Радиша Драгићевић
За Јелена Милосављевића се не би могло рећи да је био прек човек. Истина, кад се о свему размисли и одвага, можда би се неко од мештана и сложио са тим, али је упутније рећи да је био различит од осталих; особењак.
Јелен је знао да тужи за преорану бразду, да прети ломљењем ногу ако му се преко некошене ливаде или, не дај боже, жита прође; онај, ма то било и тек поодрасло дериште, кога би затекао на својој воћки или, још горе, винограду, уколико би имао брзе ноге – морао би после дуго да му се склања с очију.
Но, Јелен Милосављевић је први и притицао свуда: кад се оно сломила руда сеном претоварених кола Петра Ранђеловића и притисла нетимарено сипљиво коњче, он је, јак као бик, подметнувши леђа држао товар, док су са далеких њива и путева, Петровом виком дозивани, дотрчавали у испомоћ Јелену који је већ модрио у лицу. Или кад је оно пијани задружни шофер Драгојло Милић на уској низбрдици пута у Караманцима слетео преврнувши и трактор и приколицу, а при том испавши из њега неогребан, Јелен је, са својим доратом који је носио неуобичајено женско име Ласта, први стигао, и до мрака мучио коња и себе, док је напрасно отрежњени Драгојло ломио прсте око њега.
Јелен Милосављевић није имао порода: детенце, којега се готово више нико и није сећао, угасло пре првог подоја, лежало је у необележеном гробу на северозападној страни, уз његове претке; Јелен је, пролазећи туда послом, често погледавао на све већи честар који се од ивице ширио ка средини старог гробља и сакривао крстић; о Задушницама и празницима тамо нису паљене свеће. Само би опора и тешка гука промакла кроз његово грло у мимоходу поред већ добрано нахерених гробова и невидљиве детиње хумкице. И то је било све чиме га је Господ, коме се понекад тајно и с горчином обраћао загледан високо изнад Седам Влашића, Малих и Великих кола, у маглени траг извијен преко неба попут дуге, млечни божји пут, подарио.
– Шта се па запиње! – ишчуђавали су се сељани по раскрсшћима. – За кога? Ионако ће све после да разнесу псéта.
То је, можда био разлог да се Јелен, у последњем тренутку, погодивши и мајсторе, одлучио да уместо рушења старе куће и градње нове, прионе само њеној поправци. Некада голема и газдинска, вештим мајсторским рукама дотерана, синула је у свој својој старинској раскоши – контра новим великим здањима од печене црвене цигле, гитер блокова, сипорекс комада и којечега још, која су остали сељани, изненада ободрени бољитком седамдесетих или гастарбајтерским тешким арбатом, нескладно дизали у небеса између прераслих дудова и згуснутог киселог дрвета, уз нови асфалт или по скрајнутим сокацима.
Не може се рећи да Јелен није био добар домаћин: и гост и намерник су код њега били добродошли, дочекани људски топло и гостински, и исто тако испраћени. Људи су и често навраћали, без обзира на његову помало необичну нарав, обраћали му се за помоћ и позајмице, али ко је код њега прекршио реч или вратио оштећену ствар – за њега је постајао завршена прича. Чак је и коња знао да позајми комшији или некоме чак из горњег краја, да узоре своје њивче, сем једном, кад му је дошао Филип Илић, коме је кобила, некако баш пред орање, била суждребна.
– Запали – понудио је Филипа Јелен кад га је, сумраком, уз чашицу, свратио на широки доксат обновљене куће, док су чекали да се из кујне домаћица појави са послужавником и кафом.
– Не палим ти ја то говно, газда Јелéне – одбио је Филип мирисну црвену „дрину”.
– Не пушиш!? Ич? Е, онда ти не дам коња.
– А што, газда Јелéне? Нисам ’тео да те уврéдим; само велим да то у уста не стављам.
– Е, видиш, да пушиш, дао би’ ти коња: истéраш бразду, обрнéш две- три, па на обрт станеш да попушиш цигару – и коњ се одмори. А овако, има да га гониш цéо дан, без станку. Не дам ти Ласту.
