Виолета Стојменовић
Када је 330 г. пр. н. е. Александар Македонски освојио Египат, основао је као један од знакова своје моћи град који ће понети његово име – Александрија – и који ће убрзо постати културни, научни, трговачки и политички центар тадашњег света и тај статус задржати током наредних векова, кроз читаво доба које данас називамо хеленизмом, а које је трајало до првог римског цара Октавијана Августа. Специфичан положај Александрије и богатство птоломејске династије (у злату, али, што је за нашу тему још значајније и у папирусу), која се докопала Египта у деоби Александровог царства после његове смрти, условили су њену премоћ, па је град ускоро постао стециште, место размене и својеврсна синтеза оног најзначајнијег са Истока и Запада, различитих култура и школа мишљења. Тиме је превазиђена нарцистичка усредсређеност грчких полиса, дошло је до културне децентрализације и глобализације.
Дух синтезе, систематизације, класификације, али и дух критичке анализе, расправе и тумачења карактерисао је како сам град, тако и читаво раздобље. Убрзо по оснивању града, 300. г. пр. н. е. основана је и Александријска библиотека, оличење тог енциклопедијског и еклектичног духа. Подаци о њеном настанку и нестанку, о њеним фондовима, као и о другим са њом повезаним институцијама, Музеју и Серапиону, малобројни су и противуречни, нарочито када је реч о броју свитака које је библиотека поседовала, па није чудо да прича о њој често из области историографије скреће у легенду. С обзиром на то да из времена док је библиотека постојала и била на свом врхунцу нема поузданих, тачније готово никакавих података, и да се о њој више писало онда кад више није радила, информације су збуњујуће различите, незасноване, а често и фантастичне. Кроз накнадне конструкције Библиотека је постепено постала борхесовски лавиринт свих икада написаних и многих никада заиста постојећих дела. Неоспоран је, ипак, њен значај за развој научне и културне делатности и ширење идеја и сазнања, као и чињеница да је била прва јавна и у то време највећа библиотека.
Као људи и сами заинтересовани за науку и уметност, Птоломеји су били издашни према културним институцијама, свесни да је и знање извор моћи и могуће средство хегемоније. Птоломеј I Сотер је основао Museion– Музеј, у чијем је саставу касније, највероватније, функционисала и Александријска библиотека, а који се налазио у североисточном делу града, у четврти палата. Музеј је, као храм, а по злобницима и кавез, Муза¹, заштитница уметности и наука, био место рада учењака најразличитијих струка, који су имали јединствену прилику да се, захваљујући Птоломејевим финансијама, сасвим ослобођени свих овоземаљских брига, здушно посвете својим проучавањима. У Александрији су, између осталих, боравили и радили Еуклид, Архимед и др. Музеј и библиотека били су нови, до тада невиђени тип истраживачког центра, што је и омогућило не само обимна истраживања и систематизације дотадашњих достигнућа, већ и појаву сасвим нових наука. Замисао о библиотеци с којом би ти научници имали на располагању све неопходне текстове на једном месту настала је у време Птоломеја I, али је реализована за време владавине његовог сина, Птоломеја II Филаделфа. Верује се да идеја потиче од Деметрија из Фалерона, Аристотеловог ученика, атинског прогнаника, који је хтео да се перипатетичка традиција обнови и настави у новом велеграду. Аристотелова приватна библиотека била је највероватније узор организације и класификације и за Александријску.² У Египту је већ постојала традиција библиотека, као уосталом и на целом Блиском Истоку, нарочито у Асирији где се јављају зачеци библиотечке делатности: Асурбанипалова је пре Александријске била највећа, али за разлику од ове није била јавна, нити је поседовала тако свеобухватан и тематски и језички разнолик фонд.
Физички изглед библиотеке није поуздано познат, па се претпоставља да се састојала од колонаде – читаонице, око које су се ређале просторије за смештај фондова. Фондове су сачињавали свици начињени од папируса, обележени идентификационим тракама. Свици су куповани, нарочито на Родосу који је у то време био највеће тржиште књига, или су, на писмену молбу Птоломеја слати из свих делова Грчке преписи дела из свих области наука и уметности.
