Виолета Стојменовић

Флавио Ригонат, преводилац и власник издавачке куће „Лом“, био је 21. марта ове године гост Народне библиотеке Бор. Том приликом представио је своју издавач- ку кућу, поједине едиције и ауторе, и прокоментарисао на какву су рецепцију код наших читалаца наишли „Лом”-ови наслови. Разговор са гостом водила је Виолета Стојменовић, док су питања из публике увела у разговор и теме као што су конкретни, финансијски и други проблеми издавача у Србији, обезбеђивање ауторских права за превођење страних писаца, и сл. Овом књижевном вечери отворена је и продајна изложба издавачке куће „Лом“, која је изазвала велико интересовање корисника библиотеке и грађана, што је, имајући у виду огромну популарност бар двојице аутора – Буковског и Де Мела – сасвим разумљиво. Из занимљивог и веома живог разговора, издвојили смо неколико питања и одговора.
В. С: Када је и како настала издавачка кућа Лом?
Ф. Р: Издавачка кућа ЛОМ настала је из ХАОС-а, 1996. године. Значи, првобитно се звала ХАОС, а основана је 1989. године, на наговор Миодрага Скулића, човека који је знао извесног штампара Перишу. Периша ми је тада одштампао прву књигу, али није стигао да је повеже, јер му је штампарија изненада срушена, па сам се даље млатио са књиговесцима. Периша ми је тада предложио да оснујемо заједничку фирму и нађемо канцеларију. „А шта ћемо да радимо?” питао сам га. „Бићемо директори!” рекао је Периша. „Добро, али шта ћемо да радимо?” „Ставићемо кравате, имаћемо сваки свој сто и телефон! Трговина, бато!” рекао је Периша. „Него, имаш ли ти 5000 марака за почетак?” „Немам.” И тако никада нисам постао прави директор. Тај ХАОС је којекако функционисао неких 6–7 година, али се убрзо појавио кафић ХАОС, па бутик ХАОС, па чак и галерија ХАОС, што је довело до тога да променим назив куће у ЛОМ. Све је то, на крају крајева, исто. И некад и сад, кад питаш неког како се провео тамо где је био, ако је било добро, рећи ће ти „Хаос, брате!”, а временом је то прерасло у „Лом, брате, лом!” А и она срча када весељаци ломе чаше, флаше и тањире исто тако је лом и плаћа се по кафанском ценовнику.
В. С: Како бисте описали издавачку „политику“ своје куће и критеријуме на основу којих одлучујете које ћете ауторе и наслове објављивати и којом динамиком? Да ли је могуће направити равнотежу између издавања комерцијалних и популарних наслова и оних чије издавање не доноси велику материјалну корист али су, из других разлога, вредни објављивања?
Ф. Р: Издавачка политика куће је да објављујем оно што ми се допада ако у том тренутку има пара, и ако сам у стању да књигу преведем или нађем доброг преводиоца, итд. Све у свему, од почетка па све до 2004. радио сам сâм, а ту има проблема, јер треба укуцати текст, преломити га, дизајнирати књигу и одштампати је, а успут платити све те људе који ти увек праве проблеме јер нису навикли да раде друкчије од оног како се њима свиђа. Е, онда се књига нуди, разноси по књижарама, долазе разни ликови који тврде да ће они то успешно да продају, па их никад више не видиш, па још наплата од књижара… …Тако да сам после 15 година ипак замолио једног пријатеља да ми помогне. Био сам у ситуацији да објавим разноразне комерцијалне књиге, али то углавном нисам радио, али сам зато објавио разноразне од оних других, такозвано „камење“ које само пребацујеш, као Сизиф, с једног места на друго. Ипак, објавио сам и неке књиге које су ми платиле објављивање тог „камења“, али сам сигуран да неки други издавач ништа не би урадио од њих.
В. С: Не издајете само несумљиве и препознатљиве „хитове“ аутора као што су Буковски, Селинџер или Орвел, већ и њихова мање позната, занемарена, или рана дела. Да ли тиме скрећете пажњу читалачке јавности на ширину и разноликост дела ових аутора неоправдано поистовећених са једном или две књиге, или је само име аутора довољно интригантно и потенцијално комерцијално?
Ф. Р: Чињеница је да се само „хитови“ продају. То ме увек боли. Ловац у житу се увек продаје, али не и остале Селинџерове књиге. Итд, итд. То за Буковског не важи баш толико, а код Орвела ме повукло то што Нико и ништа у Паризу и Лондону није довољно позната књига код нас. Објавио сам Хамсунов Круг се затвара, јер је то његов најбољи роман, а овде нико није ни чуо за то. Или Смех у тами Владимира Набокова, јер никада није ни преведен на српски. Да резимирам, овде још има много, много простора за издаваштво, али бојим се да се број читалаца рапидно смањује…
В. С: Имате великог преводилачког искуства. Какав је Ваш став о превођењу – да ли језик и стил писаца који се преводи треба прилагодити језику читаоца или се пре треба трудити да се читалац приближи језику и стилу изворника?
Ф. Р: То је комплексно питање и захтева читав есеј, за који овде нема места. У сваком случају, треба поштовати тзв. изворник, колико год је то могуће. Значи: ако је реченица кратка, да буде кратка, ако је дугачка, дугачка. Ако има жаргона, не може буквално ни књишки, али треба имати меру, јер је жаргон често ефемеран. Битно је да читалац ужива у читању, а не да се мучи. Нажалост, мало је оних који уживају у том превођењу, а самим тим мало и оних који ће уживати у читању…
В. С: Шта тренутно преводите?
Ф. Р: Фантеово Вино младости.
В. С: Колико је напоран посао приређивача којег се Ви, такође, често подухватате?
Ф. Р: Вероватно мислите на књиге Дечак из воде (монографија Милана Младеновића – ЕКВ), Писмо оцу Франца Кафке, Мој живот Лава Толстоја, Ветар Лазе Лазаревића, Певци Боре Станковића, Песме и Тако мртви воле Чарлса Буковског, Записи пред сан Сеи Шонагон, Какав свет Роберта Крамба, Браћа Фрик Гилберта Шелтона. Црначки посао, али шта ћу кад то волим.
В. С: Откуд едиција Јапан у Лому-у и каква је њена даља судбина? Да ли је могуће популаризовати класичну јапанску и кинеску књижевност у Србији и колико се „Записи пред сан“ или „Дневник љубави и „Дневник путовања“ уопште код нас траже?
Ф. Р: Изузетно ценим јапанску књижевност, али знам да то нема неку прођу у Србији, поготово не стара јапанска књижевност. То што сам покренуо ту едицију, свакако је заслуга Катарине Поповић која је једно време радила у Лому. Нажалост, „камења“ никад доста. Јуче су ми рекли да треба да иселим магацин јер се та кућица руши, па сам „камење“ селио на спрат, одакле ћу га опет носити ко зна где… Али, то ме неће спречити да објавим још неколико чудесних јапанских књига и поносан сам на ту едицију.
В. С: Преводили сте и објавили и неколико стрип-албума. Да ли Вас стрипови лично интересују или сте за њихово објављивање имали неке друге разлоге?
Ф. Р: Одувек сам читао Политикин забавник и касније Кекец, да бих у својој седмој години открио читав рудник стрипова у Италији, где сам ишао преко распуста. Али само објављивање Мачка Фрица 1993. било је ненадано, јер сам тада већ ушао у тај посао издаваштва и било ме је срамота да 6 месеци ништа не објавим. Имао сам веома мало пара, па ми се тај стрип учинио као нешто идеално, јер је имао формат омањег јеловника. После тога је било логично да се мало озбиљније позабавим Крамбом који је геније своје уметности. Успут сам се мало позабавио и Шелтоном, јер су његова Браћа Фрик, мало ремек-дело андерграунд хумора. На крају сам први објавио Сашу Ракезића – Зографа (Океан изненађења).
В. С: Шта сматрате својим највећим преводилачким или издавачким успехом?
Ф. Р: Дечак из воде, Ловац у житу (мој превод), Песме Чарлса Буковског, Тибетанска књига живота и смрти, Хамсунов Круг се затвара, Фантеова трилогија (Чекај до пролећа, Бандини, Пут за Лос Анђелес, Упитај прах), Какав свет Роберта Крамба.

Виолета Стојменовић

У Вашим романима чести су ликови писаца, односно ликови који током романа постају писци. То повлачи и тематизацију писања и читања, експликацију или приказ одређених поетика, мање или више блиских имплицитној поетици самога романа чији су ти ликови део. Чиме је у Вашем случају мотивисана та, код многих писаца присутна потреба да се писањем промишља сам чин писања?
Д. В: Лепо питање. Имати за главног јунака писца наиглед је захвално, то има својих предности, али и опасности да останете аутистичан у изразу, да се угушите у монофонији. Владимир Набоков је често посезао за професијом списатеља којом је снабдевао своје јунаке. Ипак, није гушио, и успевао је да те ликове снабде дилемама и опсесијама које има већина људи, да не кажем обичних људи. Мада, само наизглед, људи су обични. Чим се заребе по кожи, сучавамо се са необичношћу. За мене се не би могло рећи да прибегавам јунацима који су писци. Напротив, за мене је изазов да погледам свет кроз окулар неких других професија. Па тако, моји јунаци су психијатри, возачи трамваја, клавирштимери, градитељи лука, зубари, келнери, рецепционери … Тачно је да за јунаке имам и неке историјске личности, али они су сем Џојса – који се у мом роману Северни зид изборио за једну од главних улога – углавном референце, некакве есејистичке притоке. У Руском прозору мој јунак Руди Ступар пролази путању лика из тзв. „билдунгс романа” тј. романа у којем главни јунак одраста и сазрева, и свој дар успева да оствари у писању, заправо, ми га остављамо у тренутку када се пронашао у том послу, али не знамо да ли ће и успети као писац. Дакле, поновићу оно што сам већ неколико пута рекао: најважније мерило вредности неког дела је у томе да ли се читалац у том литерарном свету препознаје или не, да ли има нас у неком роману или не.
В. С: „И пропуштено јесте биографија.“ Ако је писац, између осталог, онај ко разоткрива и оно што је само потенцијално, пропуштене прилике, невидљиве колоплете површно међусобно не- условљених судбина, ствари и дожовљаја, бесконачност призора у свакој тачки времена и простора, да ли онда текст може бити завршен и шта у случају таквог текста одређује његов формални почетак и крај?
Д. В: Постоји онолико верзија неког романа колико је и страсних читалаца тог дела. А није мистификација ако кажем да аутентично књижевно дело наставља свој живот и када се склопе корице књиге, заправо тек тада и почиње. У супротном, утолили смо читатељску глад „fast food” прозводом са киоска. Тиме се не храним, па самим тим такве ствари и не производим.
В. С: И опет: “И пропуштено јесте биографија“. Али, биографије пишу други. Да ли то значи да се само споља могу уочити и артикулисати све оне мреже у које је човек свесно или несвесно уплетен, да човек сам не може да себе сагледа и схвати у контексту? И да ли је с тим у вези и то што не пишете романе у првом лицу?
Д. В: Немам ја баш много романа у првом лицу. А сем тога прво лице Вам не гарантује непосредност. Верујте, тешко ми је, и донекле бесмислено, да анализирам властите књижевне поступке. Или јеси или ниси. Како за пиво, тако и за роман. Не постоји рецепт. Никада не прилазим споља, форма се у правој литератури остварује у самом процесу настајања. Не верујем у литературу која настаје по некаквом унапред скованом плану. То су досадне творевине које данас увелико пишу залудни семинаристи по универзитетским кампусима, књиге без доживљаја. То није моја шоља чаја!
В. С: Незавршеност човека нашла је у Вашим романима свој симболички израз у сликама тргова, станица, возова, средњоевропских градова познатих као раскршћа култура, и сл., у коришћењу бахтиновски речено полифоније. Да ли су отвореност и излажење из себе морални или егзистенцијални императив?
Д. В: Постојимо тек у поређењу са другим. Пишемо из властитог искуства, искуство се не може измишљати. Данас је тренд јалове литературе, и код нас и у свету, у којој се доживљај прво измисли, па се онда описује. Нисте европски писац зато што Вам се јунак зове Едуард и живи у Паризу. На невидљивом канапу вучете за собом властито одрастање, све оне особе које су вас правиле, сва искуства, читаву љуштуру која чини ваш нуклеус. А тај нуклеус уз компоненту дара и рада на себи ствара књижевни свет.
В. С: Да ли је у том случају писање отварање према свету, да парафразирам навод из Дантеовог трга, пуштање ствари у сопствени дух или, напротив, утискивање духа у ствари?
Д. В: И једно и друго. Ту рецепт не постоји.
В. С: На неколико места говорите о претварању историје у географију. Да ли емиграција – у буквалном или симболичком смилсиу – има предност утолико уколико дистанцу, да не кажем романтичарску иронију, претпоставља уплетености? Да ли и на индивидуалном и на ширем, рецимо националном плану, излажење из себе пред– ставља суочавање са собом, а не бекство?
Д. В: Прави писац од свега прави предност. Негде нисам био пожељан због географије, а негде због историје, али све је то неважно. Једино има смисла радити на себи, брусити властити дар, не смарати се наклапањима шта би било да је било. Ко то рано схвати има могућности да се оствари. У супротном увек има довољно разлога да властити неуспех припишемно околностима, околини, таквом времену итд. Досадно много, заиста!
В. С: Пре свог првог романа, Виа Пула, објавили сте две збирке прича. Да ли још увек пишете краће приповедне форме, или сте их напустили зарад романа као форме која Вам омогућава да те приче испреплетете и надовежете једну на другу?
Д. В: Моје приче су заправо биле синопсиси романа. С времена на време, у размацима од по неколико година објавим причу. У овом часу то је такав ритам, што никако не значи да у неком тренутку нећу поново писати интензивније при-че и можда објавити књигу прича. Али, то препуштам времену. Да нисам писао есеје, писао бих приче, јер ја у већини новинских текстова потрошим рам могуће приче.
В. С: На чијим маргинама Ви пишете фрагменте својих дела?
Д. В: На властитим маргинама. Чини ми се да је данас много мистификације коју индукују критичари. Наравно, критичарима је увек лакше да се одушевљавају просечним делима, јер их лакше уклапају као какве илустрације у властите „системе”. Критичарима је тешко да се суоче са персоном, њима је много лакше да пребројавају буве у делима писаца једне сезоне. Да би тумачили величину и сами морате бити величина.

