1. Кратка презентација библиотека
1.1. Историја Народне библиотеке Србије (НБС)
Народна библиотека Србије је основана 1832. године. Године 1859. добија назив „Народна библиотека”, када се и дефинише национална концепција набавне политике и започиње израда текуће националне библиографије. У наставку следи кратак хронолошки приказ битних догађања за НБС, као и за развој библиотекарства у Србији:
– 1870. године, Законом о штампи, установ;љен је обавезни примерак;
– до 1901. године донет је Закон о Народној библиотеци, који је дефинисао основне задатке библиотеке;
– у бомбардовању током I светског рата, један део фонда је страдао;
– 1919. године, библиотека добија статус централне државне библиотеке и право на обавезни примерак са читаве територије Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца;
– од 1928. године израђује се Текућа библиографија Југославије;
– 1938. године усваја се Каталошки листић међународног формата;
– почетком II светског рата, услед новог бомбардовања Београда, НБС је изгорела до теме;ља;
– 1965. године, НБС постаје централна матична библиотека у Србији;
– 1973. године, НБС добија нову зграду, коју и данас користи;
– 1974. године, формира се Стручни каталог по УДК, Централни каталог Србије, као и Центар за научне информације;
– 1976. г. НБС усваја међународни стандард за библиографски опис ISBD;врше се припреме за прелазак на аутоматизовану обраду података;
– 1987. г. библиотека започиње са каталогизацијом публикација пред излазак из штампе (CIP – Cataloguing In Publication);
– 1989. г. формира се Електронски каталог Народне библиотеке;
– 1996. г. библиотека добија локалну рачунарску мрежу са приступом Интернету и прву webпрезентацију.
После 2000. године, библиотека се отвара према свету, и покреће се велики број нових пројеката. Два највећа су: оснивање Центра Виртуелне библиотеке Србије (ВБС), који повезује електронске каталоге библиотека у Србији у јединствен узајамни електронски каталог и оснивање Конзорцијума библиотека Србије за обједињену набавку (КОБСОН), који омогућава електронски приступ 14000 часописа.
У просеку, на дан услужимо око 600 корисника, главна читаоница, која обухвата и део за серијске публикације, референсну колекцију, рукописе и специјалне колекције, има око 500 корисничких места. Целокупна библиотечка грађа, од 5.000.000 библиотечких јединица, смештена је према типу, садржају и формату. Углавном, сва грађа је смештена у нашем главном магацину. У читаоницама, референсна литература је у слободном приступу. Библиотека има укупно око 260 запослених, међу којима су библиотекари, виши библиотекари, саветници, информатичари, истраживачи, стручњаци за рефералну делатност.
1.2. Организација библиотека
Република Србија је овластила 27 општинских, односно градских библиотека да у сарадњи са Народном библиотеком Србије, Библиотеком Матице српске (БМС) и Универзитетском библиотеком „Светозар Марковић” у Београду (УБСМ) врше законом утврђене матичне функције.
Тако, у централне матичне функције, које НБС остварује заједно са БМС и УБСМ, спадају:
– старање о усавршавању кадрова за обављање библиотечке делатности,
– праћење и проучавање стања, потреба и услова рада и предлагање мера за унапређивање библиотечке делатности и њихово спровођење,
– вођење регистра библиотека,
– непосредна и редовна помоћ библиотекама у стручном раду у области организације пословања, стручног рада на набавци, обради, заштити,
– непосредни надзор над стручним радом библиотека у мрежи народних, посебно матичних библиотека, док матичне библиотеке врше надзор над стручним радом свих других библиотека у својој надлежности,
– формирана је и одржава се Централна база података о библиотекама у Србији, Мрежа библиотека Србије, на основу које се прати стање, потребе и услови рада у библиотечкој делатности. НБС и БМС обављају и функције националне, депозитне, централне, истраживачке и референсне библиотеке Србије, тако да су одговорне за:
– обавезни примерак,
– унификацију и координацију рефералне делатности,
– за ретроспективну, текућу, и друге библиографије, – каталогизацију у публикацији – CIP,
– организацију рада на централној каталогизацији,
– израду стручних упутстава за обраду библиотечке грађе и пружање стручне помоћи библиотекама.
1.3. Чињенице и бројке за 2004. г.
1.3.1. Број библиотека у Србији
Библиотеке у Србији су груписане у 6 категорија: националне (Народна библиотека Србије и Библиотека Матице српске), академске (универзитетске, факултетске и библиотеке института у саставу универзитета), специјалне (Библиотека САНУ, библиотеке института и разних организација), народне (јавне библиотеке позајмног типа), школске (библиотеке основних и средњих школа) и библиотеке невладиних организација.
У табели 1 су приказане све регистроване библиотеке сем НБС. По незваничним изворима, укупан број библиотека, кад узмемо у обзир набројане и оне које планирају да се региструју, износи 2780.
2. Институција одговорна за аутоматизацију у библиотекама на националном нивоу,опис заузетог приступа
Питања библиотечке праксе уопште, као и рачунарско повезивање библиотека у јединствен библиотечко-информациони систем је стратешко питање од интереса за Републику Србију, па се кључна питања из ове области уређују законом о библиотечкој делатности као и подзаконским актима. Државни органи битни за усвајање програма из ове области су:
– Министарство културе Републике Србије,
– Министарство за науку, технологију и развој Републике Србије,
– Министарство просвете и спорта Републике Србије,
– Покрајински секретаријат за образовање и културу у Новом Саду,
– Покрајински секретаријат за науку и технолошки развој у Новом Саду.
Законски је регулисано да Народна библиотека Србије у сарадњи са Библиотеком Матице српске организује рад и припрема за разматрање и усвајање Програма развоја библиотечко-информационог система Републике Србије. Министарство за културу Републике Србије и Покрајински секретаријат за образовање и културу у Новом Саду усвајају или одбацују предложене програме. За послове и одлуке везане за област развоја телекомуникационе инфраструктуре и система научно-технолошких информација обраћамо се Министарству за науку, технологију и развој, односно Покрајинском секретаријату за науку и технолошки развој. За универзитетске, факултетске, школске библиотеке, као и специјалне библиотеке при научним институтима, одговорни су Министарство просвете и спорта РС и поменути Покрајински секретаријат за образовање и културу.
Навешћу само неке важне процесе у библиотечкој пракси који су обухваћени Законом о библиотечкој делатности:
– начин обраде библиотечке грађе – обухвата примену јединственог система класификовања и индексирања, као и јединствене каталошко-библиографске обраде података према међународним стандардима;
– евиденција библиотечке грађе – обухвата избор података који се уносе у књиге инвентара и каталоге, обавезивање на креирање и одржавање одређених врста каталога и начин њиховог вођења;
– израда централног/узајамног библиографског каталога, као и неких централних регистара;
– вођење регистра библиотека у оквиру реализације матичних функција;
– израда CIP-а – дефинисање података који су обавезни при каталогизацији библиотечке грађе која је у публикацији;
– додељивање ISSN и ISBN бројева публикацијама;
– организовање и одржавање стручног библиотечког испита;
– израда библиографија (Текућа, Сербика, Ретроспективна).
Стварна библиотечка пракса много је комликованија него што је овде приказано и има контрадикторности. Реално, не постоји јединствен библиотечко-информациони систем на нивоу Србије, он постоји само за око 50 библиотека чланица система узајамне каталогизације на COBISS платформи. Велики број библиотека користи друга софтверска решења за обраду библиотечке грађе, а велики број библиотека још није увела аутоматизацију у процес каталогизације, чак ни у off-line режиму рада. У таквој ситуацији нема говора о пуној реализацији вођења централног каталога, а израда Ретроспективне библиографије не може да обухвати сву релевантну грађу, а да се при том израђује аутоматски, преко COBISS модула. Сербика ће се израђивати аутоматски, из COBISS-а, али зато велики број релевантне грађе неће бити њоме обухваћен.
С друге стране, ако би све важније библиотеке узеле учешће у изградњи јединственог библиотечког система, централни електронски каталог би могао да обједини све друге централне каталоге или регистре. На пример, Регистар публикација, које спадају у културно добро Србије, добијао би се аутоматски из Централног каталога, овако он мора да се води посебно.
Разлога за овакво хаотично стање има више. Навешћу неколико, по мом мишљењу, најбитних:
– лоше политичке и друштвене прилике у периоду 1992–2000. г, када изградња јединственог библиотечко-информационог система није била примарна, па су се библиотеке сналазиле свака на свој начин;
– критично лоша финансијска ситуација у већини библиотека, код којих чак ни буетски није дефинисана ставка за одржавање библиотечко-информационог система;
– телекомуникациона инфраструктура није развијена;најлакше је универзитетским, факултетским и јавним библиотекама у Новом Саду, Београду, Нишу и Крагујевцу, јер су близу чворишта Академске мреже, па су стога и прикачени на њу;остале библиотеке излаз на Интернет обезбеђују како знају и умеју: преко ISDN прикључка, ADSL-а, кабловског интернета, бежичног умрежавања.
3. Преглед аутоматизованих функција у свакој националној библиотеци посебно
3.1. Година инсталације првих компјутера у библиотеци
Први покушај да се у Народну библиотеку Србије уведу компјутери је био везан за Пројекат увођења аутоматске обраде података, још 1985. године. Постављање и реализовање Пројекта је обавио стручни тим из Института „Михаило Пупин”. У неким сегментима, тај систем је заживео, а био је постављен на локалној терминалској мрежи са сервером ТIM 200 под UNIX-ом и терминалима исте марке, у производњи поменутог института. Апликативни део овог система није никад завршен до краја због разних техничких и организационих проблема. После пар година рада на овом систему, тим стручњака састављен због овог посла се разишао.
Кључна година везана за аутоматизацију пословања у две најважније библиотеке у Србији, у Народној библиотеци Србије и у Библиотеци Матице српске, као и у другим већим библиотекама, је 1988. година, са почетком пројекта Система научно-техничких информација Југославије, чији је један део представљао умрежавање библиотека већег дела тадашње Југославије. Систем је био поставdљен као Wide Area Computer Network, са узајамним каталогом, који је обједињавао информације о фондовима свих библиотека учесница. Централни host, са библиографским записима из свих умрежених библиотека, био је смештен у IZUM-у, а локални сервери у Србији су били смештени у библиотечким чвориштима: у Народној библиотеци Србије, у Библиотеци Матице српске, у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” у Београду, у Југословенском библиографско-информационом институту и у Народној и универзитетској библиотеци у Приштини. Сервери, разни модели VAX-ова, међусобно су били повезани преко JUPAK – јавне мреже за трансфер података.
Локалне мреже у поменутим библиотекама биле су у почетку терминалске, а после 1995. године изграђују се ethernet локалне рачунарске мреже, које у свој састав почињу да укључују и PC радне станице.
Тако, у Народној библиотеци Србије, почетком 1996. године, локална рачунарска мрежа се састојала од следећих компоненти:
– сервер за локални електронски каталог и Mail server VA4000/300 /VMS са терминал серверима и 40 VT терминала,
– XWEB сервер на LINUX-у,
– Novell NetWare server саCD-ROM уређајима,
– INFOWARE CD/HD наWindows NT *саUltra*Net сервер апликацијом.
На мрежу НБС, било је прикачено још 39 PC радних станица, а из лаз на Интернет се реализовао преко синхроног модема брзине 128 kbit/s и преко рутера брзине 28.8 s којима смо обезбеђивали везу са Академском мрежом преко Рачунског центра Универзитета у Београду. JUPAK се користио само повремено, као резервна варијанта.
3.2. Почетак аутоматизоване каталогизације
После свих припрема и куповине сервера, НБС и БМС су кренуле 1989. године да граде своје локалне електронске каталошке базе, у оквиру југословенског система узајамне каталогизације. Софтверска платформа тог система је била IZUM-ов пакет за каталогизацију и библиотечко пословање, ранија верзија данашњег COBISS-а, тзв. ATLASS.
Такав режим рада је трајао све до избијања рата, 1992. године, када је IZUM на НБС серверу инсталирао до тада креиран узајамни југословенски каталог, који је могао да се претражује преко терминалског OPAC-а. Све веће библиотеке у Србији, које су биле учеснице у изградњи некадашњег јединственог библиотечко-информационог система, наставиле су да обављају каталогизацију на затеченој софтверској и хардверској платформи, свака у свом локалном окружењу.
Од тада, чак и оне библиотеке које су биле у поменутом систему, све мање стручно сарађују. Рад српских библиотека од 1992. до 2001. године може се окарактерисати повлачењем у сопствена локална окружења, што је довело до суочавања с многим проблемима који су настали због убрзаног развоја модерних технологија и информатичког друштва уопште, с једне стране и због последица назадовања за време десетогодишњег недемократског режима у Србији, ратова и санкција међународне заједнице с друге стране.
Министарство за науку Републике Србије 1992. године финансира израду српског програма за каталогизацију BISIS. После две године, финансирање престаје, а оформљен тим са Математичког факултета у Новом Саду, који је започео рад на овом пројекту, наставља сам да развија започет софтверски пакет. Паралелно с тим, развија се и библиотечки програм BIBLIO, на бази UNESCO-вог програма ISIS, на DOS оперативном систему, са могућношћу повезивања преко Novell мреже, као прелазно решење до поновног успостављања система узајамне каталогизације. Око 2000. године појавdwљује се и Windows верзија овог програма.
Поред ових, појављују се и други програми. Неки су инсталирани у стотинак библиотека, неки у десетак, а неки су се правили по наруџбини појединих библиотека, очекујући да могу да се реализују за пар месеци. Групе аутора библиотечких програма су се истом брзином растурале, са којом су се и састављале, а програми су остајали недорађени или постајали технички, или у погледу примене библиотечких стандарда – застарели.
Већина ових програма нема могућност WEB OPAC-а, а велики број и данас фунционише у off-line режиму.