Када је фонд прерастао физичке могућности библиотеке, за владавине Птоломеја III, свици су се депоновали у новоотворену библиотеку у Серапиону, храму бога Сераписа, птоломејског измишљеног божанства, које је, као комбинација Зевса и Озириса, оличавало еклектизам новог доба.
Много прича сумњиве веродостојности испредено је око Александријске библиотеке; неке од њих тичу се начина на који су Птоломеји, када нису могли да их купе, долазили до свитака. Једна од њих каже да су плењени свици са свих бродова који су пристајали у александријску луку, оригинали су депоновани у фондове, а власницима су враћане копије. Такви свици су на тракама за идентификацију, поред имена писца и његове народности, као основних података, имали и ознаку ex ploionса бродова.
Преписивање дела античких писаца било је, дакле, једна од значајних делатности библиотеке. Она је омогућила шире и боље познавање дела грчких аутора, не само међу самим Грцима. Преписивачка делатност допринела је ширењу утицаја грчке културе и науке међу другим народима. Захваљујући тим преписима многа значајна дела антике сачувана су и после уништења библиотеке и оригиналних рукописа.
Умножавање примерака писаних дела ишло је у корак са све већом афирмацијом писане речи, односно читања. Ширење граница једне културе захтева писмо као средство комуникације, али и пропаганде: Сократова усмена мајеутика, Аристотелова перипатетика, рапсодско рецитовање нису више задовољавали потребу за знањем. Тако са хеленизмом, кроз симбиозу грчке културе са египатском традицијом која већ познаје светост писаног и даје високо достојанство и ексклузивност писарском занату, и јеврејском културом која своје страхопоштовање према књизи сведочи на многим местима Старог Завета, започиње известан култ књиге, тј. писане речи, која је дотада често омаловажавана. Чувена је, и већ много пута навођена Платонова прича из Федра о богу Тоту чији је изум – писмо – краљ Там одбио речима да оно није мнемотехничко помагало, већ пре средство заборављања и занемаривања памћења. А Александријска библиотека са својим мегаломанском амбицијом прикупљеним, свеукључивим фондом требало је да буде баш то – памћење, али не индивидулано, већ колективно и екуменско, памћење свеколиког људског искуства као темељ идентитета новог царства и нове културе.
Ипак, од приговора да писмо води атрофији памћења, битнији је други – приговор да је написано мртво и пасивно, а потенцијално и опасно, за разлику од усмене, живе речи, којој, наводно, не прети опасност од некритичког, неупућеног, погрешног и сличног усвајања. Књига је тим приговором окарактерисана као извор лажне мудрости. Verba volant, scripta manent – речи лете, али су дејствене, за разлику од списа који опстају, али као мртво слово: и ова позната латинска изрека се може тумачити као још увек присутно фаворизовање усменог разговора³. Међутим, са Александријском библиотеком није започео само процес умножавања списа и читалаца. Ту су и корени херменеутике схваћене као дијалошка метода читања, помоћу које се прочитано подвргава анализи и критици, тексту се постављају питања и у њему траже одговори, са текстом се, дакле, у покушају актуелизације неког кохерентног смисла, води разговор. Тако се постепено у Александрији издвојила и специјална наука о књижевности. Библиотекари, нарочито Аристофан из Бизанта и Аристарх, бавили су се, између осталог, и писањем коментара и тумачењем значајних дела грчке књижевности. Било је и коментара коментара, као у Борхесовој Вавилонској библиотеци, и побијања тих коментара, јер, опет по Борхесу, свака књига тражи своју против-књигу: књишка ерудиција и помно проучавање класика временом су се извргле у јалово и ситничаво шкрабање по маргинама туђих дела, чију оригиналност и величину нису могла да понове, библиофилија се изметнула у библиоманију.
Проучавањем дела грчких аутора прво су се бавили људи који су и сами били, или тежили да буду, песници. Њихов рад имао је све одлике „конзервације”, јер су они хтели да очувају чистоту песничког језика, његову лексику, синтаксу и метрику. Касније је такво проучавање постало ствар струке, па данас говоримо о александријској школи тумачења.
