Горан Траиловић

Како у “Уводној речи” првог броја, члан редакције и директор Градске библиотеке Панчево, Немања Ротар наглашава: “Покретање стручног листа Панчевачко читалиште произишло је из снажне потребе библиотекара за усавршавањем, разменом идеја, за откривањем јавности од коликог је значаја библиотечка делатност за културни развој једног града.
Панчевачко читалиште само је један у низу пројеката који остварује Градска библиотека Панчево од почетка текуће године. Професионално усавршавање праћено је комплетном изменом имиxа библиотекара. У библиотеци се прелази нз аутоматизовани вид пословања, лисни каталог замењује се електронским или дигиталним, xепови и картони књига бар-код компјутерским системом очитавања података.”
Рецимо само да је много урађено на аутоматизацији библиотечког пословања, да се планира озбиљна издавачка делатност и да је изашао из штампе и први број листа БИБЛИ чију редакцију чине деца из панчевачких основних школа, а намењен је њиховим вршњацима. Издавач је Градска библиотека, а главни уредник је библиотечки радник Милован Лукић, који води истоимену дечију радионицу креативног писања.
Када је о самом Панчевачком читалишту реч оно садржи осам рубрика: “Читалиште”, “Мрежа”, “Линк”, “Пројекти”, “Библиотеке”, “Излог”, “Сервис” и “Галерија” у којима је 35 аутора из целе земље објавило педесетак стручних прилога.
Први део листа намењен је, углавном, презентацији панчевачке библиотеке, њених фондова и активности: Горан Траиловић пише о два века панчевачке библиотеке, Ветурија Пушичић представља Завичајну збирку, Нада Миловановић стару и ретку књигу из овог фонда, “Описаније свајтого божија града Јерусалима” Симона Симоновића, Несиба Палибрк–Сукић Библиотеку руске колоније која се чува као корпус сепаратум у Градској библиотеци, Жарко Војиновић Библиотеку Српске православне црквене општине у Панчеву. Милован Лукић дечију радионицу креативног писања, а директор Историјског архива у Панчеву, Милан Јакшић, пише о микрофилмовању црквених матичних књига у Историјском архиву.
Рубрика “Мрежа” доноси текст Весне Стевановић посвећен ЦОБИСС-у и прилог Иване Абрамовић о аутоматизација библиотечког пословања у Градској библиотеци Панчево.
“Линк” доноси већи број прилога који се односе на међународну сарадњу наше земље у области библиотекарства. Најексклузивнији је свакако текст Весне Ињац о Конгрес ИФЛА-е у Глазгову. Текст је у прилогу имао и три изузетно занимљиве фотографије Шејмаса Хинија како потписује своје књиге учесницима Конгреса, фотографију нове председнице ИФЛЕ Кеј Расероке из Боцване и секретара Дерек Лоуа у традиционалном шкотском килту. Како је резолуција била слаба, а није било довољно времена да се обезбеде јасније фотографије, редакција се тешка срца одрекла ових илустрација.
Гордана Стокић је објавила извештај о посети групе професора Филолошког факултета и истакнутих београдских библиотекара америчким колегама, Весна Жупан је представила једно од најзанимљивијих предавања у Народној библиотеци Србије прошле године – Америчку библиотекарску радионицу Ненси Краник и активности Заједнице библиотека универзитета у Србији, а Драгана Божовић Међународну конференцију јавних библиотека земаља у транзицији, која је у организацији Гете института одржана у Загребу октобра 2002. године.
Како се, последњих година, велики број међународних пројеката реализује у нашим библиотекама редакција је издвојила неколико најзанимљивијих: Гордана љубановић је представила програм Библиотеке Плус у 2002. години, Јасмина Нинков Пулманов дигитални водич, Стела Филипи-Матутиновић, ТЕМПУС пројекат “Изградња кооперативне библиотечке мреже високошколских библиотека у Србији”, а Милун Васић пројекат Фонда за отворено друштво и Народне библиотеке у Јагодини “На чају, четвртком у шест”.
Први број Читалишта у рубрици “Библиотеке” доноси занимљиве текстове о смедеревској и ковинској библиотеци, које потписују директори ових институција Драган Мрдаковић и Душан Милић.
“Излог” књига и периодике нуди велики број прилога посвећених стручним издањима: Божидар Вујић пише о Књижевној топографији Панчева, Добрила Бегенишић о Библиотекарском терминолошком речнику, Гордана Стокић о књизи Основи библиографије Александре Вранеш, Жељко Вучковић о књизи Гордане Стокић Ка филозофији библиотекарства, а Весна Златичанин о Маркетингу у библиотекама Весне Жупан. љубица Ћоровић пише о Одабраним радовима Марије Илић-Агапове и водичу кроз Библиотеку града Београда, Гордана Рудић о монографији посвећеној професору Душану Сурли, а Марија Јованцаи о библиографијама докторских и магистарских дисертација Медицинског факултета у Новом Саду.
Читалиште ће континуирано пратити и библиотечку периодику. У првом броју су објављени прикази најновијих бројева Гласника Народне библиотеке Србије, Годишњака и Вести Библиотеке Матице српске, крушевачке Савремене библиотеке, вршачког Библиотечког билтена, борске Бележнице, Крагујевачког читалишта и Инфотеке, часописа Заједнице библиотека универзитета у Србији. Аутори приказа су: Дубравка Симовић, Бранка Добросављевић, Соња Вељковић, Весна Стојановић, Весна Златичанин, Горан Миленковић и Гордана Вучковић.
“Сервис” доноси информације које се тичу рада Градске библиотеке Панчево: информације о одељењима, фондовима, дародавцима, колективним члановима, програмима и слично, а завршна рубрика “Галерија” представља сликара Властимира Николића аутора ликовних прилога у броју.
Редакцију листа чине: Ивана Абрамовић (технички уредник и компјутерски прелом), Миљана Алексић (ликовни уредник), Нада Миловановић, Жарко Војновић (заменик главног и одговорног уредника), Немања Ротар (за издавача) и Горан Траиловић (главни и одговорни уредник). Изузетно ликовно решење корица дело је Драгана Пешића, а спонзор овог издања је панчевачка штампарија Графос интернационал.
Лист је штампан ћирилицом, формата је А4, а излазиће полугодишње у новембру и мају.

