Архиве категорија: Одељења библиотеке

Периодика и посебни фондови, ТЕМЕ

Блумберг случај

У New York Times-у од 25. марта 1990. године објављен је кратак чланак о хапшењу четрдесетједногодишњег мушкарца у градићу Отумва (Ottumwa) на југоистоку државе Ајова. Он је ухапшен и оптужен за крађу око 11000 вредних књига и докумената, који су пронађени у његовој кући и чија је вредност процењена на чак 20 милиона долара. Наведено је име осумњиченог – Стивен Кери Блумберг (Stephen Carrie Blumberg). Коју деценију доцније, чињеница је да не постоје ниједан пажње вредан и релевантан преглед историје библиоманије или студија о унутрашњим и спољашним аспектима отуђења књига која на достојан начин не узима у обзир величину Блумберг случаја, за који се често и вероватно с правом тврди да је случај највеће, најзвучније и најутицајније крађе књига из јавних библиотека у XX веку који је смислио и реализовао неки појединац. Под утицајем овде се подразумевају практични закључци којима су се касније занимали они који се у библиотекама, на универзитетима и у институтима баве смишљањем и организовањем функционалног чувања и обезбеђивања грађе – да им се Блумберг више не деси.

Бројеви су касније, без штете по репутацију случаја, унеколико измењени. Вредност украдених књига процењена је на 5,3 милиона долара, број књига утврђен је на 23600, а познат је и апроксимативни број библиотека које су биле ојађене дејством Блумбергове пасије – укупно њих 268. У драми су учествовале библиотеке из четрдесет и пет америчких држава, две канадске провинције и дистрикта Колумбија. Док су књиге и рукописи могли бити тачно избројани, број библиотека које су невољно учествовале у случају на крају је испао приближан. Блумберг је акрибично уклањао све оно што би књигу могло везати за место где је чувана: печате, металне додатке за провоцирање алармног система, ознаке порекла и слично. Библиотекари су касније или препознавали књигу као своју, или су ћутали зато што им је било непријатно признање чињенице да је један mainstream библиоманијак опљачкао и њихову библиотеку, па известан број јединица из Блумберговог фонда још увек спава у депоима Бироа. Неки истраживачи полугласно тврде да је Блумберг имао своје место за одлагање плена и негде на југозападу, тако да је број отуђене грађе можда и већи. Свакако да су сви – и медији и истражитељи и политичари и библиотекари и грађани – постављали једно важно питање: како је могуће да један човек украде и пред носем библиотечког особља и локалних полиција изнесе преко 19 тона књига и рукописне грађе, а да то нико не примети?

Стивен је рођен 1949. и у живот је ушао са сигнификативним педигреом. Мајка му је била насилна шизофреничарка, која је била уверена да јој се преко радијског и телевизијског програма шаљу важне егзистенцијалне поруке. Отац је после Другог светског рата патио од посттрауматске депресије и једаред је отишао код свог психијатра да би му изложио идеју о убиству сина и себе. Баба је била психотична алкохоличарка, а деда је био хоспитализован због нервног слома. Прадеда је, ипак, био предани колекционар, после којег је остала пристојна гомила разног смећа, али и понешто од вредних ствари. Стивен је био нежан и интелигентан син и унук, уз то тих, чудан и повучен. Успео је да се у детињству емоционално зближи са неким од поменутих својих рођака, па му је после њихове смрти остао редовни годишњи приход од 70-ак хиљада долара. Из ране младости од помена вредних епизода потребно је имати у виду његов привремени боравак у психијатријској установи (1965–1969), будући да му дијагностификован неки облик делузивности (суманутости). Школа му није ишла од руке, а битно је рећи да је он тим образовним падом свесно руководио. Одрастајући није напуштао свој дозу психијатријско-колекционарске чудноватости, па је временом развио опсесију према ликовима и обличјима викторијанске културе. Улазио је у напуштене куће, из којих је крао старе кваке, држаче за лустере, комаде намештаја, витраже. Разлози за скупљање су били стриктни – заштита и борба против пропадања. Из тог наслеђа занимљиво је поменути и детаљ да се никада није купао (осим када је с намером наступао и појављивао се под именом неког од позајмљених личности), његово интимно рубље стриктно је чинио вунени програм, носио је у личном багажу увек око пола килограма чистог злата и један стари викторијански пиштољ (после је тврдио да из њега никада није пуцао). Упадао је у трошне куће, крао је локално: и предмете, па и књиге, и мапе, које је касније продавао дилерима. Жеље су се кристализовале – драга му је била прошлост, нарочито оно што се назива американом, а што је он сматрао запуштеним, незаштићеним, препуштеним пропадању и заборављању. У сакупљању се руководио списком књига који су саставили колекционари књига 1945. године, а који се односио на Калифорнију. Поред америчке историје и културе, најужа његова интересовања тицала су се архитектуре, историје градова и историје штампе.

