Слађана Ђурђекановић-Мирић

ладово, 23–27. октобар 2006.

Кладово је од 23. до 27. октобра био град домаћин регионалне конференције „Стање културне и природне баштине у региону Балкана”, која је била прва у низу од три конференције шестогодишњег (2006–2012) регоналног пројекта „Ревитализација природне и културне баштине у Балканском региону”. Иницијатор пројекта била је Подрегионална радна група за Југоисточну Европу ИКОМ-а Европе – ICOM SEE, а организатори Народни Музеј у Београду – Одељење за превентивну заштиту „Дијана”, Археолошки музеј Ђердапа и Југословенски национални комитет ICOM-a. Партнерску подршку дали су Канцеларија УНЕСКО-а (UNESCO) у Венецији – BRESCE, Министарство културе Републике Србије, Хидроелектрана „Ђердап”, „Ђердап турист” и Скупштина општине Кладово.
Основни циљ пројекта је разрада заједничког система заштите покретних и непокретних културних добара и природне баштине са превентивном заштитом као основним методолошким приступом. Задатак прве конференције био је идентификација стања, проблема и постојећих ризика, друга ће се бавити превентивном заштитом, проценом ризика и, у складу са тим, одређивањем приоритета за санирање стања, док ће последња из пројекта, фаза „контроле ризика”, бити посвећена начинима спречавања уништења културне и природне баштине.
Пет дана трајања конференције било је испуњено различитим садржајима: од сајма публикација и опреме, обилазака археолошких локалитета Лепенски вир, Дијана, утврђења Понтес и Трајановог моста, као и природног резервата птица у Малој Врбици, преко изложбе постера о институционалним и појединачним активностима у области заштите културног и природног наслеђа, изложбе поводом десетогодишњице рада Археолошког музеја „Ђердап” и обележавања 40 година Научно-истраживачког пројекта „Ђердап”, до презентације, дискусије и закључака 50 радова, који су садржали преглед стања, праксу и искуства осам земаља у области заштите културне и природне баштине, из којих су долазили аутори. Осамдесетак присутних на конференцији упознало се са културном политиком, проблемима, правном регулативом, средствима, институцијама, стручним потенцијалом и едукацијом, као и са напорима органа безбедности на сузбијању нелегалних радњи са културним и природним добрима у Италији, Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији, Румунији, Албанији и Србији. Иако је конференција протекла у академском, али, истовремено и срдачном и пријатељском тону, за присутне из Србије посебно су била потресна излагања из Републике Српске и о страдању српске културне баштине због неодговорног односа Центра за очување наслеђа на Косову и Метохији – MNEMOCYHE 2000–2006.
Учесници конференције били су из међународних организација заштите културних добара (UNESCO, ICOM, ICCROM, ICTOP), владиног сектора (министарства културе, унутрашњих послова), републичких установа (Народни, Етнографски, Природњачки музеј, Завод за заштиту културног наслеђа Републике Србије, Завод за заштиту споменика културе), завичајних и специјализованих музеја. Презентације су обављане на два начина: путем саопштења и путем постера. На постерима су представили свој рад музеалаци из Тузле, Природњачког музеја Србије, Педагошког музеја Србије, Музеја Македоније, Народног музеја из Крушевца, Одељења за превентивну заштиту „Дијана” Народног музеја у Београда и Музеј рударства и металургије у Бору.
Борски Музеј рударства и металургије презентовао је део свог рада из области заштите покретних културних добара постером, урађеним према задатим стандардима и на енглеском језику са темом „Конзервација и рестаурација предмета у Музеју рударства и металургије у Бору”. Текст је садржао кратак историјат музеја са посебним освртом на оснивање и развој конзерваторске службе, а фотографије су илустровале ток конзерваторско-рестаураторског процеса или изглед предмета по завршеном третману. Критеријум за избор предмета били су старост, значај и врста материјала, што је требало да укаже на вредност музејских збирки и могућности конзерватора и конзерваторске радионице, која постоји од 1966. године. Аутори постера биле су Слађана Ђурђекановић-Мирић, кустос и Анкица Фајмоговић, конзерватор техничар. Постер је скренуо на себе пажњу пажљиво изабраним илустрацијама, јер је на њему био и жртвеник из Рудне Главе, представљен кроз конзерваторско-рестаураторски третман, а и заступљен у логоу музеја. Дизајн постера урадио је борски уметник Новица Станковић.
Прихватање рада о конзервацији и рестаурацији у борском Музеју рударства и металургије од стране организатора конференције, била је част и за музеј, али и за ауторе. Овом презентацијом још једном смо показали да и у малим срединама може да се ради на високо професионалном нивоу, што обезбеђују визионарство у организацији, кадрови и опрема.

Ана Јанковић

(Написано под навалом непосредних утисака.)

