Архиве категорија: Одељења библиотеке

Представљање монографије о Кривељу

Недеља, 6. април 2025, 18 сати, Дом културе у Кривељу

Двогодишњи подухват истраживања и документовања прошлости и садашњости села Кривеља са становишта археологије, историје, етнологије и антропологије, индустријског загађења и заштите животне средине окончан је објављивањем рецензираног зборника радова Кривељ (Народна библиотека Бор, 2024) и истоименог веб-сајта, који, између осталог, садржи аудио-визуелне материјале необјављене у штампаној публикацији.

Интернет-презентација села Кривељ и монографија КРИВЕЉ (линкови)

Народна библиотека Бор уредила је интернет-презентацију села Кривељ и монографију о селу Кривељ.

Монографију је уредио библиотекар Драган Стојменовић, а састављена је из стручних прилога сарадника. По речима уредника, монографија КРИВЕЉ (2024) има за циљ што обухватнији опис села и, посебно, трансформацију села услед неуравнотежене експлоатације рудних богатстава са животом и постојањем животних заједница, у претходних 120 година модерно организованог рударења у Бору. Више о намерама и резултатима монографије можете прочитати у уводу књиге.

Линк ка публикацији о селу Кривељ на сајту Дигитални завичај:

http://digitalnizavicaj.org.rs/index.php?query=ispisTextaIzKolekcije&idTexta=447

Линк ка презентацији села Кривељ:

http://digitalnizavicaj.org.rs/krivelj

О Индустријским пејзажима Бора

У новом, 32. броју часописа Флогистон, који издаје Музеј науке и технике у Београду, објављен је текст проф. др Драгана Булатовића о нашем издању Индустријски пејзажи Бора Драгана Стојменовића (Народна библиотека Бор, 2023).

Најављујемо…

Народна библиотека Бор најављује online ЕДУКАТИВНИ КВИЗ, у којем ћете моћи да учествујете, проверите своје знање о граду Бору, његовој историји, значајним датумима, личностима и догађајима и да понешто и научите. Квиз је образовног карактера. Свакога месеца до краја 2025. године реализоваћемо по једну квиз-игру. Прва квиз-игра биће на сајту Народне библиотеке Бор доступна од краја јануара до краја фебруара.

Радно време Народне библиотеке Бор током предстојећих празника

РАДНИ ДАНИ

31. децембар 2024. од 7 до 14.30

3. и 4. јануара (петак и субота) библиотека ради по устаљеном радном времену.

6. јануара (Бадњи дан) Народна библиотека Бор ради од 7 до 17 часова.

НЕРАДНИ ДАНИ

1, 2, и 7. јануар (Божић) 2025.

O čemu to govorimo kada govorimo o… putovanju

Pozivamo vas na razgovor o knjizi O ČEMU GOVORIMO KADA GOVORIMO O PUTOVANJU (prilog kritici teleologije obrazovanja) autora Predraga Krstića i Aleksandra Ostojića.

Razgovor i predstavljanje knjige biće održani u sredu 27. novembra 2024. godine sa početkom u 18h.

Knjiga je objavljena 2023. godine, a izdavač je Institut za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda.

Knjizi (početni deo) u zvučnom obliku možete pristupiti preko sledećeg linka:

РТС :: Радио Београд 3 :: П. Крстић, А. Остојић: О чему говоримо када говоримо о путовању (1)

Predrag Krstić je istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za Medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trinaest godina je radio kao gimnazijski profesor filozofije. Oblasti njegove stručne kompetencije obuhvataju kritičku teoriju, modernu teoriju subjekta, filozofsku antropologiju, filozofiju prosvetiteljstva i filozofiju obrazovanja. Polja njegovog trenutnog profesionalnog interesovanja protežu se od savremene filozofske, društvene, antropološke i obrazovne teorije, preko estetike i književne kritike, do radikalne tekstualne prakse i studija popularne kulture. Pored dvanaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama, autor je i dva knjige poezije i jednog romana.

Aleksandar Ostojić je spoljni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Student je doktorskih studija Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gde je i masterirao 2019. godine sa radom “Clavis universalis kao oslobađanje značenja: Bruno i Lajbnic o beskonačnim mogućnostima saznanja.” za koji je iste godine dobio i nagradu “Dr Zoran Đinđić” za najbolji završni ili master rad iz filozofskih i socioloških nauka. Njegove oblasti interesovanja su filozofija renesanse i moderne(na prvom mestu filozofije Đordana Bruna i Gotfrida Lajbnica) filozofija nauke, filozofija obrazovanja, ali i postmodernistički pristupi, naročito filozofije Mišel Sera i Žil Deleza. Trenutno radi kao istraživač pripravnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu i kao student demonstrator na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu.

Чеслав Милош: ПЕСМА О КРАЈУ СВЕТА

На дан краја света, 

Пчела кружи око цвета драгољуба, 

Рибар блиставу мрежу поправља,

У мору скачу весели делфини, 

Врапци чаврљају у детелини

И змија има златну кожу, као што ваља. 

На дан краја света

Пољем иду жене са сунцобранима, 

На рубу травњака пијанац спава, 

На улици виче продавац варива

И чамац са жутим једром острву се приближава 

У ваздуху трају звуци виолине

И ноћ се звездана отвара. 