Још нешто је карактеристично било за Јелена: ни један вашар унаоколо – у Новом Хану, Паланци, Бучју – није могао да прође без њега. На њих је, сем кад нешто од стоке није терао да прода (тад је запрезао истимареног Ласту у нове амове са плетеном црвеном кићанком на узди, прапорцима и кожним дизгинима), одлазио припајајући се у туђа кола или, једноставно, пешице. „Што да мучим Ласту”, мислио је, „цео дан по сунцу, док сам ја у ладовини; да бринем о две главе; овако, моја је ту, па куд ја, ту и она”.
Обишавши с пажњом прво сточни панађур па потом шарене кујунџијске тезге, ту и тамо припитао би за цену; меркао, понегде и погађао као да је стварни купац; понешто ситније, за у руке, можда купио, мерећи потом руком и погледом, да га није преценио. То су, обично, биле ситнице за какву кућну потрепштину или, чешће, за његову домаћицу, која је остајала као дежурна у дому.
Иза поднева, кад се утишају шарене панађурске шатре, а сморене кујунџије полако пакују своје крпице, шарениш и јефтину бижутерију, лаганим кораком обилазио је варошке излоге, загледао цене, поправљао качкет (као млађи, а после шешир који је понео кад је прешао педесету), завиривао у варошке уске авлије са цвећем и сточићима у хладовинама кржљавих воћки, мирисао поподневни варошки смирај пре него што се, ногу пред ногу, одвоји друмом од Саравског потока ка Тимоку. Ако би га и сустигао неки заостали вашарџија, пео би се тек по другом позиву у кола, снебивајући се: узбрдо је, тешко стоци да вуче. Али је то било ретко. Углавном је у сумрак долазио на капију пешице и, пошто би на доксату попио чашу воде и кафу којом би га домаћица дочекала, вадио купљено и давао јој, ако га пре, током дана, није већ и послао по неком колима, да му не тежи успут. После би, поштеђен бриге око стоке и свакодневних домаћинских обавеза, пресвукао нову одећу, задовољно обишао шталу, па се поново враћао на доксат за вечеру.
Тако му је и у повратку са вашара о Младенцима, из Новог Хана, једне године, на излазу из Дебелице, око Перила, иза последње куће, пред ноге истрчало жуто лисасто штене, готово једва проходало и, онако мало и дебељушно, заносећи се задњим крајем, заплело у ноге.
– Шта је, куцо? – пазећи да га не нагази, улагањујући ход, настављао је Јелен – Чија си ти, а?
Створењце се уплитало у његове ноге, пело на обућу, стењући и подижући се на предње шапице, превртало неспретно и поново успињало.
– Шта ти ‘оћеш? Гладна си? Нéма дéда ништа за тéбе. Дéда био на панађур, најéо се и напио, а за тéбе ништа – стајао је Јелен, онако голем и попуњен годинама, над незнаним сеоским кучетом.
Тада се, не могавши да узмакне, Јелен сагну, обухвати чворноватом шаком и подиже дебељушкасто створењце:
– О, па ти си бата! – шапну, опипавши му испупчење на стомаку и подигашви га пред очи. Суспрегнутим ситним дахом у његовом големом длану стењуцкаво је дисало створењце, гледало га паметним сјајним зеницама; и руку му лизну. Јелен, окренувши се пажљиво уоколо, одстојавши неко време насред пута у недоумици с животињицом у шаци, учини први пут у свом животу крађу: скиде омању плетену торбу (цедилце, како је сељани овде називају), коју је дотад носио овлаш пребачену преко рамена, и у њу пажљиво спусти кученце. Путем је, повремено застајкујући, отварао оплетене порубе шарене торбе и готово детиње радознало завиривао унутра: из сумрачја се ка њему дизала влажна и малена њушкица, облизивала језиком; светлуцкале очи.
– Види шта сам донéо – готово снебивајући се вадио га је пред домаћицом на доксату – Мора да је гладно, дај му мало млекцé.
– Е, па, нéмам; подсирила сам га малочас – рашири руке домаћица.