Весна Јовановић (и фотографије), Виолета Стојменовић, Ана Јанковић, Весна Тешовић

Сâм почетак сајма обележио је један ванредно непријатан догађај који умало није довео у питање организацију читаве манифестације. Наиме, након вишенедељних преговора и договора око учешћа “Арс Либријевог” каравана књига на 23. Борском сајму књига који је требало да почне 02. јуна, Ненад Арсић, власник издавачке куће “Арс Либри” из Београда, отказао је свој долазак у петак 30. маја у 12 сати, правдајући своју одлуку да се “прерачунао и да му се не исплати да дође у Бор”.
Са жаљењем се мора констато- вати да овакав поступак нисмо очекивали од издавача којег смо сматрали “озбиљним”. Ненад Арсић је ипак морао да зна “да ли ће му се долазак у Бор исплатити” бар у време док су трајали преговори, а не да директора НБ Бор, све запослене, а онда и све оне грађане Бора који су са нестрпљењем очекивали овај догађај, који је био и најављен у свим медијима и добро испланиран, доведе у један крајње незавидан и надасве понижавајући положај.
Дакле, због отказивања главног организатора у последњи час, сајма текорећи није ни било. Захваљујући дугогодишњем пријатељу Славољубу Милојковићу из Ниша, који је у помоћ прискочио у последњи час, на платоу испред Дома културе нашла су се четири штанда, те су Борани могли да рачунају барем на продајну изложбу књига, ако не на сајам на какав су навикли.

ddd

У понедељак 2. јуна у 14 сати, у присуству амбасадора Мађарске Шандора Папа, председника Општине Бор и многобројних гостију, у Народној библиотеци Бор је отворен 23. Борски сајам књига. На отварању су говорили Бранислав Ранкић, председник Општине Бор, Весна Тешовић, директор Народне библиотеке Бор, а присутнима се веома надахнутим говором обратила и Мирјана Мариншек Николић, књижевница и публициста из Београда.

ddd

Мирјана Мариншек Николић је истог дана, у 18 сати, публици у Народној библиотеци Бор представила свој мултимедијални пројекат „Фрида у кући Милене“, посвећен 100. годишњици од рођења велике мексичке сликарке Фриде Кало, а инспирисан посетом Мексику и Фридиној кући, Кази Азул, као и честим посетама галерији Баили у Пожаревцу. Инспирисана радом двеју сликарки, Фриде Кало и Милене Павловић Барили, Мирјана Мариншек Николић је истражила паралелизме у радовима ових двеју уметница, те је тако и настао овај веома занимљиви пројекат изговорен и приказан кроз наративе о животу, судбинској и уметничкој повезаности ових двеју надарених и славних жена. Анализом њихових живота и дела, Мирјана Мариншек Николић закључује да су њихове судбине биле повезане: спојио их је Париз 1939. године, Њујорк 1940. и две несреће, саобраћајне у којој обе доживљавају повреду кичме и емотивне – обе су биле несрећно и болно заљубљене.

ddd

У уторак 3. јуна, у 17 сати, на најбољи начин следећи завет великог песника Драгана Лукића, „смеха, смеха деци“, младим Боранима представила се екипа Ошишаног јежа. Чаробњак добре атмосфере био је Мирко Марковић, некадашњи уредник Ошишаног јежа, а сада директор библиотеке „Ђорђе Јовановић“ из Београда, који је представио своју Нову смешну књигу. Садашњи уредник овог најстаријег, а сада јединог хумористичко- сатиричког листа Радивоје Бојичић, читајући одабране стране из своје Откачене читанке, бранио је „декларацију о праву човека на смех“. Јасмина Буква је борским основцима представила лист Мали јеж, а посленици „Нове школе“ су ово књижевно уживање зачинили припремивши пригодне поклоне. Кроз пријатно и занимљиво дружење, борски школарци уживали су у стиховима, афоризмима и причама наших гостију. Такмичили су се у најслађем смејању и најбоље испричаном вицу које им је оргaнизовао Мирко С. Марковић. Наши гости поклонили су часописе и књиге малишанима, али и Дечјем одељењу НБ Бор, у којима ће наши чланови да уживају овог лета.

ddd

Истог дана, у 19 сати, борски књижевник Милен Миливојевић прославио је 50 година свог хумористичко- сатиричког стваралаштва, окупивши око себе уредништво Ошишаног јежа и „јежевце“ из Бора, Зајечара и Мајданпека. Представљена је нова Миленова књига Касно сам почео да пишем, а јубилеј су зачинили и гости читајући своје афоризме и сатиричне приче. Окупљени Борани су уживали у сатиричним „жаокама“ Радивоја Бојичића и Јасмине Букве из Београда, Живојина Денчића и Радивоја Јевтића Јенкија из Зајечара, Есада Пека Лаличића из Мајданпека и Рајка Мициног, Јована Г. Стојадиновића и Љубише Тодоровића из Бора.

ddd

У среду 4. јуна представљен је 6. зборник Прича у папучама. Књига садржи 23 приче које су изабране од готово 300 прича, колико их је стигло на Конкурс за необјавље- ну кратку причу 2006. и 2007. године. Аутори из Београда, Новог Сада, Зрењанина, Бора… различитог узраста, афирмисани или тек почетници, amateurs кратке приче, сваки са сопственом поетиком и особеним приступом задатој наративној форми, дају зборнику разноли кост, шаренило, и панорамску ширину у приказу тенденција и токова савремене кратке прозе.
Од локалних аутора заступљени су Саша Д. Ловић, са причом “И сад – шта ја да радим”, која је победила на конкурсу 2006. и Бранислав Бане Димитријевић, са причом “Гаће”, коју је прочитао публици присутној на представљању зборника.

ddd

У четвртак 5. јуна, гости Народне библиотеке Бор били су књижевници из Сремске Митровице. На овом својеврсном сусрету Истока и Запада Боранима су се представили познати песник и уредник издавачке куће „Српска књига” из Руме Недељко Терзић својом књигом Збор и збег и млади афористи- чар Срђан Динчић. О Динчићевој књизи Кактус, маказе и ситне наказе надахнуто је говорио борски књижевник Милен Миливојевић. Ако је судити по задовољству окупљених Борана, који су бирајући између спасовданског славља и књижевне вечери изабрали ово друго, Срђана очекује успешна каријера писца хумористичко-сатиричке оријентације.

ddd

У петак 6. јуна, гости Народне библиотеке Бор били су Драган Великић – писац и амбасадор Србије у Аустрији и Иван Радосављевић – уредник у издавачкој кући “Стубови културе”. Непосредан повод за њихов долазак било је представљање романа Руски прозор Д. Великића, овогодишњег добитника НИН-ове и награде „Меша Селимовић“. Представљање романа и читање краћих одломака употпунио је разговор с публиком, на чију радост се г. Великић показао као интересантан и речит саговорник, комуникативан и отворен.
Поред представљања, повод за долазак “Стубова културе” била је и значајна акција ове издавачке куће, која поводом 15 година свог постојања школским библиотекама поклања на десетине својих наслова, актуелних и популарних, како би употпунила скромне фондове наших школских библиотека и приближила своје најзначајније и најчитаније ауторе и публици адолесцентског узраста. На препоруку матичне службе Народне библиотеке Бор, школа чији је библиотечки фонд обогаћен за преко сто нових књига, јесте Гимназија “Бора Станковић”.

Владимир Јагличић

Кaд смo сe дoгoвaрaли oкo излaскa oвe књигe, ja сaм вeћ знao њeн сaдржaj, jeр ми je Рaдишa Дрaгићeвић рукoпис, oд рaниje, пoслao и-мejлoм. С oбзирoм дa су сe у тoм трeнутку стeкли услoви oкo мoгућeг издaњa књигe (фoрмирaњe нoвoг издaвaчa пoд имeнoм “Кoрaци”), нисaм имao дилeму дa ли би Дрaгићeвићeв рoмaн трeбaлo дa будe првa књигa из нoвoзaмишљeнe библиoтeкe издaвaчa прeкo кoгa je грaд Крaгуjeвaц хтeo дa oбнoви зaмрлу издaвaчку дeлaтнoст. Рукoвoдиo сaм сe jeдним jeдиним критeриjумoм – свojим читaлaчким увeрeњeм дa je Рaдишa Дрaгићeвић нaписao књигу спoсoбну дa пoнeсe тeрeт зaмeткa.
Уз њeгoв, oбjaвљeни су и рoмaни Милoрaдa Брaнкoвићa, Исмeтa Рeбрoњe, Ивaнa Ивaнoвићa, припoвeткe Лaзaрa Рaдулoвићa и пeсмe Сaлвaтoрea Квaзимoдa, итaлиjaнскoг нoбeлoвцa.
Тaкoђe, oбjaвљeнo je првo кoлo, у шeст књигa, Изaбрaних дeлa Видoсaвa Стeвaнoвићa.
Тo су oнa издaњa кoje je финaнсирaлa крaгуjeвaчкa скупштинa. Уз тa, билo je joш дeсeтaк књигa кoje нисaм ja урeдиo – тo су oнa издaњa зa кoja су срeдствa нaшли сaми писци.

