У управо пристиглим свескама часописа међу осталима можете прочитати и текстове неких наших суграђана. Врбаски часопис ТРАГ у мартовском броју за 2011. годину доноси текст Виолете Стојменовић „Флоберов Новембар и Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског“. Часопис ТОК излази у Прокупљу, а у његовом 46. броју текстове су објавили Милен Миливојевић, избор песама под заједничким називом „Немушти језик“, и Радиша Драгићевић причу „Мудијада“.
Архиве категорија: Периодика и посебни фондови
Јавне библиотеке и невладине организације
Библиотекар Народне библиотеке „Доситеј Новаковић“ Милорад Грбовић (мастер библиотекарства, 2010) одржао је предавање на тему „Јавне библиотеке и невладине организације“. Ово предавање било је пето по реду у оквиру циклуса ИДИОМ.
Предавање је одржано 6. априла 2011. године у простору Одељења посебних фондова и периодике, које је и организатор циклуса ИДИОМ. 
Како писати кратку причу
У оквиру пројекта „Припитомљавање књижевности“, предавање/радионицу водио је професор Филолошког факултета у Београду Михајло Пантић. Михајло Пантић аутор је више књига прича, антологичар кратке приче и приповетке и тумач кратких прозних форми у српској књижевности.
Радионица је одржана 12. априла 2011. године у читаоници Народне библиотеке Бор. 
Саопштење жирија за награду „Књига године борског аутора“ за 2010. годину
Народна библиотека Бор од 1996. додељује награду „Књига године борског аутора“. Смисао награде је вредновање локалног књижевног стваралаштва. За награду могу конкурисати „све белетристичке књиге аутора који живе и стварају у борској општини које су објављене у претходној години на српском језику“ (члан 3. Одлуке о установљавању награде).
У шеснаест година дугој историји, ова награда додељена је 14 пута. За 2003. годину награда није додељена јер, по оцени жирија (Драгана Видојковић, Виолета Станковић, Ђурга Јанковић, Радиша Драгићевић, Горан Миленковић) књиге које су тада биле у конкуренцији нису испуниле основни критеријум за награђивање, а то је „афирмација репрезентативног стваралаштва из књижевне радионице борских писаца а уједно и подстрек будућим ствараоцима у тежњи да оставе печат у свету књижевности“. И 2009. године награда није додељена пре свега јер су књижевну продукцију те године чинила само три остварења те је било излишно и организовати рад жирија. Стручно веће библиотеке је закључило да те три публикације треба да буду придодате конкуренцији из 2010. године.
Завичајно одељење доставило је жирију 13 публикација.
1. Милен Миливојевић, Држави није добро, 2009.
2. Петар Алексић, Очев сат, 2009.
3. Владо Бојанић, Стидне ствари, 2007.
4. Саша Чорболоковић, Име и именовање, 2010.
5. Љубиша Лу Божакићи, Влашке песме, 2010.
6. Радојле Радетић, Ко има воље има и начина, 2010.
7. Весна Аруновић, Зашто зато, (2010.)
8. Момчило Милошевић и Живко Аврамовић, Посрћу ветрови црвени, 2009.
9. Александар Стојковић, Не можеш много али можеш мало, 2010.
10. Јован Стојадиновић, Ситно дробљење, 2010.
11. Горан Миленковић, Огледи о самосвести књижевности, 2010.
12. Радиша Драгићевић, Кућа у српској поезији, 2010.
13. Драги Тасић, Жункељи и Гигињери. 2010.
После детаљног разматрања приложених књига и имајући у виду члан 3 Одлуке, жири је одлучио да из разматрања искључи следеће публикације:
– Очев сат јер спада у публицистичко-мемоарску прозу,
– Стидне ствари јер аутор не живи у Бору,
– Име и именовање пошто је студија о језику
– Влашке песме јер нису на српском језику
– Ко има воље има и начина и Кућа у српској поезији јер нису ауторска већ приређена дела
– Зашто зато јер публикација нема ISBN и CIP
– Не можеш много али можеш мало јер аутор не живи у Бору
– Огледи о самосвести књижевности јер није белетристика
У конкуренцији за награду остале су 4 публикације: књиге афоризама Милена Миливојевића Држави није добро и Јована Г. Стојадиновића Ситно дробљење, поема Момчила Милошевића и Живка Аврамовића Посрћу ветрови црвени и роман Драгог Тасића Жункељи и Гигињери.
