Архиве категорија: Периодика и посебни фондови

Исидора о Библиотеци Британског музеја

Текст „Библиотека у Британском музеју“ објавила је Исидора Секулић 1941. године у књизи Аналитички тренутци и теме. 1. На његовом самом крају налази се знаковита и занимљива реченица: „Ко је у Британској радио, постао је више човек но што је био, и без обзира на оно што је читао и проучавао.“ На чему је, заправо, Исидора заснивала ову своју тезу о издвојеним могућностима хуманизације читалаца од стране једне посебне институције?

***

Изузетност њену ауторка темељи на генијалности споја библиотеке и музеја, чиме је дотакнута и актуелизована живост националног документа, центрираност науке и чиме је остварен положај друштвене жиже. У том смислу, а и захваљујући својој архитектонској посебности, то место живи, управо пулсира као античка агора, постајући тако свачија кућа. А по етичком значају, то место представља оваплоћење добра и то оног које ради на корист ослобођења и тријумфа читавог човечанства. Пошто претпоставља да је немогуће снаћи се у оваквим фразираним квалификацијама институције, Исидора контрастира три велике сродне националне институције – библиотеке у Паризу, Берлину и Лондону.

Све три куће богате су културним благом, али се Британска библиотека издваја пре свега по начину општења с људима. Та комуникација огледа се у чудесном и неистрошивом давању себе у виду постигнуте савршене функционалности (владање фондом путем система каталогизације и унутарбиблиотечке хијарархије), потом топлом човечношћу и, коначно, луцидном самосвешћу институције.

И још ближе – у Великој Британији, каже Исидора, верују човеку као човеку, све дотле док он не да повод за сумњу и разочарење. До тада, ако се то уопште деси, библиотека од срца излива љубав и поверење свима: и великима и малима, и даровитима и недаровитима. Из те љубави према свима рађа се осећај завичајности код питомаца ове библиотеке.

Ова корисничка хедонистичка патетика би овде, ради простог умирења савести, могла да буде дотакнута класичном парафразом из Фредерика Џејмсона – да полеђину културе увек чине крв, тортура, смрт и страва. А Британци су често били неславан јунак те опречности. Вероватно би одређена доза меланхолије, или туге – луцидна самосвесна дистанцираност – била прирођенија положају читаоца на овом месту.

(Исидора Секулић. „Библиотека у Британском музеју“, у: Аналитички тренутци и теме. (Сабрана дела Исидоре Секулић), Вук Караџић, Београд, 1977, стр. 251-268)

Најплавље око

Међу књигама чији се наслов налази у топ-листама забрањиваних књига које је израдила Америчка асоцијација библиотека за претходне три деценије, једна од високо котираних је и прва објављена књига Тони Морисон Најплавље око (Toni Morrison, The Bluest Eye). Књига која је објављена 1970. године преведена је код нас тек 2019. године, после других читалачкој јавности познатијих књига ауторке (Вољена, Милосрђе, Соломонова песма и др.).

Испрва лепо примљено и читано (New York Times), Најплавље око рано доспева под шаку цензуре и тај ће статус подносити до данашњег дана, нарочито у крајевима САД у којима је бројније бело становништво. У међувремену је Тони Морисон отишла заувек у неки вероватно шаренији свет, из којег даље није (за сада) могуће бранити смело постојање књиге, наводно испуњено сексуално експлицитним садржајима и сценама злостављања деце. Док је то могла да ради, говорила је да је одувек желела да прочита књигу као што је Најплавље око и да ју је на крају сама написала јер такве књиге до тада није било. Ипак, изгледа да се један део америчког друштва већ пола века згражава тек над двема сценама сексуалних чинова које су и у седамдесетим годинама могле бити описиване као меке. И то је довољно и тако књига престаје да живи у кућама, школама или библиотекама.

Тони Морисон тематизује гротескну демонизацију читаве једне расе тако што је смешта унутар бића „најделикатнијег дела друштва – детета“ и његовог „најрањивијег члана – особе женског пола“, а исходиште приче замишља као од сломљеног наратива склопљену идејну нит којом се тражи самопреиспитивање могућег саучесништва сваког посебног читаоца у процесу опорог мрвљења јунакиње. Девојчица Пекола представља ту сложену целину нежности, крхкости и самопрезира, а њено деликатно биће перципирамо не само као собом представљиву чињеницу, већ и као одраз, илузију, закривљење, преплет унутар чинова и језика којима је окружују други, такође сложени ликови. Њена жеља да има плаве очи и да се тако изједначи са некаквим идеалом лепоте који би био једнак лепоти белине бића њених господара, на концу свршава у грозној врсти књижевно описивог лудила.