И тада, он, први пут и не пресвукавши се, належе онако вашарски обучен са лончетом у шталу, исцеди из измужених вимена Шаре, Милке и Руже, његових поноса, пола суда топле пенушаве течности.
– Пи’, Жућко – готово му је тепао, халапљиво нагнутом над полураспуклим дрвеним ваганом, који је домаћица однекуд донела, и мазећи после његову још од млека наквашену њушку.
Пипајући под прстима, на полици где није допирала сијалица, у подруму је пронашао ланац и под шупом, уз дирек, привезао створењце.
– Па мали је, не везуј га још – убеђивала га је домаћица, а он је пажљиво кратио кожни оковратник, умеравао, везивао, правио лежај:
– Нека, да не утекне. А и да се на ланац навикава. Тешко је старо куче на ланац да везујеш.
У неколико наврата је, теран ситним Жућковим цвилуцкањем, бос и разгаћен, огрнут само кожухом, излазио у још прохладну мартовску ноћ и умиривао га, готово ушушкавао, на ивици да послуша жену и одвеже га; но, он би и пред вратима цвилуцкао, а у собу – е, па то не иде.
Жућко је до лета израстао као из воде. Длака, испрва глатка и окраћа, разрасла се и уковрџала, уши увећале и оклембесиле. Јаких ногу и снажног трупа, брзо је дорастао до Јеленових колена. Несташан и луцкаст, како то само пас у младим данима може да буде, тешко је обуздавао радост при појави укућана, нарочито Јелена. Скакао би, затезао ланац, падао уназад, пео се уз саденуту сламу, чак покушавао и уз греду. Јелен би га, само дању и на кратко, одвезивао. Жућко би тад трчао од ограде до ограде, од капије до брега, невероватном брзином кружио око Јелена скачући све више, готово му стављајући шапе на рамена, понекад појуривши успут кокош или свињче ако се затекло у дворишту, на шта би Јелен оштро и кратко подвикнуо, а он, подвивши реп, легао пред његове ноге. Стара шарена мачка, пре него што је нетрагом нестала и према којој је Жућко и показивао одређене знаке наклоности, фркнувши, брзо би се успињала на најближе дрво или греду; једном, тек, притешњена и изненађена, оштро је зарила обе шапе у Жућков нос, па је устукнуо урликнувши.
Ноћу је Жућа алком од ланца био прикачен на жици разапетој од капије до амбара. Целе ноћи се изненада чула њена реска вожња, када би се он, онако голем и брз, сјурио за нечим, громко лајући. На тај лавеж, будећи се, Јелен би отварао прозор и громко га грдио, понекад и псовао; у неколико наврата је, дохвативши испод шпорета, насумце бацао цепаницу у мрак, бесан због прекинутог сна. Жућа је, ваљда поучен, помало и зађутао. Чуо се само оштар звук алке на жици. Но, и ти ненадани и привидни сукоби Јелена и Жућка, нису реметили везу између њих двојице. Јелен је са њим делио и вечеру. Ако у парчету меса које би се нашло у јелу не би било кости – Јелен је цело парче одвајао на страну:
– Чува нас он – говорио је домаћици – нéма да нам перушка из авлије фали.
Јутром је Јелен качио ланац алком за дирек, ограничавао Жућков домет под шупом. Отуда би се он оглашавао на сваки шум, на сваки звук капије и улазак страног створа, ретко лајнувши, већ само кратким и оштрим режањем; тек да покаже ко је ту, да се не сме прилазити. Комшијском мачору, који је несмотрено налутао, једним замахом је поломио кичму и бацио на двориште; Јелен га је, кришом и не казавши ником, закопао на буњишту. Ако би далеко брегом и промакао какав пас, довољан је био и Жућков кратак и жесток јуриш, у коме је, сапет дужином ланца, готово и гушио себе у залету, па да престрављени уљез више и не припишава близу.