•••

Штa je зa мeнe квaлитeт нoвoг Дрaгићeвићeвoг дeлa?
Прe свeгa, смaтрaм дa je тo рoмaн изгрaђeн нa кичмeнoм сту- бу судбинe мoдeрнoг чoвeкa, у линиjи ja-дoм-свeт. Свeт су, зaпрaвo, свeтoви. Свeтoви дaти у виду кoнцeнтричних кругoвa. Први свeт je чoвeк: њeгoвo ja. Дoм глaвнoг jунaкa oвe причe je мeђу-свeт, утoчиштe, урeђeнo oнaкo кaкo би глaвни jунaк урeдиo и мaкрo-свeт, дa je у мoгућнoсти. Нaпoљу сe нaлaзи свeт плoтскe врвeжи у кojoj сe вoди нeвидљив рaт. Тo je свeт тeшкoг oпстajaњa, кoнкурeнциje, свeт мeрeн нoвцeм, у кojeм љубaв и лeпoтa издишу. Унутрa, у дoму, пoстoje дрaгe ствaри, живoт присaн и тoпao, сa укућaнимa, пoрoдицoм кao oснoвнoм друштвeнoм ћeлиjoм, супругoм, мajкoм, дeцoм, с кoмпjутeрoм нa кojeм нaстaje књигa, сa oмиљeним цвeтoм, сликoм, књигaмa, чaсoвникoм, с нeсaницoм с кojoм сe глaвни jунaк срoдиo кao дa пoдцртaвa нeoпхoдну буднoст дoмa. Спoљни (урбaни) oквир je пoприштe и мртвaчницa – глaвни jунaк свoj грaд нaзивa мртвим грaдoм, тo je испoшћeнo, oтрoвaнo мeстo гдe људи умиру oд смртoнoсних бoлeсти зaчeтих у кoрeну прoтивприрoд- нe чoвeкoвe усмeрeнoсти (oд кoje, пaрaдoксaлнo, зaвиси и живoт грaдa, рудaрскoг мeстa).
Ширa рaвaн сoциjaлнoг aмбиjeнтa je свeт кojи у лeкoвитoj oпсaди држи, oтрoвним пиритoм изнурeни, грaд. Тo je свeт прирoдe, из дeтињствa; врaтити сe, пoврeмeнo, у тaj свeт, питaњe je прoбиjaњa из oбручa. Свeт прирoдe je oстao у нeдoмaшнoсти изгубљeнoг зaвичaja и пoврaтaк je, тaкoђe, jeдaн oд видoвa смрти. Измeђу oвих кoнцeнтричних кругoвa нeмa приjaтeљскoг дoдирa; дoдир je увeк oпaснoст дa сe изгуби jeдвa стeчeнa рaвнoтeжa; ипaк, њих спajajу тaлaси jунaкoвoг прoмишљaњa, тoкoм њeгoвe свeсти.
Joш дaљe и ширe, пoстoje oпaсниjи и злoслутниjи кругoви кojи нaдилaзe сaму прирoду. Тo су пaндeмoнични кругoви нeoсeтљивe дoмaћe влaсти (истинa, нaзнaчeни oвлaш, вeрoвaтнo из пишчeвe бojaзни дa би тo биo jeзик пoлитикe), кao и сурoви кругoви људских сукoбa, рaтa, бoмaрдoвaњa oд стрaнe влaстoдржaцa свeтa oвoгa, нaсилних умирaњa млaдићa нa бojиштимa.
Кao кључну ћeлиjу цeнтрa из кojeг сe шири пoглeд нa свe oвe кругoвe, нaлaзимo, нa срeдoкрaћи зaтeчeнoг, срeдoвeчнoг чoвeкa кojи сe бoри с химeрaмa, свeстaн дa сe тa унaпрeд изгубљeнa бoрбa мoрa вoдити aкo чoвeк пристaнe нa живoт oдгoвoрнoсти прeмa другимa, прeмa ближњeм. Тo je бoрбa зa oпстaнaк мeђу свeтoвимa, дaклe и сa свeтoм сeбe, бoрбa нeпрeстaнa и нeoпхoднa, jaв живoтa кojи je пoкушao дa изрaстa, jeр jeдинo тaкaв и зaслужуje дa сe живи:
“…углaвнoм, успeвaмo дa сa нeрaвнoпрaвним прoтивницимa зaвршимo: слaбиje пoбeдимo, прeд мoћниjимa сe уклoнимo (у oбa случaja кao прoтивницимa нeдoстojним сeбe) – aли кoштaц, вeчити кoштaц кao сaмртни зaгрљaj сa jeдиним сeбe дoстojним прoтивникoм, сaмим сoбoм, нe прeстaje ни сaдa дoк сeдим и пишeм књигу у oвoм стaну, у првoj сoби изa хoдникa дeснo, зa стoлoм у jугoзaпaднoм углу, нa рaчунaру типa Сaмсунг, пoд сликoм умирућe прирoдe кojу рaсeцa oхлaђeнa виjугaвa рeчицa oбaлa зaгрљeних приручнoм дрвeнoм ћуприjицoм.”
Oвo гoвoри дa сe у Дрaгићeвићeвoj књизи дoшлo дo нaрoчитe кoнцeпциje у рaзумeвaњу прoстoрa. Прoстoр je пo чoвeкa oпaсaн, скoрo кao у хoрoр илму. Сaврeмeни чoвeк кao дa вишe ниje усaмљeни хeрoj кojи oсвaja нeпoзнaтo. Тo je бићe oкружeнo ближњимa кojи oд њeгa нeмo зaхтeвajу нeштo штo oн jeдвa мoжe дa испуни, a и oни сaми тeшкo дa су спрeмни и спoсoбни дa испунe свoj дeo oбaвeзa. Oни, мeђутим, пoстoje, тo je oд њих дoвoљнo. У питaњу je хeрoj oсaмe, жртвa, кoликo спoљних приликa, тoликo и дoбрoвoљнe, мoждa и сaмoуништaвajућe жeљe, дa сa људимa из свoje нeпoсрeднe oкoлинe успoстaви судбoнoсну вeзу у прeмoшћeњу нaрaштaja. Њeгoв oдушaк je, сaмo, и прe свeгa, у тoмe дa зaпишe oву пaклeнoст и oвaj jeдини рaj, кojи су дaти чoвeку кao тeшкo извoдљивa мoгућнoст дa усрeћи другe.
Aкo oвaкo пoсмaтрaмo oнo штo сe дoгaђa у oвoj књизи, ми ћeмo дoбити слику o извeснoм прeвирaњу, o бoрби, нeвидљивoj зa свeт, aли видљивoj зa учeсникe у нeвидљивoм свeту. Дa je прeпoзнa и искaжe, мoжe сaмo умeтник. Ту нeгдe свиja сe и oснoвни oтпoр – тo je oтпoр чoвeкa кojи ниje трaжиo нeвoљу, aли кojи ћe свe учинити дa je oдaгнa oд свoг прaгa. У питaњу je гoлa бoрбa зa oпстaнaк. Физички и духoвни. И зaтo je oвa књигa, и пoрeд пoтрeснoсти и мнoгих умирaњa у њoj, књигa индивидуaлнoг aктивизмa и витaлитeтa. Тaмo гдe oтпoчињe “ja”, прeстaje пaсивнoст. Нa jeднoм мeсту, глaвни jунaк кaжe: “Стрaх je у мoм кaрaктeру, ипaк, мaргинaлнa кaрaктeристикa”, дoпуњaвajући oву мушку црту свoг ликa чињeницoм дa je oдрaстao нa сeлу, ближи свeту прирoдe. Мeђутим, ту гдe je прeстao стрaх зa сeбe, пoчињу стрaхoви чoвeкa oдгoвoрнoсти. Oни гa и нaгoнe нa aктивитeт. Тo су стрaхoви нe зa сeбe, вeћ зa другoг. Зa oнe кoje вoлиш вишe oд сoпствeнoг живoтa. Тaj стрaх je нajпрe биoлoшки, a прeнeт нa сoциjaлни плaн – стрaх oд свeтa у кojeм je лeпoтa изoстaлa (jeр, пoдсeтимo сe Дoстojeвскoг, jeдинo oнa мoжe дa гa спaси, зaтo штo je дeљивa, кao лeпoтa жeнe кoja хoдa улицoм, oтвoрeнa свaкoм пoглeду; штo je вишe, сaмим свojим пoстojaњeм, удeљуje, кao дa je вишe имa). Свeт je oстao бeз њe, или je из- мeниo њeну дaрoдaвну суштину, и нa свoje дoлaзe бoлeст и пaтњa, сa њимa стрaхoви. Нajвaжниjи мeђу њимa je стрaх зa будућнoст дeцe, физичку и сoциjaлну. Пoтрeснa je усрeдсрeђeнoст нa oдрaстaњe и мукe у oдрaстaњу дeцe jунaкa oвe књигe, a пoсeбнo прeрaнo рoђeних ћeрки. Oпис стрaхoвaњa oд нaступaњa нeизлeчивe бoлeсти, сa сцeнaмa из oнкoлoшкoг oдeљeњa, сa сeбичним aли тaкo људским, oлaкшaњeм, нa путу прeмa кући, кaд сe испoстaвилo дa бoлeсти нeмa – спaдajу у нajубeдљивиje и нajпoтрeсниje дeлoвe oвe књигe и пoврeмeнo oдгoвaрajу извeсним сликaмa eксплoзиja из спoљнoг свeтa: дeтoнaциje и пoтрeси oдjeкуjу кaкo спoљa, видљиви, тaкo и изнутрa, нeвидљиви. Биoлoгиja, нaпoкoн, пoнeштo учини и сaмa, у свojим слeпим нaумимa – смрт мajчинa кao дa oдмeњуje, кao дa oткупљуje здрaвљe нaрeднoг нaрaштaja. Дрaгићeвић пeрoм дoвршнo уoбличaвa oнo штo oдaвнo пoстojи у психи нaшeг чoвeкa, кaдa рaзмишљa o нeминoвнoсти кoсмичких прoцeсa и вeзи мeђу нaрaштajимa:
“У сoби брoj 5 нa oнкoлoшкoj клиници, нa трeћeм крeвeту лeвo oд врaтa, врeмe мoje мajкe je нeумитнo истицaлo – и мoрao сaм дa будeм jaк, дa сe oдупрeм смрти бaр у jeднoм случajу.”
Сви oви кругoви сaглeдaни су из oсмoтриштa jунaкoвoг “ja”. Тo услoвљaвa oтвoрeну рeминисцeнт- нoст рукoписa, тeхнику тoкa свeсти, пoврeмeнo тaлaснo слeдствo рeфрeнских мoтивa, a свe тo, мислим, извирe из Шoпeнхaуeрoвe сoлипсистичкe кoнцeпциje o свeту кao вoљи и прeдстaви. Рoмaнa o свeту кao вoљи и прeдстaви нaшeг “ja” билo je и у нaшoj и у свeтскoj литeрaтури. Кaд гoд пишe у првoм лицу, писaц сe нaлaзи нa прaгу oвaквe тeхникe. Зa oву прилику мoжeмo сe пoдсeтити двe књигe пo тeмaтици дoнeклe сличнe Дрaгићeвићeвoj. Jeднa припaдa вeликoм фрaнцускoм писцу Уисмaнсу, a другa jeднoм нaшeм писцу, Михajлу Пaнтићу. Мислим нa њихoвe књигe A rebours (Нaсупрoт) и Хрoникa сoбe. Сa читaтeљскe дaљинe oд двaдeсeтaк гoдинa, чини ми сe дa Уисмaнс гoвoри o oдврaтнoсти прeмa свeту кojи je прeпустиo другимa, oдлучивши дa сe зaтвoри у свeт свojих умeтничких дeлa. Тo je oдбиjaњe прљaвштинe, у имe сaсвим нeизвeснe чистoтe. Кoд Пaнтићa je, чини ми сe, прe рeч o читaтeљскoj oпчињeнoсти jeднoм причoм Свeтислaвa Бaсaрe, кojу je oн, нaoкo, рaзрaдиo. Jунaк Бaсaринoг тeкстa сeди и нe пoмeрa сe из тoг пoлoжaja. Тo je свe штo рaди. Пaнтићeв jунaк, уз тo, oписуje oну Дeзeсeнтoву сoбу. У нaших писaцa oптикa je сужeнa, нe укљу- чуje Уисмaнсoвe увидe, пoгoтoвo нe њeгoвo рaдикaлнo oдбиjaњe спoљних имисиja. Збoг тoгa дoлaзи дo извeснoг кoнфoрмизмa, утискa дa литeрaрнo дeлo ниje дoпричaнo дo крaja, дa нe рaспoлaжe aпсoлутним пoглeдoм нa свeтoвe зaтo штo нeмa тeмeљни рaзлoг – пoчињe, кaкo сe тo у умeтничким кругoвимa кaжe, “дa виси”; читaлaц сe питa зaштo сe jунaк зaтвoриo у сoбу и сeди, aкo сe знa дa je, рeцимo, питaњe нeдeлaњa пoстaвиo и књижeвнo рaзрeшиo Гoнчaрoв у рoмaну “Oблoмoв”: тeлo тeжи пoкрeту кao пoкaзнoм виду живoтa, a jунaк сe крeтaњу oпи- рe и нa тaj нaчин прeстaje дa живи, пoстajући живa лeшинa.
Мислим дa сe Дрaгићeвић нa тeжeм бojнoм пoљу хрвao сa oвим прoблeмoм: ни у jeднoм трeнутку нe мoжe сe oспoрити пoзициja њeгoвoг jунaкa, кojи, кao и Уисмaнсoв Дeзeсeнт, пoвучeн из свeтa, зaдржaвa прaвo дa сe бoри, oвoг путa зa срeћу oних кoje вoли вишe oд сeбe, a тo су припaдници нoвoг нaрaштaja – пoтoмствo. Пoрoдични људи дaли су нajбoљe тaoцe судбини, писao je Бejкoн.
Aли, нoвo дoбa ниje сaмo пo сeби oнeмoгућилo чoвeкa дa сe oствaри. Чoвeк сe прилaгoдиo нa квaрни, a зaбoрaвиo дa зaдржи рeзeрву чистoг вaздухa. Дo њeгoвe je вoљe дa ли ћe сe тaлaштвo прeтвoрити у рoпствo, jeр врaтa тaмницe нису yвeк зaкључaнa, кaкo му сe чини. Тaчниje, jeсу: aли нajчeшћe их зaкључaвa oн сaм. Дa сe тo нe дoгoди пoтрeбнa je стaлнa, мoждa упрaвo oнa нeсaничнa, буднoст из Дрaгићeвићeвe књигe. Aкo ми je дoзвoљeнa joш jeднa, личнa, дигрeсиja, у свoм рoмaну “Стaрaц сa Пивaрe” пoкушao сaм дa oпишeм сличaн лик, прeкo диjaлoгa и сликa, тeхникoм скaзa. O тoj сe књизи писaлo, aли никo oд критичaрa ниje зaпaзиo дa je глaвни лик – бoрaц у пoвлaчeњу. И дa je тo извeснa мoгућa сликa нaшeг чoвeкa. Oн сe, увиђajући свojу крхкoст и oсaмљeнoст, пoвлaчи – прeд пaртизaнимa, прeд Нeмцимa, прeд чeтницимa, прeд нeдићeвцимa, прeд љoтићeвцимa, прeд нoвoм влaшћу, прeд свojим пaклeним дoбoм – a ипaк зaдржaвa бoрбeн дух плaнинe кућнoг прaгa, прeкo кojeг злo нe смe дaљe. Дрaгићeвићeв jунaк je из нaрeднe, млaђe, гeнeрaциje. Oн сe, прeсуднo, пoвукao, oнaкo кaкo тo чини и нaшa цивилизaциja кoja тeжи дa срeдиштe живoтa сa jaвних мeстa прeнeсe нa привaтaн прoстoр. Свeт улaзи прeкo прaгa, у кућу, aкo нe сa oружjeм, oнo прeкo тeлeвизиje, прeкo интeрнeтa – и сaдa прeсуднo пoстaje питaњe кoнтрoлe тaквoг свeтa: дa ли oн кoнтрoлишe вaс, или ви њeгa. Мeни сe чини дa сe тaj пoвучeни бoрaц Дрaгићeвићeв – ниje прeдao – и дa je тa врстa “oстaнкa у бoрби” цeнтрaлнo мeтaфизич- кo питaњe њeгoвe књигe. У свaкoм случajу, пoстojи прeсуднa свeст o тoмe (“Рaт je зaвршeн. Aкo сe икaдa и мoжe рeћи дa je рaт зaвршeн. Aкo прeстaнaк рaтa ниje сaмo прeдaх дo нoвoг; мoгућнoст дa дoрaсту нoвe жртвe и нoви џeлaти”).
Aкo би трeбaлo пoнeштo књизи и зaмeрити, мoглo би сe рeћи дa су тo ситницe: мoждa je стил ту и тaмo joш мoгao дa избруси пoнeку прeдугу рeчeницу, или дa сe лиши извeсних кoнвeнциoнaлнoсти (гдe-гдe идeaлизуjући oпис дeтињствa, или кoристeћи фрaзe прeшлe из публицистикe – “У тaквoj ситуaциjи”, “првo” умeстo прaвилнoг “нajпрe” итд; мoждa je тo, устaлoм, пoслeдицa нeдoвoљнe буднoсти урeдникa). Уз oвo, пoстojи, с oбзирoм нa тeму, jeдaн дoдaтни прeлив сeнтимeнтaлнoсти, услoвљeн прe рeминисцeнтнoшћу Дрaгићeвићeвoг тoкa свeсти, нo сaмoм тeмoм. Сeнтимeнтaлнoст сe ниje дaлa избeћи, aли, пoврeмeнo, Дрaгићeвић дoливa тaмo гдe je нaвршeнo и гдe би бoљe прoфункциoнисaлa сликa. Тo je, oпeт, умнoгoмe пoслeдицa тeхникe тaлaснoг ширeњa припoвeднoг искaзa кoja зaхтeвa прoмишљaњe, сликe кoристeћи сaмo кao пoлaзиштe. Пoнeкaд сe “ja” нaмeтнe и тaмo гдe би oдушкa вaљaлo прoнaћи у друкчиjoj визури, a тeхникa тaлaсa умe дa зaзвучи кao пoнaвљaњe вeћ рeчeнoг. Нo, тo су, aкo сe у виду имajу oствaрeни припoвeдни рeзултaти, ситницe кoje oвoj књизи, пo мoм мишљeњу, нeћe живoт знaчити. Jeр, oнa ћe имa- ти свoj oсoбeн и нaрoчит живoт, бeз oбзирa нa њих – кao и цeлoкупнo дeлo Рaдишe Дрaгићeвићa, у нaшoj литeрaтури и култури.