Толико је у појединим тренуцима ова проза луцидна, прозирућа, пробадајућа, паметна, иронична, да се над масом огавног затајавања друштвене патологије јавља јасан победнички смех читаоца.

ALA и Цензура у сједињеним Америчким Државама

Од 1990. године Канцеларија за интелектуалне слободе Асоцијације америчких библиотека (ALA, American Library Association) прикупља податке и документује случајеве цензуре у америчким библиотекама и другим образовним институцијама. У 2019. години ова канцеларија је прикупила око 360 информација у категоријама „challenge“ (покушаји уклањања одређене врсте информација или садржаја) и „ban“ (уклоњене информације и садржаји). Интервенције у пољу интелектуалних слобода инициране су најчешће тзв. деловањем корисничких савета, родитеља, управних или надзорних одбора, политичких и религиозних група, док су пријаве од стране библиотекара, учитеља, студента и ученика минималне. Разлози за цензурисање дати су пописивањем кључних речи и фраза у извештајима: трансродност, левичарска пропаганда, сексуално експлицитни садржаји, абортус, слике расног подвајања, порнографија, LGBT, антиполицијско расположење, ширење дезинформација, насиље, представљање проблематичних политичких погледа, самоубиство. Цензури су најчешће биле подложне јавне библиотеке, потом школске, најмање специјалне библиотеке као што су нпр. затворске. Од носилаца информација то су, очекивано, најчешће биле књиге (56%), потом програми, па дигиталне пројекције, филмови, друштвене мреже, магазини. У извештајима се наводи да је процењено да пријављени случајеви чине тек једну петину од претпостављеног укупног броја. Последњих година расте број цензорских инцидената, али није могуће знати да ли друштво постаје конзервативније или можда постаје слободније да те инциденте бележи и обзнањује. Aсоцијација израђује годишње и декадне спискове цензурисаних књига. На топ-листи која се односи на период од 2010. до 2019. године налазе се и књиге Тони Морисон, Олдоса Хакслија, Крејга Томпсона, Џона Штајнбека, Марка Твена, Харпера Лија, Селинџера, Изабел Аљенде, Владимира Набокова.

Сер Томас Филипс, веломанијак

Томас Филипс (Thomas Phillipps), рођен у Манчестеру 1792. године, у предговору својем Catalogus librorum manuscriptorum in bibliotheca назвао је себе савршеним веломанијаком („perfect vello-maniac”, од vellum, пергамент), спремним да за жељени рукопис издвоји онолико новца колико год продавац тражи. Посебно је вредновао историјске и необјављене рукописе, нарочито оне који су били пергаментни. Потакнут извештајима који су говорили о њиховом масовном уништавању, стругањем злата којима су каткад била писана слова или извлачењем састојака од којих се добијало лепило, или простим немаром и неинтересовањем власника, Филипс је истраживао изворе и архиве и бесомучно куповао, нарочито по манастирима који су после Француске револуције јефтино продавали своје архиве. Имао је неку своју малу логику: њихова вредност, тренутно мала, биће већа када рукописи буду откупљени, па обзнањени јавности, а када буду део културне и финасијске свести, онда ће и њихова егзистенција бити сигурнија. Тако је у дугом времену створена вероватно највећа колекција рукописа коју је поседовао неки појединац – сер Томас Филипс је направио збирку од 60000, за чије ће му делове касније бити захвале многе познате и знамените библиотеке света.

