Боросане
Алтернативна урбанизација у Бору очима других
БЕЛЕЖНИЦА
часопис за библиотекарство, књижевност и културу
специјално издање бр. 2
Специјални број Боросане је штампана публикација и документ реализацијe пројекта Завичајног одељења
Народне библиотеке Бор Алтернативна урбанизација у Бору очима других, у оквиру ширег пројекта
Мапирања интеркултурног дијалога Министарства културе Републике Србије и Кulturnog centra REX.
Програм и штампање ове публикације реализовани су уз помоћ и сарадњу Министарства културе Републике Србије,
Kulturnog centra REX, СО Бор.
Протеза за синхронизацију
„Сећање је само сањалачки план града који сваки пут када га отвориш промени своју структуру…”
Алеш Штегер, Берлин
Манипулација памћењем, реконструкција свакодневице, или можда стварање привида стварности не уклапају се у синтагме са претензијама научног тумачења и оправдавања програма, о којем ће бити речи, и корисних претпоставки проучавања стварности, објективности, егзактности. Oва књига, као идеју и основу, истиче стварање чвора који ће служити као условни подсетник колективном памћењу, које по правилу избегава свакодневицу, емоције, унутрашње искуство, особе ван хијерархија политичке моћи и институција, лична искуства и специфичну рутину свакодневице радника или саморазумљивост „урођене“ пасивности према еколошким проблемима… У распону од конструисања, реконструкције и манипулације до објективности и езактности везује се чвор извесне социјалне поетике, од стране институција и појединаца који учествују у овом програму, прихватајући извесно практиковање поетике зарад подстицања и мапирања једне, за ову прилику апстраховане врсте комуникације – интеркултурног дијалога. Прихватањем практиковања поетике усвајају се „неизбежност метафоре, лингвистичност перцепције, ограниченост мисли, страст идеја, лепота грешке, окови логике, могућности интуиције те застрашујући ужитак случаја.” (Čarls Bernstin, „Poetska praksa“, Polja 461, 2010. g.) Тако се, слободнијом интерпретацијом посредованог мапирања или подстицања интеркултурног дијалога, за ову прилику може метонимично и парадигматски употребити реч БОРОСАНЕ, робна марка и врста женске обуће за рад (произвођача Борово из Вуковара), која ће у новом контексту случајем спојити име града Бора и призвук родно подељене обуће за рад. Њом ће у овом случају бити изражено маскирање институцијалне партипације и теоријског оквира активирања условно непосредног, неопходног и подстицања посредног интеркултурног дијалога кроз институције. При том се, у одабраном обједињујућем називу, може нањушити и забиберена иронија, али је у том случају прихваћена као слободна асоцијација у односу на време обухваћено овим програмом између окидања на фотоапарату и асоцијација забележених у овој публикацији. У том смислу слободан, критички однос према локалној заједници представља прави начин подстицања интеркултурног дијалога кроз институције, из којег, надамо се, произилази свесност (неопходна за било коју врсту реинтерпретације) и самокритички однос према заједници и њеним јавним интересима.