Свако добронамеран, а истовремено и љубитељ књиге, са нестрпљењем и радошћу очекивао је овај целодневни, добровољни метеж који сваке године окупља пар стотина хиљада књигољубаца, неколико стотина библиотекара и новинара и, како се ове године показало, више од 800 издавача из земље и света. Педесет први по реду, овогодишњи Београдски сајам књига изгледао нам је бољи, гламурознији, богатији него прошлогодишњи. Као највећи сајам књига у југоисточној Европи, а после Франкфуртског сајма најзначајнији у Европи, и овај је сајам показао да је и за нас саме ово најзначајнија и најпосећенија манифестација културе. У последњих неколико година, након што је знатно повратио свој некадашњи међународни углед, поново је постао стециште културних посленика широм света. Почасни гости биле су Канада, Француска и Велика Британија, а ове године то су биле Сједињене Америчке Државе. Идуће године у овој улози на сајму ће се представити Италија. Гостовали су многи познати и домаћи и инострани писци. Опет сте, ако сте били добро обавештени и упорни, могли да купите књигу потписану руком омиљеног писца. Сјај, много књига, жагор посетилаца, гужва, а нигде места да седнете и мало се одморите.
Овај сајам може бити посматран и из једне друге, не баш тако сјајне перспективе. Као слика и прилика друштва „у транзицији” као што је ово наше, и овај ће сајам остати упамћен по томе што су изостали некадашњи издавачки џинови попут Нолита, БИГЗ-а, Савремене администрације, нишке Просвете и других (приватизовани су и у великим финансијским проблемима, а неки се, тако приватизовани, више и не баве првобитном делатношћу). Посустаје и Српска књижевна задруга, а и неки други. Ако сте боље загледали, могли сте запазити да се још неке велике издавачке куће скривају иза штандова на којима су изложили претежно стару, а у великом броју случајева и туђу књижевну продукцију, на (непотребно) великом броју прескупих квадрата Арене Хале 1. Нажалост, посустају, па и нестају некада велики и значајни издавачи који су знали шта је добра књига и све што уз њу иде. Они су схватали да имају велику одговорност према људима који књиге купују и читају. Они су знали да направе добру књигу и да је добро и продају. Они су знали да укажу на то шта је добра, а шта лоша књига. Данас те поларизације готово да и нема. Нема је јер се готово нико и не труди да направи разлику између доброг и лошег. Иза сјајно дизајнираних корица, скупе и добро осмишљене рекламе, често се крије лоша литература, литература за једну сезону, литература које ће се на наредном сајму мало ко сећати.
Када говоримо о релацији велики издавач – мали издавач, неминовно ћемо сами себе довести до низа контрадикторности. Велики издавач некада – то је била фирма (државна, наравно), која је, у својој брижљиво осмишљеној књижевној продукцији, објављивала значајна дела из области науке и књижевности познатих и признатих аутора. Књиге су штампали у великим тиражима, добро опремљене, добро преведене, добро приређене, добро повезане и на квалитетном папиру. Велики издавач данас – то је или велики издавач некада, купљен за мале паре, од кога је остало само велико и звучно име или „новокомпоновани” издавач који се у свет издаваштва винуо вођен њухом којим је препознао шта воли „новокомпонована” књижевна публика, „новорођени” потрошачи масовне културе, који имају пара да са сајма (на пример) изађу клецајући под теретом (и буквално и метафорички) лоше литературе за једнократну употребу, али који немају превеликих књижевних захтева ни превеликог читалачког укуса. И једнима и другима који се данас декларишу као „велики” издавачи заједничко је следеће: њихови уредници се јавно хвале да преводе и објављују оно што и сами воле да читају, а наравно, нису криви што је то „у складу” са светским трендовима; вели ки број нових наслова – мали тираж – вишеструка прештампавања и доштампавања истих; на велика звона најављени као најтиражнији, најпродаванији, најтраженији, светски мега(хит)-писци, а у ствари у највећем броју случајева анонимци чак и у књижевним круговима земаља у којима су се „овенчали” бројним књижевним наградама (како их најављују наши издавачи), тј. непознати и књижевно непризнати и маргинализовани (част изузецима). Заједничка им је и тематика којом се баве: то су књиге које ће свакако заинтересовати и забавити просечног читаоца и које ће се добро продавати: разне романсиране биографије познатих личности засноване на „историјским” и „научно доказаним” чињеницама, бескрајне (и бесмртне у пејоративном значењу) епско-фантастичне сторије, те љубавне, животне и остале причице разних тинејџерки, купохоличарки, неостварених, средовечних и осталих жена (а и мушкараца). Неизоставно морам да споменем и популарне приручнике типа: тајна успешног почетка, како да постигнете договор или изађете на крај са незгодним људима, те како да стекнете самопоуздање, како да будете срећни упркос свему, како да остварите своје снове и узмете судбину у своје руке, тј. како да из књига научите да живите. Не смем заборавити ни бледе копије и банална и млака угледања на Да Винчијев код (какав год да је и шта год неко о њему мислио, његову славу, а и тираж, тешко је достићи). Заједничко им је и то што им неретко и Министарство културе иде „на руку”, те из сасвим очигледних разлога откупљује такве издавачке бравуре за „потребе” библиотека и њихових корисника широм Србије, потпомажући их („велике” издаваче) тиме и финансијски, а и крајње практично, празнећи им магацине за наредне подвиге. Заједничко им је и то што су им књиге лоше преведене јер вероватно у том сегменту штеде (често можете бити у недоумици да ли то преводилац горе познаје језик са којег преводи или свој сопствени), лоше лекторисане, лоше повезане, на лошем, прљаво-белом папиру (и овде је штедња очигледна), који често квалитетом нимало не одступа од новинског (на коме се новине, иначе, по мом скромном мишљењу и штампају да би биле јефтиније и да би их, након што их прочита, човек једноставно – бацио). У сталној потрази за што већим бројем чланова, библиотекари, иако (не)свесни шта купују, бирају и од својих локалних самоуправа тешко напабирчен новац троше на оваква штива, а онда се, у чуду, хватају за главу када схвате да те књиге нису прошле тест: након два-три читања, завршиле су на репарацији. И опет трошкови. А новца никада доста. Није ни чудо. Неки од „великих” прибегавају још једној нечасној работи: уколико се пре одласка на сајам није добро обавестио, библиотекар на себе преузима велики ризик да код појединих непоштених издавача купи књиге које су изложене на сајму, а у ствари нису књиге, већ макете. „Мудро” прећуткујући ову чињеницу, ти издавачи, наплативши на превару библиотеци рачун за неодштампане књиге, од библиотеке праве свог суфинансијера. Има ли библиотека које то себи могу да приуште? Ево још једног примера, тј. жалопојке са становишта библиотекара који мора по строго утврђеним каталошким правилима да обради неке од тих књига. Поређења ради, да бисте, на пример, обрадили књигу неког иностраног издавача, чак и не морате да познајете језик на коме су објављене, толико је све на свом месту. Тачно се зна где се штампа аутор, где наслов, где издавач, издавачка целина или остали релевантни подаци. Код ових „наших” се не зна „ко пије, а ко плаћа”. Ту никаква правила не важе. Толико је све несређено, да се често збуне и искусни обрађивачи из Народне библиотеке Србије или Библиотеке Матице српске јер су доведени у недоумицу да ли је то што је на насловној страни истакнуто, рецимо стварни наслов или наслов подређеног дела, да ли је у питању поднаслов или наслов збирке, а да и не говорим о томе да се често наслов на корицама и насловној страни не подударају (а неретко се на хрпту налази још једна верзија наслова). Или рецимо, изађе из штампе књига, а издавач тек од другог њеног наставка схвати да би то могао да буде читав серијал, па онда друга, трећа, први део четврте и други део четврте књиге припадају истој издавачкој целини, а прва, од које је сага (у последње време најчешће епско-фантастична) и започела, не припада, јер тако није назначено. Отуд, вероветно, и извесно шаренило, поготово у електронском каталогу: иста књига води се и на наслов, и на његов подређени део, и на збирку, како је ко од обрађивача разумео, а све из простог разлога јер на насловној страни и осталим местима у књизи не можете разлучити шта је шта. Толики је неред. На страну нова пошаст која све више узима маха: такозвана киоск-издања, тј. књиге намењене за продају на трафикама и у самопослугама. Руку на срце, нисмо то ми измислили. И у много богатијим земљама књиге можете купити у трафици, међу новинама и жвакама. Али се тамо зна шта се и како може продавати у трафици. А зна се и то да свако ко држи до себе и до сопствене личне културе књиге неће куповати у трафикама, већ ће гледати да то учини у књижарама или на сајмовима, бирајући по свом укусу квалитетна издања у сваком погледу, не дозвољавајући да тај избор буде насумичан, унапред одређен од стране оних који би да брзо зараде објављујући чак и тиражне писце (ако су живи, вероватно без њиховог знања) у џепном формату, на лошем папиру, са корицама од танушног картона лоше дизајнираног, на самој ивици кича, у огромним тиражима по смешно ниским ценама, очигледно избегавајући плаћање ауторских и осталих права (не разумем се најбољу у ову проблематику, али можда и пореза!?). Тако се на сајту Народне библиотеке Србије у ранг листи првих 100 издавача монографских публикација за период од 1. јануара до 29. децембра 2006. године, а на основу Централног каталога COBIB.SR на одличном 4. месту нашао и један познати београдски издавач који је до пре пар година, и то веома успешно (што и данас чини) објављивао дневну, недељну и месечну штампу, али је однедавно придодао још једну делатност – трафикинг издаваштво монографских публикација, тј. књига, и иза себе по броју објављених наслова на тој листи оставио многе реномиране издаваче којима је издавање књига основна делатност. Свим овим издавачима, о којима је до сада било речи, основни и једини порив је профит. Тога, нажалост, има све више. О читаоцу се све мање мисли, а о „мисији‘‘ књиге све мање говори (осим ако се и ту не умеша политика). И то баш у години која је проглашена годином КЊИГЕ.

А када се каже мали издавач, углавном се мисли на оне који немају велики профит, јер се не служе свим горе поменутим триковима, да их не понављам. У том смислу, када кажем МАЛИ издавач, ја мислим ВЕЛИКИ издавач, јер такви имају малу зараду, али велику културну улогу, јер имају јасне издавачке концепције од којих ни у ком случају не одустају, крајње су професионални према свима, почев од самог аутора, па до крајњег корисника – читаоца. Они поштују сва правила понашања. Они су јахачи на дуге стазе, али, када једном све дође на своје место, па и у издаваштву, они ће опстати и неће имати чега да се стиде, ни одличног дизајна ни уредничке и лекторске припреме ни високог квалитета штампаних књига. Нико им неће замерити да су им књиге незаслужено и преко везе откупљене, нити да су одредили вишу цену својих књига за откуп Министарства него што је она у књижарама. Нико им неће замерити да једна цена исте књиге важи у њиховој књижари, друга на уличном штанду, трећа код конкуренције. Они нуде исте услове за све. Они уливају наду да ће једнога дана издаваштво код нас, као својеврсни микрокосмос, постати једно боље, хуманије, поштеније и културније место.
Будући да и једне и друге (прве у нади да ће се променити на боље, друге у нади да ће тако наставити), доживљавам као пословне партнере, нећу их овом приликом именовати и наводити ни као негативне ни као позитивне примере. Сви они који на овај или онај начин купују и читају књиге, где свакако, сврставам и своје колеге библиотекаре, па и они који те књиге штампају, знају о чему и о коме говорим… док пишем.
После читаве једне овакве тираде, да сам ја била у прилици да је слушам или читам, прва бих се запитала: и, шта сада? Није конструктивно јадиковати над постојећим стањем, него смислити шта треба учинити да се оно превазиђе. Ја не знам шта. Ми немамо ни бољи сајам ни боље издаваче ни боље читаоце. Очигледно да проблем високо надраста све напред поменуте актере и да се њиме мора позабавити много виша, највиша инстанца – Влада Србије, која ће, коначно, донети закон који ће регулисати сва питања у домаћем издаваштву и учинити га професионалнијим, а све зарад једног, узвишеног циља: афирмисања књиге и читалачке културе у Србији.