Године 1998. BMS и YBIN, а 2001. године НБС и УБСМ напуштају стару верзију програма COBISS на VAXплатформи, и у сарадњи са IZUM-ом, инсталирају COBISS програмску опрему са ALPHA серверима. То је била почетна фаза за формирање узајамног каталога спајењем локалних каталога ове четири установе, на истој платформи.
3.3 Почетак аутоматизације циркулације и осталих функција
У НБС и БМС користи се само онај део модула COBISS2 Позајмице који се односи на упис корисника, штампање чланских карата са бар-кодом, благајничко извештавање. Разлози за овакву праксу су организационе природе, а у НБС највише због високог процента електронски необрађених публикација које се налазе у њеном фонду.
Као позитиван пример, навешћу Универзитетску библиотеку у Београду, у којој је почетком 2004. године заживела аутоматизација циркулације, са онолико разноврсних могућности колико COBISS модул за овај део библиотечке праксе пружа.
4. Преглед аутоматизованих библиотечких функција са аспекта целе земље
Техничка опремљеност библиотека је веома лоша, при том не мислим само на поседовање одговарајућих компјутера и пратеће опреме, већ и на изграђеност локалне рачунарске мреже и приступ Интернету. Српско библиотекарство карактерише велики број малих библиотека са библиотечким радницима који, у већини случајева, немају ону врсту знања која су везана за специјализацију услуга у савременом библиотекарству. Нарочито бих истакла како су школске библиотеке угрожене: без рачунарске мреже су готово све, неке имају само по један PC, а у најбољем случају имају модемски излаз на Интернет.
Многе јавне библиотеке су тек у протеклих годину дана кренуле у израду пројеката за изградњу локалне рачунарске мреже. Неке од њих су успеле да се прикључе на Академску мрежу, а остале, које су далеко од постојећих телекомуникационих чворишта, сналазе се на разне начине: оптички се повезују до најближег провајдера, успоставлјају бежичну или кабловску везу са приватним провајдерима, обезбеђују ISDN или ADSL прикључак, што им додатно оптерећује ионако неадекватан буџет.
4.1. Online узајамни каталог и OPAC;проценат библиотека које учествују у његовој изградњи
Седамнаестог фебруара 2003. године, успостављен је систем узајамне каталогизације у Србији, као прва фаза реализације пројекта „Виртуелна библиотека Србије”, тако што је IZUM формирао узајамни каталог и инсталирао софтверски модул узајамне каталогизације, поред већ постојећих. Формирање узајамног каталога је обављено обједињавањем електронских каталошких база: Библиотеке Матице српске са 750 000 библиографских записа, Народне библиотеке Србије са 430 000 записа, Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” у Београду са 98 000 записа и Југословенског библиографског информацијског института са 390 000 записа. На самом старту, узајамни каталог је имао око 1 300 000 записа.
У овом тренутку, српски узајамни каталог COBIB.SR има 1 565 000 записа. У систему раде 43 библиотеке, активне чланице система, а десетак библиотека су у припремној фази за укључивање. Online међубиблиотечка позајмица још није укључена у систем.
Ако посматрамо укупан број регистрованих библиотека у Србији, проценат библиотека које учествују у изградњи online узајамног каталога би био нешто мањи од 2,5%. Ми не одбијамо ниједну библиотеку да постане чланица система, па ни школске, али библиотеке у основним и средњим школама су специфичне: имају мале и ретко занимљиве фондове, лошу техничку опремљеност, телекомуникациону инфраструктуру никакву, недовољан стручни кадар, лошу финансијску ситуацију. Тако, тренутно немамо ниједну библиотеку овог типа у систему.
Ако издвојимо само јавне, академске и специјалне библиотеке, можемо рећи да око 10% библиотека ових типова активно учествују у изградњи система узајамне каталогизације. Ако узмемо у обзир то, да наш систем развијамо само 2,5 године, можемо очекивати да ће се убрзо овај проценат знатно повећати.
Има покушаја развијања WEB OPAC-а појединачно, за локалне електронске каталоге библиотека које нису у систему узајамне каталогизације, на другим програмским платформама. Колико је таквих каталога, тешко је прецизно рећи, с обзиром на то да не постоји ни један други узајамни ни централни каталог у Србији, који би обједињавао бар оне електронске каталоге који се израђују на истој софтверској платформи.
4.2. Доступност дигитализованих докумената
У складу са дугорочном стратегијом развоја и укључења Народне библиотеке Србије у светску и европску мрежу библиотека, НБС је усвојила стратегију изградње Дигиталне НБС. Дигитална НБС обухвата: дигиталне рукописе, дигиталне књиге, дигиталне новине и часописе, дигиталне каталоге, виртуелне изложбе, дигиталне колекције аудио и видео записа и све друге облике електронских и дигиталних публикација. При изградњи Дигиталне НБС поштоваће се енциклопедијски приступ, биће обухваћене све области знања, све врсте докумената, најквалитетнија дела и најзначајнији ствараоци. Различити хронолошки историјски периоди биће равноправно заступљени.
Набројаћу грубо, само неке, до сада дигитализоване документе, неки су приступачни корисницима преко WEB-а, а неки још нису:
– каталози књига на језицима југословенских народа,
– библиографије (Ретроспективна, Текућа, специјалне),
– Српска дечија дигитална библиотека (130 књига),
– стручни часописи, Гласник Народне библиотеке Србије,
– новине (Политика, Београдске илустроване новине из 1866, Правда),
– у оквиру Пројекта дигитализације грамофонских плоча на 78 обртаја, дигитализовано је 399 плоча,
– у оквиру пројекта „Информациони центар 91–01”, извршена је дигитализација текстова из Политике за период: 1991–1995, на одређене теме – Вуковар, Дубровник, Сарајево, Сребреница,
– у различитим одељењима НБС израђено је више дигиталних докумената за различите сврхе (аудио записи, виртуелне изложбе, Карта Саве Текелије, закони, правилници, стандарди и упутства, везани за библиотекарство, Библиотекарски терминолошки речник),
– Данило Киш – Заоставштина и Сабрана дела, два CD-рома креирана у оквиру сарадње НБС и групе стручњака на челу са Мирјаном Миочиновић,
– рукописи Пећке патријаршије, манастира Дечани и Николајац.
До неке скениране грађе може да се дође преко COBISS библиографских записа, а за неке ће се правити посебна база скенираних докумената.
5. Порекло – извор софтвера за библиотечку аутоматизацију
Једини софтверски пакет у Србији који обезбеђује рад у режиму online узајамне каталогизације је COBISS, власништво IZUM-а. Остали програми који се користе су домаћи, у власништву неке институције, приватних фирми или лица. Колико сам успела да сазнам, из статистике Мрежа библиотека Србије, има их преко 10.
Овде ћу навести само неке:
BISIS развија Природно-математички факултет и Факултет техничких наука у Новом Саду, од 1992. године на ORACLE платформи. Инсталиран је у 18 библиотека (8 факултетских, 1 универзитетска, 6 јавних и 3 специјалне). Нема централни каталог који је доступан корисницима преко Интернета. Имплементиран је UNIMARC стандард и функционише размена библиографских података између локалних база преко server-client апликације.
NIBIS развија Машински факултет у Нишу од 2003. године у програмском језику Java.
Програм је наручила Народна библиотека у Нишу, где је апликација и инсталирана. Користи UNIMARC формат, у развоју је и тренутно није доступан WEB OPAC.
BIBLIO/WIN ISIS је модуларни пакет за библиотечко пословање који је урадио UNESCO, и понудио за бесплатно преузимање. Формат записа је UNIMARC. Од 1992. године, разне групе информатичара (једна је била из НБС) су прилагођавале овај пакет својим потребама. Тако су настали програми BIBLIO за DOS оперативни систем, и WINISIS за Wdwindows платформу. Ово је програм који је најраспрострањенији у Србији, (BIBLIO у 95 библиотека, WINISIS у 55 библиотека), а требало је да представља прелазно решење до формирања система узајамне каталогизације у Србији. Конверзија база је могућа, под условом да је избор поља и потпоља коректно постављен и да се унос података вршио по стандарду.
PERGAM је развијао мали тим стручњака од 1995. године на Clipper-у. Инсталиран је у 9 библиотека, више се не развија.
Следи списак програма који су инсталирани у мањем или већем броју библиотека: MMARC, UNILIB, B++, SZIREN, LITTERIS. Списак није коначан. Већина ових програма се више не развија, а тимови који су их направили су се распали.
Заједничке карактеристике ових апликација:
– програмски пакети се нису развијали (бар у последњих 5 година) у консултацији са НБС или БМС, које иначе имају кључну улогу у прописивању националних каталошких правила,
– цена није транспарентна, формирана је парцијално,
– не постоји институција која обједињава стручњаке из области технике и библиотекарства који заједнички развијају пакет.
6. Главне препреке за комплетну аутоматизацијуу библиотекама
Препреке у вези са реализацијом комплетне аутоматизације у библиотекама, поделила бих у 2 групе:
1. Препреке за активно учешће у систему узајамне каталогизације:
– некоординирани приступ на националном нивоу,
– несхватање руководеће структуре у неким библиотекама и у неким органима власти, колики је значај online узајамног каталога,
– незаобилазни финансијски проблеми у вези иницијалних трошкова и сталног финансирања система,
– неразвијена информациона и комуникациона структура (неинсталирана локална рачунарска мрежа, необезбеђен присуп Интернету),
– отпор библиотекара због страха од промена, нестручности и ниског нивоа стандардизације у библиотеци.
2. Препреке за увођење аутоматизације у свим сегментима библиотечке праксе, генерално:
– недостатак финансијских средстава за набавку потребне рачунарске опреме и изградње у локалне рачунарске мреже,
– недостатак финансијских средстава за набавку софтвера и његово одржавање,
– низак ниво стандардизације у библиотеци, недостатак финансијских средстава за службене посете установама у земљи и иностранству, семинаре, конференције, где би могла да се добију нова сазнања релевантна за организовање рада у одређеном сегменту,
– страх од новина које доноси реорганизација у неким сегментима пословања,
– недостатак уско стручно оспособљеног кадра који би анализирао и спровео одговарајуће промене до краја,
– неразвијена информациона и комуникациона структура (неинсталирана локална мрежа, необезбеђен присуп Интернету.
7. Искуства у инетернационалној сарадњи у области библиотечке аутоматизације
Прва фаза реализације пројекта Виртуелна библиотека Србије, реализована је захваљујући донацији Фонда за отворено друштво. Из поменуте донације, било је обезбеђено:
– финансирање израде пројекта ВБС,
– куповина 4 ALPHA сервера за најважнија библиотечка чворишта система,
– плаћање плугодишњих COBISS лиценци за библиотеке осниваче ВБС система,
– финансирање почетних COBISS курсева, по инсталацији узајамног каталога,
– куповина мрежне опреме за Центар ВБС, као и рачунара за електронску учионицу у НБС,
– стручне посете IZUM-у…
Донација Tempus програма Европске Уније је поред осталог, омогућила укључење универзитетских библиотека у Београду, Нишу и Крагујевцу и великог броја факултетских библиотека у систем узајамне каталогизације обезбедивши им:
– 2 ALPHA сервера,
– COBISS лиценце за један дужи период,
– финансирање стручне обуке за рад у систему узајамне каталогизације, – финансирање штампања COBISS приручника.
Трећи вид позитивног искуства у међудржавној сарадњи на развоју аутоматизације у библиотечкој делатности је сарадња са Словенијом, посредством IZUM-а. У оквиру те сарадње, у више наврата смо добијали донације за:
– боравак већег броја српских стручњака из области информатике и библиотекарства у Марибору ради пружања техничке помоћи,
– учешће српских стручњака на COBISS конференцијама (као што је то случај и ове године),
– рачунарску опрему за поспешивање развоја система узајамне каталогизације у Србији на COBISS платформи.
Овом приликом бих се захвалила IZUM-у на успешној сарадњи на развијању система Виртуелна библиотека Србије, а пре свега на великој стручној помоћи коју смо добили од IZUM-ових стручњака за разне послове из области библиотечке делатности: од инсталације разних софтверских компоненти, стручне обуке библиотекара, до овладавања разним сервисима који спадају у надградњу система.
8. Очекивања у вези CEI програма на пољу библиотекарства
Систем узајамне каталогизације у Србији не би заживео без ове три набројане донације. Прва фаза развоја овог система завршена је још прошле године, а последња година је била кључна у томе да се покаже да овај систем има виталности да опстане.
Међутим, његов даљи развој обухвата:
– укључивање нових библиотека у чланство система Виртуелне библиотеке Србије;
– увођење аутоматизације у све сегменте библиотечке праксе у библиотекама које већ раде у систему;
– повезивање постојећег система са новим, савременим пројектима у области модерног европског библиотекарства.
Представници CEI програма на овој Конференцији имају могућности да се упознају са разним аспектима у развоју библиотечко-информационих система у Србији, што им може дати идеју како да се помогне српским библиотекама у инсталацији неких сервиса пожељних у модерном библиотекарству, како би оне успешно наставиле повезивање са мрежом европских и светских библиотека.
Та помоћ би могла да обухвати:
– набавку конкретне додатне рачунарске опреме за библиотеке, активне чланице система узајамне каталогизације, како би код њих заживеле све важније библиотечке функције;
– финансијску помоћ библиотекама које тек треба да створе услове за укључење у поменути систем, како у набавци основне рачунарске опреме, тако и у вези иницијалних инсталацијских трошкова,
– специјализовану обуку библиотекара за рад у аутоматизованој библиотеци кроз семинаре, курсеве и стручне посете напреднијим библиотекама.

Ана Јанковић

Марибор, 9–10. новембар

Након што је некадашња Заједница југословенских националних библиотека 1987. године прихватила систем узајамне каталогизације као заједничку основу библиотечко-информационог система и система научних и технолошких информација Југославије, улогу информацијског и библиографског сервиса, а уједно и носиоца развоја организационих решења и програмске опреме преузео је Институт информацијских знаности (IZUM) из Марибора (Словенија). IZUM је 1991. године представио систем COBISS (Кооперативни online библиографски систем и сервиси) као организациони модел повезивања библиотека у узајамни систем чији је задатак да аутоматизује библиотечко пословање, обједини библиографско-каталошке базе података свих библиотека чланица и учини их доступним на Интернету. Библиотечко-информациони систем је био конципиран као узајамни каталог са подацима о стању фондова свих библиотека укључених у систем. Циљ је био да се све библиотеке повежу како би се корисницима библиотека на организован и рационалан начин обезбедио приступ до информација и докумената у електронском облику, без обзира на то да ли су настали у самом систему, или је систем посредник између корисника и информација на било ком рачунару на Интернету.
Од тада, у Марибору се сваке године организује стручни скуп библиотекара из земаља чије библиотеке учествују у систему COBISS и информатичких експерата из целог света. Ти скупови су добра прилика за размену искустава и мишљења, презентовање разних идеја, не само оних који већ користе програмску опрему COBISS, већ и других, који су аутоматизацију пословања својих библиотека, архива, института и др. засновали на неким другим програмским системима.
Ове године је у Марибору, 9. и 10. новембра, у хотелу – конгресном центру „Хабакук”, прелепом здању подно Похорја, одржана 14. Конференција COBISS (2005) на тему: „Стање и проблеми у аутоматизацији библиотека земаља чланица CEI (Central European Initiative) – конкурентност библиотека у информатичком друштву”. Организатори скупа били су: CEI, IZUM и Влада Републике Словеније. Интересантно је да се први пут као суорганизатор појавила CEI, што довољно говори о значају саме конференције. Централна Европска Иницијатива је прва регионална организација у Европи, основана 1989. године (суоснивачи Италија, Аустрија, Мађарска, Југославија) са основним циљем да помаже мање развијеним земљама да се приближе Европској Унији. CEI данас чине 17 земаља чланица међу којима је и Србија и Црна Гора. Осим земље домаћина, учествовали су представници свих некадашњих република бивше Југославије: Србије и Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине, Хрветске, као и представници Бугарске, Албаније, Чешке, Словачке, Аустрије, али и представници Косова и Метохије. На основу њихових излагања о томе докле се стигло са аутоматизацијом, који су проблеми и начини решавања проблема, могла су се извести разна поређења и извући многи закључци о томе где се ко налази у свету информација и информатичке технологије. Све те презентације су имале информативни карактер и биле су веома корисне. Оно што се могло одмах закључити је да је ниво развоја аутоматизације у земљама Региона веома различит, неуједначен, што може представљати озбиљну тешкоћу у повезивању свих библиотечких система у Европи у један, а што би на крају требало да доведе до тога да се све библиотеке укључе у програм дигиталне библиотеке Европске Уније.
Осим припремљених реферата, на Конференцији се могло чути и неколико занимљивих издвојених мишљења, током дискусија које су уследиле након самих реферата. Приметно је било да код већине, који нису у аутоматизацији свог пословања достигли ниво Словеније (више него успешан библиотечки систем у Словенији – заслуга IZUM-а), преовлађују исти или слични проблеми који се обично своде на недостатак новца, неразумевање не само локалних власти, већ и управа самих библиотека, а и мањак информатичких стручњака. Са појавом великог броја WEB страница које обилују најразноврснијим информацијама, библиотеке имају све мање корисника, и то је тенденција која није присутна само код нас. У свету су овај проблем уочили много раније и чине све како би се и библиотеке прилагодиле модерном свету. Јер, све оно што су до сада радиле библиотеке (бирају информације и чине их доступним за кориснике), то сада ради Интернет, само се посредством Интернета до података долази много брже и то са било ког рачунара – тако да корисник може и од куће да дође до било које информације. У томе и јесте неспоран значај давања информација online. У пракси се показало, а то су и многи говорници на Конференцији потрврдили, да је COBISS добар модел за то. Свима је одавно јасно да библиотеке чувају велике количине знања, али ако се до тог знања не може доћи, онда је све бескорисно, јер библиотека тада није остварила сврху свог постојања.
Зато и библиотеке, уз, како то у шали рече један од учесника Конференције, Microsoft и Google, морају да нађу начина и снаге да заузму своје место на „тржишту” информација и постану конкурентне у овом информатичком друштву.
Хелмут Хартман из Универзитетске библиотеке у Грацу је веома илустративно изнео основне захтеве и могућности које су изазов функционисању данашњих библиотека у смислу односа корисник – библиотека – финансијери:
Шта корисници кажу?
„Моја библиотека је свуда где сам ја. Хоћу све то и то одмах.”
Шта финансијери кажу?
„Желимо да се новац троши што је рационалније могуће.”
Шта библиотекари кажу?
„Како да све то објединимо?”
Тако се, закључује Хартман, дошло до идеје да се рад библиотека аутоматизује.
За присутне библиотекаре, који се библиотекарством баве и у пракси, веома је била занимљива презентација референсног сервиса „Упитај библиотекара” (налази се у систему COBISS.SI). О њему је говорила Романа Мухвич Шумандл (IZUM, Марибор) и уз помоћ својих сарадника показала како то у пракси изгледа. Овај сервис има два основна циља: да се помоћу посредника (библиотекар) направи веза између информације и корисника, и да посредује у употреби COBISS-а. Уз помоћ chat-а и е-mail-а, успоставља се веза између библиотекара и корисника, при чему се подразумева веома деликатна улога самог библиотекара, који мора знати где да брзо пронађе тражену информацију и про   следи је до корисника. Постоји и опција да се све оно о чему се посредством chat-а разговарало са корисником њему то и пошаље mail-ом. Интересантна питања и одговори похрањују се у тзв. „базу знања”, те се и касније могу потражити и прегледати. Добро је то што приступ овом сервису није условљен чланством у библиотеци.
Закључак је и више него јасан: интензиван развој информацијских технологија потпуно је изменио начин сакупљања, приказивања и приступања информацијама и суштински је изменио мишљење о функцији данашњих библиотека. Све то, као и потребе крајњих корисника за брзом и лаком доступношћу информацијама, поставили су услов библиотекама да се потпуно трансформишу у јавне информацијско-комуникацијске сервисе који би, уз велику уштеду времена (и новца), својим корисницима (и не само њима) пружале велике могућности коришћења бројних података и садржаја на једном месту. У том смислу, први кораци већ се чине: све више библиотека жури да се укључи у један од постојећих система и да што пре што већи део свог фонда понуди online. Онога тренутка када све библиотеке буду дигитализовале своје фондове, то ће бити крај не само класичним библиотекама, већ и, у савременом свету, одавно превазиђеним моделима библиотекарства.
Уколико библиотеке учине да се корисник, који је код куће, или на послу, за својим рачунаром, уместо за Google, Amazon, Књижару или Крстарицу (код нас), у потрази за информацијама, определи за неки од библиотечких онлине сервиса или каталога, онда су оне оствариле своју функцију и оправдале своје постојање.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Steve Coffman, „Some Thoughts on Libraries and the Information Market”, реферат на Конференцији COBISS 2005, 9–10. новембар, Марибор.
2. http://home.izum.si/cobiss/konference/konf_2005/.
3. http://www.cobiss.net/platforma_COBISS_scr.htm#RAZVOJ%20SISTEMA%20COBISS.

Ана Јанковић

Уз 50. рођендан Београдског сајма књигату

У последњој недељи октобра ове године, одржан је 50. Београдски сајам књига, највећа и најугледнија манифестација културе код нас. У историји Београдског сајма књига забележена су многа имена наших познатих књижевних стваралаца, критичара, уметника, као и имена најзначајнијих издавачких кућа од којих многе више не постоје.
Први југословенски сајам књига одржан је далеке 1956. године на загребачком Велесајму, под покровитељством тадашњег председника Републике Јосипа Броза Тита. Сајам је трајао од 3. до 7. новембра, а на његовом отварању говорили су Иван Братко, познати словеначки издавач и Родољуб Чолаковић, потпредседник Савезног извршног већа. Забележено је да је тада било изложено око 12 000 књига свих југословенских издавача, али и издавача из Аустрије, Чехословачке, Холандије, Велике Британије, Француске, Италије, Кине, Мађарске, Источне и Западне Немачке, Пољске, Румуније, Сједињених Америчких Држава, Совјетског Савеза и Швајцарске. Овом великом догађају за ондашњу Југославију присуствовали су познати књижевници, попут Мирослава Крлеже и Иве Андрића. Увече истог дана, у Радничком дому у Загребу, одржано је књижевно вече на коме су учествовали Васко Попа, Драгутин Тадијановић, Стеван Раичковић, Милан Ђоковић, Ото Бихаљи-Мерин, Мирко Божић, Оскар Давичо, Вјекослав Калеб и Весна Парун. Тих дана је у Дому Југословенске народне армије одржана и свечаност на којој је Иви Андрићу уручена Повеља за животно дело, коју му је доделио Савез књижевника Југославије. О Андрићевом раду је говорио Ели Финци. На овој свечаности учествовали су и Оскар Давичо, Вјекослав Калеб, Јуре Каштелан и Гане Тодоровски. Иво Андрић је том приликом прочитао одломак из свог још необјављеног дела. Први сајам књига пратио је и каталог.
Већ идуће, 1957. године, сајам је, на предлог издавача, пресељен у Београд, где је завршено модерно здање Београдског сајма, здање којим се престоница поносила, а и читава земља. Те године књиге је изложило око 60 домаћих и 36 страних издавача. Трајао је 6 дана и такође је пропраћен каталогом. Сајам је одржан крајем октобра у Хали 3 Београдског сајма. Треба напоменути да је поводом сајамске манифестације покренута значајна ревија Књига и свет. Сајам је отворио Родољуб Чолаковић, тадашњи потпредседник Савезног извршног већа и, између осталог, рекао: За нашу земљу овај сајам је важан и због тога што ће он са своје стране допринети популарисању књиге, а тиме и нашем заједничком напору на културном уздизању народа… Још је за многе наше људе све оно што књига у себи садржи – а то ће рећи, све оно што су најплеменитији, најумнији људи рекли о људима и природи, о друштву и самом човеку – тајна са девет печата… Учествовали су издавачи из 16 држава Европе, Америке и Азије. На огромно задовољство посетилаца, тих дана своје књиге потписивали су Иво Андрић, Добрица Ћосић, Бранко Ћопић, Оскар Давичо, Десанка Максимовић и др.
Међународни сајам књига у Београду је током свог трајања окупљао све већи број издавача не само из ондашње Југославије, него из целог света. Поред сајмова у Франкфурту и Варшави постао је највеће стециште издавачких посленика. Сајам књига су, по обичају, отварали угледни представници јавног и политичког живота. Петнаести сајам 1970. године отворио је Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност. Од тада, сајмове књига отварали су угледни писци из свих република.
Јубиларни, 50. сајам књига одржан је на око 12 500 квадратних метара изложбеног простора Хале 1 и Хале 14, на коме је своју продукцију изложило преко 700 издавача (од тога око 200 из иностранства). Поред већ традиционалних гостију из Канаде, Италије, Грчке, САД-а, Русије, Јапана, Ирана, Израела, Босне и Херцеговине, Хрватске и других земаља, на сајму су се први пут представили обједињени издавачи из Португала, Бразила и Анголе. У сајамским халама одржано је преко 50 програма и исто толико представљања књижевника и књижевне продукције на сајамским штандовима. Поздравни говор одржао је књижевник и академик Љубомир Симовић.
На сајму су традиционално додељене награде за издавача године, издавачки подухват године, едицију, најлепшу књигу, дечју књигу, а уведена је и награда за најбољу сајамску презентацију (најбоље уређен штанд).
„Институција” почасног госта установљена је пре три године по угледу на сличне велике светске манифестације. Норвешка је прва била почасни гост и то на сајму 2002. године. Године 2003. то је била Канада, а 2004. Француска.
На 50. сајму, јубиларном, почасни гост била је Велика Британија, те је у име ове државе, њене културе и издаваштва, госте на отварању сајма поздравила књижевница Весна Голдсворти.
Занимљиво је да је ове године, поводом 50. годишњице одржавања Београдског сајма књига, установљена „Отворена књига”, коју ће представник Велике Британије предати представнику Сједињених Америчких Држава – почасном госту наредног сајма 2006. године.
Сајам књига у Београду је од самог почетка био место окупљања најбољих писаца и најбољих издавача из земље и света, највеће стециште љубитеља књиге код нас. Зато је он био и остао догађај који се никако не пропушта.
(напомена: за израду овог текста коришћени су подаци са сајта beogradskisajamknjiga.com)

