Весна Јовановић

Светски Дан дечје и омладинске књижевности обележен је ове године у Народној библиотеци Бор дружењем са писцем, књижевним теоретичарем, библиотекаром и одличним дечјим аниматором Мирком С. Марковићем. Директор београдске библиотеке „Ђорђе Јовановић”, сатиричар и хумориста, приређивач неколико антологија кратке форме за децу, некадашњи новинар Јежа и Ошишаног јежа, господин Марковић био је наш гост 23. априла.
Пред пуном салом малишана одушевио нас је својим умећем да забави и заинтересује децу, али и присутне наставнике и родитеље. Игра, као начин комуникације, који Марковић очигледно преферира и који је без сумње стопостотно успешан, била је и ове вечери окосница дружења. Разговор и учење кроз игру и дружење, а све прожето хумором и добрим расположењем, држали су пажњу малишанима током једносатног програма. Иако су теме разговора биле разнолике, од народног стваралаштва, преко доживљаја читања књига до упознавања са кратким формама дечје књижевности, као што су афоризам, епиграм, графит и сл, интересовање наше младе публике (у просеку деветогодишњаци) , није посустајало. Овакав приступ нашег госта младом читаоцу, спонтан, духовит, оптимистичан, који је на самом почетку вечери наметнуо и такмичарски дух овом дружењу, оставио је незабораван утисак на све присутне.
Тако је протекло ово априлско, дечје, књижевно и поучно вече у Народној библиотеци Бор. На крају смо господина Мирка С. Марковића замолили да одговори на неколико питања :

– На који начин учинити да прва дететова искуства с књигом буду позитивна? Како да, од самог почетка, дружење с књигом буде радост?
Велика одговорност ту долази од родитеља. Хтели ми то или не, родитељи имају врло деликатну дужност да буду први извођачи писаног текста, да буду први селектори и антологичари. Родитељи бирају шта ће детету да се прочита. Битно је и имати искрен однос према књизи. Дружење с књигом не сме бити нешто што се мора или што се очекује. Деца стварају свој однос према књизи онога часа када се први пут сусретну с њом, а тада они још увек не знају слова. Они су, дакле, упућени на одрасле. Тако не говоримо више о књижевности за децу, већ о књижевности за децу и родитеље. Само заједно, у корелацији, они могу да направе успешан потез. Онога часа када дете пође у школу, добије торбу са пуно књига које су тешке око седам килограма, ту љубави нема.

– Бавите се истраживањем хумора и сатире у књижевности за децу. Колико је хумор заступљен у савременој продукцији?
Хумор је основа књижевности за децу. У свету одрастања осмех је знак одобравања. У свету одрастања хумор је пут да се неке ствари лакше прикажу без обзира да ли су оне духовите или не. И само они врсни познаваоци заната писања то могу да ураде. Сетимо са само највећих светских хумориста и највећих светских писаца за децу. То су исте особе. Код нас су то Змај Јова Јовановић, сатиричар и писац за децу, Бранко Ћопић, Брана Цветковић, Душко Радовић, Љубивоје Ршумовић.
Хумор је саставни део сваке књижевности. Можда не најзначајнији, али највидљивији. Погледајте по нашим библиотекама које се књиге највише читају. Управо оне најдуховитије. Не оне духовите саме по себи, већ, на пример, Магареће године. Оне више нису у лектири, али се читају. Хајдуци и Аутобиографија Бранислава Нушића се читају. Хумор је она свевременска категорија која увек омогућава актуелност. И мислим да је ту и одговор. У којој мери је хумор актуелан, у тој мери је књига присутна у рукама читалаца.

– Колико је важно за развој детета да у својим првим сазнањима доживи свет кроз хумор и смех?
То је и питање како да први поглед на свет буде леп, а не ружан. Наиме, морамо да знамо да је хумор и смех једина категорија која разликује људско биће од свих других живих бића. Само човек има ту моћ да се смеје. Смех је лек и здравље. Ако се погледа физиолошка страна, приликом смејања се изгуби онолико калорија колико је потребно да се трчи тридесет минута. Јер сви органи људског тела учествују у смеху , од гласних жица до петних жила.

– Који би то наслови по Вашем мишљењу представљали незаобилазно штиво?
Мислим да наша савремена књижевност за децу може да се подели у две категорије: ону која добија награде и коју критичари хвале, и ону коју деца читају. Мислим да је много боље да ми погледамо шта је добро у ономе што деца читају и да се ту нађе неки одговор како и шта да се стави у први план. Да се вратим на Змаја. Деца у првом разреду основне школе „Пачју школу” не могу да схвате. Деца данас не знају шта су то скамије, каталог, не знају многе ствари. Погледајмо шта је данас деци смешно. То су, на пример, „Два јарца”. Значи, сукоб интереса. Слике су им смешне. Погледајмо због чега и даље живе сви романи Бранка Ћопића паралелно са романима чији су главни јунаци Хари Потер или дружина Пет пријатеља. Погледајмо због чега књиге Градимира Стојковића деца „гутају” – због духовитости заснованој на карактерима. То је духовитост која се налази у античкој комедији. Ниједно дете из серијала књига Градимира Стојковића није описано тако да знамо коју боју косе или колико килограма има и сл, већ је описано по својим карактерним цртама. Духовитост је свуда присутна у опажању. Свако се препознаје у тим књигама. У часу када се препозна, читалац се осећа сигурним. Ту је тајна и у читању, али и у писању.

– Наша искуства, али и резултати недавно спроведене анкете на дечјем одељењу показали су да су већ годинама уназад најчитанија дела она из обавезне школске лектире и дела чију је промоцију подржао најмоћнији медиј – телевизија. (Случај са романима Хари Потер, Господар прстенова итд). Који су начини да се млади корисници убеде у несумњиве квалитете и других дела?
Рекао бих једну ствар која је много важна и коју ће можда многи прогласити за јерес. Али, управо ти медији који су то подржали, учинили су нешто што је у последње четири године вратило књигу на место које заслужује. Роман Хари Потер, чак и да је најгори на свету, требало је да се створи јер је вратио децу књизи. Они који нису узимали књигу у руке почели су да, због Харија Потера, поново читају. Када су дошли по ту књигу, узели су и неку другу. То је био један велики повратак књизи. И то је тренд који је свуда у свету присутан. Није то појава присутна само код нас. Мислим да је то нешто што се у уметности зове синкретизам. Медији морају да се подржавају. Драма постоји откако је света и века. Позориште је опстало. Књига је опстала. Сваки нови медиј сам по себи нуди нешто ново. Због тога, ако филм подржи књигу, књига ће опстати. И оно што је јако важно, што у контактима са децом ми морамо да приметимо, књига има универзалну категорију коју ја зовем кућа. Свака кућа у књизи је различита. Свака кућа на филму је једна једина. А деца воле богатство. Они воле да имају што више доживљаја и погледа на једну исту ствар.

– Како да библиотекар постане бољи промотер књиге и читања?
Читањем. Много бољи библиотекари су они који читају. Они ће знати да кажу шта ћете у којој књизи наћи. Тако би се постигао скандинавски модел који ми имамо у нашим малим месним заједницама, у огранцима. Онај ко даје књигу, зна потребе онога коме је даје. Такав библиотекар познаје свог корисника коме пружа услугу. А велики број научника се сакупља на конгресима који јако пуно коштају, и на којима долазе до истог закључка: да је библиотекар центар локалне заједнице и културе; да библиотекар као давалац услуга зна шта корисник очекује. Ту је потребно, као и код деце, имати само једну чаробну реч – љубав према књизи.

– Како књигу, као медиј којим се не само преносе информације, већ и формирају ставови и емоције, а тиме и библиотеку, видите у скоријој будућности с обзиром на то да компјутери полако, али сигурно улазе у нашу свакидашњицу? Да ли ће књига бити потиснута и да ли је то можда логичан след ствари?
Одговор ће свако наћи у оном часу кад направи један мали тест. Видите да ли са компјутером можете да легнете у кревет и да га читате. То је врло компликовано, чак и ако је онај најмањи, најновије генерације. Може вам пасти и оштетити се. С друге стране, сваки нови програм на компјутеру, ма колико био савремен или скуп, има неколико књига које га тумаче. Ето одговора ко ће да победи у борби између компјутера и књиге. Али, морају се подржавати. Компјутер као медиј мора да има информације о књизи јер његова функција није да буди осећања, већ да подстакне и омогући да оно што даје књига, на прави начин дође до читаоца. И мислим да је ту и одговор – компјутер има важну улогу у развоју љубави према књизи.

– Колико читање треба да буде животни стил?
Постоје људи који су узалуд писмени. Ти људи знају да читају, али само ред вожње аутобуса, имена улица, итд. Постоје и стварно писмени људи који читају и налазе поруке између редова. Нека све буде садржано у једном афоризму – није све тако црно, има нешто бело, између редова. Књиге се читају између редова и ту настају нова дела која су само наша. Писци су, у ствари, подстрекачи на лепши доживљај живота. И мислим да је ту одговор на ваше питање.

Весна Тешовић

Већ сте 20 година на књижевној сцени. Иза Вас је 12 књига. То говори о великом раду за некога коме је ликовна уметност главно подручје деловања.