Године, у којима се још разрастао и раскрупњао, у њему су угасиле ону лудост, онај жар за игром, али и продубиле опакост. Јелен је одавно престао да га дању одвезује, у страху да се неће дати натраг; чак и на вакцинацију га није водио плашећи се да ће тамо начинити покољ; ветеринару, који је на молбу дошао у авлију, Жућа је хтео да покида ногу; Јелену, који је хтео да и сам припомогне, кад га је ухватио, неочекивано и нагло, големим устима и јаким зубима зграбио је руку над шаком, не загризавши јако; у последњи час, да ли јауком Јелена или крајичком свести, попустио је и као кривац повукао се у рупу ископану у слами, одакле се после данима клонио Јелена. Следећих година вакцинација се завршавала тако што је ветеринар, попивши кафу на доксату са Јеленом и домаћицом, исписивао признаницу о извршеној вакцинацији, а домаћин плаћао неучињену услугу.
Нахранивши стоку, Јелен је седао на бетонски постамент под шупом, палио цигару водећи рачуна да му искра не залети тамо ка слами и сену, а Жућа би прилазио и наслањао своју голему главуџу на његова колена и гледао га право у очи. Понекад, Јелену би се Жућкове очи учиниле крмељиве – прстом или ивицом мантила, који је облачио идући у шталу, пажљиво би му брисао очи и мрмљао:
– Е, мој Жућко, ко ће од нас двојице пре да изнемогне?
Жућко би, понекад баш онако људски, дубоко и готово саосећајно, уздахнуо. Наслоњен на колено, нетремице гледајући Јелена, ипак је, слухом и инстинктом, пратио све по дворишту: од ласте која би, брза и плаховита, често улетала под кров шупе хранећи млађарију у гнезду слепљеном на греди; певца, који би шушнуо иза угла; људе који би промакли путем пропратио на трен скренувши поглед од газде. На неке би, само њему знаним разлогом и мукло, тек да Јелен чује, и зарежао.
– Знам, баксуз је то, мој Жућко, знам – гасио би сагласно цигару Јелен мрсећи прстима његову гриву или у шали ломећи голема псећа ушеса, које би овај, у таквим тренуцима, напрегнуто подизао увис.
Муву би, изненада, муњевито, главом са његовог колена, клоцнуо у лету.
Јелен је и даље остајао онај стари, упркос годинама које су, тек незнатно, савијале његов дебели и јак врат унапред; снага му је, можда и неосетно, помало копнила, али је остајао истрајан у својој правичности, својим мерилима и законима: Ласту би, с јесени, са препуњеним колима жутих кукурузних клипова нагонио околним заобилазним путевима, оглушујући се чак и позива домаћина да ту, пред њима, пресече колима преко њихових њива до пута; преко његовог имања могле су само птице.
– Вала – коментарисали би сељани увече окупљени око казана смештеног под надстрешницом сувоњавог Ристе Илијића – не зна се ко је гори: он ил’ оно његово кучиште.
– Море, тако и трéба – слагали се ретки. – Ко својé не чува, туђи му мање чувају. Људи умéју да буду стока.
Разговор о њему замукао би када би се он, уз шљиваке, кад понамири, напоји и истимари стоку, примицао казану. Бирао би пошироки равно пресечен трупац и седао, ближе огњу из казана: старост је већ хладила плећке; ракија била ближе, на дохват.
Загледани у пламен који је лизао из отвора казана, коме су врата, ионако непотребна, отпала од силних ложења, из којих су се некада у налетима ројиле искре, прлиле најближе и гасиле у висини – отезали су момачке и ловачке приче, ратне недаће и свадбе, болештине и пијанке; у утихнулу ватру понекад гурали незрео, још млечан, кукуруз и пекли. Однекуд би, често ненадано, стизало и ракијско мезе: печена паприка у сирћету и уљу, тврд преврео овчији сир из чаброва за зиму. Около се гасили прозори и смиривао лавеж по сокацима, а они су и даље, често поднапити, седели уз жар који је трнуо и потезали, док их сан или ракија не савлада.