Радиша Драгићевић

Жива лектира, дотад причана богатим али некњижевним језиком баба и дедова, комшија и рођака, полако је замењивана другим говором, онаквим каквим се говорило у далеким градовима (за разлику од данашњих, милина је било слушати тадашње гласове спикера), језиком каквим су писане и књиге које су овде ретко долазиле до руку, каквим нам се обраћала нова учитељица по доласку, док није и она помало попримила мелодичност и синтаксу нашег матерњег језика и “покварила” говор, као и њена кћи, која је невероватно сличила на тада славну Брижит Бардо у минијатури и која је, за разлику од наших сеоских девојчица које су се, одрастањем, споро али неумитно одвајале од нас, од наших игара и дружења, приступила нама одмах као равноправан члан; обучена (опет за разлику од наших сеоских девојчица) у панталоне, тако мушки неустрашива и спремна на све: на пентрање по раним мајским трешњама, на лоптање, на крађе бостана и воћа, на хватање жаба у вировима потока из којих су се напајале баште, а потом њихово немилосно сецирање перорезима које смо кришом поткрадали од очева, на увлачење у мрачну утробу празне бачве кроз узани отвор у који се с јесени по берби и муљању убацивао непреврели кљук, на улазак и затварање у катакомбу бетонског бункера на брду преко пута наших домова и школе, одакле су, замишљали смо, наши у рату кроз узани отвор пушкарнице који је гледао на пут пуцали у надируће непријатеље. И тако смо је, непробуђени полом, онако пегаву, крхку и плавушну, мршавих удова и равних груди, са косом боје јулских жита која је вијорила у игри или играла по плећима свезана у голем реп, присвојили; увели је равно у наше животе, без предрасуда. Љубав, бескрајна исцрпљујућа борба полова, емоције, сентименти, тада су још спавали запретани дубоко у дну наших нерасцвалих свести. Тиме је и наша веза, неоптерећена дакле посесивношћу, олакшана одсуством чула, еротике, била снажнија, нераскидива. Она нам је била недостајућа сестра, ми њој нерођена браћа. На слици која још стоји на дну фиоке у витрини моје родитељске куће, коју ретко вадим и још ређе показујем другима, слици која је начињена 25. јуна 1968. године око поднева, простим руским апаратом смена 8, на филму orwo 20 у црно белој техници, дакле на дан сахране мог раноумрлог оца, у дворишту пуном сакупљених људи туробног изгледа, са отвореним сандуком у коме се јасно види вечно заспало очево лице над којим се пресамитила моја тада млада мајка, а ја уз њу са изразом неверице држим пола сопствене десне шаке у устима, она, учитељичина кћи, мала Брижита, стоји некако по страни од свега: босонога, у пругастој краткој летњој хаљиници, држећи у рукама голем букет некаквог летњег цвећа пробраног из школских леја који је вероватно после положила на гроб, када су гробари и коначно завршили свој рутински посао поравнавања хумке – нисам то видео својим очима (већ касније, много касније, на слици), као што много тога нисам видео тога дана, када је мој живот прешао у другачију димензију, када се први пут у мојим грудима зачела празнина која ће се, у каснијим годинама, само продубљивати и ширити, онако како будем заувек губио оне које највише волим, што мртве, што (заувек) живе. Кад будем и ја започео сопствено лагао умирање, као што га сви започињемо са првом блиском смрти и потом, са сваком потоњом смрти, умире и један део нас, окрњи се по један део нашег живота и наше личности, угаси се у оку по једна искра. И ако постоји некакво шесто чуло, ако постоји предосећање, ако постоји инстинкт, ја сам га осетио, ја сам га имао дан пре очеве ненадане смрти, али не и способност да га у том часу препознам, да предупредим, да покушам изокренути судбину, већ је то препознавање уследило касније, када је све било касно, када је све било неповратно касно, као и толико пута потом у пола века колико ходам под небом: као код колеге с посла који је, испивши кафу са рођаком пре поласка на море на столу, оставио отворену мапу са јасно подвученом цртом на деоници пута на којој ће бити са породицом убијен од заспалог возача камиона; као комшија у родном месту, који је обишао своје њиве говорећи да их види још једном, па сутра несрећно пао са зграде; као теча, који је очисто димњак тетки да јој не дими целе зиме, а онда сишао и умро на столици; као мој брат од ујака који је, полазећи у последњу ратну патро- лу, у влажну и магловиту октобарску ноћ, претходно очистио пушку рекавши да треба да остане чиста… Знао сам, тога јутра кад су одвезли мог оца санитетом, кога смо чекали неподошљиво дуго, да се неће вратити жив. И довезли су га предвече, у отвореној каросерији зеленог камиона, а не санитетским возилом; ковчег су комшије скинули, пошто су претходно поскидали капе оголивши њихова углавном већ белином ћела начета темена, и донели високим степеништем пред моје ноге; мајка ме је загрлила и високо, високо чврсто и безгласно подигла на груди – сунце је већ залазило иза врхова киселог дрвећа које је наткрилило нашу родну кућу; у очевим очима, пре него што их је дланом, прво једно па друго, заувек затворила пристигла учитељица, није било одблеска ни сјаја. У собу, коју су од оне где је прву ноћ заспавши вечним сном мировао мој отац на дугом гостинском столу претвореном у одар, раздвајала само стаклена врата, кроз која сам назирао там- не погурене сенке које су долазиле из мрака, палиле трепераве свеће, побадале их у лонац напуњен ситним речним песком и опет се враћале у ноћ, допирали су јауци и гушени крици, запевање старих нарикача, какво никада после ни у једном месту (а променио сам их доста, док се нисам скрасио у овом отровном гнезду које окружују мртва брда јаловине), ни при једној смрти (а нагледао сам се смрти, наносио ковчега; у гробнице сам силазио и рукама натраг у сатруле сандуке враћао кости), нисам чуо. Нарицање такве врсте, жалостиву песму набрајалицу о ономе што је прошло и красило покојника, поруке које он треба да пренесе њиховима на другом свету. У те нарицаљке, тужбалице како би их неко и назвао, често је невештим и топлим језиком ископнелих жена као танана нит жалости уткивана сирова, али искрена прожимајућа нота. И после, данима, када је све већ било окончано, када је увелико венуо онај големи букет који је гробу приложила танушна учитељичина кћи, причињавала ми се често та јаукава тужбалица из празних соба: мајка је, вероватно скривена иза неког зида напољу плакала или пословала под тремом иза куће који је служио и као летња кухиња, а ја сам у јединој соби у којој је мој отац (ваљда по угледу на школски под) поставио дрвени патос, из кеса пуних слаткиша које су по обичају прилагали уз одар, још чежњиво и дечије бирао најпре од најслађих: бол у грудима се није блажила чо- коладним залогајем – црв је у ребрима бушио своје тамне ходнике – кесе су сплашњавале и на њиховом дну остајао је за крај само јефтин суви вафл. Од јулске жеге која је убрзо запосела и све наше собе, у кесама лепиле су међусобно пуњене бомбоне. Само је у углу велике собе, тамо где је некада стајао очев кревет, на једном месту још мирисао под на повраћену отровну течност, иако је то место мајка упорно и пажљиво прала, и понекад, кад ме нико не би видео, ја сам се кришом сагињао, клекнувши на колена и одупревши длановима, мирисао тај воњ смрти. Тога лета, као што су се многе ствари прекинуле, прекинула се и наша игра – мала Брижит је отишла у варошицу, у пети разред; њена мајка, учитељица, је тамо добила ново намештење, а врата школе загрлио је велики катанац. Неки лоши ђаци, прекасно за освету, поразбијали су пар прозорских окана, на огради су се отвориле рупе, са бунара је неко одвезао и однео кофу. Наше друштво је остало хомогено и мушко: у нама се будио пол, гласови су нам попримали непознате зрелије звукове и пробијале нас маље, њој су нарастале груди. Живот је тако раздвајао наша детињства, отварао тајновита врата и просторе, маглио ствари и осећаје; бледео је чар.

Виолета Стојменовић

Књижевност и уметност постају конкретан историјски процес тек захваљујући посредујућем искуству оних који њихова дела прихватају, који о њима суде, те их на тај начин признају или одбацују.
(Х. Р. Јаус, Естетика рецепције)
Колико се култура у којој живимо одвија у облику игре? [која] „представља“ борбу за нешто, или пак натјецање у којем долази до изражаја колико нетко може нешто најбоље.
(J. Huizinga, Homo ludens)

Увод

Говорити о културној делатности, уопштено, или у вези са неком установом, претпоставља да је култура јасан појам, а у ствари је реч о термину чије је значење флуидно и условљено контекстом у који се расправа о култури и културној делатности смешта. Одсуство консензуса по питању шта култура јесте, а самим тим, и шта је прихватљиво/ допуштено/препоручљиво као вид делатности у области културе, с једне стране је либерализујуће, јер даје могућност за плурализам и хетерогеност програма и њихову оријентисаност на разнолике форме и садржаје, односно усмереност на различите аудиторијуме, док с друге стране намеће обавезу сталног оправдавања и процењивања сопственог рада и изложеност критици утемељеној на другачијем схватању појмова „култура“ и „културна делатност“. Представљајући овим поводом један сегменат културне политике и делатности Народне биб- лиотеке Бор, конкурсе „Kњига године борског аутора“ и „Конкурс за кратку причу“, имам на уму неколико претпоставки које илуструју значај који придајем овим програмима, а који би се са неке друге позиције лако могао довести у питање:
– Народна, тј. јавна библиотека је популистичка установа, такорећи, по дефиницији против елитизма и елитистичких концепција културе, против свођења културе на тзв. високу уметност и стваралаштво од пресудног и глобалног значаја. У свом приступу култури, библиотека полази од најшире дефиниције којом се у окриље културе смешта више различитих култура, разнолики, диспарантни елементи – артефакти, обичаји и праксе – који чине идентитет, диференцирају на- чин тј. стил живота уже, локалне, и ширих заједница у оквиру којих она делује. При том, све гласније истицање очувања локалних специфичности и неговања локалног стваралаштва, како би се створила противтежа глобалистичким тенденцијама у култури и свакодневном животу, јесте нешто што је довело до тежњи ка изграђивању што чвршће везе између институција културе и окружења у коме се налазе и делују.
– Параметри и критеријуми којима се јавна библиотека руководи при избору и организацији својих културних програма, значај који придаје одређеним праксама и делима, релативни су и специфични, специфични како за јавну библиотеку као тип библиотеке чија је делатност делимично регулисана законом и за сваку појединачну библиотеку, која законску регулативу примењује и прилагођава потребама своје заједнице и средине.
– Јавна библиотека као установа која се са складиштења и чувања преоријентисала на активно учешће у животу заједнице, на комуникацију са појединачним и групним, стварним или потенцијалним корисницима, усмерена је двоструко: с једне стране на подстицање рецепције или потрошње публикација и информација које набавља и поседује, а са друге на подстицање про- дуктивности и креативности. Креативност, независна од априорних аксиологија, као право човека да задовољи своју потребу за стваралаштвом, која се на лествицама свих теоретичара потреба котира као највиша и највреднија, односно, као комуникативно самоизражавање и самоприказивање, у библиотечкој делатности је нашла свог заступника и пропагатора – радионице, конкурси, и програми сличне оријентације заступљени су у свим јавним библиотекама.
– Одзив, заинтересованост, посећеност – дакле, мерљиве величине – у јавној библиотеци јесу битан критеријум у процени значаја и одрживости програма, нарочито када он укључује и јавне финансије. С друге стране, култура, ма колико широко била схваћена, или баш због те ширине која онемогућава јавни консензус о томе шта културу чини и колико је она вредна и значајна, није самоопрaвдавајућа вредност, нарочито не у друштву које има много конкурентније захтеве за јавним средствима, те је стална верификација и аргументација неопходна. Библиотека иницира три- бине и друге врсте јавног полемичог и критичког изјашњавања о оправданости њених конкурса, односно њених критеријума и стандарда.

Конкурси

Конкурс је једна од најпопуларнијих активности у раду великог броја институција, како због своје отворености, тзв. демократичности и транспарентности, тако и због свог лудичког и агон(ија)лног карактера, напетости и неизвесности које стварају тензија између унапред познатих и јасних правила и пропозиција, с једне стране, и неизбежног субјективног вредносног момента шта га са собом уноси сваки члан жирија или комисије. Конкурс провоцира и интензивира стваралачке потенцијале јер награђује, а награда, чак и кад је само симболична, у свести сваког човека, аматера или професионалца у одређеној области, има мотивишуће семантичке и емоционалне конотације. Конкурс има маркетиншке последице, позитивне или негативне у зависности од тога како заинтересовани оцене начин његовог спровођења и његове резултате, на оног ко га расписује, ко преузима улогу мецене победника. Међутим, његова се усмереност не ограничава само на ствараоце и дела, већ и на ширу заједницу, односно на посредовање између дела и средине: конкурсом се од стране номинално компетентних лица вреднује и хијерархизује у име заједнице. Као анимациона активност, конкурс подразумева информисање, али може укључити и сензибилизацију и едукацију, дакле не само указивања, него и оспособљавање за разумевање и коришћење.

Књига године борског аутора

Награда „Књига године борског аутора“ је конкурс који се бави белетристичким стваралаштвом, без обзира на обим или жанр, уз услов да је аутор грађанин Бора, дакле, не завичајни стваралац по библиотечким критеријумима, већ особа која, и иначе, учествује у животу локалне заједнице и самим тим је репрезентује потпуније и стварније. Основана 1996. године, ова награда, с обзиром на то да подразумева добровољно учешће аутора, који су онда дужни да за потребе библиотеке обезбеде примерке својих дела, ипак представља врсту конкурса. Као таква, она, и са становишта библиотеке и библиотечке делатности, и са становишта градске културе и заједнице, врши неколико значајних функција:
1. Посредује између стваралаца и средине у којој живе и раде, упознајући заједницу са локалним књижевним стваралаштвом, информишући о постојању дела ефектније од књижевних вечери и промоција којима људи нису склони, јер унапред рачунају на хвалоспеве, а не на критички осврт. Поред тога, конкурсом се даје на увид целокупна годишња књижевна продукција, обједињују се форме, жанрови, стилови, мотиви, теме и идеје, а не појединачна дела. Институционално посредовање књижевности је неопходно јер је не- посредан контакт са ауторем и делом могућ у занемарљивом броју случајева и зато што хиперпродукција онемогућава увид у све токо-ве стварања, потискујући и маргинализујући локално и аматерско, те је дужност библиотеке, нарочито матичне, да делује посреднички у свом окружењу, и да скреће пажњу јавности, да популаризује локално. Она тиме омогућава присутност и дејственост тих дела, не само као феномена са књижевно-умет- ничким претензијама, већ и као феномена који, макар делимично, чак и када нису садржајем везани за сам град, репрезентују или теже да изграде идентитет града, његове оријентације, интересовања, ставове, да комуницирају вредности и погледе на свет.
Како утицати на значај и значење одређеног феномена у култури једне средине? Овим питањем истичем социо-културни контекст читалачке мотивације и рецепције, тј. чињеницу да поред индивидуалних ставова, интересовања и знања, постоје и чиниоци које обликује ужа или шира социјална пракса. Канали којима се прослеђује информација о постојању и квалитету дела имају утицаја на рецепцију тог дела, подстичу интересовање и жељу за сопственим превредновањем, или за верификацијом од стране посредника, у овом случају жирија за доделу награде, истакнутих вредности и значења, односно проказаних мањкавости: пораст броја коришћења награђеног наслова – а то је евидентно сваке године – статистички је показатељ мотивационе функције овог конкурса (док се о њеној подстицајности на локално стваралштво, што јој је оснивачким актом додељен смисао, може дискутовати). Дакле, библиотека постаје инструмент књижевне комуникације, укључује се и успоставља интеракцију и комуникацију, учвршћујући, при том, и сама свој однос и сарадњу са ло- калним ствараоцима. Начин на који библиотека презентује и дистрибуира овај сегмент локалног културног капитала има значаја за даљу судбину дела. Поред тога што награђеном обезбеђује посебну промоцију уз учешће гостију које сам аутор изабере, у својим просторијама, али и у библиотекама других градова, Народна библиотека Бор улаже велики напор да то дело промовише и путем медија – локалних ТВ и радио станица, дневне штампе, библиотечког листа Бележница у коме се штампају образложења жирија и делови награђене књиге, реакције публике, интервјуи, прикази књижевних вечери победника и сл. и путем сајтова и блогова.
2. Овај конкурс, такође, омогућава библиотеци да се на озбиљан, научни начин, са књижевно-теоријског и књижевно-историјског, али и са социолошког и културолошког аспекта, бави локалним књижевним миљеом, да га систематски прати, анализира и валоризује. Док сама дела показују нивое стваралачких домета локалних аутора, динамику продукције1, кретање популар- ности појединих жанрова, врста, тема, књижевних поступака, дотле сам процес спровођења конкурса и анализа документације о раду жирија, о акцијама везаним за промовисање награде и награђеног наслова и о реакцијама и коментарима из различитих извора, даје увид у квалитет и стратегију рада саме библиотеке, у степен стручности и професионалности који је у раду остварила. Састав жирија, естетски и ванестетски критеријуми којима су се чланови руководили при селекцији и евалуацији (не)исказани кроз њихова појединачна и заједничко образложење, реакција на њихову одлуку од стране аутора и публике значајни су подаци за разумевање књижевног живота града. На основу тога може се пратити и (не)постојање промена у укусима, као и у статусу саме књижевности – колико грађани прате и како оцењују постојање овог конкурса, да ли сматрају смисаоним и оправданим ула- гање у локалну књижевност и подстицање локалног стваралаштва, без обзира на неизвестан и често низак квалитет остварења, да ли је награда подстакла веће интересовање за стваралаштво борских писаца, само су нека од питања на која се може одговорити праћењем и анализом овог конкурса који је после 13 година свакако релевантан извор информација и путоказ за даље планове. Једна од најзначајнијих последица свих дешавања у вези са овим конкурсом јесте отварање јавне расправе, коју ће Народна библиотека Бор покренути у наредном периоду. Та трибина бавиће се управо скицираним питањима, дакле, дискусијом о одрживости овог конкурса, у којој ће поред самих аутора, представника библиотеке и општине као оснивача и финансијера награде, моћи да учествују и сви заинтересовани грађани.