У оквиру пројекта Мапирања интеркулатурног дијалога Министарства културе Републике Србије и Културног центра REX, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор учествовало је са програмом Алтернативна урбанизација у Бору очима других. Основу програма чиниле су уочене реалне потребе попуњавања фонда Завичајног одељења савременом визуелном грађом ослобођеном од контекста пропаганде, политике, истицања хијерархије моћи, афирмативне и декоративне интервенције…, као и покретање интеркултурног дијалога о јавним просторима и потиснутим јавним интересима, од којих је као најважнији истакнут управо – дијалог. Покретање дијалога циљано је подразумевало стратегију и методологију које ће упућивати на сазнајну и критичку праксу у самом граду, преко уметника који ће по први пут боравити и стварати у Бору. Идеја је да се са темом Алтернативна урбанизација у Бору омогући поглед другог, односно других, како бисмо њиховим сликама и интерпретацијама открили локалној средини урбанизоване сегменте, који за саме становнике имају превасходно једну емотивну, интимну, алтернативну оријентацију, најчешће непримећену, заборављену и уобичајену. Реч је нпр. о индивидуалним интервенцијама у јавним просторима, објектификованим емотивним односима према јавним објектима и местима, помоћним стазама, пречицама до одређених места, објектима који су непланирано настали или нестали… Теоријска стратегија саме идеје и циљеви пројекта су:
• Успостављање континуитета у визуелном бележењу изгледа и живота града
• Увођење другачијег, недостајућег документарног, уметничког, критичко-ситуационистичког виђења свакодневице и објектификованог јавног живота града из угла посматрања људи који су по први пут у Бору и који су одабрани експерти у погледу визуелних, концептуалних и контекстуалних уметничких приступа
• Промовисање непримећених или тешко уочљивих урбаних вредности града и објектификација културалне и друшвене стварности свакодневице у Бору
• Покретање интеркултурног дијалога као најзначајнијег конструктивног деловања и интеракције.
Подтекст целокупног програма чини један неискоришћени и потиснути потенцијал условне стратификације „странствовања“, који би се могао применити на целокупну локалну заједницу, ако имамо у виду да је Бор релативно урбанизована средина, најпре рудник, па рударска колонија (францска па немачка колонија), формално град тек после Дугог светског рата, чију већину становништва чине људи који су „дошли однекуд“, трудећи се да превазиђу чињеницу суживота у резиденцијалном агрегату, који је требало оплеменити високим степеном друштвене контроле, урбанизацијом, агитпропом, културном политиком… План је донекле успео, али се деведесетих година двадесетог века почео обрушавати, претпостављамо, управо када су се поједини концепти конструисања националних идентитета и етницитета „одомаћили“, и када се донекле укоренио известан културни идентитет Бора као „индустријског или радничког места“. Општи концепти либерализације друштва и економије свакако су утицали и на једну средину као што је био Бор, донекле променивши основну делатност од које се град до тада није могао одвојити (замислити), а то је рудник и тешка индустрија за прераду руде и обојених метала. Растеже се парадокс бакарних река које отичу и људи који остају… У том тренутку без сувишних речи, претпоставимо, потребан је дијалог… Претпостављене вредности интеркултурног дијалога у поменутим процесуалним условима који су постојали и постоје у Бору, морају се одржавати активним из једноставног разлога супротстављања закуцаном идентитету и стигматизацији којој су склони носиоци моћи именовања. Слобода израза, избор метода и дијалог су, дакле, пресудни за ову публикацију, која ће покушати да приближи стварност, слику и текст свом предмету посматрања и проучавања једнако колико и сваком читаоцу понаособ – могућност јединственог виђења, надамо се сваког пута другачијег од предходног. Надамо се да ће аутори који су учествовали у програму и чији су радови штампани у овом зборнику једнако уживати у фузији сећања, савремености и стварности, тако да ћемо ми који смо били инспирација или тема њиховог стваралаштва бити другачији и други увек када се врате својим радовима или нама.
Посебну захвалност за реализацију овога програма исказујемо појединцима: Небојши Миликићу, Мирјани Јеленковић, Ивици Османовском, Владимиру Радивојевићу, радницима Јаме и Топионице, управнику Јаме г. Петру Пожеги, надзорнику за безбедност у Јами г. Живковић Миломиру, инжењеру у топионици г. Мирославу Ћирићу, новинару Колектива Љубиши Алексићу и институцијама: Министарству културе и информисања Републике Србије, Културном центру REX, Општини Бор, Рударско топионичарском басену Бор, редакцији радничког листа Колектив, Одсеку за урбанизам Општине Бор.
Драган Стојменовић
НЕБОЈША МИЛИКИЋ
Интервју
Ево пројекта који смо заједно смишљали; приведен је, за сада, крају. Да ли смо се разумели у сваком погледу?
