Архиве категорија: Текстови

Саопштење жирија за награду „Књига године борског аутора“ за 2010. годину

Народна библиотека Бор од 1996. додељује награду „Књига године борског аутора“. Смисао награде је вредновање локалног књижевног стваралаштва. За награду могу конкурисати „све белетристичке књиге аутора који живе и стварају у борској општини које су објављене у претходној години на српском језику“ (члан 3. Одлуке о установљавању награде).
У шеснаест година дугој историји, ова награда додељена је 14 пута. За 2003. годину награда није додељена јер, по оцени жирија (Драгана Видојковић, Виолета Станковић, Ђурга Јанковић, Радиша Драгићевић, Горан Миленковић) књиге које су тада биле у конкуренцији нису испуниле основни критеријум за награђивање, а то је „афирмација репрезентативног стваралаштва из књижевне радионице борских писаца а уједно и подстрек будућим ствараоцима у тежњи да оставе печат у свету књижевности“. И 2009. године награда није додељена пре свега јер су књижевну продукцију те године чинила само три остварења те је било излишно и организовати рад жирија. Стручно веће библиотеке је закључило да те три публикације треба да буду придодате конкуренцији из 2010. године.

Завичајно одељење доставило је жирију 13 публикација.

1. Милен Миливојевић, Држави није добро, 2009.
2. Петар Алексић, Очев сат, 2009.
3. Владо Бојанић, Стидне ствари, 2007.
4. Саша Чорболоковић, Име и именовање, 2010.
5. Љубиша Лу Божакићи, Влашке песме, 2010.
6. Радојле Радетић, Ко има воље има и начина, 2010.
7. Весна Аруновић, Зашто зато, (2010.)
8. Момчило Милошевић и Живко Аврамовић, Посрћу ветрови црвени, 2009.
9. Александар Стојковић, Не можеш много али можеш мало, 2010.
10. Јован Стојадиновић, Ситно дробљење, 2010.
11. Горан Миленковић, Огледи о самосвести књижевности, 2010.
12. Радиша Драгићевић, Кућа у српској поезији, 2010.
13. Драги Тасић, Жункељи и Гигињери. 2010.

После детаљног разматрања приложених књига и имајући у виду члан 3 Одлуке, жири је одлучио да из разматрања искључи следеће публикације:
– Очев сат јер спада у публицистичко-мемоарску прозу,
– Стидне ствари јер аутор не живи у Бору,
– Име и именовање пошто је студија о језику
– Влашке песме јер нису на српском језику
– Ко има воље има и начина и Кућа у српској поезији јер нису ауторска већ приређена дела
– Зашто зато јер публикација нема ISBN и CIP
– Не можеш много али можеш мало јер аутор не живи у Бору
– Огледи о самосвести књижевности јер није белетристика

У конкуренцији за награду остале су 4 публикације: књиге афоризама Милена Миливојевића Држави није добро и Јована Г. Стојадиновића Ситно дробљење, поема Момчила Милошевића и Живка Аврамовића Посрћу ветрови црвени и роман Драгог Тасића Жункељи и Гигињери.
Жири у саставу Тијана Живковић, Ивана Арсовска, Ана Јанковић, Горан Миленковић и Весна Тешовић (председник жирија) био је готово јединствен у својој оцени, те кад се имају у виду појединачни гласови жирија, дела су освојила:
– Жункељи и Гигињери пет првих места, тј. 15 бодова
– Држави није добро два друга и три трећа места, тј. 7 бодова
– Посрћу ветрови црвени два друга и два трећа места, тј 6 бодова
– Ситно дробљење једно друго место, тј. 2 бода

Једногласном одлуком жирија роман Драгог Тасића Жункељи и Гигињери (Бор, Qwerty, 2010) добија награду „Књига године борског аутора“ за 2010. годину.

На основу образложења у писаној форми сваког члана жирија, састављено је следеће јединствено

САОПШТЕЊЕ

Роман Драгог Тасића о судничарским страстима и напастима само на први поглед јесте резултат адвокатске и судске праксе аутора. У дубљим значењским слојевима овог текста налази се трагикомична парадигма људских неслагања. Сликајући људске ситничавости, грубе сукобе, згрчене судбине житеља села Зриковац и Скученграда, аутор свима шаље тешку и горку опомену о последицама испразне острашћености која у потпуности обесмишљава сваки људски живот.
Прича је локална, просторно смештена у Бор и највеће село борске општине а временски у деведсете године прошлог века. Међутим, у приповедачком ткиву присутни одбљесци живота града и пропадања комбината бакра, инфлације, Аврамовог динара, грађанских забава, готово да не утичу на главни фабулативни ток романа. Главна прича заснована је на анегдотском језгру. То је прича о парници која се у селу Зриковцу води између две традиционално најјаче и најпознатије породице, Жункеља и Гигињера, а чији је предмет наводно сахрањивање претка једне породице у делу гробног поседа друге. Ова прича развијена је у 48 кратких поглавља и дата је, у првом лицу, кроз исповест младог адвокатског приправника што додатно појачава аутентичност и сугестибилност прихватања текста.
Међутим, описани догађаји и доживљаји имају и снажан општи смисао те се текст може читати на више начина: као хроника правничког света, као историја приватног живота, као летопис вероватно било ког а не само малог балканског места, као богата галерија ликова у којој најзначајније место припада родитељима и деци, али и прељубницима, народним мудрацима и врачарама, превејаним адвокатима, судским службеницима и лажним сведоцима, дежурним трачарама… Пред читаоцем се одвија занимљива комедија нарави и карактера у којој су описане негативне особине које човека чине и друштвеним и људским бићем. Колико страст за парничењем и решавањем проблема судским путем постаје не само трајно усмерење једне људске душе већ егзистенцијално обележје читаве средине, говоре речи једног од јунака којима исказује ужаснутост због помирења двеју генерацијама завађених породица: „Без спорова и кривичних суђења Зриковчани би се поразбољевали и умрли пре времена“.
Централна идеја о страсти парничења, која има покретачку егзистенцијалну, етичку и естетичку вредност, наслоњена је на сиву раскош времена, полузатворену егзотичност поднебља и чврсте тачке менталитета. Пред читаоцем је савремена трагедија једног места где људи сами себе урнишу окрећући се против својих суседа, сестара, браће и синова, све у покушају да сачувају себе у једном уређеном хаосу који влада и растрже.
Мотив својеврсног проклетства – да се људи стално међусобно суде, а никад „досуђују“ у Тасићевом роману недвосмислено је разрађен – правда је спора, правда кривуда, скреће навођена лажним сведочанствима, клеветама и другим нискостима, али је достижна и непогрешива. Да ли је у стварности заиста тако, питање је на које читаоци сами треба да одговоре.
Иако у овом роману Драги Тасић пише о становницима села Зриковца и Скученграда, потпуно је јасно коме се обраћа. Просторно и временски близак читаоцу, својствен у идеји, разумљив у значењском смислу и довољно интригантан, овај роман се издваја и као текст који ће на послетку потврдити једну од најпрактичнијих замисли награђивања борских аутора – да пишу о себи и својему, за своје, својим језиком, нешто што ће бити читано и широко подразумевано.