А они што чекали су муње и громове

Разочарани су. 

А они што чекали су арханђелске трубе и хорове

Не верују да то већ почиње. 

Док сунце и месец на небу стоје. 

Док бумбари посећују руже своје, 

Док се рађају румена деца, 

Нико не зна да то већ почиње. 

Само седи старац што био би пророк, 

Али није пророк јер брижљиво мора радити, 

Парадајз привезујући говори: 

Другог краја света неће бити, 

Другог краја света неће бити. 

Превео с пољског Петар Вујичић

(из књиге: Апокалипса: теорија, пракса и естетика пропасти света, приредио Горан Станковић, Службени гласник, Београд, 2013)

Саша Д. Ловић: Рефлексије из оштећеног живота

ЂУВЕЧ ЈЕ У ШПАЈЗ

Бојажљиво, Синиша спољним делом кажипрста додирује жицу.
Он клечи поред скроз-на-скроз растављеног шпорета марке „Горење“. Са десне
стране стоји троножац (који му служи као сточић), на њему стоје пепељара, кутија цигарета, упаљач, флаша и полупразна чашица (око ње лете ситне мушице). Синиша је добар
мајстор. Сам је код куће. Жена је повела малог да му купи ципеле. Синиша уздахну,
маши се за чашицу, испи, наточи другу. Гледа растављени шпорет и дође му да заплаче
од муке. Кроз отворени прозор допире весела вриска деце, разуздани звуци народне
музике, разговор комшија са спрата. Он се изнова маши за чашу, испи, лице му се згрчи
у гримасу (ону – после испијене чашице) и онда устаде, оде кроз ходник до чивилука. Из
унутрашњег џепа сакоа (сомотног,излизаног) извади неколико новчаница, па их тамо
и врати. Огрнуо је сако, ставио капу, вратио се у кухињу по цигарете. Тик испред врата,
обуо је мокасине – не сагињући се и изашао из стана.
Мислио је, мислио, док је ходао, и рече себи у браду:
„Свратићу до кума…“
Ногу пред ногу, кретао се Синиша, наизглед бесциљно, гледао излоге незаинтересовано, читао графите које су хулигани били исписали по прљавим зидовима и није
сретао никога познатог.
Тад му на памет паде како кум станује далеко и да би било боље да сврати „на по
једну“ у оближњу кафану, што и уради.
Кафана као кафана, полупразна, задимљена, конобар другарски расположен.
Синиша седе за сто до зида, сам, и наручи клековачу и киселу.
„Извол’те, буразеру!“, рече конобар, стављајући пиће пред Синишу и врати се за
сто, где је пијуцкао са неким брадоњом. Сасвим на другом крају кафане, у углу, неки
сумњиви тип се мучио да запали цигару, низ браду су му цуриле бале. Са десне стране
од њега, такође сам за столом, седео је један изузетно педантни чичица, доброћудан и
сед. Синиша га препозна и одушевљено га позва за свој сто.
Био је то Веља, песник.
Веља лежерно, са неизбежним смешком, пређе за сто, на који стави своје пиће и
табакеру са уграђеним упаљачем, наздравише, испише, наручише.
За столом до улаза седела су три пијана радника и гласно су се смејали, а конобар
и брадоња су се шапатом, за свој рачун, нешто домунђавали. Сумњиви тип је заспао и
цигарета му је догоревала међу прстима. И све је било како треба.
А онда…
У кафану уђоше два Циганина. Један је о рамену имао обешену хармонику, а други
под мишком тарабуку. Приђоше пијаним радницима и весеље је почело. Циганин, онај
са хармоником, срцепарајућим гласом Шабана Бајрамовића запева. Радници се обезнанише.
„Пиће за све! За све!“, викали су, конобар је задовољно трљао руке, Веља престаде
да прича Синиши своје догодовштине из младости и обојица се сетно загледаше у музиканте. Три пијана радника им приђоше, спојише столове. Севдалинке су стизале једна
другу, сви постадоше буразери, брадоња приђе, загрли Синишу и заурлаше колико их
грло носи. Ређала се тура за туром. Сумњиви тип је и даље спавао, док су се испред њега
ређале пуне чаше.
„Још, још, још…“, орило се до после поноћи, кад у кафану уђоше чувари реда. Било
је време да се крене. Остадоше столови пуни изгужваних новчаница, препуњених пепељара и полупразних чаша.
Синиша је прво одвео Вељу, песника, до стана, ту, у близини, а затим карактеристичним ходом кренуо пут својега дома. Пустим улицама одзвањали су његови кораци и
шкљоцање упаљача у његовој шаци.
Пара више имао није, а ни цигарета, па се унервозио. Кад је до улазних врата, иза
неког цвећа, повратио, помучио се са откључавањем. Напокон је ушао и кроз мрак дотумарао до кухиње, где упали светло. Тада је на столу угледао мале, грао, сомотне еспадриле и до њих парче хартије на коме је нечитко било исписано:
ЂУВЕЧ ЈЕ У ШПАЈЗ УЗМИ ЈЕДИ. ЕВО ЦИПЕЛЕ
САМ КУПИЛА ЗА МАЛОГ РАДМИЛА
Синиша је у држао у руци то парче хартије. Окрену се, угледа скроз-на-скроз растављени шпорет и дође му да заплаче од муке.