Бранислав Бане Димитријевић

Повод: конкурс Народне библиотеке Бор за кратку причу

У прошлом броју Бележнице објављени су резултати традиционалног конкурса Народне библиотеке Бор за кратку причу. У прилогу чланка су у целини објављена и три награђена рада.
Како је у истом издању, неколико страница иза, објављен и мој текст „Како писати“, који се бави начелима и методама којима се водим приликом писања (превасходно) прича, а пар бројева уназад и текст „О бардовима (борске) критике“, чији наслов речито говори о обрађиваној теми, учинило ми се згодним да на примеру објављених прича покажем и практично читаоцима на шта сам тачно у поменутим чланцима указивао.
Трећенаграђени рад под називом „Садржај“, представља и по форми и по садржају класичну виц-причу, и аутор идеју доследно и спретно спроводи. Брзо и прецизно улази у радњу, дајући у прве две реченице потребне податке, у трећој врши расплет и у четвртој (и последњој) ефектно поентира. Успева да не буде досадан читаоцу, и да му на крају измами барем осмејак. На први поглед – одлично.
Па ипак, читалац примећује да ту нешто није сасвим у реду, да се причи не може веровати. Ако се само мало загребе по површини, може се видети и зашто.
У уводном делу, аутор нас упознаје са главни ликом – надриписцем (више) романа, које нико не жели да чита јер су, наравно, лоши, а једине примедбе пријатеља се своде на то да су слова у књигама премала, што наш надриписац доследно исправља (у свакој наредној – већи фонт). И дотле је ваљда све у реду. Проблем почиње у трећој реченици, тј. расплету, где надриписац исправља недостатке у својој књизи, а онда се, изнебуха (инспирисан прочитаним – написаним!), исповраћа по књизи. Тиме је, каже се даље, барем садржај постао уочљивији?!
Овде се помаља питање које то недостатке наш јунак исправља? Надриписци (поготову више романа) одликују се се управо тиме да сами не примећују сопствене недостатке (напротив – углавном мисле да су неправедно запостављени генији) и слепо верују пријатељима кад им укажу на величину слова као једину фалинку. То нам, уосталом, и сам аутор у уводу саопштава. Шта, дакле, надриписац исправља? Једине недостатке којих је свестан – повећава слова. Где се то ради? На компјутеру. Дакле, надриписац, док повећава фонтове, ничим изазван, схвата да је то што је написао одвратно лоше (али никада и ниједан надриписац то није и неће открити; у супротном – не ради се о надриписцу) и повраћа по књизи.
Хајде и да се исповраћао, било би то по компјутеру, где је једино могао да повећава слова. Али, хајде да претпоставимо да је човека неким чудом Бог одједанпут просветлио, дао му знање, самосвест и таленат, те се овај од надриписца у делићу секунде преметнуо у правог аутора и деликатног критичара – аналитичара (другог објашњења нема), да је стварно открио да његова литература поседује неке недостатке (још не повраћа), почео да их исправља, па онда схватио колико их има и колико су неопростиве и одурне и (е сад) стварно испразнио желудац по папиру, садржај никако није могао постати уочљив(ији), већ само умазан и још тежи за читање, а тако рећи и држање у рукама. Знам, сада ће неко рећи да нисам схватио поенту, да се ради о игри речи и да је аутор мислио на садржај (свеукупну суштину) самог надриписца, али већ смо рекли да се он преметнуо барем у нормалца, а онда повраћка више није његов једини садржај.
Тако откривамо да се цела прича базира на логичким грешкама, којих има више него у просечном роману, а почетна допадљивост на атавистичкој потреби да се смејемо одвратним појмовима као што је повраћање (или кад се неко оклизне и љосне на задњицу), и с друге стране на заводљивости поруке упућене лошим писцима, са којом се сви слажу, али нико не мисли да се односи баш на њега. Адреса погрешна – писмо вратити пошиљаоцу!
Друга прича – „Провинцијска љубав“, по форми највише одговара захтевима кратке приче. Аутор нас читавим током наводи на један след догађаја, а причу завршава (изненаћујући неуког читаоца) у контра смеру. Баш како нас уче велики мајстори. Па ипак!
Уводни део је предугачак и заморан, а главни лик, коме је аутор доделио и улогу наратора, користи језик препун неочекиваних поређења, сложених реченица и стилских фигура (додуше, понекад неспретно повезаних, али то иде на терет аутора), што је у супротности са карактером који му је додељен, а који одликују несигурност и крајње ограничена способност логичког расуђивања.
Логика је, иначе, главна бољка и у овој причи. Главни лик свакодневно одлази код девојке у коју је (рекло би се) заљубљен, и тако пуних пет месеци. Обоје су збуњени и воде несувислу конверзацију у којој нико не каже ништа конкретно ни о чему важном, а поготову не о међусобном допадању, у које он све време сумња и нада му се, очекујући да то она прва спомене. Када на крају он одлучи да преузме иницијативу и каже јој шта осећа, она му саопштава да већ две године штеди за парфем који ће ускоро да купи (то је, наиме, била тајна коју она пет месеци није смела да му каже), на шта се он тешко разочара и одлучује »да се напије и све чаше разбије«, што би рекао народни песник.
Овај концепт је више него лабав, јер намеће бројна питања. Зашто би неки младић и девојка, на пример, седели заједно пет месеци из дана у дан, и причали ни о чему, а да се бар мало не допадају једно другом? Ако за младића можемо да прихватамо да је глуп и смотан, па му та проста спознаја не долази до памети, то је тотално неспојиво са девојком манекенског изгледа, која (већ најмање две године) ради у трговини, где је принуђена на сталну комуникацију са људима и, сасвим сигурно, учесталим удварањима мушкараца. Зашто би, даље, девојка (и још трговац!??) штедела две године за парфем, кад већ постоје чекови и друге сличне женске смицалице? И зашто би јој било непријатно да то каже било коме? Да ли постоји женско које живи за парфеме и сличне џиџа-миџе, а да у доколици не прича скоро искључиво о томе? Зашто је он, на крају, разочаран због тога што она купује парфем? У каквој је то вези са њеним осећањима!!?
Основна идеја аутора – да прикаже једну од безброј варијанти мушко-женских односа није успела, јер је сама прича (и све у њој) нелогична, натегнута и вештачки исконструисана, и једино што га (аутора) може донекле оправдати од још тежих квалификација је то што је приповедач сам главни лик, па се део недостатака може приписати карактеру уместо писцу. А опет, шта то нас брига? У овом облику, прича би могла да прође само у неком лакшем часопису, као исповест читаоца и са називом „Како сам изгубио девојку због неопеване глупости“.
Али, ако је неко помислио да је ова прича испод сваког нивоа и да тешко може горе, ту је и првонаграђена, под називом „Орао“, да га у томе разувери.
Предугачка, развучена, са гомилом непотребних података, готово у потпуности нелогична, незанимљива, без јасне идеје, ова прича нема ниједну светлу тачку.
Једног кишног дана, каже се у њој, главни лик стиже кући и затиче унутра орла, који је некако откључао врата и (без икаквог разлога, осим можда да се осуши) ушао, да ту и остане пар наредних месеци. Они се спријатељују и воде дуге и небитне разговоре (о чему нас писац индиректно обавештава). Једног дана орао (такође) без икаквог разлога одлази и главни лик креће у потрагу за њим. Када нестанак пријави полицији, ови га брже-боље хапсе и шаљу у лудницу, где овај проводи године. И таман да га пусте, орао се (опет без разлога – глупа нека птичурина) појављује само да се види са главним ликом (успут попричао са доктором и сестрама), коме због тога настављају боравак у лудари. Крај.
Аутор користи мотив (нарочито популаран почетком двадесетог века) мудре птице која долеће у собу главног лика, што узрокује сва каснија дешавања, и то је сасим легитиман поступак. Аутор је даље могао да крене путем филозофске расправе психо или социоанализе, езотерије, симболизма… Он се, међутим определио за псеудореализам (недвосмислено излаже да се орао стварно појављује, да није илузија), што је такође легитимно. Али, орао не чини и не говори ништа посебно. Његова улога је само да, као Deus ex machina, својим поступцима усмери радњу тамо где аутор жели. У реду, може чак и тако, али без логике не може и не сме!
Аутор је очигледно сматрао да читалац који поверује у орла који говори може да прогута било шта, што је неопростиво.
Искористићу још мало простора да набројим најочигледније грешке.
Претрчавањем 2–3 метра по било каквој киши не може да се покисне до голе коже..
Ако је главни лик тада ипак покисао, зашто није и касније, по истом таквом времену, када одлази у посластичарницу? Зашто није ни његова девојка?
Зашто орао није улетео кроз неки отворен прозор, него кроз врата, и још закључана? И како је то на крају извео (кључ, калауз, крцкалица, орловска магија…)?
Главни лик, који не верује својим очима и ушима да је орао ту где јесте (ваљда једина логична релевантна тврдња у причи), очекује да сви остали безрезервно поверују у то, само на основу његових речи, због тога оставља девојку и упада у све остале проблеме?
Орао проводи код главног лика више месеци, постају пријатељи, а овај и даље не зна његово име, већ га дозива – орле, орле…!?!
Нико не затвара људе у луднице због фантазија, халуцинација, манија или било чега другог, уколико ови не представљају опасност за себе или друге, или су неспособни за самостални живот (и без старатеља), што овде никако није случај. А поготову не по хитном поступку.
Поновно појављивање орла, сада у лудници (каже аутор, а не главни лик, што значи да није реч о прикази), требало би да буде доказ нормалности главног лика, а не враћања болести. Овде читалац мора да се запита ко је овде луд? Главни лик, лекари или можда неко трећи?
Основна идеја која би, ваљда, требало да буде како друштво не прихвата другачијег појединца није успела, јер аутор није добро представио ни друштво ни појединца ни „другачијост“. И зато је ова прича катастрофално лоша, што је чини гором и од „Провинцијске љубави“, која је само веома лоша, и од „Садржаја“ који је лош, мада то није морао да буде.
Овако заједно представљене и прочитане, ове три приче попримају карактер елементарне непогоде и могу да послуже корисно једино као негативни примери за дане који су пред нама.

Ђорђе Ђорђевић

Др Љубинко Милосављевић, Средњовековна мисао о друштву, Филозофски факултет, Ниш, 2002.

Након књиге Античка социјална мисао (1995) др Љубинка Милосављевића, редовног професора на Филозофском факултету у Нишу, појавила се нова књига истог аутора – Средњовековна мисао о друштву. Она представља логични наставак претходног дела др Милосављевића и његовог рада на истраживању историје идеја о друштву кроз векове.
На самом почетку аутор наводи како се средњовековно раздобље надовезује на антику и претходи новом добу, а затим одмах, научнички педантно, открива недовољно упућеном читаоцу информацију да је сâм термин „средњи век“ (по О. Шпенглеру) сковао извесни профессор Хорн још давне 1667. године у Лајдену.
Др Милосављевић опажа да је сâм термин „средњи век“ због своје неутралности вероватно најпогоднији да се њиме означи дато историјско раздобље, поготово ако се упореди са другим сувише сугестивним терминима који су најчешће у оптицају када се описује тај период – „мрачни средњи век“, „доба мрачњаштва“, итд.
Дакле, насупрот устаљеним негативним генерализацијама о „мрачном средњем веку“ (делимично зачетим још током ренесансе, а коначно идејно уобличеним током периода просветитељства), др Милосављевић критички преиспитује таква схватања и указује на чињенице да је „мрачно доба“ само један период унутар „средњег века“. Аутор, између осталог, наводи да је неопходно указати на то у којој је мери средњи век доиста био мрачан. У вези са тим, морало би се разлучити колико је дуго у том добу вере, како се данас овај период све чешће назива, трајало мрачно доба.
Како ствари стоје са досадашњим учењима по овом питању? У званичној историографији у Србији се као година којом је отпочео средњовековни период означава 476. г. н. е, када је пало Западно римско царство, а као крај тог периода сматра се 1492. година у којој су (како се то, по мишљењу неких, погрешно и европоцентрично говори) Европљани „открили“ амерички континент. Дакле, може се приметити да су у нашој академској историографији за кључне године узета два догађаја потпуно различите природе – политички догађај војне пропасти Западног римског царства са једне стране и географско откриће америчког континента са друге стране. Притом су, како видимо, као „граничне тачке“ одређивања средњег века коришћени, по својој природи, неистоветни догађаји, што методолошки, по мишљењу многих историчара и није баш најисправније.
Професор Милосављевић у свом раду говори у истом тону, подсећајући да је избор саме године ипак донекле ствар произвољне одлуке, напросто зато што је у свакој од три велике епохе (антика, средњи век, ново доба) упоредо долазило до стварања нове епохе и пропадања претходне. Реч је о вишегодишњем процесу „претапања“ антике у средњовековље, те је стога немогуће узети било коју годину из историје као неку прекретницу у којој се, одједном, све потпуно мења. Па ипак, ради лакшег класификовања поменутих великих историјских епоха, неопходно је наћи неку врсту оријентира којим би се макер симболично оне временски омеђиле, те тиме олакшало њихово научно сагледавање. Под светлом једне шире и отвореније научне анализе, др Љубинко Милосављевић, поред политичких догађаја који се најчешће узимају као граничне тачке, као могуће критеријуме временског омеђивања средњег века, уводи и културне карактеристике тог периода: Ово раздобље започело је подређивањем разума снази вере, откровењу, али се сазнајна моћ разума, са протицањем времена, све више афирмисала тако да је, напокон, тријумф разума означио дефинитиван крај средњовековља, односно улазак света у раздобље хуманизма, доба владавине човека (regnum homini).
Слично томе, Генадиј Георгијевич Мајоров, аутор књиге Рађање средњовековне филозофије, средњи век смешта од покушаја Филона Александријског да филозофију искористи у сврху религије откровења (1–2. век), све до одвајања филозофије од теологије (14–15. век). Надаље, професор Милосављевић указује да се за principium divisionis при периодизацији историје може узети и начин организовања друштвено-економског живота или пак, остварење начела слободе.
На почетку књиге Средњовековна мисао о друштву истакнуто је питање да ли је средњи век доиста у целини био „мрачно раздобље“. Др Милосављевић критички проблематизује досадашње догматске ставове по том питању и наводи мишљење познатог историчара уметности Х. В. Џенсона који каже да о средњем веку данас не мислимо као о „мрачном добу“, већ као о „раздобљу вере“. Са ширењем ове нове позитивне концепције, појам мрака све више се ограничава на најстарији период средњег века. Још пре сто година, сматрало се да „мрачно доба“ допире до 12. века; отада се оно непрестано смањује, тако да данас овим појмом није обухваћен интервал већи од 200 година између смрти Јустинијана и Карла Великог.
Поред поменутих проблема класификације средњовековне епохе на које је већ указао, др Милосављевић уводи и питање различитости почетка и краја тог раздобља на западу и истоку Европе. Једном речју, док је на западу некадашње Римско царство пропадало под најездом варвара, на истоку је Византија постојала још неких хиљаду година након тога.
Након наведених теоријских потешкоћа са којима се ваља суочити приликом одређивања средњовековног раздобља, те упознавања са начином на који су те проблеме решили неки од ранијих аутора, др Милосављевић износи своје виђење по коме тај период започиње онда када је хришћанској цркви, античком свету напознатој институцији, признато од државе право да и она учествује у вођењу друштвеног живота: Ако су већ спомињане неке године са којима је започео средњи век, нека буде споменута и 330. година освећења Византа, Новог Рима или Константинопоља, као година почетка не само Византије, већ и средњег века. То би онда значило да средњи век не започиње једновремено на Истоку и Западу. Стицаји историјских околности учинили су да средњи век на Западу започне неких готово четири столећа касније него на Истоку, а каролиншка ренесанса, са којом, по Жаку Ле Гофу, почиње средњовековље, била је заправо убрзано настојање да се превлада запуштеност и заостајање које је историјска судбина била доделила Западу.
Очигледно, средњи век није истовремено почео на Истоку и Западу, али се, такође, није ни завршио у истом тренутку. Крај средњег века на Истоку је означен падом Цариграда (Константинопоља) 1453. године (а потом и осталих православних држава на Балкану) – након чега је уследило вишевековно мрачно раздобље под турским ропством. Насупрот томе, на Западу је 1458. године основана Платонова академија у Фиренци, што је, како наводи др Милосављевић, био озбиљан предзнак да средњевековљу рок истиче, што ће учинити да на Западу дође до великог препорода и напретка у свим областима друштвеног живота.
Књига Средњовековна мисао о друштву представља један вишеслојно несвакидашњи научни пројекат – несвакидашњи утолико што је истовремено „пионирски подухват“ у више нивоа. Између осталог, једна од главних предности овог рада је садржана у намери аутора да (за разлику од дотадашњих прећуткивања) сагледа и социјално- теоријска учења која су стварана на простору Источног римског царства – одн. Византије. Једном речју, чини се да понекада одсуство било какве информације о неком питању у оквиру неког научног рада речитије говори о природи неког друштва и постојању разних облика цензуре и аутоцензуре, него спомињање тог питања у идеолошки искривљеном светлу. Управо таква ситуација, у којој је „мук био речитији од информације“, била је доминнтна у овдашњим научним круговима током друге половине 20. века, по питању социјалних учења у средњовековном православном свету. Строга стега идеолошког монопола присиљавала је овдашње научне раднике да у својим радовима „елегантно прескоче“ питање социјалних учења у Византији и суседним државама које су припадале истом културном миљеу.
Нажалост, примећујемо да су том „линијом мањег отпора“ и „незамерања моћницима“ ишла чак и многа призната имена домаће социологије и филозофије. Тако се догодило да је, у једној земљи која је и данас по својој култури једна од наследница онога што се назива „византијска цивилизација“, рад др Милосављевића, објављен у 2002, заправо први значајни покушај да се без идеолошких примеса сагледа средњовековна мисао о друштву и на простору некадашњег хришћанског Истока.
Сâм аутор је о учењима о друштву и социјалном уређењу Византије писао још у својој књизи Античка социјална мисао (1995), али је ту био анализиран само онај период хиљадугодишње историје Византије који се директно настављао на антику. У књизи Средњовековна мисао о друштву аутор у оквиру целине „Идеал симфоније у Византији“ покушава да извуче целовит приказ доминантних социјалних учења једна државе током читавог миленијума њеног трајања. Два главна питања којима су се бавили „рановизантијски правнополитички писци“ су била, како др Милосављевић указује, порекло владалачке власти и питање функционалних веза између световне и духовне власти. Доминантне идеје у византијској држави нису биле само плод са једног идејног дрвета, већ су представљала, речено савременим речником, својеврсну „компилацију“ различитих идејних традиција: Тако се у државној пракси византијског друштва рађала монархијска идеја на хеленистичко-оријенталним основама у аутократском обличју баштињеном од римског империјума, што се, свакако, и симболично могло видети по термину који се у то време употребљавао у законодавству – „одуховљени закон“. Посебан значај око кодификације римског права, која ће у средњем веку бити названа Corpus iuris civilis, имао је цар Јустинијан. У вези са овим питањем др Милосављевић истовремено подсећа на значај тих закона и за српску средњовековну државу током владавине цара Душана.
Дакле, након почетних колебања и стапања античког наслеђа и хришћанског учења, у Византији је створено веровање по коме је сам император заправо „живи закон“ или „одуховљени закон“ који је изнад сваке друге власти. Стога се, како подвлачи др Милосављевић, на основу извесних одредби из Јустинијанових законодавних аката оправдано може говорити о цезаропапизму (доминацији државе над црквом као рановизантијској специфичности), али се то неоправдано чини и за потоња раздобља византијске историје, јер ће као званична бити развијена теорија о симфонији или државноцрквеном сагласју и слози. Световна и духовна власт су поприлично успешно сарађивале и једна другој штитиле монопол: Држава је прогањала јеретике, а црква проклињала бунтовнике.
У оквиру ове целине, аутор се накратко осврнуо и на извесне специфичности српске средњовековне државе и указао на идеју саборности, да би на крају ове целине спретно опазио да је теза о непостојању социјалне мисли на Истоку неодржива – већ да је пре реч о недовољној истражености историјске грађе, али и о томе да је она имала колективног творца (васељенски сабори, царски документи, правни прописи), а не појединачног аутора као на Западу.
У даљем тексту, др Милосављевић даје приказ социофилозофских идеја Августина и Псеудо-Дионизија Ареопагита, да би након тога читаоце упознао са поделом хришћанства на две конфесије. Следствено једном од претходних поглавља „Идеал симфоније у Византији“, аутор у оквиру дела Идеал јединства на Западу говори о историјату политичких и идејних сукоба измађу римских папа и световних владара европског Запада.
Др Милосављевић је једно поглавље, под називом „Борбе цркава против јереси“ посветио и питању које се често од стране аналитичара заобилази, или се посматра само у светлу верских неслагања.
Успешно доказује и тезу по којој средњи век није био потпуно „једнолично раздобље“ без нових социјалних идеја како се то обично мисли. Испод површине наизглед религијских спорова око догми између две струје унутар цркве, од којих би једна по правилу у крајњем исходу била прегласана и изопштена као јеретичка, др Милосављевић социолошки проницљиво препознаје и сукобе око различитих погледа на социјални живот, као и тежњу за реформацијом саме цркве као друштвене институције. Речју, ове активности које спадају у домен „социјалне динамике“ су нужно морале да имају форму религијских спорова око тога ко исправније практикује изворно хришћанско учење – али током средњег века, различити социјални интереси бивали су заоденути верским плаштом јер тада то другачије и није било могуће. Чини се да је др Милосављевић овде на трагу опажања једне правилности која ће се у друштвеном животу појављивати и након краха средњовековља. У светлу оваквог посматрања сукоба унутар хришћанског света, нужно се намеће и аналогија са доскорашњом ситуацијом унутар комунистичких партија на простору Источне Европе и Азије, које многи теоретичари пореде са црквама.
Наиме, новије историјско искуство показује да су унутар тих партија постојале групе које су се бориле за међусобну превласт – али је за све било карактеристично да су се позивали на то да управо они једино исправно разумеју и тумаче Маркса и његово учење. Чак и онде где су постојали појединачни дисиденти, није било случајева да су се усуђивали отворено тражити вишепартијски сyстем, већ су своју критику одевали у рухо „враћања на изворни марксизам“. Дакле, слично је било и у средњем веку – сви социјални захтеви су морали да се сакрију иза ауторитета црквених догми и „враћања на изворно хришћанство“.
Посебну целину у оквиру рада чини и посебно поглавље посвећено неким од значајнијих средњовековних мислилаца као што су Џон од Салзберија, Тома Аквински, Данте Алигијери, Марсилије Падовски, Виљем Окамски, Никола Кузански.
Последње поглавље аутор је насловио „Крај средњег века и рађа ње новог доба“. Др Милосављевић овако описује почетак краја средњег века: Тај процес је започео када се Бонифацију VIII, човеку ране ренесансе, супротставио апсолутистички монарх Филип IV Лепи. Доцнији период, назван „Авињонско ропство“, значајно је утицао на смањивање улоге папства – све до оног тренутка у будућности када ће власт цркве бити замењена влашћу апсолутних монарха.
Да би се дао целовит и објективан приказ вредности неког научног рада неопходно је познавати и указати макар на неке проблеме са којима се аутор морао суочити приликом његове израде. Можемо рећи да се аутор књиге Средњовековна мисао о друштву, почињући да пише, вероватно (иако он сам о томе не говори у предговору) нашао пред сложенијим задатком праћеним бројнијим проблемима него када је писао своју претходну књигу Античка социјална мисао. Наиме, писати о античким идејама о друштву јесте утолико лакше, како због постојања преведених оригиналних дела тадашњих филозофа, тако и због великог броја значајних дела домаћих аутора из области социологије и филозофије који су писали о социјалним учењима врлетника мудрости античког света.
Насупрот томе, када је реч о средњем веку и тадашњој теологији-филозофији, те социјалним учењима која су из ње проистекла, ту постоји једна страшна празнина која је социолошки врло лако објашњива чињеницом да је већина савремених интелектуалаца (и левичара и либерала) из области друштвених наука, током стицања академског звања васпитавана на поштовању античких и нововековних интелектуалних узора са једне стране, те стереотипној критици „средњовековних мрачњака“ са друге стране, што је учинило да је поменута епоха остала без довољног броја релевантних научних радова који би је заиста критички, а не само критизерски, осветлили и објективно приказали. Средњи век се напросто априорно посматра као раздобље када се ништа у свету идеја ново није догађало – дакле, крајње упрошћено, закључак се унапред стереотипно своди на идеолошки осенчену паролу да је тада „филозофија била слушкиња теологије“. И – крај приче – нема покушаја да се утврди да ли је баш у потпуности било тако током целог средњег века, или можда само у неким његовим деловима. Посебно је проблематично (барем код нас) одсуство целовитијег приказа социјалних учења европског Истока – односно Византије и њој гравитирајућих околних држава. Није потребно рећи да не постоје ни преводи докумената са грчког и старословенског, који су битни за дешифровање друштвеног живота и откривање доминантних мисли о друштву у различитим временским интервалима током средњег века.
На крају, можемо сажето рећи да, према мишљењу аутора овог приказа (које свакако није усамљено), научни рад др Милосављевића успешно превазилази све проблеме и потенцијалне идеолошке замке „просветитељства“, доноси нове и вредне податке о мање познатим деловима историје социјалне мисли, на нов начин интерпретира многа учења значајних средњовековних писаца, као и саме историјске догађаје које аутор очигледно добро познаје, те самим тим представља једно ново и несвакидашње истраживање мисли о друштву, што ће свакако учинити да ово дело добије своје место у „обавезној литератури“ свих домаћих интелектуалаца који желе да из једног заиста релевантног научног извора добију објективнију слику о средњем веку него што је то до сада био случај.