У Бору, 2. априла 2011.

________________________
Весна Тешовић,
председник жирија

Ежен Јонеско (1909-1994) – Млада удавача

ЕЖЕН ЈОНЕСКО

МЛАДА УДАВАЧА

превео Драгослав Андрић

текст преузет из: Ежен Јонеско, Позориште: сабрана дела, Paideia, 1997, стр. 283-288.

Госпођа има шешир са великони иглом и цвећем, носи ташну, у дугачкој је хаљини и љбичастом жакетићу.Господин је у реденготу, има вештачки оковратник, црну кравату и манжете. На клупи су, у јавном парку.

ГОСПОЂА: Могу вам рећи да је моја ћерка бриљантно завршила студије.

ГОСПОДИН: Нисам то знао, али сам то очекивао. Знао сам да је то једно радино дете.

ГОСПОЂА: Нисам никад могла на њу да се пожалим, насупрот толиким другим родитељима. Све је увек чинила на наше пуно задовољство.

ГОСПОДИН: Све то служи пре свега вама на част. Знали сте како да је подигнете. Узорна деца су тако ретка, поготову у данашње време.

ГОСПОЂА: Право кажете!

ГОСПОДИН: У моје време, деца су била много послушнија, приврженија својим родитељима, схватала су њихове жртве, бриге, материјалне тешкоће… А опет, можда је и боље да за све то и не знају.

ГОСПОЂА: Слажем се!… Била су много…

ГОСПОДИН: Била су и много бројнија.

ГОСПОЂА: Одиста. Наталитет у Француској, ректо би се, опада.

ГОСПОДИН: Има ту и успона и падова. Тренутно, пре ће бити да има позитивних тенденција. Али то не може да надокнади толике мршаве године!

ГОСПОЂА: Не може, то збиља мора да се призна! Нема шта!

ГОСПОДИН: Али шта ћете, тешко је данас подизати децу!

ГОСПОДА: Ех, коме кажете! Живот је све скупљи! Колико тек потреба имају! Шта им све не треба!

ГОСПОДИН: Куда ли све то води?… Данас је јевтин само Ијудски живот!

ГОСПОЂА: Слажем се!… Истина је то, још како!… Имате потпуно право…

ГОСПОДИН: Има и земљотреса, и свакојаких удеса аутомобилских и авионских, ту су онда и све те заразне болести, својевољна самоубиства, па атомска бомба…

ГОСПОЂА: Ах, тек та!… Она нам је, изгледа, помутила и саме временске прилике! Више се и не зна које је које годишње доба, све се то изокренуло!… Кад би бар било само то, него ето видите, знате већ шта се све прича!…

ГОСПОДИН: Тја, говори се свашта! Кад би требало веровати свему што Ијуди кажу…

ГОСПОЂА: То је истина… Не би ту било краја! Збиља!… А и те новине, и оне само лажу, лажу још како!…

ГОСПОДИН: Угледајте се на мене, Господо, не ослањајте се ни на кога, не верујте никоме ништа, не дајте да вам било чиме пуне главу!…

ГОСПОЂА: Тако је. И не би требало. Заиста, то је добар савет. Нема шта.

ГОСПОДИН: Ех, просто, још имам нешто здравог разума, то је све!

ГОСПОЂА: Сигурно. Али не би свак могао рећи то за себе.

ГОСПОДИН: Видите, Господо, данас – сва та задовољства, све те забаве, сва та узбудења, па филм, порези, дискотеке, телефон, радио, авион, велике робне куће…

ГОСПОЂА: Па да, мора се признати…

ГОСПОДИН: … затвори, велики булевари, социјално осигурање, и све, све остало…

ГОСПОЂА: Тако је.

ГОСПОДИН: Све то што нам данас улепшава живот, све је то изменило Ијудску расу у тој мери да се она више просто не може препознати!…

ГОСПОЂА: А то јој не иде у прилог, мора се рећи.

ГОСПОДИН: Па ипак, било би неосновано порицати напредак који, како видимо, напредује свакога дана…

ГОСПОЂА: Такоје…

ГОСПОДИН: … у техници, примењеној науци, механици, књижевности и уметности…

ГОСПОЂА: Несумњиво. Ваља бити праведан. Није лепо бити неправедан.

ГОСПОДИН: Могло би се чак отићи тако далеко и рећи да цивилизација еволуира без престанка, и то у повољноин правцу, захваљујући сложном напору свих нација…

ГОСПОЂА: То је тачно. Баш сам то и хтела да кажем.

ГОСПОДИН: Колики се тек прешао пут откако су наши преци живели у пећинама, ждрали једни друге, и огртали се јагњећим кожама!… Колики је то пут!

ГОСПОЂА: Е, да, да… Па онда, то централно грејање, Господине, шта кажете за централно грејање? Да ли га је било у тим пећинама?

ГОСПОДИН: Ето, драга Господо, кад сам ја био сасвим мали…

ГОСПОЂА: То је најсладе доба!