Пергам, престоница Аталида, друге линије наследника Александра Великог, био је највећи конкурент Александрије, како у области библиотекарства, тако и у области филологије. Пергамску библиотеку основао је Еумен II, па је и она убрзо нарасла и развила значајну културну делатност, те данас говоримо и о пергамској школи тумачења. Александријској школи је страна алегореза и моралистичко тумачење пергамских учењака, које је често водило готово фантастичним интерпретацијама, слагању мита на мит. Александринци нису били за спекулацију, већ за темељно и поткрепљено, више формално изучавање, које укључује савладавање огромне количине грађе. Отуда се за ученост тог типа и полиграфију и данас користи атрибут александријски.
Александрија и Пергам су били конкуренти и на пољу граматологије, једне од наука која се у то доба развила као посебна дисциплина. Аналогисти из Александрије тврдили су да је аналогија основни принцип развоја језика, те да су одређeни скупови облика парадигматски и нормативни, а аномалисти из Пергама – да се језик развија с обзиром на аномалије проистекле из језичке употребе. Овај сукоб најјаче се одвијао измећу Аристарха, једног од управника библиотеке, и Кратеса, библиотекара из Пергама.
Легендарно супарништво Александрије и Пергама оличава прича по којој су Птоломеји забранили извоз папируса, те су у Пергаму почели да за писање користе штављену кожу – пергамент. Мећутим, употреба пергамента позната је од раније, а то што је превагнула над папирусом ствар је економије, а не филологије и библиотекарства.
Тумачење дела, чиме су се бавили готови сви познати библиотекари из Александрије, подразумевало је обиман текстолошки, и не само текстолошки, рад, који је водио изради критичког издања, као и биографије аутора. Међутим, да би такво критичко издање било валидно, требало је пре свега установити стандардну верзију дотичног текста. То је водило прикупљању што већег броја различитих верзија истог дела, пре свега Хомеровог, са чијом стандардизацијом је започео већ први управник Библиотеке Зенодот. Илијада и Одисеја, а затим и дела Пиндара, Алкеја, Хесоида и других значајних аутора нису више била у надлежности рапосода, већ учених библиотекара и филолога. Вршено је поређење верзија и њихово уједначавање, емендације, коњуктуре, да би се одстраниле све касније интерполације и да би се дошло до оригиналног текста. Још једна полулегендарна прича каже да су Птоломеји на превару, али и уз енорман трошак успели да доћу до званичних верзија трагедија Есхила, Софокла и Еврипида, које су стандардизоване Ликурговим указом, да би се спречила њихова извитоперавања и грешке. Александријским учењацима су биле потребне што старије верзије, а њихова јагма за оригиналима изродила је пиратерију и низ лажних дела – можда и читаву библиотеку имагинарних књига. Бирајући ауторе које ће изучавати и коментарисати они су по први пут створили, ако не и установили и дефинисали, представу о класику, неприкосновеној уметничкој, филозофској или научној вредности којом се ваља увек изнова и изнова бавити.
У време када су полемике и диспути били такорећи ствар престижа, и рад тих библиотекара био је предмет критике и оспоравања. Тако је нпр. већ спомињани Тимон изражавао сумњу у веродостојност њихових верзија Хомера и у њихову позваност да пресуђују по питању интерполација.
Каталогизација је следећи битан посао којим су се бавили у Александријској библиотеци. Зачеци каталогизације откривени су у Нипуру – таблице са пописом сумерских дела која су се налазила у палати, а затим и у Хатуши, где је попис дела садржавао и белешке за идентификацију. I да се раније није спроводила, у Александријској библиотеци, услед обима њеног фонда, каталогизација је била неопходна. Зенодот је, као први управник библиотеке, установио систем смештања фонда и увео принцип сређивања по алфабетском реду. Ређање књига од тада више није препуштано случају. Калимах је, на основу типографског каталога, који је вероватно сам претходно саставио, израдио чувене Таблице (Pinakes), тј. Таблице особа славних у свакој грани учености заједно са пописом њихових дела. Те Таблице, које су обухватале 120 књига, нису биле само каталог библиотеке; с обзиром на податке везане за ауторе и дела које је уносио у тај попис, оне су ближе ономе што данас подразумевамо под био-библиографијом. Његов каталог био је алфабетски организован, за разлику од већ спомињаних покушаја каталогизације у Нипуру и Хатуши, где је редослед каталошких одредница био случајан, као и сам распоред дела.
