У чланку ЖЕНЕ БОРА ПРИПРЕМАЈУ ПРОСЛАВУ 8. МАРТА (раднички лист Колектив, број 4, 1948. година, стр. 2) – у чланку и друштвеном кулоару иза чланка – нема данашњих слика хистерије осмомартовских вечерњих тоалета, празничних планова за прељубу, као постојаног калема селективне класне надградње, нити наговештаја петочасовних ранијих излазака са посла зарад колмовања свемогућих фризура и психофизичке припреме за следујуће епско преједање и ништење алкохолом, нити цитата колоквијалних и теоријских преподневних препирки у вези са плимом надолазећег менија, нити има слика и некаквих призвука десантних јединица продаваца еротских чарапа, кармина или фејк парфемских вода, које опседају болничка одељења или управне департмане општине борске или зборнице градских школа или заједничке радничке просторије у руднику или предсобља уцвељених институција. Нема раскошне и слатке потрошачке психоделије осмомартовских свечаних прослава, нити бесвесног ништења идеје о жени кроз општу патетику, нити кафанске носфератуовске атмосфере фаталности и грча последњег и безграничног времена, жена.
У непотписаном чланку пише да самосвесне жене тога раног послератног времена празник дочекују пуне радног полета, који се има трошити плански, са циљевима који се тичу развоја заједнице, града, друштва и државе, у складу са постојећим плановима. Оне су представљене као храбре и идеолошки освешћене освајачице загарантованих али неуручених слобода, кроз учествовање у свим сегментима друштвеног живота као простора у који им је приступ гарантовало једно апстрактно и у социјализму достигнуто вредносно мерило – принцип равноправности. Та своја права оне завређују тако што раде и свој празник оне проводе мерећи своје радне учинке према учинцима својих другарица, како у суседном колективу и у сопственој земљи, тако и у свету. Занимљиво је и једно за данашње услове искрено и неусиљено помињање и третирање појма „демократија“: постојала је Светска федерација демократских жена, која је инсистирала на окупљању жена око протеста против светских колонизатора и планетарних војски кроз антимилитаризам, демократизацију и уравнотежење националниох држава на принципима једнакости и солидарности. И Боранке су биле део тог високог активизма. Жене су се озбиљно бавиле политиком и то оном животном, на великим позорницама својих малих живота. Данас се, напротив, у језику осмомартовског духа, место појмова слободе и демократије користе појмови: Prada – night, пуњена пљескавица и Јована Јеремић. Боранке су, тога времена, биле део тога борачко-демократског света. Тако пише у овом чланку и нешто се очигледно десило. Или се није десило баш ништа.
Жене тадашњег Бора радиле су на изградњи водовода и на грађењу станова. Пошумљавале су град. Основале су и опремиле јаслени простор за децу. Специјално за 8. март, обукле су у нова одела десеторо борске деце. Оснивале су бројне читаонице и тамо се заиста и читало, групно и посвећено. Куповале су књиге за мале градске књижнице. Било је доста библиотека, и у граду, и у фабрикама. Антифашистички фронт жена организовао је за мајке предавања из педагогије, зарад квалитетног васпитавања деце. Када је дошао Празник жена, оне су се свега тога сетиле и премериле су да ли су могле више. Да ли смо могле више?, питале су се. Да, могле смо, да смо биле боље организоване. Уз изградњу града и подизање друштва, имамо још један задатак. Опредметити саме себе. То је био дух тога времена.
(Раднички лист Колектив чланови Народне библиотеке Бор могу читати у штампаном и дигиталном издању.)
Горан Миленковић