ГОСПОДИН: … живео сам на селу; сећам се, још смо се грејали на сунцу, и зими као и лети; кућу смо осветљавали шпиритусом – истина, био је и јевтинији у оно време – а понекад чак и лојаницом!…

ГОСПОЂА: То се, ето, још и данас дешава, кад због неког квара доде до нестанка струје…

ГОСПОДИН: А и те машине нису баш савршене. Измислио их је човек, па зато и имају све његове недостатке!

ГОСПОЂА: Ах, само ми не говорите о Ијудским недостацима, знам их ја, мушкарци нису ништа бољи од жена, сви су они исти, нема ту никаквог избора.

ГОСПОДИН: Разуме се. Али зашто онда тражити од човека да се упушта у подухвате за које је и сама машина неспособна…

ГОСПОЂА: Нисам о томе размишљала, морам признати… Па да, кад се добро поразмисли, на крају крајева, можда је и тако, зашто не?

ГОСПОДИН: Видите, Господо, будућност човечанства је у времену које следи, а са животи-њом и биљком случај је управо обратан… Па ипак, не треба мислити да је машина некакав Денс еx луддниуи што ће да замени напредак и Бога без и најинањег напора са наше стране. Напротив, Господо…

ГОСПОДА: Нисам ја то ни рекла!

ГОСПОДИН: Напротив, кажем вам, човек је још увек најбоља Ијудска машина! Човек је тај што управља машином… јер је он та духовна снага…

ГОСПОЂА: Нема шта.

ГОСПОДИН: … а машина је машина, сем рачунара, који рачуна потпуно сам…

ГОСПОЂА: Истина је, рачуна сасвим сам, та ваша напомена потпуно вам је на месту…

ГОСПОДИН: То је само изузетак који потврдује правило… Ето, малочас смо говорили о шпиритусу, о свећи. Једно јаје могло се купити за један су, у оно време, и ни за један више!…

ГОСПОЂА: Није могуће!

ГОСПОДИН: Можете ми веровати или не, како хоћете!…

ГОСПОЂА: Не сумњам ја у ваше речи!

ГОСПОДИН: Вечеравало се за двадесет суа, храна у оно време није коштала скоро ништа…

ГОСПОЂА: А сад – не може то ни да се пореди!

ГОСПОДИН: Могао се добити пар добре обуће, и то од добре коже, за три франка и седамдесет пет сантима… Данашња младеж о томе појма нема!

ГОСПОЂА: Не зна она колико је срећна! Млади су толико незахвални…

ГОСПОДИН: Данас нам све доде хиљаду пута скупље. Може ли се онда тврдити, кад је то већ тако, да је машина срећах проналазак, и да је прогрес добра ствар?

ГОСПОЂА: Свакако не!

ГОСПОДИН: Рећи ћете ми да постоји напредак у добром а и у лошем правцу, као што постоји добар и лош Јеврцјин, добар и лош Немац, или добри и лоши филмови!…

ГОСПОЂА: О, не, никад ја тако нешто не бих рекла!

ГОСПОДИН: А зашто и не бисте? Можете и то рећи, имате и на то пуно право!

ГОСПОЂА: Слажем се!…

ГОСПОДИН: Поштујцм ја свачије мишљење. Моја су схватања сасвим савремена! Није то било ни због чега – што је дошло до Француске револуције, крсташких ратова, инквизиције, Виљема ИИ, свих тих папа, ренесансе, Луја XИВ и толиких непотребних жртава!… Прилично се скупо платило право да говоримо све што год наин падне на памет, а да нам се нико због тога не наруга…

ГОСПОЂА: ОдистаЛ. Та, код своје смо куће!… Само би још то требало – да нас неко гњави у нашем сопственом дому…

ГОСПОДИН: А Јованка Орлеанка? Јесте ли се икад запитали шта би она рекла кад би видела све ово?

ГОСПОЂА: Питала сам се ја то много пута!

ГОСПОДИН: Када би само видела нашу телевизију!… Она која је живела у некој старој колиби… не би ни знала шта је то, поготову због свих тих трансформација!

ГОСПОЂА: О, не би, свакако не би знала!

ГОСПОДИН: А ниожда би ипак знала!

ГОСПОЂА: Па да, ако ћемо право, можда би ипак знала!

ГОСПОДИН: Кад се само помисли да су је живу спалили баш Енглези, који су нам после постали савезници…

ГОСПОДА: Ко је то могао да слути!

ГОСПОДИН: Има и добрих Енглеза…

ГОСПОЂА: А поготову има лоших!

ГОСПОДИН: Не ниислите ваљда да су Корзиканци много бољи?

ГОСПОЂА: А, не, то нисам хтела да кажем!…

ГОСПОДИН: Па ипак, Корзиканци бар нечем служе. Они су вам поштари. А ко би нам доносио пошту кад не би било поштара?

ГОСПОЂА: Они су нужно зло.

ГОСПОДИН: Зло никад није нужно.

ГОСПОЂА: Право кажете!

ГОСПОДИН: Немојте само помислити да ја потцењујем посао поштара.

ГОСПОЂА: Нема глупих заната!

ГОСПОДИН, устајући: Госпођо, изрекли сте значајне речи! Заслужују да пређу у пословице. Дозволите да вам на њима честитам…

(Љуби јој руку.) Ево вам ордена части!

Прикачиње Госпођи на груди некакву ђачку значку.

ГОСПОЂА, сва збуњена: Ох, Господине!… Па ја сам ипак, на крају крајева, само жена!… Али ако ви то искрено…

ГОСПОДИН: Како да не, Госпођо! Истина може да врцне из било чијег мозга…

ГОСПОЂА: Ох, Господине, ви нии ласкате!

ГОСПОДИН, опет седне: Госпођо, ви сте упрли прстом у главни порок нашега друштва, које ја презирем и осуђујем у целини, без намере да се од њега оградим…

ГОСПОДА: И не треба.

ГОСПОДИН: Наше друштво, Госпођо, више не цени занате. Видите само колико сељака напушта село и надире у градове који пуштају своје пипке…

ГОСПОДА: Видини, Господине, видим.

ГОСПОДИН: А ако оно више не цени занате, не цени више ни дете, које је – ако вам иној израз не изгледа мало прцјак – човек у малом.

ГОСПОЂА: Имате право.

ГОСПОДИН: Можциа више ни дете не уме да друге натера да га цене!