Ана Јанковић

Зашто се библиотекама не понуде листе најновије књижевне продукције, саопшти висина средстава којим располажу и препусти избор?

Сваке године, у пролеће и јесен, Министарство културе и јавног информисања Републике Србије откупљује од издавача књиге за 172 народне/општинске библиотеке у Србији. Тако је у мају (од 936 понуђених) откупљено 283 наслова у тиражу од 40014 примерака, а у новембру (од 2354 понуђена) 308 наслова у тиражу од 36362 примерка. За све то Министарство је издавачима платило укупно 23.343.320,00 динара. Судећи по томе, свака би, од 172 народне/општинске библиотеке у Србији требало да до краја 2002. године добије 591 наслов најновије књижевне продукције. Тиме да ли је то заиста тако, данима се након откупа бавила штампа. То и јесте озбиљна тема за размишљање и за разговор, али на неком сасвим другом месту, на коме би се могла чути реч свих заинтересованих страна – и Министарства, и издавача, али и библиотекара.
Једва да се слегла прашина подигнута након пролећног откупа књига, када је у последње време наступила нова провала незадовољства изазвана јесењим откупом. Истини за вољу, најгласнији у протестима и највише цитирани у штампи били су издавачи, такмичећи се просто у доказивању ко је био највише оштећен, а ко привилегован. Ту и тамо била је забележена и понека изјава чланова Републичке комисије за откуп књига. Најмање се, међутим, чула реч управо оних којима је тај откуп и намењен – библиотекара. Циљ откупа (барем би тако морало да буде) је да 172 народне и 27 матичних библиотека у Србији добију оно што је најбоље и највредније објављено током године. Да ли је у пракси то заиста тако, требало би питати саме библиотекаре. Међутим, њих нико ништа не пита. Изгледа да није довољно то што у свакој комисији за откуп библиотеке имају своје представнике (директоре појединих библиотека), када добијају књиге које им нису потребне и које нису желеле.
Треба рећи и то да су све библиотеке пред последњи откуп добиле допис из Министарства културе у коме се тражи да библиотеке саме саставе спискове књига које су им најпотребније и које би желеле да имају. Међутим, по објављивању списка откупљених књига, сам поглед на списак је вероватно код већине изазвао не мало резочарење. Примера ради, и Народна библиотека Бор која прати издаваштво, и која је у протеклој години свој фонд приновила за око 2300 књига, од којих је више од три четвртине купила (што значи да су јој те књиге биле потребне и да је сматрала да ће их читаоци – корисници библиотеке прихватити), такође је послала свој предлог за откуп, уврстивши ту наслове које није могла сама да купи, који су у библиотеци тражени и за које је сматрала да су оно највредније у најновијој књижевној продукцији – све у свему, наслове који су јој ПОТРЕБНИ. Шта је, међутим, последњим откупом добила? Отприлике половину наслова које већ има у довољном броју примерака, и око четвртину наслова за које сумња да ће (с обзиром на тип библиотеке) бити заинтересованих читалаца. Разумљиво је да је Министарству, вероватно, било скупо да од Савремене администрације откупи Енциклопедију православља за све библиотеке (нису је откупили ни за матичне), али је просто запрепашћујуће да су наше кориснике лишили неких добрих Просветиних књига, затим издања Народне књиге, Гутенбергове галаксије, Завода за уxбенике, Зографа, Арс либрија, БИГЗ-а, Прометеја, Рада, итд, или књига издавачке куће Лагуна, које су, без обзира на то шта ко о њима мисли, тражене и радо читане у нашој библиотеци. То би, ваљда, морао да буде и један од основних критеријума за избор приликом набавке – да ли ће књига бити коришћена или не. Ниједној библиотеци није у интересу да набавља књиге које ће јој касније стајати у магацину (а таквих је у овогодишњем откупу било).
Најбоље би и најправедније било да се саме библиотеке опредељују за то које су им књиге потребне. Овако, испада да су библиотеке у другом плану. Потпуно је неозбиљно очекивати да неко боље од библиотекара зна шта библиотекама треба. Зашто се свим библиотекама не понуде листе најновије књижевне продукције, саопшти висина средстава којима располажу и препусти избор? То би могло бити добро и праведно решење. Постоји и идеја директора Народне библиотеке Србије Сретена Угричића да се оснује конзорцијум библиотека, чиме би библиотеке биле у бољем положају и могле би да утичу на много тога, па и на квалитет књига, што би такође требало подржати.
Разлога за то што је откуп био овакав какав је сигурно има много, почев од тога да је новца било једва толико да се откупи у просеку једна и по књига по издавачу, што је, наравно, неодрживо, па до тога да комисија (која се формира пред сам откуп и коју, осим председника, чине увек други људи), није имала времена ни за читање понуђених књига, а камоли за њихово критичко процењивање. Показало се, између осталог, и то да не постоји чврст критеријум за откуп књига које су битне за библиотеке. Јер, ако се има мало пара, онда би морало да се купује само оно што је заиста најбоље. Овако, одлуком да се неки наслови не откупе, оштећене су много више управо библиотеке и њихови корисници, а много мање издавачи (ако се узме у обзир стварни смисао откупа).
Зато се опет враћамо на оно питање с почетка текста. Зашто библиотекари немају одлучујућу реч приликом одабира књига за откуп, када се те књиге и набављају (барем је тако декларисано) за потребе библиотека? Вероватно зато што би се библиотеке свакако одлучивале за књиге, а не за издаваче, што некоме, изгледа, не иде у прилог.

