Милен Миливојевић

(Јелена Радовановић, Џибра, Бранково коло, Сремски Карловци, 2006)

Већ самом необичношћу наслова својих књига, Јелена Радовановић (Бор, 1972) скреће пажњу на своје књижевно стваралаштво које, иначе, заслужује то и својом вредношћу: Повремени прекиди са зујањем (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2000), Ситне изнутрице (Бранково коло, Сремски Карловци, 2002) и Џибра (Бранково коло, Сремски Карлов- ци, 2006).
Угледни издавачи, угледни рецензенти њених књига и награде које је за њих добила, сврставају ову младу песникињу у сам врх српског песништва. За рукопис прве књиге добила је прву награду на „Дисо- вом пролећу“ у Чачку (која је подразумевала и објављивање књиге), а за ту књигу је уследила још једна – „Бранкова награда“ Друштва књижевника Војводине. За другу књигу добила је награду Народне библиотеке Бор за најбољу књигу борског аутора објављену те (2002.) године.
Књигом Џибра Јелена Радовановић дограђује свој поетски пут матерњим језиком (иако живи у немачкој језичкој средини, бавећи се енглеским језиком). Она и у овој књизи рачуна на снагу језика, сводећи га на минимум, али сасвим довољно за поетски доживљај живота и света, овог нашег, данашњег.
Од „Супермаркета“ до животописа једног „Петровића“ који је „посахрањивао идеале“, књига нас води кроз оно што живимо. Уграђујући свакодневицу у поезију, песникиња нуди поезију том непоетском животу, коме је она, наравно, потребна, али које се он, добровољно или наметнуто, одриче. Ако се, дакле, поезија не чита, она се или уопште не живи, или се тек понегде и покаткад, само живуцка, али без сазнања да је то она. Ова би књига могла да такав живот врати поезији.
Поентом већ прве песме у књизи:
Крпимо и трпимо
пардон
купујмо и трпајмо
чегртајмо и дрпајмо
Јелена Радовановић нам слика актуелни тренутак (који се поприлично отегао!) играјући се речима онако како се тај тренутак игра човеком и његовим животом. Ту игру она, још смелије, наставља у „Бројалицама“, изврћући их до болне реалности:
Једно ја
је мућ
друго ја
је трућ
трућ
трућ.
Или, још страшније:
Енден дину
крај Дрине људи гину
а у Сави рака
тика-така
елем белај
бум.
Црнохуморно претварајући де чју језичку игру у крваву збиљу, песникиња, у истом духу, налази и „излаз“ (у „Бестијаријуму“):
У пустим данима кад
џикљају нам канџе
као свежем лешу и
речи су суве као срча у грлу
одемо у зоо врт
срећни да ето
има и беднијих од нас.
И, ако је већ тако, она нам, „На гозби канибала“, нуди нову иронију, такође болну, до сарказма:
Изволите зато ући лепо у казан
та има и горих начина
да вас ближњи ждере.
Могућности језика су неслућене. Само су привидни парадокси, наговештени и насловом песме („Љубавна, оксиморонска“): испланирано спонтан, спржен зимом, одћутим неизрециво вербалан, вриштећи тихо, сурове нежности, смрзнут сунцем – и тако до краја, до стиха „доживотно мртав“. Они сједињују појмове, наоко, супротног значења, дајући им тако нови, прави смисао.
Јеленин наслов „Рурбана криза идентитета“, лепа је и смислена игра грађења нових речи: рурбана је и урбана и рурална, а криза идентитета се лепо уклапа у речник ове књиге, тако непоетски, а тако поетичан. Привидно наративна песма „Глаголска романса“, испричана је једино глаголима (један глагол – један стих) и представља посебан начин сажимања, пример за својеврсну економију језика, својствену, иначе, целој књизи. То иде дотле да се песникиња не либи да у песми употреби и уобичајене скраћенице, као што су „и сл.“ Или „итд“, које су незамисливе и у белетристичкој прози, а камоли у поезији. Овде су, међутим, ове скраћенице баш потребне и смишљено су употребљене. Песма је увек недовршена, њу (знано је већ) завршава читалац, па је баш добро што нас песникиња на то упућује и овим скраћеницама (досад апсолутно непоетским, наравно).
Можда нас је баш та наша лењост (да „нешто треба још и да дорађујемо“) и одвратила од поезије и тиме нам ускратила неизмерно задовољство уживања у (посебно поетском) тексту. (Да ли су томе криве разне „теленовеле“, или телевизија уопште, или савремени карактер и темпо живота – питање је за људе који се баве том врстом анализе). Јелена Радовановић увиђа где је проблем и вешто указује на њега.
Под насловом „Appendicitis“ (написаним на латинском и латиницом, што у овој књизи није необично, нити је случајно!) није описано запаљење ни слепог црева, ни само једног његовог дела (како то тумаче речници страних речи), него све оно што „главе ће нам доћи“. Тако, уосталом, треба читати и целу ову књигу која би, можда, могла да нас врати читању поезије. Ако ни због чега другог, бар да видимо колико нас је песникиња отела од живота и донела у песму.

ЏИБРА
Муљани и гажени
исцеђене сржив
вући ћемо се кући
у стишњене ћелије саћа
висећих гробова
са заједничким зидовима
чалабрцнућемо подгрејано
вапићемо да пипнемо ижџикљалу
децу
са мозговима од меласе
гле остаде нам мекано месо
на прстима као желе
ово смо ми
којима је црни бибер из уста
прштао
и гвожђе у крви сијало
а погана бештија из ока уједала
од нас ли су змије по рупама
стрепеле
гле сад ћелави скупљамо
лепезе дугова и
пузимо по отежалим женама
млохаве жаоке без сржи
у киселој сурутки
празног зрелог доба
муљани и гажени
исцеђени из сржи
остатак добре бербе

ЖМУРКЕ
Доћи кући
шћућурити се у своје ћоше
свежњеве ножева из очију
повадити
сакрити их испод кревета
слузи лажи са коже слуштити
језик орибати и почупати му
длакеу
уши тишином проветрити
мозак дезинфиковати
биљку у запећку залити
према зиду се окренути
бројати шумове на срцу
плакати евентуално

ТИМОЧКИ БЛУЗ
Џигерицу ће ми бре изедеш
и само ће ми омалиш
а неће се наједеш
ел треба да се потрсимо ко глуви
џукци
ил ће се потикамо у овај вилајет
ко да нас ни не беше
камо ти море рука што се ономад
с моју сплела
куд се мигољиш побегуљо
ко коприва да те опрљила
ел сад треба да се заметемо
ко мачићи подављени у џак
дођи ало примачи се
иначе ће се посмрзавамо
ко неуровена цвекла
ће се повенемо по ови буџаци
ко запишан џбун
кроз оџак ће нам се наврзе
и чума и дракуљ
неће се оповрнемо никад
не заноси се море ко муда у
косидбу
кој смо па ми врљави
на ову промајну појату
ће заковрнемо зачас
ко и свако неиживљено живинче
а ондак тој му је што му је

ПЕТРОВИЋ:
CURRICULUM VITAE
Ено га Петровић
(годиште педесет и кусур прошли
век
сто две седе
једна диплома два радна места
седам жена један брак
двоје деце
пет лажи дневно
један угашени конто
мноштво самозадовољавања
један изнајмљени стан
И једно писмо за које нико не зна)
млати сур глувим друмом
наоблачио се обрвама
усукао му се поглед усијали
џепови
а код куће му ижџикљала дрчна
чељад.
Испостио је Петровић све своје
жеље
распродао убеђења посахрањивао
идеале
и још тек кољуцка наду тупим
ножићем.
Туче град мртвим градом
ал гре и даље Петровић
застаје као пренатрпане таљиге
јер размамузали се то млади лисци
раштркале се хитре шићарџије
разџилитало се то распомамило
загризло то гладно у фрички век
пржи то на све стране
очајним оптимизмом
жаром без вере
и смехом без осмеха
ал не да се Петровић
олињали стари рис
глуми борбу
престао је да игра занимљиве
географије
(те земље више нема
не више под тим словом
изгубио је ту грдне поене)
не скупља марке
(Петровићу нема ко да пише)
не решава укрштене речи
(укрстио их је и превише)
ето га само
где оглодао је кртину живота
закључао се у капут
и сад згурен крцка сам под градом
своје крто срце.