ГОСПОЂА: Можда.

ГОСПОДИН: Па ипак, ваљало би ценити дете, јер ако више не би било деце, Ијудски сој би убрзо ишчезао.

ГОСПОЂА: Тако сам и ја помишљала!…

ГОСПОДИН: Од мањка поштовања до мањка поштовања, долази се до тога да се више не поштује ни дата реч!

ГОСПОЂА: Збиља је то страшно!

ГОСПОДИН: А то је утолико озбиљнија ствар што је дата Реч божанског порекла, као и Реч Божја, те нико нениа право да је потцењује.

ГОСПОЂА: Потпуно се слажем са вашим мишљењем. Ето, хтела сам, управо зато, да својој кћерци ониогућим солидно образовање, и угледну професију, да би часно зарадивала за живот сопственини радом, и да би умела да поштује друге као и, пре свега, себе.

ГОСПОДИН: Добро сте учинили. И шта је научила?

ГОСПОЂА: У школовању је далеко стигла. Мој је сан био да је оспособим за дактилографки-њу. А и њен. Управо је и добила диплому. Запослиће се у једном надлештву за манипулације…

ГОСПОДИН: Мора бити да је поносна и задовољна.

ГОСПОЂА: Просто скакуће од радости, од јутра до мрака. Толико је радила, јадно дете.

ГОСПОДИН: Труд јој се, ето, исплатио.

ГОСПОДА: Преостаје ми још само да јој нађем доброг мужа.

ГОСПОДИН: Доброј’е то дете.

ГОСПОЂА, :двиније хочно, и:а кулиса: О, гле, ево управо моје ћерке. Упознаћу вас са њом.

Долази Госпођина кћерка. То је мушкарац од тридесетак година, крепак, мужеван, са густим црним брковиниа, у сивом оделу.

ГОСПОДИН-КЋИ: Добар дан, мама.

Глис му је снажан, врло мужеван. Љуби Госпођу.

ГОСПОДИН: Личи на вас, Господо – пљунута мајка.

ГОСПОДА, Господини-Кћери: Реци господину добар дан.

ГОСПОДИН-КЋИ, поклони се као девојка: Добар дан, Господине!

ГОСПОДИН: Добар дан, мала моја. (Госпођи:) Збиља је лепо васпитана. Колико јој је годи-на?

ГОСПОЂА: Деведесет три!

ГОСПОДИН: Значи, пунолетна је?

ГОСПОЂА: Није, јер нам дугује осамдесет година, тако да нема више од тринаест.

ГОСПОДИН: И оне ће проћи као и све друге. (Господину-Кћери:) Те тако, још сте незрели?

ГОСПОДИН-КЦИ, громким гласом. Јесам, али не заборавите: над а-минором има а-мајор, па и а-генерал, а над малолетницом има – малолетница и по!

Господин и Госпођа устајн, престрашении. Сви се згледају, као укопани. Госпођа је склопила шаке.

ЗАВЕСА

Футуристички манифест пожуде

ФУТУРИСТИЧКИ МАНИФЕСТ ПОЖУДЕ

Валентинa де Сен-Поан

Одговор оним нечасним новинарима који преокрећу изразе да би Идеју учинили смешном;

Женама које само мисле он ошто се ја усуђујем да кажем;

Онима за које Пожуда није ништа друго до грех;

Свима онима који у Пожуди виде само Порок, као што у Поносу виде само таштину.

Валентина де Сен-Поан
Валентина де Сен-Поан

Пожуда, када се посматра без моралних предрасуда и као суштински део динамике живота, јесте снага.

Пожуда није, ништа више од поноса, смртни грех за јаку расу. Пожуда, као и понос, јесте врлина која покреће, моћан извор ернергије.

Пожуда је израз бића које се пројектује изван себе. То је болно задовољство рањене плоти, ведар бол процвата. И, којегод тајне да уједињују бића, то јединство је јединство плоти. То је осећајна и чулна синтеза која води ка највећој слободи духа. То је сједињавање једне јединке човечанства са свом земаљском чулношћу.

Пожуда је потрага плоти за непознатим, као што је Прослава потрага духа за непознатим. Пожуда је чин стварања, она је Стварање.

Плот ствара на исти начин на који ствара и дух. У очима Универзума њихово стваралаштво је једнако. Једно није надмоћно над другим, јер духовно стваралаштво зависи од плотског.

Ми имамо тело и дух. Запоставити једно и развијати друго показује слабост и лоше је. Снажан човек мора да у потпуности оствари све своје телесне и духовне потенцијале. Задовољавање њихове пожуде је задатак освајача. После битке у којој су људи умирали, нормало је да победници, доказани у рату, спроводе силовање у освојеној земљи, тако да живот може бити рекреиран.

После боја, војници траже чулне ужитке, у којима њихове борбене снаге могу бити зацељене и обновљене. Модеран херој, херој на сваком пољу, доживљава ту исту жељу и исто задовољство. Уметник, тај велики универзални медијум, има исту потребу. И узбуђење покретача оних нових религија, које су још увек довољно нове да поседују изазован елеменат непознатог, није ништа друго до чулност духовно окренута ка једној освештаној слици женског.

Уметност и рат су велике манифестације чулности; пожуда је њихов цвет. Људи искључиво духовни или искључиво карнални били би осуђени на исту врсту пропадања – стерилност.

Пожуда покреће снагу и ослобађа енергије. Немилосрдно је повела примитивног човека ка победи, да би поносно жени вратила плен побеђеног. Данас она наводи велике пословне људе, који руководе банкама, штампом и међународном трговином, да повећају своја богатства отварањем центара, упрезањем енергија и подстицањем маса да обожавају и славе предмет њихове пожуде. Ови људи, уморни али јаки, имају времена за пожуду, најснажнију покретачку силу њихових дела и дела која су њиховим делима узрокована, јер она утичу на мноштво и на светове.

Чак и међу новим народима код којих сензуалност још није ослобођена или је нису признали, који нити су примитивни дивљаци нити префињени представници старих цивилизација, жена је подједнако галванизирајући принцип коме се све нуди. Тајни култ који човек према њој гаји само је несвесни подстрек пожуде, до сада једва пробуђене. Код ових народа, као и код оних на северу, али из других разлоига, пожуда је скоро искључиво исто што и размножавање. Међутим, пожуда је, ма на који начин да се показује, и било да се сматра нормалном или ненормалном, увек узвишен подстицај.