Рођен је као незаконити син оца, неожењеног текстилног фабриканта и његове кућне домаћице. Отац га је посинио, одшколовао у Оксфорду и охрабривао синовљеву пажњу према књигама. Из тог времена значајан је један детаљ из Томасове биографије – отац га строго и претећи прекорева да може да испуњава своје књишке жеље само уколико за то има материјално покриће. Потом се оженио и добио три кћери, а од тридесете године страсно се предао куповини књига, рукописа и уметничких предмета. Проблем са Томасом Филипсом био је следећи: годишњи приходи куће износили су око 6000 фунти, а за своје рукописе и књиге трошио је годишње око 5000. Такво понашање доводи породицу и њене послове често на ивицу банкрота. Породична кућа се распадала, а породица није имала новца да плати поправке. Међутим, манијакални отац не одустаје и, у посебно лошим тренуцима, задужује се, али само да би могао да купује. Једна од већих криза наступила је када је прошена најстарија кћер, па је Филипс проценио да би та удадба и касније следствена деоба имања и заједнички живот успорили или онемогућили га у истрајавању и испуњењу базичне страсти. Одбио је просца, а кћер је потом побегла и удала се без допуштења. Дошло је до спора и Филипс је изгубио кућу, која је била његова лична библиотека. Пресељење је било епско јер су за његово извођење била потребна 230 коња, 160 људи и 100 кола и трајало је 8 месеци. У таквим условима, супруга и кћери биле су третиране као другоразредни предмет у односу на колекције и често су играле улоге пуких служавки и службеница у кући која је стицајем околности постала место где расте и развија се првокласни библиоманијак. Супруга и кћери биле су принуђене да сређују, пописују, чак и преписују поједине рукописе. Његова несрећна жена, чија је спаваћа соба била од врха до патоса затрпана кутијама и папирима, развила је зависност од наркотика и коначно је умрла у 37 години. Огласио је да је он њим самим на продају, за 50000 фунти. Толико је било потребно да уреди своје књишке послове. Али, и нова супруга није издржала са њим до краја.               

Филипс би улазио у књижаре и куповао целокупну понуду. Или би прегледао каталоге и куповао све оно што већ није поседовао. Имао је агенте широм Европе. Са продавцима се жестоко сукобљавао, одбијао би да плати дугове, али књиге није враћао. Неколики од њих отишли су у стечај због таквог његовог понашања. Кризе и принуде прекидали су, срећом, ратови, а после је настављао по старом. За разлику од неких других типова библиоманијака, његову колекцију било је могуће разгледати и користити, али је била строго забрањена за очи римокатолика. Пошто је дуго и неуспешно покушавао да кроз преговоре са Дизраелијем организује прелазак колекције у руке британске нације, остало је да се о њој старају наследници. У опоруци је наведено да се колекција не сме дирати, да се његова каталогизација не сме реметити, да се у целини мора држати у кући (Thirlestain House) и, као што је и речено, да је затворена за католички свет. Тек 1977. године, више од века од његове смрти, окончана је продаја колекције. Посебни делови ове богате збирке, која је на крају поред огромног броја рукописа, бројала и 40000 књига, краси краљевске библиотеке у Берлину и Бриселу, библиотеку у Утрехту, музеје у Њујорку и многе друге.  

Пише: Горан Миленковић

Блумберг случај

У New York Times-у од 25. марта 1990. године објављен је кратак чланак о хапшењу четрдесетједногодишњег мушкарца у градићу Отумва (Ottumwa) на југоистоку државе Ајова. Он је ухапшен и оптужен за крађу око 11000 вредних књига и докумената, који су пронађени у његовој кући и чија је вредност процењена на чак 20 милиона долара. Наведено је име осумњиченог – Стивен Кери Блумберг (Stephen Carrie Blumberg). Коју деценију доцније, чињеница је да не постоје ниједан пажње вредан и релевантан преглед историје библиоманије или студија о унутрашњим и спољашним аспектима отуђења књига која на достојан начин не узима у обзир величину Блумберг случаја, за који се често и вероватно с правом тврди да је случај највеће, најзвучније и најутицајније крађе књига из јавних библиотека у XX веку који је смислио и реализовао неки појединац. Под утицајем овде се подразумевају практични закључци којима су се касније занимали они који се у библиотекама, на универзитетима и у институтима баве смишљањем и организовањем функционалног чувања и обезбеђивања грађе – да им се Блумберг више не деси.

Бројеви су касније, без штете по репутацију случаја, унеколико измењени. Вредност украдених књига процењена је на 5,3 милиона долара, број књига утврђен је на 23600, а познат је и апроксимативни број библиотека које су биле ојађене дејством Блумбергове пасије – укупно њих 268. У драми су учествовале библиотеке из четрдесет и пет америчких држава, две канадске провинције и дистрикта Колумбија. Док су књиге и рукописи могли бити тачно избројани, број библиотека које су невољно учествовале у случају на крају је испао приближан. Блумберг је акрибично уклањао све оно што би књигу могло везати за место где је чувана: печате, металне додатке за провоцирање алармног система, ознаке порекла и слично. Библиотекари су касније или препознавали књигу као своју, или су ћутали зато што им је било непријатно признање чињенице да је један mainstream библиоманијак опљачкао и њихову библиотеку, па известан број јединица из Блумберговог фонда још увек спава у депоима Бироа. Неки истраживачи полугласно тврде да је Блумберг имао своје место за одлагање плена и негде на југозападу, тако да је број отуђене грађе можда и већи. Свакако да су сви – и медији и истражитељи и политичари и библиотекари и грађани – постављали једно важно питање: како је могуће да један човек украде и пред носем библиотечког особља и локалних полиција изнесе преко 19 тона књига и рукописне грађе, а да то нико не примети?