Милен Миливојевић

У Зајечару је 8. фебруара ове године у 65. години живота приминуо Сергије Лајковић, новинар и више од четири деценије уредник културне рубрике листа Тимок. Не само што је био душа овог јединог недељника Тимочке крајине (који је почетком ове године обележио шест деценија излажења), већ је био и душа културног, а посебно књижевног живота овог дела Србије.
Цео свој радни век Сергије Лајковић је провео у Тимоку, пратећи готово пола века културна збивања и у Бору. Скоро да нема књижевног ствараоца у овом граду који не зна за овог ентузијасту и доброг човека, врсног новинара и великог зналца. Није умео да одбије било какву врсту помоћи. Сем људског памћења, о томе сведоче и писани трагови. Тако, рецимо, у Библиографији борског књижевног стваралаштва у 20. веку Весне Тешовић (Народна библиотека Бор, 2004), у регистру сарадника (уредници, приређивачи, рецензенти) име Сергија Лајковића је са 16 библиографских јединица једно од три најзаступљенија имена.
Памте га Борани по рубрици „Млади“ у Тимоку, у којој су многи први пут објавили своју песму, прозни запис, цртеж, фотографију, новинску вест. Памте га по манифестацији „Млади мај“, коју је неколико година организовао да би омогућио међусобне сусрете и упознавања свих сарадника рубрике „Млади“ из читаве ондашње („велике“) Југославије. Памте га последњих година и афористичари, којима је Тимок у „Последњем ступцу“ и „Главоломкама“ објављивао афоризме, а на редовним годишњим сусретима (одржавани повремено, осим у Зајечару, и у другим градовима, па и у Бору) омогућавана су и лична упознавања, дружења и договори о сарадњи, под мотом „Дођите да се озбиљно шалимо“. Памте га и као члана жирија за доделу награде „Књига године борског аутора“ (Народна библиотека Бор).
Памтимо га као човека добре воље, спремног да помогне у свему, посебно када је у питању објављивање књига, али и као човека који, иако је и сам писао стихове и афоризме (повремено их и објављивао), није стигао да објави и своју књигу.
Сергије Лајковић је, вероватно, једини члан Удружења књижевника Србије (а постао је то на туђи предлог), без објављене своје књиге. Памтимо га и као човека кога смо волели и који је нас волео; као великог човека и пријатеља, као људину кога није могуће заборавити.
Памтимо га увек добро расположеног, ведрог, пуног оптимизма, као човека који је по много чему био изузетан, друкчији, бољи од других.
Као човека који је више живео за друге него за себе.

Драган Стојменовић

“Подела је неопходна да би се оно уједињујуће показало делотворним,
а жудња је нужна да тишина не би постала вечна.“
Х. Плеснер1