Живот животиња, енергетски живот, духовни живот, понекад захтевају предах. А труд ради труда неизбежно зазива труд ради задовољства. Ови напори нису међусобно непријатељски, већ комплементарни, и заједно остварују целину бивства.

За хероје, за оне који стварају духом, online casino canada за оне који су надмоћни у својим сферама, пожуда је величанствен егзалтација снага. За свако биће, она је подстицај на самопревазилажење са једноставним циљем селекције сопства, да се буде примећен, изабран, јасно истакнут.

Само је хришћански морал, који је наследио пагански, фатално заведен да пожуду сматра слабошћу. Од здраве радости која је пупљење плоти у свој њеној силини створио је нешто срамно што треба крити, порок који треба потиснути. Покрио ју је лицемерјем, што је од ње направило грех.

Морамо спречити презирање Жеље, ту, истовремено нежну и бруталну привлачност између два тела, било ког пола, два тела која желе једно друго, тежећи сједињењу. Морамо спречити презирање Жеље, њено прерушавање у жалосну одору старе и стерилне сентименталности.

Није пожуда та која разједињује, раствара и поништава. То пре чине хипнотичке петљанције сентименталности, вештачке љубоморе, речи које опијају и заводе, реторика раздвајања и вечне оданости, литерарна носталгија – све глуматање љубави.

Морамо се отарасити свих озлоглашених рушевина романтизма, укључујући и цветне латице, шапутања на месечини, незграпне милоште, лажну и лицемерну скромност. Када се бића спаја сила физичке привлачности, пустите их – уместо да причате само о крхкости њихових срдаца – усудите се да изразите њихове жеље, нагоне њихових тела, и да предвидите могућности за ужитак и разочарање у њиховом будућем телесном јединству.

Стидљивост, која се мења у зависности од времена и места, има само незнатну вредност друштвене врлине.

Морамо се са пуном свешћу суочити са пожудом. Морамо са њом учинити оно што префињено и интелигентно биће чини од себе и свог живота; морамо пожуду преобразити у уметничко дело. Глумити безбрижност или чуђење да би се објаснио љубавни чин јесте лицемерје, слабост и глупост.

Треба да тело желимо свесно, као и сваку другу ствар.

Љубав на први поглед, страст или непромишљеност, не смеју да нас нагоне да се без престанка дајемо, нити да узимамо, како смо обично наведени да чинимо због сопствене неспособности да сагледамо будућност. Морамо бирати интелигентно. Вођени интуицијом и вољом, треба да поредимо осећања и жеље двају особа и да избегнемо да сједињујемо и задовољавамо оне који нису у стању да употпуне и узбуде једно друго.

Подједнако свесно и уз помоћ истог вођства воље, ужици ових парова треба да воде ка свом врхунцу, треба да развију све своје могућности, и треба да омогуће да роди све семе посејано стапањем двају тела. Пожуда се мора учинити уметничким делом, створеним као и свако друго уметничко дело, истовремено и инстиктивно и свесно.

Морамо да са пожуде скинемо све сентименталне велове који је изобличују. Тим је веловима прекривана само због пуког кукавичлука, јер се самодовољна сентименталност тиме задовољава. Сентименталност је удобна и зато захтевна.

Код младих и здравих, при обрачуну пожуде и сентименталности, пожуда је победник. Осећање је дело моде, а пожуда је вечна. Пожуда тријумфује, јер је она весела егзалтација која води с оне стране сопства, ужитак у поседовању и надмоћи, незауставива победа из које се увек изнова рађа вечита борба, најопојнија и најсигурнија подстрекачица освајања. А пошто је свако освајање привремено, оно се мора непрестано изнова извршавати.

Пожуда је снага, у смислу да пречишћава дух доводећи телесно узбуђење до белог усијања. Дух пали и жари из здравог и снажног тела, прочишћен његовим загрљајем. Само слаби и болесни тону у глиб и смањују се. А пожуда је снага јер убија слабе и подстиче јаке, као испомоћ природној селекцији.

Пожуда је снага и зато што никада не води ка бљутавости одређености и сигурности, које раздаје умирујућа сентименталност. Пожуда је вечита борба, никада коначно завршена. Одмах по варљивој победи, чак и за време трајања саме те тренутне победе, увек будно незадовољтво мамуза човека оргијастичком вољом да превазиже и прерасте самог себе.

Пожуда је за тело оно што је идеал за дух – величанствена Химера, коју човек непрестано хвата а никада не дохвата, и коју млади и жељни, заражени визијом, неуморно гоне.

Пожуда је снага.

Поводом 100 година футуризма

САЖЕТА ХРОНОЛОГИЈА АВАНГАРДЕ

У овој хронологији указано је на неке кључне догађаје везане за тзв. историјске авангарде, дакле покрете који су се у европској и светској књижевности јављали од почетка 20 века па све до средине 30-их године, односно до пред Други светски рат, а који се при том могу сматрати као део авангарде. Споменуто је и пар личности/дела који се пре сматрају експонентима модерне него авангарде, као нпр. Уликс или Човек без својстава, као и неколико феномена ван области уметности у стрикном смислу, као што су Фројд или Бергсон, али чији је одјек и значај у уметничким круговима био и остао толико велик, да се могу сматрати битним и за разумевање авангарде.
Наравно, ова хронологија нема претензије на свеобухватност или исцрпност, напротив. Бави се, пре свега, оним личностима, делима и догађајима који спадају у шире познате феномене.

Напомена: Линкови упућују на изворне текстове, дигитализоване репринтове и репродукције дела ликовне или музичке уметности који се могу наћи на интернету.

1897
– Густав Климт оснива покрет „Бечка сецесија“.
– Алфред Жари написао је Краљ Иби, бурлескну драму која се сматра првом авангардном драмом и која је имала изузетан утицај на француске авангардне уметнике, пре свега надреалисте, и која се, такође, сматра претечом позоришта апсурда.