Жири у саставу Тијана Живковић, Ивана Арсовска, Ана Јанковић, Горан Миленковић и Весна Тешовић (председник жирија) био је готово јединствен у својој оцени, те кад се имају у виду појединачни гласови жирија, дела су освојила:
– Жункељи и Гигињери пет првих места, тј. 15 бодова
– Држави није добро два друга и три трећа места, тј. 7 бодова
– Посрћу ветрови црвени два друга и два трећа места, тј 6 бодова
– Ситно дробљење једно друго место, тј. 2 бода
Једногласном одлуком жирија роман Драгог Тасића Жункељи и Гигињери (Бор, Qwerty, 2010) добија награду „Књига године борског аутора“ за 2010. годину.
На основу образложења у писаној форми сваког члана жирија, састављено је следеће јединствено
САОПШТЕЊЕ
Роман Драгог Тасића о судничарским страстима и напастима само на први поглед јесте резултат адвокатске и судске праксе аутора. У дубљим значењским слојевима овог текста налази се трагикомична парадигма људских неслагања. Сликајући људске ситничавости, грубе сукобе, згрчене судбине житеља села Зриковац и Скученграда, аутор свима шаље тешку и горку опомену о последицама испразне острашћености која у потпуности обесмишљава сваки људски живот.
Прича је локална, просторно смештена у Бор и највеће село борске општине а временски у деведсете године прошлог века. Међутим, у приповедачком ткиву присутни одбљесци живота града и пропадања комбината бакра, инфлације, Аврамовог динара, грађанских забава, готово да не утичу на главни фабулативни ток романа. Главна прича заснована је на анегдотском језгру. То је прича о парници која се у селу Зриковцу води између две традиционално најјаче и најпознатије породице, Жункеља и Гигињера, а чији је предмет наводно сахрањивање претка једне породице у делу гробног поседа друге. Ова прича развијена је у 48 кратких поглавља и дата је, у првом лицу, кроз исповест младог адвокатског приправника што додатно појачава аутентичност и сугестибилност прихватања текста.
Међутим, описани догађаји и доживљаји имају и снажан општи смисао те се текст може читати на више начина: као хроника правничког света, као историја приватног живота, као летопис вероватно било ког а не само малог балканског места, као богата галерија ликова у којој најзначајније место припада родитељима и деци, али и прељубницима, народним мудрацима и врачарама, превејаним адвокатима, судским службеницима и лажним сведоцима, дежурним трачарама… Пред читаоцем се одвија занимљива комедија нарави и карактера у којој су описане негативне особине које човека чине и друштвеним и људским бићем. Колико страст за парничењем и решавањем проблема судским путем постаје не само трајно усмерење једне људске душе већ егзистенцијално обележје читаве средине, говоре речи једног од јунака којима исказује ужаснутост због помирења двеју генерацијама завађених породица: „Без спорова и кривичних суђења Зриковчани би се поразбољевали и умрли пре времена“.
Централна идеја о страсти парничења, која има покретачку егзистенцијалну, етичку и естетичку вредност, наслоњена је на сиву раскош времена, полузатворену егзотичност поднебља и чврсте тачке менталитета. Пред читаоцем је савремена трагедија једног места где људи сами себе урнишу окрећући се против својих суседа, сестара, браће и синова, све у покушају да сачувају себе у једном уређеном хаосу који влада и растрже.
Мотив својеврсног проклетства – да се људи стално међусобно суде, а никад „досуђују“ у Тасићевом роману недвосмислено је разрађен – правда је спора, правда кривуда, скреће навођена лажним сведочанствима, клеветама и другим нискостима, али је достижна и непогрешива. Да ли је у стварности заиста тако, питање је на које читаоци сами треба да одговоре.