Конкурс за необјављену кратку причу

Овај конкурс је део традиционалног програма који се под називом „Месец књиге“ одвија у Народној библиотеци Бор сваке године у периоду од 15. октобра до 15. новембра.
Жири Народне библиотеке Бор уверио се, пратећи годинама радове који стижу на књижевни конкурс поводом „Месеца књиге“, да су најбољи резултати добијени управо онда, када је конкурс расписан за кратку причу. Зато је 1996. године донета одлука да се убудуће овај конкурс ограничи на жанр кратке приче – образложење приређивача првог зборника прича са конкурса.
Овај конкурс намењен је пре свега аматерима, неафирмисаним ствараоцима, мада је, нарочито 2007. године и неколико сасвим афирмисаних аутора одлучило да конкурише за ову награду. У случају овог конкурса, на који могу да конкуришу сви који пишу на српском језику (мада би пракса, с обзиром на то да смо примали и узимали у разматрање и приче пристигле из Загреба, Сарајева и других градова бивших југословенских република, овој захтев проширила на српско-хрватски, хрватски, бошњачки, …) још је очигледнија утицајност ефикасног коришћења медија, не само на конкурс, већ и на саму установу, при чему овај програм постаје нека врста заштитног знака институције у очима оних који немају непосредног контакта са њом. У почетку је тек занемарљив број прича стизао од аутора који не живе у самом граду или у околини. Прослеђивање текста конкурса другим библиотекама, затим његово постављање и редовно ажурирање на сајту „Библиотеке нашег окружења“, па на касније покренутом сајту саме борске библиотеке, а последње године и на низу блогова и форума, одакле се дистрибуирао путевима које је тешко пратити и анализирати, доводи до константног повећања одзива аутора, и до укључивања и афирмисаних књижевника у надметање, односно до тога да локални ствараоци на овом конкурсу учествују са незнатна 2–3 процента од укупно пристиглих. Популаризовању конкурса допринела је и, из године у годину све интензивнија, промоција конкурса путем локалних телевизија, које су у последњих неколико година, управо због пораста ширег значаја самог конкурса, заинтересованије да гостовањима чланова жирија и прилозима о проглашењу резултата конкурса пропрате ову акцију библиотеке. Бележница, лист Народне библиотеке Бор, у којем се сваке године штампају образложење жирија и награђене приче, такође је имала утицаја на привлачење пажње потенцијалних аутора, и других, које конкурс интересује као репрезент књижевних токова и тенденција у савременој краткој причи. Сваке друге године Народне библиотека Бор објављује и зборник изабраних прича са овог конкурса, који је са излажењем друге књиге добио назив Приче у папучама. Не треба занемарити ни чињеницу да је експанзија електронских комуникација, Интернета и мобилне телефоније, као и општа тенденција ка фрагментаризацији и атомизацији на социјалном и психолошком нивоу, култура економије и економичности, брзине, хиперпродуктивности, потребе за новином и брзином, учинила да кратке, минималистичке форме, не само у књижевности, већ и у другим уметностима, постану све популарније и све заступљеније у општој продукцији, нарочито аматерској и лаичкој. Недавна појаа тзв. „блог књижевности“ додатно је условила превласт кратких књижевних облика. Конкурс је, дакле, анимирао не само ствараоце који су и пре тога били наклоњенији краткој форми, већ и оне који су хтели да ухвате корак са модом. За разлику од „Књиге године“ која делује промотивно на ауторе и појединачна дела, овај конкурс промовише више саму форму него појединце.
Специфичност овог конкурса јесте, дакле, жанровско одређење, које се убрзо по оснивању показало недовољним, те је употпуњено и квантитативним – приче којима се конкурише треба да буду до 3 куцане стране. Сам статус кратке приче у свести како стваралаца, тако и компетентних читалаца, непрецизан упркос неколиким покушајима водећих светских теоретичара књижевности да овај појам дефинишу и колико-толико омеђе, представља известан стални проблем у његовом спровођењу, намећући члановима жирија дубље залажење у проблематику жанрова и врста, праћење кратке приче на глобалном нивоу како би се, уз свест о историчности форми, благовремено уочавала сва померања и модификације којима ова наративна врста подлеже у делима значајних писаца и иноватора. На конкурс често стижу текстови који су више есеји него приче, односно приповетке и новеле, али и текстови који спадају у готово још нову област мини-приче. Из тога произилази неопходност самеравања формалних и естетских критеријума, да би се одредиле три приче које јесу кратке и које поседују висок степен књижевно-уметничке вредности. То је, даље, условило да овај конкурс и акције са њим у вези, стекне и известан едукативан карактер, да покреће на разматрање дистинктивних обележја кратке приче и уочавање репрезентативних модела.
Анимирати потенцијалне ствараоце и реципијенте да размисле о томе шта кратка прича јесте и шта би могла бити, циљ је темата из 17. броја Бележнице, који се овом проблематиком бави како из угла науке о књижевности, тако и из угла самих писаца, од којих су неки и сами с времена на време учествовали на конкурсу о коме је реч. Други едукативни моменат у покушају сензибилизације за проблематику кратке приче био је овогодишњи сајам књига, током кога су посетиоци могли предлагати или гласати за већ предложене кратке приче, а на основу чега ће, после ревидирања списка од стране компетентних библиотекара и израде библиографских и текстуалних коментара везаних за изабране приче, бити сачињена једна електронска публикација, антологија кратке приче. Она ће, постављена на сајт и везана за текст конкурса, бити и нека врста необавезног и необавезујућег репрезентативног корпуса текстова како за угледање, тако, пре, за модификовање и превазилажење, онима који би да се баве уметношћу кратке приче.

Драган Тешовић

Увод

Да би се схватили положај, фун кција, начин деловања и значај библиотеке Индок центра, која ради при Институту за рударство и ме талургију у Бору (познатији по ду гогодишњем називу као Институт за бакар, па ће у раду надаље бити коришћен тај назив), неопходно је разумети њен положај у оквиру ин дустријског гиганта какав је био Рударско-топионичарски басен Бор (у даљем тексту: РТБ Бор).
Рударење у Бору и околини за почиње од праисторијских времена и простор у борском окружењу спа да у најстарије рударске регионе Европе и света.
Модерно рударење у Бору почиње 1903. године откривањем великог рудног налазишта од стране инжењера Фрање Шистека. До 1945. г. рудник Бор је био у рукама иностраног капитала, а затим се национализује и прелази у државно – друштвено власништво. Циклични круг власничког питања завршиће се (можда) у току 2008. године.
Развојем РТБ-а Бор после Другог светског рата, приливом кадрова са стране, као и обуком домаћих кадрова, појавила се потреба за додатним информисањем и едукацијом, па је тако почела да пристиже и новија научна литература која се додавала већ постојећем, претежно француском фонду књига и часописа у појединим погонима РТБ- а. (Важно је напоменути да тај постојећи предратни фонд још увек егзистира и да је сачуван углавном залагањем бивших и садашњег управ- ника Индок центра).
Потом се, у потрази за бржим развојем, оснивају Факултет за рударство и металургију (данас Технички факултет) и Институт за бакар, као комплементарне институције које формирају будуће кадрове и организују њихов накнадни рад у развоју производње РТБ-а.
Институт за бакар Бор формиран је 1962. године. Од скромних почетака достигао је, кроз разне трансформације и промене – а одржавши се, без обзира на њих – до звања званичног државног института, који функционише самостално и тржишно.
Развој самога Института као, пре свега, научне и истраживачке установе подразумева сталну едукацију кадрова, како у Институту, тако и у свим огранцима РТБ-а. У почетку се та едукација кретала стихијски, али 1962. године се дошло на идеју да се формира централна јединица која би координирала материјале који су неопходни за будући развој. Тако је формирана централизована Басенска библиотека.
Прва идеја била је обједињавање литературе која је била расута по погонима, као и формирање фондова адекватних потребама самог Басена.
Формирање Индок центра обављено је крајем 1970. године и библиотека је интегрисана као његов саставни део.
Индок центар је имао периое ширења и опадања, који се могу пратити упоредо са успонима и падовима РТБ-а Бор. Тек од средине деведесетих (па и до данас), од како је тржишни принцип почео преузимати приоритет над елементарном науком, Институт за бакар Бор, а са њиме и Индок центар, покушава да преживи прво ратну, па онда и транзициону рокаду. Та времена одликују велике циљне и кадровске промене.
Али – то и није тема овог рада. Тема је, пре свега, објективни приказ оснивања, развоја, па и стагнације, до 2008. године, као и нека могућа виђења перспективе библиотечке делатности Индок центра Института за бакар у Бору.

Простор и опрема

Приликом формирања Индок центра, пре свега су се узимале у обзир потребе будућих корисника и постојећи просторни капацитети. Сам Институт за бакар стациониран је на улазу у Бор, а његова библиотека (одн. библиотека Индок центра) дислоцирана је на потпуно супротном делу града, тј. преко 3 километра даље.
Ова нелогичност, с обзиром на то да је водећи инжењерски кадар требало да буде запослен, по основној идеји, у Институту – има рационално објашњење.
У време оснивања и почетног развоја скоро сви стручни кадрови Института били су усмерени на РТБ и његове потребе. Највећи део њих одлазио је у погоне који су се налазили »на крају града«. Здрава памет је налагала да им се омогући, у време непостојања Интернета и са слабим локалним телефонским везама, што бржи приступ до жељених података. Најближе слободне просторије биле су у РББ-у (Рудници бакра Бор, касније РБН – Рудници бакра и неметала), па је ту Индок центар добио позамашну квадратуру (преко 500 квадратних метара), која је била лоцирана у две засебне зграде РББ-а на малој раздаљини.
У једном делу биле су смеште- не просторије руководећег кадра и преводилаца, а у другом, поново у две одвојене просторије на међуспрату и другом спрату РБН-а, библиотека. Било је, такође, и додатих мањих просторија, које су служиле као магацини, фотокопирница итд. У првом периоду то је, дакле, био један изузетно функционалан и наменски одређен простор који је складно функционисао без обзира на мало хаотичан распоред. Једини проблеми су се јављали у контакту са матичном фирмом, Институтом за бакар, али и они су релативно лако превазилажени док је Индок центар кадровски био ос- пособљен.
Врло је важно напоменути да су просторије саме библиотеке при формирању наменски биле опремљене тада најмодернијим и врло квалитетним канцеларијским намештајем, а полице за фондове су специјално одабране тако да се могу прилагођавати габаритима просторија (металне полице на склапање, са избором висине), што је било битно пошто су просторије библиотеке рађене пре Другог светског рата (преко три и по метра висине). Полице су приликом формирања, док још фонд није попунио ни 50% капацитета, биле фиксиране за зидове.
Такође, од почетка су били планирани и каталошки ормари, с тим што је касније, са развојем едукације библиотечких радника, докупљено још ормара за каталоге по наслову, аутору и УДК класификацији, који су уредно ажурирани до 2004. године за фондове књига, превода, извода из часописа занимљивих за рударство и металургију и сродне области… Први ормари су били намењени за картоне корисника, затим картоне задужених књига и трећи за такозване »дезидерате«, који су од првих радника схваћени као »каталог набављених књига« и као такви коришћени при претраживању.
Са напретком технике, крајем осамдесетих, Институт за бакар је улагао и у своје заводе и одељења, тако да је Индок центар био пове- зан са (у то време моћним) компјутерским центром у Институту и био је једна од првих провинцијских библиотека која је преко терминала могла да претражује сопствену базу података књига и одабраних чланака из часописа.
Индок центар је, такође, међу првима у Србији формирао сопствене базе података. Идеју је покренуо управник Индок центра Ђорђе Станковић (који је и данас на тој функцији), и међу првима који је у Србији користио базе података (везане за металски комплекс) и омогућавао сваком кориснику у Бору контакт са њима.
У време кризе, крајем двадесетог века, Индок центар изгубио је око 40% својих просторија на рачун РБН-а, али просторије са библиотечким фондовима остале су недирнуте. Крајем деведесетих, међутим, настао је проблем са смештајем фонда.
Општи фонд се, без обзира на кризно време, увећавао. Тенденција је била да се књиге, без обзира на евентуалну застарелост, не отписују. Фонд књига је почео интензивно (захваљујући акцији управника Ђорђа Станковића) да се допуњује поклонима – личним збиркама инжењера који су одлазили у пензију. Инвентарисане су све поклоњене књиге, без обзира на њихову сврховитост за библиотечки рад. При крају 2000. године књиге више нису могле стати у постојеће полице, већ су се почеле смештати и у ормаре у споредним просторијама. Пристизале су нове иностране књиге, истина – врло смањеним интензитетом. Тада се почело размишљати о премештању библиотеке у зграде Института за бакар, али није се могла наћи функционална просторија, чак и са планираним отписом застарелих и неактуелних књига.
Библиотека је и данас одвојена од матичне куће, користи се само по потреби (на захтев корисника) и нема сталног радника, већ се по захтеву упућује радник из Института за бакар ради претраживања фонда.