Драгица Радетић

Осим стандардних функција као што су набавка, обрада, коришћење и чување библиотечког фонда, важан задатак народних библиотека је и израда завичајне библиографије. Завичајна библиографија сведочи о друштвеним догађајима једне средине и духовном стваралаштву људи који припадају тој средини по свом пореклу или стварању. Као таква, драгоцен је извор информација и података о одређеном подручју.
Потреба за библиографским радом постоји и у борској народној библиотеци. То је определило два наша кандидата, који су полагали стручни испит у новембру 2002. године, да одаберу тему за свој рад из области библиографије. Уз стручну помоћ и проверу од стране мр Здравке Радуловић из Народне библиотеке Србије, успешно су урађене две библиографије намењене борској завичајној збирци.
Урађена је “Библиографија радова о Рударско-топионичарском басену Бор у часопису Бакар од 1968. до 1989. године” и “Библиографија текстова објављених у листу Народне библиотеке Бор Бележница од 1999. до 2002. године”.
Аутор првог рада Нина Божовић определила се за библиографски опис чланака о РТБ-у објављених у часопису Бакар. Овај часопис је излазио двадесет и једну годину, на српском, руском и енглеском језику, а дистрибуиран је у око четрдесет земаља. У њему су објављивани стручни чланци из области производње, прераде и пласмана бакра и производа на бази бакра. Библиографија је ретроспективна, јер је омеђена наведеним годинама у којима је часопис излазио, и селективна, јер је критеријум при избору текстова тематски одређен, а тиче се борског рударства и металургије. У описима библиографских јединица, којих има 102, дати су сви потребни библиографски елементи.
Другу библиографију је израдила Драгица Радетић. Овај рад представља текућу библиографију јер упућује на радове објављене у актуелном листу борске библиотеке, који излази од 1999. године. Концепцијом овог листа обухваћена су три основна тематска подручја: делатност и активност Библиотеке, локално књижевно стваралаштво и завичајне теме. Текстови који су објављени у Бележници у протекле четири године, обједињени су библиографијом и одређеним редом сложени по азбучном реду имена аутора. Библиографија обрађује 114 библиографских јединица. Прегледним пописом текстова библиографија доприноси бољем познавању књижевног и културног живота у Бору.
Заједничке карактеристике ове две библиографије су: библиографски опис рађен је “де вису”, према Међународном стандарду за библиографски опис прилога у публикацијама – ИСБД(с), садржинска обрада је по макро УДК индексима, а класификација унутар тих група алфабетски, према имену аутора прилога. Као саставни делови библиографија урађени су именски и предметни регистри, који имају задатак да олакшају коришћење основног текста библиографске грађе.

На крају напомињемо да ће се библиографски рад сигурно наставити, јер стручност, одговорност и систематичност које овај посао захтева не недостају Народној библиотеци Бор