– Што бре, Јелéне, не донесéш мало сушенице, да притиснемо ову ракију – једне вечери се касно огласи домаћин Риста, знајући да је Јелен имао свињокољ неуобичајено рано: уштројени вепар, нештедимице храњен, толико се нагојио и престао да једе.
– Па и да донесéм – невољно се сагласи прозвани – али сушенице уз ракију не иду, нéго уз вино. Кад оберéм и преври, éво и једно и друго.
– Море, немој – заплитао је језиком Чедомир Микић, сваковечерњи последњи одлазећи гост, за кога нико није знао како погађа узаном путањом од асфалта до његове куће увучене ка потоку. – Чувај да има за тéбе и оно твојé кучиште. Што да ми једéмо, кад може оно!
– Знам ја где су – огласио се охрабрен ракијом Филип Илић. – Сам ћу да идем по њи’, ако дозволиш.
– Иди – сложи се Јелен – ако те Жућко пусти, донеси.
Тад се дигао са троношке сувоњави Ђорђе Марковић, звани Кравља Бабица, кога су, газећи поток и трчећи уз излокане сокаке, будили и у по ноћи готово сви сељани, терани тешким ноћним тељењима, у страху за исход. Но, није Ђорђе Кравља Бабица био чувен само по томе: са некакве две бакарне чудно савијене шипке тврдио је да свуда може да нађе водену жицу, поправљао мање кварове на сеоским млиновима чекићарима, уштројавао мршаве свиње и обесне вепрове, ројио пчелиња легла, гледао понекад и у шоље доконим сеоским домаћицама – радије све него да, често гоњен виком своје вредне жене која је готово и трчала путем ка њиви, тамо и оде. Често би и домаћин, код кога би га намирисала излазио пред врата и, док је Ђорђе вируцкао иза фиронге, уверавао љуту Ђорђеву домаћицу да га није од синоћ ни видео.
– Чика Јелéне, кол’ко дајеш да ти ја Жућка доведéм овдé на ракију?
– Море, не играј се бре, Ђорђе – одврати Јелен помало зловољно, не окренувши се. – Немој да одговарам за тéбе као за човéка, да ме сéцају по ветеринари и по милицију.
Ноћ је, облачна и свежа, увелико већ хладила ракију у жбану; у котлићу под сиском истицала, све тањим млазом, патока; далеко, од Кусог потока, допирао шапат младих борових засада. Жар је, изгрнут из ложишта напоље, још светлео около кад се из мрака, пазећи да не угази у врућу кашу просуте комине, која се тромо сливала ка шанцу, појавио Ђорђе водећи мирно Жућу на ланцу.
– Ево ти га, чика Јелéне, да се сам кући не враћаш.
Жућко је стајао машући репом газди, кривећи наизменично огромну гривасту главу.
– Је л’ тако, Жућко? – рече опоро Јелен узимајући ланац из Ђорђевих руку – Је л’ тако, кућо моја?!
Замичући низ шљивак ка дому, са Жућком који је тешким кораком каскао по лишћу застајкујући и вукући Јелена у страну запишавајући стабла, гране су му, невидљиве од тмине, дотицале, кривиле, обарале шешир; у једну, голему и чворновату, лупио је главом, посрнуо, готово сео пипајући огребано чело, које је Жућко, повративши се и умотавајући га ланцем, упорно покушавао да му лизне.
– Стани, чуваркућо моја – мумлао је Јелен придржавајући се о његова широка и јака леђа. Придигавши се, обухвати га оберучке под стомаком и с напором издиже његову тешку псећу телесину скоро до висине рамена; у носу, у устима, помешан са ракијом, осети његов топли псећи дах. Једва се, од тежине и неке изненадне тешке обамрлости, одржа на ногама захватајући боље само десницом кудраво топло големо псеће тело, док је левом омотавао и везивао на кратко ланац за грану.
Тешким и тромим, као пијаним, клижућим ходом спуштао се Јелен низ шљивик, низ већ росно лишће по израслој отави, придржавао се болним длановима за бодљива шљивова стабла, заносио, не окрећући се горе, где се у ропцу, последњим кратким трзајима, смиривало виснуло Жућково тело.
