душаном С. Николајевићем. У првом случају: ентеријер носи функцију метафоричке карактеризације саговорника, док опис Дорћола као попришта сукоба новог и старог Београда постаје симболички еквивалент тематици Николајевићевих драма.
(4) Ћосић и не штампа разговор са Милицом Јанковић јер не прихвата накнадну реконструкцију, коначно уобличење текста по сећању, што би, несумњиво, умањило његову документарну вредност.