Често сам одговарао на питање откуда ја у књижевности. Да се вратим у неко доба 80-тих када сам највише радио и излагао, а та ликовна дела увек су пратили неки текстови који су их објашњавали. Тада сам се, много више него данас, бавио ликовном критиком. Мој данашњи ангажман у тој области се често своди на писање предговора за каталог и то искључиво за своје студенте. Искључиво за младе људе чији рад ја добро познајем зато што сам као професор сарађивао са њима. Дакле, сви ти текстови који су пратили изложбе почели су на чудан начин да се одвајају од свог материјала. За један тематски часопис који је био посвећен феномену нове слике, писао сам о Андреју дел Кастању, италијанском ренесансном сликару и када сам то трезвено погледао, схватио сам да то више нема никакве везе и да је то једна аутономна прича. Тако се моја прва књига Вечера код свете Аполоније појавила као некоинцидентна ствар и стварно сам мислио да се то неће поновити. Али, касније, како је време одмицало, нарочито током 90-тих године, књижевност ми се учинила за нијансу погоднији медиј за нешто што сам мислио да је обавеза свих људи на јавној сцени према текућим догађајима који су за овај народ били трауматични од почетка до краја, и свако ко је имао нека сазнања о претходним временима могао је да наслути какав ће то крај имати.

– Највећи број књига настао је баш у лимбу 90-их. Да ли је то ескапизам, катарза, ангажованост…?

Постоји недоумица да ли је то што сам ја писао током 90 тих ангажман, потреба да се буде на јавној сцени и искаже своје мишљење, или је то била нека врста одбране, штита према бруталности тих догађаја. То јесте на неки начин приватни ескапизам – седети у својој соби док се руши свет и писањем се бранити од тог рушења. Јесте и катарза. Ми смо можда изгорели у чекању катарзе и често смо, чекајући, правили пројекцију те катарзе. Можда је најпогоднији пример за то зазивање катарзе један мој ликовни рад из 90-их година. То је рад који се зове „Бирнамска шума”, а био је излаган на једној групној изложби, потом на изложби у САНУ. У центру је једна јако увећана фотографија где се на нежан начин додирују две руке. Рука је у руци. Рука припада хашком затворенику Слободану Милошевићу, а женска рука припада Мирјани Марковић. Око њих је једна гомила ситних механизама и мале папирне јелке које подрхтавају све време, тако да се има утисак да је то шума која хода. А шума која хода свима онима који знају историју књижевности врло јасно говори да је мотив преузет из Магбета. То је просто био један езотерични рад за оне који то могу да препознају, али је то био и позив на катарзу. Нажалост, катарза се није догодила после промена. Догодила се тек сада, након једног догађаја који нико од нас није могао ни да замисли.

– Ваша дела одликује специфичан ироничан, чак сатиричан став. Колико данашњи друштвени и културни тренутак провоцира такав Ваш потенцијал?

За сада не видим ништа на шта бих могао да се осврнем непосредно. Можда треба „покупити чауре”. Ако буде изашло треће издање моје књиге Старији и лепши Београд, мислим да га допуним само утолико што бих без пропратног текста дао фотографски материјал о судбини тих накарадних објеката који су настајали током Милошевићеве владавине, како сад иста та места изгледају после неколико година. Нека су замаскирана, нека уништена, нека су никла нова, као фраза. То би био један стрип без речи. Мислим да све оно што нам се догодило има капацитет трауме за неколико генерација писаца који ће тек доћи. Тако да ја верујем да ће оно што будем писао одмицати од овог амбијента, али да ће се на неки мало маштовитији и опуштенији начин ту и враћаги. Књига коју сада радим искорачује из нашег простора географски, а верујем да ће нека од наредних књига искорачити далеко од нашег времена, што, наравно, не значи да ће остати без симболичке паралеле која је увек провокативна и интересантна. Сви знамо да је можда најбољи роман о комунизму и траумама комунизма Дервиш и смрт Меше Селимовића.

– Како појединац може да се спасе од друштвених непогода, социопатологије и моралног суноврата?

Више него у другима то можда важи за Врт у Венецији, мада постоји једна породична ситуација и у претходним књигама. Постоје разне врсте љубави, не искључиво према људским бићима. Постоје љубави које везујемо за неке драге предмете. У Псу пребијене кичме постоји тај неки трећи, контрапунктни глас који је везан за неке предмете који нуде сталност или поузданост. И то је можда први наговештај тог неког зида, бране пред бурним догађајима који наилазе.

– Колико литература може да уради комуницирајући са широким
кругом читалаца и шта мислите о стању у нашој литератури данас?

Постоје медији који имају шири и атрактивнији начин комуницирања са публиком. Али, увек постоје људи који ће бити незадовољни том брзином и површношћу и који ће се вратити књизи. Књижевност као медиј опстаје и поред компакт дискова и интернета, као што фотографија није изумрла кад се појавио видео, нити позориште кад се појавио филм. Значи, увек ће постојати потреба да се то искуство подели.
Не бих стање у ли-тератури описао као пово-љан тренутак. Мислим да је у много већој кризи критика него што је продукција. Суочавамо се са тоталним нестанком тог посредника. Можда зато што се наша средина толико смањила, долазимо до тога да критичари који објављују текућу књижевну критику по новинама наступају као агенти неких издавачких кућа које су нови центри моћи. Мислим да је сумануто да неко пише о некој књизи, а да ту књигу истовремено потписује као уредник, а тога је све више. Много чешће се догађа да је тај посредник истиснут.
Ја сам јако збуњен. Моја читалачка публика се са сваком књигом увећава, што у прво време нисам промећивао, а сада примећујем. Мислим да људи неком осмозом шире оно што ја пишем и са тиме човек не може да не буде задовољан.

– Заинтересовани сте за проблеме културе у транзицији. Учествујете у пројектима институција културе у региону Балкана. Како на том пољу интеркултуралности оцењујете делатност библиотека, онаквих какве су данас, или онаквих како их Ви видите да треба да буду?

Значајно је место библиотеке и она ће сада доживети снажно проширење своје делатности и трансформацију. Мислим да је за нашу културу велика срећа што се на челу наше републичке институције појавила таква личност као што је Сретен Угричић и било би сјајно када би један такав човек могао да се мултипликује и да се појави на челу још неких националних институција. Ви имате ту срећу. Он је потпуно свестан моћи и будућности електронског преношења информација. Ја верујем да ће врло брзо, што ће зависити од степена и брзине развоја наше земље, у свакој од библиотека бити велики отворени пунктови у којима ће та нова димензија читања бити на располагању најширем кругу људи. Ту мислим на базе података и, заиста се не шалим када мислим да ће неко ко је озбиљан, ко заврши студије овакве или онакве и одлучи да се врати у Бор, за коју годину имати подједнаке шансе као да седи у некој од престоница, бар у погледу свог сопственог рада и развијања своје сопствене личности. Ја то пратим због потреба онога што пишем. Све је више капиталних текстова који су у целини на Интернету, а посредством Народне библиотеке Србије доћи ће се до најразличитијих текстова који су заштићени копирајтом. Неко ће бити преко ове библиотеке претплатник и На-родне библиотеке Србије и Универзитетске библиотеке, а можда и Британске или Конгресне библиотеке у Вашингтону.

Јелена Радовановић

Петрификација

У оба моја бубрега
Твоме желуцу
Мојој жучној кеси
И твојој бешици
Има таман камења
Да се одморимо од свега
И изиграмо пиљака

Вожња

Саградићу дрвени брод
Ништа метал стакло
Поринућу га у центру велеграда
Баш тамо где је аутострада
И тада
Када
Ме прогута асфалтна прерија
Извириваће људи из луксузних каросерија
Бечиће очи кад виде каква их крнтија кочи
Њих динамичне
Њих махере за магистрале и петље
Који немају времена за будалаштине
Јер време је новац
И обратно
То је битно
И врло је хитно
Стићи на пословни ручак можда и бранч
А ко хоће да плови молим лепо
Нек не зеза поштен свет
Скретање за море
Му је кад се изађе са ауто-пута
Одмах лево

Песма за Феђу

Слушај Феђа нећу више да се играм
Данас си опет седео у хладњачи супермаркета
И млатарао ногама
Све време си се смејуљио
и говорио да риба нема облик коцке
Него главу и пераја
Као она коју смо виљушкама хватали у потоку
Онда
Док нам ноге не утрну у води
А леђа се запеку под звездом летњег дана
Али Феђа ово није та риба
И боље би ти било да одеш
Јер сад сам озбиљна другачија немам времена
За твоје керефеке
Треба кажу да се удам или родим дете и слично
Не да овде хватам с тобом зјала
И шта си уопште тражио у мом огледалу јуче
Кад те нико није звао
Намигивао си на моју свилену кошуљу а знам
Да сам се заклела
Како се никад нећу увући у свилу
Као твоје уштиркане тетке
И зашто викендом јурцаш по парку иза мојих леђа
И хваташ ми бубамаре да би ми дошли гости
Што више бубамара
Ал бубамара и нема нешто много у тој трави Феђа
А и гости више нису као онда
Гости који махну преко плота и сврате
Па и нису у ствари неки гости
Данас човек има познанике али не и госте
Узалуд хваташ силне бубамаре Феђа
Боље би ти било да одеш
Игри је ионако крај
Xаба летиш над мојом главом
И чикаш ме да загазим у бару ако смем
Јер ћу одмах да пропаднем у небо ал узалуд
Физика ме је потпуно растрезнила
У бару је немогуће пропасти
Не пали Феђа боље бриши док се нисам наљутила
Игри је крај јел ме чујеш…
Феђа?