Тишину коју прекидају ове странице раскриљује и жудња за бистром водом која ће однети радикалну летаргију средине која ме окружује. Зашто не проговорити о ономе што збуњује и што кроз неспоразуме доводи до конфликта и кризе? Приступ феномену неспоразума у интеркултурној комуникацији имаће лични и емички карактер са личном одговорношћу за виђење и интерпретацију ових неспоразума или, боље је рећи, јавних конфликата између различитих етничких групација у Бору, чије се спомињање често избегава или имперсонално разлаже у поменуту радикалну летаргију. Овај текст је део једне веће целине која се бави проблемом културног идентитета палеоиндустријског града и због тога је неопходно да на самом почетку буде оптерећен ауторским имликацијама. Обједињавање и именовање проблема под једним хибридним називом: „културни идентитет палеоиндустријског града“, имало је за циљ дефинисање стратешке позиције која омогућава својеврсну интерпретацију и заузимање критичког става према апстрахованом облику колективног идентитета града као „искуства разлике“. Идентификација, у овом случају означена као „конструкција“ и „никад завршени процес“, на етничкој панорами Бора заслужује посебну пажњу јер уобличава специфичан културни идентитет који је заснован на губљењу или претапању старих и стварању нових територијалних и културних обележја, и код досељеника и код локалног становништва. Била је то, у извесном смислу, комплексна промена културе и територије односно простора који се константно деградирао новим коповима и рудаским окнима уобличавајући нови и заједнички начин живота којем су се морали прилагодити. Управо су нови заједнички простор, који се по усвојеној терминологији, „експлоатисао“, и време проведено на пословима у руднику и његовој околини, добили специфичну артикулацију у колективној свести, стварајући основне услове за извођење теза о колективном идентитету и врсти заједништва базираних на идеји за којом трагам. Условљеност идентификације преко материјалних и симболичких средстава подлеже својеврсној интерпретацији, било да је реч о онима који се идентификују или да су у питању они који покушавају да опишу ту иденификацију. У другом случају интерпретатори најчешће бирају индикативне случајеве за ову врсту проблематике, која се најчешће креће од културних процеса (акултурације, асимилације, енкултурације), теорија плуралних друштава и контаката, до појединих сегмената интеркултурне комуникације, као и посебно интересантне интеркултурне неспоразуме у мултикултурној средини.
Оно што у правом смислу речи представља, надајмо се, неисцрпно богатство Бора јесте мултикултурно и мултиетничко својство града који су, као посебна вредност и карактеристика, на путу од рударске колоније до градске средине остали сачувани. Од самог оснивања Бор је представљао средину у којој су се сусретале и мешале различите културе, што је једна од основних карактеристика индустријских градова и својство урбаног духа уопште. По А. Ападурају, етно-панорама (ethnoscape) означава промене културног идентитета и нове културне прилике које настају „у контексту чија су обележја покретљивост и додири људи и система значења“. Чине је особе „… које сачињавају свет промена у којем живимо, а то су туристи, досељеници, избеглице, прогнани, сезонски радници и друге групе људи и појединци у покрету.“2 Демографско стање територије општине Бор,3 узимајући у обзир период који обухвата овај рад, пратићемо од пописа 1900. године до 2002. г, што омогућава различите врсте анализа укупног броја житеља у насељима по различитим категоријама.4
Актуализација историје у првом делу рада имаће претензију ка реинтерпретацији и читању појединих историјских догађаја у другачијем контексту. Општи услови рада у рудницима тога доба били су врло тешки, али и поред тога, у борски рудник непрестано пристиже све већи број радника из свих крајева и са свих страна: из околних села и других крајева Србије и Југославије (Македоније, из јужне Србије са подручја Врања, Пирота, Косова, било је и Босанаца, Црногораца, Личана, Далматинаца, Хрвата и Словенаца), али и из Мађарске, Чешке, Немачке, Италије, Француске (углавном били квалификовани радници са одређеним искуством). Овакво хетерогено радништво било је основа стварања колонијалног насеља у којем се почиње одвијати специфичан друштвени живот и покретање различитих друштвених процеса. Акумулација која се одвија у колонији праћена је и одређеним облицима просторне сегрегације у објектима за смештај радника и кућама у којима су били смештени мајстори и чиновници. Сегрегација је пре свега условљена социјално-– економским (односно, класним) факторима, у то доба (у овом случају) нужно повезаним са етничким, због непостојања стручних и квалификованих домаћих кадрова (они су углавном доведени из Француске, Италије, Мађарске итд, али и из Словеније и Хрватске)6. У новонасталој ситуацији, друштвене неједнакости и друштвено-економске хијерархије, повезане са етничком диференцијацијом и дихотомизацијом, 1906. г. формирају се први раднички покрети и организује се рад Пододбора савеза рударских радника у борским рудницима. Овај пододбор није имао битнијег утицаја на побољшање статуса радника7, али се већ 1907. оглашава првим штрајком са, може се рећи, чудним поводом. Наиме, борски парох Љ. Милетић је у разговору са Цветком Костићем описао себе као једног од „зачетника ове побуне“:
„… Ја сам у Бор дошао за пароха 1906. године. Французи су већ увелико експлоатисали руду. Али се они нису зауставили само на томе већ су довели собом једног фратара, који је држао мису под отвореним небом и позивао народ да пређе у католичанство. Када сам видео да управа рудника помаже овог фратара и капом и шаком, ја обавестим комесара полиције да ћу сазвати збор и да ћу протествовати против тога. На збор дођоше сељаци и радници; било је више говорника и сви осудисмо и фратара и директора рудника. Мало затим придружи нам се још више радника. Тако ја говорим, а иза мене развише црвено барјаче… Радници су тражили повишење наднице, сељаци одштете за уништену земљу од дима, а ја да се престане са католичком пропагандом и подмићивањем. Резултат се показа врло брзо. Фратар утече, радници почеше са штрајком …“.8
Колико је у друштвеној стратификацији било утицаја стручне квалификације, класних разлика, националних фактора, можемо рећи да је било и битнијих религијских утицајних фактора, који су у овом случају били покретачи извесних друштвених и културних процеса, са не баш индиферентним ставовима према странцима и, пре свега, њиховим поступцима. Дихотомизација, која изражава разлику између „нас“ и „њих“, успостављена је, дакле, на религијској, а не на класној основи. Французи (било их је стотинак у колонији), наравно, нису били неспремни за овакве ситуације, тако да су убудуће били обазривији, али нису одустали од својих намера (изградили су католичку капелу у старој колонији), које су касније мештани другачије прихватали јер се ситуација у извесној мери мењала (пре свега у смислу помагања локалном становништву од стране Француског друштва Борских рудника приликом изградње православног храма). Овакви примери, приликом детаљнијег културолошког тумачења, морају се разматрати у другачијем контексту, односно, са класних или друштвених борби, пажња мора бити усмерена и на етничке и културне разлике. Кристијан Ђордано је, пишући „О улози неспоразума у интеркултурним комуникационим процесима“, као један од неправедно запостављених нагласио „етнички“ фактор, који је под утицајем „марксистичке оптике“ био обележен „као реакционаран, као противник сваког напретка,9 итд.“ и под притиском марксистичког терминолошког друштвено-научног дискурса био потиснут.
„… Диспаритети унутар једног одређеног друштва принципијелно су се тумачили помоћу друштвено-економских аргумената. Културна разноликост, сходно томе етничка неједнакост, могли су се отуда одбацити као занемарљива количина или пак, да се интерпретирају као секундарни резидуални производи такорећи објективних привредних услова …“.10
Ова заблуда је каснијим анализама отклоњена и њоме је утврђено да економија и култура чине равноправне елементе сваке комплексне друштвене структуре. У ранијим радовима социолошког усмерења потенцирана је „класна“ раслојеност друштва и упорно се извлачио контекст друштвено-економског положаја из комплексне структуре културних феномена. Историјске чињенице и културни процеси који су се одвијали на овом подручју, међутим, показују сасвим другачију интеракцију у извесној мери класних, али и етничких фактора, који су се по некаквој идеолошкој инерцији редовно преименовали у изричито класне или друштвене борбе.
Као пример овакве праксе, поменутог научног дискурса, можемо узети и различите анализе и тумачења Влашке буне, која је имала несумњиви етнички карактер и предодређење, али која нам може илустровати сву комплексност друштвених процеса и дифернцирања одређених друштвених група у међуратном раздобљу. Повод подизања буне било је незадовољство локалних сељака (из околних села: Оштреља, Кривеља, Слатине, Брестоваца, Метовнице, Беле Реке, Бучја) око неисплаћених надокнада за димом уништене усеве и земљиште; долази до отвореног сукоба приликом напада на топионицу коју незадовољни сељаци заузимају и обустављају рад у њој (од 7. до 30. маја 1935. г.), али нешто касније се поново појављује дим из топионичког димњака. Резигнирани сељаци поново се окупљају и крећу да обуставе рад, али их пресреће жандармерија која хладним и ватреним оружјем растерује голоруке побуњенике, од којих је неколико рањено, а један преминуо од задобијених рана. Овај догађај, који за своје узрочнике није директно имао само еколошки проблем, већ и извесно време нагомилаване проблеме у друштвено-политичким процесима који су се све више наметали у ширем друштвено-историјском контексту међуратног раздобља и процеса стварања грађанског слоја у Бору, направио је јаз између управе рудника, сељака – пољопривредника и мештана. У том историјском раздобљу се развија чаршија, трговачко-занатлијски део вароши, која представља центар одвијања друштвеног живота у којем се јављају и политички сукоби, у Летопису борске парохије и Цркве представљени као сукоби између „чаршије“ и „сељака“, који су имали своје интересне сфере у Бору изражене преко својих кандидата за место председника општине на изборима. Од тада се одвија знатно интензивнији друштвени живот у самој чаршији, отварају се велике кафане, бројне трговачке радње и занатлијске радионице. У социјално- психолошком смислу, може се рећи да се, формирањем чаршије, јављају и одређена стереотипна оцењивања одређених друштвених и етничких група које су присутне у овој средини, типа „село–сељаци“ и „чаршија–варошани“, тако да је то период у којем се стварају почетни услови (друштвени, привредни и културни) за формирање једне урбане средне и „грађанског слоја“ са свим пратећим стереотипним схватањима. Предрасуде о градској и сеоској средини вероватно су битно утицале на поменуте друштвене односе и сукобе у међуратном раздобљу, али се оне не помињу као значајан фактор у том трагичним неспоразуму, тако да као избегнута тема, стереотипи још увек могу представљати проблем. Посебно бих напоменуо да је и сама интерпретавција Влашке буне у литератури политизована тако да се најчешће представљала као комунистичка или социјалистичка, тако да можемо очекивати да постане и демократска или еколошка, све то у зависности од тога ко ће је искористити за своју причу.
Мултикултуралност, као специфичност почетних развојних облика индустријских градова била је значајан фактор и услов формирања пре свега чаршије, а касније и првобитног градског језгра. Колонија као мултиетничка средина имала је свој специфичан друштвени живот који се одвијао и у јавним установама и институцијама које су формирале поједине групе. Један релативно аутономни облик јавног, културног и друштвеног живота одвијао се у неформалном простору локалних кафана, односно алтернативних културних центара јавнога живота. Кафана је била културна институција која је већини становништва омогућавала мање формализовану комуникацију и друштвени живот. Први биоскопи, дилетантска позоришта, јавне куће, читаонице, својим програмом у кафанама улили су у Борски рудник дух вароши. Слободно време које се проводило у кафанама и поред поменутог „културног програма“ имало је за последицу и неконтролисану употребу алкохола и исто тако неконтролисано ширење алкохолизма, болести која је пратила тежак живот рудара и њихову професију. Алкохолизам је постао проблем Француске управе тако да га је покушавала спречити доношењем наредби о забрани продаје алкохохолних пића у колонији.11 Каснија етнолошка проучавања алкохолизма у Тимочкој крајини описала су услове настанка и развоја ове болести.12 Алкохолна пића су уистину окупљала људе у слободном времену, али неретко, и у току радног времена – „да се испере грло“ и одмори тако да су се у кругу око флаше или у кафани склапала пријатељства и понекад трагично решавали сукоби.
Друштвени живот странаца (Француза, Италијана, Руса емигранта и других) одвијао се одвојено од осталог становништва, у посебним институцијама: у Касини, спортским клубовима, школама и забавиштима, хоровима.13 Французи, који су се наизглед држали по страни, редовно су помагали католичку цркву покушавајући да преведу младе раднике у католичанство. Имали су своје свештенике са брадама – из католичког реда лазарита, који су богато награђивали стручњаке који би се женидбом покатоличили. Поред Француза, бројни су били и руски емигранти, белогардејци, који су са породицама пребегли у Југославију, нашавши прибежиште и у Бору. Они су оформили руски црквени хор, имали су своју основну школу са забавиштем и своју кантину са читаоницом у којој су приређивали концерте и позоришне представе. Борски парох, Андреја Ђорђевић, у Летопису бележи њихово несебично залагање у раду православне црквене заједнице, али бележи, кроз призму личног виђења и званичних ставова православне цркве, и неке нежељене појаве, нпр. случајеве прелажења у католичку или муслиманску веру (неколико Руса) женидбом. Пратио је и бројно стање ванбрачних заједница, али посебно је био забринут због муслимана који су почели „да се саживљавају и ванбрачно живе“ са женама других религија и да се венчавају по „турском закону“ „… само у току 1936. г. из Бора је прешло у ислам 9 ванбрачних парова, од којих 4 Руса.“14)
За целокупан период развоја Бора до 80-их година XX века карактеристичан је сталан раст броја становника, не само природним прираштајем, већ и константним приливом радне снаге у руднику. Узрок великом приливу становништва је висина наднице која је, за разлику од надница у неким другим предузећима Србије, касније и Југославије, била редовна и скоро дупла у зависности од занимања и стручне квалификације. Структура радне снаге огледала се у неколико диференцираних друштвених статуса у којима су уочљива кретања по хоризонтали и вертикали, као и дневне миграције село–град.15
Квалитативна обележја приликом пораста броја становника и њиховог распоређивања на одређеном простору имају велику важност у погледу урбаног развоја, а циљеви су најчешће прокламовани идеолошким и политичким програмима у оквиру индустријализације. Друштвени живот Борског рудника, касније града, испољавао је своју специфичност баш у просторима за агрегацију радника ван радног времена, тако да у датој парадоксално-ироничној ситуацији постоји извесна „позитивна“ доза социокултурног дискурса, која је преношена током свих ових година у граду. Она се огледа у феномену који је у социологији назван „друштвени агрегати“,16 а означава друштвену групу у којој нема никакве присности међу члановима, већ су повезани искључиво просторно; карактеристични су за друштва у градовима и неминовно их доносе урбанизација и индустријализација. У класичној подели, друштвени агрегати се деле на гомиле, масе и публику. Ближе одређење је контекст резиденцијалног агрегата, који означава „издвајање одређених личности и њихово смештање у одређене просторне оквире“, тј. стварање фунционалних агрегата – зона за смештај људи сличног друштвеног статуса (за оне који обављају сличне послове нпр. типа стамбених радничких колонија, просторни аспект: куће за самце, касарне, квартири, виле за чиновнике, итд.). Житеље тих резиденцијалних агрегата обично карактеришу: различито порекло, културна и друштвена припадност, прошлост, међусобна анонимност, споро успостављање ближих друштвених односа, друштвена издвојеност, високи степен друштвене контроле, „сивило свакодневног живота“.17 Културни ентитети у оваквим оквирима, и наведеним демографским, еколошким и друштвеним контекстима, представљали су један од основних фактора разликовања структура и функција појединих зона у насељу, као и интеракцију друштвених група у њима, што је давало и посебан дух насељу.
После Другог светског рата, у „Првој и Другој фази“ обнове и изградње стварају се реални услови (пре свега економски, али и друштвени) за стварање конкретних институција које би се бавиле оним што се назива културни живот грађана и задовољавање потреба радника и грађана, ван радног времена и индустријских погона. У том контексту могли бисмо издвојити и интересантан облик културних активности за које су због њиховог интернационалног карактера користили термин „колонија“, за који се стиче утисак да је, у том периоду самоуправног социјализма, пренет из једног облика друштвено-економске формације – француског колонијализма („духа колонијализма“, који је у Бору присутан из ранијих времена) – на поље културних и уметничких делатности. У Бору се, наиме, покрећу културна дешавања која су претендовала да постану традиционална и интернационална, а која су се односила на књижевне и ликовне (вајарске) сусрете који су названи колонијама. Било их је неколико: Борски сусрети балканских књижевника, песничка Свесрпска књижевна колонија у Злоту, Ликовна колонија „Бакар“ (у организацији Музеја рударства и металургије у Бору). Од наведених годишњих скупова опстала је једино Ликовна колонија „Бакар“ и то вероватно због постојања идеалних техничких и, донекле, финансијских услова за израду и ливење уметничких скулптура у бронзи. Она свакако заслужује посебну пажњу јер у културном и јавном животу Бора ипак остаје непревазиђена по уметничком квалитету и организацији. У овом „новом колонијализму“ можемо увидети тенденцију ауторефлексије једне урбане средине са богатим искуством у културном животу и жеље за очувањем мултикултурног концепта заједнице, као и потребу за универзалистичким схватањем уметности и, пре свега, испољену жељу за основном комуникацијом са окружењем и својим временом.18 Можда је једна инерција финансијске подршке таквих елитистичких идеја, уображена опијеност идејама организатора сличних мегаломанских манифестација, књижевних колонија нпр, осамдесетих година XX века, морала довести до патоса са којег се тешко устаје, тако да се осећа некаква подозривост према таквим идејама. Чињеница је да су се књижевне колоније брзо гасиле, услед чега је увек за њима остајао дим, који се на овој надморској висини и путем културно-климатских услова ширио, углавном до оближњег села Злота. Деведесетих година се, као што је познато, наш интернационални карактер све више сужавао тако да је тај „империјализам маште“,19 изнутра посматран, добијао национални, па регионални и на крају оргијастички карактер.
Колонијални дух је ипак остао сачуван у хетерогеном саставу становништва града. Мултиетничност и мултикултуралност колонијалног насеља, ако изузмемо формално и институционално приказивање ове појаве, огледа се, пре свега, у свакодневном животу и мање формализованој комуникацији оних који се називају Борчанима/Боранима, која се одвија на радном месту, пијаци, улици, у кафани, згради итд. Овога пута као индикативну форму интеркултурних процеса и комуникације, узећемо у разматрање неспоразуме и несугласице који су се јављали између две већинске етничке групације, Срба и Влаха, на овом подручју источне Србије, и конкретно у самом Бору. Као битније узроке и услове који појачавају струјање културних информација и развијање појединих друштвених и културних процеса међу поменутим етничким категоријама нагласићемо шире историјске контексте и догађаје. Они су се најчешће користили као погодне прилике за развијање не баш теоријски и критички обрађиваних односа комуникације и неспоразума у мултикултурној средини, који су се јављали, нпр. између Влаха и Срба у североисточној Србији, и шире посматрано културно-политичких односа двеју држава, Југославије и Румуније.20 Румунија се, пре свега, појављује у смислу земље која се налази, или можда намеће, као матица овдашњих Влаха, лингвистички најближих румунском језику, међутим, културолшки и историјски посматрано, те везе су временом слабиле тако да су знатно непостојаније него што се то данас очекује.
Несугласице и неспоразуми који су се јављали на овом подручју између двеју поменутих етничких категорија нису непознати историји етнологије, али нису ни потенцирани као предмет конкретнијих анализирања и истраживачких акција протеклих година. У разматрању тог феномена није као циљ узета перспектива која указује на неспоразуме и неслагања у одређеним ставовима који се тичу културне различитости и њених остварених контаката, већ да се кроз њих прикаже реално стање у светлу историјских чињеница и значајних културних процеса (акултурације и асимилације), који се не могу негирати једноставним позивањем на национални идентитет, који свакако подразумева (поред етничке и културне компоненете који га сачињава заједно са територијалном, економском) и правно-политичку повезаност, чинећи га тако теоријски комплетним. У контексту призивања националних идентитета, сложеност ситуација које су у појединим, углавном послератним, историјским раздобљима настајале у североисточној Србији у овом раду нису потенцирање или беспотребно улажење у проблем тих неспоразума, већ покушај разматрања насталих ситуација. Ово се пре свега односи на културни идентитет Влаха североисточне Србије који се покушава изједначити са румунским културним и националним идентитетом, негирајући при томе, један по много чему посебан културни спецификум који се временом развио и реално постоји. Оно што у етнолошкој литератури можемо наћи под описом процеса румунизације Срба или србизације Румуна односи се, у извесном смислу, на процесе и механизме асимилације, у крајњем случају и енкултурације, који су недовољно обрађивани и који су заслужни за стварање специфичаног облика интеркултурне комуникације у самом граду и, посредно, за развијање његовог идентитета, можда у неочекиваном правцу. „Дати тачне одговоре на питања зашто су у овоме крају Србије Срби више румунизирани но што су Румуни србизирани, без дубљег познавања историјске прошлости, традиције, географских прилика, етничких особина и статистике, врло је тешка, или још боље, немогућа ствар.“21
Као што професор Тихомир Ђорђевић примећује, „није непознато“22 да се у овом крају Србије вршила својеврсна „пропаганда из Румуније“ (покушавајући да наметне некакву идеју припајању овог дела Србије Румунији), што ће се касније доказивати историјским изворима и сведочењима који се односе на кризне периоде кроз које је пролазила Југославија, нарочито после ратова или превирања унутар државе. Ова тема ће ипак оставити отворена питања која се, може се рећи, избегавају у стручној јавности. Не улазећи дубоко у етногенезу Влаха североисточне Србије, ипак ћемо поменути неке битније момен те везане за поменуту ситуацију, а као основни разлог можемо узети поновно појављивање неспоразума, на појединим политичким и друштвеним нивоима између Влаха и Срба на подручју североисточне Србије и између самих Влаха, односно опција изјашњавања уочи последњег пописа – Влах и Влах–Румун. Углавном, симболичка функција ових неспоразума подстиче озбиљнија разматрања овог феномена, трагање за њиховим коренима у историји и савременим, ширим, друштвено-политичким проблемима државе. Претресање прошлости у овом случју не треба бити схваћено као потрага за нечијом кривицом, оправдањем или правом на одређене поступке, већ за разматрањем проблема који се назива жаргонски „питањем“, а по некаквој сабласној инерцији том „питању“, као предметно одређење, додаје се извесна националност, што по свему судећи, упућује на сложеност и потребу за прецизнијим одређењем феномена и улоге неспоразума у интеркултурној комуникацији.
Колико је за разматрање културног идентитета једног индустријског града који губи своју основну делатност битно улажење у проблеме националног и етничког идентитета једног дела његових становника и стварања непријатне атмосфере међуетничке коегзистенције, која до сада није представљала изражени проблем, разматраћу у перспективи стереотипова који су се наметнули јавности и представљају познате моделе испољавања незадовољства социјалним статусом одређене етничке групе и потребе за разликовањем крајње шовинистичким методама које су се могле видети и на националном плану код Срба последњих година XX века. У том смислу морам напоменути и подсетити да се претерана пажња коју посвећујем кризи идентитета Влаха у следећем делу текста не може упоредити са примерима нетрпељивости нпр. већинског становништва Срба за време НАТО бомбардовања када је у безумљу, ручним бомбама или на неки други начин, уништено неколико угоститељских објеката чији су власници били Албанци. Ипак, то у одређеном смислу отвара, једно питање које је примереније овој ситуацији: како се губе границе толеранције у једној мултикултурној урбаној средини?
Наиме, без икаквих тенденција да се примери који следе прикажу у контексту који са било ког негативног становишта упућује или поистовећује етничку групу Влаха североисточне Србије са актерима ових изолованих инцидената, намера се састоји у једноставном приказивању стања или реакције, која се осликава на једном од планова колективног идентитета и солидарности на нивоу града, односно неочекиваног преношења модела културних фронтова који су преко званичних институција и медија створили дозу неповерења у јавном животу. На овом подручју најактивније су две политичке партије са влашким, односно, румунским предодређењем; то су Влашка демократска унија и Демократски покрет Румуна и Влаха Србије (основане 1992. г.); и два удружења, Форум за културу Влаха (из Бора) и АРИАДНАЕ ФИЛУМ – Друштво за културу Влаха–Румуна североисточне Србије (са седиштем у Зајечару), која имају сличне циљеве и програме, али различите ставове у погледу етничког, односно, националног одређења Влаха, тако да су неслагања око основних питања међу њима честа.23 Њиховим деловањем у јавности последњих година се, заправо, намеће утисак о постојању кризе идентитета Влаха североисточне Србије. После полемике која се разбуктава деведесетих година XX века између етнолога Пауна ес Дурлића и археолога Славољуба Гацовића о пореклу Влаха и њиховом језику и писму, уследили су таласи гласина, полуистина и ширења расправе у локалној штампи и збуњеном народу.24 Развој догађаја, који се не мора непосредно и нужно повезати са претходно поменутом полемиком, очитава се у делу народа који је био под утицајем полемика „влахо-румунске“ елите. Наиме, 30. 10. 1999. г. у селу Слатина код Бора, основан је Савез Румуна из Србије – СР Југославије. „Савез се залаже за очување елементарних права Румуна из Југославије у: образовању, духовном животу, култури, медијима, као и другим секторима етничког интереса.“25 Овакав поступак изазива рекцију Влаха који не мисле да су Румуни, и који у суштини представљају већину на подручју општине Бор, тако да се полемика интелектуалне елите пресликава на свако село у овом крају. Скандал избија када је на једном мањем скупу сељана који се изјашњавају као Румуни, у селу Слатина спаљена застава СРЈ (2001. г.).26 Прича се новинарском драматургијом даље пренела низом чланака из дневне штампе високог тиража на фронтове аматерских културно-уметничких друштава који се такмиче на традиционалној манифестацији фолклора и традиционалних народних вештина, названој „Сусрети села општине Бор“, на којој се програм водио на румунском језику, тако да ни Власи, учесници и посматрачи те манифестације, као ни стручни жири, нису разумели ниједну једину реч.27 Неспоразуми се, дакле, појављују на периферији града, за који се може рећи да је својим карактером и културном климом био, у сваком погледу, отворен према културним активностима те врсте, тако да, заиста, није било повода за покретање питања о угрожавању и повреди националних осећања Румуна којих, највероватније, није ни било у публици на тој приредби.
Криза идентитета, изнова долази до изражаја уочи пописа становништва 2002. г, када поменуте политичке партије и удружења за циљну групу у политичком маркетингу (својим изјавама у јавности и пратећим пропагандним материјалима) узимају мештане локалних села и градова Борског округа. Влашка демократска унија упозорава Влахе да се на предстојећем попису не изјашњавју као Власи–Румуни, већ само као Власи, док се Демократски покрет Румуна оријентисао према опцији Влах–Румун. Приликом прославе десетогодишњице Демократског покрета Румуна Србије, 23. 2. 2002. г. у Слатини, долази до једног „дипломатског скандала“ (како га је назвао председник борске општине) – ненајављене посете амбасадора Румуније (Штефана Главана) са сарадницима и епископом Румунске православне цркве (из Вршца). Са скупа је, по речима новинара који нису имали званичне преводиоце, потекао „енергичан захтев“ да се на предстојећем попису „избрише рубрика Влах–Румун и да стоји само Румун“, тако да се ситуација радикализовала у врло кратком периоду. После жалби и протеста председника општине, председник ДПРС изјавио је да је до неспоразума дошло „због обезбеђења сале за свечаност и да је идеја о богослужењу на румунском језику у слатинској цркви наишла на лош пријем у општинској власти“.28 Све ово кулминира марта 2002. када је у једном недељнику објављен текст под називом „Власи спремају побуну на истоку Србије – Или добијамо кантон све до Пожаревца или дижемо Тимочку буну“.29 То је био врхунац новинарске маштовитости (шрафирана карта на којој је означен део кантона који Власи траже од Србије) и компилације изјава представника појединих влашких организација, не мање маштовитих од саме конструкције дотичне новинарке.
Пролог чини поменути дипломатски скандал из Слатине, извињење румунског амбасадора упућено српској влади „што се без обавештења и најаве, упутио у источну Србију на влашку свечаност, признајући да Влахе сматра Румунима“ и изјава једног од званичника Удружења Влаха „да их има милион, да организују и сопствену војску“. Поднаслови: „Спремна и пауница“ и „Срби се плаше хапшења“ наравно доводе до драматичног заплета којим се текст и завршава: „Влашка држава све до аутопута“. Оно што би требало да упути на озбиљност ситуације и на „веродостојност“ текста је сведочење саговорника поменутог листа, који је „из разумљивих“ разлога желео да остане анониман, о постојању „ВОВ – влашке ослободилачке војске“ која има своје униформе са ознаком: црвено сунце на жутој позадини, изнад којег пише ћирилицом ВОВ; беретке су, наравно, жуте, „јер је жуто влашка национална боја“ и 600–700 „калашњикова“ у општини Мајданпек „спремних да буду употребљени на сваки миг њихових политичких вођа“. Апологете оваквог начина побољшања статуса националних мањина није да нису у блиској историји били без примера у држави у којој живе. У таквом једном инертном кретању ка стварању политичких митова и националистичке идеологије користе се актуелним идејама о регионализацији Србије, тако да нису имали мало примера, али да ли је требало очекивати да ће све градове овог дела Србије уврстити у некакав „влашки терен“. Део текста који „поставља“ границе „влашког терена“ није састављен од информација некаквог анонимног саговорника, већ је персонализован:
„… Влашки терен обухвата границе Дунав, Морава, Ртањ, све до бугарске границе – каже Паун Дурлић. Ту спадају Мајданпек, Бор, Неготин, Сокобања, Бољевац, Доњи Милановац, Кладово, Зајечар, Кучево, Параћин, Ћуприја, чак и Пожаревац. …“.30
Шта то, у ствари, значи? У овом цитату набројани су сви већи градови североисточне Србије, у тексту који по свему судећи мора бити схваћен као упозорење, односно, један неформалан став који се полако формализује и замрзава у јавности. Стварају се, изнова, неки етнички стереотипови о градовима који се у свој муци једва развијају у функционалне инфраструктуре грађана, надајући се да економски и политички преображаји кроз историју носе пре свега промену стања духа и развијања грађанске свести. Ако овакви примери и покушаји стварања етничких стереотипова о градовима придобију некритичку и олако схваћену пажњу јавности, можемо поново доћи у ситуацију која нас подсећа на не тако давну прошлост, покушаје и упозорења о последицама, односно могућој опасности посматрања градова кроз етничке стереотипове као што је то био случај у нпр. Декларацији о слободном и јединственом Сарајеву.31 Такве врсте стереотипова морају бити избегнуте и осуђене приликом ма каквог покушаја идентификације градова са њиховим идеолошким концептима. „Философски концепт града као искуства разлике измиче супрематији и својатању урбаниста и политичара. Политика и урбанизам су власт претворили у ригорозну контролу социјалног простора града. Отворени град, место урбанитета, највише има смисла ако спречава да се оствари та врста манипулације и доминације. Особеност плурализма, различитости, јесте оно по чему се модерни град издваја од других форми институционализације политичке заједнице, која је увек у знаку доминантног чиниоца (држава, нација) и као таква генераторка искључивости. Данас људи, поред осталих људских права, имају и право на град као на место искуства разлике.“32
* * *
То исто али мало друкчије.
Могућност идентификације одређене заједнице са извесним културним плурализмом у ситуацији која је друштвено-историјским процесима настала и у којој се налазимо, свакако изазива пажњу, пре свега на ширим државним и националним плановима и равнима европских интеграција, али би свакако требало да буде изводљива у локалним заједницама мањих регија и градова једне државе. Поред једноставнијег питања које може бити довољно прецизно и гласи: да ли код нас постоји развијена грађанска свест?, можемо поставити и једно другачије формулисано питање: да ли град, који у својој суштини потенцира различитост, и који је по свом карактеру хетерогеног састава, у себи поседује известан ниво са којим би био могућ процес идентификације, чије друштвене вредности одређују специфичност, која опет изнова ствара нову различитост у односу на посматрани регионални, национални, државни или шири (примера ради, средњеевропски) ниво? У том случају, морамо прецизније дефинисати проблем преко културног идентитета развијаног на темељу остварених културних контаката и веза, као и културних процеса у самом граду, који је у једном комунистичком, касније социјалистичком, политичком и друштвеном уређењу и окружењу, гајио прави дух интернационале и „равноправности“ у класном погледу, који би, по тадашњој претпоставци, потиснуо етничке разлике његових становника. Међутим, до обрта вредности долази после извесног периода развоја обескорењеног национализма у Србији деведесетих година двадесетог века, који доводи до аутистичког виђења стварностии културе уопште. Националистичке манипулације које се тада јављају и покушавају да нађу теоријско утемељење и развију се у својеврсни „концепт националног културног идентитета“, изазивају критике које се усмеравају према таквом једном концепту културног идентитета, називајући га: статичким, супстанцијалистичким или примордијалистичким:
„… концепт који националну културу одређује као израз аутономног духа или карактера националне заједнице. Критика је истакла да не постоје самоникли, аутохтони, из специфичности тла или језика проистекли културни идентитети, него само они који се конструишу у комуникацији са другима, који су плод те комуникације. […] Ова критика схватања културног идентитета као аутономне и аутохтоне појаве, поред тога што има општи теоријски значај, важна је и зато што од тог схватања полазе националисти да би културне додире, културне утицаје и прожимање култура протумачили као угрожавање националног идентитета, а тиме и као опасност за независност националне државе. Насупрот томе, уважавање и истицање релационистичког аспекта културног идентитета као његове конститутивне димензије, омогућава да се култура пацификује, да се границе међу културама не посматрају као линије фаталних сукоба међу нацијама, а културни ствараоци као борци у рововима ископаним на тим линијама …“.33
Колико је град Бор себе налазио у таквом концепту националне културне политике можда и јесте право питање. Он, наравно, није био имун на циркулацију тих идеја у тадашњим државним мас медијима, али свакако је, услед индустријских и економских преокупација, оставио празнину у локалном културном животу, тако да је јако тешко у тадашњој ситуацији ишчитати извесну културну стратегију и политику, која по свему судећи највероватније није ни постојала. Крајње је неумесно тврдити да је постојала некаква организована дискриминација (нарочито у етничком или националном смислу, изузевши притом шире државне и националне програме који су имали своје одређено усмерење) у планирању и реализацији културних програма на нивоу града. Једно од најважнијих места у тим културним програмима на нивоу борске општине заузимају традиционални Сусрети села, за које се може рећи да су заиста права вредност у целокупном годишњем културном програму. Али, управо се у тим селима и постављају питања о сопственом идентитету њихових житеља, у етничком и културном погледу, као и истицање ставова о потенцијалној дискриминацији Влаха. Све то постаје јако дискутабилно из једног основног разлога, који се елитистичким иницијативама покушава пренети на ниво националних равни и веза са једном нама суседном државом – Румунијом (са којом су постојали и постоје развијени дипломатски, друштвени и културни односи, али не у смислу који се систематски потенцира и реанимира), као земљом матицом овдашњих Влаха, и узором у којем би популација Влаха североисточне Србије огледала свој национални идентитет.
Оно што је у овоме раду упорно избегавано јесте етноцентрично посматрање овог феномена, као и прихватање општих ставова приказивања једне ксенофобичне ситуације; при том морам нагласити потпуно поштовање према субјективним националним опредељењима са жељом за активацијом мањинских етничких група у друштвеној партиципацији. Најчешће замерке које се јављају на рачун већинске националне групе су разлике у расподели друштвене и политичке моћи, као и надређене и подређене улоге у друштвеном систему одлучивања. Поред тога постоје и разлике у вредносним ставовима који се односе на саму деноминализацију термина Влах који, по мишљењима румунских историчара, а која су прихваћена у елитистичким круговима Влаха у североисточној Србији, има социо-професионално, а не етничко значење.34 Да ли овакви ставови имају реалну основу ако се по незваничним резултатима пописа око десет хиљада људи изјаснило да су Власи и ако већ постоје политичке партије и културне организације које у свом називу као етничко одређење користе влашку атрибуцију? Да ли се у том случају етноцентрични карактер употребе етницитета Влаха у смислу „носиоца моћи именовања“ развија из локалне средине или државе у којој живе и њених апаратура, или из земље својих предака и браће – земље матице?
Разматрање етницитета који не би једноставно означавао етничку припадност, већ са њом повезана осећања, на пример, лојалности као последице асимилације у националним оквирима повезане са досадашњим изјашњавањем Влаха као Срба и „осећања стида“ које се јавља као последица истог социо-културног процеса, употребљава се и у контексту либералиизације друштвених односа и ослобађања једног „новог“ или „правог“ етничког идентитета Влаха који је до сада био потискиван. У том смислу процесе формирања идентитета етничке групе Влаха на основу субјективних уверења њених чланова (о пореклу и социјализацији), морамо пратити преко процеса симболизације и комуникације, односно кроз њихову способност да симболички дефинишу своје границе у односу на друге групе и њихове културе. У таквој дихотомизацији чланова једне етничке групе Фредрик Барт подразумева:
„… да се признају ограничења у међусобном разумевању и разлике у критеријуму суђења о вредностима и поступцима, као и да се интеракције своде само на оне секторе за које се претоставља да пружају могућност међусобног разумевања и узајамног интереса …“.35
Дакле, предуслови симболичког разграничења етничких група јесу „ситуације комуникације и интеракције у које људи неизбежно долазе“.36
Проблем се делимично састоји у томе што етничка група Влаха североисточне Србије, поред биолошке одрживости и заједничких културних вредности (које остварује у „манифестно јединственим културним формама“, комуникацијом на сопственом матерњем језику и интеракцијом на одређеном простору), проблематизује својство етничности које испољава приликом идентификације у формално-правном смислу са већинском етничком категоријом. По претходним пописима, они су се изјашњавали најчешће као Срби, или као „неопредељени“, ретко као Власи или Румуни. Непосредно пред попис априла 2002. г, поред осталих градова и села у североисточној Србији, и у Бору су на уличним паноима осванули леци жуте боје на којима пише: „Не стидите се да будете Влах–Румун“. После бројних полемика, у локалним листовима, штампи, публикацијама, на интернету (видети сајт www.muzej-mpek.org.yu), и даље постоје две струје у јавном животу које се баве овим „питањем“: једна која потенцира етноним Влах и друга струја коју претходно поменута карактерише као прорумунску. И поред стварних напора да се асоцијације и Форум за културу Влаха деполитизују, јавност другачије прихвата ову конфузну ситуацију, приписујући јој другачију функцију и циљеве, који су, као што ћемо видети, историјским изворима познати у смислу „румунске пропаганде“. У историјским изворима и етнографској литератури забележени су покушаји остваривања јачих веза Румуна са етничком групом Влаха североисточне Србије преко више центара од којих су неки на југословенској територији, а неки у суседној Румунији.37 Уколико се такви процеси и термин „румунска пропаганда“ некритички и олако пренесе на моделе огранизованог деловања поменутих удружења и политичких партија, уз преношење речника који се употребљавао у историјском контексту међуратног раздобља и параноичном политичко-идеолошком контексту послератног раздобља (када су се овом проблематиком бавили политички комесари и тадашње службе тајне полиције и државне безбедности), доћи ћемо у ситуацију озбиљне дискриминације етничке групе Влаха и проблем ће се развијати у добро познатом смеру. Оно што би, поред тога, довело у једну конфузну ситуацију био би покушај генеративног разликовања или доказивања сличности између Влаха и Румуна (те категорије се, наравно, не могу ни запоставити). Међутим, пре свега је потребно проблем поставити на реалну основу савремених процеса, тенденција мањинских заједница, ширег друштвено-историјског контекста новонастале ситуације и пратити степен етничке интеграције. Са друге стране, неопходно је посматрати по много чему специфичне процесе „стварања“, развијања или реанимације етничког идентитета Влаха, што ће показати време и резултати последњег пописа. С тим у вези требало би сачекати резултате пописа и видети како су код овдашњих становника прихваћене новопонуђена опција изјашњавања Влах–Румун (односно, само Румун у званичним обрасцима пописа), и опција Влах, и разматрати те две категорије, на које можемо применити компарацију етничке и националне идентификације. Национална идентификација са Румунском националном заједницом (опција Влах–Румун) у једном потенцијалном „грађанском“ мо делу нације, истицала би правно- политичку једнакост и формализоване везе са земљом матицом.38 У том смислу, етничка идентификација, изграђена на основу суштинских културних вредности, традиције и искуства разлике у односу на друге етничке заједнице, једнако има права на правно-политичку једнакост.
Што се тиче Бора, као града у којем је прилив становништва од оснивања рудника до данас био знатно већи и у етничком погледу разноврснији него, нпр. у Зајечару или Неготину, и при том не занемарујући специфичност живљења у њему, он је у том смислу развио и извесне облике интеркултурне комуникације и друштвене солидарности, која је, пре свега, везана за живот у индустријским постројењима (радним местима) и резиденцијалним агрегатима. Висок степен условљености производним и друштвено-економским односима у одређеном смислу је подразумевао и својеврсну интеракцију, трајне културне контакте и акултурацију, уједначавање и прилагођавање новом урбаном идентитету, тако да је сразмерно потискиван идентитет досељеника (у овом случају, ово се односи и на дневне миграције радника из околних села) и развијао се нови, који се пре свега заснивао на друштвеној солидарности и толеранцији услед специфичних и тешких услова рада. Ако би један од главних интегративних фактора овдашњег становништва била специфична индустријска култура, оно што је последњих година XX века довело до приметне дезинтеграције требало би да је управо слабљење производње и нерентабилност РТБ-а Бор. Ипак, интеркултурна комуникација у индустријским погонима, рудницима и на коповима условила је и развила, један специфичан облик алтернативне урбанизације свести, стварајући основу која се преноси на све остале облике друштвеног и културног живота у граду. Оваква урбанизација свести оставља снажан печат на материјалној и друштвеној култури града који остаје препознатљив по руднику, тешкој индустији, еколошкој загађености и колонијалном духу привременог борављења у њему – надајмо се и једној позитивној карактеристици – толеранцији и друштвеној солидарности.
НАПОМЕНЕ:
1 Хелмут Плеснер, Границе заједнице: критика друштвеног радикализма, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/Нови Сад, 2004, стр. 130.
2 Уго Фабијети, Роберто Малигети, Виченцо Матера, Увод у антропологију, Београд, 2002, стр. 217–220.
3 Обухвата и 13 села: Брестовац, Бучје, Горњане, Доња Бела Река, Злот, Кривељ, Лука, Метовница, Оштрељ, Слатина, Танда, Топла и Шарбановац.
4 У овом случају подаци неће бити везани за целокупну општину Бор, већ само за подручје Бор-села са колонијом, а касније развијено градско подручје. Поред тога, за категорије ових пописа узећемо националну и верску припадност, као и укупан број становника у Бору.
5 Стеван Станковић, Природа и становништво општине Бор, Бор, 1993, стр. 51–52.
6 Проблем недостатка кадрова Французи су покушали да реше и довођењем квалификованих радника и из Војно-
техничког завода у Крагујевцу 1908, али се до 1912. године нико од њих није задржао у Бору.
7 Рударски закон из 1866. године је био крајње реакционаран у односу на раднике. Висину зараде одређивали су власници рудника како је њима одговарало, јер је понуда радне снаге била велика. Наднице су бивале све мање, а цене животних намирница у рударском насељу биле су несразмерно веће него у суседним градовима. Братинске благајне, према том закону, имале су дужност да воде бригу о осигурању радника, али у пракси је било јако тешко доћи до тог новца (у случају повреде, старости или смрти), јер је служио за разне малверзације. (Раднички покрет у Бору и околини: до 1941. године, Бор, 1975)
8 Цветко Костић, Бор и околина, Савремена школа, Београд, 1962, стр. 49.
9 Кристијан Ђордано, Огледи о интеркултурној комуникацији, Београд, 2001, стр. 5.
10 Исто, стр. 7.
11 Прва наредба је из 1929. г, касније наредбе из 1934. и 1937. г. су се односиле на преступничка понашања и скандале Подринаца и Босанаца, као и ноћног пијанчења Јужносрбијанаца. (Цветко Костић, Бор и околина, стр. 204)
12 Ово се, пре свега, односи на рад Гордане Живковић „Веровања о народном лечењу алкохолизма код рудара Тимочког региона“, у којем се описују узроци настанка и услови у којима се развија ова болест. „… Настала је услед специфичних и тешких услова рада. Високом порасту алкохолизма код рудара највише су доприносили неповољни радни услови (претерана запрашеност, влажност, повишена температура, лоше осветљење), слаба или никаква хигијенско-техничка заштита, исцрпљујући рад по сменама, дуга пешачења од куће до радног места… Осим отежаних радних услова, и психичка напрегнутост рудара, стално присутан страх, несигурност и незадовољство… Пило се и због болести, несреће, нестанка драге особе, несрећне љубави, итд… Рудар мора да пије. Пије да би се дружио, пије да би се одморио, пије за апетит…“ (Гордана Живковић, „Веровања о народном лечењу алкохолизма код рудара Тимочког региона“, у: Етнолошке свеске, бр. 9, стр. 29–30)
13 Слободан Јовановић, „Друштвени и културни процеси у Бору у историјском контексту међуратног раздобља“, у: Зборник радова Музеја рударства и металургије 5–6, Бор, 1987, стр. 205–208.
14 Ц. Костић, нав. дело, стр. 52.
15 С. Јовановић, нав. текст, стр. 197–198.
16 Ц. Костић, нав. дело, стр. 97–100.
17 Исто, стр. 99.
18 Интересантно је напоменути да се овакав вид колоније уметника и њиховог груписања у Бору поново јавља после десетак година (2002. г.), у виду пројекта Центра за културу и иницијативе покретања интернационалног џез-кампа у Брестовачкој бањи, који је негде на пола пута до реализације премештен у један други бањски центар (Врњачка Бања).
19 Термин је из књиге Весне Голдсворти, Измишљање Руританије, Београд, 2000 (на који ми је указала проф. Весна Вучинић).
20 …Што је некаквом чудном случајношћу, поред историји познатих чињеница о дипломатским односима и неспоразумима са Румунијом после Првог и за време Другог светског рата, некако поново испливало као потенцијално нерешив проблем последњих година 20. века.
21 Тихомир Р. Ђорђевић, Кроз наше Румуне, стр. 66.
22 Исто, стр. 68.
23 Зборник статута и програма, као и текстова који се на било који начин односе на „влашко питање“, сакупљени су у тзв. Белој књизи која није објављена и која се као интерни материјал користи у наведеним удружењима и политичким партијама. (Бела књига – предложак о „влашком питању“, Форум за културу Влаха, Бор, фебруар 1998, избор текстова Драгомира Драгића за издавача Миливоја Стангачиловића, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор)
24 Полемика између г. Дурлића и г. Гацовића, која је покренута у часопису Развитак из Зајечара, уредно је обрађена и разрађена у књизи С. Гацовића, Путеви истине: полемика о вредности једног научног рада, Зајечар, 1999.
25 Gheorghe Zbuchea, Româii Timoceni-skurtâ istori – Rumuni u Timočkoj krajini – kratka istorija, Edutura MIRTON, Тimişoara, 2002, двојезично румунско-српско издање, превод др Јонела Менгер, стр. 175.
26 „Мућке пред попис“, Вечерње новости, 27. 2. 2002.
27 „Усијане главе желе немир на простору Источне Србије“, Данас, 26. 2. 2002.
28 „Крста Калчић: дипломатски скандал?“, Данас, 25. 2. 2002; „Усијане главе…“ и текст под називом „Источна Србија као западна Европа – у Кладову, Неготину, Зајечару и Бору, углавном на црно, ради неколико хиљада румунских држављана“, Данас, 26. 2. 2002; „Румуни Власи, а не Срби – Демократски покрет Румуна Србије поводом предстојећег пописа становништва“, Данас, 1. 3. 2002; „Без међунационалних трвења – Скупштина општине Бор о влашком питању“, Данас, 29. 3. 2002; „Да ли се Власи стиде?“, Данас, 2. 4. 2002; „Трагом пописа становништва у општини Бор – два влашка села, један Румун“, Данас, 25. 4. 2002.
29 Недељни телеграф, 13. 3. 2002.
30 Исто, стр. 9–10.
31 Сретен Вујовић, „Нелагода од града“, у: Српска страна рата – траума и катарза у историјском памћењу, Република, Београд, 1996, стр. 153.
32 Исто, стр. 157–158.
33 Иван Чоловић, „Култура, нација, територија“, Република, Београд, бр. 288–289, стр. 25–40.
34 Gheorghe Zbuchea, нав. дело, стр. 9.
35 Фредрик Барт, „Етничке групе и њихове границе“, у: Теорије о етницитету (ур. Ф. Путиња и Ж. Стреф-Фенар), Београд, XX век, 1997, стр. 223.
36 Младена Прелић, „После Фредрика Барта – савремена проучавања етницитета у комплексним друштвима“, ГЕИ, Београд, XLV, стр. 107.
37 Букурешт, Турн Северин, Вршац, итд; опширније у: Божидар Благојевић, „Румунска пропаганда о присаједињењу делова североисточне Србије Румунији у 1941. години“, Годишњак Историјског архива у Неготину – Баштиник, Неготин, 2001, бр. 4, стр. 247–286; Јован Ђокић, Кроз насеља с. и. Србије, Баната и суседних крајева – историјска етнографска опажања, Београд, 1934; Р-45, Власи (послератни партијски материјал), Светозар Пејановић, ОЗН-а (1948–1949?), Завичајно одељење Народне библиотеке Бор; „Материјал за анализу стања у влашким селима“, рад Пауна Шербановића, секретара СК-СКС, Неготин, 1951–1952, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор; „Стенографске белешке“ 1952–1953, разговор вођен у Среском комитету Савеза комуниста Неготин, потписан Страхиња Поповић, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор; Р–48, Бела књига, предложак о „влашком питању“, Форум за културу Влаха, Бор, фебруар 1998. (избор текстова Драгомира Драгића за издавача Миливоја Стангачиловића), необјављено, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор.
38 Што се може протумачити као израз жеље не за, у одређеном смислу, емотивном повезаношћу са етничком или националном заједницом, већ као израз који указује на жељу за учешћем и расподелом у друштвеној и политичкој моћи.
39 Незванични резултати Завода за статистику у Зајечару из 2003. г.