Када је схватио да му редовна годишња примања омогућују да путује и шири жетвена поља своје жеље, предао се аналитици и планирању. Тада су кренули пустоловни одласци у библиотеке, нарочито оне велике и богате, државне и универзитетске. Претпоставља се, од стране неколиких истраживача, да је у библиотеке улазио користећи се зубарским алатом, крађом кључева, прескакањем кавеза који су окруживали лифтове и ноћивањем негде унутар фондова библиотека. Није био образован (није окончао ни средњу школу), али је био пажљив посматрач и проницљиви аналитичар. Посматрао је, пратио, импровизовао и сналазио се. Оно што је сигурно је то да је Стивен Блумберг приликом једне посете библиотеци Универзитета у Минесоти пронашао изгубљену картицу на којој је било одштампано име професора психологије Метјуа Мекгија. Са том картицом, окупан, обучен у шарена ексцентрична одела, елеквентан, ауторитаран и срдачан, улазио је у бројне библиотеке и оперисао. Прихватили су га као професора и симпатичног зналца. Обично је у библиотеку улазио у огромном капуту, на којем су са унутрашње стране били пришивени огромни џепови. Са собом је носио комплет жилета и мали контејнер лепила. Исецао је странице, одстрањивао печате, лизао лепак док се маркица не би одлепила. Уписивао је на место маркице ситне цене, да би касније библиотекару, евентуално, показао како је књига купљена од неког ситног дилера. Износио је у једном маху и неколико књига.

Књиге је односио у свој дом и пажљиво их смештао у полице. Имао је свој систем ређања књига, делом заснован на Дјуијевом (Melvil Dewey) децималном систему, који је памтио и разрадио. Наводи се да је имао своју колекцију инкунабула, коју је сабрао у свега три године преданог лоповског рада, као и колекцију сувенирских регистарских таблица. Књиге и остало уредно је сложио на четири спрата своје куће. Један део књига, у тренутку хапшења, налазио се у складишту у Омахи. Стивен Блумберг био је пажљив према књигама и опрезан у својим операцијама. Детективи, наводи се у чланку Washington Post-а из априла 1990, ушли су у кућу од старе црвене цигле у улици Џеферсон. Блумберг је обећао да неће пружати отпор. Прегледали су кућу. На првом спрату налазила се адамсовска колекција старог намештаја, златних новчића, оријенталних просторки, лампи. На другом је почињало царство књига – књиге су испуњавале све, чак и тоалете, а зидови су пажљиво били испуњени од врха до дна, тако да није остављен ни педаљ неискоришћеног простора. Кажу да су иследници говорили да је мало људи у историји волело ретке књиге више од Стивена Блумберга. Проблем је био у томе што их је он превише желео. Нису пронашли назнаке да је имао намеру да их продаје. Колекцију је градио за себе, мислећи вероватно више на судбину књига, него на судбину властите савести.

Раније се десило тако да га је библиотекар библиотеке Риверсајд Универзитета Калифорнија пронашао у забрањеном делу фонда. Збунио се, прогутао гумену маркицу. Претресли су га, нашли алат, пола килограма злата. Добио је условну казну и примирио се. Међутим, истрага је ишла из неколико праваца. Прво је у пар година гоњен професор Мекги, а онда су детективи повезали ствари. Ухапшен је, након што га је издао блиски пријатељ у замену за залог негоњења, и осуђен на 71 месец затвора и 200000 долара казне. Изашао је раније. Казна је још обухватала и то да је морао да се као осуђени крадљивац културних добара као такав представи при уласку у сваку библиотеку или књижару, као и обавезу да мора да буде претресен при изласку из њих. Такође, није смео да улази у напуштене куће. Ухапшен је, због кршења условне слободе, још два пута, прво средином деведесетих, а онда и 2003. Након тога, према доступној литератури, губи му се траг.

Један од детектива који су радили на случају закључио је да Стивен Блумберг због крађе културног блага свакако заслужује своју казну и своју репутацију. Међутим, додао је, не треба бити тако строг према њему као што се може бити строг према некоме силоватељу или убици. Блумберг се према књигама опходио са поштовањем. Окончањем случаја неће заспати, већ ће се продубити пажња библиотека, која мора да буде усмерена више ка ефикасном чувању грађе. Блумберг, тако, јесте лопов. Али није зао човек. Препостављам да је са одмицањем времена и метаморфозом Блумбергове људске судбине у судбину Блумберга као књишког лика и чињенице из историје књига и библиотека, до таквог закључка све лакше доћи. Али, наравно, закључци се не тичу само тог, само тог једног од многих битних питања којима се данас може бавити хуманистика.  

Пише: Горан Миленковић

Периодика и посебни фондови, ТЕМЕ

Бланд, картоманијак

На прелазу између два миленијума, тврди се у академској литератури, у САД живело је око 10 000 сакупљача старих карата и мапа. Тај мали свет, у којем су своје страсти трошили и своје игре играли дилери и опседнути картофили, имао је неколико раширених и популарних закључака о самоме себи. Пре свега тај је свет признавао своју тамну и никада задовољену страст, управо опсесију. Њу су стављали у шаблоне психолошких, социолошких и психијатријских знања. Картофили су, наводно, махом из начетих породица и намучени траумама детињства, па се у свету колекционарства они посредно проналазе у процесима реконструкције сопства, а у старости мапа виде отворени улаз у прошлост којом би, као власници, макар симболички могли да владају.

