У својој познатој књизи Surveiller et punir: Naissance de la prison (Надзирати и кажњавати: настанак затвора), објављеној код нас 1997. године у преводу Ане А. Јовановић и у издању сремскокарловачке Издавачке књижарнице Зорана Стојановића, француски теоретичар Мишел Фуко, иначе предани истраживач архива и фондова старих библиотека, преноси у значајном одељку „Паноптизам“ детаље писаног сведочанства, односно прописа о мерама у случају појаве куге. Пропис долази с краја 17. века, а мере у њему садржане углавном су заједничке већини познатих списа исте намене.
Ради се, најпре, о контроли простора: град је потпуно затворен, кретање је забрањено, простор је подељен на четврти. Кретање изван контроле и дозволе значи смрт, и за грађане и за надзорнике. Грађани су строго затворени у своје домове. Четвртима владају управитељи, а улицама унутар четврти већници. Већници својеручно затварају кључем врата сваке куће са спољне стране, а кључеве потом предају управитељима четврти. Улицама круже управитељи, већници-општинари, војници и мртвоноше, сиромаси чији су животи небитни и који се баве ношењем мртвих тела, болесних, и другим „пословима недостојним поштовања“. Храна се доставља без додира, путем дрвених канала или дизањем путем чекрка. „Простор је одсечен, непомичан, окамењен.“ (190) Свако прекорачивање простора значи смрт: смртну казну или смрт од болести.
Контрола се, даље, упражњава свеопштим надзором власти над грађанима и, донекле, грађана над влашћу. На рубовима града стоје осматрачнице, а на раскршћима улица мање војне јединице. Управитељ контролише грађане и већнике, а грађани бивају питани о правичном третману надзора. Општинар-већник свакога дана пролази кроз своју улицу и прозива станаре кућа. Ови се морају лично појавити на прозору, а ако се не појаве, под претњом смртном казном мора се доставити истинити разлог изостанка: болест или нешто друго. Прозивка на прозору извлачи људе из крхке интиме кућног кавеза и о томе се води записник.
Доминантни језички облик контроле јесте извештај. Општинари подносе свакодневне извештаје управитељима, а управитељи председницима општина или магистратима. Становништво се на почетку епидемије пописује и не води се рачун о статусу грађана: име, презиме, старост и пол. Пописни документи се умножавају и деле даље на све нивое власти. Све промене се путем извештаја и записника дисеминирају свима и тако се води општа и потпуна контрола. Медицинска, па и духовна нега под строгом је контролом: лекар, апотекар или исповедник морају да добију дозволу да се баве својим послом у сваком појединачном случају и о свему се води записник. Тако се контролише болест и смрт: није могуће исповедити самртника без знања магистрата, није могуће сакрити болест, преварити власт. Бележење свега је централно и непрекидно.
У оваквом простору Фуко уочава компактни модел дисциплинске апаратуре: јединке су пописане, одређен им је идентитет, место, положај; над њима се надвија хијерархизована апаратура власти, рашчлањена и функционална; свака кретња и свака промена идентитета је контролисана и описива; комуникацијски, систем је устројен путем докумената, извештаја, пописа. Куга је збркано мноштво, а одговор друштва на кугу је аналитичност, рашчлањивост, дисциплина.
Окужени град је утопија о друштву са савршеном управом, оном која екстензивно влада пописујући, надзирући и контролишући своју структуру и сваку од јединица које је чине. Куга је, у апстрактном смислу, типска ситуација којом је могуће дефинисати начин дејства дисциплинске власти.