Каталог тј. набрајање је у основи песнички поступак (Хомерови каталози бродова или јунакових подвига, Библијски родослови итд.). У антици су постојале чак и каталошке песме, као посебан жанр. Набрајање укида просторне и временске координате, „узвишени апетити чезну за свим тренуцима времена и различитостима простора”⁵: библиотека је требало да физички представи свеповезаност и јединство људског искуства (или бар само оног записаног), а Калимахове Таблице – да кроз резиме учине тај свемир списа прегледним, а њихо ву повезаност у заједничком циљу очигледном.
За систематско смештање фонда и израду топографског каталога, за претварање каталога у специфично библиотечки каталог неопходна је и класификација списа по неком критеријуму, садржинском и/или формалном. Верује се да је Калимах следио Аристотела и да је целокупан књижни фонд разделио у следеће категорије: драма, беседништво, епика, лирика, законодавство, историографија, филозофија и разно (у ову су категорију између осталог спадали и кувари), у оквиру којих је извршио даљу поделу на врсте и жанрове. Класификовање је наметање статичног поретка мноштву и разноликости, апстрактни платонски систем, нужно произвољан, без обзира на своје претензије, мрежа појмова која појединачно не може да обухвати у потпуности нити да исцрпи његову пуноћу, јер сваки систем подразумева селекцију и редукцију. Из тог разлога тешко је одредити одговарајуће место свакој књизи, па је Калимах сигурно морао имати недоумица и потешкоћа при разврставању. Ипак, не зна се како је изашао на крај са проблемом, са којим се, уосталом, и данас библиотекари (бар они којима је стало) свакодневно суочавају, упркос, или баш због разрађеног и детаљног система класификације књига. Зна се нпр. да је Аристарх замерио Калимаху што је извесно дело Касандра, по његовом мишљењу дитирамб, сврстао у пеане. И други су, очигледно, имали примедбе на Калимахову класификацију, судећи по томе да је остао познат спис Аристофана из Бизанта О Калимаховим Таблицама, или Против Калимахових Таблица. Док су с једне стране, као библиотекари, тежили да списе редуцирају на шаблон одређене врсте, дотле су, с друге, као филолози и читаоци, поново откривали њихову комплексност и несводивост.
С обзиром на то да је основана да буде свеобухватна и веродостојна, Александријска библиотека је садржала и преводе неких значајних дела из других култура.⁶ Прича о превођењу јеврејске свете књиге уједно је и најстарији сачуван спомен на библиотеку. Реч је о псеудоепиграфском делу, Аристејевом писму, писму Јеврејина из Александрије, који хвали превод, тзв. Septuagintu (наводно је у превођењу, које је наручио Деметрије из Фалерона, учествовало 72 рабина, који су радили 72 дана).
Када се говори о изворима за проучавање историје Александријске библиотеке, када је настала, где се тачно налазила, када и како је уништена, колики је био фонд, спомињу се поред овог писма још и: римски географ Страбон, римски историчари Амијан Марцелин и Дион Касијус, Сенека који се можда позива на изгубљен том Ливијеве Историје Рима, Цезар, Плутарх, итд, дакле Римљани, а не савременици.⁷ Највише контраверзи, при том, изазивају подаци око величине фонда и датума нестанка библиотеке. Што се фонда тиче бројеви варирају од 40 000 (Сенека) до 700 000. Ову енормну бројку наводи Амијан Марцелин, који је Александрију посетио тек негде средином 4 века, при чему он још и брка библиотеку са оном у Серапиону, па каже да је у овом храму за време Цезаровог освајања Александрије изгорело 700 000 књига.⁸ Уобичајено је да се прихвата цифра од пола милиона свитака, мада то ништа не говори о стварном броју књига. За многе је наслове било потребно на десетине свитака, а неки су наслови били заступљени у више верзија, тако да је сигурно сам Хомер запремао на стотине свитака. Ипак пола милона свитака звучи фантастично, јер мада су свици мали (30–40 cm x 11–18 cm), за смештање толиког броја била би потребна огромна грађевина, каква библиотека сигурно није била, нарочито ако је заиста функционисала у саставу музеја.
