У New York Times-у од 25. марта 1990. године
објављен је кратак чланак о хапшењу четрдесетједногодишњег мушкарца у градићу
Отумва (Ottumwa) на југоистоку државе Ајова. Он је ухапшен
и оптужен за крађу око 11000 вредних књига и докумената, који су пронађени у
његовој кући и чија је вредност процењена на чак 20 милиона долара. Наведено је
име осумњиченог – Стивен Кери Блумберг (Stephen Carrie Blumberg). Коју деценију доцније, чињеница је да не постоје ниједан пажње вредан и
релевантан преглед историје библиоманије или студија о унутрашњим и спољашним
аспектима отуђења књига која на достојан начин не узима у обзир величину Блумберг случаја, за који се често и
вероватно с правом тврди да је случај највеће, најзвучније и најутицајније
крађе књига из јавних библиотека у XX веку који је
смислио и реализовао неки појединац. Под утицајем овде се подразумевају
практични закључци којима су се касније занимали они који се у библиотекама, на
универзитетима и у институтима баве смишљањем и организовањем функционалног
чувања и обезбеђивања грађе – да им се Блумберг више не деси.
Бројеви су касније, без штете по репутацију
случаја, унеколико измењени. Вредност украдених књига процењена је на 5,3
милиона долара, број књига утврђен је на 23600, а познат је и апроксимативни број
библиотека које су биле ојађене дејством Блумбергове пасије – укупно њих 268. У
драми су учествовале библиотеке из четрдесет и пет америчких држава, две
канадске провинције и дистрикта Колумбија. Док су књиге и рукописи могли бити
тачно избројани, број библиотека које су невољно учествовале у случају на крају
је испао приближан. Блумберг је акрибично уклањао све оно што би књигу могло
везати за место где је чувана: печате, металне додатке за провоцирање алармног
система, ознаке порекла и слично. Библиотекари су касније или препознавали
књигу као своју, или су ћутали зато што им је било непријатно признање чињенице
да је један mainstream библиоманијак опљачкао и њихову библиотеку, па известан број јединица из Блумберговог
фонда још увек спава у депоима Бироа. Неки истраживачи полугласно тврде да је Блумберг
имао своје место за одлагање плена и негде на југозападу, тако да је број
отуђене грађе можда и већи. Свакако да су сви – и медији и истражитељи и
политичари и библиотекари и грађани – постављали једно важно питање: како је
могуће да један човек украде и пред
носем библиотечког особља и локалних полиција изнесе преко 19 тона књига и
рукописне грађе, а да то нико не примети?
Стивен је рођен 1949. и у живот је ушао са сигнификативним
педигреом. Мајка му је била насилна шизофреничарка, која је била уверена да јој
се преко радијског и телевизијског програма шаљу важне егзистенцијалне поруке.
Отац је после Другог светског рата патио од посттрауматске депресије и једаред
је отишао код свог психијатра да би му изложио идеју о убиству сина и себе. Баба
је била психотична алкохоличарка, а деда је био хоспитализован због нервног
слома. Прадеда је, ипак, био предани колекционар, после којег је остала пристојна
гомила разног смећа, али и понешто од вредних ствари. Стивен је био нежан и
интелигентан син и унук, уз то тих, чудан и повучен. Успео је да се у детињству
емоционално зближи са неким од поменутих својих рођака, па му је после њихове
смрти остао редовни годишњи приход од 70-ак хиљада долара. Из ране младости од
помена вредних епизода потребно је имати у виду његов привремени боравак у
психијатријској установи (1965–1969), будући да му дијагностификован неки облик
делузивности (суманутости). Школа му
није ишла од руке, а битно је рећи да је он тим образовним падом свесно
руководио. Одрастајући није напуштао свој дозу психијатријско-колекционарске чудноватости,
па је временом развио опсесију према ликовима и обличјима викторијанске
културе. Улазио је у напуштене куће, из којих је крао старе кваке, држаче за
лустере, комаде намештаја, витраже. Разлози за скупљање су били стриктни –
заштита и борба против пропадања. Из тог наслеђа занимљиво је поменути и детаљ да
се никада није купао (осим када је с намером наступао и појављивао се под
именом неког од позајмљених личности), његово интимно рубље стриктно је чинио вунени
програм, носио је у личном багажу увек око пола килограма чистог злата и један
стари викторијански пиштољ (после је тврдио да из њега никада није пуцао). Упадао
је у трошне куће, крао је локално: и предмете, па и књиге, и мапе, које је
касније продавао дилерима. Жеље су се кристализовале – драга му је била
прошлост, нарочито оно што се назива американом,
а што је он сматрао запуштеним, незаштићеним, препуштеним пропадању и
заборављању. У сакупљању се руководио списком књига који су саставили колекционари
књига 1945. године, а који се односио на Калифорнију. Поред америчке историје и
културе, најужа његова интересовања тицала су се архитектуре, историје градова
и историје штампе.