Шта да ти кажем… само одлажење/долажење којекуда по свету и нуђење ових или оних идеја, активности, да не кажем рецепата за рад и размишљање може у неком погледу да буде проблематично. Што се мене тиче, а и мојих иницијатива, ето, имао сам срећу да не одрастам само у БГ-у а и мој основни тренинг (геолог/палеонтолог) ме је увек „изгонио” на терен, па то непрекидно путовање, гледање, бележење и дебате, имају неког неминовног смисла ако не и нужде. Иначе, исте проблеме које човек налази у Бору или Калуђерици, наћи ће и у центру Београда, мада можда нису тако „занимљиви” или препознатљиви. А свакако нису подједнако препознатљиви ономе ко живи са њима и ономе ко их угледа по први пут. У томе и јесте важност културне и уметничке размене ове врсте. Сваки дошљак ће видети место на неки нови начин а уметницима је то и посао – да гледају или виде ствари другачије него што је то уобичајено. Румунски уметник Матеи Беженару је, на бијеналу у Тирани, направио врло једноставан рад – јавну чесму. То би можда било врло необично да међу његовим домаћинима није владало уверење да је у Тирани немогуће направити јавну чесму. А можда је његова интервенција сасвим површна, можда заиста постоје суштински и дошљаку не-лако-схватљиви разлози зашто те чесме нема на том месту? Уметничка интервенција је увек и сукоб два начина мишљења о стању нашег света, а без таквог сучељавања та два мишљења скоро да и не постоје.
Има ли неког додатног смисла између овде написаних редова и одштампаних фотографија?
Не знам, нисам много загледао, више сам прелистао ово издање, као нови читалац. Мени су фотографије откриле доста тога, нисам баш имао прилике да залазим по погонима и канцеларијама РТБ-а Бор. А откада редовно долазим овде, дакле од 2001. године, имам једну фасцинацију, реал-утопијску, у вези ултра-модерности борског градског простора и укупног урбаног пејсажа. Потпуно сам, већ годинама, опчињен модерношћу тог града. И, вероватно нисам једини. Не знам да ли на ту модерност да гледам као на раритет, неповратно прошлу друштвену и историјску позицију коју треба некако конзервирати и тиме се и опростити са њеним непремеривим потенцијалима, или га и данас схватати као потенцијал, као живи агенс културно-политичког притиска на становнике или дошљаке? Некада наговарам људе да посете Бор само да би видели како може да изгледа идеални град. Наравно, ни себи ни њима не говорим много о исходишту и цени те урбанистичке идеалности. Тим пре ме интересују коментари и рефлексије који су овде сабрани; давне графике постају нови графити/мурали, поново заузета места фабричких и градских фотографа који налазе људе закопане у просторима и просторијама предимензионираним за данашње поимање радног места или канцеларије, транзицијске приказе уцртане у равнодушне, наводно „пост-индустријске” хоризонте. Они можда склањају ону ресторанску завесу (коју као да смо и француски фотограф и ја искористили да дамо мистериозни тон нашим фотографијама), са разгледаних простора и разматраних чињеница. Дакле, уметници као да долазе у нешто што се, као и толика друга нагло насељавана па расељавана рударска насеља може назвати – ghost city. Ако је то и само површан утисак, подједнако је важан, јер оно како нас други виде саставни је део нашег постојања, размислимо дакле шта смо то наизглед сахранили, а очигледно нам не да мира. Индустријализацију, модерни пројекат, какво-такво самоуправљање? Постао сам личан, можда зато што од недавно имам три локације за обилазак на борском гробљу, али, путовати се ни не може другачије до – лично…
А да, ипак, ти даш себи слободу и прокоментаришеш радове и сам контекст Бора и публикације…