Ово је кратка прича о Гилберту Џозефу Бланду Млађем, који је, изгледа, био тачно такав какав би морао да буде да би била потврђена наведена нота о патологији картофилских личности. Родитељи су му се развели када је имао три године, да би га потом очух физички злостављао. После завршеног факултета придружио се америчкој војсци у Вијетнаму, претходно се суочивши по први пут са законом због вожње украденог аутомобила. Из рата је изашао жив, али са посттрауматским стресним поремећајем, који се надовезао на базичну депресију којом је био дарован од живота. Оженио се и убрзо оставио породицу, у међувремену се неколико пута сукобивши са силом закона. Коначно, одлежао је три године због коришћења лажног идентитета и злоупотребе средстава која су била одобрена од стране америчких власти за потребе оних који немају посао.

Почетком деведесетих, са другом супругом отворио је радњу са рачунарима, која је пропала и увалила их у дугове. Тих месеци купио је ствари напуштене у депоу за складиштење. Међу њима су биле и неке старе мапе. Неко му је дошапнуо да је посао са картама исплатив и тако је све кренуло. Господин и госпођа Бланд отворили су радњу Antiqve Maps and Colletibles у Палм Спрингсу на Флориди, да би покрили дугове и испратили Бландову коцкарску пасију, још један украс његове нежне и целовите личности. Проблем са старим картама је био у томе што оне нису расле на флоридским палмама. И тако се Бланд досетио и кренуо да посећује америчке библиотеке. Тамо је, претходно се распитавши о потребама колекционара, исецао металним резачем карте из књига и износио их из библиотека да би их касније продавао клијентима.

У само неколико година, Бланд је посетио све најбитније колекције ретке картографске грађе, укључујући и ону која се налазила у Вилсоновој библиотеци при Универзитету Северна Каролина. Касније, библиотекари и кустоси су га описивали као човека без запазивих особина, средњег по свему, по годинама, по изгледу и навикама, те тако и непрепознатљивог и замењивог било којим студентом који је улазио у истраживачке или читалачке дворане. Био је чист, тих, није таласао, привлачио пажњу, облачио се безбојно, имао је безбојно и свакидашње лице и наликовао је највише на празнину. Као такав оперисао је у библиотекама и са слабијим и са најјачим обезбеђењем и излазио из фондова понекад и са десетак уредно сакривених исечених карата из књига и фасцикла. Каткад је његово мајсторство постајало вредно помена као неко мало уметничко дело – умео је да у инвентар недостајућих карата у књизи упише описе карата које је управо он у том тренутку исецао и то тако да изгледа да им се траг губи у далекој прошлости. С друге стране, иако је имао уредне акредитиве, покривене неколиким псеудонимима, чудио је купце својим несналажењем у свету акутних вредности старих карата. Али, Бланда је интересовао само новац, па је тако и прихватао прву или другу понуђену цену. Штавише, био је постао познат због невероватно ниских цена, али и због раскоши својих продајних колекција. Уколико би га питали да ли нешто има, понекад би рекао да нема, тренутно. После пар недеља, чему је претходила посета одређеној колекцији у библиотеци, где би из атласа и књига исецао тих година жестоко тражено благо, звао би потражитеља и извињавао се како је погрешио и како је карту заправо већ поседовао.

Ухваћен је у Балтимору, када је дежурни библиотекар приметио како Бланд исеца карту из књиге. Пратили су га кроз град и ухватили, а он је претходно бацио у грм своју спиралом увезану бележницу, у којој су пронађене три карте вредности око 2000 долара. И извукао би се са казном гротескно неодговарајућом величини злочина да библиотекари нису у поменутој бележници нашли запањујуће податке о именима и ценама старих карата и библиотекама у којима се могу наћи. Било је довољно да потраже неке од њих и да открију да тих карата више у књигама нема, као и онај податак да је књиге из којих су карте исецане јесте користио главом Џозеф Бланд Млађи. Ухапшен је од стране Федералне обавештајне службе у Палм Спрингсу, пошто је претходно покушао да сакрије трагове гашењем своје радње.

Бланд је био украо између 150 и 250 старих мапа, чија се вредност процењује на око пола милиона долара. Биле су то карте САД, старих њених држава, земаља широм света, Северног пола. Фигуративно, украо је и држао читав свет у рукама.Осуђен је на 17 месеци затвора и новчану казну од 70000 долара јер се обавезао да ће сарађивати са библиотекама и стручне службе саветовати о начинима заштите од крађе. Многи су били запрепашћени благошћу ове казне, а њена незнатност директно се повезује са непостојањем свести друштва и правосудног система о правим вредностима картографске грађе, начелно свега што се тиче света културног наслеђа.   