Тест за полазак у школу

Прво ме узела за руку и онда
Ме увела у неку собу као у болници
И мирисала је оно као кад мирише у болници
Онда ме је прво питала шта ћу да радим
Кад почне киша а ја сам кренуо већ у школу
И да ли ћу онда па су биле три сличке
Под а) да се вратим кући по кишобран под б)
Да наставим у школу по киши и под ц) да
Се склоним и сачекам да киша стане.
Ја сам казао да ћу да наставим по киши
Она ми је рекла да размислим још једном
Ја сам још једном казао то исто онда
Ме она питала зашто да наставим по киши
Онда сам ја реко зато што волим кад пада киша
Онда ми је она дала бојице да обојим једну слику
Где је било једно дрво једна кућа један цвет
Сунце и небо онда сам ја то обојио
Онда ме она питала што сам небо обојио црвено
Ја сам реко тад ми се највише свиђа
Онда ме питала да л знам да пишем
Реко сам да знам онда ми је дала сличку
Неког дечка и неки облак изнад њега у који се пише
И тај дечко је кренуо у школу и прођу кола
Па га свог испрскају и онда треба да напишем
Шта тај дечко каже ја сам онда реко
Не каже ништа онда је она питала како ништа
Зар није љут на чику што је возио кола
Ја сам реко да јесте
Она је онда опет питала шта онда дечко каже
Ја сам реко да не каже ништа
Онда ми је показала слику а ја да кажем
Шта је погрешно а на слици је била девојчица
Како храни мишеве и по њима пљушти киша
А девојчица држи кишобран под мишком
И она ме је онда опет питала да кажем
Шта је ту погрешно ја сам реко ништа
Онда је опет рекла да размислим још једном
Онда сам ја опет реко да је све у реду
Онда ме питала још неке ствари
Онда ме извела напоље
Па је после дуго причала са татом у ходнику
И стално вртела главом

Школице

Најпре исцртају шаблон
Једањедандваједандваједан
Онда нађу велику клоцу
Гађају вас на свим пољима
И тако
Осам дугих година
Час на једној час на две ноге
То им је и циљ
Да вас збуне док ђипате ђипате па
Кад дођете до краја обично се
Окренете и вратите на почетак
Једандваједандваједањедан
Ишчупате се накако збуњени
Мислећи напокон је крај
Ал после кад се најмање надате
Кроз цео живот звони
Из неке улице
Паклена школица

Пређашње свршено

Зато што уђох као охоло оштро копље
То што осмехом навукох инсекте
И јер глагољивошћу ућутках масу
Ако окренух ти леђа као тричавом робу
А игнорисах историју увреда
Па одлично одглумих амнезију
И поједох главе свих ниских пиона
Не значи да унутра
Склупчала се нисам ситна
Као заробљена корњача

Тихомир Нешић

Промотер овогодишњег, 18. Сајма књига у Народној библиотеци Бор била је издавачка кућа „Просвета” из Ниша. У име промотера, на свечаном отварању Сајма, присутнима се обратио г. Тихомир Нешић, књижевник и новинар, главни уредник нишке „Просвете”, речима:
Драги и поштовани пријатељи књиге,
Припала ми је велика част да вас поздравим у име издавача који учествују на овогодишњим свечаностима књиге у Бору, а то значи и да вам пренесем поздраве свих живих писаца чије су вам књиге овде представљене.
Посебно ми је задовољство да вас поздравим у име Издавачко-графичког предузећа „Просвета” из Ниша, којем је организатор и домаћин – хвала му – одао признање да буде промотер овог Сајма, потврдивши тако да и у овом на-шем делу Србије има вредног, има остварења која су у врховима културе наше земље.
Сви ми вам захваљујемо што сте дошли на ову лепу свечаност књиге, а она, књига, јесте, као што знате, благородна, па ће – како песма каже – да вас награди; ви који волите књигу, знате како: задовољством које је незаменљиво.
То незаменљиво задовољство с књигом да би се кренуло на пут у непознато, то задовољство интимног сучељавања са светом, јесте основа чија чврстина је много пута проверена и потврђена, на којој слободно и увек може да се тврди да везе између писца, књиге и читаоца нико и ништа не може да покида; саобраћај на тој релацији се одржава чак и ако му се, не само помаже, већ и одмаже.
Због тог јединственог задовољства које пружа књига, ред вожње између ње и оних који је воле не могу да поремете ни највећа техничка достигнућа: није то могао, како се стрепело, радио, није могао филм, није могла телевизија; ми који смо овде верујемо и знамо да опстанку књиге ништа неће мо- ћи ни, како се сада најављује и страхује, компјутеризација.
Човек против књиге, као и за њу, највише може. Али, човек против књиге, као и човек без књиге, шта је то?
Уколико се пак, саобраћају изме ђу књиге и читалаца пружи и ма-ла помоћ – како чине издавачи ова-квим манифестацијама и, још ви- ше, како може учинити Министар- ство културе најављеним укида- њем пореза на књигу – број путни-ка у оба смера – књига према читао-цима и читалаца према књизи–вишеструко и плодотворно ће се увећати.
А та плодотворност блискости с књигом олакшаће нам, као што је много пута до сада, да кроз све тегобе и тескобе прођемо неоштећени и прочишћени.
Зато смо овде, ми који књиге пишемо, ми који књиге издајемо и ми који књиге читамо.
Па, срећно нам и, како наш народ каже – берићетно, дружење.

Ана Јанковић

Сајам књига, који се сваке године у последњој недељи маја одржава под кровом и у организацији Народне библиотеке Бор, а под покровитељством Скупштине општине Бор, у сваком погледу је постао традиционална манифестација, надрастајући притом, постојеће и културне и просторне оквире – не само зато што се одржава већ 18. пут, већ и зато што неки од великих издавача, попут „Просвете” из Београда, СКЗ-а, „Драганића”, итд. (без којих Сајам заиста не би био то што јесте), из године у годину излажу овде своје књиге, а и зато што је, да не звучи нескромно, постао заиста познат и на њега се озбиљно рачуна и ван граница наше општине.
Сајам је трајао шест дана, од 26. до 31. маја (закаснели посетиоци могли су да га посете и у суботу, до 13 сати). Овогодишњи промотер је била издавачка кућа „Просвета” из Ниша, која је по други пут била учесник на Сајму. У име промотера, посетиоцима се на отварању 18. Сајма обратио г. Тихомир Нешић, уредник „Просвете”, књижевник и новинар, а у име СО Бор говорио је г. Раде Михајловић, потпредседник ИО СО Бор. Све присутне, госте и излагаче, поздравила је и гђа Божица Кочбашли, директор Народне библиотеке Бор.
Запослени у Народној библиотеци Бор, организатори Сајма, имају све разлоге да буду задовољни: сви уложени напори су уродили плодом – на Сајму је књиге изложило 19 издавача из Београда, Ниша, Новог Сада, Панчева, Земуна и Бора; укупно је продато нешто мање књига него прошле године, али је зато библиотека купила више књига у односу на прошлогодишњи Сајам – 599 примерака, тј. 272 наслова, од тога 230 нових. Оно што посебно радује, и што у ствари и оправдава постојање Сајма књига у Бору је то што је Сајам посетило много више посетилаца него прошле године, углавном младих и ђака основних и средњих школа.
Мајски сајам је јединствена прилика да Борани, барем једном годишње, виде шта је то што је ново у издаваштву и да, под повољним условима, приуште себи неку нову књигу.
Показало се да су и књижевне вечери (било их је седам – нешто мање него прошле године) биле пун погодак. Доказ је неуобичајено добра посећеност, што никако не треба сметнути с ума, имајући у виду да, иначе, током године, за књижевне вечери, искрено говорећи, међу Боранима не влада неко претерано интересовање, па чак ни онда када је реч о веома угледним књижевницима. Овога пута заиста није било тако јер су, евидентно, велику пажњу привукла представљања књига Национализам и књижевност Драгана Жунића, Креманско пророчанство – рук пис приређивача Аце Видића и посмртно објављеног романа Малајско лудило Слободана Селенића, о коме је говорио приређивач, књижевник Милисав Савић, директор „Просвете” из Београда.
Што се изложених књига тиче, у смислу разноврсности избора, нарочито нових наслова, не може се рећи да је било много нових и атрактивних издања, те се, у том погледу, 18. Сајам не разликује од прошлогодишњег. То и не треба посебно да чуди, јер се борски Сајам књига одржава тачно пола године након претходног (или пола године пре наредног) београдског, тако да је сасвим извесно очекивати да листом сви издавачи, са својим “ударним” издањима, оним најатрактивнијим и највреднијим, ипак чекају октобар. Без обзира на то, не можемо се пожалити. Са великим бројем нових наслова (којих није било ни на Београдском сајму), појавила се „Народна књига – Алфа” из Београда, и на наше велико задовољство, први пут је на борском Сајму учествовала изда-вачка кућа „Лагуна” из Београда, за чије књиге, међу члановима наше библиотеке (и не само наше) влада велико интересовање, што се и показало на Сајму, нарочито ако се, поред атрактивности са-мих наслова (бестселери из ра-зних области), узму у обзир и њихове крајње приступачне цене (најскупља књига на „Лагунином” штанду је коштала 390,00 динара).
Ове године уведене су и новине које су имале заиста позитиван одјек – наградна игра за посетиоце и свечано затварање Сајма.
Сајам је био, 18. пут – ваља нам размишљати о наредном. Извесно време, с тим у вези, намеће се пи-тање шта нам је даље чинити. У пракси се показује да обим посло-ва и гломазна организација већ помало превазилазе могућности запослених у Народној библиотеци Бор, а и расположиви простор по-стаје неодговарајућ, јер последњих година учествује велики број издавача (условно речено). У не-ким успутним разговорима са изда-вачима и незваничним са неким од челника у нашој општини, на метнула се идеја да се Мајски са-јам, и то већ наредни, уздигне на неки виши ниво, да буде (значајан) део прославе Ђурђевдана, градске славе, што наравно, подразумева много веће ангажовање одговорних људи из СО Бор и изискује већа финансијска улагања. То би било корисно за све јер, иако не можемо баш рећи да ова, за наш град најзначајнија, културна манифеста-ција тавори, ипак се мора признати да би она, у једној свеобухватнијој организацији, са више издавача, у неком другом, већем, погоднијем (ексклузивнијем) простору, добила једну сасвим нову димензију. То је (готово) свима потпуно јасно и о томе се, већ сада, много више говори. Нека као илустрација послуже речи нашег дугогодишњег госта г. Синише Стојановића, пред-ставника издавачке куће „Mono & Маñаnа Press” из Београда: Са скромним средствима и у скромном простору, сајам је веома професионално организован. Запослени у Народној библиотеци Бор су веома љубазни. Веома су ми драги и посетиоци (годинама долазим на овај сајам, па неке и лично познајем), који су љубав према књизи највероватније стекли баш у овој библиотеци. И ако неки сајам траје 18 година, заслужио је да се градска влада више укључи у организацију овог, већ традиционалног, сајма како би он још дуго трајао у овом, нама драгом, граду.