Стивен је рођен 1949. и у живот је ушао са сигнификативним педигреом. Мајка му је била насилна шизофреничарка, која је била уверена да јој се преко радијског и телевизијског програма шаљу важне егзистенцијалне поруке. Отац је после Другог светског рата патио од посттрауматске депресије и једаред је отишао код свог психијатра да би му изложио идеју о убиству сина и себе. Баба је била психотична алкохоличарка, а деда је био хоспитализован због нервног слома. Прадеда је, ипак, био предани колекционар, после којег је остала пристојна гомила разног смећа, али и понешто од вредних ствари. Стивен је био нежан и интелигентан син и унук, уз то тих, чудан и повучен. Успео је да се у детињству емоционално зближи са неким од поменутих својих рођака, па му је после њихове смрти остао редовни годишњи приход од 70-ак хиљада долара. Из ране младости од помена вредних епизода потребно је имати у виду његов привремени боравак у психијатријској установи (1965–1969), будући да му дијагностификован неки облик делузивности (суманутости). Школа му није ишла од руке, а битно је рећи да је он тим образовним падом свесно руководио. Одрастајући није напуштао свој дозу психијатријско-колекционарске чудноватости, па је временом развио опсесију према ликовима и обличјима викторијанске културе. Улазио је у напуштене куће, из којих је крао старе кваке, држаче за лустере, комаде намештаја, витраже. Разлози за скупљање су били стриктни – заштита и борба против пропадања. Из тог наслеђа занимљиво је поменути и детаљ да се никада није купао (осим када је с намером наступао и појављивао се под именом неког од позајмљених личности), његово интимно рубље стриктно је чинио вунени програм, носио је у личном багажу увек око пола килограма чистог злата и један стари викторијански пиштољ (после је тврдио да из њега никада није пуцао). Упадао је у трошне куће, крао је локално: и предмете, па и књиге, и мапе, које је касније продавао дилерима. Жеље су се кристализовале – драга му је била прошлост, нарочито оно што се назива американом, а што је он сматрао запуштеним, незаштићеним, препуштеним пропадању и заборављању. У сакупљању се руководио списком књига који су саставили колекционари књига 1945. године, а који се односио на Калифорнију. Поред америчке историје и културе, најужа његова интересовања тицала су се архитектуре, историје градова и историје штампе.

Када је схватио да му редовна годишња примања омогућују да путује и шири жетвена поља своје жеље, предао се аналитици и планирању. Тада су кренули пустоловни одласци у библиотеке, нарочито оне велике и богате, државне и универзитетске. Претпоставља се, од стране неколиких истраживача, да је у библиотеке улазио користећи се зубарским алатом, крађом кључева, прескакањем кавеза који су окруживали лифтове и ноћивањем негде унутар фондова библиотека. Није био образован (није окончао ни средњу школу), али је био пажљив посматрач и проницљиви аналитичар. Посматрао је, пратио, импровизовао и сналазио се. Оно што је сигурно је то да је Стивен Блумберг приликом једне посете библиотеци Универзитета у Минесоти пронашао изгубљену картицу на којој је било одштампано име професора психологије Метјуа Мекгија. Са том картицом, окупан, обучен у шарена ексцентрична одела, елеквентан, ауторитаран и срдачан, улазио је у бројне библиотеке и оперисао. Прихватили су га као професора и симпатичног зналца. Обично је у библиотеку улазио у огромном капуту, на којем су са унутрашње стране били пришивени огромни џепови. Са собом је носио комплет жилета и мали контејнер лепила. Исецао је странице, одстрањивао печате, лизао лепак док се маркица не би одлепила. Уписивао је на место маркице ситне цене, да би касније библиотекару, евентуално, показао како је књига купљена од неког ситног дилера. Износио је у једном маху и неколико књига.