Амијан, дакле, спаљивање би блиотеке датира у време Цезара и Птоломеја XII. Овај податак потиче од Плутарха, који каже да је ватра са докова уништила велику библиотеку.⁹ Међутим, док се на крају Цезарових Коментара о грађанским ратовима заиста спомиње пожар на бродовима у луци¹⁰, на почетку Александријског рата се изричито тврди да у Александрији није било дрвених конструкција, него само камених грађевина, те да је град био сигуран од пожара¹¹. Наравно, информације из Цезарових списа и оних које су дописали његови следбеници нису апсолутно веродостојне, па је можда реч о заташкавању.
Да ли је библиотека била уништена 48. г. пр. н. е? Постоји легенда да је Антоније Клеопатри поклонио 200 000 књига из Пергамске за Александријску библиотеку, негде око 30 г. пр. н. е. (и тиме симболично окончао њихов сукоб у корист Александрије, чија трезвена ученост и темељитост у раду свакако више иду уз строги и рационални римски дух, него пергамска маштовита алегоријска тумачења и теорија аномалија). Страбон је 20. г. био у Александрији и упркос детаљном опису града, палата и музеја, код њега нема ни помена о библиотеци: да ли зато што је била у саставу музеја или зато што је заиста била уништена? Чињеница да је Александрија и у римско, па и у хришћанско доба још увек била једно од културних и научних средишта – репрезентативна је личност Дидима „Бронзане петље” за кога се верује да је написао 3500–4000 списа – није одлучујући доказ да је библиотека још увек постојала, јер су учењацима на располагању биле и библиотека у Серапиону, а и друге, касније изграђене.
Поред Цезара као потенцијални уништаваоци библиотеке у изворима и спекулацијама спомињу се још и Патријарх Теофил Александријски који је крајем 4. в. спровео у дело наредбу цара Теодосија да се затворе или униште сви пагански храмови (а Музеј и Серапион су били храмови – библиотеке) и Калиф Омар, мада је сасвим сигурно да у 7. в. када су Арапи освојили Александрију, библиотека више није постојала.
Сасвим је могуће да су приче о изненадном и тоталном уништењу највеће ризнице књига на свету накнадне конструкције и мистификације, део мита о библиотеци, те да она није изгорела одједном, већ да је постепено пропадала или вишекратно уништавана у пожарима и приликом опсада. Један од могућих узрока њене пропасти је и Птоломеј XII – тиранин који се престола докопао уз помоћ убиства, а који је многе значајне грчке учењаке прогнао из Александрије.
Непоузданост, недореченост и малобројност извора узрок су што је Александријска библиотека и у модерна времена задржала свој митски ореол и што и данас изазива проучаваоце да се њоме изнова баве, да на основу штурих података, са много „места неодређености” склапају своју причу, која „ако није истинита као чињеница, биће истинита као симбол”,¹² симбол страдања духа у сукобу са тиранијом, догмом, верском или националном нетолеранцијом, исл. Носталгија за изгубљеним делима неке научника изазива да, као читаоци читалаца, на основу наслова или извода покушају да та дела реконструишу, да их васпоставе из трагова. Идеја да се на једном месту сакупе сви записани производи људског духа фасцинира и данас, када је очигледно да је таква библиотека или Утопија или Свемир. Део те фасцинације је и нова, модерна и модернистичка Библиотека Александрина, отворена 2003. г, а изграђена близу места на коме се претпоставља да је била и она стара.