Занимљивости са 18. Сајма књига

18. Сајам – 19 издавача
Од укупно 18 сајмова књига, колико их је Народна библиотека Бор организовала, београдска „Просвета” је учествовала – 18 пута
Највише наслова донела је „Народна књига–Алфа” из Београда
Највећи сајамски попуст – 50% (Sagittarius – Ниш)
Најскупља књига на Сајму – Енциклопедијски латинско-српски медицински речник („Просвета” – Београд): 7.500,00 динара
Најскупља књига за децу на Сајму – 1000 зашто, 1000 зато (на штанду „Евра” из Београда): 3.900,00 динара
Највише књига продато је на штанду „Народне књиге” – 233 примерка
Књига са најлуксузнијом опремом – Мирослав Антић: Плави чуперак у гаравом сокаку (на штанду „ЈРЈ”-а из Земуна)
Најмлађи посетилац је имао 36 дана (!)

Сајамска статистика

Време одржавања: од 26. до 31. маја
Радно време: од 9 до 21 сат
Број издавача: 19
Промотер: Просвета – Ниш
Број присутних на отварању: 129
Број књижевних вечери: 7
Број присутних на књижевним вечерима: 303
Најпосећеније књижевно вече: уторак, 27. мај – представљање књиге Креманско пророчанство – рукопис, прир. Аца Видић, Интелекта, Ваљево 2003.
Укупан број посетилаца на Сајму: око 3500
Најпосећенији дан на Сајму: петак, 30. мај – преко 500
Број учесника у наградној игри: 112
Број посетилаца на свечаном затварању: 150
Укупан број продатих књига: преко 1500
Народна библиотека Бор је купила 230 нових наслова (599 примерака)
Најпродаванија књига на Сајму: Царске песме – Милен Миливојевић, Инорог, Бор 2003. (продато 109 примерака)
Сајамску статистику и занимљивости припремиле
Гордана Голубовић и Весна Јовановић

Даница Оташевић

Часопис манифестације „Дисово пролеће”, бр. 34, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак, 28-30. мај 2003.

Нови број Дисовог пролећа, чији је издавач Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку, објављује више текстова о Душку Новаковићу, овогодишњем лауреату „Дисове награде”, али и о минулих четрдесет „Дисових пролећа” (1964–2003). Интервју са Новаковићем радила је Мила Милосављевић, а критичке тек-стове потписују др Јован Делић, Гојко Тешић, мр Маријана Ма-товић и Оливера Вуксановић. Ре-троспективу четрдесет „Дисових пролећа” направила је Даница Ота шевић (уредник), а Оливера Вуксановић приредила је in memoriam за Изета Сарајлића, Јована Христића, Танасија Младеновића и Бранислава Петровића, добитнике Дисових признања, који су преминули између два „Пролећа”. О Брани Петровићу пишу и Матија Бећковић и Миленко Пајић. Блок написа о Владиславу Петковићу Дису обја-вљују Владета Кола-ревић, Бошко Обрадовић, Маријана Ма-товић и Милица Ба-ковић.
Значајној српској и за-вичајној песникињи, али са-да у улози прозног писца, Да-ници Марковић, пажњу по-свећују Гојко Тешић и Марија Орбовић. Повод је објављи-вање књиге Купачица и змија, са 29 прича Данице Марковић, од којих су само две биле познате књижевној јавности. Ово књижевно откриће припада Марији Орбовић, библиотекару чачанске библиотеке која је и издавач књиге.
Часопис Дисово пролеће доноси и текстове Мирослава Максимовића, Војислава Ка-рановића, Ненада Мило-шевића и Цирила Злобеца, представља зборник Дисова поезија и књигу песама Јелене Марковић Како смо се играли са покојном баком, награђену на Дисовом конкурсу за необјављен рукопис у 2002. години. Познати су и ово-годишњи победници на кон курсу за прву збирку и есеј о Дису. Реч је о Озрену Петровићу из Медошевца код Ниша и Виолети Станковић, студенту из Бора. У новом броју часописа, Библиотека објављује најбоље радове уче-ника основних и средњих шко ла Моравичког округа на тра-диционалном конкурсу „Дисовог пролећа” за младе. Пове-зујући тематски сва „Дисова пролећа”, Владислава Петковића Диса и Душка Новаковића, као и стваралаштво завичајних писаца и младих, часопис Дисово пролеће постаје све значајнија периодична публикација за савремену српску књижевност.

Даница Оташевић

Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” у Чачку, добитник „Вукове награде”

Сврстати се под културно-просветни плашт Вука Стефановића Караџића, велика је част. То желе многи. Када се уђе у тај трезор културних и националних вредности, осим радости, јавља се и страх: да ли смо довољно добро радили, да ли је могло боље, више… Бити лауреат „Вукове награде” значи бити испред других, бити лучоноша, светлоносац, источник, расадник, темељ огромне куће знања које се у њу улива и из ње излази. Истрајавати у најтежим периодима, поделити судбину народа, времена.
У образложењу награде пише: „За изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору”. Култура – Просвета – Србија. На овој културно-историјској траси, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” избила је у прве редове. Запазили су то најпре културни посленици у Чачку, па је Културно-просветна заједница Општине предложила ову установу Културно-просветној заједници Србије за „Вукову награду”. Предлог је прихваћен. Међу лауреатима за 2002. годину нашли су се: Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, КУД „Соња Маринковић” из Новог Сада, часопис за културна и друштвена питања Хвосно и појединци: академик Александар Тишма, Станимир Арсенијевић, Мирослав Егерић, Станислав Живковић, Никола Јанковић, Бошко Руђинчанин и Гојко Шантић.
Одлука је донета 20. децембра 2002, а награда је уручена 21. маја 2003. године. Свечаност је уприличена у просторијама Културно – просветне заједнице Ср бије у Београду, у присуству бројних личности из културног и јавног живота. Награде је уручио Љубивоје Ршумовић, песник и председник Заједнице.
… Онда се нижу слике: библиотека је најстарија установа културе у чачанској општини, њени корени сежу до 1848. године и део су народа и људи овог краја. Са Чачком и писменошћу „расла” је и потреба за читаоницом и библиотеком. Расла је глад за знањем, лепотом писане речи, жеђ за временом и простором које нуди читање и тајновитост књиге.
Онда – „Дисово пролеће”. Заокружило 40 година. Толико је „стара” и „Вукова награда”. Исте, 1964, године, у Чачку је песник Дис добио своју манифестацију, а Културно-просветна заједница Србије установила је награду у част имена и дела Вука Стефановића Караџића. Славећи Владислава Петковића Диса, библиотека је награђивала сваке године по јед ног савременог песника, подстицала стваралаштво младих, организовала књижевне вечери, изложбе књига, штампала књиге и часописе. Сакупљано је завичајно писано благо, изашло се из града у село, окренуло свим генерацијама корисника и читалаца.
Иако без сопственог крова над главом, са додатним теретом простора уз сталну оскудицу и намицање, библиотека је, ипак, повезала традицију са новим технологијама; са Интернетом је постала део глобалног система, културу Чачка „изнела” је ван локалних граница и отворила врата другим културама и идејама. За годину дана су отворена још два огранка библиотеке (Мрчајевци, Прељина, Пријевор, Заблаће), из године у годину повећава се књижни фонд, успешно прати издавачка продукција, штампају све значајније књиге које запажа и шира књижевна јавност. Наметнули смо се књигом прозе Данице Марковић Купачица и змија, која је откриће за српску књижевност. Заслуге припадају Марији Орбовић за овај преврат у вредновању српске прозе 20. века, а затим и библиотеком Књига госта, у којој је штампано 28 књига добитника „Дисове награде”. Дисов конкурс за младе песнике изнедрио је песнике Живорада Недељковића, Милена Алимпијевића и Оливеру Вуксановић, а два чачанска лау реата (Јелена Радовановић и Јован Поповић) добила су „Бранкову награду” за прву књигу. Наметнули смо се и зборником Дисова поезија и Руским темама у Српском књижевном гласнику 1901-1914, Песмама Стевана Луковића, часописом Дисово пролеће. Од „Дисовог пролећа” библиотека је за четири деценије изградила велику културну грађевину од значаја за српску културу. „Дисово пролеће” је постала културна робна марка Чачка, синоним за Дисов завичај.
Године рада и генерације би блиотекара и запослених у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис”исткали су тај дивни, садржајни, шаролики, културни миље који чини радост српској култури и српском језику. „Ву кова награда” је награда за све добијене дугогодишње битке за просвећивање народа, за победу над овешталим нормама и мраком, за истрајавање на Вуковом путу чувања националног, свог идентитета. Награда библиотеци је награда целој бранши, библиотекарству као важном делу културе једног народа и друштва. То је доказ да услови и благостање нису увек предуслови да се успе, направи искорак, победи. Важно је и срце. А срца, знања и воље – али и муке – запослени у библиотеци су имали напретек. На библиотеку је „Вуковом наградом” усмерена нова, најјача светлост. Са библиотеком је осветљена и Скупштина општине Чачак као оснивач, град Чачак као колевка културе и напретка. Наш допринос култури Србије је очит, потврђен је сада и „Вуковом наградом”.
Заслужује ли онда Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” да добије и то што нема – свој кров над главом ?!