Иако у овом роману Драги Тасић пише о становницима села Зриковца и Скученграда, потпуно је јасно коме се обраћа. Просторно и временски близак читаоцу, својствен у идеји, разумљив у значењском смислу и довољно интригантан, овај роман се издваја и као текст који ће на послетку потврдити једну од најпрактичнијих замисли награђивања борских аутора – да пишу о себи и својему, за своје, својим језиком, нешто што ће бити читано и широко подразумевано.
У Бору, 2. априла 2011.
________________________
Весна Тешовић,
председник жирија
ПЕРИОДИКА представља: Добар, лош, читан..
У новом броју „Времена“ (10. март 2011. године) објављен је текст Иване Милановић Храшовец, посвећен награди коју Народна библиотека Србије једном годишње додељује „најбољој најчитанијој књизи“ из претходне године. (О награди је у „Времену“ већ писано овде: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=835398). Ове године „дешавања“ су „узаврела“ и била су прилично обрађивана у медијима. Да је награда остала онаква каква је била од 1973. године, награду би добио Дејан Стојиљковић за свој роман „Константиново раскршће“, јер су корисници библиотека читали овај роман више од свих других у протеклој години објављених књига. Међутим, пре шест година уведена је новина – да би избегли да ауторкама као што су Хабјановић-Ђуровић или Бобић-Мојсиловић годинама додељују награду, јер су најчитаније, библиотекари евидентирају равно 25 најчитанијих књига, а онда жири библиотекара изабира најбољу књигу између најчитанијих. Ове године се, изненада, најчитанији аутор Декса Пантелејски нашао увређеним и покраденим, па је одреаговао. Његов текст можете прочитати овде: http://www.juznevesti.com/kolumne/Dejan-Stojiljkovic/Predator-3-Valter-brani-biblioteku.sr.html. Награда је додељена Владимиру Арсенијевићу за роман „Предатор“. Ко је све добијао награду до 2004. године можете прочитати овде: http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=1342.
Сукоб је, као и увек када се дели плен из кладенца културне моћи, постао центар света. Оно што остаје иза свега јесу, наравно, књиге. Будући да је награда намењена наслову из области књижевности, уметности или науке (видети овде: http://www.nb.rs/pages/article.php?id=8976), и будући да је критеријум контаминација популарности у укуса, тешко да ће се десити да међу првих 25 књига буде иједан наслов из друге две наведене области, то јест уметности и науке. Ево једне субјективне оцене коју ипак морам да изрекнем – држим да су библиотекари обавештени и образовани људи, те ми је стога жао да као такви изабирају из групе наслова који ће, без остатка, мимоићи оно заиста најбоље, најуспелије, најинтелектуалније, најимагинативније, најзахтевније и најквалитетније. Иза ће остати филозофска есејистика, теорија, па и поезија. Остаће кратка проза. Остаће драма. Остаће најбољи преводи, остаће капитална издања. Изабираће се од лошег, извиканог, популарног. Волео бих да библиотекари отворено запазе да су библиотеке, па и Народна библиотека Србије, у овом друштву и у овој култури институције са статусом опште нижеразредности, те да одустану од компромиса који, мора се признати, ради нешто добро, али у забрану који је дефинисан глобалним неукусом и естрадним полулизмом јесте блокиран, инхибиран и јалов. Ја живим граду у којем би већина, да јој се може и да не постоји један надређени закон, угасила градску библиотеку као цев која непотребно пропушта недостајући новац. Неће награда Народне библиотеке Србије битно побољшати читалачко васпитање публике, нити ће најбоље књиге постати видљиве ако оне мало или мало више боље од просечних буду издизане на плакат стварности. Свака библиотека постоји између две ватре: једна је окружење које тражи, захтева, очекује, и то по својим мерилима, друга је идеал, хтење, замисао, пројекција. Оно што је најчитаније, то је захтев и очекивање, статистичка тачка коју тражи суд народа. Не бих рекао да се то мора награђивати. Оно што је најбоље, то је учитавање, грађење, идеализовање. Не би требало мешати морање и хтење, јер између њих зјапи велика, мрачна рупа.