Тамара Кесић

Види, лијева половина травњака ломи се на десно, а десна на лијево. Мора да воли ту земљу испод себе, када је тако грли. Сретни су сви ови мрави под њом. А, и они носе плодове боровнице у своје канале. Свака боровница спусти у себи, бар, по једног црва, а тај црв зрна јагорчевине; јер зна се да црв највише воли у прољеће да сања под листом јагорчевине. Срећна су сва та зрна под травњаком који их грли.
Часлав Шари дубоко зажали што није зрно јагорчевине.
– Овај пас има сиво око. Сигурно с њим види нешто што ја не могу. Изразито је миран, иако је врео камен на којем лежи, испод, још врелијег сунца. Сасвим је тачно, да му, баш, оно даје праволинијски одбљесак успаваности, заједно са ухом и репом приљепљеним за онај врели камен.
Часлав Шари дубоко зажали што није одбљесак сивог ока.
– Свака тераса има сјај. Неке сјај мокрог веша, неке сјај умрежене пузавице, неке сјај пара столица и разиграног пасијанса, неке незавршеног гоблена, неке карфиола који се куха. Зашто онда ова тераса, којој ограда подсјећа на вез од челика, има само рђу? Изгледа ријетко посјећена, да би се на њој започео пасијанс или гоблен.
Часлав Шари дубоко зажали што није започети пасијанс.
– Пази, ова локва дубља је од осталих локви које сам видио. То су оне у којима спава крокодил – бар су ми тако рекли. Сваки крокодил носи чворка да му чисти зубе, за којима носи алгу или рибе, а рибе планктоне и шкољку. Шкољка носи шум воде, а он одјекује јаче од сваког шума.
Часлав Шари дугоко зажали што није шум воде.
– Црвена кеса од пластике долетила је с пијаце. Видим то по правцу њеног кретања. Неко ју је испрскао јогуртом. Ма, да… препознајем је. У такве кесе пакује се само Алва са трећег штанда. Око себе гаји плаве голубове који кљуцају остатке са муштеријиних ципела. Сигурно ће за кесом полетити још неки плави голуб да искљуца остатке јогурта. Занима ме ко ће бити бржи: кеса или голуб…
Часлав Шари дубоко зажали што није пластична кеса.
– Какав је ово предмет? Пола је сив, пола је жут. Личи ми на млијечни зуб, неки трећи или четврти из доње вилице. Бар тако дјелује. Овај је преко себе превалио баш пуно ушећерених јабука или сувих смокви и свилених бомбона. Не могу се сада сјетити да ли у ушећереним јабукама остају кошпе… Кошпе доносе више памети него месо рибе или некухана цикла.
Часлав Шари дубоко зажали што није кошпа јабуке и погледа испред себе.
Мајка Агнеса је стајала у истој хаљини коју је и јуче носила. Рече:
– Чекам те, Чаславе с чашом млијека. Оно ће спријечити твој зуб да постане сив и жут као тај што носиш. Здраво је и вратиће ти снагу коју си изгубио на путу од игралишта.
С чашом млијека, Часлав врати здравље и снагу, али је изгубио и заборавио жељу да буде зрно јагорчевине или започети пасијанс.
Више се тога није ни сјетио.
(Трећа награда на Конкурсу за кратку причу)

Виолета Блага

Тог пролећа Елеонора звана Нора (Ибзенова драма – 3 вертикално) нашла је напокон швалера (љубавник – 12 хоризонтално). Заљубила се као гимназијалка, иако је ускоро, требало да прославе тридесет година матуре (испит зрелости – 19 усправно). Обзнанили су у новинама. Сви они који нису оглашени на последњима странама градског „Гласника”, који се нису ушинули, нити одлетели преко баре да посете децу расуту по белом свету, усхићено су се спремали за тај значајни датум. Позвали су чак и сенилног професора Леку, физичара (природна наука – 21 вертикално), који удобно проводи своје старачке дане, у Дому на периферији, у заслуженој пензији. Швалер је био харизматични Квазимодо, (Главни лик романа Звонар Цркве Нотр Дам – 44 хоризонтално) Тако га је мајка звала од миља, а беше једина жена, осим Норе, која је у њему успевала да разазна какву – такву лепоту. Био је погрбљен, ћелав и буљавих очију али, непоновљиво замаман.
По Нориној теорији о мушкарцима, уклапао се невероватно: „Ако си сигурна да га нико неће, онда је само твој!”, тврдила је, срчући кафицу са својом најбољом другарицом – исфрустрираном Маги. Био је потпуно различит од њеног досадног, трећег мужа, бившег шахисте велемајстора, наше, бивше отаџбине. Квазимодо је имао – Оно Нешто, боју гласа као Рет Батлер (главни мушки лик у филму Замјео их вјетар – 13 окомито), вишезначне, трик реченице на које падају релативно начитане средовечне интелектуалке и наравно, џентлменско понашање. Састајали су се пре и после њеног козметичког третмана, у највећој тајности, јер је опасније било да их ухвати његова мајка, посесивна стара роспија, него ли њен муж, ако неким чудом, изађе из шах клуба раније и примети да му нема супруге у кухињи, тачно на оном месту где се дивно сусрећу фрижидер и радна плoча за мешење теста. Нора и њен Ах! – Драги!, одлазили су у мотеле, с оне стране Мораве (река у Србији – 48 хоризонтално), где су упорно, али без икаквог успеха, покушавали да изазову бурну хемијску реакцију два испошћена тела. Обесхрабрен и потпуно полудео од страха да његова мајка не дозна, ретко када би успевао да код себе изазове макар наговештај позиције за одрађивање оног мучно-слатког стања од кога је, тако брижљиво чуван, ех, педесет две године. Замамни педест двогодишњи нежења, прекинуо је ту лудост, скинуо терет са себе! Оставио је. Елеонора, звана Нора била је смлаћена… плакала је данима, гутала пилуле. Запијала се са пијандурама у голф клубу у току преподнева. Повраћала нешто зелено и горко – али је осећај љубави и патње није напуштао, ко зна колико времена. Пилинг лица радила је сваке седмице. У четири по подне излазећи из козметичког салона освртала се да види његов вартбург (марка аута из ДДР – 34 вертикално) али узалуд, њега не беше нигде! Припитомио се, повратио уз мајчин скут. Блудни, неваљали син, вратио се на своје исходиште, засео у фотељу преко пута маме и требио грашак као некад, „О боже, какво олакшање, бити исправан, неоптерећен…”, мислио је.
Нора је размишљала да прекрати себи муке, увек кад се ушика. Претила је самој себи у огледалу. Буљила закрвављеним очима негде у празно, у правцу прозора, где је у окну видела његов, само његов лик… Међутим, није се убила.
„Увек тако недоследна, Бог је вид‘о, говорила је њена најбоља дру гарица исфрустрирана Магдалена, „Буди Бог с нама!”
„Моја љубав према њему стално расте, цвилела је код психијатра, следбеника Фројда (чувени психијатар Сигмунд – 73 хоризонтално)
Међутим, као што обично бива: Љубав је расла, расла, па спласла…
Једног дана, спласла!
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