Весна Јовановић

У жељи да сазнамо колико млади корисници дечјег одељења по знају организацију рада и функционисање свог одељења, каква су им читалачка интересовања, колико знају о културним дешавањима, које су им потребе, а које примедбе, библиотекари дечјег одељења На родне библиотеке Бор спровели су анкету. Писменим путем испитано је око десет посто корисника овог одељења по принципу случајног узорка. Испитаници су били узраста од седам до четрнаест година. Анкета је била анонимна и чинило ју је двадесет пет питања. Питања су састављали радници дечјег одељења користећи сво-је искуство у раду са корисницима, пратећи њихово понашање, њихове потребе, навике и проблеме. Анализа одговора добијених овом анкетом дала нам је делимично очекивану слику тренутног односа наших корисника према функционисању, програму и раду овог одељења. Такође смо до шли и до неких мање очекиваних одговора и запажања наших кори сника. Изнећемо само неке од инте-ресантнијих и за размишљање бит-нијих резултата анкете.
Од целокупне понуде култур-них активности и програма које дечје одељење нуди (филмски програм, коришћење читаонице са периодиком, учешће у прављењу изложби ликовних радова, изложбе литерарних радова итд), наши корисници највише воле да цртају на задату тему и да своје радове виде на паноима који се налазе у ходнику дечјег одељења. Такође, велики број чланова упознат је са постојањем тематских изложби које се постављају на истом месту једном месечно (праве их библиотекари дечјег одељења), али даља анализа одговора показује да их заправо не разликују од изложби својих ликовних радова. Интересантан је и податак да је чак 66% корисника изјавило да зна где стоји огласна табла, али у даљој анализи одговора утврђујемо да се на истој, на жалост, и не информишу. Помоћ библиотекара при избору књиге очекује и тражи 62% корисника. Гостовање познатог писца жели 85% испитаних. Међу познатим и славним именима наших, углавном песника, петина анкетираних ко-рисника својим одговорима по-казује да не познаје временски период у коме је омиљени писац живео и стварао. Тако су се на листи нашли и Јован Јовановић Змај, заједно са Џеком Лондоном. И даље је најчитанија литература она из обавезне школске лектире, као и дела енглеске списатељице Енид Блајтон из серијала Пет пријатеља. Не рачунајући велике хитове као што су Хари Потер и Господар прстенова, годинама уназад листа најчитанијих дела се не мења.
Ово би укратко били најинтересантнији детаљи из анализе одго-вора ове, за сада прве, анкете кориснике дечјег одељења. Прво што нам се наметнуло као реа-кција на ове резултате било је да је усмено информисање ове популације корисника библиотеке много ефикасније, али, на жа-лост, и много теже изводљиво у пракси. Очигледно је изражена незаинтересованост, можда ле-њост или незнање деце да се ин-формацијама снабдевају и на огласној табли, и на изложбеним паноима, и у излозима књига. Укратко, проблем нечитања био је очигледан. Тако нам се као тема за размишљање и разговор наметнула феноменологија читања. Колико је битан први дететов сусрет са књигом као основа за формирање читалачке потребе која би требало да буде културна доминанта и стил живота.
Проблем неприсуства књиге у свакодневном животу, у поро дичном окружењу, присутан је и актуелан. Место књиге данас је иза вредности које су масовније прихваћене, нарочито међу млађом популацијом, као што су филм и музика.
Зато причу о читалачким по-требама морамо почети причом о културним потребама. У де-финицијама савремене социо логије културе потреба је интересовање. Иако не постоји теори-ја која ће природу интересо- вања објаснити и формализо-вати свеобухватно, несумњиво је да се људи разликују и по својим интересовањима. А код деце се поступно развијају следеће културне потребе: потреба за језичким изражавањем и комуникацијом, потреба за сазнавањем, естетска по-треба у свакодневном животу, по-треба за естетским доживљајима и стваралачке потребе. Да би успешно направили читаоца од свог детета, треба обратити пажњу на прву књигу. Онда, када Ваше дете научи да чита и то самостално може да обавља, прва књига треба да буде радост, свечаност. Нека буде поклон или награда за неки дететов успех. Нека ту радост и усхићеност поклоном покажу и укућани. Та-ко ће се дете мотивисати, али и створити трајан позитиван став према књизи и читању. Треба чи-тати заједно са дететом, а детету можете причати о прочитаном, маштати заједно. Књига може да има посебно место у кући (полица, радни сто, и сл.), направите малу библиотеку.
Естетски моменат у читању по-ступно се уграђује већ у раном деч-јем узрасту када је дете још увек са-мо слушалац. Слушајући приче које му одрасли читају, полако улази у свет књиге и литературе.
Породично, предшколско, школско и уопште друштвено окружење имају огроман и неоспоран утицај на формирање сазнајних потреба детета. Уколико се ове потребе уграде и негују код детета од најранијих година, утолико ће његове читалачке потребе бити изграђеније. Уколико заједница, родитељи, васпитачи, учитељи, уколико друштвени систем изграђује личност на оваквим темељима, на правом је путу да створи и изгради и потребе за естетским доживљајем као и стваралачке потребе. Књигу увек треба препоручити као средство за задовољење сазнајних потреба. Задовољење сазнајних потреба водиће ка самоостварењу личности.
Читање као културна потреба треба да постане културна навика. Уколико породица у којој дете живи има ту врсту културне навике да сакупља књиге, чува их и чита, да о њима прича, утолико је направљен чврст темељ на коме ће се изградити прави читалац.
Школа би пре било које друге институције требало да буде најмоћнија у стварању културне навике читања. Не само зато што је законска обавеза ићи у школу, већ зато што би то требало да буде један од циљева школе. Колико се осим образовног циља у школи постављају и други циљеви као што су васпитање и развој личности, откривање склоности и талената детета, па и стварање читаоца, тема је за неки други разговор.
Улога масовних медија на формирање културних потреба данас је неоспорно огромна, са свим својим и позитивним и негативним странама.
Библиотека као културна установа, са не само едукативно–информативном, већ и анимационом функцијом, може и треба да има значајан утицај на стварање културних навика читања. У зависности од техничке и кадровске опремљености зависиће и квалитет инфомацијске, промотерске и анимационе услуге. Обогаћивање фондова само по себи није довољно. Модернизација у смислу употребе савремених средстава комуникације – компјутера, са-купљања и некњижне грађе, разноврсности и богатства ку-лтурних програма, такође мора да се одвија паралелно са процесом обнављања и попуњавања фондова. Библиотеке морају да раде на популаризацији библиотечког ра да, да анимацију подигну на квалитетнији ниво, да одаберу, мењају и истражују маркетиншке концепције које ће привући и направити читаоца од корисника. Наш циљ, друштвени, породични, институционални, педагошки итд, као циљ једног хуманистички оријентисаног друштва, морао би да буде стварање и неговање културних потреба међу које свакако спадају и оне читалачке.