Јелица Живковић

Нове компјутерске технологије су крајем протеклог века довеле до великих промена у многим сферама живота па тако и у библиотечкој делатности, која се нашла у транзицији од традиционалних мирних домова књига ка динамичним информационим центрима. Тај процес, наравно, није ни у најразвијенијим земљама прошао без отпора: у једном америчком истраживању из 1991. године, директор једне високошколске установе је изјавио да он “није убеђен да би ми требало да будемо информатичари у униформама библиотекара. Ми смо људи од књиге, добављачи информација, понекад знања, с времена на време мудрости, а не они који крцкају бајтове”…
И док су велики и напредни, у времену о коме говоримо, бринули овакве бриге, код нас је највећи део ојађеног и пониженог становништва почео да мери дубину пада квалитета свог живота измишљеном висином некадашњег стандарда, оличеног у кредитима, синдикалним летовањима и масовној култури. Та масовна, каква-таква култура уступила је место никаквој култури, многе праве вредности су замењене сурогатима, али су понегде остале провалије које се нису дале камуфлирати. Рекло би се да је то област у којој ће репарације причињене штете најдуже трајати и најтеже ићи, можда и због широко прихваћеног и буквално протумаченог схватања да је култура секундарна потреба, а ово је било време када се смело мислити само на своје примарне потребе, што ће рећи голи живот.
Ако се, дакле, у опоравку друштва култура опет налази на зачељу, шта тек да кажемо о школском библиотекарству, као пасторчету просвете и културе? Ипак, школске библиотеке постоје, оне су потребне, у будућности им је намењена веома важна улога информационих центара у школама, а овог тренутка су, у највећем броју случајева, готово потпуно бескорисне: заборављена места где уморни наставници окончавају свој радни век у очекивању пензије или допуњавају мањак часова у настави до пуног радног времена, изложени често подсмеху али и зависти колега који “нормално” раде и верују да се у школској библиотеци баш ништа не ради. Као да те несрећне библиотеке ни због чега другог и не постоје већ да би незбринуто наставно особље некако остало у радном односу. Неколико лепих изузетака из ове суморне слике, барем када је о реч о библиотекама у школама Борског округа, улива наду да се стање може, у догледно време, изменити набоље.
Народна библиотека Бор у својој мрежи има укупно 36 регистрованих школских библиотека, 27 у основним и 9 у средњим школама. Од раније је већ познато тешко стање у овим библиотекама, које оптерећују свакојаке недаће, карактеристичне за библиотекарство у Србији уопште, као што су неадекватан простор, проблеми са набавком и обновом фондова, али драстичније још него у јавним библиотекама овде су изражене мањкавости у стручном раду, с обзиром на чињеницу да школски библиотекари нису у обавези да полажу стручни библиотекарски испит, а годинама уназад се едукација ових кадрова занемарује. Имајући то у виду, матична служба Народне библиотеке Бор је и у протеклом периоду у више наврата настојала да са школским библиотекама успостави бољу сарадњу у циљу подизања стручног рада на виши ниво: одређен је један дан у недељи за консултације са библиотекарима, обављан је стручни надзор, предлагане су мере, али су одјеци тих настојања углавном били слаби, а постојање библиотека у највећем броју школа се свело на формално, статистички подаци о раду за потребе програма МБС су углавном измишљани а целокупан рад је просто фингиран.
Матична служба НБ Бор је у оквиру својих редовних активности током септембра обишла школске библиотеке на територији општина Бор и Мајданпек, а у новембру библиотеке на подручју Неготина и Кладова (из објективних разлога нисмо обишли само шест библиотека). Увид у рад ових библиотека показао је да много тога може да се уради, да нема горе немаштине од незнања, да стручни рад никада није ни морао толико да се запусти, без обзира на заиста поражавајуће стање у области набавке. Најбољи доказ за то су оне библиотеке у којима су, упркос свему, библиотекари обављали свој посао, понекад изван стандарда, на много компликованији начин, измишљајаући сопствена правила, али су ипак успевали да одрже у каквом таквом реду фондове и да ученици не забораве да постоји школска библиотека. Наишли смо на позитивне примере и занимљиве покушаје да се помогне библиотеци: један школски библиотекар се обратио многим великим издавачима писмом молећи за бесплатне примерке нових издања према сопственом избору, и на тај начин је фонд током 2002. године обогаћен за 127 примерака, други је са библиотечком секцијом ученика организовао репарирацију књига и на тај начин у фонд су враћени многи оштећени примерци; у једној библиотеци у којој су смештени компјутери (4) ученицима је омогућено да самостално раде и истражују служећи се постојећим фондом књига и дискова. Нажалост, ентузијзма је ипак мало, много је више библиотека на које су директори школа помало заборавили, у које ученици ретко залазе, у којима библиотекари имају осећај да раде узалудан и бескористан посао.
У настојању да се помогне школама да своје библиотеке што пре доведу до нивоа прихватљивог, држећи се притом гесла “уради одмах, са што мање пара”, организовали смо стручни семинар за школске библиотекаре Борског округа и то 2. октобра за библиотекаре општина Бор и Мајданпек у НБ Бор и 16. децембра у НБ Неготин за библиотекаре са територије Неготина и Кладова.
У оквиру семинара обрађене су следеће теме, које су оцењене као елементарне за почетак стручног сређивања школских библиотека: Минимум југословенских стандарда за школске библиотеке, Евиденција библиотечке грађе: инвентарисање и смештај, Ревизија и отпис библиотечке грађе, Рад са корисницима и Библиотечка статистика. Предавачи су били стручни радници НБ Бор и НБ Неготин. Након сваке теме вођен је разговор са учесницима. Семинар је био одлично посећен – 2. октобра се одазвало свих 18 библиотекара са територије Бора и Мајданпека, а 16. децембра у Неготин због лоших временских прилика на скуп нису стигли библиотекари са територије Кладова, али су са територије општине Неготин присуствовали готово сви (изостала су три библиотекара).
Овом приликом је остварена врло добра сарадња са општинском библиотеком из Неготина, која је обезбедила превоз и учешће својих стручних радника у обиласку библиотека, припреми и организацији семинара.
Разговор са школским библиотекарима и директорима школа у току обиласка библиотека, током самог семинара, а нарочито контакти који су том приликом успостављени, позиви и консултације које се након тога одржавају, уверили су нас да смо учинили први корак ка поимању школске библиотеке као информационог центра – улоге која библиотекама у веку који је започео по дефиницији припада. Верујемо да је од потпуног прихватања ове идеје до њене реализације пут далеко краћи и лакши од онога како то најзаинтересованијима тренутно изгледа и да је, у том смислу, и одговор на питање постављено у наслову свакако позитиван

Подигох споменик што није руком творен,
Неће га начети заборава зуб.
Челом се поносним узнео непокорен
Над Александров ратни стуб.

Не, смрти нисам плен; мој дух са лиром светом
Ван судбе свег што мре, наџивеће ми прах.
Славан ћу остати док траје са планетом
Бар једнога песника дах.

О мени Русијом жив глас пронеће qуди,
Поменуће ме свуд народа wених круг –
Словена горди син, и Тунгуз дивqе ћуди,
Финац и Калмик, степа друг.

Дуго ћу бити драг и мио своме роду:
Лиром сам бодрио свих добрих тежwи глас,
У веку окрутном певао слободу,
За сужwе увек звао спас.

Највишу заповест о, музо, верно следи –
Хвала и клевета спокојно слушај збор,
Не тражи ловоре, пред увредом не бледи,
И са глупаком мани спор.