Јелена Радовановић

Тај човек ми је постао просто неиздржив“, вајкао се отац Хиларион и искапио још једну чашицу ракије.
„Има га свуда, сваки дан ми долази у цркву, моли се, шета, љуби иконе, даје прилоге, прича сатима са црквењаком, пали по десет свећа… а ја сам га ето, Боже ме прости, прошли пут скоро истерао из цркве… изгубио сам стрпљење за његова обећања… не ословљавам га више ни са господине Пунишићу него само Пунишићу, просто сам себе више не препознајем. Ето, ономад у недељу… дошао да се причести и ја га питам је ли можда у међувремену починио неки грех чији опрост тражи од Бога, а он седи, трепће и каже ми…ма јок, ништа посебно, не могу тренутно да се сетим… онда ја више нисам имао ништа да га питам, а он каже – па ето, можда сам превише радио и занемарио породицу… био сам предобар према другима на своју штету – и све тако…“
Тако је говорио отац Хиларион сав зајапурен на нашој слави, стално се крстио и гладио браду, а ми смо климали главом, износили стално ново мезе и нуткали га печењем и колачима.
Крста Пунишић, чувени престо- нички богаташ, заменик министра свргнуте владе и некадашњи комунистички барон у пензији је те јесени утувио себи у главу да у цркву св. Архангела Гаврила, надомак његове куће, треба да се угради грејање. Цео свој пројекат је образложио оцу Хилариону и рекао да ће сви да буду поносни кад радови буду завршени и њихова се црква, као једна од рет- ких у престоници, једног дана, врло брзо, подичи парним грејањем.
„Само неколико моћних спонзорчића…добротвора, у ствари, и ствар је одмах решена“, узвикнуо је тада Крста Пунишић самоуверено.
Отац Хиларион се у почетку нећ- као. „Нисам сасвим сигуран, господине Пунишићу“, говорио је. „Разумем вашу добру намеру, али опет… питам се да ли нисмо у срцу ближи топлој Божјој речи и учимо више да је поштујемо ако Свевишњи себи дозвољава да куша наша варљива чула са то мало хладноће у цркви. Не каже се узалуд: хладно као у цркви, то мора да има неког недокучивог смисла и тако треба и да остане.“
На то је господин Крста Пуни- шић сигуран у себе одвратио да не може да буде никаквог недокучивог смисла у томе да се паства мрзне и да ће и црква бити пожељније уточиште за многу изгубљену душу ако и изнутра зрачи топлином.
„Црква је прављена за живе, не за мртве“, додао је онда значајно, „а жив створ тражи да се огреје.“
„Вагао сам дуго, није да нисам“, причао је даље отац Хиларион кад је на ред дошао послужавник са белим мрсом, „а долазио је скоро сваки дан у цркву и чекао мој одговор… на крају сам му дао одрешене руке да ради шта жели и скупља те своје спонзоре.“
Добивши и званични благослов, Крста Пунишић је стегао оцу Хилариону руку и рекао: „Ма оче, нема да бринете. Треба само да окренем пар телефонских бројева и ствар је скоро решена, све је онда само питање дана.“
Дани су пролазили, пролазиле су и недеље, недеље су се нанизале у месеце, Крста Пунишић је и даље ишао скоро свакодневно у цркву и након две године је отац Хиларион одлучио да тако даље не иде, пришао му и упитао га шта је било са њиховим договором.
„ЈА нисам одустао!“, узвикнуо је Пунишић. „Не одустајемо нипошто, то је Божја воља. Нашао сам већ седам спонзора!“
„Већ!“, насмејао се отац Хиларион. „Па добро, господине Пунишићу, имамо ли ми средстава или немамо, кажите јасно да се зна.“
„Па како да вам кажем..“
Крста Пунишић, некада неуништиви преговарач, спустио је главу и гледао у своје ципеле скрушен као ђаче. „И имамо и немамо. Показало се да је залогајчић крупнији него што смо мислили…“
„Кажите ви мени прво колико имамо, па ћу ја да вам кажем да ли имамо или немамо“, био је упоран отац Хиларион.
Крста је нешто промрмљао, на шта је отац Хиларион, ионако глув на једно уво, викнуо:
„Нисам добро чуо!“
„Имамо дванаест посто.“
„Дванаест посто од чега?“
„Дванаест посто од потребних средстава. Али то није безначајно, варате се ако мислите да је то мало, а осим тога… па ето, тек очекујем прилог од главног спонзора који треба да покрије педесет посто.“
„А остатак?“
„Ма наћи ћемо и остатак као што смо нашли и ово. Добиће грејање наш Архангел, то је Божја воља. Знате, оче, времена нису као некад… људи се не ослањају више само на реч, човек у пензији губи контакте и брзо га забораве, па им треба мало освежити памћење…“
„И ето, од тад, од тад… Боже ме прости, прогања ме Пунишић као неки ђаво“, говорио је отац Хиларион и грицкао ораснице. „Не могу да га се отресем. Сваки дан је у цркви и сваки дан ми помиње неку госпођу Гину за коју никад нисам чуо… и још инсистира да је зовемо донаторка или добротворка, а никако спонзор или нешто још горе. И ето та госпођа Гина треба да нам као дар из ведра неба својим племенитим прилогом преокрене коначно целу ствар у нашу корист… Све ми је то закувана ђавоља ујдурма, Боже ме прости, у коју више нећу да се петљам“, закључио је отац Хиларион, сипао четири кашичице шећера у кафу и дуго је уз уздахе мешао.
Гина Булатовић-Кастратовић, оцвала дугогодишња водитељка и новинарка државне телевизије, чувена по свом високом стасу и тестостеронском гласу којим је стекла многе обожаваоце међу мушком публиком и, ништа мање, по својим многобројним ванбрачним аферама, од којих је најчувенија била она са директором телевизије и тајкуном Страхињићем који је доживео срчани удар у јеку страсти и умро директно на њој, па се у чаршији причало да је у ствари погинуо у заносу, била је између осталог и жена познатог и имућног кардио-хирурга Живојина Кастратовића, власника приватне клинике „Срце на длану“. После свих друштвених преокрета који му нимало нису ишли у прилог, Крста Пунишић, који је осећао да су његови дани славе и немерљи- вог утицаја прошли и да све више постаје збрчкани фосил оне моћне зверчице која је некада био, тако да су га чак и рођена деца, којој је препустио на управљање своју империју, исмевала, знао је да цела идеја са уградњом грејања зависи највише од Гинине милости. Гина је, међутим, нешто стално одуговлачила и правдала се од данас до сутра, све док једног дана није на чудан начин сломила ногу и престала пот- пуно да се јавља.
Сморен тим понижавајућим мољакањима, празним обећањима и бруком која је била на помолу да пукне, Крста Пунишић се резигнирано спремао да оде на прославу педесет година матуре и тако некако на пар дана умакне из престони- це, иако му се на прославу тог јубилеја није никако ишло као претходних година. Причало се, осим тога, да овог пута, после читавих петнаест година одсуства, треба на прославу да дође из Америке и славни Слободан Боб Милошевић, његов друг из клупе, бивши боксер, а сада милионер и власник ланца коцкарница у Чикагу. Као муње у магли су Крсти Пунишићу севале слике из школских дана кад је са Слободаном Милошевићем у опанцима пешачио десет километара до сеоске школе, како је Боб путем често боксовао против невидљивог противника у ваздуху, како су жвакали исту суву проју, ловили пуноглавце по барама и маштали како ће једног дана обојица баснословно да се обогате, побегну из те забити и прочују се по свету. О Бобу Милошевићу, његовом утицају, везама и богатству у Америци су се у међувремену намножиле легенде које је народ спретно китио и надувавао, па се тако по уласку у свечану салу Крста Пунишић осетио још мањи него што је растом био, тек сенка оног биберчета које се из опанака пробило до заменика министра… Пожелео је, у ствари, што уопште није личило на њега, да што пре клисне из те радознале масе где су све очи, чинило му се, као и увек биле упрте у њега. Боб Милошевић је већ седео за столом, расположен, зајапурен, живахан и знојав као и онда у школској клупи и чувао празну столицу поред себе само за Крсту. Крста није имао куд, наместио је осмех и добро расположење и целе вечери уз игранку, пијанку и лумперај до зоре са усиљеним занимањем слушао Бобову причу о пробијању и успесима у Америци.
„Брале, ако ти треба било каква помоћ, неко спонзорство, неке хитне паре, само реци твом баји Бобу у име старих дана!“, викао је Боб већ добро нацврцан и црвен у лицу као цвекла, грлио га, млатарао унаоколо рукама дозивајући стално келнере и љубећи све жене око себе. Крста Пунишић је осећао како му у стомаку лута нешто као велика кисела бабура, издржао је некако ту прославу до краја и сутрадан се одмах вратио у престоницу не јавивши се ником.