Јелица Живковић

Народна библиотека Бор ра-сполаже простором, елементарном опремом и стручним кадром, што дозвољава ширење делатности и прихватање нових улога у складу са новим потребама корисника, које намеће савремено информатичко доба. Библиотека има четири нивоа са посебним одељењима: одељење набавке и обраде, дечје, информативно одељење са периодиком, одељење за књижевност и језик, завичајно, стручно и матична служба. Целокупан књижни фонд монографских публикација (око 70.000 инвентарских јединица) налази се у аутоматској бази података и рад са корисницима је компјутеризован.
Анализе резултата рада би-блиотеке током последње деценије, засноване на годишњим извештајима са статистичким подацима, указују на тенденцију опадања заинтересованости грађа-на за библиотеку, која се огледа кроз смањење броја чланова и слабију посећеност јавних манифестација. Разлози овако неповољног тренда су двојаки и налазимо их с једне стране у материјалној ситуацији и општем стању окружења у којем живимо, а са друге стране у превазиђеном моделу услуга које библиотека нуди својим корисницима.
БИБЛИОТЕКА И ЛОКАЛНА ЗАЈЕДНИЦА
Бор је индустријски град са око 45 000 становника, без традиције (насеље је добило статус града пре педесетак година), чији је целокупни економски, социјални и културни живот од самих почетака везан за деловање једног од највећих рудника на свету. Пропадање овог гиганта током последње деценије погубно се одразило на читав живот у граду, самим тим и на културу и институције које су изгубиле свог моћног и јединог покровитеља и донатора. Истовремено, материјално сирома-штво, удружено са порастом броја незапослених и незадовољних људи неспремних да нешто сами предузму, створило је климу која није нимало повољна за рад библиотеке – перманентно се сма-њује број корисника, тако да се последњих година цифра креће око 2.000 чланова, што је мање од 4,5% становништва. Традиционалне про-грамске акције и кампање за популаризацију читања и при-влачење већег броја корисника библиотечких услуга, упркос ве-ликом ангажовању запослених, ни-су дале задовољавајуће резултате.
Закључци:
– Уколико остане у границама своје класичне улоге пасивне институције која извршава по-слове прописане стандардима, задовољавајући се притом сред-ствима добијеним из буџета, опстанак библиотеке је доведен у питање.
– Библиотека не сме одустати од своје примарне улоге, али у времену промена свом кључном ресурсу – кориснику мора по-нудити нешто ново што ће га привући и задржати.
– Нужно је дефинисање опсежније улоге библиотеке која је реле-вантна за ситуацију и окружење у којем живимо.
НОВА МИСИЈА БИБЛИОТЕКЕ У ЛОКАЛНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ
Ослушкујући потребе наших суграђана и узевши у обзир ситуа-цију у граду, долазимо до уверења да је оно што њима хронично не-достаје правовремена и тачна информација из различитих домена свакодневног живота, како на ло-калном тако и на ширем плану, и едукација за прихватање нових послова и изазова које време транзиције доноси. Примера ради, неки студент је остао без стипендије, а неки радник се није пријавио за посао јер нису били обавештени да су били отворени конкурси; неко је имао добре изгледе за посао, али му је недостајало елементарно познавање рада на рачунару; нека породица је пропустила прилику да под повољним условима летује јер није имала благовремену информацију; многи старији људи нередовно размењују пошту са својом децом у иностранству јер немају приступ Интернету; хронични болесници, којих у граду има много, свакодневно угрожавају своје здравље, па и животе, јер не знају да је тренутни ниво загађености ваздуха у граду за њих фаталан и да морају тог дана да остану код куће; многи људи су имали проблема или нису остварили своја законска права зато што нису умели да попуне пореску пријаву, или нису знали коме треба да се обрате за одређену врсту помоћи из области судства, здравства, просвете, администрације итд. Библиотека може да понуди својим корисницима такве врсте инфор мација и помоћи.
Све до сада, библиотека је била неискоришћени потенцијал, занемарени извор информација и знања потребних савременом човеку; док нашем граду недостају такве врсте служби и одраније – са продором информатичких технологија у све сегменте свакодневног живота, тај недостатак је наглашенији не-го икада. Уз прихватање једног оптималног модела организације, библиотека ће трансформисати и проширити своје деловање и улоге: са искуством у прикупљању, класификацији и преношењу информација и традицијом у пружању услуга, она заслужује да буде лидер у формирању локалног информационог центра.
УСЛОВИ КОЈЕ ТРЕБА ИСПУНИТИ
У процени првих корака које треба предузети на путу трансформације библиотеке – од класичне, претежно пасивне и буџетски финансиране инсти-туције, ка живом и динамичном сервису коме може да се приступи из многих области – определили смо се за оне промене које су изводљиве одмах или у врло кратком року без великог ангажовања материјалних средстава, ослањајући се углавном на сопствене тренутно доступне ресурсе: основу тих промена чини реорганизација и прерасподела простора, функција, опреме и кадрова.
Информативно одељење НБ Бор је језгро будућег информационог центра нашег града. Традиционално, то је било место где се вршио упис нових чланова и читала штампа. Задржавајући своју примарну улогу, ово одељење прихвата организацију програма и акција које постају висок приоритет библиотеке, а обухватају две основне сфере деловања: пружање информација и едукација корисника. Ово одељење располаже читаоничким и изложбеним простором, као и салом која може да прими више од стотину посетилаца. Опремљено је компјутером и има приступ Интернету; као и остала одељења библиотеке, има приступ фондовима монографских публикација и корисничкој бази. На одељењу раде два библиотекара (један са завршеним факултетом за менаџмент и један етнолог) у две смене.
У плану је да се до краја године корисницима овог одељења на располагање ставе два терминала преко којих ће моћи да претражују књижни фонд (у питању су старији компјутери које имамо). Потребна су додатна средства, чије изворе тренутно не видимо, за набавку нових компјутера преко којих би се нашим корисницима омогућио индивидуални приступ Интернету, а тада ће бити потребно да се ово одељење и кадровски ојача. Од тог тренутка ће библиотека преузети већу улогу у информатичким услугама.
ЦИЉЕВИ И КОРИСТИ КОЈЕ ЋЕ ОД ПРОМЕНА ИМАТИ ГРАЂАНИ И БИБЛИОТЕКА
1. Повећање нивоа информисаности грађана о локалним питањима и могућностима решавања проблема.
2. Подизање општег културног нивоа средине и отварање према окружењу.
3. Оспособљавање за коришћење нових технологија.
4. Омогућавање перманентног образовања које је императив сваког успеха.
Крајњи циљ библиотеке је повећање броја корисника библиотечких услуга и стварање услова за ширење делатности у профитабилне области, или, стицање поверења грађана нудећи им разне додатне услуге, које ће у перспективи библиотеци обезбедити већу финансијску самосталност.
Могући извори прихода су: значајно већи број корисника, продаја информација и пружање специјалних услуга.
ЗАДАЦИ И ОБЛИЦИ РЕАЛИЗАЦИЈЕ
Библиотека ће посредовати у интеграцији информатичких услуга, компјутерских технологија и образовних медија; ширећи своју функцију, помоћи ће локалној заједници у разумевању и савладавању сопствених проблема и отворити путеве боље комуникације грађана са окружењем, помажући им у стицању осећаја власништва над информатичком писменошћу. За реализацију непосредних задатака који предстоје, библиотеци је неопходна широка сарадња са медијима, значајним појединцима и институцијама, организацијама и службама из различитих сектора у граду. Тимом задуженим за реализацију конкретних акција руководиће директор библиотеке и у њега ће се, по потреби, укључивати сарадници са стране (из локалне заједнице, али и шире).
Информативна функција:
– Стварање локалних база података из различитих области јавног живота.
– Ажурирање адресара институција, установа, служби и појединаца значајних за средину.
– Повезивање и посредовање између оних који нуде и оних који траже одређене услуге.
– Омогућавање приступа изворима информација које су битне за локалну средину (скупштинске одлуке, одређени пројекти, планови и програми).
– Отварање Интернет читаонице.
Едукативна функција:
– Установљавање редовних циклуса трибина и предавања о најактуелнијим темама.
– Организовање курсева, радионица, тренинга, семинара… из различитих области.
– Формирање клуба приврженика отворене библиотеке, где ће се сливати информације, идеје и иницијативе за покретање нових програма, акција и кампања.
ЕВАЛУАЦИЈА
Овај програм је рађен полазећи од реалне чињенице да библиотека, у догледно време, од уобичајених извора финансирања не може да очекује додатна средства за развој делатности. Зато су за почетак и предвиђени кораци који не захтевају, или захтевају врло мало новца који можемо да обезбедимо: реорганизација рада, нова систематизација радних места и стварање повољне климе за прихватање промена; едукација и оспособљавање библиотечког кадра за нове одговорности; формирање тимова и одређивање носилаца појединих задатака према њиховим способностима; свакодневно присуство у неком од медија; сарадња и заједнички наступи са локалним институцијама, школама и организацијама; вођење кампања које промовишу библиотеку; подношење извештаја израда билтена, анкетирање и коришћење свих доступних инструмената за проверавање суда локалне средине о нама.
Сви предузети кораци ће се анализирати у утврђеним интервалима (једном месечно) и мењаће се, или ће се кориговати ако околности налажу.
Ми знамо да смо способни да делатност библиотеке усмеримо ка широком путу нове информатичке ере. Неке од наведених корака у реорганизацији, систематизацији, сарадњи са медијима већ смо предузели и почетни резултати су позитивни.
Библиотеке будућности нису мртви домови књига, него живи, динамични сервиси грађана, којима може да се приступи из различитих области, извори информација и знања који имају одговоре на сва питања својих корисника.