1. Иван Чоловић, “Култура, нација, територија”, стр. 25–40.
у: Република 288 – 289
2. Јирген Хабермас, “Господари туђих гена”, стр. 58–61. “Срећни народи немају историје”, стр. 67–70.
“Искуство филма, границе теорије”(интервју са др Душаном Стојановићем), стр. 55–57.
Младен Весковић, “Пређена средокраћа” (критика књиге Старинска ствар Зорана Ћирића), стр. 51.
у: Књижевни гласник 3 – 5
3. “Емоционална прегорелост средњошколских наставника”, стр. 6.
“Позитивни ставови родитеља и деце о веронауци”, стр. 9.
мр љубиша Златановић, “Снови и култура“, стр. 48 – 50.
у: Психологија данас бр. 16
4. Фељтон, “Војинович против Солжењицина”
у: НИН 2684 – 2687
5. “Србија као понорница” (интервју са Стеваном К. Павловићем, проф. историје), стр. 34 – 35.
“Заточеници зла” (скуп о Хани Арент), стр. 36 – 37.
у: НИН 2689
6. Еп. Атанасије Јевтић, “Човек је створен за живот а не за смрт”, стр. 2.
Протојереј Георгије Флоровски, “Други долазак Христов и Суд божији остају тајна”, стр. 4 – 5.
Владимир Лоски, “Стварање света – дело љубави божије”, стр. 6– 7.
Старац Амфилохије Макрис, “Колико човек воли Бога толико воли и ближње”, стр. 18–19.
Архиепископ Јован (Шаховски), “Похвала малом добру”, стр. 20–21.
Протојереј Александар Шмеман, “Црква Христова с оне стране утопизма и бекства од света”, стр. 24–27.
Архимандрит Емилијан Светогорац, “Православна духовност и технолошка револуција”, стр.28–30.
Невенка Вукадинов, “Школа за глобално друштво, шта нам спремају наши ’просветни експерти’”, стр. 39–45.
Протојереј Радомир В. Поповић, “Календарско питање, црквено мерење и рачунање времена”, стр. 46–51.
Матеј Арсенијевић, “Милостивост – красота неизрецивог витештва”, 84–89.
У: Црквени живот 2/2002
7. Ерик Хобсбом, “Рат и мир у XX веку”, стр. 4–6.
Жак Дерида, “Онто-теологија национал-хуманизма”, стр. 43– 52.
У: Златна греда бр. 4–5
8. Жан Бодријар, “Хируршка естетика другости”, стр. 11 – 12
Ханс – Георг Гадамер, “Из филозофске аутобиографије”, стр. 45 – 47.
У: Златна греда бр. 6.
9. Миеке Бал и Норман Брајсон, “Семиотика и историја уметности”, стр. 161 – 192.
Ролан Барт, “Фотографска порука”, стр. 199 – 227.
Ролан Барт, “Треће значење”, стр. 228 – 237.
Синиша Митровић, “Однос студиума и пунцтума у теорији фотографије Ролана Барта”, стр. 238 – 247.
10. Улазница 179 – 180, посвећена Јовану Христићу
11. Летопис Матице српске, јануар – фебруар, март 2002
12. Филмске свеске 2-3, 2000/2001, Психоанализа и филм

1. Интервју: Роберто Салинас Прајс “ВраћањеТроји”, стр. 42–43;
Догађај: “Бергманова задужбина”, стр. 46
Црква и држава: “ Хришћански политичари”, стр. 49–50.
(у:) НИН 2691

2. “Весељаци из банатског сокака” – Желећи да својим сусељанима у Орловату укаже на погубност пијанчења, Урош Предић је насликао платно “Весела браћа (жалосна има мајка) и доживео грдно разочарење. Ко су јунаци ове чувене Предићеве слике? Стр. 4 – 6
(у:) Политикин забавник 2633

Стеван Молнар

Литературу, посебно лепу књижевност и поезију, прати један незаобилазан чин, без којих оне не би биле потпуне. Књижевно дело написано на једном језику доступно је само онима који тај језик познају. Да би та остварења допрла до знатижељника, реципијената који говоре другим језиком, труде се књижевни преводиоци. Колики је значај тог деловања питање је којим се баве ови редови, подстакнути првенствено личним искуством.
Многи који са резервом или скепсом посматрају чин превода ипак прухватају да преводилац заправо врши пренос вредности. Остаје дилема колико у том преносу преводилац учествује као стваралачка личност. Није спорно да “учествује”, већ “колико”.
Пре написаног, уметничко дело не постоји. Постоји само живот. Преводилац, дакле, почиње од готовог уметничког дела, написаног на једном језику. Задатак традецтеур-а је да његов превод задржи оне вредности које поседује оригинал. Прецизније, дело мора бити поново остварено на другом језику.
Из претходно реченог произлази да је преводилац стваралац ограничене креативности.
Да би се неко бавио преводилаштвом неопходно је познавање бар два језика. Али у књижевном преводилаштву осим језика потребно је и шире познавање двеју књижевности, двеју култура, историја. Свакако да је најбоља комбинација тотално познавање оба језика. Међутим, код Станислава Винавера налазимо овакву белешку: “По неки пут ми долази на ум: можда је за коначно исконско превођење каквог вечног песничког текста претерано познавање оригиналнога језика чак и нека врста сметње!”
У личном искуству проблем је у самом почетку настао услед тога што се превођење одвијало између два потпуно разнородна језика. Подсећања ради, мађарски језик припада уралско-алтајској језичкој групи са осталим финско-угарским језицима, дакле није индоевропски, који корене вуку из санскрита.
Посебна карактеристичност тога језика је да редослед речи има изузетно важну улогу у разумевању смисла оног што је написано или речено. Када су прозни текстови у питању, ова тешкоћа је лакше савладљива, поготово када је смер превођења са матерњег, мађарског на српски. У обрнутом случају посао је много тежи. Тај делић лакоће произлази из већ констатованог ширег познавања културе, књижевности итд.
Код превођења поезије јављају се много сложенији задаци, које преводилац мора да реши. Сви облици песничког изражавања, од слободног стиха, риме, метафора, симбола па до језичких специфичности, изискују дуготрајан, мукотрпан, исцрпљујући рад, не би ли се превод песме показао веран оригиналу. За то је потребан један веома сложен услов: треба песника кога преводите познавати у душу. Треба му познавати личност, сензибилитет, читав његов живот. Како, ако су песник и преводилац различитих генерација? Ако живе у одвојеним временима? То намеће потребу комплекснијег прилаза таквом пројекту. Читању песникових целокупних дела, његове биографије, текстова написаних о њему и његовим остварењима.
Али, када се преброде све тешкоће, често уз стваралачке муке и патње, када се стигне до наума да се креира песничко остварење на другом језику, долази до неке врсте озарења и ослобађања. Тада се обистињује изречена оцена да преводилац остварује преношење вредности уз посредовање преводиочеве личности.
Шта рећи на крају? Преводилаштво, превод уметничког и књижевног остварења, захтева такву замену језика, да крајњи ефекат мора бити сличан ефекту који у читаоцу изазива оригинал.