Књиге је односио у свој дом и пажљиво их смештао у полице. Имао је свој систем ређања књига, делом заснован на Дјуијевом (Melvil Dewey) децималном систему, који је памтио и разрадио. Наводи се да је имао своју колекцију инкунабула, коју је сабрао у свега три године преданог лоповског рада, као и колекцију сувенирских регистарских таблица. Књиге и остало уредно је сложио на четири спрата своје куће. Један део књига, у тренутку хапшења, налазио се у складишту у Омахи. Стивен Блумберг био је пажљив према књигама и опрезан у својим операцијама. Детективи, наводи се у чланку Washington Post-а из априла 1990, ушли су у кућу од старе црвене цигле у улици Џеферсон. Блумберг је обећао да неће пружати отпор. Прегледали су кућу. На првом спрату налазила се адамсовска колекција старог намештаја, златних новчића, оријенталних просторки, лампи. На другом је почињало царство књига – књиге су испуњавале све, чак и тоалете, а зидови су пажљиво били испуњени од врха до дна, тако да није остављен ни педаљ неискоришћеног простора. Кажу да су иследници говорили да је мало људи у историји волело ретке књиге више од Стивена Блумберга. Проблем је био у томе што их је он превише желео. Нису пронашли назнаке да је имао намеру да их продаје. Колекцију је градио за себе, мислећи вероватно више на судбину књига, него на судбину властите савести.

Раније се десило тако да га је библиотекар библиотеке Риверсајд Универзитета Калифорнија пронашао у забрањеном делу фонда. Збунио се, прогутао гумену маркицу. Претресли су га, нашли алат, пола килограма злата. Добио је условну казну и примирио се. Међутим, истрага је ишла из неколико праваца. Прво је у пар година гоњен професор Мекги, а онда су детективи повезали ствари. Ухапшен је, након што га је издао блиски пријатељ у замену за залог негоњења, и осуђен на 71 месец затвора и 200000 долара казне. Изашао је раније. Казна је још обухватала и то да је морао да се као осуђени крадљивац културних добара као такав представи при уласку у сваку библиотеку или књижару, као и обавезу да мора да буде претресен при изласку из њих. Такође, није смео да улази у напуштене куће. Ухапшен је, због кршења условне слободе, још два пута, прво средином деведесетих, а онда и 2003. Након тога, према доступној литератури, губи му се траг.

Један од детектива који су радили на случају закључио је да Стивен Блумберг због крађе културног блага свакако заслужује своју казну и своју репутацију. Међутим, додао је, не треба бити тако строг према њему као што се може бити строг према некоме силоватељу или убици. Блумберг се према књигама опходио са поштовањем. Окончањем случаја неће заспати, већ ће се продубити пажња библиотека, која мора да буде усмерена више ка ефикасном чувању грађе. Блумберг, тако, јесте лопов. Али није зао човек. Препостављам да је са одмицањем времена и метаморфозом Блумбергове људске судбине у судбину Блумберга као књишког лика и чињенице из историје књига и библиотека, до таквог закључка све лакше доћи. Али, наравно, закључци се не тичу само тог, само тог једног од многих битних питања којима се данас може бавити хуманистика.  

Пише: Горан Миленковић

Бланд, картоманијак

На прелазу између два миленијума, тврди се у академској литератури, у САД живело је око 10 000 сакупљача старих карата и мапа. Тај мали свет, у којем су своје страсти трошили и своје игре играли дилери и опседнути картофили, имао је неколико раширених и популарних закључака о самоме себи. Пре свега тај је свет признавао своју тамну и никада задовољену страст, управо опсесију. Њу су стављали у шаблоне психолошких, социолошких и психијатријских знања. Картофили су, наводно, махом из начетих породица и намучени траумама детињства, па се у свету колекционарства они посредно проналазе у процесима реконструкције сопства, а у старости мапа виде отворени улаз у прошлост којом би, као власници, макар симболички могли да владају.

Ово је кратка прича о Гилберту Џозефу Бланду Млађем, који је, изгледа, био тачно такав какав би морао да буде да би била потврђена наведена нота о патологији картофилских личности. Родитељи су му се развели када је имао три године, да би га потом очух физички злостављао. После завршеног факултета придружио се америчкој војсци у Вијетнаму, претходно се суочивши по први пут са законом због вожње украденог аутомобила. Из рата је изашао жив, али са посттрауматским стресним поремећајем, који се надовезао на базичну депресију којом је био дарован од живота. Оженио се и убрзо оставио породицу, у међувремену се неколико пута сукобивши са силом закона. Коначно, одлежао је три године због коришћења лажног идентитета и злоупотребе средстава која су била одобрена од стране америчких власти за потребе оних који немају посао.