Библиотекари Александријске библиотеке
Зенодот из Ефеса – Радио је у првој половини 3. в. пр. н. е. и био је први управник библиотеке. Извршио је организацију фонда и увео алфабетски редослед, мада само с обзиром на прво слово имена. Започео је са стандардизацијом Хомерових текстова, тј. бавио се текстологијом. Такође се бавио и лексикологијом: у свом речнику ретко коришћених речи први пут је употребио алфабетски редослед, који му је касније био и принцип за сређивање фонда.
Калимах из Кирене – Радио је око средине 3. в. пр. н. е, мада око његовог статуса у библиотеци не постоји слагање код свих проучаваоца, па му тако неки оспоравају положај управника библиотеке. Ипак, са становишта историје библиотекарства његова улога је значајнија и већа од улоге неоспорних управника попут Аристофана или Аполонија, који су значајнији за историју филологије, текстологије или граматологије, него за само библиотекарство. Калимах је поред тога био и значајан песник и у то време врло утицајан. Писао је лирску поезију: епиграме, химне, и сл. Његова поезија је еклектична, ерудитна, чак антикварна, али пре свега минималистичка. Као још један његов славни колега, библиотекар и писац Борхес, Калимах је мрзео обимне књиге и сматрао да је свака дебела књига зло. Отуда његова љубав према каталозима и класификацијама, па и његова друга, непесничка дела, судећи по насловима, имају форму каталога, лексикона, речника или енциклопедије, дакле форму резимеа или коментара. Мећутим, попис његових дела показује да је круг његових интересовања био врло широк. Бавио се „етнологијом” (Обичаји страних народа, Различити етнички народи), „географијом” (О рекама света), али и сакупљањем грађе везане за сваковрсне куриозитете и раритете, за егзотично или чак имагинарно, чему је то доба било посебно наклоњено (Необичности из читавог света сабране према местима).
Аполоније са Рода – Радио је у другој половини 3. в. пр. н. е. Као и Калимах био је утицајан и значајан песник, али у погледу поетике и естетике његов љути противник. Његово најзначајније дело, Аргонаутика, представља све оно што је Калимах сматрао безвредним у поезији, опсежан киклични еп са континуираном радњом.
Ератостен – Радио је крајем 3. и почетком 2. в. пр. н. е. Носио је надимак Бета, тј. Други, по некима, зато што се бавио толиким бројем дисциплина да ни у једној није био водећа личност. Уколико је то мњење извор надимка, онда је оно са данашњег становишта злобно и погрешно, с обзиром на то да су се његова географска проучавања, нпр. обим Земљине кугле, показала као запањујуће тачна. Можда је тај надимак добио зато што се, уосталом као и други библиотекари, бавио текстуалном критиком, дакле писањем другог текста на основу туђег, писањем коментара. Сигурно је да је сам Ератостен овој својој делатности давао велики значај, с обзиром на то да је први који је себе назвао филологом, љубитељем речи. Остало је познато његово утицајно дело О комедији. Као тумач и коментатор дошао је у сукоб са алегорезом коју су на темељу стоичке филозофије заступали пергамски библиотекари.
Аристофан из Бизанта – Радио је у првој половини 2. в. пр. н. е. Његов рад обухвата различите дисциплине из области наука о језику. Бавио се проучавањем, анализом, стандардизацијом и коментарисањем дела грчких аутора, затим лексикографијом (дело Речи наставља и допуњује рад првог лексикографа Филите и његових Разноликих речи), каталогизацијом списа библиотеке (Против Калимахових Таблица). Приписује му се проналазак знакова интерпункције и знакова за обележавање акцената. Легенда каже да је као управник научио напамет сва дела из Александријске библиотека, што му је омогућило да на неком такмичењу песника открије плагијаторе. По другима, управо је тим својим знањем и разоткривањем плагијатора привукао пажњу Птоломеја, који га је затим поставио за управника.
Аполоније Еидограф – Сем податка да је био управник библиотеке у првој половини 2. в. пр. н. е, ништа друго о њему није познато. Неки сматрају да је његово име последица неспоразума и да је уствари реч о Аполонију Рођанину, који је, иако по рођењу Александринац, једно време боравиoна острву Род, а затим се вратио у Александрију и на место управника библиотеке. С обзиром на то да кретања овог Аполонија од Александрије до Рода и назад нису поуздано позната, остало је нејасно да ли су била два управника са истим именом или два „мандата” једног Аполонија.