Саша Д. Ловић

Марко Војводић, Не одазивај се црним птицама, Комови, Андријевица, 2003.

Смена светла и таме, плиме и осеке, радости и туге, рађања и умирања… Привид смо, живе сенке које се врте као чигре од тренутка доласка на овај свет, до часа када ћемо га напустити, јер све пулсира и одвија се по одређеном ритму.
Поезија заступљена у овој књизи, права је симболичка бомба, темпирана да своју енергију ослободи у тренутку када се прочита последњи стих. Зар то није свети рат који песник води против заборава, са разлогом довољним да то чини, и нека је све нестало и све се срушило, остао је, ипак страх, страх да заборав не прогута, оно што се живело, за шта се живело.
Не одазивај се црним птицама, покупи ситнице тамо где си их оставио, окрај олтара посвећеног теби самом, отисни се у тај безбожнички свет, наздрави животу по целом свету, животу без живота и кад све буде речено, кад све буде било довршено, удахни дубоко кад угледаш лице смрти, реци свима – чему тај ламент, после херојске смрти долази више, увек постоји нешто више.
Уочио си, Марко, како је ослабило реално интересовање за судбину ствари, људи, догађаја, које заборав немилосрдно прождире. Уочио си да, ако се тако настави, ништа неће остати да подсети, осим гробова, које толико потенцираш. А јесу ли заиста наши гробови најлепши, и да ли је још увек наш лелек најлепши? Зар не чујеш ту сабласну тишину која се претећи увлачи у сваку пору. Гробови не певају! Ти си, песниче, тај који пева…

Не одазивај се црним птицама

Не одазивај се црним птицама
Да те њихово грактање не омами.
Врати се не иди странпутицама,
Врати се не бјежи у осаму.
Црне птице носе своје зло у кљуну.
Над твојим посрнућем изводе судбински лет
Усправљајући се тамо гдје други клону.
Ти и даље играш рулет!
Ћути не одазивај се злокобницима.
Воде умиру са извора зачаране
Искради се невидљивим стазама
У Вилин-гори гдје су питоме душе сијане.
Не одазивај се црним птицама
Нека ломе крила у спиралном лету.
Твој Пегаз нека те носи невидљивим стазама
Неком љепшем и неком бољем свету.
На Велику Госпојину 97.

Љубиша Рајковић Кожељац

Милен Миливојевић, Год, Културно-просветна заједница, Зајечар 2003.