Почетком деведесетих, са другом супругом отворио је радњу са рачунарима, која је пропала и увалила их у дугове. Тих месеци купио је ствари напуштене у депоу за складиштење. Међу њима су биле и неке старе мапе. Неко му је дошапнуо да је посао са картама исплатив и тако је све кренуло. Господин и госпођа Бланд отворили су радњу Antiqve Maps and Colletibles у Палм Спрингсу на Флориди, да би покрили дугове и испратили Бландову коцкарску пасију, још један украс његове нежне и целовите личности. Проблем са старим картама је био у томе што оне нису расле на флоридским палмама. И тако се Бланд досетио и кренуо да посећује америчке библиотеке. Тамо је, претходно се распитавши о потребама колекционара, исецао металним резачем карте из књига и износио их из библиотека да би их касније продавао клијентима.

У само неколико година, Бланд је посетио све најбитније колекције ретке картографске грађе, укључујући и ону која се налазила у Вилсоновој библиотеци при Универзитету Северна Каролина. Касније, библиотекари и кустоси су га описивали као човека без запазивих особина, средњег по свему, по годинама, по изгледу и навикама, те тако и непрепознатљивог и замењивог било којим студентом који је улазио у истраживачке или читалачке дворане. Био је чист, тих, није таласао, привлачио пажњу, облачио се безбојно, имао је безбојно и свакидашње лице и наликовао је највише на празнину. Као такав оперисао је у библиотекама и са слабијим и са најјачим обезбеђењем и излазио из фондова понекад и са десетак уредно сакривених исечених карата из књига и фасцикла. Каткад је његово мајсторство постајало вредно помена као неко мало уметничко дело – умео је да у инвентар недостајућих карата у књизи упише описе карата које је управо он у том тренутку исецао и то тако да изгледа да им се траг губи у далекој прошлости. С друге стране, иако је имао уредне акредитиве, покривене неколиким псеудонимима, чудио је купце својим несналажењем у свету акутних вредности старих карата. Али, Бланда је интересовао само новац, па је тако и прихватао прву или другу понуђену цену. Штавише, био је постао познат због невероватно ниских цена, али и због раскоши својих продајних колекција. Уколико би га питали да ли нешто има, понекад би рекао да нема, тренутно. После пар недеља, чему је претходила посета одређеној колекцији у библиотеци, где би из атласа и књига исецао тих година жестоко тражено благо, звао би потражитеља и извињавао се како је погрешио и како је карту заправо већ поседовао.

Ухваћен је у Балтимору, када је дежурни библиотекар приметио како Бланд исеца карту из књиге. Пратили су га кроз град и ухватили, а он је претходно бацио у грм своју спиралом увезану бележницу, у којој су пронађене три карте вредности око 2000 долара. И извукао би се са казном гротескно неодговарајућом величини злочина да библиотекари нису у поменутој бележници нашли запањујуће податке о именима и ценама старих карата и библиотекама у којима се могу наћи. Било је довољно да потраже неке од њих и да открију да тих карата више у књигама нема, као и онај податак да је књиге из којих су карте исецане јесте користио главом Џозеф Бланд Млађи. Ухапшен је од стране Федералне обавештајне службе у Палм Спрингсу, пошто је претходно покушао да сакрије трагове гашењем своје радње.

Бланд је био украо између 150 и 250 старих мапа, чија се вредност процењује на око пола милиона долара. Биле су то карте САД, старих њених држава, земаља широм света, Северног пола. Фигуративно, украо је и држао читав свет у рукама.Осуђен је на 17 месеци затвора и новчану казну од 70000 долара јер се обавезао да ће сарађивати са библиотекама и стручне службе саветовати о начинима заштите од крађе. Многи су били запрепашћени благошћу ове казне, а њена незнатност директно се повезује са непостојањем свести друштва и правосудног система о правим вредностима картографске грађе, начелно свега што се тиче света културног наслеђа.   