Аристарх са Самотраке – Радио је око средине 2. в. пре. н. е. Наставио је филолошки рад својих претходника и савременика. Бавио се коментарисањем и издавањем анотираних издања Пиндара, Алкеја, Хесоида. У праксу тумачења и коментарисања увео је начело дефинисано као „Хомер се Хомером објашњава”, начело које и данас примењују сви заговорници иманентних метода у проучавању књижевности. За њега је тумачење великих књижевних дела било „мисионарски задатак”. Аристарх је био и један од највећих граматичара свога доба, мада је његово учење познато само по граматичком приручнику његовог ученика Дионисија Трачанина.
Напомене:
1 Овако га назива Тимон у стиховима:
Многи примају храну у вреви народа Египта
људи што шкрабају књиге,водећи бескрајне расправе
у тамношњем кавезу Муза.
Наведено према: Јакоб Буркхарт, По вест грчке културе, IV, Издавачка књижница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1992, стр. 536.
2 Страбон тврди да је Аристотел први саставио збирку књига и да је подучио египатске краљеве како да уреде библиотеку. То ипак није сасвим тачно. Прве познате библиотеке настале су у Асирији, једну је основао Тиглат – Пиласар I, а другу, која је уједно и прва систематски прикупљена збирка књига, Асурбанипал. У вези са Аристотелом, постоје спекулације и противуречни извештаји о томе да ли су или нису Птоломеји успели да купе, или се на други начин домогну, те чувене збирке књига.
3 На сличан начин ову изреку тумачи и Алберто Мангел. Види: Алберто Мангел, Историја читања, Светови, Нови Сад, 2005, стр. 155.
4 Иако је хеленизам доба полиграфије, то је истовремено и доба у којем почиње специјализација и постепено одвајање и осамостаљивање бројних наука из окриља филозофије. Међу тим новим наукама је и филологија.
5 Х. Луис Борхес, Историја вечности, Огледало загонетки, Светови, Нови Сад, 1998, стр. 35.
6 Преводило се и са грчког на друге језике. Захваљујући тим преводима сачувана су многа дела чији су оригинали изгубљени.
7 За детаљан приказ и критичку анализу извора о Александријској библиотеци види: J. Hannam, The Foundation and Loss of the Royal and Serapeum Libraries of Alexandria, http://www. bede.org.uk/library2.htm.
8 Амијан Марцелин, Историја, Просвета, Београд, 1998, стр. 277 (16, 12).
9 Александар и Кесар Плутарх, 49, Хеленски и римски јунаци и њихове судбине, Просвета, Београд, 1958, стр. 328.
10 Г. Јулије Цезар, Коментари о грађанском рату, 3. 111, Моји ратови, Зора, Загреб, 1972, стр. 316.
11 Цезар, Александријски рат, 1, Нав. дело, стр. 325.
12 Х. Луис Борхес, Прича о ратнику и заточеници, Алеф, Паидеиа, Београд, 1999, стр. 31.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Лајонел Каснон, Библиотеке старог света, Clio, Београд, 2004.
2. Албин Лески, Повијест грчке књижевности, Голден маркетинг, Загреб, 2001.
3. Слободан Грубачић, Александријски светионик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2006.
4. James Hannam, The Foundation and Loss of the Royal and Serapeum Libraries of Alexandria, http://bede.org.uk.library2.htm.
5. Јакоб Буркхарт, Повест грчке културе, IV, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1992.
6. Гај Јулије Цезар, Моји ратови, Зора, Загреб, 1972.
7. Амијан Марцелин, Историја, Просвета, Београд, 1998.
8. Диодор са Сицилије, Историјска библиотека, Матица српска, Нови Сад, 1998.
9. Охсфордска историја Грчке и хеленистичког света, пр. Xон Бордман, Xаспер Грифин, Озвин Мари, Clio, Београд, 1999.
10. Алберто Мангел, Историја читања, Светови, Нови Сад, 2005.