Марија Калапиш
Развитком информационе технологије и њеним све бржим продирањем у све области знања и живота уопште, мења се и улога библиотеке и начин њеног пословања. Увођење аутоматизације у пословање је само један од корака у осавремењавању библиотеке и њеног рада. Имајући у виду улогу библиотеке у образовном процесу корисника, као и то да се све више информација може наћи на Интернету, библиотекари на себе преузимају улогу посредника који указују корисницима на релевантне информационе изворе.
Ради што боље и обухватније презентације, библиотеке израђују своје веб сајтове којима информишу кориснике о својој установи, начину и условима коришћења фондова, каталога и база података, радном времену. Такође, постоји могућност претраживања електронских каталога библиотеке, као и линкови за друге веће библиотеке, адресар појединих библиотека, и најновије вести о дешавањима и пројектима везаним за библиотеку.
Многе библиотеке негују књижевни укус и доприносе научном информисању, бавећи се издавачком делатношћу. Поред стручне литературе из области библиотекарства, поједине библиотеке издају како прозу, тако и поезију за децу и одрасле и часописе усмерене на праћење културе и књижевности.
Библиотеке у Србији образују, васпитавају и забављају развијајући издавачку делатност у папирном и електронском облику.
Народна библиотека Србије дуги низ година има развијену издавачку делатност.
Најкапиталније дело је Српска ретроспективна библиографија која је по хронологији подељена на периоде:
а) књиге (од прве штампане књиге до краја седамнаестог века, осамнаести век, 1801–1867, 1868–1944, 1945–1993)
б) листови и часописи (од Славено–сербског магазина Захарија Орфелина до 1918, 1919–1944, 1945–1993).
Српска библиографија – књиге 1868–1944. представља саставни део Српске ретроспективне библиографије и попуњава празнину од појаве Српске библиографије Стојана Новаковића. Рад на њој је почет 1954. године, а обухвата све српске књиге без обзира где су штампане.
Објављених петнаест свезака представљају до сада најпотпунији и најпоузданији библиографски преглед.
Часопис Гласник Народне библи-отеке Србије се први пут појавио 1940. године и до сада је четири пута покретан под различитим именом. Покренут је са намером да се корисницима редовно даје попис публикација које долазе у библиотеку, а садржао је и библиографски попис књига. Излажење часописа прекинуо је Други светски рат, а следећи пут је покренут 1960. године под називом Годишњак Народне библиотеке Србије. После годину дана је престао да излази и поново је покренут под истим називом после осамнаест година. Излазио је за 1978. и 1979. годину. Кроз двадесет година поново се јавља иницијатива да се покрене стручно гласило које поново добија назив Гласник Народне библиотеке Србије.
Каталог издања Народне библиотеке Србије може да се нађе само на Интернету и обухвата издања која се могу купити у књижари антикварници НБС. Наслови, са комплетним каталошким описом, разврстани су у следеће категорије: периодична издања, библиографије, каталози, опис ћирилских рукописа, посебна издања; издања библиотеке: корени знања, жива прошлост, Десанка Максимовић, стручна библиотекарска литература, методска упутства из библиотекарства, скрипта за стручне испите, приручници и студије.
Библиотека Матице српске објављује три серије каталога старих и ретких књига и легата и то: ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице српске, Каталог старих и ретих књига Библиотеке Матице српске и Каталог легата Библиотеке Матице српске.
Едиција Трагови је покренута 1991. године и обухвата одабране радове стручњака Библиотеке Матице српске.
У тромесечном гласилу Вести налазе се информације о текућим догађајима у библиотеци.
Годишњак Библиотеке Матице српске са извештајима о раду и одабраним и стручним текстовима, оригиналним или преведеним, мада као сараднике има само стручњаке запослене у својој Библиотеци, драгоцен је и актуелан научни извор. Излази од 1977. године, са прекидом од 1981. до 1989. године, а обновљен је у време када се гасио часопис Библиотекар (часопис за теорију и праксу библиотекарства, који излази од 1948. године као гласило Савеза библиотечких радника Србије).
Летопис Матице српске је часопис који је старији од саме Библиотеке. Покренуо га је 1824. године Георгије Магарашевић под називом Српски летопис. Због материјалних проблема преузима га Друштво Матице српске у Пешти и 1864. године сели се у Нови Сад. Тада мења назив у Летопис Матице српске, а од 1924. године постаје актуелна месечна публикација која прати живот тадашње Војводине.
Поред тога имају и периодична издања која излазе редовно. То су: Библиографија књига у Војводини, Билтен приновљених књига на страним језицима, Сигналне информације – из књижевности, лингвистике и библиотекарства.
Библиотека Српске академије наука и уметности 1978. године покреће серију Издања Библиотеке САНУ у којој публикује попис и садржај Академијиних издања, као и њених института.
Поводом 130-годишњице Би-блиотеке САНУ објављен је Преглед издања САНУ 1886–1947, а 1991. године је објављен водич Библиотека Српске академије наука и уметности.
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” је одскоро поново покренула издавачку делатност која се за сада заснива на издавању каталога тематских изложби књига које се налазе у фонду Библиотеке.
Заједница библиотека универзитета у Србији (ЗБУС) објављује часопис Инфотека, који излази од 2000. године и то два пута годишње. То је часопис за информатику и библиотекарство, а објављује научне и стручне радове из ових области. Часопис се доставља високошколским и специјалним библиотекама које су чланице заједнице, а постоји и претплата за библиотеке и институције које нису чланице, као и претплата за појединце и студенте.
Заједница матичних библиотека Србије је издавала информативно гласило Заједница библиотека, које је излазило од 1970. године, са прекидима од 1976. до 1979. а часопис није излазио ни за 1988. и 1989. годину. Часопис је излазио повремено и достављао се свим матичним библиотекама у Србији.
Универзитетска библиотека „Никола Тесла” из Ниша издаје електронске билтене приновљених публикација.
Опис часописа је скраћен и састоји се од: наслова, поднаслова, места издавања, издавача и године издавања. На крају описа је идентификациони број часописа из каталога библиотеке. У главном регистру часописи су сређени по систему стручне (УДК) класификације и то тако да бројеве прати и додатно језичко објашњење.
Поред тога издаје и публикације: Библиографија радова наставника и сарадника Универзитета у Нишу, Каталог домаћих серијских публикација у библиотекама Универзитета у Нишу, Каталог серијских публикација Универзитетске библиотеке у Нишу, Каталог иностраних серијских публикација у библиотекама Универзитета у Нишу, Билтен приновљених књига и Билтен часописа.
Универзитетска библиотека у Крагујевцу издаје: Библиографију радова наставника и сарадника Универзитета у Крагујевцу и Библиографију магистарских и докторских дисертација које су одбрањене на факултетима Универзитета у Крагујевцу.
Централна народна библиотека Републике Црне Горе „Ђурђе Црнојевић” из Цетиња посебну пажњу посвећује прикупљању публикација о Црној Гори из земље и иностранства, као и наслова чији су аутори Црногорци. Поред ретроспективних и тематских изложби, библиотека има успешну и разнородну издавачку делатност која се реализује преко неколико едиција.
У едицији Посебна издања објављују се научне монографије, зборници радова, кумулативне тематске библиографије и слична издања из историје и културе Црне Горе.
У едицији фототипских издања су до сада репринтовани највреднији наслови књига и периодике из раног периода наше штампарско – издавачке делатности.
Црногорска библиографија 1494 – 1994. године је ретроспективна библиографија Црне Горе са штампарским, ауторским и предметним критеријумима у основи. Састоји се од четири тома:
1. Библиографија монографских публикација обухвата све књиге, брошуре и музикалије штампане у Црној Гори, све књиге црногорских издавача штампане изван Црне Горе, дела Црногораца штампана на било ком писму и у било којој држави, дела старих штампара пореклом из Црне Горе.
2. Библиографија серијских публикација обухвата све серијске публикације издате и штампане у Црној Гори, сва периодична издања која су издале црногорске институције, а штампана су изван Црне Горе.
3. Библиографија чланака и прилога у серијским публикацијама обухвата само радове стручног и научног карактера, оригиналне књижевне радове, прилоге објављене у Црној Гори и Црногораца који живе изван Црне Горе.
4. Библиографија дела о Црној Гори и Црногорцима обухвата књиге и значајне чланке објављене изван Црне Горе, а тичу се Црне Горе и Црногораца. До сада су објављене библиографије на: енглеском, немачком, руском, италијанском, француском и чешком језику.
Био–библиографија је едиција у којој су до сада био–библиографски обрађене бројне и најважније личности из културног, научног, уметничког и јавног живота Црне Горе.
Поред ових едиција, библиотека издаје и часопис Библиографски вјесник – лист Друштва библиотечких радника Црне Горе и Центра Републике Црне Горе – који доноси нове информације и сазнања о Црној Гори и Црногорцима. Часопис излази у три броја годишње од 1961. године, а паузу прави од 1964. до 1976. године.
Подгоричка Народна би блиотека „Радосав Љумовић” издаје часопис Гласник којим је обележила сто двадесет једну годину оснивања подгоричке читаонице на чијим је темељима и настала ова Библиотека.
Поред тога излази и: Биографија Гласника, Био–библиографија др Слободана Калезића и Библиографија чланака из културе и збивања у дневном листу Вијести за прву годину.
Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева започиње издавачку делатност 1985. године преузимањем издавања часописа Повеља, који је покренут 1971. године. То је часопис за књижевност, уметност и културу, који 1975. године мења назив у Повеља октобра. Библиотека га преузима од локалне Културно – просветне заједнице и до 1997. године излази тромесечно, а сада излази четворомесечно. Часопис објављује српску и преведену књижевност, као и прилоге из ликовних области, историје, филозофије,…
С времена на време су се појављивала и издања књига, а од средине деведесетих се издавачка делатност развија и грана у више издавачких целина. Постоје едиције: „Поезија данас”, „Остала издања”, библиотека „Проза данас”, библиотека „Звоник” и „Зборници”.
У оквиру едиције Остала издања значајна је Библиографија прилога у краљевачкој периодици аутора Дејана Вукићевића. Састоји се од две књиге и обухвата часописе: Освит, Октобар, Слово и Повеља (1971–2000). Прва три часописа су се угасила, а Повеља и даље траје и њој је посвећена друга књига.
Пожаревачка Народна би блиотека „Илија М. Петровић” почиње издавачку делатност 1996. године објављивањем публикације Водич кроз библиотеку и прве свеске Каталога старе и ретке књиге у Народној библиотеци „Илија М. Петровић” у Пожаревцу (1774 – 1867).