1900
Фројд је објавио Тумачење снова.
Ибзен је објавио своју последњу драму, Када се ми мртви пробудимо, у којој показује знатан помак у односу на теме, ликове и поступке својих ранијих, „класичних“ драма.
У Шпанији (Барселона) почела је изградња Гаудијеве Саграда фамилија (Света породица), једне од најпознатијих грађевина, у сецесионистичком стилу.

1901
Пикасова прва самостална изложба у Паризу.
Објављена Стринбергова драма Сан, која је, приказивањем унутрашњег живота и психичких процеса на сцени, имала утицаја на формулисање експресионистичке поетике.

1902
Ничеово дело Воља за моћ објављено постхумно.

1903
– Матис, Руо, Дерен оснивају у Паризу Јесењи салон, реагујући против естетике Париских салона.

1905
Револуција у Русији.
Ајнштајн по први пут објављује своју теорију релативитета
Маринети покреће часопис Поезија.
Излагање Матисове Жене са шеширом, која је потакла критичара Восела на чувену изјаву „Донатело међу зверима“ и довела до утемељења термина фовизам (од fauve (fr.) – звер)
Оснивање групе „Мост“ (Die Brücke  Die Brücke музеј ) у Дрездену, групе немачких експресионистичких сликара, међу којима су нпр. Кирхнер, Хекел, Нолде

1907.
– Настале су Пикасове Госпођице из Авињона, дело које је годинама саблажњавало, чак и неке Пикасове обожаваоце и које се може сматрати почетком кубизма.
– „Матисова Академија“ у Паризу под поковитељством Гертруде и Леа Стајна, великих мецена, пре свега Пикаса и Матиса.
– Бергсон објављује своје врло утицајно и за уметност модерне и авангардне више него значајно филозофско дело Стваралачка еволуција.

1908
Луј Восел је сковао термин кубизам да њиме означе слике које је те године Брак излагао у Паризу.
Браћа Бурљук, оснивачи руског будућњаштва, и њихова сликарска група излажу у Кијеву.

1909
Маринети у француском Фигароу објављује текст Оснивање и Манифест футуризма. У току године објављен је и у Италији, Мађарској и Пољској, а следеће у Русији, итд.
Шенберг изводи своје прве поптпуно атоналне композиције Три комада за клавир.

Андре Жид оснива Нову француску ревију – La Nouvelle Revue Française, која и данас излази.
Колекционар и мецена Дјагиљев у Паризу оснива „Руски балет“ у коме ће се у наредним годинама промовисати дела не само руских композитора, као нпр. Стравинског, већ и француских, Дебисија, Равела, Сатија, итд. У његовом визуелном уобличењу (костимографија и сценографија) учествовали су, између осталих, Пикасо, Матис, Дерен, Ларионов, Гончарова.

1910
У Берлину су покренути утицајни експресионистички часописи Der Strum, Die Aktion.
Маринети почиње своја путовања широм Европе да би говорио о футуризму и пропагирао нову поетику. Футуристи Бала, Боћони, Русоло, Кара, Северини, Прадела објављују нове футуристичке манифесте, који се тичу сликарства и музике, а касније и филма и позоришта, што ће остати пракса и током неколико наредних година, током којих су изложбе, књижевне вечери и манифести футуристичких уметника били свакодневна појава широм Европе. Сам Маринети објавио је на десетине манифеста.
Објављен зборник Рибњак судија у Русији – тзв. група Гилеја
Шехерезада Римског-Корсакова и Жар-птица Стравинског у Руском балету у Паризу.

Леон Бакст, један од костима за Жар-птицу Стравинског.
Леон Бакст, један од костима за Жар-птицу Стравинског.

1911
Прва групна изложба кубиста на „Салону независних“ у Паризу
Аполинер је сковао термин Орфизам да њиме означи дела уметника које је инспирсисао апстрактни кубизам.
Прва употреба термина експресионизам у часопису Штрум.
Кандински и Марк у Минхену оснивају групу „Плави јахач“, која је добила име по једној слици Кандинског, што је била реакција на одбијање слике Страшни суд Кандинског. Следеће године излази и истимени алманах.
Кандински објављује есеј О духовном у уметности.

1912
Де Кирикова изложба у Паризу, за коју је Аполинер написао приказ означивши Де Кирикову уметност као метафизичку.
Пикасо, Брак и Грис почињу да израђују колаже, дела која настају комбинацијом и сједињавањем традиционалних сликарских техника (уље, темпера, и сл.) са фрагментима вансликовне стварности, новинама, каменчићима, фотографијама.
Изложбе футуриста у Немачкој и Великој Британији.
Езра Паунд прокламује имажинизам.
Објављен Шамар јавном укусу, манифест руских авангардних, кубо-футуристичких уметника, који су потписали Мајаковски, Хлебњиков, Кручоних и Давид Бурљук.

1913
Прве Сандрарове симултанеистичке песме.
Аполинер објављује Алкохоле.
Пруст објављује На Свановој страни, први том романа У потрази за изгубљеним временом.
Виндјам Луис прокламује вортицизам, мада online casino сам термин потиче од Езре Паунда. (од vortex – вртлог, ковитлац)
У Русији објављен зборник Тројица у коме је и Кручонихов текст којим се у тееорију уметности уводи термин заум.
Премијера футуристичке опере Победа над сунцем у Луна парку у Петрограду – Матјушинова музика, Малевичеви костими, Кручонихов „зауман“ либрето и Хлебњиковљев пролог.
Браћа Бурљук, Мајаковски, Каменски … путују по Русији и одржавају књижевне вечери и предавања о футуризму.
Премијера Посвећења пролећа Игора Стравинског.
Први Дишанов реди-мејд Точак бицикле.
У Њу Јорку одржан први Armory show, прва велика изложба аванградних уметника на територији Америке. (Види http://xroads.virginia.edu/~MUSEUM/Armory/galleries.html – виртуелна реконструкција ове изложбе) Као међународна изложба савремене уметности, ова традиција је опстала и до данас. Види http://www.thearmoryshow.com/cgi-local/content.cgi

1914
Виндајам Луис покреће Бласт.

1915
Почетак супрематизма, прво излагање Малевичевог Црног квадрата.