Фондови

При самом оснивању Индок центра формирана су два фонда у две одвојене просторије – фонд књига и фонд часописа. Они су остали до данашњег дана највећи и најбоље развијени фондови. Временом је, сходно потребама, фонд књига раз- врстан ради лакшег коришћења у три засебне физичке целине: збирка енциклопедија и речника, збирка стручних приручника и општа збирка (која је садржала све остале књиге). На тај начин је повећана ефикасност и брзина у пружању услуга и свакодневном раду.
По свом специјалном опредељењу Индок центар је усмерен углавном на студенте и инжењере који су пословно везани за области које интересују РТБ, па се време- ном појавила потреба за специјализованим информацијама. Тада су формиране још две збирке: Збирка стандарда (ЈУС, ГОСТ, ДИН, АСА, ИСО), које су радници Индок центра набављали, заводили у посебну инвентарску књигу, а фотокопије истих достављали наручиоцу. Пошто су често исти стандарди коришћени у разним погонима РТБ- а, овим се постигла велика уштеда при куповини. Збирка превода – корисници су одабирали чланке из часописа или поглавља књига, који су им били неопходни за даљи рад. Индок центар (односно њего- ви информатори) су текстове који су били од веће важности копирали и чували их за даљу интерну упот- ребу.
У даљем раду формирана је и Збирка извештаја са службених путовања (углавном интерног типа – из Института за бакар), затим Збирка докторских и магистарских дисертација (претежно са Техничког факултета у Бору, као и са Београдског универзитета, а које су битне за рударство и металургију), као и Збирка пројеката који су планирани или изведени у борској општини (превасходно индустријски пројекти). У срећнија времена (крајем осамдесетих), када се више новца одвајало за куповину библиотечког фонда, дошло се чак на идеју о формирању Збирке каталога књига издавача, но та идеја је убрзо напуштена, пре свега због недостатка простора.
Осим фондова књига и часописа, збирки стандарда и превода, које су озбиљније обрађене и сређене, остале збирке остале су углавном на идеји сакупљања на једном месту, са тенденцијом даљег развоја коју су прекинули ратови и транзиција.
Треба поменути и посебне фондове који чине самостална издања Института за бакар (понекад у сарадњи са организацијама сличног интереса):
– фонд монографских публикација Октобарска саветовања рудара и металурга (постоји и база података која је једна од првих у Србији);
– фонд монографских публикација Наша еколошка истина;
– фонд примарних публикација Института за бакар (серијске публикације са ауторским радо- вима сарадника Индок центра: Рударски радови, Иновације и развој, Годишњак Института за бакар у Бору, Бакар);
– фонд секундарних публикација (серијске публикације превода иностраних чланака интересан- тних за окружење РТБ-а: Прерађивачка металургија, Екстрактивна металургија, Припрема минералних сировина, Каблови и електротехнички материјали, Хемијска технологија, Билтен нових књига и превода, Каталог часописа, Геологија и рударство);
– фонд монографских публикација, издања Индок центра (стручне књиге и приручници у издању Института за бакар).
Стање фонда Индок центра на дан 01. 01. 2008. године је следеће (по инвентарским књигама):

Одељење књига

– Фонд књига: 22463
– Збирка стандарда: 2845
– Збирка превода: 3503
– Збирка извештаја са службених путовања: 264
– Збирка пројеката: 263

Одељење часописа

– укупан број наслова у фонду: 328
– укупан број јединица у фонду: преко 280000 (Напомена: наведени бројеви су оријентациони. Књиге су нестајале, а после пописа од 1984. године није вршен расход ни једне једине књиге. Према интерном попису, урађеном 2004. године, који је за циљ имао утврђивање реалног стања – реални фонд књига био је испод 12000.)

Кадар

Индок центар је од самих зачетака формиран као ОДЕЉЕЊЕ (за разлику од ЗАВОДА), односно као мања, али самостална јединица у оквиру Института за бакар. Може се рећи да је у почетку имао више социјалну него научну функцију. Наиме – први радници били су инвалиди рада који су морали, по сили закона, бити измештени са својих бивших радних места у оквиру погона РТБ-а.
То, наравно, није рађено стихијски, па су запослени и кадрови који су већ имали искуства у библиотечком раду (једна радница је положила стручни испит за књижничара, а још двоје радника је преузето из Народне библиотеке Бор). Врло брзо прва екипа се уходала у посао, организовала је основу на којој су се касније изградили велики фондови и збирке, формирала је прве каталоге. Сталним дотоком библиотечке грађе расла је и потреба за радни- цима. Индок центар је ширио своју делатност, па је запослио (када је то била реткост у Бору) раднике који су фотокопирали материјал интересантан за кориснике; књиге, часописи и пословна коресподенција су стизали у толикој количини да је у једном тренутку било потребе за чак двојицом курира. У најбољем тренутку (до почетка деведесетих година двадесетог века) било је 34 радника Индок центра у сталном радном односу.
Основна кадровска структура се (рачунајући целокупан Индок центар) сводила на следећи састав: 1. Руководилац (ВСС) 2. информатори за одређене области (ВСС – металургија, рударство, припрема минералних сировина, хемија и технологија) 3. преводиоци (ВСС) 4. библиотечки радници (ВШС и ССС – књижничари и радници на каталозима и базама података – до 2000. године укупно 10 радника) 5. помоћно особље (ССС и даље – курири, радници у фотокопирници, хигијенски радници итд.).
У Индок центру су, дакле, од његовог формирања до данас постојале следеће радне групе: Информатика, Документација, Библиотека, Преводилаштво, Издаваштво и Одржавање и Репротехника.
Без обзира на уске специјализације кадра, у Индок центру, због специфичности рада и корисника, области делатности су се често мешале. Већина информатора била је солидно упућена у библиотечки посао, а такође су и библиотечки радници кроз искуство упознавали поједине техничко-технолошке области. Колектив Индок центра је дуго времена функционисао као синхронизовани живи организам у тадашњем окружењу.

Библиотека Индок центра – начин пословања

Већ је напоменуто да је библиотека Индок центра смештена у три просторије на два нивоа зграде РБН-а. На нижем спрату у две просторије биле су смештене публикације и часописи, а на вишем – књиге, стандарди, преводи, докторске и магистарске дисертације итд. Свака целина је функционисала независно, свака је имала лично одговорне библиотечке раднике који су одговарали за своје фондове, а координацију над њима и помоћним радницима су вршили информатори у сарадњи са руководиоцем одељења.
Набавка литературе се спро- водила по следећим правилима: набављани су каталози књига из земље и иностранства (Сајам књига у Београду, интерне поруџбине од страних издавача, препоруке корисника библиотеке) и на основу њих, као и препорука корис- ника при крају календарске године формирали су се спискови литературе. Свако одељење (за часописе и књиге) правило је у сарадњи са информаторима своје листе. Комисија у Институту за бакар је прегледавала и кориговала те листе (најчешће због недостатка новца) и подносила их на одобрење директору Института. Библиотечки радници су најчешће слали одобрене спискове издавачима или овлашћеним увоз- ницима књига. Ређе, књиге су куповане директно од издавача (на сајмовима или приликом путовања у иностранство).
Када би наручени материјал пристигао, заводио би се по стандардној процедури (књиговодственој и библиотечкој) у Индок центру, а фактуре су слате књиговодству Института за бакар. Потом би се пристигла грађа обрадила у свим сег- ментима (за књиге каталошки листићи – по УДК, по наслову, по аутору, и картони за часописе) и улагала у полице.
У најбоља времена Индок центра специјализовани радник би преко компјутерског терминала унео сав новопридошли материјал у базу података која би, интерном мрежом, била доступна свим кориснуцима унутар Института за бакар.
За упућивање у нове садржаје библиотеке, поред препорука библиотечких радника, коришћене су секундарне публикације које су испоручиване релевантним стручним радницима (погонским инжењерима) и директорима делова РТБ-а за које су спискове правили информатори (свако за своју област). За кориснике одељења часописа (који се нису користили ван библиотеке, осим уз дозволу руководиоца одељења), постојала је група за репрографију, где се сваки поједини чланак могао копирати уз потпис корисника. Наплата копирања вршила се преко књиговодства РТБ- а и Института за бакар.

Корисници

У библиотеци Индок центра је одмах уведено интерно названо „двојно задужење“. Евиденција се водила по презимену корисника и за њу се отварао посебан картон у картотеци корисника. Картотека је сређена по абецедном реду. У карту књиге се уносио број корисника, тако да је библиотечки радник, пошто би у неком од каталога или у бази података нашао инвентарни број књиге – увек могао да утврди код кога је књига. Тај систем је успостављен 1970. године и сасвим сигурно није постојао дуго времена нигде у библиотекама Тимочке Крајине.
Корисници ове библиотеке били су, пре свега: руководећи кадар РТБ- а, инжењери који су везани за рудник, сарадници из целе СФРЈ, страни сарадници, студенти, радници РТБ-а. Принцип учлањења је био – „у оквиру РТБ-а“ и био је беспла- тан. Из картотеке се чланови нису никада брисали (само би се у слу- чају смрти или напуштања Бора то унело у картон, ради уштеде на опоменама). Зато број корисника треба посматрати као релативну категорију.

Тренутни број корисника

– Званични број корисника (по књижењу): 2534 (укупно од оснивања)

– Реални број корисника: око 200 (годишње, док је постојао библиотечки радник)

Тренутно стање библиотеке Индок центра: рекапитулација

Институт за бакар има законску обавезу да поседује библиотеку, иначе губи статус Института и научно – истраживачке установе. Али као и у многим областима у нашем законодавству, тако ни овде законодавац изгледа није строго дефинисао да иста та библиотека мора и да ради, и ако ради, да мора бити доступна свим потенцијалним корисницима.
Индок центар се кроз своје постојање све више удаљавао од својих примарних делатности, тако да су данас његове основне делатности у области информатике и едукационих курсева из страних језика и контроле квалитета. Односно – из области у којима се може зарадити новац.
Верујем да модерно доба то захтева од људи који одлучују, али се при том треба сетити да је РТБ Бор највише напредовао када је улагао у знање. Библиотеке овог типа никада не доносе неку опипљиву материјалну корист, али гледано на дуже стазе – доносе много већу зараду од тродневних семинара или двомесечних курсева. Фундаментална наука се и зове тако зато што представља темељ, основу на којој се гради. Истина – има ње и на Интернету, али је затрпана гомилом неважних, непотребних и нетачних информација. А уколико они који воде ово друштво мисле другачије, онда је следећи корак полако гашење школства. Може се учити и преко електронских медија у својој кући. Намеће се једно питање: зашто земље Запада до сада то нису учиниле, већ раде сасвим супротно?

Литература : 1. Питер Брофи, Библиотека у двадесет првом веку; Clio, Београд 2005. 2. Жељко Вучковић, Ка савременој библиотеци, Библиотека Матице српске, Нови Сад 1997. 3. Институт за бакар Бор: 20 година постојања и рада Института за бакар Бор, РО Институт за бакар, РО ШРИФ, Бор, 1982. 4. Слободан Љ. Јовановић, Пут књиге у борском крају, ЈП ШРИФ, Народна библиотека Бор, 1989. 5. Др Душан Сурла, Интернет за библиотекаре, Заједница библиотека универзитета у Србији, Београд, Природно- математички факултет, Институт за математику, Нови сад, 1998. 6. Бранко Б. Кнежевић, Специјално библиотекарство, Требник, Београд 2002. Коришћена је и: 1. Архива Института за бакар у Бору 2. Документација Индок центра Института за бакар у Бору