Пише: Горан Миленковић          +Ur2���

Периодика и посебни фондови, Препоруке за читање

Academico

Десило се тако да је неки мање познати швајцарски књижевник, пишући из Милана „познатом историку“ Милеру, поменуо и Стјепана Зановића, који ће бити главни јунак ове наше препоруке за читање. Година је 1772. а Стјепан, млади литерат из „Далмације“, затечен је у нереду радне собе како крај угашена камина и крај огромне боце воде седи косе пребачене преко лица, укочена погледа, говорећи да је сада, када је Волтер остарио, а Жан Жак (Русо) више не пише, остао само он да људима каже истину. Сомнабулна величина ове редукције при којој се одстрањују највећи умови европског просветитељства и хуманизма да би се у немогућем светлу лажи приказао један дрски виртуоз живота, само су епизодица у невероватној историји постојања овога човека, који је живећи у другој половини 18. века и шпартајући Европом као заводник, криминалац, кривоклетник, фалсификатор епских размера, исписао једну од занимљивијих прича балканске и европске књижевности и културе.

Стјепан је рођен у Венецији, а његов отац је конте Антун Зановић, Будвљанин. Отац је 1766. изгнан из Венеције због организовања забрањених хазардних игара. Брат Примислав ни са ким другим него са Казановом опијао је и пљачкао некога енглеског лорда, па је стога био протеран, као и Казанова, из Фиренце. Фиренци се, претходно, Стјепан покушао да наметне као песник. У своју књигу песама, он је уврстио и сонет некога наводног италијанског песника, у којем се слави писац књиге и који је, заправо, дело самога младога Зановића. У то време назвао се academico, као наводни члан фирентинске уметничке академије, мада на њеном списку никада није могло да се нађе његов име. После ситних и крупних али непрестаних катастрофа са дуговима и срамне епизоде са језуитима, која је, изгледа, била језовита, на ред долазе крупни епски фалсификати. Прво је открио европским владарима да је он, уистину, Шћепан Мали Црногорски, убијени и обезглављени краљ који је срећном преваром остао жив. А онда се пронашао и у фантазији да је он једанаести праунук Скендербега, те да је тиме предодређени претендент на земље и поседе Црне Горе и Албаније. С тим намерама пише Фридриху II, проводи време са Огинским, претендентом на пољски престо, дописује се са Катарином Другом. Своја писма и преписку са европским владарима објавиће у оквиру књиге Турска писма, коју Милорад Павић пореди са Монтескејовим Персијским писмима. Глас о његовим фаслификатима и непочинствима шири се Европом, па мора да се брани. Каже, порекла сам католочко-римско-апостолског, али што је важније, ја сам филозоф. Ипак, протерају га и из Берлина, па у Риму ступа у љубавну аферу са остарелом али још увек лепом и фаталном бабом леди Кингстон, која ће, лаке финасијске руке, помагати „албанског“ момка до краја живота (леди Кинстон ће бити романескни прототип за два Текеријева женска лика). Стјепан је гоњен и осуђен у одсуству у Венецији. Крстари полуилегално Немачком и Белгијом. Пише америчком конгресу са саветима за организовање државног и политичког живота. Меша се у најављени рат између Холандије и Аустрије, мешетарећи и обећавајући за новац војску лудака, Црногораца и Албанаца, који руше све пред собом и слушају само њега, а не на пример Његоша, којег је срео у Бечу. Условљава државно веће Холандије, у којем се јавно читају његове бестидне и скупе понуде. У време мира, који је убрзо склопљен, коначно заврши у затвору, из којег пише патетична и молећива писма својим заштитницима са Острва и из Прусије. На послетку, последњим иметком, паром златних дугмади, подмити стражара, овај му донесе врч вина, попије га и потом себи пререже вене, те га ујутру нађу у крви, мртвог. То је био крај Стјепана Зановића, човека који је био песник, мислилац, аутобиограф и путописац, који је мењао идентитете као љубавнице, који је имао дар да своје фаслификате изводи на високом нивоу и постане партнер многим европским владарима, иако је са своје стране имао само голу митоманску страст и строгу и делотворну вештину лагања.

Много више детаља ове сочне и узбудљиве приче можете наћи у есеју „Стјепан Зановић, алазон са наших страна“, који је аутор Петар Џаџић објавио 1987. године у књизи Homo Balcanicus, Homo Heroicus. Алазон је стари термин, поменут још у првом веку у расправи Tractatus Coislinianus, сродној Аристотеловој Поетици. Појам је оживео Нортроп Фрај у оквиру своје Анатомије критике, у којој се, укратко, помиње као име комедиографског типа варалице, у пар могућих значењских варијанти, а Џаџић га употребљава у значењу „митоман“. Изгледа да је појам трансисторијске природе, заправо, можда је најбоље погледати данас око себе. Када се читалац појмовно опреми, сигурно ће, у оквиру генерације или у оквиру друштва, или нације, или културе, препознати знамените примерке. Есеј у закључном делу смешта појаву алазона Стјепана Зановића у релевантан психолошки и културолошки оквир, тако да осим бизарних и зачудних чињеница из живота овога пустолова, могу да се протресу и донесу и неки темељнији закључци о природи људи са Балкана.