Саша Д. Ловић

Возимо Апља и ја нека дрва мом сељи. Грабова. Ноћ… Магла… Возимо и ћутимо… Пушимо… Он Бест а ја Див. Апља се нервира а ја ‚ладан к‘о шприцер а он млађи од мене, пффф… и кажем му ја Апљо, зајеби се нервираш, а он ништа, ћути и бечи се к‘о вампир. Па, изеш му јарца, опет ћу ја, ће нам плати за месец дана и другу рату, шта сад, дај да стигнемо, замезимо мало, попијемо, ће видиш – а он се само окрене и пљуне кроз прозор.
И… заглавимо се ми! Он мени и оца и мајку и семе и племе и… Почне киша, а ‚ладно, ‚ладно и он брууум, врууум, ма јок. И потурам ја под точкове и ћебе и картоне и неке дашчице нађем иза, ту, тц! Апља извади онај његов мобилни, ал‘џабе, нема сигнал. Он онда почне да псује и шутира оне гуме. И псује, псује и одједном – ништа. Гле, па он пао! Апљо, Апљо – еј бре! Ја се дерем, а он гледа бело. Стрефило га… ту, на сред пута… и поче да звони онај његов мобилни, ал‘ ђавола, ја не знам да се јавим, покис‘о стојим и размишљам, нит‘ сеља добио дрва грабова, прву рату целу, и мој део, Апља дао оном Томи за водомер, да му угради у село, а Апља умрео… А млађи од мене… и сад – шта ја да радим?
(Прва награда на Конкурсу за кратку причу)

Драгица Радетић

Одређење библиотеке као храма или капије знања припада прошлости.
Захваљујући новим технологијама,
новим културолошким и економским потребама корисника, врата „храма” су отворена споља. На отвореним вратима био је неминован сусрет старог и новог, старовремског библиотекара и савременог корисника.
Успостављање комуникације међу њима и међусобно разумевање захтевало
је прихватање споља долазећих промена и измене у унутрашњем реду, поретку и обављању библиотечке делатности.
Не први пута, теорија је устукнула
пред праксом.
Према теорији, библиотечка делатност
обухвата набавку, обраду,
чување и коришћење књижне и некњижне грађе. А етимолошко значење
библиотека указује на место на коме се чувају књиге (biblion – књиге,
theke – спремиште). Дакле, теорија предност даје носиоцима информације
(књизи, часопису, рукопису, музикалији…)
у односу на саму информацију,
као садржају који се преноси.
Међутим, пракса показује да савремени
корисник трагајући за одговором
на питање о одређеном догађају,
личности, предмету или појави,
у библиотеку све чешће долази по информацију. Потребе за информацијом,
у било ком облику, писаном, усменом, аудио-визуелном, све више расту.
У библиотекама су увек постојале значајне, али гломазне, референсне збирке у којима се могао наћи одговор на многа питања корисника. Појавом других извора информација, физичких
и дигиталних, те збирке, као део културне баштине, нису изгубиле на значају, али се приступ информацијама
променио; информације су постале
доступне свима, лакше се складиште
и брже претражују. Са новим технологијама информација је ослобођена
и бивши монопол над информацијама
је укинут. Монополски приступ
информацијама који је контролисао
знање и давао предност једнима
у односу на друге, некада присутан
у скоро свим областима људске делатности, захваљујући новим технологијама,
данас је превазиђен.
Информационе технологије, а посебно
Интернет, постали су део наше свакодневице. Према новијим подацима,
данас Интернет користи преко милијарду људи. Интернет обликује свет у коме живимо и формира наш поглед на свет.
Сви желе бити информисани, јер бити ИНформисан, значи бити у тренду.
Ипак, важно је имати на уму, да Интернет пружа информацију, али не даје и истинско знање, зато је имати приступ Интернету и бити компјутерски
писмен, неопходно, али не и довољно. Давно пре, старогрчки мислилац
Есхил изговорио је нешто што и савременом човеку може бити наук: „Мудар је онај који зна нешто корисно,
а не онај који зна све”. Да би се разумео
смисао неке информације потребна
је одређена стручност и знање, као кључ за њено дешифровање.
О информацији, њеном преносу и примени, смислу и корисности, као и о односу информације и знања, тек ће говорити млада наука о информацијама
и нови стручњаци, информатичари.
Њихово знање биће потребно
и у библиотекарству, музеологији, документалистици, новинарству и другим дисциплинама које су се до сада бавиле информацијом на један другачији начин.
У протекле две деценије информатика
улази у библиотеке, додуше споро
и поступно, али у циљу задовољавања
све сложенијих захтева корисника.
Информатизују се библиотечки
каталози и каталошки опис књиге,
класификују подаци, формирају софтверске базе података, програмски
се креирају библиографије и цитатне
базе и израчунава библиотечка статистика. Наравно, појавом Интернета
као средства које омогућава кориснику
приступ информацији изван
библиотеке, улога библиотека се не умањује, али се мења.
Добро обавештени корисник у библиотеку
све чешће долази због консултације,
да би физички приступио документу као носиоцу информације или потражио нешто више од онога што му је било на располагању претражујући
по Интернету…
Улога библиотеке у скорој будућности
може бити изузетно значајна
ако се узме у обзир да тржиште
информација све више почиње трговати информацијама, да ће све мање бити бесплатних onlajn приступа,
да се морају поштовати закони о забрани издавачког копирајта и коришћења
оргиналних радова и резултата
истраживања у различите сврхе, без одобрења аутора. Библиотека у овим случајевима може имати незамењиву
улогу посредника.
Али, улога библиотека се не би могла
мењати без свести библиотекара о неопходности тих промена. Упркос
томе што се промене бојажљиво прихватају, што постоји степен неповерења
према новом као непознатом,
библиотекари све више увиђају њихову неминовност. Промене се заснивају
на учењу. Да би успешно могли
одговорити захтевима новог, информатичког
доба, односно захтевима
својих корисника, библиотекари и сами морају бити информатички образовани. Стручно усавршавање библиотекара подразумева не само континуирано учење него и промене професионалног понашања. Библиотекар
постаје професија коју обликује будућност.
Литература:
1. Ив-Франсоа Ле Коадик, Наука о информацијама,
Clio, Београд 2005.

Јасмина Вуканић

(Мр Драгана Милуновић, Библиотеке за хендикепиране, Задужбина Андрејевић, Београд, 2006)