Пише: Горан Миленковић          +Ur2���

Academico

Десило се тако да је неки мање познати швајцарски књижевник, пишући из Милана „познатом историку“ Милеру, поменуо и Стјепана Зановића, који ће бити главни јунак ове наше препоруке за читање. Година је 1772. а Стјепан, млади литерат из „Далмације“, затечен је у нереду радне собе како крај угашена камина и крај огромне боце воде седи косе пребачене преко лица, укочена погледа, говорећи да је сада, када је Волтер остарио, а Жан Жак (Русо) више не пише, остао само он да људима каже истину. Сомнабулна величина ове редукције при којој се одстрањују највећи умови европског просветитељства и хуманизма да би се у немогућем светлу лажи приказао један дрски виртуоз живота, само су епизодица у невероватној историји постојања овога човека, који је живећи у другој половини 18. века и шпартајући Европом као заводник, криминалац, кривоклетник, фалсификатор епских размера, исписао једну од занимљивијих прича балканске и европске књижевности и културе.

Стјепан је рођен у Венецији, а његов отац је конте Антун Зановић, Будвљанин. Отац је 1766. изгнан из Венеције због организовања забрањених хазардних игара. Брат Примислав ни са ким другим него са Казановом опијао је и пљачкао некога енглеског лорда, па је стога био протеран, као и Казанова, из Фиренце. Фиренци се, претходно, Стјепан покушао да наметне као песник. У своју књигу песама, он је уврстио и сонет некога наводног италијанског песника, у којем се слави писац књиге и који је, заправо, дело самога младога Зановића. У то време назвао се academico, као наводни члан фирентинске уметничке академије, мада на њеном списку никада није могло да се нађе његов име. После ситних и крупних али непрестаних катастрофа са дуговима и срамне епизоде са језуитима, која је, изгледа, била језовита, на ред долазе крупни епски фалсификати. Прво је открио европским владарима да је он, уистину, Шћепан Мали Црногорски, убијени и обезглављени краљ који је срећном преваром остао жив. А онда се пронашао и у фантазији да је он једанаести праунук Скендербега, те да је тиме предодређени претендент на земље и поседе Црне Горе и Албаније. С тим намерама пише Фридриху II, проводи време са Огинским, претендентом на пољски престо, дописује се са Катарином Другом. Своја писма и преписку са европским владарима објавиће у оквиру књиге Турска писма, коју Милорад Павић пореди са Монтескејовим Персијским писмима. Глас о његовим фаслификатима и непочинствима шири се Европом, па мора да се брани. Каже, порекла сам католочко-римско-апостолског, али што је важније, ја сам филозоф. Ипак, протерају га и из Берлина, па у Риму ступа у љубавну аферу са остарелом али још увек лепом и фаталном бабом леди Кингстон, која ће, лаке финасијске руке, помагати „албанског“ момка до краја живота (леди Кинстон ће бити романескни прототип за два Текеријева женска лика). Стјепан је гоњен и осуђен у одсуству у Венецији. Крстари полуилегално Немачком и Белгијом. Пише америчком конгресу са саветима за организовање државног и политичког живота. Меша се у најављени рат између Холандије и Аустрије, мешетарећи и обећавајући за новац војску лудака, Црногораца и Албанаца, који руше све пред собом и слушају само њега, а не на пример Његоша, којег је срео у Бечу. Условљава државно веће Холандије, у којем се јавно читају његове бестидне и скупе понуде. У време мира, који је убрзо склопљен, коначно заврши у затвору, из којег пише патетична и молећива писма својим заштитницима са Острва и из Прусије. На послетку, последњим иметком, паром златних дугмади, подмити стражара, овај му донесе врч вина, попије га и потом себи пререже вене, те га ујутру нађу у крви, мртвог. То је био крај Стјепана Зановића, човека који је био песник, мислилац, аутобиограф и путописац, који је мењао идентитете као љубавнице, који је имао дар да своје фаслификате изводи на високом нивоу и постане партнер многим европским владарима, иако је са своје стране имао само голу митоманску страст и строгу и делотворну вештину лагања.

Много више детаља ове сочне и узбудљиве приче можете наћи у есеју „Стјепан Зановић, алазон са наших страна“, који је аутор Петар Џаџић објавио 1987. године у књизи Homo Balcanicus, Homo Heroicus. Алазон је стари термин, поменут још у првом веку у расправи Tractatus Coislinianus, сродној Аристотеловој Поетици. Појам је оживео Нортроп Фрај у оквиру своје Анатомије критике, у којој се, укратко, помиње као име комедиографског типа варалице, у пар могућих значењских варијанти, а Џаџић га употребљава у значењу „митоман“. Изгледа да је појам трансисторијске природе, заправо, можда је најбоље погледати данас око себе. Када се читалац појмовно опреми, сигурно ће, у оквиру генерације или у оквиру друштва, или нације, или културе, препознати знамените примерке. Есеј у закључном делу смешта појаву алазона Стјепана Зановића у релевантан психолошки и културолошки оквир, тако да осим бизарних и зачудних чињеница из живота овога пустолова, могу да се протресу и донесу и неки темељнији закључци о природи људи са Балкана.