Саша Д. Ловић

Видех безумног врача на прагу свога смисла
Руком заклањајући очи од свирепе светлости јаве
Гледаше нетремице мене Видех тад да сам сам
Падох ничице “ко човек кога савлада сан”
(“Земља чуда”, 1929)

Знао си да поезија није, како то Рембо рече, само уметност, већ начин како да се живи, и живео си пробуђене свести у машти, највишој стварности и правди која је у нама, живео си живот који представља, пре свега, начин на који си примио непримљиви положај човека, не више.

Још као шеснаестогодишњак сусрео се са поезијом Андреа Бретона и то остаје пресудно за његово схватање поезије и везивање са надреализам. (Андре Бретон – теоретски нуклеус око кога круже многе идеје и креативна активност.) Октобра 1923. за часопис Путеви преводи “Делове из Андре Бретона” (из часописа Литературе), након чега почиње и преписку са самим Бретоном, чије чланке и есеје преводи и објављује коментаре о надреализму за лист Покрет. Године 1924. објављен је “Манифест надреализма” у Паризу, који Бретон шаље Ристићу, након чега следи чланак “Надреализам” за прву свеску новопокренутог часописа Сведочанства. Овај часопис и сам Ристић имају одјека у Паризу. У првом броју Ле Револутион сурреалисме се помињу као нешто на шта треба обратити пажњу. У трећем броју Сведочанстава Ристић објављује код нас први “Пример” надреалистичког писања:

Овај пример надреалистичког писања без икакве тежње за лепим, за разумљивим, само је један чист документ о току непримењене мисли (о њеној игри сликама којима се тек а постериори може наћи симболички смисао и могућност поетске деформације стварности), где ниједну реч није могао променити отклоњени критички надзор…

Веровао си да, у ствари, није немогуће и да се замисли да ћеш се једнога дана спојити с твојим свесним ја и тако променити читав физички и ментални изглед света, као што то Динан рече. Стварао си метафоре које су у себи носиле нешто што је потпуно различито од логичких модела. Стварао си конструкције као ригорозне пројекте сагласности између две људске ситуације и слободних менталних ситуација. Тежио си ка дефинитивном уништењу свих осталих психичких механизама, замењујући их разрешавањем главних проблема живота, истином која долази кроз спроводне цеви подсвести и из играчака спољног света.

Прва збирка песама Од среће и од Сна излази му 1925. а годину дана касније, пошто је дипломирао на Филозофском факултету у Београду, одлази у Париз и упознаје Бретона и остале надреалисте, а и започиње писање тоталне књиге Без мере, која је објављена 1928.

(…)
Ја сам само тај вео на горком прагу дома
Где зид све даље води у шумску панику стубова
Тихо за ноћас прођи крај ових врата
За ноћас свако ће вече крити тај под од лишћа
Нисам ја једини сазнао за разастрту маглу
(“Спаваш ли у телу”, 1928)

Последњи број часописа Ле Револутион сурреалисме доноси “Други манифест надреализма”, на чијем завршетку је штампана изјава о одлучности спровођења закључака који се намећу читањем “Другог манифеста надреализма”, коју, између осталих потписује и Марко Ристић. По повратку у Београд почиње да уређује НИ заједно са Александром Вучом и Душаном Матићем, сарађује са Кочом Поповићем на објављивању “Нацрта за једну феноменологију несвесног” и свих тих година, тридесетих прошлога века, осим што покреће Надреализам данас и овде, часопис, пише и текстове на француском које објављује у париском Ле Сурреалисме ау сервице де ла Револутион (Надреализам у служби револуције), да би му 1938. цео тираж књиге Турпитуда запленило државно тужилаштво.

(…)
Ругам се њеном пустом запенушеном поверењу
жабље очи маштања
њеном сваком слаткоречивом гатању на обали
бљутавог језера где рже црни лабуд
Своју последњу песму од папира та дуговрата папига
без обзира на дан који труне
У вратоломној краљушти сурвавања и пад спотиче се
дрски јодлерски пеан
(…)
(Турпитуда, паранојачко-дидактичка рапсодија, 1938)

После Другог светског рата, у многобројним књигама есеја Марко Ристић прештампава своје и туђе текстове и пише и пише меморијалне есеје, интимни дневник постојања надреалистичког покрета (После смрти Милана Дединца и Андре Бретона, 1966, и Сведок или саучесник, 1970). У књизи Ноx мицроцосмица обједињује своју поезију насталу у раздобљу од 1923 до 1953.

(…)
Видиш ли како се расклапа то време. Из те разјапљене чељусти сија један залеђен пламен вечности. Ту на том ватреном језику прождируће звери зауставило се трајање – у грози, у јези лепоте и страсти – пред нама.
(“Топла звер која је љубав”, 1926, из Ноx мицроцосмица)

Јашући белог јелена с одблесцима злата, изашао си из шуме Шатле и ниси знао шта још знаш и шта знају способни за плач. Свака твоја реч није била само бескрајни искидани низ онога што дефинише њену моралну целисходност. Водио је те је диктат мисли, у одсуству сваке контроле коју би вршио разум, изван сваке естетике или моралне преокупације, говорећи:
“Е цадди цомо л’ уомо цхе л’ сонно пиглиа!”