У издању Задужбине Андрејевић објављена је монографија „Библиотеке за хендикепиране‘‘ ауторке Драгане Милуновић, која представља приређену магистарску тезу „Библиотеке за хендикепирана лица‘‘, одбрањену децембра 2004. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
У раду су, у складу са пружањем посебних библиотечких услуга или са специфичном организацијом, третирани проблеми библиотека за слепе, глуве, библиотека за ментално ретардирана лица, а у извесној мери и пружање библиотечких услуга старим лицима, болесним лицима, и лицима са психолошким проблемима или телесним повредама код нас и у свету.
Развој библиотека за хендикепиране отпочиње настанком библиотека за слепе које представљају најразвијенији и најзаступљенији тип специјализованих библиотека за хендикепирана лица. Специфичност ових библиотека огледа се у томе што оне својим корисницима нуде посебну врсту грађе која је дата у тзв. алтернативним форматима.
Организацију и процес рада у библиотекама за хендикепиране илуструје компаративна анализа која је у раду дата на примеру Конгресне библиотеке у САД, библиотека за хендикепиране шест европских земаља и библиотека за хендикепиране у Београду. Ова анализа пружа увид у бројне разлике у технолошкој и организационој развијености ових библиотека. С једне стране, представљен је Сервис Конгресне библиотеке у САД (Национални библиотечки сервис за слепе и физички хендикепиране), који заједно са библиотекама у мрежи покрива готово читаву територију САД и истиче се као узор на пољу бављења хендикепиранима. С друге стране, дата је слика стања у Европским и библиотекама за хендикепиране у нашој земљи. У нашој земљи стање у библиотекама за хендикепиране је врло незадовољавајуће. У њих се недовољно улаже и оне не функционишу као самосталне установе већ постоје у саставу других институција (школа, домова, организација које се баве заштитом хендикепираних лица), чиме је развој ових библиотека знатно ограничен. У развијеним Европским земљама ситуација у библиотекама за хендикепиране варира између ове две крајности.
Посебно поглавље посвећено је међународним библиотечким удружењима хендикепираних лица, односно најзначајнијој, IFLA секцији библиотека за слепе, која се већ годинама бави и унапређивањем библиотечких услуга за слепа лица и унапређивањем рада библиотека за слепе. Запањујући је податак, дат на основу процене IFLA-е, о томе да је тренутно слепима доступно само 3–5 % свих публикација које постоје у свету.
У поглављу у којем су описани стандарди у библиотекама за хендикепиране (стандарди у односу према корисницима и стандарди за каталогизацију материјала у алтернативним форматима), ауторка спомиње и посебно важну иницијативу Народне библиотеке Србије, покренуту 2003. године о оснивању Библиотеке за слепе као самосталне установе. Овај, још увек нереализован пројекат, представља један од могућих начина да се у нашој земљи пробуди свест о неопходности оснивања самосталних специјализованих библиотека.
У монографији су презентована најновија техничка и технолошка достигнућа која представљају основни предуслов за постојање библиотека за хендикепиране и за њихов даљи развој. Међутим, и поред наглашене потребе ових библиотека за савременом технологијом, од почетка рада присутан је императив о значају људског фактора, односно о значају приступа библиотекара хендикепираном кориснику. Одговарајући приступ библиотекара код корисника умногоме може да резултира и рехабилитацијом, подизањем нивоа мотивације и социјализацијом.. Због тога се у овим библиотекама посебно инсистира на систематској обуци библиотечког особља.
Ауторка се посебно осврнула на „библиотерапију‘‘, методу којом се пацијенту даје брижљиво одабран материјал на читање. Читањем одређене литературе, уз процес идентификације са ликовима и емотивним уживљавањем, пацијент се суочава са сопственим проблемима и начинима на који они могу да се реше. И поред тога што постоје и негативна искуства у примени ове методе, па самим тим и различита схватања о њој, она свакако отвара нове димензије у приступу библиотекара хендикепираном кориснику и наглашава снагу терапеутског дејства читања.
Рад пружа увид у историјску перспективу и савремена кретања библиотека за хендикепиране, код нас и свету. Покреће и бројна питања која се тичу специфичности захтева које ове библиотеке имају. Нуди и бројне идеје, конкретне кораке и обрасце које савремене светске библиотеке користе у пружању библиотечких услуга хендикепиранима.
Овај драгоцен рад из библиотекарства представља и синтезу сазнања из различитих наука и дисциплина – дефектологије, медицине, психологије и социологије.
О потреби за објављивањем једне овакве монографије не треба посебно говорити. Треба само истаћи да ће примена сазнања која су наведена у монографији тек говорити о њеној вредности.
Ова мултидисциплинарна студија, осим што представља значајан показатељ стања, потреба, и перспектива развоја библиотека за хендикепиране пружа значајне смернице у превазилажењу оквира у којима се крећу библиотеке за хендикепиране у нашој земљи.

Богдан Трифуновић

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис’’ свој први сајт добила је 2000. године. Сајт је био замишљен као место где ће се представити целокупан културни живот Чачка, нешто попут специјализованог портала културе са свим установама, вестима и дешавањима која чине културну понуду града. Таква (пре)амбициозна концепција, очекивано, није опстала, јер библиотека није имала раднике који би посветили томе послу већи део радног времена, али и због тога што је одржавање и ажурирање сајта у потпуности зависило од других. Библиотекари би једино припремили вест и фотографију, који би се путем електронске поште слали особи задуженој за одржавање сајта. Тиме је сав утицај на садржај био завршен, па и не чуди да су практично само вести једини мењани део сајта од 2000. до 2006. године.
Пошто је стари веб сајт визуелно постао превазиђен и неатрактиван, одлучено је да се приступи изради нове интернет презентације. Направљен је одређени концепт, према коме су се радници библиотеке водили у преговорима око израде сајта. Почетни контакти са фирмама које се баве веб дизајном нису доносили охрабрења, јер је замишљени пројекат својом величином, а тиме и ценом, превазилазио суму новца коју је библиотека намеравала да потроши. Више месеци ствари се нису помериле од нацрта на папиру, све док није преовладало уверење да тренутним стањем нико није задовољан: библиотека, као важан чинилац културне понуде у локалној заједници, није имала адекватно присуство на интернету, док су корисници библиотеке ускраћени за лакши и бржи приступ информацијама путем интернета. Стекао се утисак да је све боље од неактивног веб сајта, па је један радник библиотеке приступио учењу веб дизајна, са књигом у руци испред компјутера.
Читав процес израде сајта и његовог „пуњења’’ текстовима и сликама трајао је око четири месеца, уз редовно обављање свакодневних радних задатака и неизбежни рад у слободно време. Софтвер коришћен за веб дизајнирање чинио је програм MacromediaDreamweaver 8, који се показао као веома погодан за руковање од стране почетника у HTML-у (HyperText Markup Language, Хипертекстуални језик за маркирање). Поред тог програма, у оквиру пакета Microsoft Office дистрибуира се и програм Front Page, који је такође специјализован за израду интернет страница и представља солидно решење за веб дизајн. Оба програма обилато се пропраћена објављеном литературом, од најпростијих књига за почетнике, до исцрпних решења типа „све у једном“, али је превагу приликом избора однело решење Macromedia-е због већег броја опција за рад. Скоро цео сајт Градске библиотеке урађен је у HTML-у (преко 100 страница), осим две странице где је имплементиран језик PHP (Hypertext Preprocessor), за чију израду се најсрдачније захваљујемо Урошу Пешовићу, дипломираном инжењеру електротехнике. Осим тога, за израду навигационог менија, као основног средства за кретање кроз садржај сајта, искоришћена су бесплатна решења програмског језика JavaScript, која се веома лако могу пронаћи и преузети на интернету, а служе за додавање интерактивности HTML страницама. За напредније форматирање изгледа страница искоришћени су CSS (Cascading Style Sheet) стилови, који се лако и интуитивно дефинишу у програму Dreamweaver, а служе за уједначен изглед сваке странице у оквиру сајта.
Садржај веб сајта урађен је у потпуности ћирилицом, док су основне информације о библиотеци, њеној структури, историјату, услугама и програмима преведене на енглески и немачки језик и налазе се на посебним деловима сајта за кориснике којима српски није матерњи језик. Покушано је да се корисницима на једном месту пружи што више информација на што краћи могући начин. Већ се увидело да се у оквиру будућих ревизија сајта морају додатно сажети сви текстови, како преобиље текста не би угушило суштину пренетих информација. Најбољи критеријум према коме ће се ревизија сајта водити биће статистика посећености. Странице са највећом посећеношћу, односно делови сајта који највише интересују посетиоце, заслуживаће даље усавршавање и стално ажурирање садржаја, док оне са мало или нимало посећености или нису потребне у оквиру презентације или су представљене на погрешан начин и на неадекватном месту. Статистика за последња четири месеца показује да су корисницима најзанимљивија електронска издања Градске библиотеке у Чачку, која се бесплатно нуде за преузимање са сајта. Такође, део сајта „Дигитална библиотека”, који је посвећен дигитализацији материјала из фондова чачанске библиотеке, показује константно повећање посећености како се све више материјала објављује у дигиталном облику.
Индексна, почетна страна доноси главни мени са исцрпним оба вештењима о структури библиотеке, њеном историјату, услугама, издањима, информацијама о Дисовом пролећу као најзначајнијој манифестацији коју библиотека организује. Поред тога ту је и део где се могу преузети електронска издања одређених публикација чачанске библиотеке, као и одељци „Пројекти” и „Летопис”, где посетиоци могу стећи увид шта је то на чему се ради, односно шта се урадило (са старог сајта преузете су вести које прате активности од 2000. до 2005. године). Већ поменути сегмент „Дигитална библиотека” представља колекцију дигитализованих докумената из фондова Градске библиотеке, који својим садржајем и формом чине део културне баштинe Чачка и шире околине. Највећи део почетне стране резервисан је за вести о најновијим дешавањима. Седмична акција „Књига недеље” прати се преко дела где је могуће видети скениране корице и кратки приказ препоручене књиге за ту недељу. Постоји и архива претходних приказа Књига недеље. Посетиоцима сајта омогућено је да преко услуге „Питајте библиотекара”, путем електронског формулара, комуницирају са библиотекарима, постављају питања, остављају коментаре или критикују рад библиотеке и њених радника. Један од највреднијих делова сајта чини део „Информациони сервис”. Желело се да посетиоци на једном месту добију што више информација које су потребне у свакодневном животу. Ту се могу наћи редови вожње са железничке и аутобуске станице у Чачку, адресар важних установа у граду, комплетан адресар са адресама, телефонима и веб адресама свих факултета, виших, средњих и основних школа у општини, линкови до више сајтова где се нуде огласи за посао, мапа Чачка, информације за студенте и слично. Намера је да Информациони сервис стално буде допуњаван новим садржајима и тиме прерасте у прави електронски шалтер, чиме би се делимично испунила једна од улога савремене библиотеке.
Редизајнирани веб сајт Градске библиотеке у Чачку не представља врхунски домет из области интернет технологија, што је и разумљиво ако се узме у обзир да га је радило лице сасвим другачијег профила образовања, коме је наведени сајт и први такав пројекат у каријери. Ипак, од визуелног доживљаја далеко је значајнији производ који је установа добила: веб сајт који се одржава и ажурира новим вестима директно од стране запослених, чија је израда коштала значајно мање од просечног тржишног износа. Поред тога, библиотека у Чачку је након реализације овог пројекта обогатила своју структуру запослених, јер стечена знања из области веб дизајна и интернет технологија могу се даље преносити на колеге, што је веома значајно када у систематизацији послова библиотеке још увек нема предвиђених места за стручњаке из тих области. Показани начин израде интернет сајта јавне библиотеке може бити својеврсно упутство и за друге библиотеке које се налазе пред проблемима или дилемама које је решавала и библиотека у Чачку. Уз адекватну подршку више инстанце, лични афинитет и вољу да се нешто уради, многе постојеће проблеме у установама културе могуће је решити уз постојећи кадар, са скромним средствима и у кратком временском року. Пример: www.cacak-dis.org.yu.