Fake News и дигитална писменост

Будући да су се библиотеке широм света нашле у ситуацији да у неком тренутку, услед пандемије, смање обим својих услуга или чак затворе врата за своје кориснике, велики део посла библиотекара пребачен је у облик рада од куће. Наравно, библиотекари су се брзо упитали како моделовати прелазак услуга из физичке и непосредне у дигиталну и посредну, које се смернице могу кристализовати из бројних искустава библитекара, да ли ће тренутак престанка пандемије значити и престанак функционисања новоуведених пракси и сл. Стручњаци Школе за библиотекарство и информацијску науку Универзитета Јужна Каролина покренули су страницу Librarian. Support с намером да напоре библиотекара учине доступним. Са ове странице овом приликом вашој пажњи препоручујемо вебинар „Post-Truth: Fake News and a New Era of Information Literacy“ који је посвећен унапређењу информацијске писмености и то у смислу развијања могућности за препознавање тзв. лажних вести, којих су данас у ситуацији пандемијске информационе хиперкризе пуни медији, понекад они које контролишу власти држава, а посебно они који су дело оваквих или онаквих група или појединаца, углавном на друштвеним мрежама или у оквиру таблоида. Нагласак овог хтења односи се на стицање неопходних знања које ће помоћи библиотекарима да у својим заједницама помажу људима у дисеминацији информација. Претходно питање је, свакако, да ли светске владе плаћају библиотекаре да се баве изабирањем и вредновањем информација и едукацијом заједнице или их плаћају да информације складиште и о њима ћуте. Вебинар је на енглеском језику.

Oto Oltvanji: PRIČA „Licemer“

Oto Oltvanji (1971, Novi Sad) je pisac, prevodilac i stripar. Na policama biblioteke u Boru možete naći sledeće njegove autorske naslove: romane Crne cipele (2005), Kičma noći (2010) i Iver (2015), kratku prozu za decu Kako sam postao detektiv (2019) i priče u okviru izbora ili unutar časopisa. Takođe, brojni su naslovi koje je Oto Oltvanji preveo sa engleskog jezika (Džonatam Letem, Džordž Pelikanos, Lucijus Šepard itd.)

Ovde uz dozvolu autora prenosimo njegovu ranu priču LICEMER iz 1996. godine. Da biste pročitali priču, sledite vezu.

http://www.datavoyage.com/sfbay/novel/licemer.htm

Preporuka: „GAUČO“ Huga Prata i Mila Manare

Priča Huga Prata vodi nas u Argentinu na početak 19. veka, na čijoj se obali sukobljavaju uskomešane sile tadašnjih imperijalista, Engleske i Španije. Očekivano, u pratovskom umetničkom i pripovedačkom smislu, u njenom središtu nije kruta istoriografska građa, niti su to velika imena pomenutog vremena. Centralno mesto, na pozadini na kojoj se smenjuju oficiri, članovi masonskih loža, praznjikave i sračunate aristokrate, pripada malim ljudima: dobošaru Tomu Braunu, irskoj osuđenici i prostitutki Moli Maloun, Grbavcu, crncima, grubim muškarcima, obuzetim i vođenim nesputanim nagonima, od kojih je onaj seksualni dominatno prikazan u stripu, devojkama koje se podaju što zbog putenih slasti, što zbog toga što smatraju da im je u igri sticanja slobode i prava na život jedino telo ostalo kao dobar zalog. Takođe očekivano, dominatna osećanja nisu čisto epska, militarna ili herojska, niti su naglašeno upućena na razgranatu naraciju i na oduševljavanje epizodičnošću i sjajem etapa u životima – ona su setna, ocrtana prolaznošću, tugom, strašću i umiranjem, izrasla sa mirnih otoka margine na kojima, izbledela i mirna, još uvek, makar u sputanoj i umornoj retrospektivi, bivaju zapljuskivana mrkim morem istorije. Manarin crtež je istovremeno i duboko stvaran i toplo senzualan i majstorski ikoničan u svojim tretiranjima skliskih pojedinosti koje se cede sa margina prikazanog.