Драган Стојменовић

Ервинг Гофман, Како се представљамо у свакодневном животу, Геопоетика, Београд 2000.
Нико мени је име, а Нико зову ме отац
и мати, тако сва ме и остала назива дружба
Хомер, Одисеја, 366–367. стих

Далеко од куће, далеко и од тога да је Одисеј тада био у свакодневној и уобичајеној ситуацији у којој се ми можемо наћи. Да ли је баш све тако, као што на први поглед изгледа? Одисејев поглед, или наш поглед. Постоје ли разлике?
Шта у нама буди жељу према сазнању? Одисејев или наш поглед. Сумњајмо у овај други, кад је већ засигурно Одисеј погледао у нас са неописиве раздаљине, а узвраћени поглед постаје права реткост. Овога пута пловимо према књизи која говори о нама, и о томе како се представљамо у свакодневном животу кад Киклоп свагдашњице запрети, нама и нашој дружини, својим “гостинским даровима”. Погледајмо, дакле, нас саме пошто смо отпловили тако “далеко”од славног Одисеја… Ако, и за то, имамо довољно храбрости и жеље?
Перспектива овог дела нам усмерава поглед ка једном огромном панорамском раму – насликаном пространству. Оквиру, у којем је смештено једно од безброј могућих посматрања друштвеног живота, или живљења у обрнутој перспективи свакодневице, позоришне представе у којој све мање има природе емоција и искрености, с све више драматуршких принципа и режије. У нама се одједном открива један неслућени глумачки таленат, нажалост без умећа импровизације. Све има своје границе, па чак и наша самоуверност. И оно што покушавамо да прикажемо другима, и оно чиме хранимо нашу сујету, увек је иста маска окренута споља или изнутра. Увек исте кулисе, исти мизансцен, на позорници је фасада, симулација, идеализација, маска.
“Знање о особи помаже да се ситуација дефинише и омогућава другима да унапред знају шта ће она очекивати од њих и шта би они очекивали од ње. Снабдевени овим информацијама, други ће знати како је најбоље да са особом поступају како би од ње измамили жељену реакцију.”(Е. Гофман, стр. 15)
Примере овакве утилитарности и употребе човека можемо наћи у свакодненим ситуацијама и у безброј варијанти. План је толико лукав да му можемо ставити реп и при том га назвати лисица (парафразирање Едмунда). Не ласкајмо себи да баш све умемо одиграти како ваља. У којој мери можемо убедити друге у погрешну представу о нама?
Нажалост, понекад имамо само једно око и халапљивост Киклопа. У ствари, више подсећамо на барона Минхаузена него на Киклопа. Али, право питање поставио је Киклоп: Ко си ти? Ко је човек? Личност? Ипостас или нешто треће? Одисеј испод овчијег руна или овце испод овчијег руна? Биће да смо људи са људским наравима, манирима и гестовима, са знаковима по којима и постајемо читљиви, који нас приказују само као људе-бића, која су у основи ексцентрична. Оставимо се алегорија и алузија, потребна нам је истина о нама самима. Доста ласкања.

У самим питањима леже корени трагања за човеком, за идентитетом, нама самима онаквим какви уистину јесмо. Претварања и преображаји (сетимо се Грегора Самсе) не умањују бол познања сопствене личности
у нама откривамо друге, у другима себе, други у нама откривају себе… цена претварања је прескупа. Тако долазимо до чињенице да хуманизам покушава да замени хришћанско схватање људског достојанства што је проузроковало одвајање појма личности од теологије. Да ли неки изам може суштински заменити религију, “брижљиво посматрање”, и уметнути се на место једне од основних човекових потреба. Не знамо зашто се непрестано инсистира на томе, када је болест природно стање човеково, и лек упорно покушавамо наметнути сугестијом плацебо ефекта, знајући да постоји, или макар да је постојало, здраво стање човека и да је несумњиво потребна прецизна дијагноза и адекватно лечење. Гофман нас, свакако, преко комплексног аналитичког научног приступа, уводи у оно што називамо формалностима животних ситуација, али на таквој површини можемо очитати саму суштину која измиче социологији, психологији, и другим сродним дисциплинама, која се у овом случају показала као захвална тема антрополога. Инспиративно делује, сакако не само као научни рад, већ као сагледавање суштине живљења. Надајмо се само да ћемо стати на путу који води од маске до личности, и удостојити се познања личности и Свете Тројичности.
Уз Е. Гофмана, за упоредно читање предлажемо: Јована Зизјуласа, Од маске до личности, Андреја Тарковског, Вајање у времену, Фјодора М. Достојевског, Идиот.