Др Драгана Малић

Школске библиотеке су од свог настанка имале специфичну врсту корисника (ученике и наставнике) и фондове који треба да удовоље захтевима наставног процеса. Јавне дечје библиотеке су настајале касније, тек када се уобличила свест о значају ове области библиотекарства, као одраз промена у педагошким теоријама о улози писмености, читања књига и развијању навике коришћења литературе код деце. Временом су јавне дечје библиотеке постале носилац неформалног образовања које тече паралелно са формалним.
Иако типолошки различите, јавне библиотеке су стручно (кадрови) и технолошки (информациона технологија) у могућности да школским библиотекама пруже подршку у многим областима и у вези са мноштвом питања: од практичних решења током компјутерског обављања одређених библиотечких послова и формирања разноврсних база података, о стварању и попуњавању специфичних фондова за ученике са посебним потребама (за тзв. развојне групе деце), до саветодавног рада приликом набављања рачунарске опреме и укључивања у јединствену локалну и регионалну библиотечко-информациону мрежу.
Локална заједница обликује и помаже образовни систем, па се тако и финансирање рада школске библиотеке врши по истим принципима као и финансирање целокупног образовног система. Матичне библиотеке у Србији имају законску обавезу да прате рад школских библиотека које чине део јединственог библиотечког система, а посебним прописима су регулисане радне обавезе школског библиотекара.¹
Док се библиотечка служба школских библиотека базира на броју ученика и наставника школе и наставним програмима које библиотека треба да прати и подржава, планови библиотечких услуга јавних дечјих библиотека базирају се на статистичким подацима о укупном броју деце узраста од 5 до 15 година на одређеној територији, без обзира да ли су стални или потенцијални чланови библиотеке. Јавне дечје библиотеке „окупљају и предшколску децу, омогућавају родитељима и породици да активно учествују у првим дечјим искуствима везаним за књигу, отворене су и онда када школе не раде, и што је најважније јасно показују да књиге нису само и једино за учење у оквиру школског програма.”²
Што је још значајније, јавна библиотека пружа свим члановима локалне заједнице подршку у учењу током читавог живота, а не само током редовног школовања. Јавна библиотека сукцесивно обезбеђује избор грађе о разним темама, „који ће омогућити људима да следе своја интересовања и помаже њихово формално или неформално образовање.”³
У библиотечкој литератури многи су аутори анализирали проблеме у раду јавних дечјих и школских библиотека, као и могућности унапређења њихове библиотечке делатности, закључујући да и поред различитих функција и задатака, обе врсте библиотека теже испуњењу истог циља: васпитавању и образовању младих. Тај заједнички циљ, у чијем је средишту књига као основно средство васпитно-образовног процеса, захтева непрекидну сарадњу и узајамну повезаност и једног и другог типа библиотека, што ће рећи да делатност и развој једних никако не може и не сме да угрози, а још мање искључи постојање и развој других библиотека.✴
Са порастом броја школских библиотека и ширењем мреже јавних библиотека више се увиђа и значај њихове међубиблиотечке сарадње: „.. што се школске библиотеке више развијају, то више читалаца имају јавне библиотеке. Ове двије установе се допуњују, тако да је свака неопходна корисницима који јој се обраћају.”⁵
У свим облицима стручног и педагошког рада школска библиотека би требало да сарађује са одељењима јавних библиотека, јер је задатак јавне библиотеке да помогне и подржи тај процес. Задаци јавног образовања и јавног библиотекарства се тако међусобно допуњују. Педагошка сарадња и набавна политика централне су тачке сарадње између школе и јавне библиотеке, чиме се заједнички долази до истог циља: популаризацији књиге и читања међу школском децом. У време појаве модерних средстава за преношење информација, књига и даље представља главни и најважнији извор стицања знања. За организовано и потпуније литерарно васпитање и образовање деце, поред устаљених облика рада школских библиотека кроз секције и клубове, потребно је повећати број организованих одељенских посета дечјим одељењима јавних библиотека. Тако се ученици могу поступно и систематски упознавати не само са библиотечким фондом у слободном приступу, већ и са коришћењем ка талога, библиографија, комјутерске читаонице, електронским издањима и другим доступним изворима информација у јавним библиотекама.
Међубиблиотечким позајмица ма из књижног фонда дечјих одељења јавних библиотека, у облику депозитних фондова при школским библиотекама и разменом вишка књижног или фонда периодике, смањује се несразмер између читалачких захтева и недовољне опремљености школских библиотека. Нпр, већина наших школских библиотека није у могућности да обезбеди довољан број примерака ученичке лектире. Решење овог проблема се проналази у кординацији набавне политике дечје библиотеке са плановима и програмима рада основних школа.
Уз школске библиотеке које су опремљеније по броју библиотечких јединица неопходних за реализацију образовног процеса, библиотечки служба у дечјим одељењима јавних библиотека била би растерећена баласта неактуелних или ретко коришћених књижних фондова, и могла би се окренути набавци скоро искључиво белетристике, научних и научно-популарних издања и специјализовати у правцу пружања разноврснијих библиотечких услуга и реализацији анимацијских програма како за децу школског, тако и за децу предшколског узраста и децу са развојним сметњама.
На будући развој школских библиотеке у локалној заједници, утицаће како промене у систему образовања, тако и промене које доноси развој нових информационих технологија. Ученици данашње школе желе информацију која је брза и непосредна, потпуна и адекватна, приступачна и прегледна. Различити нови медији и извори информација имаће улогу преносилаца наставног садржаја од извора знања до корисника, а биће на располагању наставницима и ученицима не само у школској библиотеци или медијатеци, већ и у кабинету за информатику. Школске библиотеке са стручно уређеном књижном и некњижном грађом, адекватним простором у оквиру школске зграде и школованим библиотекарима, у појединим срединама у којима не постоји организована јавна библиотечка служба за децу, све чешће ће преузимати функције дечјих одељења јавних библиотека и постајати минијатурни културни центри локалне заједнице.