1916
Кинески цар Римбо Десења, прва дада представа.
Хуго Бал, Тристан Цара и др. у Цириху оснивају Кабаре Волтер, 5.2.1916.: почетак дадаизма.
Прољетни салон у Загребу, прва авангардна активост у Хрватској.

1917
Аполинерова драма Тиресијине дојке, у којој је први пут употребљен термин надреализам.
Дишанова Фонтана, најчувенији реди-мејд.
Нови авангардни листови, ревије и магазини: Пикабијин 391, Ревердијев Север-Југ, Noi futuristi
У Лајдену Мондријан и Тео ван Десбург оснивају часопис и покрет De Stijl.
У Цириху се отвара галерија Дада, и покреће часопис Дада, који од трећег броја уређује Тристан Цара.
Часопис Кокот Улдерлика Доналдинија излази у Загребу.

1918
Објављени Калиграми Гијома Аполинера, који је и умро исте године.
Курбизјеов и Озенфантов манифест пуризма После кубизма.
Први део Шпенглерове Пропасти Запада
Шпански Ултраизам (Борхес, Гиљермо де Торес …)
Царин Манифест Дада, објављен у Дада бр.3.
Блокова поема Дванаесторица.
Изведба Мистерије Буфо Мајаковског са сценографијом Малевича и у режији Мејерхолда, чувеног руског редитеља, који је на иновативан начин, уз помоћ колажа и монтаже прерађивао дела класичних драматурга у савремене, авангардне представе и перформансе.
У Петрограду основана анархистичка група уметника Комфут (Комунисти-футуристи)

1919
Бретон, Арагон и Супо покрећу чласопис Литератир, у коме радове објављују и Дишан, Пикабија, Ман Реј, Макс Ернст.
Објављује се прво аутоматско дело надреалистичких писаца, заједнички рад Бретона и Супоа, Магнетна поља.
У Вајмару, Гропијус оснива Баухаус школу уметности и дизајна, која ће имати изванредан утицај на формирање модерне архитектуре, индустријског дизајна, типографије, итд, без обзира што су је нацисти 1933. године затворили..
Татлин, један од најзначајнијих руских аванградних уметника, конструктивиста, започиње израду тзв. Татлинове куле – Споменика Трећој Интернационали, гигантски пројекат који никада није остварен
Ел Лисицки заснива Проун. Значење овог акронима можда је „пројекат потврђивања новог“. Проун подразумева апстрактне геометријске слике и инсталације.

Малевич у Витебску (Белорусија) као предавач на Академији уметности започиње интензивно теоријско утемељавање супрематизма и оснива супрематистички групу УНОВИС – ѕаступници нове уметности..
Отворен филмски студио Одеса.

MAN RAY, Marcel Duchamp with Rotary Glass Plates Machine (in Motion), 1920
MAN RAY, Marcel Duchamp with Rotary Glass Plates Machine (in Motion), 1920

1920
Хорор филм , немачког експресионисте Роберта Вејна.
Дада-алманах – један једини број – излази у Берлину.
Јингер обајвљује свој контраверзни дневнички запис о доживљајума из Првог светског рата, Челична олуја.
Толерова драма Човек масе.
Инкух у Русији (Институт уметничке културе) које воде Кандински, Татлин и Пунин и Малевич у Москви, Петрограду и Витебску.
Чапек оснива у Чехословачкој часопис Музаион.
Карел Тајге и група Umělecký svaz Devětsil промовишу примитивизам и магични реализам у Прагу, у Унион кафеу.
Пантологија новије српске пеленгирике Станислава Винавера. (И Нова пантологија пеленгирике из 1922.)

1921
Витгенштајн објављује Tractatus logico-philosophicus.
Ел Лисицки својом Проун апстракцијом задире и у издаваштво – уводи радикалне новине у типографију и фотомонтажу.
Ханс Рихтер снима први у низу својих „ритмова“, Ритам 21, за који је сам тврдио да је први апстрактни филм.
Пирандело објављује своју драму Шест лица тражи писца.
У Кракову Бруно Јасенски, вођа пољских футуриста, објављује футуристичке манифесте у првом броју часописа Дан футуриста, чији се други број, под називом Нож у стомак појавио после три недељер у Кракову и Врашави.
Пољански у Љубљани покреће Светокрет – Лист за експедицију на Севрни пол човековог духа.
Дела и Чернигој покрећу у Љубљани Танк и промовишу конструктивизам.
Љубомир Мицић покреће часопис Зенит и у првом броју објављује манифест зенитизма, Човек и уметност.
Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског у новопокренутој библиотеци „Албатрос“ намењеној младим и новим писцима и делима.
Громобран свемира Станислава Винавера
Бурлеска Господина Перуна Бога Грома Растка Петровића

Слепац је лист који су Дишан, који је емигрирао за време Првог светског рата, и његови пријатељи издавали у Њу Јорку. Изашла су свега 2 регуларна и један ванредни број. Највећи број авангардних листова, часописа, алманаха, билтена … и није имао живот дужи од 1 до 2,3 броја.
Слепац је лист који су Дишан, који је емигрирао за време Првог светског рата, и његови пријатељи издавали у Њу Јорку. Изашла су свега 2 регуларна и један ванредни број. Највећи број авангардних листова, часописа, алманаха, билтена … и није имао живот дужи од 1 до 2,3 броја.

1922
– Објављен Уликс Џемса Џојса.
– Снимљени су чувени филмови немачких експресионистичких редитеља, Морноов Носферату и Др Мабузе Фрица Ланга.
– Брехтове прве драме, Бал и Бубњеви у ноћи.
Пуста земља Т. С. Елиота.
– Дада- Танк и Дада-Jazz Драгана Алексића, по један и једини број, којима контрира Дада-Јок Пољанског.
– У Београду почиње да излази читав низ авангардних часописа и листова, Надреализам данас и овде, Немогуће, Путеви, Црно на бело, Хипнос.
– У Загребу отворена галерија „Зенит“.