Душан Кабић

Баш кад пролеће припрема буђење свих наших чула, тамна страна живота нема слуха за нова буђења. Сва бујна осећања, маштовитост, енергија, у тренутку, заувек, нестала су са Братиславом Петровићем.
Видећемо касније, ако је за утеху (а јесте овом приликом), била је у праву наша умна списатељица Исидора Секулић када је увек у својим надахнутим опсервацијама о животу, износила да “треба стално радити и стварати, од нас самих остаће само прах, али ће нас наша дела вечно наџивети”.
И била је у праву. Нашавши се већ у зрелом стваралачком добу, на половини пута, Петровић нам је оставио значајна ликовна дела.
Завршио је средњу уметничку школу “Ђорђе Крстић” у Нишу, затим Педагошку академију у Скопљу, на крају Ликовну академију у Сарајеву у класи професора Миливоја Унковића. Члан УЛУС-а постао је 1985. године. Долази у Бор и запошљава се у Музеју рударства и металургије у Бору, где ради као кустос Уметничке збирке и руководилац уметничке колоније “Бакар”.
Петровић је био свестран таленат. Оствареним делима доказао је високе домете ликовне обдарености, изнео је снажне емоције, дубоку и луцидну мисао из себе и око себе. О човеку је увек ликовно размишљао и то мултимедијално: уља на платну, акварели, графике, скулптуре, мурал, витражи, фреско-сликарство, примењено стваралаштво.
Овај временски омеђен сликарски опус уводи нас у свет стваралачог напора, исказивања пре свега унутрашњих немира, живота субјекта личног и окружења, присутна је и мисаона опсервација. Осећања и размишљања о човеку и животу исказује кроз особену форму искривљених линија. У разговору вођеним са њим, Петровић то и каже: “У први мах композиција делује неуравнотежено, немирно, пуна некакве слутње и набујале енергије вођене ка ниским страстима, ка разврату… Ипак, све је до детаља простудирано и свесно коришћено да упозори, да спречи.” Иза те графичке доминције у структури композиције, избија у први план боја, коју Петровић кроз тонске односе (топло–хладно), валерски осетљиве конструкције, маестрално хармонизује и тиме испољава танана сликарска умећа. Петровић нас у првом делу опуса упознаје са својим унутрашњим ломљењима, а резултат је тамнија фактура форме и бојених партија на површини слике. Осећа се снажна драматика садржаја. У другом делу опуса палета је нешто отворенија, доминирају светлији тонови. Ипак задржава обрис човека изобличена изгледа и покрета, а присутна је стално препознатљива садржина филозофије егзистенције: има ли смисла живети и оџивети све ово. На самом крају опуса наизглед је све смирено или се смирује, праволинијске конструкције праве смирене односе површина, појављује се све више светлости. Композиције добијају своје планове (мотиви из природе), а у неколико дела, веома успелих, јавља се и вечита тема односа човека и жене.
У овом релативно кратком сликарском опусу (1985–2002), Петровић је успео да нас на најбољи могућ начин упозна са својим сликарским умећем, и то преко мотива: портрета, мртвих природа, пејзажа, жанр-сцена, изведених сликарским техникама: уља на платну, акварела, темпера, цртежа, комбинованих техника.
Изванредно је познавао и графичку технику, скулптуру, витраж, мурал. Ту је испољавао свој таленат осећањем основних ликовних елемената кроз: однос тонова, топлих и хладних, валерска нијансирања, хармонију површине, склад композиције кроз однос планова, ритам, структуру, однос треће димензије, јачину и знак графичких законитости, однос црно – бело.
Свој раскошни таленат рационално је знао усмерити ка организовању различитих ликовних активности у Бору. Од тих активности треба поменути руковођење ликовном колонијом “Бакар” (1985–2002). Стручним вођењем довео је колонију до трећег места у Србији и Југославији по значењу и вредности. Испред су само “Мермер и звуци” у Аранђеловцу и “Тера” у Кикинди. У раду ликовне колоније учествовали су вајари из Француске, СР Немачке, Румуније, Украјине, Грчке, садашњих нових држава (бивше Југославије: Словеније , Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине) и, наравно, Србије и Црне Горе. Све су то данас значајна имена европске скулптуре. Иза њих је остало у културној баштини Бора, Србије, Југославије око 400 вредних уметничких дела. Данас се део њих може видети у екстеријеру борских градских површина.
Ликовна колонија је, понајвише заслугом Братислава Петровића, добила престижну (својевремено) Октобарску награду Бора 1992. године. И сам је Петровић, у два сазива, учествовао у раду Ликовне колоније и остварио дела препознатљиве експресивне форме.
Значајан ликовни таленат алтруистички је преносио у рад ликовног клуба “Мозаик” средином деведесетих, организујући клуб и дајући практичне ликовне савете самоуким ствараоцима из Бора. Неуморан, пун стваралачке енергије, стигао је да учествује и у раду ликовних колонија ван Бора: 1985. “Бранко Шотра”, Титова Митровица; 1992. “Делиблатски песак”, Панчево; 1995. “Мина Вукомановић–Караxић”, Горњи Милановац; 1996. “Цосмиц арт”, Војка; 1998. “Гамзиград”, Гамзиградска бања.
Добија и признања за свој рад: 1985. Сребрна плакета универзитета у Сарајеву, 1988. Откупна награда Југословенског бијенала портрета у Тузли.
Не смемо заборавити јако добро умеће код илустровања књига песама. Имао је сигуран и прецизан цртеж, и дар да осети песничку нит, коју њега претаче. Надахнуто је одрадио збирку песама Тачка Милена Миливојевића, а било их је још.
Петровић се вешто сналази и демонстрира свој раскошни дар и као примењаш. Неколико керамичких форми осликава у радионици познате керамичарке из Бора Анђелке Ковачевић, и то веома успешно. Маестрално је одрадио једну макету за потребе етнолошке изложбе Музеја “Бачије на Дубашници и Малинику”, готово пред сам крај свог живота. Имао је храбрости и први је у Бору 1995. године извео осликану јавну површину, на згради Дома културе у Бору и на згради Дома пензионера, са јасним порукама у садржају и трајним ликовним решењима.
И оно што је најважније за једног искреног, талентованог, свестраног ствараоца – увек је валоризовао своје дело пред гледаоцем, путем самосталних изложби: 1981. цртежи, Сарајево; 1982. цртежи, Сарајево; 1985. слике, Чачак; 1985. слике, Гуча; 1985. слике, Бор; 1985. слике, хотел “Борско језеро”; 1985. слике, Зајечар; 1985. цртежи, Лучани; 1986, слике, Кикинда; 1988. слике, Београд; 1990. слике, Бор; 1992. слике, Бор; 1998. слике и акварели, Бор; 1998. слике, Крушевац; колективне изложбе од 1981. године: Сарајево, Београд, Маглај, Титова Митровица, Мајданпек, Смедерево, Алексинац, Бор, Зајечар, Тузла, Горњи Милановац, Панчево…
Осведоченом ликовном таленту на крају се може упутити критика што је веома брзо трошио тај свој раскош од обдарености. Зато смо остали, средина борска а и шире, сиромашни за остварена ликовна дела већ доказаног завидног естетског нивоа.