Када је два дана по доласку опет отишао у цркву, јер се није имало куд, отац Хиларион га је уместо са уобичајеним намћорлуком дочекао сав зрачећи и ширећи руке још са улаза у цркву: „Све је решено, Богу драгом хвала, мој господине Пунишићу! Јуче смо неочекивано добили прилог о коме смо могли само да сањамо… Долазио је јуче један наш човек из Америке, представио се као Боб Милошевић, рекао да је чуо од своје сестре, која долази у нашу цркву, да хоћемо да уградимо грејање, да ето кубуримо с парама, па је хтео да помогне… све у готовом, да не поверујете…“
После тог разговора, Крста Пунишић је под високом температуром пао у кревет и није устајао пет дана. Све се након тога одвијало врло брзо, мајстори су дошли, радови су отпочели и мало-помало Крста је поново почео да свраћа у цркву и да из прикрајка посматра напредак радова. Онда се једног дана ненадано јавила и Гина Булатовић- Кастратовић и сва усплахирена рекла да хитно мора да га види и разго- вара с њим, још тог истог поподнева. Испричала му је да је ономад сломила ногу на неки потпуно незамислив начин, тако што је стајала на степеницама своје виле и заливала цвеће, изненада јој је пукла и отпала висо- ка потпетица на ципели, изгубила је равнотежу, откотрљала се низ степенице и сломила ногу на два места, од чега је један прелом био отворен и прилично компликован, па је захтевао чак три операције. Више пута се извињавала што се тако дуго није јавила, јер је опоравак тражио време… док се опет није десила једна чудна ствар. Тог преподнева је шетала Булеваром на штакама и са ногом у гипсу кад је на само пар центиметара иза њених леђа уз громогласан прасак са неког балкона на асфалт треснуо огромни сателитски тањир, распавши се у гомилу делића, поцепавши јој чарапу и посекавши је на пар места на здравој нози и на обе руке. Гина није часила ни часа и, много брже него што јој је нога у гипсу дозвољавала, у потпуној паници отишла право код своје две тетке близнакиње, које су ионако живеле на Булевару, петнаест минута хода од места на коме се то десило, иако уопште није имала намере да их тог дана обилази. Две неудате тетке од деведесет пет година, Верица и Душица Булатовић, сестре њеног давно преминулог оца, живеле су у великом четворособном стану и, када нису водиле свој уредни уседелачки живот, бавиле су се углавном Гином, њеном каријером и њеним животом. Након што им је Гина уз њихово брижно превијање рана и мазање јодом узневерено испричала причу о паду сателитског тањира, сестре су се згледале и скоро у глас закључиле да су у игри неке опскурне силе које Гини хоће нешто немушто да кажу пре него што јој, Боже саклони, можда науде још више. Онда су је кон- спиративно и тихо упитале да можда није неком учинила неку неправду, макар и нехотице, да није случајно обећала нешто што није испунила или, не дај Боже, остала неком дужна неке паре… Гина је пребледела и испричала теткама све о обећаном спонзорству за грејање у цркви и како са тим одуговлачи већ две године, на шта су тетке узвикнуле: „Ју- ју сине, то је то! Не оклевај више ни дан, него одмах пут под ноге и однеси тај новац где треба.“ Тако се Гина нашла још истог дана са Крстом у кафани близу цркве поневши са собом велику кожну торбу пуну пара, са намером да их се коначно отара- си. Крста је, међутим, усплахирено одмахивао рукама, испричао, уз мало надобудности и лоше воље и не без извесног ђаволског задовољства што је види тако сву изгребану и са ногом гипсу (сетивши се мрзовољно још једном оног што, у ствари, никад није ни заборавио, како је Гина још давно уз исмевање одбила све његове недвосмислене насртаје и уз свој грохотан мушки смех му рекла да би њих двоје у кревету личили на парење хрта и пекинезера), да је спонзорство у међувремену решена ствар, да су радови већ почели и да пара, хвала јој лепо, има и више него што треба. Гина је онда упорно наваљивала да новац приложи цркви у неке друге сврхе ако не за грејање, али Крста је рекао да он онда нема више ништа с тим и да о томе море да разговара са оцем Хиларионом. Тако је Гина брже-боље отхрамала до цркве теглећи торбу пуну пара, нашла оца Хилариона, представила му се нестрпљиво видевши да је уопште не препознаје, и рекла да има велики новчани прилог којим хоће да помогне св. Архангела, те да ће се отац сигурно сетити неке племените сврхе за коју ће му новац добро доћи. Отац Хиларион је збуњено погледао у небо, па у Гину, па у торбу, пресекао се кад је видео толики новац и рекао да ипак мора мало да размисли. Гина је нервозно одвратила да нема времена за размишљање и да новац жели да приложи одмах.
Тако је новац, у истој тој кож- ној торби, завршио испод кревета у црквењаковом собичку, где и данас лежи. Отац Хиларион га повремено извуче одатле, пиљи дуго у хрпу новчаница, каткад се прекрсти, па га поново врати испод кревета, а да му намену још није одредио. Повремено размишља о мењању крова или кречењу цркве, али још увек не може јасно да одлучи шта са њим.
На прошлонедељној литургији се окупило много више света него иначе, јер радови су коначно приведени крају и грејање је успешно уведено. Отац Хиларион је говорио о Божјем провиђењу и милости и читавих петнест минута причао о добром и богоугодном делу Крсте Пунишића, хвалећи његове напредне идеје, пожртвованост, посвећеност и непоколебљиву веру у цркву. Стојећи у првом реду испред олтара и осећајући вреле погледе на свом потиљку, Крста Пунишић је гледао у своје ципеле, све време се благо осмехивао и осећао да су најзад, најзад све ствари поново дошле на своје место и да је потпуни склад са Богом, собом, ближњима и целим светом оно што му ипак тако пристоји и припада.

Ана Јанковић

У акцији „Информатике“ и Библиотекарског друштва Србије, Народна библиотека Бор је на поклон добила лаптоп

Уместо овог, питање је исто тако могло да гласи и: “Има ли библиотеке којој није потребан лаптоп или барем обичан рачунар?“ У овом времену наглог развоја информатичких технологија, те разних императива постављених савременим јавним библиотекама у смислу да оне треба да постану својеврсни информациони сервиси и у том смислу „лидери“ у својим срединама, јасан је потпуно незавидан положај сваке јавне библиотеке која своје пословање још увек није аутоматизовала, која нема приступ Интернету и која нема развијену рачунарску мрежу.
С обзиром на овако постављене захтеве са једне, а већином са скромним буџетима са друге стране, многе библиотеке се данас налазе у великом раскораку између потреба и могућности.
Препознавши значај модернизације библиотека у информатичком смислу, издавачка кућа „Информатика“ из Београда, одлучила је да дâ свој допринос. У сарадњи са Библиотекрским друштвом Србије, „Информатика“ је на протеклом 52. Београдском сајму књига спровела акцију под називом „Да ли знате библиотеку којој је потребан лаптоп?“. Наиме, сваки купац „Информатикиних“ књига је за сваки купљени примерак могао да дâ по један глас некој библиотеци у Србији.
Захваљујући прикупљеним гласовима, Народна библиотека Бор је од „Информатике“ на поклон добила лаптоп „Dell Inspiron 1300“, који јој је уручен 11. новембра 2007. године на Филолошком факултету у Београду.
„Информатика“ се, пре свега, бави производњом и продајом рачунарске опреме и информатичким инжењерингом, али је, не само библиотекарима, већ и љубитељима књижевности уопште, позната по изузетно занимљивој издавачкој делатности, којом, како сами кажу, настоје да утичу на добар укус широке читалачке публике. Као издавачи, читалачкој публици „Информатика“ се представила данас већ култном библиотеком „Авантуре Ераста Фандорина“, у којој су објављени „детективски“ романи Бориса Акуњина, руског писца, који се све до пете књиге ове библиотеке „крио“ иза овог псеудонима, да би се након ње открило да се заправо ради о Григорију Чхартишвилију, врсном руском јапанологу (стручњак за Мишиму и јапанско кабуки позориште), преводиоцу и аутору низа научних чланака и есеја, уреднику Светске књижевности, једног од водећих књижевних часописа. За само неколико година, „Авантуре“ су преведене на више од 30 језика, распродати су милионски тиражи, у Русији су, следећи авантуре „руског Шерлока Холмса“, снимљена три филма са Никитом Михалковим и Олегом Меншчиковим у главним улога- ма, а у Холивуду се славни режисер и продуцент Пол Верховен припрема да екранизује читаву „Фандори- нову“ библиотеку.
Ове године се од истог аутора на сајамском штанду „Информатике“ појавио још један детективски серијал, али је у улози детектива, уместо сентименталног и плавооког лепотана Ераста Фандорина, сада монахиња − сестра Пелагија. Серијал се појавио под називом „Детективски роман из провинције или авантуре сестре Пелагије“.
Истовремено се појавила још једна књига Григорија Чхартишвилија: Писац и самоубиство, изузетно интересантна студија посвећена истраживању једног од најдраматичнијих проблема човечанства – феномену самоубиства.
„Назив ове књиге може читаоца довести у заблуду. На првом месту стоји писац, самоубиство је на другом, иако, у ствари, аутора пре свега занима управо самоубиство… Књижевници су узети као издвојен пример homo sapiensa, прилично компактан, лак за идентификовање, а уз то, најзгоднији за проучавање. Уопште, ово није књига о писцу−самоубици, већ о човеку−самоубици. Од обичног човека писац се разликује тиме што због своје егзибиционистичке професије излаже душу на опште посматрање, те знамо шта је унутра… Он најбоље разуме мотиве својих поступака и, у сваком случају, уме најбоље да их вербализује. Ако књижевник изврши самоубиство, обично не морамо да лупамо главу око тога зашто је извршио тај поступак: писац унапред даје одговор, или директно (писмом, белешком у дневнику, опроштајном песмом) или индиректно – својим делом, па чак и самим својим животом“, каже аутор у уводу књиге Писац и самоубиство.
Оно што одликује „Информатикина“ издања је нешто што није баш често виђена појава код данашњих српских издавача – изузетно висок професионални стандард, изванредна опрема и квалитет књиге у сваком погледу. Тако су прва и трећа књига о Фандорину добиле награду Удружења књижевних преводилаца Србије за најбољи превод руске прозе (награда „Др Јован Максимовић“ за 2003/2004. годину). Пасионирани читаоци и љубитељи Фандоринових авантура, кажу да у овим књигама нема стилских, лексичких, граматичких ни штампарских грешака.
Исто тако, „Информатика“ се определила да доследно и на време објављује све наставке серијала о Фандорину и Пелагији, тако да читаоци у Србији нимало не касне и пред собом имају Акуњинове књиге истовремено кад и читаоци у свету на чије су језике преведене.
Овај текст није реклама, већ мали покушај библиотекара Народне библиотеке Бор да се на свој начин захвале „Информатици“ на изузетном дару. Свакако, захвалност дугујемо и свим купцима на „Информатикином“ штанду који су гласали за нашу библиотеку.