Према ставовима европских теоретичара библиотекарства, савремена школска библиотека би у будућности требало да буде „интелектуални центар”⁶, који ће кроз контакте са свим члановима локалне заједнице, (не искључиво са ученицима и наставницима школе) омогућити прикупљање, обликовање и дисеминацију колекција информација у слободном приступу, информација од значаја за локалну заједницу, а које није лако пронаћи на други начин.
У домаћој библиотечкој пракси вишеструке су могућности укључивања рада школских библиотека у рад локалне заједнице. Осим основне делатности – пружања библиотечких услуга ученицима и наставницима, најчешћи облици допунских активности школских библиотека, које су намењене свим грађанима су:
1. Информисање о школским акцијама везаним за обележавање значајних јубилеја заједнице и региона и укључивање ученика, наставника и грађана у реализацију програма прославе (нпр. 150 година од рођења Николе Тесле и 59 година од постојања средње стручне школе „Никола Тесла” обележено је јавним часом у простору Дома синдиката и пригодном монографијом),
2. Промоција младих стваралаца (уметника и научника) и помоћ при објављивању њихових првих књига (нпр. „Песничка штафета” је културно-образовна акција београдских основних школа која окупља најмлађе литерарне ствараоце, којима су домаћини школске библиотеке, а најбољи радови објављују се сваке године под покровитељством Градског секретаријата за образовање).
3. Покретање и урађивање школских (локалних) часописа, билтена или web сајта (нпр. билтен и web-сајт ОШ „Старина Новак”, Палилула, о почетку двојезичне наставе у овој и другим београдским школама), и, ако то средства и техничке могућности дозвољавају, штампања школских информатора, збирки задатака и приручника за почетно учење читања и писања, намењених деци предшколског узраста која похађају припремну школску наставу, и њиховим родитељима, или двојезичних сликовница / читанки за децу мањина (Рома, Русина, исл.),
4. Организовање бесплатних курсева, како за ученике, тако и за све остале чланове локалне заједнице (Нпр. курсеви ткања и иконописања у ОШ „Краљ Петар I” (Стари Град); течајеви припремне наставе за полагање пријемних испита из српског и страних језика у ОШ „Надежда Петровић” (Нови Београд), итд,
5. Сајмови књига (уџбеника, приручника, стручних часописа или белетристике) као и сајмови других врста некњижне грађе (цд, плоча, постера) или спортске опреме, играчака, итд. (нпр. издавачка кућа „Лагуна” из Београда одржала је мини сајам књига у школској библиотеци ОШ „Старина Новак” (Палилула),
6. Књижни фонд школске библиотеке као прва теоријска подршка у реализацији одређених регионалних пројеката (нпр. пројекти „Школе без насиља” или „Школе без дроге” који су током 2006. године повезали 25 основних и средњих школа у Београду са јавним установама (Заводом за превенцију болести зависности, МУП-ом Србије, Министарством образовања и Министарством здравља).
7. Помоћ у решавању појединих актуелних проблема грађана локалне заједнице давањем валидних и брзих информација (нпр. у школској библиотеци ОШ „Свети Сава” (Врачар) организован је први еко-кутак са циљем да промовисањем књига и часописа који се баве екологијом, изложбама слика и фотографија најчешћих загађивача, као и приручном научном литературом из ове области, допринесу побољшању квалитета живота локалне заједнице),
8. Давање информација о локалним спортским такмичењима за децу, бесплатним позоришним и биоскопским представама, курсевима језика или обуке рада на компјутеру, о програмима и активностима локалне јавне библиотеке, музеја, галерија, културно-уметничких удружења, итд. (нпр. наставни кадар ОШ „Михајло Петровић Алас” редовно обавештава и ученике и родитеље о актуелним програмима, изложбама и књижевним сусретима које организује локална јавна библиотека „Ђорђе Јовановић”).
Да би се адекватно одговорило на потребе за информацијама грађана локалне заједнице, пре свега ученика и њихових породица, потребно је извршити анкету / интервју са будућим корисницима, потом сачинити попис и анализу конкретних питања које су информације свакодневно потребне, и финално, али не дефинитивно, одредити валидне изворе информација и најоптималнији начин дисеминације података (преко wеб-сајта школе, на адресу корисника, преко школских огласа, у просторијама школске библиотеке, итд.). Не мање важан и захтеван је посао организовања и чувања приспелих захтева корисника и прикупљених информација. Пронађене информације треба да буду организоване тако да стављањем одговарајућих знакова и инструкција за читање буду лако доступне и разумљиве корисницима. Информације се морају редовно ажурирати и бити прецизније у односу на информације које се јављају у масовним медијима или дневној штампи.
У односу на досадашњи, не ретко међусобно изолован библиотечки рад, школске и дечје јавне библиотеке требало би да се усмере ка заједничкој интеграцији у општеобразовним програмима и акцијама промовисања културе и науке, да би се што лакше и брже укључиле у глобалну информацијску мрежу, стварањем сопствених сајтова, база података, набавком рачунарске технике и прикључивања на Интернет мрежу. Јер, према подацима Пулмановог дигиталног водича из 2000. године више од 90 % свих школа земаља ЕУ већ је имало неограничен приступ Интернету, док је у нашим условима само мали број школа уопште имао рачунаре или приступ Интернету у школској библиотеци.
Обим будућих активности школских библиотека ће зато зависити и од стратегије тј. јасно дефинисаних циљева и приоритета у односу на наставни план, и од промена у друштву (породичној структури, демографским кретањима и културној разноликости), и од пораста информацијских потреба корисника и од материјалне подршке локалне заједнице, како би, попут јавних библиотека, коришћењем комуникационе и информационе технологије, у скоријој будућности школска библиотека могла да „пружа информације свим члановима заједнице подједнако”.
Напомене:
¹ „Основе програма рада школске библиотеке и медијатеке“, Остваривање програма рада средње школе – упутство, Републички завод за унапређивање васпитања и образовања, Београд, 1988.
² Sheila Ray, Childrens Librarianship, Clive Bingley, London, 1979, str. 10.
³ Манифест за јавне библиотеке/ИФЛА, Народна библиотека Србије, Београд, 2005, стр. 27.
✴ Душанка Ристић, „Дечја одељења у народним библиотекама Србије‘‘, Би блиотекар, год. 21, бр. 1–3, 1979, стр.12.
⁵ Татјана Блашковић, Библиотека основне школе, Издање друштва библиотекара Хрватске, Загреб, 1969, стр. 63.
⁶ Colin Ray, Library Service to Schools and Children, UNESCO, Documentation, Libraries and archives; Studies and Research, Paris, 1979, str. 11–12.