Каталог садржи осамдесет пет библиографских јединица које су сређене хронолошки. Две најстарије публикације Итика јерополотика и Рајићева Историја разних словенских народа су детаљније обрађене због њихове велике вредности за културну историју и графичког изгледа. У каталогу се од аутора налазе: Доситеј Обрадовић, Јован Стерија Поповић, Ђорђе Малетић, Милован Видаковић, Франц Миклошић, Милан Ђ. Милићевић, Ђура Даничић, Његош,… Каталог има три регистра – регистар аутора, регистар наслова и регистар књига са списковима пренумераната.
Народна библиотека „Др Ђорђе Натошевић” у Инђији има развијену издавачку делатност, а поред тога приређује књижевне вечери, предавања и изложбе.
Као домаћин научног скупа „Сусрети библиографа у спомен на др Георгија Михаиловића”, који се организује од 1983. године, издаје Зборник радова са сусрета библиографа, чији први број излази 1988. године.
У протеклих неколико година издаје фототипска издања дела проте Радослава Марковића (инђијског историографа с почетка двадесетог века): Инђија у сећањима Ђорђија Војновића и Стара Инђија Славка Гавриловића… Од 1999. године издаје збирке бећараца и поскочица: Нема лепше песме од бећараца, а и суиздавач је у два пројекта: Физика др Вјекослава Сајферта, са Техничким факултетом из Зрењанина и Лирски мемоари Душана Ранковића са Матицом српском из Новог Сада.
Народна библиотека из Пожеге се од скоро бави издавачком делатношћу. Од 1999. године до сада објављене су само две књиге др Животе Марковића: Ужички крај у доба Карађорђа и Ужички крај у Србији Кнеза Милоша.
Од 2001. године издаје часопис Пожешки годишњак, који објављује прилоге из економске, политичке и културне историје Пожеге. До сада је изашао само један број.
Народна библиотека „До ситеј Обрадовић” из Старе Пазове такође започиње издавачку делатност последњих година. До сада је објавила: Зборник радова са научног скупа посвећеног двестагодишњици рођења П.Ј. Шафарика, одржаног у Библиотеци 1995. године; репринт издање Православна Српска парохија у Старој Пазови крајем 1991. године Симеона Араничког и Српске народне приповетке Дамјана Прерадовића.
Народна библиотека „Жика Поповић” из Шапца се од 1967. године бави издаваштвом које је искључиво завичајно опредељено.
Публикација Подрињски часописи 1920–1970. Добрила Аранитовића представља део програма истраживања завичајне периодике и њоме је обележена 150-годишњица шабачког читалишта. Обухватила је часописе: Подрињски весник, Ново доба, Вентураементес, Глас цркве, Књижевни полет, Звезда, Подриње и Уствари који су поређани хронолошки и урађен је комплетан попис садржаја.
Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин” из Зрењанина је препознатљива по својој издавачкој делатности. За четврт века бављења издаваштвом Библиотека је објавила преко сто седамдесет наслова књига у тиражу око триста педесет хиљада примерака.
Издавачка делатност је организована у оквиру едиција и то: „Савремена поезија”, „Савремена проза”, „Књижевност за децу и омладину”, „Наши писци”, Фе-никс”, „Сусрети”, „Завичајне свеске”, „Полис”, „Уметност”, Библиотека: Посебна издања, Библиотека: Изабрана дела Тодора Манојловића.
Библиотека издаје и часопис Улазница, који је почео да излази још 1967. године и до сада је изашло сто шездесет бројева или просечно пет бројева годишње. Часопис обухвата културу, уметност и друштвена питања.
Панчевачка градска библиотека, почевши од 1994. године, сваке треће године организује научне скупове посвећене раз–ним темама које су везане за библиотекарство и књижевност. Излагања са прва два научна скупа су објављена као ванредни бројеви часописа Свеске (часописа за књижевност, уметност и културу који издаје Заједница књижевника Панчева. Излази четири пута годишње – у марту, јуну, септембру и децембру), а са трећег као посебна публикација под називом Књижевна топографија Панчева.
Од новембра 2002. године Библиотека издаје стручни лист Панчевачко читалиште, који је настао услед потребе за стручним усавршавањем библиотекара, разменом идеја и откривањем јавности значаја библиотечке делатности за развој овога града.
Библиотека као суиздавач објављује и зборник песама, фототипска издања, превод докторске дисертације Милана Ћурчина, спомен издање прве књиге стихова Ми рослава Антића: Испричано за пролеће, Незнане и мало знане списе Бранислава Нушића, а у току су и припреме за издавање заједничког гласила са Историјским архивом, Народним музејом и Заводом за заштиту споменика културе у Панчеву.
Градска библиотека у Вршцу издаје своје гласило Библиотечки билтен за популарисање књижевности, културе, уметности и библиотекарства, који излази од 2002. године и то шест пута годишње. Часопис излази у оквиру пројекта „Библиотека као информативни и едукативни центар града”, који је подржан од Фонда за отворено друштво у Новом Саду и Open Society Institute Budapest.
Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку поред песничких свечаности „Дисово пролеће”, које се приређују већ тридесет седам година, издаје стручни лист Глас библиотеке, као и едиције „Завичајна библиографија” и „Завичајна библиотека Врела”.
Глас библиотеке је часопис за библиотекарство, који излази од 1990. године једном годишње.
У оквиру едиције „Завичајна библиографија” објављено је девет књига о различитим темама, а највише је персоналних и тематских библиографија. Међу њима је и библиографија о чачанском штампарству и издаваштву до 1941. године, која је објављена 1998. године поводом сто педесет година читалишта и сто година штампарства у Чачку.
Едиција „Завичајна библиографија Врела” покренута је 1983. године и скреће пажњу на ауторе чија су дела остала у рукопису.
Матична библиотека „Светозар Марковић” из Зајечара издаје библиографију часописа Развитак од броја 1-200 (1961–1998). То је часопис за друштвена питања, културу и уметност и завичајног је карактера.
Српска читаоница у Иригу од 1962. године организује Сабор библиотекара Срема на коме се последњих година окупљају библиотекари из целе Србије, а књижевну едицију „Стражилово” је основала пре двадесет пет година и у оквиру ње је изашло преко двеста наслова из области књижевности и науке.
О најмлађим читаоцима брину народне библиотеке: „Лаза Костић”и „Вук Караџић” у Београду.
Народна библиотека „Ла за Костић” је данас огранак Библиотеке града Београда и ово име носи од 1995. године. Организује књижевне трибине: „Међу јавом и мед сном”, трибине књижевности за децу и младе „Бранко Ћопић”, као и представљања дечјих часописа. Од 1996. године трибина „Бранко Ћопић” једном годишње објављује зборник дечјих песама са ђачких песничких сусрета деце Чукарице.
Народна библиотека „Вук Караџић” је такође огранак Библиотеке града Београда и организује разне књижевне програме, програме за децу предшколског узраста „Срицање сликовнице” и програме за ученике „Жива лектира”. Издаје часопис за књижевност и културу Расковник, који осликава појаве у народном животу и подстиче народну културу и изворно стваралаштво и у сеоској и у градској средини.
У данашње време појављују се и виртуелне библиотеке. То су библиотеке без зидова, које своје услуге пружају преко рачунарских мрежа, тако да им нису потребни каталози, читаонице, магацини, а ни библиотекари. Оне имају за циљ да задовоље потребе људи за информацијама на сваком месту, у свако време и за свакога, па се по томе разликују од циљева традиционалне библиотеке.
Пројекат Растко – Библиотека српске културе на Интернету представља подухват електронског архивирања и издавања научних и уметничких дела која припадају српској и сродним културама и има за циљ да их учини доступнима како у земљи, тако и у иностранству уз очување и развој националног писма – ћирилице у окружењу глобалне информатичке цивилизације.
Пројекат је 1998. године званично почео да ради. По броју текстова и докумената то је највећа електронска библиотека српске културе, а по броју наука (антропологија и етнологија, археологија, богословија, историја, лингвистика, филозофија) и уметности (драма и позориште, књижевност, ликовна уметност, музика, стрип, филм и телевизија, фотографија) најобухватнија.
У оквиру пројекта су премијерно објављене две хипертекстуално написане приче Милорада Павића: Дамаскин. Прича за компјутер и шестар и Стаклени пуж. Претпразничка повест, а библиотека књижевности садржи и биографију књижевних радова Милорада Павића, као и библиографију радова о њему. Од значајнијих дела ту су и: списи Светог Саве и Стефана Првовенчаног, Његошев Горски вијенац, Кратка историја српске књижевности Јована Деретића,… Песништво је заступљено подбиблиотеком која је посвећена Миодрагу Павловићу, а савремену српску драму представља педесетак драмских текстова. За српски стрип је дат преглед по ауторима, а на мрежи се може погледати и каталог изложбе Фото–савеза Југославије, и прочитати књига Радослава Лазића Естетика телевизијске режије.
На овај начин, пројекат шири и популаризује корисна достигнућа информатичке цивилизације унутар српског друштва и културе и афирмише недовољно цењене области српске културе, као што су: популарна урбана култура и кибернетичка поткултура.
Углавном све велике библиотеке имају заступљену издавачку делатност, било да се објављивање врши континуирано или са мањим или већим прекидима.
Подједнако је важно да се издаје стручна литература потребна за перманентно усавршавање и дошколовавање кадрова и литература којом се развија и унапређује библиотечка делатност, као и литература из других области, поготово књижевности, како би се што више популарисали књига и читање.
Иако је тешка материјална ситуација у свим библиотекама допринела да издавачка делатност буде прилично слаба, ипак треба радити на томе да се она побољша. То поготово важи за мање градове где часописи и билтени библиотека поред новости везаних за своју установу доносе и преглед важнијих културних дешавања у тој средини, па су намењени широј популацији и имају значајну информативну улогу.
Библиографија
1. www.krstarica.com
2. www.google.com
3. www.kanoodle.com
4. www.biblioteke.org.yu
5. www.rastko.org.yu
6. www.unilib.bg.ac.yu
7. www.nbs.bg.ac.yu
8. www.sanu.ac.yu
9. www.cacak–dis.org.yu
0. www.kv–biblio.org.yu
11. www.zr–biblio.co.yu
2. www.vrsac.com
13. www.arhiv.sv.gov.yu
4. www.bms.co.yu
5. www.npb.cg.yu
6. www.cetinje.cg.yu
7. www.jabooka.org.yu
8. www.junis.ni.ac.yu
9. Енциклопедијски лексикон/Коста Гру бачић. – Београд: Завод за издавање уџбеника,1964.
20. Библиотекарски лексикон/Владимир Јокановић … /и др./ . – Београд: Нолит, 1984.
21. Рјечник библиотекарских стручних израза/Ентони Томпсон. – Загреб: Издавачко предузеће школска књига, 1965.
22. Библиографија прилога у краљевачкој књижевној периодици / Дејан Вукићевић. – Краљево: Народна библиотека „Радосав Веснић”, 2000.
23. Библиографија часописа Развитак : од броја до 200 (1961-1998) / Кармен Гњеч-Мијовић. – Зајечар : Матична библиотека „Светозар Марковић”, 1998.
24. Подрињски часописи: 1920-1970: библиографија / Добрило Аранитовић. – Шабац: Народна библиотека „Жика Поповић”, 1997.