Када је схватио да му редовна годишња примања
омогућују да путује и шири жетвена поља своје жеље, предао се аналитици и
планирању. Тада су кренули пустоловни одласци у библиотеке, нарочито оне велике
и богате, државне и универзитетске. Претпоставља се, од стране неколиких
истраживача, да је у библиотеке улазио користећи се зубарским алатом, крађом
кључева, прескакањем кавеза који су окруживали лифтове и ноћивањем негде унутар
фондова библиотека. Није био образован (није окончао ни средњу школу), али је
био пажљив посматрач и проницљиви аналитичар. Посматрао је, пратио,
импровизовао и сналазио се. Оно што је сигурно је то да је Стивен Блумберг приликом
једне посете библиотеци Универзитета у Минесоти пронашао изгубљену картицу на
којој је било одштампано име професора психологије Метјуа Мекгија. Са том
картицом, окупан, обучен у шарена ексцентрична одела, елеквентан, ауторитаран и
срдачан, улазио је у бројне библиотеке и оперисао. Прихватили су га као
професора и симпатичног зналца. Обично је у библиотеку улазио у огромном
капуту, на којем су са унутрашње стране били пришивени огромни џепови. Са собом
је носио комплет жилета и мали контејнер лепила. Исецао је странице,
одстрањивао печате, лизао лепак док се маркица не би одлепила. Уписивао је на
место маркице ситне цене, да би касније библиотекару, евентуално, показао како
је књига купљена од неког ситног дилера. Износио је у једном маху и неколико
књига.
Књиге је односио у свој дом и пажљиво их
смештао у полице. Имао је свој систем ређања књига, делом заснован на Дјуијевом
(Melvil Dewey) децималном систему, који је памтио
и разрадио. Наводи се да је имао своју колекцију инкунабула, коју је сабрао у
свега три године преданог лоповског рада, као и колекцију сувенирских
регистарских таблица. Књиге и остало уредно је сложио на четири спрата своје
куће. Један део књига, у тренутку хапшења, налазио се у складишту у Омахи. Стивен
Блумберг био је пажљив према књигама и опрезан у својим операцијама. Детективи,
наводи се у чланку Washington Post-а из априла 1990, ушли су у кућу од старе црвене цигле у улици Џеферсон.
Блумберг је обећао да неће пружати отпор. Прегледали су кућу. На првом спрату
налазила се адамсовска колекција старог намештаја, златних новчића,
оријенталних просторки, лампи. На другом је почињало царство књига – књиге су
испуњавале све, чак и тоалете, а зидови су пажљиво били испуњени од врха до дна,
тако да није остављен ни педаљ неискоришћеног простора. Кажу да су иследници
говорили да је мало људи у историји волело ретке књиге више од Стивена
Блумберга. Проблем је био у томе што их је он превише желео. Нису пронашли
назнаке да је имао намеру да их продаје. Колекцију је градио за себе, мислећи
вероватно више на судбину књига, него на судбину властите савести.
Раније се десило тако да га је библиотекар
библиотеке Риверсајд Универзитета Калифорнија пронашао у забрањеном делу фонда.
Збунио се, прогутао гумену маркицу. Претресли су га, нашли алат, пола килограма
злата. Добио је условну казну и примирио се. Међутим, истрага је ишла из
неколико праваца. Прво је у пар година гоњен професор Мекги, а онда су
детективи повезали ствари. Ухапшен је, након што га је издао блиски пријатељ у
замену за залог негоњења, и осуђен на 71 месец затвора и 200000 долара казне. Изашао
је раније. Казна је још обухватала и то да је морао да се као осуђени крадљивац
културних добара као такав представи при уласку у сваку библиотеку или књижару,
као и обавезу да мора да буде претресен при изласку из њих. Такође, није смео
да улази у напуштене куће. Ухапшен је, због кршења условне слободе, још два
пута, прво средином деведесетих, а онда и 2003. Након тога, према доступној
литератури, губи му се траг.
Један од детектива који су радили на случају закључио је да Стивен Блумберг због крађе културног блага свакако заслужује своју казну и своју репутацију. Међутим, додао је, не треба бити тако строг према њему као што се може бити строг према некоме силоватељу или убици. Блумберг се према књигама опходио са поштовањем. Окончањем случаја неће заспати, већ ће се продубити пажња библиотека, која мора да буде усмерена више ка ефикасном чувању грађе. Блумберг, тако, јесте лопов. Али није зао човек. Препостављам да је са одмицањем времена и метаморфозом Блумбергове људске судбине у судбину Блумберга као књишког лика и чињенице из историје књига и библиотека, до таквог закључка све лакше доћи. Али, наравно, закључци се не тичу само тог, само тог једног од многих битних питања којима се данас може бавити хуманистика.
Пише: Горан Миленковић