Све је овде озарено и узнесено, ђерђефно и звездовезно, неболико, јер ово је ПОЕЗИЈА.
Млаз меден-воде, који пчеле облећу / испод небеског сача, мелемно пада на душу жедну лепоте.
У поезији овој, нежној и друхтуравој, зајапуреној, дахтавој и треперавој, искричавој, у сваком њеном стиху, трепте снопови звезда / на небес-пољу. Како и не би кад се у њој месец, тај сан о сунцу, у жетеоца промеће.
Као што на ноћном небу, закићеном дукатом месеца, наранџасти круг / ублажава црнило / са плавог трона, тако и Миливојевићева поезија, попут несуштаствене месечине, греје лепотом и растерује мрак у души. Као таква, та поезија је и илачно биље и прозор у свет, крило које срце из кавеза груди диже у звезде.
Башта је, ено, преплављена огњем небеским у којем се купају цветови руже. Под поплавом тог огња смртомрсца, све пресахле чесме у срцима оживљују. И врапци који се љубе, и то гнездо у птици, и нови цвркут ласте у старом гнезду, и месец као ноћни срп, и кљунићи што из гнезда виркају, и та туга у оку пред јабуком без плодова, све то, и много тога другог сведочи да живот пирује, лудује, људује. Торжествује.
Узводна бела река пачића, деца која се у води жабуркају, жути мирис распукле диње, дахтање кестена под небеским сачем, наковањ који траву унапређује (уназађује?) у сено, и тако даље, све су то песничке слике које Миливојевићеву хаику поезију у овој збирци чине истински животном и, као уметност речи, блиском срцу. Дамару његовом.
У бистрој реци видети свој лик дубоко испод њеног дна, значи бити песник, јасновидац, спознати тајне живота, па макар то кожу јежило.
Проникнути у сан белутка на дну реке, значи и замислити се над судбином реке живота уопште, у потрази за смислом постојања и опстајања. Вечној потрази.
Недосег је судбина и ове поезије, и стога она није ни кључ разумевања ни сезамска брава неодгонетљивости. Пред тајнама природе, оним најдубљим, пред тајнама живота и смрти, и највећи песници остају неми, јер – ту људско запире познање.
И песник је нека врста риболовца који пеца шум реке, реке живота. Некад је тај улов слаб, некад богат.
На удицу „јапанског“ пера Милена Миливојевића уловило се много суштина, много грозота и красота. Све их је он пооткачивао и, са задовољством, уз осмех онај свој шеретски, благи, у реку живота попуштао. Поиграо се с њима, то је све.
Та игра, игра духа, управо је оно што највише плени у овој поезији.
Запенуша ти у души док је читаш, преплави ти чула и обузме те свег, па не знаш да ли се то водопад или водоскок у теби оглашава.
И кад ћути, језеро животног искуства у нама нешто збори. Тај лирски шапат свету – ето, то је оно што нам својом поезијом дарује Миливојевић.
Имати слуха за тај шапат, разабрати се у њему радост је, срећа и награда за правог читаоца, читаоца сладокусца.
Ено како пожудни погледи младића вајају струк преплануле купачице, коју грли вода. Ено како своје стихове Миливојевић исписује, чини се, и на таласима, на набораном табаку плаве хартије.
Ничег вечитог, па ни дојучерашњих трагова дечјих стопала на пешчаној речној обали. Али, ако је облак за то крив, суза из његовог ока, ено, управо смех дечји онолики у парку посребрује и злати.
Од ножа под грлом јагњета до дугиних боја на небу – то је распон Поезије, цвет њен, крст и распеће.
Над понором – звезда!
Управо трепет те звезде у студеној пустоши космичкој говори да није све лед и кал, да није све трн и бол, да мирис љубичице са сунца – тог пупољка наде – потиче, да наде има, да мрак није од светлости јачи.
Утешно је и то што кукавица зна где је / стала пре кише.
Не треба будити млин из сањарења све док се лелујаво класје на њиви сунцем заслађује.
И комбајн ждероња улази у Миливојевићеву песму, препуну небеског блеска, муње и грома, цвета и сунцокрета. И сам сунце, песник је у њој највећи сунцокрет.
Сенка гране која шета собом, упућује само на то да сунца има. Да нас оно није заборавило.
Животворно, животодајно и неугасиво, бди оно над животом – узданицом својом – и кад нам се учини да је задремало, да се успавало, на починак отишло.
Нема сна његовог над непочин пољем живота на овој небеској грудви, на овом земаљском шару. Под будним оком његовим и крило лети, и нога ступа, и крљушт гмиже, и песма песмује.
И кад се грана јабуке ломи под тежином плода, и кад зелен грозд виси, небо се осмехује, а запад и на заласку сунца бива леп као рађање.
Будимо и ми химнопевци као онај Миливојевићев живи будилник: Пета кљуном / у бару, па ка небу. / Хвала за воду!
Угледајмо се на облаке, који побру плаветнило само да би њиме зачинили топли летњи дажд.
И кад разапети облаци сакрију сунце, ми знамо да га има. Сјај његов у нама шта ће помрачити?!
Ми, сунца двоножна, чеда смо (и чуда!) овоземаљска, али је небо наша постојбина.
Отуд у нама и та тежња толика ка висинама свега људског.
Отуд је свако праскозорје, истовремено, и свитање у души. Мравињак људски радује се сунцу, јер – сви смо ми сунчеви поданици.
И кад јабуку сочну једеш, сунце си загризао.
Зрела крушка, заљубљена у наша уста, скаче с гране. Није то њено самоубиство. У нама она и даље остаје високо, иначе би сагњила, иструлела. Све што је високо – ишчезне, што је ниско – иструли – вели Миливојевић.
Дуња на ормару, за зимских ноћи, лепше мирише но што је на грани, љуљушкајући се мирисала. Свађа је укућана жалости, па још већма жути и вене, а слога, љубав и топлина душе људске радује је, те још опојније мири и дуго, дуго живи. Од горобрсника до развигорца.
А Милен, Милен је једно обично српско име, свему мило. Можда се стога и његова песма разбокори, расцвета и сва се у лепоту прометне. А лепота је, како Црњански рече, радост за сва времена и својина вечности.
Е, том и таквом Милену, песнику, испод пера песме се рађају. Та његова духовна чеда не остају дуго у повоју: одмах на ноге устају и, као лане за мајком, за сунцем трчкарају. Оно их са собом води и нама доводи.
Зато је сусрет са Миленовом поезијом у овој збирци радост и за око и за ухо, ум и разум, а понајвише срце и душу.
Зато је сусрет са Миленовом поезијом у овој збирци зора говора и празник интелекта. Прах земни од којег смо саздани, ту је оним божанским у себи пропојао.
Озвездан бива и читалац кад надушак испије ово опојно и заносно душевно пиће. Ошамућен је од јачине његове, па му срце кликће и душа му је пуна. Осећа да је човек.
То да смо нешто изузетно на овом зрнцу прашине, да смо права драгоценост космоса, можда се најбоље осети у сусрету са поезијом. Оном правом, истинском, каква је ова Миливојевићева.
Колико год да „долази из Јапана“, ова поезија је у свему типично српска, србијанска, тежачка и ратарска, сељачка – као трешња или јагода на пијаци. Њу не би могао да испева човек са асфалта, јер он не види гуњ на чокоту, јер ретко да је он некад поранио, зору преварио. И управо стога што је узворна, непатворена, баш аутентична, што има личну карту, извод из матичне књиге рођених, ова поезија је и свељудска, универзална и свепрожимајућа.
И она грана што маше небу, рука је људска. Управо је та рука, звездоберна, држала перо које је ову поезију исписало.
Урез на глаткој кори ораха брже зараста ако је срцолик.
И секира пред младицом застане, замисли се, оклева…
У годовима обореног храста видети и своје године, значи бити брат свему што сунцу стреми, што ка небу пада.
И кад те у корену посеку, буди искра у пепелу, буди неком кров. Радуј се свом црву поткорњаку, ти који си ватра и ништа.
Ти који си извукао премију на лутрији живота, не жали што одлазиш: мисли на оне што се никад неће родити.
Увелу ружу, гле, пупољак надгорњао!
Да није поезије, не бисмо знали да је гук јачи од канџе, грло од ножа.
Лирика ова Миливојевићева „јапанска“ греје и зрачи, топла, а свежа, питка и видовита – као да је са Иванових корита. Крепи све људско у нама склоно паду.
Влат зелена што из снега вири, охрабрење је и позив да се издрже све циче зиме, све невоље, тегобе и ругобе што их живот доноси. Пролеће је сад негде, као што ће и нама, након зиме, доћи.
Тако је и у овом случају песник онај срећник међу нама који на рану дише, који поји наду.
Шта је поезија, ако не вишак људскотине у нечијем срцу, доброте којом се оно пресипа? Ако нас поезија од змије не одмакне, ако нас поезија сунцу не примакне, шта ће друго?
Миливојевићева песма лакокрилка и рођендан ветров над тополом слави и свему се узвишеном, светлом и живом радује. Дели срећу и патњу његову, саучествује у свему.
Ни ветру гороломном није увек лако, ослушнимо јаук његов. Како ли је тек оркану, тајфуну, торнаду…?!
И кад је зубато, сунце има неки топли зрачак који милује. И кад је сетна, тужна и уплакана, Миливојевићева песма одише и извесном ведрином, суза њена је сјајна.
Та светла туга ове поезије можда је и највећа њена драж.
По највећем мразу, сунце и са снега греје! Није ли ово један од наука ове поезије? Тих наука је, иначе, много. Свако ће у њој наћи себе.
Поезија и јесте кула светиља, муња на обзорју, путоказ…
Сваки стих Миливојевићев из ове хаику поезије доима се као белег, као знак крај пута, као крајпуташ, као зрак сунчев који бојовнике мрака и прозаичности разгони на буљуке.
Деца која гргоље залеђеним потоком, занемелим, капље су сунца и живота; цика њихова пролеће из сна буди.
Хајдемо и ми да се сликамо у снегу, да се, потом, окупимо око бадњака.
Дрво живота процветава у Миливојевићевој поезији и кад напољу снег веје, и кад кошава око ушију звижди.
Бачена грудва снега, и кад се о нечије лице распрсне, само је радост дечја, као што је и она Снешка Белића, који од још невештих руку / већ прави људе.
А кад снег од људи поцрни (а он од њих поцрни највише!), најтужнији је песник. Једва се чека пролеће да ту љагу спере.
И кад смрзнуту птицу на пртини види, песник зна: пролеће ће доћи са цвркутом.
Песник највише личи на ону пахуљу бившу која са обрве ка оку клизи, тече; на ону сузу која је малочас, као пахуља, та сребрна плесачица, налик на звезду, од белога сна одустала.
Овца мајка, у топлој стаји, док лиже јагње, најпре га песниковим очима помилује.
Од дојке материне до ливаде и неба ни корака, само кад би да нож у корицама чами. Нек тамо и зарђа!
Јесте ли икада видели коло јагањаца на ливади, јесте ли икада погледали у очи крави којој су теле повели?
Не треба туговати за минулим даном, јер јутро сустигло / вече дугим кораком / ка новом дану. Нека свитањима и рађањима никад не буде краја. Нека буде свадба непрестана, као што његошевски рече Миодраг Павловић.
————————————–
У бистрој реци
видим свој лик дубоко
испод њеног дна.
Таласи личе
на наборани табак
плаве хартије.
Неслична себи,
тек после водопада
вода као пре.
Камен већ на дну.
Ореоли пливају
по површини.
Усправно жито
загледано у корен
из којег расте.
Носи небеске
скулптуре недостижан
ветар са собом.
Бели плодови
различита дрвета
изједначили.
Хладна пахуqа,
отопqена обрвом,
тече ка оку.
Наранџасти круг
ублажава црнило
са плавог трона.
Под ноћним српом
све је већ пожњевено.
Притисао мрак.

Горан Миленковић

На крају већ уморан од небројених неуспелих покушаја, бивам неком чудном упорношћу принуђен да ово размишљање о појединим битним и занимљивим питањима везаним за књижевност и књижевни живот у Бору започнем, невољно, необично, једном сликом, не тако давном, и никако не, бар у првом додиру, блиско прирођеном ономе о чему би наредни редови требало да говоре. Слика која би свакако хтела да буде осветљена отвара се неоштећеном оштрином преда мном: дан је пун светлости, и хладан, априлски, година је последња ратна, сенке су јасне; у том сеновитом времену неумољиви тајни скуп одлука задњи пут спаја ме са сада већ покојним Миланом Стојадиновићем – да одиграмо једну сцену трагедије или фарсе, ко зна; испред улаза у библиотеку срећем га, тада већ остарелог, у некој неприрођеној му суморности и тузи; посебно опречно то бива унутар дана који претходе, када се са нервозним жаром и полетом (појавом, иначе, посве мучном и иритирајућом) и неком њему познатом унутрашњом потребом трудио да окупи своје пријатеље песнике у сали ратом готово згасле библиотеке; пожалио ми се, уморним и дугим речима, гласом који је био посут бројним зрнцима увређености, како му је наређено да смисли и испише стотинак парола за нервозна и кратка противратна окупљања на платоу испред борског Дома културе; можда сам читаве минуте стајао пред њим, не знајући шта да му кажем, можда је то трајало само пар тренутака, испуњених празнином, не знам; растали смо се, без речи; можда је и њему и мени било све јасно – тако се Милан Стојадиновић Бас, најпре и најшире, да не погрешим, човек од књиге, па потом новинар, публициста, песник, антологичар, књижевни критичар, борски боем1, а како ћу покушати да прикажем у редовима који следе – једна дуго и са стрпљењем грађена аутохтона књижевна институција, од посебног материјала створена – тако се, дакле, све то сурвало и у неком магновењу почело да бива као све оно нестабилно што је тих дана постојало, што је било све, и све оно што је тих дана било сталност: страх, увређеност и мучнина. Значи, машина за смишљање и исписивање парола.
Са Миланом Стојадиновићем сам се након тога, све до његове смрти, 2001. године, сусрео небројено пута, међутим никада се више није поновио такав један разговор, тако озвучен и испуњен ћутањем. Могу тек да претпоставим, пошто сам удовољио ћудљивој жељи овог досад неурамљеног детаља из живота, да је то ћутање нашло и препознало делић својега смисла управо у томе да буде изговорено, на једном мирнијем и осветљенијем месту. То је смисао који ће се разлити по целом овом тексту. Али то, наравно, није све. Тиме је уједно исцртан простор у којем ћу се кретати пишући ову причу: простор који се налази између крајности процењивања, односно вредновања. И то је вероватно оно најважније за сам текст. Оно што је у нашим мислима Милан Стојадиновић, његов списатељски дух, његова књижевна аура, требало би стога овде да буде промењено. Оно што би требало да се појави пред нама је његов лик у привођењу к истини, једна, заправо, незавршива ствар. У исти мах, мој ће сада већ годинама жив унутрашњи монолог или моје живо ћутање о читању појединих сегмената дела Милана Стојадиновића, али и не само о њему – можда би најтачније било рећи: о једном времену и једном уобличеном духу, једној упадљиво самосвојној, препознатљивој блискости међу идејама и речима које су носили и изговарали неки људи – коначно бити претворени у своју супротност, у своју оживотворујућу допуну.
По питањима нечега што се, са свим значењским измаглицама на рубовима, назива књижевном свешћу, тако гласи основна мисао која ће се провлачити кроз редове који долазе, Милан Стојадиновић је, судећи по ономе што је остало забележено у разноликим текстовима о књижевности у Бору, објављиваним у претходних неколико деценија, до данас остао ако не највреднија, онда свакако најзанимљивија појава. Ово треба читати на следећи начин: Милан Стојадиновић је, налазећи се у уском кругу књижевника у Бору, мислио о књижевности на најзанимљивији начин.2 Та вредност, овако изражена, има, у сасвим посебном смислу, своје строго порекло и природу, своју тешкоћу уобличења, и своје замрачење, но све то је био и остао Милан Стојадиновић, човек који је, пишући у последњој деценији XX века, утицао локално, служећи се стварима и причама сасвим ширим и значајнијим, и тиме ту опору географску ускост унеколико превазилазио.
Поменуто замрачење је почело само себе да осветљава сасвим без намере: у једном полемички интонираном тексту (којег је Милан Стојадиновић, сходно према-самом-себи пројектованом положају, био, такорећи, у обавези да пише3), посвећеном једној књижевној манифестацији, он је употребио следеће врло интересантне речи: „Бор је у два наврата покушао да створи добру књижевну традицију“4 То наизглед безазлено „стварати традицију“, употребљено ту, уосталом, у сасвим баналном значењу (то је једно патетично и идеалистичко „трајати“, пуно неоправдиве илузије), изазвало је у овом случају својег истинитијег двојника, оно „конструисати“, које опет има своје порекло у размишљању и класификовању, и тако сам стигао до претраживања оних малобројних страница разних текстова, у и међу чијим редовима се мислило о књижевности. Питао сам се: има ли то „конструисати“ неку своју тајну, ван поменуте безазлености?
Милан Стојадиновић се, на први поглед, није много разликовао од својих колега сапутника на истом послу – мало позитивистичког сакупљачког заноса, венац завичајне патетике, понека складна и пристојна реч, понеки бодљикави трн негирања, коначно – трунчице или грумење видљивих и сасвим безопасних нелогичности, и неопрезних и задивљујућих, комичних, такође безопасних, издвајања и коментара.5 Он јесте у томе отишао најдаље: писао је најкњижевније, најдискурзивније и, у посебном смислу, најмонументалније, водио је рачуна о суштинама, везама, паралелама, филијацији, вредновао је отворено и са ставом (готово академским) градио свој јавни лик. А у поменутим претеривањима и нелогичностима (као што се види из претходне белешке) имао је достојне такмаце. Шта се ту дешавало, рецимо, на плану реконструкције историје онога што је писано и објављивано? Логику реконструкције мање или више усмерени истраживачи (ретки, а међу њима је и Милан Стојадиновић), махом доследни посвећеници хронологије, изражавали су терминима као што су „генерацијска подела“, „квартет веома вредних стваралаца на пољу књижевности“ и слично, и сам Милан Стојадиновић на том пољу није дао ништа више, темељније и дубље. (Ту се и не мора ићи више од суштине и ширине садржаја поменутих синтагми.) Тако и његова Lyrica Pinus silvestris (1994), антологија6 која је, у ствари, главни споредни предмет мојих интересовања, није отишла изван у времену распоређених генерацијских присуства. Али у ономе другоме, у потки конструкције, у ономе претходноме, Милан Стојадиновић остаје сасвим усамљен и посебан – чак и када га у томе неко прати, он остаје онај који учи и онај који разастире један сасвим посебан дух, намењен, међу осталом, и деловању својих следбеника и истомишљеника. Шта је срж тог издвојеног духа, шта је и каква је сила која је у њему битна?
Основни поступак Стојадиновићев је, заправо, коришћење књижевне традиције, и то понајвише традиције српске књижевности, коришћење стајних њених места и нарочито – места моћи у њој.7 А сврха јој је: кроз паралелизам механизама постати моћан и ширити одређен тип књижевне свести, и коришћењем једне традиције створити, односно умножавањем измислити другу. (Можда и нешто више? Видеће се касније.) Врх овога је у поставци поменуте антологије, која би требало да буде истинито прочитана тек ако се претходно демистификује. На једном месту, у предговору антологији, Милан Стојадиновић ће рећи: „Опредељујући се за поједине песнике и песме, имао сам на уму неколико, по мојој процени, важних елемената, критеријума.“ Затим ће навести критеријуме: „Песме су морале бити лиричне, песме са емоцијама, јасне и које су као целина лепе. Држао сам се опредељења да осећања певају песму, а не машта или вештина версификације.“ И још: „Такође, држао сам да је неопходно да песници треба да имају однегован укус према песми, да теже савршенству песме, и у целости, и у појединостима.“ И приде, Милан Стојадиновић ће поделити антологију на три доба.8 Али, то Стојадиновићево „по мојој процени“ јесте неистинито, и то зато што наведени критеријуми нису чедо његове, него стваралачке личности једне друге, по свему далеко веће и значајније појаве, са почетка двадесетог века – Богдана Поповића, на коју се он ослања, с разлогом. Баш тако, Поповић ће као мерила за састављање своје Антологије новије српске лирике (1911) навести: „под лирском песмом уредник је подразумевао песму у којој преовлађује осећање“9, „песма мора имати емоције, – мора бити јасна, – и мора бити цела лепа“10, затим да песма мора имати „савршенства у појединостима“11, даље „прва је дефиниција уметничког дела, да је емоционално»12, затим „да песма има лепоту, ’искру лепоте’, кратко и просто: поезију“13, наравно, та је најпознатија антологија српске поезије подељена на три дела, односно „три доба“ итд.14 Кључ за ослањање може се наслутити ослушкивањем једног низа атрибута који су приписивани Поповићевој антологији, међутим овде ћу навести само два: класично и незаобилазно. Ово, пак, Стојадиновићево „моје“ није ни афирмација, нити је то стваралачка негација Поповићевог поетичког и естетичког система. И још: нити је то узор по сродности, нити је то прозивање „делфијског оракула“, „професора“ и „апостола“, какво је нпр. прозивање Винаверово15. Тај разговор, у бити изнад сваке вредности, наравно, није тек коришћење једног кода моћи, који се призива из сумрака књижевноисторијске свести, али то јесте то највише од свега. Када пожелимо да видимо начин на који се поставка Богдана Поповића актуализује, ми не можемо спознати везу између логике старе читав век и савременог стања. Ми не можемо чак спознати ни саму унутрашњу логику Стојадиновићеве поставке. Оно ситно преостало од Поповићевог концепта с почетка двадесетог века није тако једноставно преписиво, прво због контекста. Није могуће преписати стихове из Поповићеве антологије, није могуће писати их поново. Уосталом, зашто не – четири доба? Зашто не пет? Зашто појава поезије апсурда није заслужила своје време, јер је пишу људи сасвим другачији, људи сасвим уроњени у бесмислено, људи у чијој се младости распада читав свет са значењима, лажима, сновима? Зашто Драгољуб П. Илић (који је писао 1918–1919 године), да поменем само једног аутора, припада Првом добу у истој мери као нпр. Стево Протић (објавио књигу 1977)? Али, могуће је преписати начела која носе ауру класичности. Могућ је покушај замрзавања вредности као вредности, које се не могу заобићи. Свет је целовит и стабилан, језик је укроћен и хијерархија је задата. Сада нам може бити за нијансу јасније на шта то мисли Стојадиновић када, говорећи о стиховима Радише Драгићевића, истиче да Драгићевић „остаје доследан и веран версификацијским стандардима у организацији и структури стиха управо према најбољим књижевнотеоријским постулатима“, те да он „доследно и складно следи сликовну и метричку структуру класичне схеме у најбољем смислу речи“16. Заправо, није овде превише битна срж и боја тих „постулата“ и тих „класичних схема“ – битно је да они бивају најбољи, а овде то значи – класични. А класично опет, треба рећи, не значи нити антички, нити класицистички, нити псеудокласицистички, нити ларпурлартистички, нити богданпоповићевски, нити скерлићевски, то значи – стабилност и моћ. Нису стихови Радише Драгићевића „класични“ и не следе „најбоље норме“ зато што што су четвороугласти и зато што се то данас много љуби, него зато што су такви стихови некада били произведени у књижевноистоијској свести као моћни. И са ауром такве моћи обликује се, коначно, једна сасвим конкретна институција, један посебан идејно-мисаони сплет, који даље користи места моћи путем књижевноисторијских ревизија и алузија (што значи: проблематизовање положаја појединих елемената књижевне свести). Тако ће нпр. Милан Стојадиновић искористити неколико прилика да борбено враћа Војислава Илића Млађег у живу традицију књижевне свести (име већ у поступку; механизам враћања, тј. реинтерпретације књижевних појава у историји)17, а Венко Христов ће говорити о „Басовој кући поезије“18, наводећи на ствари истога типа већ познате из историје српске књижевности и културе (Јеврем Обреновић, књижара Глигорија Возаровића, кућа Илића, Настасијевића, Матошев стан, стан Рашка Димитријевића итд, и текстови о њима, нпр. Нушићев о кући Илића, Јован Пејчић о свима поменутим, и сл.), указујући на њену матичност, на Стојадиновићеву ауторитативност19, драгоценост, његов јак и аподиктичан критички глас, итд. Стојадиновић ће се, опет, стално позивати и посвећиваће свој практични рад Јесењину, Лорки и Пушкину, да поменем само оно што ми је понајвише остало у сећању, оно што је најчешће помињао од великих. Ево, коначно, и синопсиса једног типичног Стојадиновићевог критичког приказа (ради се о тексту „Завичај као инспирација“, посвећеном збирци песама Јутра у завичају Бране Филиповића): на почетку цитат једне Хипокритове изреке и суд да њу и њено значење не познају многи критичари; затим позивање на поетичаре Аристотела, Хегела, Крочеа, Валерија итд. и мисао о јединствености и непоновљивости сваке појединачне стваралачке личности (из којих је, занимљиво у светлу претходно реченог, одстранио епигоне); понешто о самој збирци; на крају, повезивање песама из ове збирке са „једном помало већ заборављеном традицијом српске књижевности, коју је на пример пре седамдесетак година неговао Војислав Илић Млађи“20 и то зато што то њему у том тренутку „звучи освежавајуће као лахор који у летње дане запахне уморана човека“. Додаје: „Ово и због тога што ми се чини да постмодерна поезија у нас нема довољно живота и истинског доживљаја, нема у себи човека са великим Ч.“21