Слађана Ђурђекановић-Мирић

Почетком децембра, отварањем изложбе карикатура, Удружење ликовних уметника „Ване Живадиновић Бор’’ обележило је смрт свог члана, једног од водећих карикатуриста Павла Паје Станковића.
Павле Паја Станковић рођен је 1935. у Београду. Карикатуре је почео да објављује као тринаестогодишњи ученик. Студирао је Југословенску књижевност, а 1953. завршио Школу за филмског монтажера–аниматора и трик снимања. Био је у првој редакцији Вечерњих новости, а касније и новинар или уредник у низу листова, часописа, на радију или телевизији. Старије генерације памте га по наступима у Недељним поподневима Талевизије Београд, када је користећи леву и десну руку истовремено цртао по два портрета присутних телевизијских гостију.
У току педесетогодишњег рада имао је више десетина колективних и самосталних изложби у земљи и иностранству. Добитник је 17 међународних награда и признања (прва је била 1965. у Толентину за портрет). Носилац је многих југословенских признања („Димитрије Давидовић’’, Мајска награда Србије и др). Објавио је неколико књига прозе и карикатура, oд којих је Србин за почетнике, штампана у више издања. Уз његове карикатуре одрастале су и училе бројне генерације, а био је непревазиђен у цртању портрета.
Од јесени 2000. живео је у Бору, где је био аутор и водитељ по једне емисије на борском радију („Тачно у подне“) и телевизији („Ово није трач“), док снимљена емисија „Пајалица’’, није емитована. Ове емисије приказиване су и на телевизијама у Неготину, Пироту и Нишкој ТВ 5. У току борског периода, радио је и у Зајечару, у редакцији Новинске установе „Тимок’’, а такође је имао и по једну ауторску емисију на зајечарској телевизији и радију. Био је стални сарадник емисије „Од бисера грана’’ Вање Булића на БК, као и сарадник многих дневних листова (Политика, Глас, Вечерње новости) и таблоида (Свет, Илустрована политика и др.).
Поред бављења наведеним пословима, Паја Станковић је у току боравка у Бору учествовао на свим годишњим изложбама Удружења, мајским ликовним салонима, музејским акцијама поводом Светског дана музеја, водио програме „Борског културног лета’’, и других културних манифестација у граду, а био је и спонзор многих гостију Центра за културу и Бора. Музеј рударства и металургије организовао је и четири самосталне изложбе Паје Станковића у Бору: „365 карикатура Паје Станковића’’, „Србин за почетнике’’, „Зацртано у Бору’’ и „Српски сто’’.
Младим Боранима био је познат као изузетан педагог, јер је водио десетак школа карикатуре. Овај његов рад валоризован је кроз учешће његових ученица (сестара Драгићевић) у званичним селекцијама изложби „Пјер’’ 2002, 2003. и 2004. године, као и освајањем награде „Гран при“ на Фестивалу „Златна кацига’’ у Крушевцу две године заредом.
Аутор је пројекта Међународне летње школе карикатуре за децу и омладину у Брестовачкој бањи код Бора, која је требало, поред цртачких знања, да полазнике оплемени и новим сазнањима о овом, природним лепотама и разноликости- ма богатом крају, али и да их научи позитивном размишљању и посматрању живота с оне лепше, смешне стране.
Посебно бисмо истакли едукативни карактер књиге и изложбе „Србин за почетнике’’ намењених свим генерацијама. Они старији, на преко 500 карикатура, налазе повод да се насмеју, а млађи, као и деца нашег порекла рођена у иностранству, да на један, новим генерацијама бржи и прихватљивији начин, сазнају више о менталитету својих предака. Наиме, карикатуре илуструју народне пословице, веровања и обичаје, уче и одгонетају загонетке, али илуструју и коментаришу и лична запажања Паје Станковића у погледу нарави и понашања наших људи у разним животним ситуацијама. Други део едукације огледа се у доследној примени ћирилице.
Био је члан Удружења ликов- них и примењених уметника Србије и Удружења ликовних уметника „Ване Живадиновић Бор’’.
Вредан, одговоран, ангажован, несебичан; човек који се радовао успесима других; виталан, комуникативан, забаван; велики зналац и ентузијаста; човек који је нацртао хиљаде портрета савремених научника и књижевника, глумаца, спортиста, политичара, музичара, сликара и других јавних личности, али и непознатих, „обичних’’ људи. Путем карикатуре, био је и својеврсни хроничар савремених дешавања.
Изложба у Клубу Удружења ликовних уметника тематски је ограничена на портрет, а састављена је из две целине. Једну чини тридесетак портрета пријатеља, чланова удружења, насталих у протеклих неколико година на различитим локацијама у Бору на којима су борски уметници организовали своје акције. И ови портрети пријатеља и колега носе све карактеристике Пајиног односа према портретиса- ним. За разлику од већине карикатуриста који приликом портретисања траже карактеристичне црте лица да би се наругали, Станковић је, вероватно из разлога свог карактера као и великог умећа, имао позитиван однос према портретисанима, могавши да оствари сличност преношењем карактера портретисаног, духовито обогаћујући цртану композицију атрибутима занимања или особине портретисане особе. Други део изложбе чине портрети Паје Станковића насталих од стране борских колега, сликара, јер дружења са Пајом су увек будила стваралачки изазов и не ретко претварала се у такмичење у цртању карикатура.
Један тематски изузетак на изложби представља оригинални плакат са изложбе „Српски сто’’, на коме се Паја, који је био изузетно скроман у јелу, а од пића користио само воду и сокове, подсмева нашој халапљивости и неумерености у јелу и пићу, цртежом са преко 100 одлично укомпонованих елемената.