Мр Милица Кирћански, Градска библиотека у Новом Саду

У организацији Заједнице матичних библиотека Србије и Градске библиотеке Суботица, 2. и 3. јуна 2008. године одржан је, други по реду, стручно – научни скуп Библионет 2008: дани матичних библиотека Србије. На тему овогодишњег скупа, „Библиотечке услуге“, излагало је 20 библиотекара из Србије, као и гошћа из Бугарске, директор Народне библиотеке „Св. Ћирило и Методије“, проф. др Борјана Христова.
Скуп је обухватио четири темат- ски подељене радне сесије: представљени су токови савременог библиотекарства, хуманистички аспект библиотекарства и каталог по мери корисника, начини унапређивања библиотечких услуга и актуелна искуства јавних библиотека. На Библионету 2008. представљено је дело академика Александра Младеновића, и књига из савремене продукције у области библиотечко- информационе делатности – Утицај информације на друштво: испитивање њене природе, вредности и употребе Мајкла Хила. Од укупно 20 излагача, који су презентовали своје радове, њих 10 било је из националних библиотека (8 из Народне библиотеке Србије и 2 из Библиотеке Матице српске), 4 из Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ и 6 из јавних библиотека Србије (Библиотека града Београда, Градска библиотека у Новом Саду, Градска библиотека Суботица, Народна библиотека Пирот, Народна библиотека „Детко Петров“ из Димитровграда и Библиотека „Карло Бјелицки“ из Сомбора). Иако је оквирна тема „Библиотечке услуге“ значајна за рад библиотека сваког појединачног типа, она је побудила највише интересовања код библиотекара који раде у јавним библиотекама – због чега су се искључиво они и одазвали позиву да присуствују овом скупу. Разлог за то је одлучујући утицај који услуге имају на рад ових библиотека којима ус- пех пословања и повећање броја ко- рисника директно зависи од квалитета пружених услуга. Ако знамо да јавне библиотеке услужују различите категорије корисника и да су услуге комплексне, бројне и разнолике, трагање за новим решењима и моделима рада представља изналажење пута за даљи развој. У условима у којима наше библиотеке функционишу (и у односу на положај и статус који објективно заузимају у друштву), свако позитивно искуство и добри примери из праксе подстицајни су фактори који помажу да јавне библиотеке одговоре потребама нове генерације корисника, препознају своју улогу и пронађу адекватно место у информатичком друштву.
Излагања колега из националних библиотека била су информативна, првенствено за библиотекаре који раде у библиотекама које немају сталан приступ интернету и могућност редовног информисања на даљину. Библиотеке које ове услове имају, лако и брзо могу прикупити податке о Европској библиотеци, дигитализованим збиркама Народне библиотеке Србије, КоБ- СОН-у, серијским публикацијама у електронској форми итд. Радови на ову тему и већина докумената из области библиотекарства, који су у електронској форми, могу се преузети са сајта НБС, а већина је публикована у Гласнику Народне библиотеке Србије. Кључно питање је да ли су и у којој мери библиотекари у Србији информатички и информационо писмени и колико заиста користе предности нове технологије. Основни је задатак и последњи моменат да утврдимо ниво обучености и ширину компетенција наших стручних радника, пре свега оних који раде у најбројнијим библиотекама – јавним и школским. Да би услуге у библиотекама биле квалитетне, носиоци и промотери тих услуга морају бити способни да их креирају и реализују. Дакле, кадрови су један од пресудних чинилаца за успешан рад библиотека јер, уколико немамо стручан и способан кадар који ће омогућити максимално коришћење свих ресурса, и најбоље опремљене библиотеке постају магацини неискоришћене грађе. У раду Бојане Вукотић „Нове библиотечке услуге засноване на новим форматима серијских публикација“ наведени су подаци о коришћењу интернета у Србији: само 18,5% домаћинстава има интернет прикључак, и то модемску конекцију; активних корисника интернета међу појединцима у 2006. години било је свега 23,9%, од којих су најбројнији студенти (77%) и запослени (39%); најчешће место приступа је од куће, а у јавној библиотеци, интернет кафеима, пошти итд, само 5,6% становника приступа интернету. Свесни тога да у Србији постоји „дигитални јаз“, веће напоре морамо уложити за његово премошћавање, обезбеђивањем услова за коришћење интернета у што већем броју јавних и школских библиотека и ангажовањем обучених кадрова. Тиме ће доступност новим услугама и расположивим електронским ресурсима бити приступачнија, а библиотеке ће испунити захтеве нове генерације корисника и у пракси потврдити своју флексибилност.
Рад Светлане Јанчић подсетио је библиотекаре на овом скупу да су промене у библиотекарству неминовне, а прилагођавање библиотека перманентно – што потврђује тенденција за формирање каталога „по мери корисника“. Децидирана и уједначена правила каталогизације, која су прихваћена у међународним оквирима, постепено се модификују по дефинисаном моделу, што ће корисницима омогућити „брзо и ефикасно проналажење, идентификовање, одабирање и прибављање описаног ентитета у аутоматизованом окружењу“. Након излагања С. Јанчић о новој димензији каталога, неверица и збуњеност која је завладала међу библиотекарима потврдиле су да се промене, и даље, тешко и нерадо прихватају.
Поједини радови односили су се на услуге које су искључиво у домену рада националних, односно универзитетских библиотека (нпр. „Српска дијаспора као корисник библиотечких услуга“ Добриле Бегенишић и „Израда библиографија цитираности научних радова: једна специфична услуга Универзитетске библиотеке ‘Светозар Марковић’ у Београду“ групе аутора). О библиотечким услугама намењеним лицима са посебним потребама било је и до сада радова, углавном истих аутора. Нема дилеме да је формирање ових услуга доказ поштовања људских права и демократичности библиотека, али је основни проблем што већина библиотека (превасходно јавних) нема елементарне услове за улазак ове групе корисника у библиотечке објекте, а нема ни мобилних библиотека које би одлазиле до таквих корисника, чиме се анулирају и људска права и демократичност библиотека. У оваквим околностима, једини начин коришћења библиотечких услуга за особе са посебним потребама је коришћење електронских ресурса на даљину.
Општа примедба библиотека- ра који су испратили овогодишњи скуп била је да у садржини већине радова има доста понављања, тј. да су аутори, уз делимичне измене и прилагођавање теми, излагали већ објављене или презентоване радове (нпр. презентација филмског запи- са о Библиотеци „Карло Бјелицки“ из Сомбора виђена је неколико пута на различитим скуповима, а само десет дана након Библионета 2008, присутни на стручном скупу Културна и издавачка делатност матичних библиотека (скуп у органи- зацији Секције за матичне библио- теке БДС) у Сремској Митровици, могли су поново да одгледају исти филм – у контексту друге теме и у презентацији других колега.
Због чињенице да је грађа завичајних збирки у нашим библиотекама недовољно искоришћена, свака другачија пракса која демантује ову појаву вредна је пажње. Пример рада Завичајног одељења Градске библиотеке у Суботици на популаризацији ове грађе и ангажовање библиотекара на обликовању услуга показује да, уз адекватно промовисање, интересовање корисника за завичајне фондове треба да буде у порасту. Развој завичајних збирки у великој мери зависи од стручног библиотекара – специјалисте који сагледава значај завичајних фондова и има потпуни увид у садржину грађе. Уколико се спроведе и диги- тализација ове грађе, доступност и коришћење били би у потпуности омогућени, а сви примерци из фонда сачувани.
Због присутног ентузијазма и полета, излагање Елизабете Георгиев (Народна библиотека „Детко Петров“ из Димитровграда) било је сугестивно, са видним оптимиз- мом и приврженошћу професији. Представљање модела активног и успешног рада библиотеке у малој средини подстицај је за библиотекаре који раде у сличним условима. Опет се људски ресурси појављују као одлучујући у постизању резултата, а нови облици рада – као ефектан начин мотивације корисника (посебно деце) за коришћење библиотечких услуга.
Колеге из Библиотеке града Београда презентовале су „Библиотеку 2.0“ која се заснива на концепцији Web 2.0, што у суштини значи отварање према корисницима, увођење нових електронских услуга у два смера и интерактивност. Иако је презентација побудила интересовање, изазвала је и многе нејасноће: шта је у „Библиотеци 2.0“ толико ново и различито када већ постоје кориснички форуми путем којих корисници узимају активно учешће у формирању услуга библиотеке? Колико библиотекарство као стандардизована делатност, а библиотеке као носиоци поузданих информација, могу либерализовати делатност и омогућити већи утицај корисника? Коначно, шта је крајњи циљ креирања „Библиоте- ке 2.0“, какви и колики људски ресурси ће бити неопходни за функционисање оваквог Web-а? Увођење новина, атрактивности и различитих садржаја јесте задатак савремених јавних библиотека, јер их то лишава стереотипа и крутог традиционализма. Истовремено, библиотеке морају да се руководе стварним вредностима и да сачувају квалитет укупног рада. Дакле, треба да изналазимо и примењујемо савремене методе и садржаје, али промишљено, сврховито и не по сваку цену.
Заједница матичних библиотека представља „клуб директора“ – како рече управник Народне библиотеке Србије Сретен Угричић – са задатком да закључке са стручних скупова спроведу у пракси и да допринесу да се у раду примени све што ће утицати на развој библиотека. Задатак је одговоран, а није ни лак у условима у којима наше библиотеке функционишу.
Након Библионета 2008. може се рећи да су задаци директора библиотека и самих библиотекара првенствено да: препознају и дефинишу проблеме, да одреде приоритете и кораке за њихово решавање; да дефинишу стратегију и планове; да се фокусирају на кориснике; да људски ресурси постану водећа снага и да тимски рад и професионалност буду обележје пословања библиотека у Србији. На путу развоја, наше националне библиотеке могу пружити драгоцену помоћ, а подршку све библиотеке и библиотекари у БИС-у.

Mр Славица Јанковић, Земунска гимназија

Од постанка до данас

Библиотека Земунске гимназије зачела се моментом оснивања Земунске гимназије 1858. године. Библиотека се развијала као „Наставничка књижница” и „Ђачка књижница”. Обе књижнице су током Другог светског рата скоро уништене. Нестало је 117 свеза- ка Летописа Матице српске (1826– 1884), као и 12 свезака дела издања Хиљаду и једна ноћ у руском преводу Алексија Филатјепа из 1771. године. Од библиотеке која је пред Други светски рат имала око четири хиљаде књига сачувано је само 739. Већина од њих је ушла у фонд ученичке библиотеке, а један део је пребачен у професорску библиотеку, где је већи број књига био застарео и неупотребљив. Обнова библиотеке је почела 1946. године. Фонд за набавку књига, Градски народни одбор и Просветни одсек су набавили укупно 1590 књига за ученичку библиотеку. Књиге су унете у картотеку и подељене у четири групе: наша књижевнст, страна књижевност, научна књига и дечија књига. Поред „ученичке књижнице” постојала је „наставничка књижница”, „разредна/одељенска књижница” (под руководством професора српскохрватског језика сва одељења су имала своје бибилиотеке настале од поклона и месечних прилога ученика – књиге научног и забавног карактера које су користили ученици одељења) и „уџбеничка књижница” (књиге за сиромашне). Година је обележена и постојањем читалачких група, у којим је учествовало три четвртине ученика, подељених у 68 група. У околностима експерименталног рада који је инсистирао на свестраном образовању и васпитању ученика, које подразмева упознавање ученика са савременим стваралаштвом и праксом, али и њихову припрему за самостално изучавање и коришћење литературе (1951–1958), библиотека је по- ново стављена у средиште образовног и васпитног рада. Број књига у библиотеци је удвостручен, а поред библиотеке постојала је и читаоница којом су руководили ученици. У читаоници се налазило око двеста књига из историје књижевности, књижевне критике и помоћне литературе, које су ученици користили у простору читаонице.
Школске 1958/59. спајањем две гимназије, све библиотеке су уједињене у централну школску библиотеку, а књижни фонд сређен по интернационалном децималном систему и приказан у картотеци уређеној према именима писаца. Белетристику и књиге потребне за наставу из свих предмета (укупно 9414 инвентаром обрађених књига) користили су ученици и наставници. Наставници су узимали књиге потребне за рад у кабинетима на задужење до краја школске године. Исте године почела је и израда Правилника о коришћењу библиотеке. Правилник о организацији и раду библиотеке Прве земунске гимназије је усвојен на Савету Прве земунске гиманзије 1977. године. Библиотека је сврстана у ред библиотека затворенеог типа која служи за потребе ученика и наставника. Као место информативне, васпитнообразовне и културне делатности школе, она треба да прикупља, обрађује и даје на коришћење различити библиотечки материјал како би помогла извршавању задатака школе и унапређењу наставе. „Циљ делатности библиотеке у школи је организован, програмиран наставни рад као основ васпитно-образовног процеса и трансформације ученика у субјект образовног рада.(…) У вршењу своје делатности школска библиотека сарађује са народним библиотекама, друштвено-политичким организацијама, месном заједницом и ђачким родитељима.” Правилником је дефинисана орга- низација и начин рада библиотеке, услови и начин коришћења библиотечког материјала, послови библиотекара и управљање библиотеком. Поред библиотеке постојао је и простор за читаоницу намењен слободном времену и ваннаставним активностима ученика. Читаоница је 60. година прерасла у Ђачки клуб – читаоницу где су ученици читали литературу и дневну штампу, гледали телевизију, играли шах и слично. Када је 1960. године фонд Економске школе постао део библиотеке, њени корисници постају и ученици и професори Економске школе. Број корисника је до 1964. године увећан три пута (фонд од 3093 књи- ге користило 80% ученика), а поред основне делатности прикупљања, каталогизације књига и рада са читаоцима, библиотека почиње и са посебним активностима. Основана је литерарна дружина која је на редовним недељним састанцима читала радове својих чланова, одлазила у библиотеку „Јован Поповић” на књижевне вечери где је говорила стихове гостујућих писаца, а по први пут и сама организовала дружење са писцима (школска 1968/69. бележи три књижевне вечери младих песника и такмичење рецитатора). Рад библиотеке је обухватао и бригу око смештаја књига, развој читаонице, стручну библиотекарску помоћ, рад са матурантима у изради радова и стварању библиографских јединица. Своје активности библиотека је прилагођавала потребама школских планова и програма и ин- тересовањима читалаца. У фонду је велики број стручних књига из математике, хемије, физике, филозофије, историје, социологије, као и књига на енглеском, руском, француском и немачком језику.
Компјутерски програм за рад у библиотеци почео је да се примењује 1989. године. Програм под називом „Библиотека” је први електронски каталог књига у библиотеци. Све књиге су описане у библиотекама под називом: Јужнословенске књижевности, Општа књижевност, Предметна библиотека, Антологије и критике, Спомен библиотека Јованке Алексић, Легат Гавриловић, Остали легати (Цинцовић, Газивода, Боројевић), Библиотека на страним језицима, Завичајна библиотека Земуна, Антикварна библиотека. У оквиру антикварне библиотеке 90 књига је штампано до 1868. године и оне су данас споменици културе.
Данас библиотека броји око 30000 књига. Све књиге су евидентиране у електронском каталогу где су претходно формираним библиотекама додате још две библиотеке: Цезар и Градишка. Поред читаонице у којој се одржавају тематски разнолика окупљања из различитих области људског стваралаштва, постоји и електронска читаоница, где ученици имају целодневни пристутп Интернету, израђују семинарске, матурске радове, прикупљају материјал за потребе рада у секцијама. Сусрети ученика и наставника са писцима и истакнутим појединцима из спорта, науке и друштва, део су редовних ак- тивности. У читаоници се одржавају састанци секције грчког језика, ученици могу прочитати периодику, одиграти партију шаха, одслушати занимљиву песму, одштампати радове, учити и сл. Не ретко у библиотеци се реализују програми додатног образовања ученика или профсионално усавршавања наставника. У библиотеци делује библиотечка секција и организују се посете позоришним представама. Библиотека је школске 2007/08. окупила ученике у клуб под називом „Мета знања”, чији је циљ промоција културних, научних и демократских тековина нашег друштва. Радови ученика су објављени на интернет презентацији школе под истим називом.