Периодика и посебни фондови

Fake News и дигитална писменост

Будући да су се библиотеке широм света нашле у ситуацији да у неком тренутку, услед пандемије, смање обим својих услуга или чак затворе врата за своје кориснике, велики део посла библиотекара пребачен је у облик рада од куће. Наравно, библиотекари су се брзо упитали како моделовати прелазак услуга из физичке и непосредне у дигиталну и посредну, које се смернице могу кристализовати из бројних искустава библитекара, да ли ће тренутак престанка пандемије значити и престанак функционисања новоуведених пракси и сл. Стручњаци Школе за библиотекарство и информацијску науку Универзитета Јужна Каролина покренули су страницу Librarian. Support с намером да напоре библиотекара учине доступним. Са ове странице овом приликом вашој пажњи препоручујемо вебинар „Post-Truth: Fake News and a New Era of Information Literacy“ који је посвећен унапређењу информацијске писмености и то у смислу развијања могућности за препознавање тзв. лажних вести, којих су данас у ситуацији пандемијске информационе хиперкризе пуни медији, понекад они које контролишу власти држава, а посебно они који су дело оваквих или онаквих група или појединаца, углавном на друштвеним мрежама или у оквиру таблоида. Нагласак овог хтења односи се на стицање неопходних знања које ће помоћи библиотекарима да у својим заједницама помажу људима у дисеминацији информација. Претходно питање је, свакако, да ли светске владе плаћају библиотекаре да се баве изабирањем и вредновањем информација и едукацијом заједнице или их плаћају да информације складиште и о њима ћуте. Вебинар је на енглеском језику.

https://librarian.support/this-is-a-test/

Периодика и посебни фондови, Препоруке за читање

Oto Oltvanji: PRIČA „Licemer“

Oto Oltvanji (1971, Novi Sad) je pisac, prevodilac i stripar. Na policama biblioteke u Boru možete naći sledeće njegove autorske naslove: romane Crne cipele (2005), Kičma noći (2010) i Iver (2015), kratku prozu za decu Kako sam postao detektiv (2019) i priče u okviru izbora ili unutar časopisa. Takođe, brojni su naslovi koje je Oto Oltvanji preveo sa engleskog jezika (Džonatam Letem, Džordž Pelikanos, Lucijus Šepard itd.)

Ovde uz dozvolu autora prenosimo njegovu ranu priču LICEMER iz 1996. godine. Da biste pročitali priču, sledite vezu.

http://www.datavoyage.com/sfbay/novel/licemer.htm

Периодика и посебни фондови, Препоруке за читање

Preporuka: „GAUČO“ Huga Prata i Mila Manare

Priča Huga Prata vodi nas u Argentinu na početak 19. veka, na čijoj se obali sukobljavaju uskomešane sile tadašnjih imperijalista, Engleske i Španije. Očekivano, u pratovskom umetničkom i pripovedačkom smislu, u njenom središtu nije kruta istoriografska građa, niti su to velika imena pomenutog vremena. Centralno mesto, na pozadini na kojoj se smenjuju oficiri, članovi masonskih loža, praznjikave i sračunate aristokrate, pripada malim ljudima: dobošaru Tomu Braunu, irskoj osuđenici i prostitutki Moli Maloun, Grbavcu, crncima, grubim muškarcima, obuzetim i vođenim nesputanim nagonima, od kojih je onaj seksualni dominatno prikazan u stripu, devojkama koje se podaju što zbog putenih slasti, što zbog toga što smatraju da im je u igri sticanja slobode i prava na život jedino telo ostalo kao dobar zalog. Takođe očekivano, dominatna osećanja nisu čisto epska, militarna ili herojska, niti su naglašeno upućena na razgranatu naraciju i na oduševljavanje epizodičnošću i sjajem etapa u životima – ona su setna, ocrtana prolaznošću, tugom, strašću i umiranjem, izrasla sa mirnih otoka margine na kojima, izbledela i mirna, još uvek, makar u sputanoj i umornoj retrospektivi, bivaju zapljuskivana mrkim morem istorije. Manarin crtež je istovremeno i duboko stvaran i toplo senzualan i majstorski ikoničan u svojim tretiranjima skliskih pojedinosti koje se cede sa margina prikazanog.

    Периодика и посебни фондови

    Смирило се, све је стало… (Зоран Војводић 1972 – 2018)

    Пише: Горан Миленковић

    У пролеће 2017. године, у читаоницу Одељења посебних фондова и периодике, ненадано, ушао је мој друг из детињства, Зоран Кића Војводић. Као дечаци од шест, седам година, заједно смо провели цело лето 1980. године, у Злоту, селу у којем је тада живео са родитељима и братом. Касније, када нас је живот обојицу упутио на различито досуђене стазе, сретали смо се, срдачно и ретко, у граду Бору, где је он радио као саобраћајни полицајац. Неупоредиво више, у библиотеци сам сретао његовог оца, песника Марка Војводића.