Душан Кабић, Музеј рударства и металургије

Галерија „Бакар“, 6. август – 15. септембар 2007. године

У Галерији „Бакар“ у Бору, од 6. августа до 15 септембра било је изложено 17 скулптура сачињених у Ливници Рударко-топионичарског Басена Бор у оквиру 23. Уметничке колоније „Бакар“ коју је организовао Музеј рударства и металургије у Бору.
Уметничка колонија „Бакар“ је и у свом 23. сазиву, остала препознатљива: бронза, тешки услови за реализацију скулптура последњих година (предстојећа неизвесна приватизација Рударско-топионичарског басена Бор), али зато и даље присутна духовна снага стваралаца, искуство организатора, напори и вештина радника Ливнице. Све у свему, колонија је успешно приведена крају: шест аутора остварило је седамнаест дела запажених естетских домета и тиме у многоме обогатили збирку Музеја рударства и металургије.
Драги Чучовић (рођен 1953. г. у Грљану код Зајечара), дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1979. године, на одсеку за сликарство, у класи проф. Рајка Николића. Живи у Бору и ради као ликовни педагог. На колонији је био заступљен са три скулптуре: „Пут у Европу“ (бронза, 62х40х40цм), „Одраз раскола“ (огледало, бронза, 40х40х22цм) и „Скулптура у простору са или без графита“ (клирит и бронза, 25х25х65цм).
Чучовић полази од концепције – човек и сви његови проблеми – и то решава на духовит начин. Траг људског отиска остављен на подијуму, форма коцке, а човек унутра; поставља се питање постојања икаквог смисла у свему томе. Исти концепт егзистенцијалног је применио и код друга два дела, само са питањем куда и како даље – сам човек или са неким.
Сава Босиоковић (рођен 1944. г. у Злоту код Бора), дипломирао је на Академији ликовних уметности у Приштини 1982. године, на одсеку за вајарство, у класи проф. Академика Светислава Арсића- Басаре. Живи у Бору и ради као конзерватор−рестауратор у Музеју рударства и металургије, где тренутно обавља и дужност директора. На 23. сазиву сачинио је три скулптуре у бронзи: „Чувар1“ (22х19х9цм), „Чувар 2“ (40х27х13цм) и „Чувар 3“ (36х27х12цм). Босиоковић показује да му није непозната ни анималистичка форма. Кроз вешту игру обликовања, остварио је јаке животне форме, лако препознатљивих слојевитих осећања и порука.
Михајло Герун (родом из Панчева), дипломирао је на Факултету ликовних уметности 1978. године у класи проф. Милоша Бајића, а постдипломске студије за цртеж завршио је 1980 године у класи проф. Драгомира Лубарде. Живи и ради у Земуну. У Бору је на 23. колонији сачинио три скулптуре у бронзи: „Форма 1“ (50х40х30цм), „Форма 2“ (130х24х30цм) и „Увир“ (100х70х40цм).
Герун исказује вештину у стварању ритма, глатке форме богате волуменом и контрастом светлог и тамног. Остварио је визуру која пружа низ асоцијација и лепих узбуђења, ту је све лепо и складно. Показао је да је вајар неисцрпних и универзалних инспирација поднебља у којем живи.
Љубомир Лацковић (рођен 1955. године у Земуну), дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду, у класи проф. Војислава Вујића. Живи и ради у Земуну. Сачинио је три скулптуре у бронзи: „Птица феникс“ (55х59х38цм), „Мравојед“ (39х17х22цм) и „Тигар“ (30х26х18цм). Лацковић је мајстор експресивне форме и то веома лако и вешто остварује. Основа му је анимална форма и волумен. Лако реализује своје замисли и осећања кроз форму оштрих контраста, светло-тамних ефеката и зато му је крајње решење убедљива експресивна садржина.
Весна Милојковић- Петровић (рођена у Нишу), дипломирала је на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи проф. Славољуба Радојчића 1991. године, код кога је завршила и постдипломске студије 1994. године. Живи и ради у Нишу. Она негује класичну људску форму и волумен, што је приказала у три своје скулптуре у бронзи: „Мислилац“ (36х18х17цм), „Дебео сам, па шта“ (37х20х9цм) и „Моћ љубави“ (39х14х8цм), где су посебно надахнуто решени рељефи, вертикална апликација људске форме, која никога не оставља равнодушним – човек који седи, носи у себи и патње и страхове и трагове ове цивилизације.
Власта Филиповић (рођен 1950 године у Великом Трновцу код Врања), дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, на одсеку за вајарство и на истом факултету је завршио и постдипломске студије у класи проф. Јована Кратохвила. Живи и ради у Смедереву. Борска колонија „Бакар“ богатија је за две његове скулптуре у бронзи: „Лажна врата 2“ (14х14х33цм) и „Мушко-женски знак“ (16х16х39цм). Филиповић својим скулптурама решава чисто геометријску форму: вертикална кубична форма, рељефна апликација мешовитих асоцијација.

Весна Јовановић, Драгана Јовановић

Овогодишњи програм Дечје недеље од 1. до 5. октобра у Народној библиотеци Бор био је посвећен Пипи Дугој Чарапи, а реализован је поводом стогодишњице од рођења Астрид Линдгрен. У свету најпознатија као „мајка“ Пипи Дуге Чарапе, шведска ауторка вероватно најпознатије књиге за децу на свету, рођена је на југу Шведске, 14. новембра 1907. године. За њен први роман Пипи Дуга Чарапа заслужна је њена кћи Карин. Објављен је 1945. године.
Мада је написала преко 70 књига за децу, Астрид Лидгрен је најпознатија по својој деветогодишњој јунакињи, пегавој риђокосој девојчи- ци са две дуге плетенице, немарно обученој, која живи сама са својим коњем и мајмуном, господином Нилсоном, те кофером пуним златника и дрветом на коме расте чоколада.
Изузетно посећени и занимљи- ви дани у оквиру Дечје недеље обухватили су децу основношкол- ског узраста. Поред већ тредиционалне цртаонице, програм су чинили и радионица Омладине ЈАЗАС- а из Зајечара, вече посвећено националним културама и обичајима, и „Мала школа фотографије“.
У оквиру Дечје недеље, Народ- на библиотека Бор поклонила је дечјем одељењу борске болнице око 200 књига.
У програмима Дечје недеље учествовало је преко 650 малишана, било као учесници програма или као посетиоци.
У добром расположењу, окру- жена мноштвом посетилаца и пријатеља, маскота Дечјег одељења Народне библиотеке Бор жирафа Жарка је 20. новембра прославила Светски дан детета и свој осми рођендан.
Преко сто малишана са својим наставницима били су посетиоци и учесници програма „Деца деци“. Скечеви, рецитовање, музичке нумере и литерарни радови чинили су једносатни програм прославе Светског дана детета. Овај дан био је и леп повод да се састану библиотекари свих дечјих одељења библиотека чланица Подружнице библиотекара Тимочке крајине. У жељи да боље упознају своје колеге и да заједно планирају будућу сарадњу, библиотекари дечјег одељења Народне библиотеке Бор позвали су у госте своје колеге Љубишу Божиновића из Зајечара, Јелену Брзуловић и Милорада Грбовића из Неготина. Овом сусрету присуствовале су и Бисерка Јаношевић из Злота (огранак Народне библиотеке Бор), Драгица Радетић (председник Подружнице), Јелица Живковић (руководилац Матичне службе у Народној библиотеци Бор), Весна Тешовић (директор Народне библиотеке Бор) и библиотекари Дечјег одељења борске библиотеке Весна Јовановић и Драгана Јовановић. Овим је учињен први корак ка успешној будућој сарадњи библиотекара тимочке подружнице.
Прослава је завршена пригодним програмом у коме су учествовали сви Жаркини пријатељи и Жаркине звездице и тада је Дечје одељење Народне библиотеке Бор поделило и неколико диплома својим највернијим сарадницима.