Па кажем ти, што се радова тиче, нисам их много загледао. Има добрих фотографија, уметници су приметили и анализирали те контрасте урбаног и запуштеног; урбаног са запуштеним, мишљеног са заборављеним, „безличног” урбанистичког диктата и у њему затечене свакодневице са пасивизираним или пауперизираним људским наративима. Али више ме и сада занима, питам се, откуд се то све десило, откуд сви ти уметници у Бору?! Они, тако окупљени у ad hoc резиденси пројекту, формацијски представљају неку врсту „незавичајног одељења” у извидници-претходници. Сад је још само потребно одговорити на питање: претходници кога, или чега? Егзотичних туристичких похода на остатке индустријског друштва? Slumminga-а (праксе привременог боравка средњекласних интелектуалаца у осиромашеним радничким или имигрантским заједницама, да би се након тога осећали боље у својим, не толико сиромашним)? Мислим да су сва та питања отворена, али не и најважнија у овој прилици. Сви пролазници, дошљаци, посетиоци неког места заиста наилазе на сплет проблематике којој, могуће, нису ни дорасли. Али уметници имају времена, мотива, често и каквих-таквих средстава да се тим проблематикама, утисцима и коментарима позабаве. Због тога је њихов подухват и занимљивији.
У духу који можемо да препознамо и очекујемо од досадашње сарадње и пријатељства, има ли основа и за даља планирања оваквих активности?
Мислим да би овакав ad hoc резиденси, могао да се установи и као континуирана пракса у Бору. То је мотив и тема од ширег друштвеног значаја; Бор прича причу која није само борска. Ту је наравно колонија Бакар, и то је једна важна борска прича. Али ту је и једна друга непрекидна инспирација, принудни боравак Миклоша Раднотија у борском логору и руднику и настанак „Борске бележнице”. Каква тужна али неуништива инспирација! Заједно са све нестанком његове бронзане статуе са обале језера, која као да је доживела реплику потискивањем једне наше важне уметнице из јавног живота Бора; мислим на Јелену Милетић, чији рад-разгледница Поздрав из Бора има такође неки раднотијевски фон. Дакле, тај ad hoc резиденси, претпостављени борски специјалитет на арт-сцени региона, можда и Европе, био би прави и непрестани повратак фигуре Раднотија, песника, прогнаника, принудног радника, у борску и нашу реалност, не на језерo, где се излетнички нехајно односимо према природним и историјским наслеђима, већ у градску свакодневицу. Копати са дошљацима, некад рударима, данас фотографима, сликарима, писцима, за оним што можемо назвати „боризацијом Србије и региона”. Може да искочи из тог копа и нешто мрачно и нешто сјајно, али барем нас више неће опседати.
И још да додам, ово би био чак пети пројекат који смо у сарадњи са овдашњим организацијама (као што је Ресурс центар) или институцијама (Музеј рударства и металургије, Народна библиотека) реализовали са Боранима и у Бору. Неки од тако реализованих пројеката гостовали су и у Београду, другде по Србији. Ту комуникацију и истраживање смо започели са пројектима Јавна Тајна, Слике транзиције, а можда на најкомплекснији начин наставили са Анкетом са борским радницима. Сећам се тадашњих сумњи појединих испитаника, нису веровали да је проценат бакра у руди тек тако драстично пао, баш тада, пред приватизацију. Ако ни онда нисмо знали шта са тим „самородним” резултатом радничког мишљења, није лоше држати га на виделу, кад је већ ископан. Дакле, копати се мора и ови радови су резултат рада уметника у неколико спонтано формираних смена. Нека сад свако пробира међу њиховим нормама оне највредније комаде и састојке, и прави легуре заједничког мишљења, по своме.