    Зоран Војводић, саобраћајни полицајац, дошао је у библиотеку као песник, носећи са собом несређени рукопис својих песама. Потражио ме је с опрезно изреченим предлогом да рукопис, који је имао радни наслов „Горење живота“, прочитам, да уколико има разлога саставим о њему кратку критичку белешку те помогнем да будућа књига прође кроз штампу. Претходно је требало да се изнедри једна усмена потврда базичне сувислости тих стихова. Своју поезију поставио је вредносно у разговору врло ниско, а рад у вези са њеним објављивањем представио је као за професионалног читача непријатан терет, за чије би ношење ја требало да будем награђен и којем не би требало да се посвећује ништа више од минимума формалне пажње. Без изузетка, силио се да ниједним гестом или речју не да тим стиховима било шта осим онога што заслужују. Сматрао је – тачније је да то није сматрао он, већ други – да им, ваљда, осим смеха и ниподаштавања, ништа друго и није могуће дати.

    Радили смо повремено, озбиљно и предано унутар корисне тишине и медитативне сигурности градске библиотеке. Утврдили смо корпус, ушли смо у песме и кренуло је мукотрпно клесање речи. Негде пред зиму, дошли смо до првих питања о структури и значењима евентуалних делова или циклуса. Израда његовог домаћег задатка у тој етапи приређивања књиге из неког разлога била се одужила. Дошли су већ пролеће и лето, мислио сам да су га привремено од бављења поезијом одвукли посао или његове другарице пчеле. Понекад сам га, возећи ауто кроз град, погледом тражио по улицама. Вест о смрти Зорана Киће Војводића означила је крај свега.      

    Прича о песнику Зорану Војводићу у једном виду представља просту конвенцију сукоба голе силе једне поезијом и уметношћу некултивисане средине и усамљеног појединца који из темељне нужности и ради суштог заокружења целине својег људског бића ради то што песник иначе ради са речима, њиховим значењима, звучањима и осећањима. Довољно опрезан да се тој грубој средини не објави као песник и интимно окренут неодложним законима и потребама властитог унутрашњег света, распет, са маском за друге, на једној страни, и истином за себе, на другој, покушавао је да искорачи и некако споји та два света затечена у мучној завади. Осећам у овоме некакво лично задовољство, а сигуран сам да би га и он имао – што ова поезија једног „полицијског службеника“ (као да је људску душу до краја могуће дефинисати послом којим се човек у животу бави) гази својом озбиљношћу преко тупавих стереотипа којима је преоптерећено наше предрасудама и грубим предмњењима и иначе богато друштво.  

    Што се нашег заједничког посла тиче, књига није, нити ће, на жалост, бити завршена. Одлучио сам да се придржавам критеријума које смо Зоран и ја скупа на почетку  утврдили – да је потребно и исправно објавити ову поезију у облику књиге само уколико се та књига издвоји као чиста форма из несавршенога материјала рукописа. Како тај облик није успостављен, јер нису утврђени нити делови, нити обим, па ни наслов књиге, сматрао сам да је неопходно објавити један репрезентативни део овога рукописа. С друге стране, Зоран није имао ништа против часописног објављивања неких од ових песама. Тај став није имао од почетка, већ га је утврдио у тренутку када смо, после дугих разговора и ломљења предрасуда којих се гнушао и плашио, дошли до тачке у којој је, на послетку, почео себе да поштује као творца једног личног универзума облика, значења и осећања.

    У рукопису је остало 29 песама. Претежни део јесу рефлексивни садржаји, потом по обиму долази љубавна лирика, на послетку и четири песме посвећене мајци и оцу – нарочито оцу, на којега је песник Зоран Војводић упућен и емоционално и песнички, као на својега најважнијега стваралачког претходника. Управо је први озбиљни читалац ових песама и био отац Марко, човек који се читавог стваралачког живота бавио управо стиховима. У својим усменим опаскама, Марко Војводић утврђивао је њихову опасно трагичну, каткад туробну опорост и црнило. У томе је, вероватно, било колико искуства са сенкама у сопственој поезији, толико и просте забринутости оца над трајекторијама осећања својега сина. Зоранова поезија заиста има мрачни али и сетан, миран тон, који је такав и у тренуцима када песник одлучи да говори повишем интензитетом гласа – тон дугог, стилизованог опраштања и тихог и концентрисаног свођења рачуна. Као да се плашио да ће га велика тишина изненадити и затећи неспремног.

    Нека га чувају небеске пчеле.  

    (Избор из поезије Зорана Војводића биће објављен у следећем броју часописа БЕЛЕЖНИЦА.)