Развој библиотечког фонда

Прве фондове књига Земунска библиотека је стварала кроз учитељску библиотеку, да би у годинама развоја своје фондове наставила да богати као учитељска и ученичка библиотека. Редовна новчана средства за набавку књига датирају од 1933. године, када су Наредбом Земаљске владе – Одељења за богоштовље и наставу бр. 13070 одређена новчана средства за издржавње и попуњавање кабинета и „наставничких књижница”. Библиотека и географски кабинет су добили највећа новчана средства. Редовне новчане приходе библиотеке чинио је и допринос за Ђачку књижницу који су ученици плаћали при упису. Осим редовним, библиотека је фондове богатила и поклонима грађана, професора, ученика.Сваке године школски извештаји показују списак дарованих књига, од практичних (Прва помоћ када тко настрада, А.Ломбајер) до Његоша (Лажни цар Шћепан Мали). Дародавци су били и установе: Академија из Беча, Југословенска академија из Загреба, Српско учено друштво из Београда и сл. Прве књиге библиотеци су даровали Земунци. Од дарованих књига настала, библиотека Земунске гимназије и данас има изузетно велики број књига – легата. Најзначајнији је поклон породице Алексић која је у спомен ћерки Јованки, ученици ове школе библиотеци посветила 3000 књига. Значајни дародавци су: породица Гавриловић из Земуна, која је поклонила библиотеци Земунске гимназије 620 књига; Стеван Чурчић–Цезар, професор историје Земунске гимназије који је фонд обогатио са 1000 историјских наслова; породица Момира Боројевића; наследници књижевнице Наде Маринковић који су део њене библиотеке уткали у историју библиотеке Земунске гимназије.
Фондови су покривали хуманистичке науке, „земљописно-повесничке”, „природописне”, „физикалне”, хемијске збирке, збирке за „геометријско и просторуко рисање”. На почетку су куповане књиге на нашем и немачком језику (постојало је и посебно одељење за немачка дела), а од школске1882/83. године увођењем народног језика у земунску Реалку (до тада је хрватски језик био један од предмета) чему је претходило штампање уџбеника на хрватском језику, преовлађују књиге на нашем језику. У библиотеци је од настанка присутна и периодика (стручна, педагошка и књижевна). Године 1899. библиотека је имала дванаест часописа, од којих је седам на страним језицима, а 1933. године петнаест часописа, од којих је шест на страним језицима. Библиотека препознаје две групе корисни- ка: ученике и професоре, фондове развија у складу са њиховим потре- бама, уочавајући читалачка интересовања, број корисника и прочитаних књига по кориснику. Годишњи извештаји бележе принављање књига у библиотеци. По тим списковима се види каква су била интересовања наставника и ученика. Године 1882/83. доминирају француски слободни мислиоци 18. века (Русо, Дидро, Волтер), a oд 1884. године велика пажња поклањала се егзактним наукама. Годишњице песника су биле повод за куповање књига и књижевних критика.
У Првом светском рату оштећена збирка је приновљена целокупним делима готово свих српских писаца. У раздобљу између два рата ученици највише читају домаће и руске писце, а међу најчитанијим књигама тридесетих година су: Ана Карењина, Приповетке Лазе Лазаревића, Чича Томина колиба, Краљевић и просјак. Најбројнији корисници библиотеке су ученици првог и другог разреда. Број читалаца се повећавао са повећањем фондова.
Након Другог светског рата библиотека почиње нови развој. Темеље њене обнове чиниле су сачуване књига (библиотека је након рата успела да сакупи 739 књига). Своје фондове је наставила да гради и богати у складу са развојем и променама у образовању и васпитању ученика. Прва средства за набавку књига стигла су 1954. године, када су купљене књиге предвиђене наставним планом и програмом у по 10 до 20 примерака. У складу са захтевима наставног програма ученици све више читају домаћу књижевност. Формиране су збирке из друштвених и природних наука (за историју, историју уметности и филозофију набављено је 665 књига, географију 86, физику и хемију 11). Ове књиге су ученици користили за израду семинарских радова. Већ 1958. године, након спајања ученичке са библиотеком Друге земунске гимназије фонд је имао 5594 књига, од којх 4204 из домаће и 1390 из стране књижевности. За потребе наставе музике почиње набавка музичког материјала који су ученици слушали преко магнетофона. Школске 1964/65. библиотека је располагала са 13093 књиге, које је користило 80% ученика.

У Правилнику о организацији и раду Прве земунске гимназије наведено је да се библиотечки фонд састоји из: обавезне школске лектире, научно-популарне литературе и других књига за све наставне предмете, стручно-педагошке литературе и разних приручника за наставно особље, опште приручне литературе, белетристике, периодике и омладинских часописа и листова. Као посебне целине, у простору библиотеке чувају се легати: библиотека Јованке Алексић, библиотека Милорада Цинцовића, библиотека Дејана Газиводе и библиотека Десанке Вујатовић.
У јубиларној 120. години постојања библиотека са читаоницом је располагала са преко двадесет четири хиљаде наслова. Данас су књиге смештене у простору библиотеке и читаонице. Укупно 26349 књига уписано је у електронски каталог који је уређен по библиотекама: Антикварна библиотека – 749, Цезар – 765, Критике и антологије – 1735, Легат 1 Гавриловић – 618, Легати – Газивода, Цинцовић, Боројевић – 212, Литература на страним језицима – 1245, Општа књижевност – 4775, Јужнословенска књижевност – 6907, Поклон Боројевић – 238, Предметна библиотека – 5706, Спомен библиотека Јованке Алексић – 2913, Земун – 316, Градишка – 170. На електронском картону књиге постоје следећи подаци: инвентарни број, назив књиге, назив аутора, сигнатура и место. Библиотека није претплаћена на часописе, али су они нередовно присутни у читаоници захваљујући поклонима појединца.

Ђачко читалиште

Значајану прекретницу у развоју библиотека је остварила оснивањем Ђачког читалишта 1911. године. Читалиште је окупило младе талентоване људе који су вођени знањем својих професора и потребама средине покретали часописе, организовали јавне трибине и јавне часове. Читаоница је деловала на темељима јасно дефинисане мисије – да омогући младима да се што интензивније позабаве лепом књигом и корисним часописима, али и да им да прилику да се самостално потврде кроз научна предавања и дискусије на задате теме. Оснивањем, Ђачка читаоница постаје културни центар Земуна. Извештаји бележе велико интересовање за најновије појаве у лепој књижевности, заинтересованост за књиге моралне садржине, појаву часописа Трезвеност, који се залагао за борбу против алкохолиз- ма, за ученичке дебате, предавања из различитих области науке.
После рата, 1919. читаоница се претворила у Средњошколски просветни клуб, са четири секције: културно-просветном, шаховском, ес перанто и филателистичком секцијом. Клуб је имао сопствени простор у коме су секције радиле по временском распореду. Најактивнија је била културноросветна секција, која је 1924/25. и 1925/26, издавала свој лист Бранково коло где су штампани најбољи ђачки радови. Литерарни састаници, као ваннаставна активност, одржавани су недељом, када су и књиге узимане и враћане из библиотеке. Клуб је 1929. године, у знак сећања на Бранка Радичевића, променио име у Југословенски средњошколски просветни клуб „Бранко Радичевић”. У време Другог светског рата клуб је деловао кроз Литерарну секцију одржавањем литерарних састанака са ангажованим темама. У послератном периоду, сада Културно-уметничко друштво „Бранко Радичевић”, развијало се у складу са потребама естетског образовања и васпитања. У оквиру друштва раде: литерарна, драмска, рецитаторска, хорска, музичка, фолклорна, сликарска, вајарска и ритмичка секција. Да би естетско васпитање било потпуно, школа организује одласке у позоришта, музеје, изложбе, концерте и биоскопе.
Клуб има сопствену „књижницу” која ради по Правилнику књижнице ђачке дружине „Бранко Радичевић” Државне мушке реалне гимназије у Земуну који је ступио на оснагу 3. априла 1939. године. Библиотека је одређена као својина дружине и њоме су се могли користити само чланови дружине.

Школски биоскоп „Просвета”

Први школски бисокоп је отворен 1926. године. Биоскоп као ново педагошко средство, како су га видели професори тада Државне мушке реалне гимназије, зачетак је медијатеке, неопходног дела школске библиотеке. Сваке суботе ученици основних и средње школе гледали су филмове научне и васпитне садржине. До 1929. године биоскоп је сакупио колекцију историјских фи мова. Фонд од 34 филма, користио се за редовна предавања и „изваншколско време”. Професори су истицали потребу за филмовима из свих области науке (филм као очигледна настава). Тежња да школски биоскоп буде подршка наставним и васпитним циљевима школе није се могла остварити како због недо- статка филмова намењених школским програмима, тако и због ограничених финансијских средстава. Појава тон-филмова наговестила је и крај школског биоскопа. Школске 1932/33. године набављена је апаратура за тон филмове. Приход од биоскопских представа био је намењен подизању школског купалишта и набавци чамца. Након тога школски биоскоп се више не помиње у годишњим извештајима школе.

Књижевно-реторичка трибина: Др Милош Ђурић/ Рашко Димитријевић

Од 1995. године, када је Књижевнореторичк трибина „Др Милош Ђурић/Рашко Димитријевић” почела да ради, библиотека Земунске гимназије поново је постала носилац књижевних манифестација општине и града. На трибини су гостовали бројни великани књижевне речи, професори универзитета, књижевни критичари, угледни научници, ученици – ствараоци… Читаоница Земунске гимназије угостила је Мому Капора, Раду Ђуричин, Зорана Јовановића, Владимира Арсенијевића, Драгослава Михаиловића, Олгу Савић, Танасија Узуновића, Давида Албахарија, Милку Стојановић, Живана Сармандића, др Стевана Радовановића, Михаила Пантића, проф. др Душана Иванића, др Ђуру Шушњића, проф. др Радована Поповића, проф. др Мила Ломпара, Гојка Шантића, Милоја Данојчића, Стевана Раичковића, Александра Јовановића, Милана Цветковића, Александра Баљака, Витомира Теофиловића, Горана Гаћешу, Његову Светост патријарха српског господина Павла, проф. др Радована Биговића, Загорку Пиварски, Ненада Грујучића, Татјану Бељаков, Рајка Петрова Нога, Исидору Бјелицу, Милана Ст. Протића, Душана Ковачевића, Новака Симића, Светлану Велмар-Јанковић, Љиљану Хабјановић-Ђуровић, Бранку Гајић, Мирјану Митровић, Милутина Милошевића, Зденку Чебашек-Травник, др Зорицу Мршевић, Тању Ивановић, Драгана Димитријевића, Горана Петровића, проф. др Александра Јеркова…

Хесус Монкада

Четвороугаони стубови и преградни зидови срушили су се с праском; заглушујућа бука у којој су се мешали шкрипа јелових и носећих греда, рушење степеништа, подова, танких зидова и типли, лом стакала и цигала, црепова и мозаика одјекнула је Стрмином потковице док се место урушавало. Одмах се облак прашине, први од оних који су пратили дугу агонију што је управо почињала, уздигао над градом, да би се лагано распршио у прозрачном ваздуху пролећног јутра.
Неколико година доцније, кад је катастрофа започета тог дана 1970. године била далеко сећање, време покровљено паучином магле, једна анонимна хроника објединила је мноштво запањујућих сведочанстава. Прво од њих с хронолошке тачке гледишта, иако не и најпатетичније, говорило је о заустављању сата на звонику не само дан пред догађај, сред олујног смркавања што је бојило небо у ружичасто-тамноцрвену и мртвачки злаћану и прекривало га црном маглуштином; судећи по хроничару, та штета била је јасна најава оног што ће се сутрадан неизбежно догодити – проглашење неумољивог краја старог времена. Под утиском другог сведочанства, тескоба је при опису ноћи у коју је ступила неизвесност смркавања постајала грозничава: хроника је говорила о густој тишини пустих улица, што је одражавала мук мештана који су се молили да не сване. Међутим, од свих сећања највише је чудило оно које је говорило о злокобном праску у једанаест ујутро следећег дана на Стрмини потковице: судећи по хроници, становништво је било обезглављено почетком катастрофе. Без сумње, сведочења су деловала импресивно. Но то није било њихово једино заједничко својство; постојало је још једно такво, можда безначајно, али је прилично разјашњавало оно што се десило тог злосрећног дана: сва су, без изузетка, била и апсолутно нетачна.
За почетак, Онорат од Рума, један од двојице месних апотекара, који је догађаје о којима причамо надживео толико да је могао дочекати објављивање хронике, иронично је објашњавао да општински сат на звонику цркве није стао 11. априла 1970. Справа старија од друмова и доста оронула често није радила, те никог не би чудило да се њене казаљке не мичу; али тог дана сат је откуцавао и, пошто смо већ склони прецизности, једино би могло да му се замери што је журио седам–осам минута у односу на званично време. По мишљењу апотекара, тиме су сасвим слабили наговештаји сутрашњег догађаја какви су приписани часовнику, а свака спекулација постала је једнако могућа.
У причу се није баш уклапало ни олујно смркавање. Нико није спорио да би се они, е да је текло према садржају хронике, испоставило као пригодна сценографија за увод у драму. Али, нажалост, било је то досадно смркавање, какво се чак није могло поредити ни са свагдашњим сутонима, а камоли с оним чудесним каква апотекар није ни помињао; сумрак се с ветром мренасто вукао долином Ебра узводно: његов жар механички је осветлио гатове где су полако трунула стара месна пловила, затим се просуо реком узводно и, као и сваке вечери, претворио у таму прожету модрикастим одсјајима, и ту више нема шта да се дода.
Ноћ се показала ништавном, готово као смркавање: и једно и друго било је црно, обично. Ако бисмо занемарили увек помало узнемирујућу тмину, није било ничег што би ноћ чинило чудно напетом, ничег интензивнијег у односу на ону каква је у вароши већ одавно редовно трпљена и убризгавана у њену свакодневицу. Од мировног судије, бесповратно разочараног у увеле чари сопствене жене, што се спорим, снажним и дубоким покретима бавио рођаком секретара општине, која се стењући као у хропцу, топила на судијином столу тарући се боковима о матичну књигу умрлих, па до ноћног стражара, цео комшилук провео је обичну ноћ. Можда је једини изузетак био Паскал де Серафи: испружен у брачном кревету, сред исцрпљујућег брујања саучешћа, варио је смрт која га беше изненадила после подне, док је читао дневни лист у берберни- ци. Дакле, ништа необично – градић је располагао световним ритуалима којима је ублажавано и присуство смрти – није узбуркало сате и док је зора грлила Ебар и несталним одблесцима палила цаклину капе, челичну куглицу пендрека и позлаћену дугмад униформе ноћног портира који се успињао Улицом вештица да би легао на починак, град је спокојно спавао.
Прва румен зоре верала се зидом, том границом Ебра и бродова усидрених у ћутљивим гатовима, и лагано се лепила уз грубу грађу кућа, заштићена низбрдицом планинског венца којим је доминирао замак. Дневној светлости никад није било лако да продре у лавиринт улица и уличица. Готово читав век становништво је живело између рудника лигнита и угљени прах га је прекрио попут друге коже; зграде, међу којима је оних белих било мало, људи, чак и реке, увек избраздане црним пловилима, мрких утроба од угља потонулог у бродоломима, деловали су као да имају ту исту патину. Као и сваког јутра, светлост је на крају, док су њена прва црвенила бледела, потиснула мрак; у исто време, стара, немоћна, присна и вишеструко проклета силуета је изашла, жута и црна, из ноћи.
Улице је захватала живахна но краткотрајна врева. Како год, супротно драматичним сведочанствима из хронике, догађај у једанаест ујутро прошао је готово незапажено. Ништа у месту није, ни за тренутак, било обустављено, срца нису престала да куцају; улицама и трговима није се попут посмртне поворке ширила бука, нити је одјекнула као најава катастрофе долином Ебра и обалом Сегра, ћутљивим гатовима или мртвим рудницима. Градић тако свикао на звук бушилице из рудника готово да није ни приметио краткотрајан тресак.
Житељи су се тврдоглаво обмањивали претварајући 12. април 1970. у кључни датум своје колективне драме, а слично су грешили и осећајући се кривим што нису присуствовали догађају. Рушење куће број 20 на Стрмини потковице, којом је започето рушење це- лог града – бирократски усуд је прстом упро у то место, иако је могао у ма које од оних што су већ била празна – није значило више од почетка последњег чина врло дуго одлаганог кошмара. Кад су машине затегле челичну ужад привезану за четвороутаоне стубове и здање пало овијено облаком прашине, било је више од тринаест година откако је уништавање града било почело.
(из књиге: Срушени град, Хесус Монкада, превод са каталонског: Игор Маројевић, Лагуна, Београд 2007)