Милка Кнежевић-Ивашковић, Београд

посвећено Тимотију Тредвелу, Човеку Гризлију

Кавез је велики, отприлике, двадесетак квадрата. Са три стране, бочних и предње, окружен металним решеткама, а задњом наслоњен на камени зид, он заправо представља ограђен шанац. На горњем, кровном делу – парче неба и делићи покидане завесе од нека- дашње густо испреплитане челичне мреже.
Кавез као кавез – нимало бољи или гори од осталих: бетонска подлога, прљави испуст за воду, удубљење у зиду у које се медвед може делимично угурати за време обилних киша или хладноће. Велика гвоздена алка, налик зарђалом звекиру, набијена у камен на средини кавеза и за њу окачен ланац, који је обмотан око медвеђег врата. Ланац омогућава медведу да кружи шест метара у пречнику, померајући се као казаљка на сату. Он је навикао на то ограничено кружење и одавно – има томе десетак година – схватио да се, одакле год да крене, увек враћа на исто место. Понекад осети неподношљиво, страховито бучање у глави и тада се, трчећи у круг, пропиње увис. Једино светло допире одозго, из комада плаветнила. Медведу то личи на нешто, што је некада, негде, већ видео. Испрва тули, а затим брунда. Може чути лепљиви звук сопствене пљувачке и њуши мирис који луче његове жлезде, подстакнуте необјашњивим осећањем немоћи.
Дубока је тама поред ивица решетака, још дубља иза потпорног зида. Понекад медвед шапом успе да смакне гуштера који скакуће по камену. Повремено му територију наруши дрски пацов у потрази за остацима хране. У последње време, остатака је све више. Плесниви хлеб, убачен у испуст за воду, и помешан са фекалијама, не представља привлачан залогај ни за алавог глодара.
Пре него што је дошао овде, медвед је целу вечност плесао по врелом угљевљу, не чувши никакву другу музику или ритам, осим паничног чекићања свог срца. Сада нема никог, ко би га нагонио на плес. Чувар, који улази у кавез, доноси храну и повремено гунђа, јадајући се на страхоте људског живота, личи му на њега самог. Мирише на труло шумско лишће. Тај мирис је само наговештај већ заборављених мириса дивљине, али је урезан у медведово памћење. Иначе, његов свет сачињен је од мора мириса; ни једно друго чуло није развијено до тог савршенства; ништа није јасније од голицања ваздуха по слузокожи ноздрва… Медвед га осети као електрични импулс, благи удар што цело његово биће учини великим струјним колом; тело му се из- нова пуни невидљивом материјом, која је његов погон, снага и енергија променљивог интензитета.
Иако познаје свог двоногог храниоца, медведа збуњује оно друго, безмирисно биће, које се шуња иза чувара. Хода истим кораком као човек, али мења величину – сад је краће, сад дуже – и, у смирај сунчаног дана пузи по каменом зиду попут џиновског гуштера. Та велика, црна, непозната животиња, прикрада се и мења облике, претећи да ће медведа усисати у своје црнило. Притаји се у неком углу, па ненадано поскочи медведу иза леђа. Час је груби цртеж на камену, час крупна, неухватљива, црна птица. Медвед не зна порекло необичног, хладног ловца. Само осећа да су змијолики обриси и чувар некако повезани.
Овај медвед не воли таму, нити променљивост облика. Покрети дошљака, то неподношљиво тихо пузање, прелетање са зида на бетон и обрнуто, обмањују његово око. Медвед се брани режањем и канџама, и сваки пут под шапама осети само хладноћу и празнину. Радо би шчепао тог наметљивца а тада би га смрвио… раздерао… канџама, зубима… Згњечио телом, прсима, целим бићем.
Каткад се човек − чувар насме- ши, па медвед својим ситним, црвеним очима примети да се на том лицу нешто променило; осмех, додуше, више личи на ожиљак, изрезбарен ножем, али је знак… Знак да ће чувар завући руку у џеп, рећи – Е, међеде, јадо једна! – и извадити ко- цку шећера или бомбону, влажну и натопљену људским знојем, и бацити је медведу.
Животиња не разуме шта двоноги говори, али јој је ритам изговорених речи познат и умирујући. Па ипак, она не воли свог храниоца. Није јој ни до слаткиша, али кад човек жели да она једе, она тако и чини. Паметан је тај мрки медвед, онолико колико то његова сорта допушта. После се прући на бетон, претварајући се да спава и опрезно жмиркајући испод ока, док чувар на брзину и на пристојној удаљености, убацује комаде бајатог хлеба у испуст. Ништавило је стално ту – у једном тренутку птичурина, у другом гмаз. Лепрша му у њушку, завлачи му се под шапе, прождире… а да медвед није прождран. Каткад шапуће. Ружни су то звукови; због њих медведу бучи у глави. Он чуљи ухо, ишчекује неки умирујући глас и, уједно, вреба прилику да зграби непријатеља. Али, не може га се ни отрести, нити зграбити. Црни обрис непрекидно табана за човеком, стремећи да се са њим сједини. Како се медведу чини, чувар је због тога – и ни због чега другог – јачи и већи од њега самог. Застрашујућ. Готово величанствен. Са продуженом, металном руком, која медведа удара где стигне – надмоћан. Човек то чини када хоће да га натера да се повуче у своју рупу на зиду; повремено, чак, из обести или забаве, да засмеје навијаче из публике.
Када чувар оде, нестане и црна мрља. Пратећи његов корак, отпузи са зидова и за собом не остави ниш- та. Чак ни мирис.
Гротескни обриси завирују у медведов животни простор. Њихови прсти свирају по решеткама, лица су им приљубљена уз ивице кавеза. Имају удове као медведи, понекад се крећу као медведи – машу главама, њишу се лево-десно, али воњају другачије. Гледају га стотинама светлуцавих очију, премеравају га, процењују… Те очи личе на звезде, окачене о делић свода изнад шанца. Али, само очи… Све остало медведа подсећа на непријатељско и страно, некад и сад… Нигде да се сакрије од тих наметљивих, испитивачких погледа.
Они нешто очекују од њега. Траже… Не ударају, али ипак делују претећи.
Мисли и закључци не постоје у медвеђој глави – само кратки импулси, који варниче у мозгу попут јалових искри. Почиње да плеше: тежину пребацује с ноге на ногу, покушавајући да прати добовање у грудима. Скакуће док му не досади, или док на њега не падне киша јестивих отпадака. Тада је медвед скоро захвалан и скоро смирен.
Када зацрни небо изнад кавеза, медвед опет види обрисе. Заклањају Месечево лице. Кад нема месечине, они су тек нејасне мрље. Тамно на тамном. Ветар носи поруку право у његове ноздрве и шапуће му ко су, запаво, ти плесачи у мраку: само људи… Само чудовишта на две ноге. Не дају му да спава, вичу, гађају га празним лименкама (које тако пријатно звече кад падну на бетон, али немају никаквог важнијег значаја за медведа), туширају га својом смрдљивом мокраћом… Медведу мириси казују: то су они исти, што су га некада давно терали да плеше, исти који на њега даноноћно мотре, они што су одвели мечку из његовог кавеза… Људи… Ланци… Ланци… Људи. Бљескови сећања попуњавају шупљине медвеђе меморије, језиве давнашње слике смењују се са мирисима скоро одведене женке, без које дом више није исти.
Усправља се на задње шапе и показује се тим сенкама у пуној величини – скоро два метра дугачак и пуних сто педесет килограма тежак. То не чини из љутње, већ како би упозорио уљезе да му не заклањају парче неба и не узурпирају његову територију. Брунда, урла, трчи својом полукружном трасом, покушавајући да, тежином тела, ишчупа алку из камена.
Решеткаста врата, која деле кавез од спољног света, уз шкрипу се отварају. Међеде, еј, међеде, смири се! – чује иза својих леђа глас и ноздрве му се пуне познатим ми- рисима: трулеж лишћа, киселкасти смрад човековог урина, задах зноја и алкохола… Човек је несигуран на ногама, љуља се у ходу, попут рањеног медведа – лево-десно – и нешто мрси себи у браду, млатарајући гвозденом шипком. Љут је, пијан… и ко зна шта све се мота по његовој глави… Али црне мрље нема. Медвед јасно види: двоноги је сам и мален. Мањи него икад. Спор као остарели пацов. Слаб као млади гачац, који се ономад стропоштао са крошње изнад кавеза.
У медведа јурца нека безиме- на сила. Тетиве му се затежу; осећа како мишићи бубре у налету снаге. Пружа шапу и канџама, као кад се поиграва зелембаћем, качи човекову ногу.
Оног тренутка када је испустио шипку и пао на бетон, човека издаје разум. Панталоне му се, исте секунде, натапају мешавином мокраће и измета. Бол у нози не стиже да региструје као бол; то је само ударац – вришти му у мозгу, док руком покушава да обухвати стопало. Под јагодицама прстију осећа крзно, а шаку му обавија топлина медвеђег даха. Све што је остало од његовог живота, осим основних функција, бежи у најзабаченије и најмрачније ћош- кове свести.
Својим чељустима медвед вуче човекову ногу. Иако му недостају очњаци, које су му људи ишчупали док је био младунче, његова вилица без много напора дроби крте кости. Људско биће лако је као перце, погодно да се заврти у круг, и пружа изобиље занимљивих мириса. Може се вући по бетону, бацати као крпена лутка, а клопарање главе, док удара по решеткама, личи медведу на котрљање празне лименке. Цап-цап… тако звуче канџе када се зарију у бутину… Још једно цап-цап, и човеково лице пре- твара се у кашу. Очна јабучица, по- пут крупног и сјајног кликера, цури низ крвави образ. Ноге су му смрскане и клизе по бетону као пипци мртве хоботнице. Али, човек је још жив и покушава, последњим трункама снаге (безгласно, јер му језик виси као комад живинске џигерице) да млатара рукама. Медвед не може одолети тој хрпи меса која се батрга под њим и чини последњи потез: леже целом тежином преко човековог тела, ослушкујући, с чуђењем и, уједно, ликовањем, како под њим пуца крлетка од ребара.
Када је све готово, повлачи се у нишу у зиду. Тамо чека хоће ли се чувар придићи са земље и казнити га ударцима, или, можда, почастити коцком шећера.
Чекајући минутима или сатима, немерљивим људским поимањем времена, пада у сан, у коме сања како плеше на врелом угљевљу.
(Тређа награда на Конкурсу за кратку причу)