    СМИРИЛО СЕ, СВЕ ЈЕ СТАЛО

    Смирило се, све је стало

    Утихнуло је једно време

    Време је нестало

    Сат је откуцао

    Ни ветар се више не креће

    Све је пусто и све тихо

    Све је бол тог времена

    Времена за успомену

    Периодика и посебни фондови

    Курве спречише…

    Пише: Горан Миленковић

    Године 1972, млади комедиограф, меланхолични студент, југословенско књижевно име у настајању, Душан Ковачевић, написао је драмски текст под називом Маратонци трче почасни круг. Поднаслов драме овако је поставио: „десни профил Београда“. Догађаји описани у драми просторно су смештени управо у Београд, а временски припадају јулу и августу исте 1972. године. У једном тренутку, протагонисти очекују поподневни пренос кошаркашке утакмице; у другом, возе се преко моста Газела, док Милутин Топаловић резигнирано размишља о несрећи коју иска ондашњи народ, „који се раскомотио… разгаћио, избезобразио, излудео од пића и блуда“; у трећем, Мирко, најмлађи Топаловић, са пријатељима слуша музику са магнетофона, пије, док девојке плешу, а са зидова у њих зуре егзотични ликови са хипи-постера. Типична слика великог града из седамдесетих година 20. века: елитни спорт, телевизија, модерна музика и плесни покрет, аутомобили и лака покретљивост савременог човека, слобода у потрази за самом собом. Представљена је, међутим, дуговека породица потпуних лудака, која се јавно бави гробарским пословима, а чија је историја испуњена бројним облицима ужаса: убиствима сопствених жена и љубавница (учињених зарад чувања породичног богатства), грозоморним промискуитетом (тако је своју жену, Персу Спасојевић, 102 године стар Аксентије Топаловић морао некада да дели са оцем Максимилијаном и својим неименованим дедом, па не може сигурно знати да ли му је син Милутин заиста син или му је, можда, брат) и патолошким егоизмом. Од неколико општих места, везаних за разумевање околности у којима се појављује драма, најпознатије и најпопуларније је оно које текст тумачи у складу са тада актуелним југословенским политичким констелацијама (остарели, вечни комунистички владар, окружен групом истих таквих аланфордовских вечних стараца сувладара, с бизарним везама са стварним светом). У истом тону тумаче се и промене приче у сценарију адаптираном за истоимени филм Слободана Шијана из 1982. године. Радња је смештена у 1935, а филм почиње снимком атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсеју, 1934 године. Прича је, наводно, прогнана из стања југословенског друштвеног и политичког раја, у време када је у од рођења пропалој и екстремно сиромашној предратној држави било могуће да се појави једно овакво породично и друштвено толерисано лудило. Најопштије место из историје перцепције ове породичне сторије јесте одсуство читања драмског текста, наспрам с мало којом упоредивом популарношћу филма на националном нивоу. Али, да се у српској култури мало чита и да се готово не познаје чак нити онај литератни канон на основу којег је изграђен национални патос и национално оправдање за свеопшту жртву, нити онај на основу којег се може промишљати изградња сувислог друштва и обликовање грађанина достојног савременог историјског времена, то је такође општа ствар. Оно што у смислу могућег друштвеног вредновања текста промиче јесте црна фарба смисла или бесмисла коју је Душан Ковачевић кроз поступке својих антијунака излио и кроз и преко некада постојећих или тренутно постојећих држава. Акутна историја поремећености, којој уз то нема краја ни у једном правцу простирања времена, на жалост остала је изгубљена испод јефтиног и простог обожавања у причи искоришћених реплика.

    Али, година 1972. није тек било која година у животу тада још релативно младог југословенског друштва. Осим у овде поменутом и не превише за то друштво битном књижевноисторијском смислу, ова година остаће уписана у европску и светску медицинску и епидемиолошку историју као посебан и значајан случај. Албанац, повратник са хаџилука, Ибрахим Хоти, донео је прво у родни Ораховац, па потом у Ђаковицу, коначно и у Београд, вирус великих богиња. Болест, тешка и смртоносна, последњи пут је регистрована у Европи 1930. године. Датум је био 9. март када је Хоти у Београду био изложен као редак и занимљив случај пред студентима Медицинског факултета у Београду и пред ученицима медицинских школа из Земуна и главног града. Кроз дерматолошко-венеролошку ординацију су, такође, пролазили и бројни пацијенти. Међутим, према неким сведочењима и историографима случаја, власт је одлучила да чињеницу великих богиња не помиње у јавности, иако је чињеница контакта зараженога са бројним појединцима итекако била вредна општег узнемирења. Разлог је био невероватан, и у исто време разумљив, препознатљив, немогућ, вероватан, неморалан, потребан, непотребан и свакидашњи: вест о смртоносној и високозаразној болести могла је да пресудно утиче на предстојећу туристичку сезону у Социјалистичкој Републици Хрватској. Према тексту из Националне географије (2020), објава епидемије је силом изнуђена, а за десетак дана од тренутка објављивања, 25. марта, лекарима и епидемиолозима јавило се око 3000 људи. Држава је упослила славног епидемиолога, Аустријанца Рајнхарда Линднера. Функционална апаратура социјалистичке државе, поверење грађана, свеобухватна послушност и чињеница постојања вакцине утицали су на брзо и ефикасно сузбијање могуће епидемије великих размера.