Тако као Милан Стојадиновић, о књижевности у Бору није писао нико. У времену када у Бору књижевна критика јесте иста онаква какву је Љубомир Недић критиковао пре стотинак година22, Стојадиновићева решења бивају издвојена, а он пише методом који значи моћ. Ту моћ као вредност није на овом месту нужно посматрати у светлу исправности и трајности. Да ли је Милан Стојадиновић говорио речи које ће бити јаке у времену, то јест да ли је његова оцена каквога песника борскога тачна или то није, битно је али овде не пресудно. Један од детаља, ипак, може нам дати ноту вишег реда када је у питању место и функција механизма који је Милан Стојдиновић унео у књижевност и књижевни живот у Бору. То место јесте битно управо зато што није исписано, а то није стога што није институционализовано и званично. У деведесетим се годинама у Бору, као што је речено, јављају нов језик и мишљење, којима се до самих крајности изражава и третира апсурд, међутим сасвим дивље и ван регулисаног књижевног живота (ту су дивље збирке самиздати, јавна извођења, колективна свест о постојању, читава једна мала митологија, али начин, место и функција нису озваничени и нису уобичајени). Како Милан Стојадиновић види тај апсурд, или тај комплекс састављен од пораза, парадокса, гротеске, комике распадања, као световну појаву, јер је као књижевну није препознавао, нити испитивао? Ево једног сведеног одговора: кроз поменути механизам стабилности, овај стваралац је одговарао на пораз широко утилитарно постављене идеје књижевности. Ова идеја ће коначно клонути усред десетогодишњег балканског рата, који почиње готово истовремено са одласком балканских књижевника и интелектуалаца из Бора, који носе у мислима велике речи о толеранцији, комуникацији и лепоти, историји и књижевности, различитости и сличностима (мислим на балканске сусрете књижевника у Бору с краја осамдесетих, над којима се и данас често ламентира управо у нијансама здравоживотне и друштвенопредводничке онтологије). Крах широко постављених хуманистичких идеала, изражен извесним одавно мртвим речима, значи општи заокрет ка осамљивању у проналажењу смисла. Свет је за оно ми већи од књижевности. Тако и јесте могуће да човеку који јесте по опсегу створеног био највиша институција у локалном књижевном животу и институција од реда поверења у посебност положаја књижевности и књижевника допадне на почетку поменуто исписивање надоносних парола, и зато и онај талог увређености. Али треба приметити, насупрот томе, читав у речима закамењен напор мишљења, читав покрет пун релативне захтевности, који води до заокружености, заданости, тишине целине. Против распршености – хијерархија, уређење. Тако реч у малом систему постаје високо институционализовани критичар разноликих друштвених институција, или је то засигурно у покушају. Поверење које је Милан Стојадиновић тражио било је такво да је изграђено не на аутохтоним темељима појединца (илузија образине), него на темељима генерализованих институција и структура – он не верује себи када верује у моћ Богдана Поповића, нити Богдану Поповићу, него критичком суду историје и њеној апотеози места моћи. Стојадиновићева антологија зато нема ону унутрашњу пунину какву има Поповићева, нема оне гроздове песама који чине посебне поетичке мозаике, нема готово ничега од оне усмерености задане снагом велике личности. Из промене функције књижевности рађа се несигурност, а она пак рађа ритуале преусмерења и асимиловања. Будући некаква реалност и ауторитет посебне врсте, преузимањем улоге слагача смисла добија се тиме право одређивања природе јединства света, са свих његових страна. (Класично уредити свет овде је таутологично.) Наивна митологија Песништва која се распала и једна паланачки распршена медитација над грозницом стварања тако је у Милану Стојадиновићу имала наследника у замаху, но он није био толико неопрезан да је брани на уобичајено прозиран начин. Нити је био довољно велики да у супротноме буде довољно свој. Његове „моје процене“ су само могућност у духу једног дела нашег књижевног времена, једног посебног, и можда никада слободнијег и ширег. (И можда никада тако меланхолично разатканог.) Нити су оне комичка игра, нити субверзивна алузија, нити знак саме себе, иронијска потврда писању. Када је антологија Стојадиновићева у питању, најтачније би било сетити се Волтера, његове „златне тканине на сукненој одећи“, а то Волтерово је талог другог времена у којем је, извесно, живео и Милан Стојадиновић.
Пар година после Стојадиновићеве смрти, књижевни живот у Бору скоро да је потпуно замро, и желим да приметим да је то и стога што њега више нема. (Од тога света великих речи и идеала, да књижевност може да буде подразумевани коректор и управљач друштва, данас је у Бору остао један покрет писања политичких афоризама који, у јаловим покушајима да се опет некако оформи слика друштва са моралним педигреом, ретким читаоцима приповеда приче које су одавно општепознате и јавне. По функцији проветравања савести неупотребљив (чиме ће нас, коначно, изненадити?!), такав афоризам у најбољем случају јесте успешна језичка игрица са периферним положајем у односу на стварност и са моћи која је само бледи одсјај у одласку једне некада могуће хиперкорекције. „Свет духа паланке јесте […] свет непрестаног илузионизма, бујног цветања илузија, које, у бујности својој, још брже вену“, рећи ће у том смеру Радомир Константиновић23.) Једно време је заувек прошло.
Стојадиновићево зазивање високих и утицајних ствари светли из сјаја самих тих појављења, и оне добијају још један белег у својем тихом животу (нпр. Богдан Поповић, антологија и њена судбина, утицај). И највише је стога важно скренути поглед ка скривеној природи стварања Милана Стојадиновића, која, иако не упија тај сјајни прах великога, бар добија на занимљивости. Можда је он створио штошта боље од Lyrice Pinus silvestris, али по опсегу идеје он таквог дела. И цела та наглашено посебна повест заиста јесте у малом локалном борском књижевном кондоминату посве јединствена. И цео тај „покрет“ око Стојадиновића јесте такав био, јединствен. Али, био је.
И на самом крају, враћајући се на ону упорну зачетну слику – требало би да лик Милана Стојадиновића буде унеколико видљивији после овога освртања, у којем је за ненаведени мото узета једноставна истина: да је боље да лик човека у сећањима буде познат по ономе што јесте, него славан по ономе што није. А поједини тренуци у кретању кроз историју требало би да буду благо осветљенији у свести о општој природи неких књижевних појава и, такође, требало би да буду прозивање досадашњег одсуства читања или, ако је и постојало, његове прашинасте површности.
НАПОМЕНЕ:
1. Милан Стојадиновић Бас (Извор код Сврљига 1937–Бор 2001) приредио је са Миљурком Вукадиновићем и Бошком Ничићем зборник Октобарска свитања (1986), објавио публицистичку прозу Међу градитељима (1989), антологију поезије у Бору Lyurica Pinus silvestris (1994) и збирке песама: Борске елегије (1995), Предворје идеала (1995), Ноћ зрикавца (1997), Раставичје (2000).
2. Говорећи о књижевној свести, и о размишљању о књижевности, мислим заправо на поједине видове њеног испољавања. Уз заиста ретке аутопоетичке покушаје, размишљање о књижевности у Бору имало је свој омиљени и учестали вид најпре у тзв. текућој књижевној критици, односно књижевнокритичком приказу; о књижевности се још мислило у појединим и такође ретким есејистичким освртањима, затим у оквиру појединих жанрова који имају широко тематско и дискурзивно интересовање (нпр. афоризам), па у оквиру текстова који на одређени начин третирају поједине сегменте унутар књижевне комуникације (књижевна критика, писац, итд. али и књижевне награде, књижевно издаваштво, Периодика и посебни фондови). Овде ће, пак, сва пажња бити усмерена на оно појављивање књижевне свести које се дотиче класификовања и уређивања односа у одређеном времену и кроз одређено време. То су, у најширем могућем смислу, питања књижевне историје. У другом делу текста покушавам да се „дистанцирам“ од онога шти је тврдио Милан Стојадиновић, од његових речи-метафора и парафраза и мистификација, да бих видео његов положај уобличен унутар једног времена и једног схватања које је по природи надиндивидуално и тиме надређено. Тај поступак помиње Умберто Еко као „историјску објективизацију“, у тексту „Дијалектика форме и исходишта“, вид. Трећи програм (Београд), лето 1969, стр. 100. Треба погледати и текст Гвоздена Ерора „Појам плагијата у књижевним студијама / Лексикографска обрада /“, и друге из књиге Генетички видови (интер)литерарности: основни појмови, Откровење / Народна књига, Београд, 2002.
3. У Борским новинама у последњим годинама живота каткад је сам писао читаву рубрику која је посвећена култури: књижевности, позоришту, музичком животу, општим питањима културе.
4. Текст је био посвећен Свесрпској књижевној колонији у Злоту. Вид. „Ко то тамо пева“, Борске новине, 28. октобар 1999, стр. 7. Треба запазити раширеност такве „митологије трајања“, у којој се наглашава континуитет наспрам квалитета и изражава опште поверење у благородност мајке историје: нпр. Неда Михајловић, историчар уметности, пише тако на једном месту како би се „кроз осветљавање једне генералне слике о развоју града Бора у његовој стогодишњој историји“ могао сачувати „интегритет његовог друштвеног бића и извукле поруке и поуке за надолазеће генерације младих Борана.“, вид. рукопис дипломског рада који се чува у Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. Кључне речи „митологије трајања“ су: хронологија, хронофилија, утопизам, утилитаризам, патетика.
5. Хтео бих да посебно скренем пажњу на ово последње, највише стога што никада није било реаговања. Тако је, рецимо, његов претходник, састављач прве од двеју сумарних антологија поезије у Бору, Јован С. Митровић, на једном месту, обзнањујући принципе по којима поставља свој избор, писао: „Додајмо још да је ова књига избор, али и збир имена песника који су стварали или стварају у Бору“ („Песнички трагови у граду бакра“, као предговор антологији Пролећа у Бору, Књижевна омладина Бор, 1979, стр. 15; курзив Г. М.), док је Милан Стојадиновић у једном својем тексту мислио овако: „Ако би се борско песништво поделило према неким временским критеријумима, дакле према времену појављивања и сазревања, могло би се говорити, условно, о три песничке генерације.“ („Песништво бисерног бора“, Доброта Злота…, ШРИФ / СО Бор, Бор, 1995, стр. 128; текст је изговорен у Брестовачкој бањи 20. јуна 1994) Убрзо после тога он је на исту тему писао: „… морам казати да логика хронолошког континуитета не представља хронологију рођења (што је, ваљда, сасвим разумљиво), него логику хронолошког појављивања појединих поета […], рађање нових песника.“ („Предговор“, Lyrica Pinus Silvestris, ШРИФ, Бор, стр. 6; курзив Г. М.). Станиша Милосављевић је, пак, на трећем месту писао како се без икакве сумње „наш афоризам налази на првом месту у свету и то је највећи домет домаће књижевности“ („Милен Миливојевић (дриблинг духа)“, Бележница, 4 (2001), стр. 33), као и то да „ко којим случајем дипломира књижевност, а ову књигу (књигу афоризама Јована Г. Стојадиновића Како се сеје и гаји празна слама, Бакар, Бор, 2003, Г. М.) не прочита, боље да врати диплому како не би брукао ни себе ни факултет“ (извод из рецензије, одштампан на преклопу задњег коричног листа књиге), док је Милан Стојадиновић истицао да је „Живко Аврамовић, вероватно најзначајнији песник не само Шарбановачке школе, него борског, и тимочког, па и српског песништва уопште“ (sic!) („Песништво бисерног бора“, стр. 128), накнадно ублажено као „аутентична поетика и снага исказаних мисли и осећања, те везаност за мит и традицију, уз повезивање са најмодернијим токовима савременог српског песништва“ (Lyrica Pinus Silvestris, стр. 6–7). Пишући о Ивану Илићу, Милан Стојадиновић ће навести: „Иван Илић, опредељујући се за стварност, судара се са својим руралним пореклом, па често не налази разрешење животних ситуација.“ Додаће још: „Модеран у изразу, а савремен по тематици, он чак, може да буде парадигма млађе српске поезије.“ („Поетизација свакодневице“, Борске новине, 15 септембар 1994, стр. 8). Итд.
6. Весна Тешовић у својој Библиографији борског књижевног стваралаштва XXXвека: монографске публикације (Народна бибиотека Бор, 2004) погрешно подводи ову антологију под зборник.
7. Занимљив је, у светлу реченог, исказ Милена Миливојевића из текста „Како избећи смрти“, писаног после Стојадиновићеве смрти: „… Увек је савестан, предан послу до краја, зна шта хоће и зна како то да оствари“, Бележница (Бор), 4 (2001), стр. 22.
8. Вид. „Предговор“ Стојадиновићеве антологије.
9. Богдан Поповић, „Предговор“, Антологија новије српске лирике17, СКЗ, Београд, стр. 10.
10. Исто, стр. 13.
11. Исто, стр. 16–17.
12. Исто, стр. 14.
13. Исто, стр. 19.
14. Ово је хтео случај: Милан Стојадиновић је у време пред појављивање антологије објавио текст „Песништво бисерног Бора“ у зборнику Доброта Злота (то је, у ствари, „Предговор“ у антологији), исто као што је Поповић објавио „Начела по којима је састављена Антологија новије српске лирике„ у Српском књижевном гласнику, у броју 10. и 11. за 1911. годину (стр. 741–749. и стр. 836–846), а који је такође „Предговор“ Антологији новије српске лирике (1911).
15. Винаверова пародичарска антологија или пантологија рађена је као системска пародија на Поповићеву Антологију новије српске лирике: Пантологија новије српске пеленгирике (1920), Нова пантологија пеленгирике (1922) и Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике, друго допуњено и заслађено издање (1938). Године 1966. Јован Христић приредио је избор најбољих из њих под називом Пантологија српске и југословенске пеленгирике.
16. Милан Стојадиновић, „Образложење о додели награде ‚Најбоља књига године‘ за 1998. годину“, Бележница (Бор), 1 (1999), стр. 19.
17. Вид. нпр. текст Симе Пандуровића под називом „Војислав Илић – Млађи“���у Злим волшебницима…, (Зли волшебници: полемике и памфлети у српској књижевности 1917–1943: Књига прва 1917–1929, [приредио] Гојко Тешић, Слово љубве / Београдска књига, Београд, 1983), стр. 120–124. и друге сличне текстове.
18. Венко Христов Борејн, „Басова кућа поезије“, Бележница (Бор), 3 (2000), стр. 15..
19. Вид. у том правцу и приказ Стојадиновићеве антологије од стране Мирјане Лазић: „Прашњаво земљиште јаве“, Борске новине, 15. септембар 1994, стр. 8.
20. Ревизионо-корективне улоге: Станислав Винавер, Зоран Мишић, Гојко Тешић, Миливој Ненин, Миодраг Павловић, Сава Дамјанов, Јован Христић…
21. Текст се налази у Борским новинама, у броју од 14. септембра 1994. године, стр. 2.
22. Година је 1893, критика на коју мислим и на коју је указивао Недић јесте псеудоприказивачка магличаста импресија у виду „коњичких скокова“. Вид. Недићев текст „Новија српска лирика и њени критичари“, у књизи Студије и критике Љубомира Недића, Српска књижевна критка, књ. 7, Матица српска / Институт за књижевност и уметност, Нови Сад / Београд, 1977, стр. 69–77.
23. Вид. Философија паланке, Трећи програм (Београд), лето 1969, стр. 369.