Давор Радуљ, Кучево

Ходам у ноћи, сакривен иза крагне капута у коју избацујем свој смрдљиви дах. Хладно је и град је покорно мокар вечерас, као овлажено међуножје слушкиње. Облаци се разилазе као чланови банде након мучког убиства, пропуштајући дебели месец на место злочина. Пусто је, поред мене промиче сенка још једног проклетника, застаје, ослушкујем кораке који ме сустижу. Може ватра? Пружам упаљену цигарету и посматрам рошаво лице непознатог, који сужава очи на трен, увлачећи прве димове. Настављамо, свако својом јебеном судбином, можда упућујући једно другом питање које нисмо поставили. У даљини се чује звук сирене, негде се некоме ипак догодила прекретница у животу. Мучна. Увлачим дим у себе, заједно са тешким мислима. Не знам која ме од ове две ствари више убија. Сa друге стране улице блинка розикаста реклама неког ноћног клуба − „Sympathy“. Сажаљење увек долази у розе варијанти. Купи ми нож, рече неко, и убићу те њиме.
Замичем у једну уличицу, уску и мрачну као сви наши унутрашњи тунели. На њеном крају, са десне стране, једина светиљка баца тужну светлост око себе, губаву. Прилазим јој с намером да прођем кроз врата испод ње. Бацам цигарету у барицу и она се гаси шиштећи, као да умире у мукама. Улазим у полупразан бар, погледавши уоколо не бих ли видео неког познатог. Никога. Осим налакћеног бармена и бенда који свира неку мени непознату мелодију. Све је округло унутра, столови, пепељаре и чаше на њима, зидне лампе, ћелава глава пијанисте, сисе које се назиру испод блуза неколицине жена… Седам за шанк са осећајем да ми се живот врти у круг, не живот, већ животи који се непрестано понављају, личећи као идентични близанци. Подижем руку поздрављајући људе из бенда. Климају уморним главама, не прекидајући свирање још једне алузије својих живота. Бармен ми добацује поглед с питањем „уобичајено?“. Климам, гледајући иза његових леђа, у високу чашу са водом, из које извиру љубичице које је неко из ко зна ког разлога донео овде. Гаде ми се, савијене као бабе које сугеришу старост и смрт. Са друге стране шанка седи Хера (коју сви знамо под тим именом), певачица и пророчица, са прекрштеним ногама и једном руком савијеном у лакту, у којој држи цигарету, захваљујући којима и има храпав глас. Сигуран сам да ме је приметила, али то ничим не показује. Светлост јој игра на откривеним коленима, обасјавајући их као неко свето место. Бела, уска хаљина скоро да не мрда на њој, а гола рамена се само назиру испод равне косе која јој покрива пола леђа. Некако одвраћам поглед. Бармен ми доноси чашицу текиле, испијам је, долива ми још једну. Палим цигарету и посматрам људе за столовима, који ћуте и благо се њишу у понуђеном ритму. Један пар се љуби у ћошку, тела им се преплићу као језици које не видим. Песма се завршава, видим Херу како гаси цигарету и намешта хаљину, истовремено избацујући дим из уста. Пар руку тапше док се приближава бини. Нисам сигуран да ли је то због ње, или мелодије која је малочас одсвирана. Наручујем још једну текилу, осећам како ме хвата у загрљај. Песма почиње, клавир, труба и контрабас улећу у благи вртлог и почињу да воде љубав са овим простором, нама који седимо овде, отежалим месецом напољу, мокрим улицама, сенкама. Не одвајам поглед од Хере, њена свилена коса одлази од ње и враћа се, у спором ритму, као љубав о којој пева. „Shoot me in the romance, baby, with your vivid gun…“, понавља рефрен неколико пута, док ја размишљам о двосмислености њених речи, и питам се да ли икад помисли на мене док ово говори. Замишљам како просипам со по њеним сјајним потколеницама, коленима, бутинама… лижући јој кожу пре него испијем још једну чашицу текиле. Сваку ноћ проводим овде, тетурајући се по њеном промуклом гласу, прстима свирача, лелујавом диму цигарета, и понављам слику у глави, слику проливене соли, изнова и изнова.
Да ли помишља на мене док пева овај рефрен, питам се, припаљујући још једну. Знам да ћу и ове ноћи отићи без одговора, говорим свом разливеном одразу у чашици. Још једна симултанка круга. Бенд започиње другу ствар, чвршћу. Њен глас се помаља из воде.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

Тања Милутиновић, Београд

Када је Жана први пут приметила паукове, није показала зловољу. Сујеверно се обрадовала добром предзнаку. „Биће неких пара”, помислила је. А пауци су били сићушни, жути, готово љупки, и нису изгледали нимало застрашујуће. Ипак, када их је пронашла у постељини, Жанин ентузијазам је нагло опао. Гамизали су по кревету, голицали је, спуштали се са длачица њене пунђе, клизили јој низ врат, и милели свуда по кожи. Онда је запазила једног који уопште није био тако мали и најежила се. “Одвратно, мораћу ових дана да пометем све ћошкове по кући”. Питала се, колико ли је година прошло од када је чистила горње површине ормара? Колико дуго није померала кухињске еле- менте? Више није било времена за одлагање.
Али није то урадила “ових дана”. “Ових дана” је поново била претрпана обавезама, вечито у журби, преоптерећена послом. У стан је навраћала само да преспава.
Није само нечистоћа представљала проблем. Ако би уредила један чошак, све ствари које нису имале стално место, само је пребацивала на другу гомилу. Нарамци крпа, новина, свакаквих ситнурија, селили су се са једне на другу фотељу.
Одустала је.
Следећег месеца кренула је изнова. Био је прави час за пролећно чишћење. Корпе за веш су биле пуне ствари још од летовања. Извадила их је и бацила у купатило. Ту су и остале, јер је хитно морала да изађе. Неодложне обавезе поново су искрсле.
Унутра је све остало исто. На столовима нигде није било слободне површине за одлагање. Ћасе са којима је прашина срасла и постала једно, пресипале су се којекаквом бижутеријом, наочарима за сунце, несесерима, марамицама, блокчићима, дугмићима, рачунима, каталозима, таблетама… И књиге, свуда књиге, небачене скрипте, хартије, свеске, кесице и кесе…изгледало је да се те ствари размножавају. “Овде дефинитивно фали још полица” помислила је, пре но што затворила врата за собом.
Сутрадан је са тавана унела ста- ре полице и плакаре. У скученом стану то је био само додатни баласт. Провлачила се између црвоточне дрвенарије, обећавајући себи да ће за викенд све довести у ред. За викенд је помислила да јој треба одмор. А какав је то одмор у онаквом брлогу? Дотерала се и изашла напоље.
Жана је све више времена проводила ван куће. После посла је седела по кафићима, ноћу спавала код дечка, а у свој стан долазила све ређе и ређе.
“Раскрчићу то кад одем на одмор”, убедила је себе. “Све ћу побацати”. А кад је дошао одмор помислила је: “Па нећу га ваљда страћити у овом ђубрету ”, и купила је карту за Алању.
Те ноћи, пред путовање, Жана се увукла у стан испод мердевина допремљених за чишћење таванице. Брзо се свукла и бацила у згужвану постељину.
Успавала се. Била је близу да закасни на авион. Успаничено је трескала по стану. Кофером је оборила климаву полицу. Нигде није могла да нађе другу чарапу, патике, новчаник… У журби је ударила челом о врата плакара, два мала прста на нози закуцала о нешто болно-тврдо на поду, а лакат жестоко одаламила о неку искрслу ивицу.
„Не могу да верујем“, нервирала се, „ове ствари су се уротиле против мене! Када се вратим са одмора све ћу избацити!“
Зграбила је кофер и излетела из стана. Али, била је нагло заустављена већ на излазу. Марама око њеног врата закачила се, вероватно за мердевине, а врата су се бучно залупила као да их је неко ногом гурнуо. Затим се зачуо тресак налик лавини. Жана није успела ни да се окрене. Марама ју је одједном повукла уназад, и закуцала за врата. Предмет за који је запела, свом силином је затегнуо тканину док је падао. За- тим је нешто громко треснуло о врата. Била су блокирана. Жана је гурала лактом браву, али се брава није померала.
„Ово је апсурдно“, мислила је „само да се извучем одавде па ћу све…“. Руком није могла да ослободи врат упетљане мараме, и још више се разбеснела: „Нећу ваљда морати да зовем комшилук да ме ослобађа… која сам будала…“
Руку је гурнула у торбу да узме мобилни, али га је у журби оставила на пуњењу. Одједном, да ли због панике, или те кнедле у грлу, осетила је да је марама затеже. Почела је да претура по торби присећајући се да је имала грицкалицу са ножићем, нешто чиме ће разрезати тканину… али је грозничава рука захватала само папирне марамице, хартије, небачене рачуне… Торба је испала и просула се по ходнику.
„Зар нико не чује ову буку?“, узрујала се. Можда треба да почне да запомаже, па нека после комшије збијају шалу на њен рачун. Спремила се да завришти из петних жила.
Унутра, са друге стране, владао је мук после урушавања. Питала се, да ли је то што је закачило мараму наишло на неки ослонац у паду, и да ли ће се још померати? Замрзла се. Учинило јој се да
неко изнутра полагано, једва осетно, све више затеже омчу око њеног врата.
(Прва награда на Конкурсу за необјављену кратку причу)

Тања Милутиновић,

Тања Милутиновић (1968), аутор првонаграђене приче на овогодишњем Конкурсу за необјављену кратку причу Народне библиотеке Бор, добитник је и других награда за књижевност: – прва награда из области кратке прозне форме на Светосавском књижевном конкурсу у Књажевцу 2007; – друга награда за поезију, на конкурсу „Раде Томић“ 2007; – најужи избор за „Златну струну“ 2007, „Смедеревска песничка јесен“; – ужи избор за поезију „Шумадијске метафоре“ 2007; – ужи избор за кратку причу фестивала „Шумадијске метафоре“ 2006; – ужи избор за најбољи циклус песама „Сцене Црњански“ 2006; Заступљена је у збирци Најкраће приче 2005 („Алма“), у зборнику са конкурса „Алме“ и „Беографита“ 2006, у зборницима Најкраће приче 2006, Једностраничне приче, итд. Сарадник је у књижевним часописима Градина, Поља, Златна греда, Балкански књижевни гласник, Трећи трг, Липар, Акт, Сент, Ирин Пирин (из Бугарске), са електронским часописима: Helly Cherry, на сајтовима “Мрежа креативних људи“, „Кишобран“, ATC (Anti trafficking center) читаоницом и др. Тања Милутиновић је професор српског језика и књижевности. Живи и ради у Београду.