SUMMARY
In the scope of the project Mapping the Intercultural dialogue, managed by The Ministry of Culture of The Republic of Serbia and REX cultural centre, the local department of The Public Library Bor participated with the project Alternative Urbanization in Bor in the Eyes of the Other. In the base of this project, there was a kind of need for acquiring the new and contemporary visual sources and materials not associated with the context of promotion, politics, constituting the hierarchy of the power, affirmative and decorative interventions … so as for the initializing the intercultural dialogue about the public spaces and suppressed public interests, of which the very dialogue was accentuated as the most important. This initiative purposefully implicated the strategy and methodology referring to the epistemological and critical practice in the very town, and the participation of the artists who were supposed to reside and work in the town of Bor for the first time. The basic idea was that the project would enable the other’s and the others’ point of view, so that their images and interpretations would reveal to the local environment those segments of the town that for the very citizens had, above all, certain emotional, alternative orientation, mostly unrecognized, forgotten or too banal. The artists had to explore, for example, individual interventions in the public spaces, objectified emotional attitude toward public spaces and edifices, shortcuts and paths, constructions that had been made or that had vanished by chance.
A broad interpretation of the concept of mediated mapping of the intercultural dialogue or it’s initializing led us to the metonymically and pragmatically used word BOROSANE – a kind of women’s working shoes (made by Borovo from Vukovar), which would connect by association the name of the town and the gender-specific brand. This title is supposed to suggest the masking of the institutional participation in activating seemingly not mediated and necessary dialogue and the theoretical frames of promoting the intercultural dialogue through the institutions.
Freedom of expression, the choice of the method and the dialogue are the core characteristics of this publication, which would try to bring the text and the picture closer to the objects of their observation and investigation, so as to the every particular reader.
Participants in the project Alternative Urbanization in Bor in the Eyes of the Other:
Hervé Dez – French photographer. Since 1992, he has been engaged in creating photo-essays concerning the effects of social, political and economic transition in the countries of Eastern Europe, so as the identity of marginalized spaces and the modes of life of the young adults in the period of their active socialization. His photos have been published in several French, Belgian, and Swiss magazines, and his prints have been exposed on many individual and collective exhibitions in several European countries (France, Albania, Moldavia, Ukraine, Slovenia, Serbia) in which he had worked. Some of his important exhibitions are: Bor-Transition (European House of Photography, Paris); Resolution 1244 (City of Sciences and Industry, Paris); Bitter Transition (Mediateque in Arceuil, France); Paper Machine (Gallery Kamchatka, Paris); Our Dear Neighbors (Mladenovac, Serbia); Dead Season (Genève, Switzerland). In this publication his essay Bor – Melancholy of Happiness can be seen.
Miladin Colakovic – Serbian photographer and the professor at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade. He has been engaged in realizing many works in various visual genres – videos, photography, TV series, and movies. His most prominent works are the movies Say Why Have You Left Me, Normal People, Tomorrow Morning and the documentary Miner’s Opera, all directed by Oleg Novkovic, so as the movies Black Horses and Pale Moon, directed by Ljubisa Samardzic and the TV series The Foxes, directed by Gorcin Stojanovic. The prints in this publication represent his panoramic photos of Bor.
Mark Nozeman – a documentary photographer from Netherlands. He gradueted in 1998 (Cum Laude Bachelor) at St. Joost Academy of Arts, Breda, Netherlands. His works have been published in Dutch papers and magazins or exposed on international photo-exibitions, e. g. on Noorderlicht photofestival. He prefers working on long term projects concerning post conflict or in some way marginalized and isoleted regions in Europe. Commenting his own work, he says that his interest in Bor corresponds to his need to document the everyday reality of Serbian society, otherwise rarely represented in media. He concentrates his attention on the young people and on the mode in which, in their case, the identity and the homeland are connected. He would like his photos to be a kind of comment on everyday reality of Bor from the visitor’s point of view, but, also, a kind of homage to the miners.