Памфлети и лифлети
23. 12. 2010, 18 сати (читаоница на 3. спрату)
Једно од препознатљивих обележја тзв. историјских авангарди јесте и врло динамична и разноврсна продукција штампане и ручно-рађене текстуалне и визуелне грађе која се, у неким случајевима, може уврстити у периодику, као лист или часопис, мада њихов обим и тираж најчешће нису у складу са том категоријом. Полемички, субверзиван, критички, памфлетски, али и лудички карактер тих часописа, манифеста, летака, плаката, као и њихов нов однос како према функцији и начину дистрибуције тог материјала, тако и према свим графичким http://www.phpaide.com/?langue=en и типографским елементима остали су узор свима онима који су хтели да, држећи се папира као медија, изађу из оквира институцијалног, индустријски произведеног и комерцијалног.
У оквиру овог програма, а у горе скицираном контексту, представићемо Вам књигу
Slobodan Šijan,
filmski letak 1976-1979. (I komentari)
Као репрезенте традиције у коју се овај Шијанов подухват може сместити, одабрали смо немачке експресионистичке часописе DER STURM и DIE AKTION, покренуте 1910, односно 1911, о којима ће, стога, бити нешто више речи.
Циклус Листања: Откривања Мадитерана, есеји Јована Христића
< ![endif]–>
Народна библиотека Бор
Одељење посебних фондова и периодике
Циклус
Л И С Т А Њ А
среда 3. новембар 2010. године
18 часова
Откривање
Медитерана:
есеји Јована
Христића
организатор
Горан Миленковић
korsicki@gmail.com
ПЕРИОДИКА: сајт Б92, 11. август 2010, 8:30 минута – ПРОБЛЕМИ СА ПРОСТОРОМ
На сајту Б92 можете прочитати вест под називом „Кад професори бацају књиге“. Професор Љубиша Рајић, са катедре за скандинавистику Филолошког факултета у Београду, говори о томе како је морао да одбије вредан поклон у књигама јер у библиотеци департмана за књиге нема места. Књиге и часописи се и иначе избацују из те библиотеке, а слично је стање у већини универзитетских библиотека у земљи. Вест погледајте овде:
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=08&dd=11&nav_category=206&nav_id=451099
ПЕРИОДИКА: КУЛТУРА. УМЕТНОСТ. НАУКА. Додатак ПОЛИТИКЕ, субота 7. август
У овом броју додатка можете прочитати и полемички текст Станка Црнобрње „НАЦИОНАЛНО БЛАГО НА КАЛЕМЕГДАНУ, ТЕСЛИН МУЗЕЈ НА ТРГУ“. Народни музеј Србије већ неколико година је затворен. Од првобитне идеје реконструкције одустало се. Архитекте сада прелажу да се музеј прошири укопавањем испод Трга републике. Проблем је са зградом, која је некада била здање у којем се налазила Хипотекарна банка, а потом, од 1952. године, музеј. Прва реконструкција музеја била је 1966. године. Зграда је, дакле, одувек била проблем, јер није ни била грађена за потребе музеја. Црнобрња критикује идеју укопавања као погрешну и анахрону, поред тога и скупу. Он предлаже јефтиније решење – градњу нове зграде музеја на Калемегдану, који би тако постао својеврсна зона музеја. Нова зграда би по свим стандардима музеологије испунила своју фукнцију. У актуелно здање уселио би се Музеј Николе Тесле. 
Стална поставка музеја затворена је 1. јуна 2003. године. Поред тога што су експонати склоњени од очију јавности, музеј троши огроман новац за плаћање њиховог смештаја у другим објектима. Депои музеја су руинирани.
ПЕРИОДИКА: часопис ИСТОРИЈА, август 2010. Ержебет Батори
У овом броју можете прочитати чланак о Ержебет Батори, крвожедној грофици која је убијала девојке и децу у својем замку крај Братиславе. Шта се налази у међупростору између легенде и стварности? Има ли у тој причи фалсификата из пoлитичких побуда, или је ова прича једна од оних које упозоравају на садистичке слојеве у људским бићима?