Виолета Стојменовић

Књижевност као равнотежа између изрецивог и неизрецивог

В. С: Као писац који пишући промишља и смисао самог чина писања често покушавате да одредите шта је писање. Између осталог, кажете и да је писање покушај да се заборави, иако је готово сваки ваш роман објективизација неког опсесивног сећања приповедача. Затим, говорите о писању као о учењу, непрестаном маскенбалу, оном што разликује, итд. Да ли то значи да писање за Вас има катарзичну функцију и да ли једно од мерила довршености текста може бити и степен субјективног преображаја који током његовог писања писац преживљава?
Д. А: Писање је за мене само на чин да нешто ново сазнам о себи. У том смислу, мој текст се тачно као што кажете – завршава онда када се нова спознаја у потпуности уобличи. То, наравно, не значи да је свака моја прича одраз неке спознаје која обликује мој живот. Постоји, уосталом, и неки занатски, професионалан ниво личности који може да функционише сам за себе, заснивајући се на понављању или разради увида стеченог у неком од ранијих текстова, праћених стицањем нових спознаја или преображаја.
В. С: На неколико места парафразирате стих из Јејтсовог „Другог доласка“: центар не држи… Да ли рачунате са апокалиптичним сликама које алузије на ту песму имплицирају? Да ли тиме указујете на апокалиптичне страхове као један од типичних модерних феномена или на јеврејски месијанизам који културно наслеђе већине Ваших приповедача подразумева?
Д. А: Јејтсова песма „Други до лазак“ је једна од песама које су пресудно утицале на мене (као и Елиотова „Љубавна песма Џ. Алфреда Пруфрока“) и делови те песме често искрсавају у мојој прози. Притом рачунам, пре свега, на призивање апокалиптичних слика, али и на осећања нелагодности и страха изазвана самим чином промене, било какве промене. Понекад, међутим, цитат у мојој прози нема никакву посебну улогу, односно, има једну једноставну улогу – да подсети читаоца да се налази у фикционалном свету, у свету књижевности који има своје законитости, те да се права стварност налази негде другде. (Наравно, то читаоца не спречава да одабере стварност књижев- ности као праву стварност, али то је онда већ његов лични избор за који је сам одговоран.)
В. С: У структури Ваше прозе долази до сталних скретања, гомилања фрагментарних слика, описа чије присуство сведочи о привржености детаљу колико и о приповедачевој педантерији. Дакле, ни у поетичком смисли Ви не остајете при „слабом“ центру. Шта је онда «архимедовска тачка» приче, и да ли је она уопште потребна? Могу ли сумња, неизвесност, колебања бити једина кохезиона сила приповедања?
Д. А: Верујем да могу, односно, све што сам до сада написао настало је из сумње у могућност приповедања. С друге стране, схватам да то никога ни на шта не обавезује, односно, да је сваком читаоцу или тумачу мог дела допуштено да створи своју теорију о изворима моје прозе. У извесном смислу, моја проза представља скуп покушаја да се побегне од било каквог теоријског уопштавања, иако се од тога, заправо, не може побећи. Не може се, у ствари, побећи од понављања, најчешће ненамерних, али зато контролисаних механизмима подсвести, тако да те „ненамерне репризе“ постају главне одреднице ствара- лачких намера аутора.
В. С: У Вашој прози «смисао краја» није разрешење или синтеза. Да ли су тематизовање контекста приповедања и метатекстуални упади у наративан ток средство «спасавања» приче која је изгубила своју унутрашњу логику, која, као што каже отац у „Шетњама поред реке…” нема више оног збивања… скривених путања које воде до разрешења? Или су средство релативизације и депатетизације приче, света који она језиком изграђује и субјекта приповедања?
Д. А: Да покушам овако да одго ворим: писање видим као својеврсно разарање приче, као изневеравање читаочевих (па и пишчевих) очекивања. С друге стране, волим тајновитост класичне кратке приче, у којој се једино бринуло о самој причи а не о механизмима њеног настанка, сврсисходности њеног смисла. Могло би се рећи да, на неки начин, у исто време уништавам и обнављам своју причу, неодлучан између та два поступка. Прича, наравно, не може никада да изгуби своју унутрашњу логику, јер чак и одсуство те логике постаје њена нова логика. Шта год урадите са причом, колико год је вртели и превртали, она се, као мачка, увек дочека на ноге.
В. С: О себи говорите као о постмодернисти. Шта Вас је превасходно привукло постмодернистичким поступцима – могућност поигравања са онтолошким статусом текста, као и са конвенцијама жанра и књижевности уопште, формално-језички експерименти, инсистирање на артифицијелности, аутореференцијалност, интертекстуалност, или нешто сасвим друго?
Д. А: Постоје многе дефиниције постмодернизма, али за мене је главна она која постмодернизам види као својеврсну књижевну игру у којој је, да тако кажем, све допуштено. Постмодерниста не реагује непосредно на свет, већ на визије света које су већ створене, уписане у безбројним томовима светске књижевности. Стварност и цитат су равноправни; стварни свет и измаштани свет могу увек да заме- не места; „ја“ и „ти“ потичу из истог извора; писац може данас да буде постмодерниста а сутра аутор тзв. стварносне прозе. Укратко, одабрао сам постмодернизам због слободе коју пружа писцу.
В. С: У већини Ваших романа ситуација приповедача таква је да се њихово постојање чини немогућим или фантастичним – приповедач уништава свој текст, нпр. Да ли је онда текст производ неког фантомског свеприсуства Вас као аутора? Шта читалац заиста чита?
Д. А: Понекад помишљам да сам само забележивач, писар који записује оно што му неки глас однекле саопштава, јер ми је некада доиста нејасно како су се неке ствари нашле у мојој прози. Можда то подстиче моје приповедаче да уништавају своје текстове, односно, да читаоцима нуде књиге које, у ствари, не постоје. Оно што читалац ипак прочита јесте само опис или покушај приповедања, дневник слушања поменутог гласа.
В. С: У Вашим причама и романима поред честих приповедачевих ламента о немоћи речи да досегну стварност и искуство, да се заиста кроз њих и њима искажу, повремено се јављају и реплике које показују да неки Ваши ликови – мајка, пре свих – заступају уврење да постоји живот с ону страну говора и језика уопште, нешто што се ни на који начин не може и не треба да артикулише. Колико је, у том случају, посао писаца сизифовски? Мислите ли да је књижевност могућа само зато што је њена улога немогућа – да, балансирајући на самој граници говора и тишине, говори неизрециво?
Д. А: Књижевност у сваком случају мора да тражи равнотежу између изрецивог и неизрецивог, али то вероватно раде све уметности, свака на свој начин. Књижевност настаје у језику, а језик је само један део нашег света, па тако и књижевност може да прикаже само тај, језиком дефинисан део света. Њен циљ је, међутим, да на тај начин у нама подстакне отварање пролаза ка стицању нових увида, односно, у подручје у које језик нема приступ.
В. С: Параноја као реакција на изненадан упад неке паралелне стварности у свет приповедача присутна је у неколико Ваших дела. Да ли су параноја, и, њој по вери у свеопшту повезаност сродан мистицизам у ствари облици ескапизма и бега од актуелних начина постојања света? Да ли су засновани на фантазмама, имајући у виду исказе из „Мрака” и „Пијавица” да човек може да живи са свешћу да је ухваћен у мрежу чија му структура измиче, али не и са апсурдом који све третира као случај и ни у чему не види повезаност, или су им узроци релни? Да ли је тема параноје условила коришћење и пародирање конвенција трилера, или је и она део поигравања са жанром?
Д. А: Параноја свакако може да буде облик ескапизма, али исто тако, до неког нивоа, може да буде сасвим нормална. Уосталом, живимо у свету у којем је све на неки начин повезано. Природа као еколошки систем у којем је све повезано јесте, заправо, облик „здраве“ параноје, као што је осећање да друштво функционише на сличан начин, тј. у међусобној повезаности свих друштвених елемената и структура. Наравно, прича почиње онда када се пређе граница „нормалности“, односно, када се појаве различита тумачења „нормалне параноје“. У поменутим романима она има обе улоге које помињете, тј. део је поигравања са жанром, али је у исто време главна тема.
В. С: Пишете романе у једном пасусу: хипнотичка бујуца речи и бројних реченица које делују као да се никада неће завршити одају приповедача опседнутог совственим говором и (не)могућношћу његовог исцрпљивања, као да се не усуђује да се заустави и предахне. Да ли је ћутање искушење или благодет?
Д. А: Ћутање је благодет – говор је искушење.