1923
Прва Бахаус изложба у Вајмару.
Коначан слом француске Даде тј. одвајање Бретона, Арагона, Елијара од Царе на изведби Цариног Срца на гас.
Мајаковски објављује поему О томе са чувеним Родченковим фотомонтажама.
Брик и Мајаковски оснивају ЛЕФ (Леви умтнички фронт).
Хиљаду друга ноћ, балет на либрето Марка Ристића изведен у београдској Касини.

Родченко, Портрет Мајаковског (задња корица књиге Разговор са инспекторем о поезији В. Мајаковског, објављене 1926.)
Родченко, Портрет Мајаковског (задња корица књиге Разговор са инспекторем о поезији В. Мајаковског, објављене 1926.)

1924
Бретонов Манифест надреализма.
Бретон са Супоом, Десносом и Елијаром покреће часопис Надреалистичка револуција.
Цара објављује Седам манифеста Даде.
Лежеров Механички балет
Прва изложба Јана Мироа.
У Русији се издаје Државни план литературе.
Оснивање и прва изложба конструктивистичке групе Блок у Варшави.
У Румунији се оснивају Contimporanul (Савременик), 75КС (коњских снага) Иларија Воронке и Виктора Браунера који стварају слике-песме, и Тачка.
Цигански романсеро, најчувенија збирка шпанског песника Лорке.

1925
Интернационалном изложбом декоративних уметности и модерне индустрије у Паризу започиње Арт Деко, интернационални стил декорације и дизајна, који је имао своје експоненте у издаваштву, архитектури, дизајну ентеријера, моди, индустријском дизајну…
Бретон организује прву надреалистичку изложбу на којој излажу Пикасо, Ернст, Де Кирико, Ман Реј, Масон, Арп.
Лежер и Озенфан оснивају Академију модерне уметности на којој се заступа естетика машина.
Бахаус се из Вајмара, због политичких разлога, сели у Десау.
Макс Брод објављује, постхумно, Кафкин Процес.
Први део Хитлеровог Мајн Камфа.
Шкловски објављује Теорију прозе, теорију формалистичког разумевања и анализирања књижевног дела, која подразумева и блиског Шкловског са руским футуристима и њиховим схватањем појмова као што су језик и његове функције, конструкција, мотивација, и сл.
У Румуније се покреће Интеграл, који је комплементаран Савременику.

1926
Арагонов Сељак из Париза
Ле Корбизјеов Алманах модерне архитектуре
Нови футуристички манифести, Механичка уметност, Футуристичка архитектура
Ејзенштајнова
Јакобсон, Мукаржовски, Богатирјев, Трубецкој оснивају Прашки лингвистички кружоок.
У Београду основана група Облик.
Јавна птица Милана Дединца.

1927
Бретон се прикључује Комунистичкој партији.
Метрополис Фрица Ланга
Лоркина Маријана Пинеда изведена у Далијевом декору.

1928
Равелов Болеро изведен у Руском балету.
Бретон објављује романескну прозу Нађа и текст Надреализам и сликарство
Жермен Дулак по Артоовом сценарију снима филм Шкољка и пастор
Опера за три гроша Брехта и Курта Вејла
Словеначки конструктивисти имају своју прву изложбу ван Југославије, у Берлину.
Корен вида Александра Вуча, надреалистички, кратки лирски роман
Без мере Марка Ристића, „анти-роман“
Ђорђе Јовановић покреће нове часописе, као што су Трагови.
Браћа Бихаљи оснивају Нолит.

1929
Излази Бретонов Други манифест надреализма.
Андалузијски пас Буњуела и Далија – вероватно најпознатији надреалистички филм.
Берлин Александерплац Алфреда Деблина
Брехт формулише теорију епског позоришта.
Маринети постаје академик.
Човек са киноапаратом Дзиге Вертова
Марко Ристић оснива надреалистичку групу у Београду.
Алманах Немогуће, у коме су српски надреалисти објавили свој манифест илустрован једним фотограмом Вана Бора.

1930
Буњуелов филм Златно доба
Почиње да излази Надреализам у служби револуције, нови часопис француских надреалиста у коме се говори о о српском надреализму
Човек без својстава Роберта Музила
Шенбергова опера Од данас до сутра у Франкфурту на Мајни – прва додекафонска опера
Самоубиство Мајаковског
Фројд објављује једно од својих најзначајнијих студија, Нелагодност у култури.

1931
Крв песника Жана Коктоа
Лангов М
Надреализам данас и овде, часопис српских надреалиста, у коме објављују, поред осталих, Марко Ристић, Александар Вучо, Ване Бор, Коча Поповић … али и Бретон, Елијар, Цара.
Нацрт за једну феноменологију ирационалног Коче Поповића и Марка Ристића
Анти-зид: прилог за правилније схватање надреализма Марка Ристића и Вана Бора

1932
Прва Пикасова ретроспективна изложба
Селиново Путовање на крај ноћи

1933
У Француској почиње да излази Минотаур, у коме су објављивали авангрдни уметниоци, нарочито надреалисти.

За сваки број Минотаура, а било их је чак 12, корице је радио неки други сликар, а све су биле варијација на лик истоименог митолошког бика. Овај часопис учинио је славним нпр. Ђакометија. У њему су објављивана нека од Далијевих најпровокативнијих дела.
За сваки број Минотаура, а било их је чак 12, корице је радио неки други сликар, а све су биле варијација на лик истоименог митолошког бика. Овај часопис учинио је славним нпр. Ђакометија. У њему су објављивана нека од Далијевих најпровокативнијих дела.

1934
Шостаковичева Прва џез свита
Надреалистичка скупштина у Прагу

1935
Тријумф воље Лени Рифенштал, пропагандни филм који приказује прву годину Хитлерове власти, иновативним коришћењем кинематографских средстава, аудио-визуелних ефеката, што га, упркос нацизму, чини једним од најзначајнијих филмова у досадашњој филмској историји.

1936
Батајев лист Ацефалус
Лорка убијен у шпанском грађанском рату.

1937
Пикасова Герника
Бретонова Луда љубав, још једно хибридно романескно дело, са фотографијама Ман Реја и Бресаија
Премијера Кармине буране Карла Орфа у Франкфурту на Мајни

САЛВАДОР ДАЛИ, L.H.O.O.Q., 1919
САЛВАДОР ДАЛИ, L.H.O.O.Q., 1919