    Док резигнирани и испошћени проучавалац драматургије Душан Ковачевић лежи и снатри на прашњавим душецима студентских соба, да ли чињеница ове епидемије утиче на настајање једног драмског текста трагикомичне нарави? Шеста сцена Маратонаца догађа се у погребној радионици породице Топаловић. Јул је месец, 28. дан, преподне, 11 часова, тачно стота година од кад је основана гробарска фирма у власништву породице. Истовремено, после изненадне смрти митског оснивача фирме „Дугог коначишта“, Пантелије Топаловића, време је за од свих очекивано отварање тестамента. У соби се води на почетку свечано-мучни, касније колерични разговор између очева и синова.

    МИЛУТИН: За сто година смо израдили само 50 сандука, а продали 19 842. Е, мајку му, да се поклопило сто година радионице са 20 000-тим проданим сандуком. Али није могло, здрава година. Зрачак наде је био од ових богиња, међутим, курве спречише. Ту је могло да одапне бар десетак хиљада. Немамо среће.

    АКСЕНТИЈЕ: Немамо среће. У неким земљама од кашља поцркају стотине, а код нас епидемија није однела ништа.

    ЛАКИ: За све је крива медицина. Кад чујем да је неко добио Нобелову награду из медицине, само ми се смучи. Како су кренули, наћи ће лек и против природне смрти.         

    Историја једног епидемиолошког случаја надграђена је уметничким додатком. И у једном и у другом облику – уколико и један и други извор посматрамо као текст ван граница истине – новац и моћ одређују кретање и поимање стварности. У једном случају, смрт се скрива ради новца, у другом смрт се прижељкује и о њој се сања, такође ради новца. Не би ни требало да се питамо: да ли је то тада заиста тако било? Него, будући да нам уметност то омогућава, постављамо питање: да ли су оваква стања вероватна и могућа? Уколико јесу, питамо се: колико још сведочења и колико трагикомедија морамо да избацимо из својег културног и моралног бића да би они били добро прочитани и исправно схваћени? Уколико нису, онда можемо да се до сопствене бесвести препустимо понављању изглобљених фраза из уметничких дела и да будемо мирни у безазлености сопствених живота.  

    Периодика и посебни фондови

    Песма „Федру“ Јована Христића

    Јован Христић (1933-2002) био је један од оних који су се критички разрачунавали са сопственом поезијом клешући сопствену фигуру, насупрот оних песника који су поезију у времену просто нагомилавали, остављајући нетакнутим своје бивше естетске и поетичке профиле. Тако је, након објављивања своје прве збирке песама Дневник о Улису (1954), у другу књигу Песме 1952-1959 (1959) Христић унео тек неколицину песама из своје прве збирке, док је остале одбацио. Приређивач књиге коју имам у руци (Сабране песме, Матица српска, 1995), и сам песник, Иван В. Лалић, испоштовао је принцип („темељ и исходиште“) којим је Христић још у педесетим годинама уредио своје стваралаштво. Песме је уредио хронолошки, укључујући и последње необјављене „Три пјесни љувене“, осим једне битне интервенције, што је из тога временскога и стваралачког редоследа издвојио уводну и закључну песму, успостављајући међу њима јак вредносни и смисаони однос. Уводна песма је „Вечерња тишина“, закључна песма је песма „Федру“.

    Песма „Федру“ једна је од најпознатијих Христићевих песама (поред песама из тзв. кавафијевског циклуса, од којих смо једну већ објавили на овом месту, вид. „Варвари“, ту су свакако и монументална „Mezzogiorno“ и још неколике). Оно што је најбитније, најмонументалније, најдирљивије, најдубље, највеће код Христића може се читати из ових четрнаест стихова, уколико заборавимо на трен колико такав редукционизам може да буде неопрезан и недовољан, у сазнајном смислу. Христићеви александризам, љубав и пасија према Медитерану и медитеранским темама, његова дубока и промишљена меланхолија, узвишен стил нетипичан за ружну политичнст и раскалашност савремености и једна трагична величина неодређености и судбинске недостатности, јасност и уређеност мисли и осећања које чине ову поезију, остају далеко изван и изнад наших очајних времена, нудећи ретким читаоцима прилику за дубоки спокој изазван мирном мером надношења над ругобом света.

    Периодика и посебни фондови

    Варвари долазе. Константин Кавафи и Јован Христић

    Кавафијева песма дата је у преводу Ксеније Марицки Гађански (Модерно светско песништво. I, приредио Раша Ливада, Просвета, Београд, 1983, 68-69). Христићева песма је из књиге Сабране песме, коју је приредио Иван В. Лалић, Матица српска, Нови Сад, 1995, 119.