Наташа Малешевић

Покушај анализе

На позив Сeкције за мaтичне библиотеке Библиотекарског друштва Србије, урађен je покушај анализе организационe структурe матичних библиотека који је презентован 7. 12. 2006. у Библиотеци Матице српске.
Одмах ћемо објаснити зашто је у поднаслову назначено да се ради о покушају. Циркуларни мејл, у коме су тражени подаци о организационој структури и кадровима, послат је на 21 адресу библиотека – чланица секције, изузев Народне библиотеке Србије, УБ „Светозар Марковић” и Библиотеке Матице српске.
Путем e-mail-aодговорило је 9 библиотека: Београд, Бор, Врање, Јагодина, Ниш, Нови Сад, Пожаревац, Прокупље и Сомбор, поштом Кикинда и Панчево, а телефонским путем Лесковац. Са званичних web страница узети су подаци за 5 библиотека: Зајечар, Сремска Митровица, Суботица, Чачак и Шабац. Неотвориве су биле web стране ваљевске и зрењанинске библиотеке, а отворива, али без информација, била је страна крушевачке библиотеке.
Поједине библиотеке послале су непотпуне или збирне податке, што је наведено током рада. Међутим, за потпунију анализу неопходно би било знати податке о броју запослених, њиховој стручној спреми као и податке о фонду и простору библиотеке.
Што се организације тиче, библиотечки стандарди за одређене типове библиотека доносе основне одредбе о унутрашњој организацији рада, свака библиотека својим нормативним актима исказује специфичности своје организационе структуре.
Организациона шема коју је изнео др Владимир Јокановић у скрипти за стручни испит, Организација библиотечке делатности, (НБС, Београд, 1985, стр. 6), развијена народна библиотека има:
– одељење за набавку и обраду библиотечког материјала
-одељење за рад са одраслим читаоцима
-одељење за децу
-зaвичајну збирку
-приручни фонд
-матично одељење
-одељење периодике
-књиговезницу
-одељење за административно – правне, финансијске и техничке послове.
Сличне шеме, уз извесне терминолошко – типолошке разлике, налазе се и у уџбенику Основе библиотечко – информационе делатности.1
У Стандардима за народне библиотеке² матична библиотека која се налази у насељу од преко 40 000 становника (што је био случај код свих анкетираних библиотека, види табелу 1)³ обавезно организује:
-набавку библиотечког материјала
-обраду библиотечког материјала
-рад са одраслим корисницима
-рад са децом
-нормативну делатност
-популарисање књиге и читање
-матичну делатност
-техничку заштиту библиотечког материјала
-репрографску делатност
-покретни фонд
као посебне службе, односно за: одрасле, дечје, периодику, завичајно, матично и друго.“
Одељење за набавку и обраду библиотечког материјала, Одељење за набавку монографских и серијских публикација имају све библиотеке, с тим што постоје разлике у формулацији нази ва, али свако од њих врши набавку и обраду библиотечког материјала. Негде се одељења за обраду јављају као одвојене службе, што је случај са Панчевом где се, сем Одељења за набавку, сусрећемо и са Одељењем каталога и обраде монографских публикација као и са Одељењем каталога за обраду серијских публикација. Библиотека града Београда, рецимо, има Одељење за попуњавање фондова, инвентарисање књига и друге библиотечке грађе и Одељење за обраду и библиографска истраживања.
У краљевачкој библиотеци не постоји одељење за набавку књига већ те послове обавља петочлана комисија.
Просторне прилике условљавају смештај ових одељења па се тако у оквиру Сомборског одељења за набавку налази и читаоница за научни рад.
Одељење за рад са одраслим читаоцима (корисницима), Позајмно одељење, Опште позајмно одељење, Одељење за књижевност и језик имају све библиотеке, али и овде просторне (смештајне) могућности намећу одређене специфичности, тако у Народној библиотеци у Бору, Одељење стручне књиге са читаоницом уједно је и позајмно одељење за одрасле.
Сомборска библиотека у оквиру одељења има и интернет кутак.
Одељење за рад са децом, Позајмно одељење за децу имају све библиотеке с тим да је оно негде просторно и физички одвојена целина, као што је случај са Библиотеком града Београда која има два дечја одељења „Змај” и „Невен” на две локације.
У склопу ових одељења све чешће сусрећемо и интернет кутак, као нпр. у краљевачкој библиотеци где просторне могућности условљавају да се он налази на дечјем одељењу.
Завичајна збирка, Одељење завичајних и посебних фондова, Завичајно одељење, Одељење завичајног фонда, старе и ретке књиге присутнaје у свим библиотекама. И овде се сусрећемо са специфичностима, у Сремској Митровици, завичајна збирка смештена је у склопу читаонице са стручном и приручном литературом. Слично је и у Суботици где се у склопу научног одељења налазе завичајна збирка и збирка старе и ретке књиге. Библиотека града Београда има Одељење старе и ретке књиге (Београдику).
Приручни фонд, Одељење приручне књиге, Научно одељење, Одељење за научни рад и интерну позајмницу има, по подацима, 10 библиотека (Ниш, Пожаревац, Јагодина, Врање, Краљево, Панчево, Зајечар, Шабац, Чачак, Лесковац) као засебно одељење. На сајту чачанске библиотеке присутан је податак да имају и Научно и Стручно одељење?
Сомбор, Кикинда, Панчево, Сремска Митовица, Суботица, у склопу овог одељења, имају и позајмно одељење односно одељење периодике, интерну позајмницу, завичајну збирку. Библиотека града Београда има Одељење уметности, док је то у Новом Саду Информационо реферални центар са читаоницом. У организационој шеми библиотеке у Прокупљу није наведен податак о приручном фонду.
Матично одељење, Одељење за развој и матичне послове, Матична слижба, Служба за развој и матичне послове, Одсек за унапређење библиотечке делатности, Одељење за развој и унапре ђење библиотечке делатности и популаризацију присутно је и поред терминолошке различитости у свим библиотекама с тим да Ниш има Одељење за матичне послове и Одељење развоја. У Новом Саду у склопу овог одељења налази се популаризација књиге и читања, затим библиотекар за издавачку делатност као и информатичари.
Одељење периодике приказано је у организационим шемама пет библиотека (Ниш, Пожаревац, Бор, Београд, Краљево), док се у организационим шемама других библиотека налази у склопу другог одељења или уопште није приказано.
Књиговезница, Одељење за заштиту и повез књига по подацима из организационих шема могло се видети да књиговезницу као засебно одељење има 7 библио тека и то Ниш, Пожаревац, Прокуп ље, Нови Сад, Лесковац, Шабац и Краљево.
Намеће се питање да ли је „књиговезац“ делатност у оквиру опште службе, јер је у већини библиотека приказан радник а не одељење и то у оквиру опште службе.
Одељење за административно – правно финансијске и техничке послове, Општа служба, Општи сектор, Управа вероватно постоји у свим библиотекама иако га све нису приказале. У појединим библиотекама као што је Библиотека града Београда постоји Одељење за рачуноводствене послове, Сектор за финансијско пословање.
Популарисање књиге и читање, Редакција књижевног и културног програма, Уредник културно – образовне и издавачке делатности, Служба јавне и издавачке делатности, Служба за културно – образовну делатност, Одсек за културне програме и пројекте, издаваштво и маркетинг, Одељење за израду библиографија и издавачку делатност као посебно одељење присутно је у 9 библиотека: Бор, Панчево, Ниш, Јагодина, Краљево, Нови Сад, БГБ, Прокупље, Кикинда. Може се претпоставити да и у другим библиотекама, без обзира на то што немају одвојена “пропагандна” одељења, постоје људи који обављају и послове културно – образовне делатности као и издаваштва јер је у савременим условима неиминован овакав вид делатности.
Огранци су, по приспелим подацима, присутни у 12 библиотека и то: Библиотека града Београда има 13 општинских библиотека, Зајечар 2, Јагодина 2?, Кикинда 9, Краљево 2, Ниш 5?, Нови Сад 23, Прокупље 3, Сомбор 14, Сремска Митровица 6, Суботица 14 и Чачак 4.
Број огранака није усаглашен са бројем становника, тако нпр. Кикинда, Сремска Митровица имају већи број огранака у односу на Чачак или Краљево, где је мањи број огранака у односу на број становника. У Београду се општинске библиотеке јављају као огранци док су у осталим градовима присутне месне односно сеоске библиотеке као огранци.
Закључак
У приказивању организационе структуре библиотека присутна је терминолошка неуједначеност, тако да се негде сусрећемо са одељењима, негде са службама у оквиру исте делатности. Негде је тешко сместити делатност у оквиру одређеног одељења или службе.
Библиотечки стандарди су застарели, не прате развој савременог друштва и често су сасвим неадеквантни.
Информатичка делатност и ин форматичари у библиотекама све су присутнији иако положај информатичара у организационој структури није дефинисан, негде су у склопу општих служби, одељења за развој и унапређење библиотечке делатности док у појединим библиотекама имамо већ формирана информатичка одељења. Тако, на пример, у Библиотеци града Београда имамо Одсек за информатичку подршку, у Бору Информативно одељење, а у Панчеву Службу за информатику.
Постоје још неке делатности које нису регулисане стандардом као што је „однос са јавношћу”, који углавном обављају директори библиотека. У појединим библиотекама, као што је панчевачка, сусрећемо се са Одељењем маркетинга.
Нигде није регулисан ни статус Одељења стране књиге иако је оно присутно у две библиотеке у нишкој и шабачкој.
Набавка, каталошко-библиографска обрада, издавање публикација на коришћење, конзерваторско-рестаураторска заштита, чување, информациона и реферална делатност представљају системске библиотечке функције и на основу добијених података видимо да их све библиотеке, углавном, имају, у зависности од просторних, кадровских и финансијских могућности.
Савремено библиотекарство обухвата како штампане тако и дигиталне публикације. Библиотеке се од храмова читања претварају у динамичне информативне институције и то је промена коју морамо обухватити организацијом библиотечке делатности.
Напомене:
1 Светлана Јанчић, Основе библиотечко-информационе делатности за 3. и 4. разред усмереног образовања културолошко-језичке струке, ЗУНС, Београд, 1991, стр. 67.
2 Заједница библиотека, Београд, 1987, год. XV, бр. 1–4, стр. 61.
3 www.statserb.sr.gov.yu