Rena Redle has been born and educated in Germany, but lives and works in Belgrade, Serbia. She is interested in critical analyses of intercultural and inter-social relationships, using various media – text, photo and video. Since 2002, she has been working together with Vladan Jeremic, who is not just an artist, but also a critic of the art systems and the relation between art and politics. They are both prominent social activists, participants of many art and activism conferences in all of Europe. They have recently exposed their works in Belgrade, Novi Sad, Paris, Hamburg. For the purpose of the project Alternative Urbanisation in Bor in the Eyes of the Other they have made a series of postcards titled Transitional Justice, which is, actually, digital collage of photos made in Bor and the Zampa Leone’s designs.
Darinka Pop-Mitic – Serbian artist, lives and works in Belgrade. For the purpose of the project Alternative Urbanisation in Bor … she made a mural on a wall of an old house in the old town’s centre, using Djordje Andrejevic Kun’s graphics as her inspiration. To this publication she has contributed with the work, a kind of comics, The Future of the Past.
Marc Schneider, also known as Marko Krojac (Marck the Tailor), Carl Marc S, is a self-taught artist, born in Germany. He lived on the Motor-ship Stubnitz, and now lives sometimes in Germany, sometimes somewhere in ex-Yu, but mostly in Belgrade. His interest in photography dates from 1990. Recently, he has got interested in combining photography with others media. He permanently collaborates with various organizations and groups of artists, the young, marginalized people, and so on. He exhibited in Japan, Serbia, and other European countries.
Djordje Odanovic – serbian photographer and professor at The Academy of Arts in Novi Sad and The Academy of Fine Arts in Belgrade. His contribution to this publication – Tender – is a collection of photos shot in the Copper Mining and Smelting Complex Bor. His photographs explore the bleak reality of the lives of the workers of Bor and the uncertain and unpromising future they face during the transition to capitalism. By using the “double view” technique now popular in photography, he gives us a series of the workers’ portraits alongside “portraits” of the decaying and dilapidated complex, thus achieving a high level of empathy without veering into sentimentality. The ominous interior and exterior shots of the old, ruined buildings and equipment symbolize a decaying social system. By juxtaposing the human and the manmade the author gives the viewer not only a two-dimensional narrative but a complex labyrinth of historical references. The fact that the digital images are printed on aluminum brings us another step closer to the bare metal reality of life in Bor.
Svebor Midzic – lives and works in Belgrade, Serbia. His short essay Weekend in the Drowned World is an interpretation of the position of Bor as former center of an industry that doesn’t exist and can’t exist anymore. Towns like Bor, all over the world, loosing their role in the chain of economic reproduction, have become the objects of artistic interventions and motives in the movies, documentaries, photos, and so on. Moreover, they have become the points that confirm that today’s reality is what recently has been seen as the catastrophe, which further suggests that what was once conceived as the progress is actually a kind of regression of the time and the history. Inspired by Ballard’s novel Drowned World, Midzic ask about the function and the significance of the artefacts left behind during the recession of the history, history that should be re-colonized so that new meanings could be revealed.
Milena Markovic – Serbian play writer, script writer and poet. Her plays Pavilions, or where I am going to, where I am coming from and what’s for dinner, God had mercy on us – the Tracks; The Orphan Simeon; The Wood Glitters; The Ship for Dolls; White, white world won many prestigious national and international awards and has been or are to be on the repertoire of the theatres in Belgrade, but also in Poland, Germany, Austria, London … She wrote the scripts for Oleg Novkovic’s movies Miner’s Opera and Tomorrow morning, the latter of which brought her awards on festivals in Alexandria, Minsk and Soko Banja. She has also published four books of poetry: The Dog which has Eaten the Sun, The Thruth is in the Heat, The Black Spoon and The Bird’s Eye on the Fence. His contribution to this publication is a poem from The Black Spoon.
Nebojsa Milikic – programme coordinator in REX cultural centre. In the interview he has given for this publication, he, as a partner and accomplice, comments the very project Alternative Urbanisation in Bor… and its effects and further applicability, so as the status, or the mission, of culture and artists in Bor.
Violeta Stojmenovic
