Извињавам се што тренутно фотографије које иду уз текст нису уређене и постављене. Надам се да ће следеће недеље текст бити доступан са оригиналним прилозима.
библиотекар Завичајног одељења
Ђура Рех
У Бору, 18 јуна 2011
КАДА ЈЕ БОР ИМАО ХОР
O борском Руском црквеном хору и његовом диригенту Андреји Клепињину, на основу „Летописа борске парохије и цркве“, свештеника Андреје Ђорђевића, у редакцији Слободана Љ. Јовановића.
Хвала Драгану из библиотеке за књигу
без које не би било овог написа.
Хвала Мирославу за откриће
породичних веза Клепињина,
без ког сазнања би овај напис
био пуно краћи и мање занимљив,
Хвала Неди из Архива за храбост
и темељност у њеном дипломском
без које би овај напис
био неутемељен и невероватан.
Хвала др. Милану Димитријевићу,
легендарном професору Димитрики,
који је лично познавао архитекту
Клепињина, за драгоцено сведочење,
које овом напису даје легитимитет.
Месни хор није само доказ постојања музичке традиције или традиције уопште. Тамо где пева хор, цвета мотивисаност и жеља за дружењем у хармонији; подела на басове, теноре, алтове и сопране је најбезазленија од свих подела, а ако је хор и успешан долази још једна подела: на чланове и симпатизере, што и није подела него сабор.
Не зна се да ли у Бору има мање покушаја да се формира и одржи хор, или трагова који сведоче о тим покушајима. Осим што је, углавном захваљујући „Борском колективу“, дакле не због односа према хору него због дневних вести о бројним успесима и гостовањима, остало више написа о хору КУД „3. октобар“, који је деловао крајем 40-тих и почетком 50-тих година 20. века, стиче се утисак, не само да је Бору хор сувишан, него да треба уништити и све доказе о таквом ретком, штетном и безначајном подухвату какав је хор.
Изузетак су рукописи оца Андреје Ђорђевића борског пароха између два светска рата: „Летопис Борске парохије и цркве“, које је приредио историчар Слободан Љ. Јовановић, у једној добро опремљеној књизи, са драгоценим фотографијама и неопходним објашњењима.
У описима борских догађаја, петнаестак пута се помиње Руски црквени хор и његов диригент Клепињин, више пута него било који други културни феномен, више пута него привредни догађаји. Чешће се пише само о цркви и Француском друштву Борских рудника, као ктитору свих верских објеката и инфраструктуре града.
Зашто је то тако. Па хор свој живот везује за живот места. А црквени хор наступа најмање 60 пута у току године. То је више него било која спортска или уметничка дружина. Са мање искушења и потреса. Сагласан са самим собом и сагласан са својом околином.
Рођење
Зна се како се рађа хор; у неком неформалном разговору, после неког важног догађаја, помене неко како је лепо било, али како би још свечаније било да је било и хора. Онда се други досете и својих познаника који воле да запевају или послушају песму, разговори о хору већ попримају званичне тонове, пронађе се, или доведе хоровођа, огласи аудиција, крену пробе, па када се процени да је хор спреман, следе наступи и путовања. Укратко: идеја – организација – окупљање – пробе – насупи.
Е па у Бору тако не бива, него баш – обрнуто, као и у многим борским дешавањима. Прво су били спонтани наступи групе Руса, окупљених у цркви ради молитве, па су се они, када су видели да то личи на нешто лепо, организовали да би још побољшали утисак, па су, да би те пробе имале ефекта, прихватили ауторитет једног од њих да буде хоровођа, да би формално окупљање уследило тек 1929. године када је на иницијативу борског пароха Француско друштво Борских рудника ослободило све чланове хора рада недељом и за 12 највећих православних празника и када им је свако одсуство у вези хора рачунато и плаћено као да су били на свом радном месту. У мудро сроченој молби, „свештеник је истакао велико задовољство које овај хор пружа својим певањем цркви, радницима и сељацима, који се после недељног напора кроз певање овог хора одмарају душевно, поткрепљују и узвишују у својој молитви Богу у цркви. Затим је
Из Летописа борске парохије и цркве
истакао, да одобравањем овоме хору да пева у цркви – као што се предлаже – Дирекција чини велику услугу своме православном радништву као и осталим мештанима и омогућава да хор својим певањем даје Борском руднику изглед културног места“. Ту сазнајемо и да хор има два диригента: први је Андреја Клепињин инжењер – цртач а други – Ракићански, радник -(24. страна Летописа).
Пре те, формалне организације, овај хор је у шест година наступио у цркви и ван ње више од 300 пута.
Из записа Андреје Ђорђевића, сазнајемо да су руски емигранти масовно посећивали борску цркву и да су неки од њих спонтано учествовали у литургији и другим службама певајући црквене песме. Мада се чланови хора (осим диригента) препознају по боји гласа а не по личним именима, ипак сазнајемо једно – руског избеглице и раденика Борског рудника Николаја Семеновића, зато што је радио као црквењак у борској цркви и тако свакодневно учествовао у служби као певач (обичај у руској цркви), чијем су се певању придруживали и други присутни Руси. Недељом и празницима, када администрација рудника није радила, ова неформална група је била масовнија и звучила је тако увежбано, као добро припремљен хор. Мора да је у малом простору старе борске цркве грмело од њихових десетак гласова, јаче него што су се највећи хорови губили у пространству великих руских саборних цркава.
У српским православним црквама верници углавном не певају, ни са хором када он постоји. Али у црквама у расејању, (и српским и другим), народ пева. Ваљда по угледу на неке друге религије, али више да се не остане нем пред носталгијом или да људи само покажу да су нешто што ни сами нису знали да јесу – можда бољи, можда вернији, можда само музикалнији.
Да ли је ово случајност? Дошавши у Бор, Руси су затекли црквицу коју је финансирао Ђорђе Вајферт, кажу да је донација инспирисала њено име (храм св. Ђорђа), а која је била изграђена десетак година пре доласка Руса. Очигледно је да потсећа на руске црквице. У околини нема таквих цркава. Пре изградње нове борске цркве, ова је пребачена у Брестовац.
Опстанак
Иако се у Летопису каже да Руски хор пева у цркви од 1923. први пут се помиње један јавни наступ 21. јула 1924. о „Раденичкој – рударској слави св. Великомученика Прокопија“ када је Бор посетио епскоп Тимочки Емилијан, ради освећења споменика грађана Бора, палих у ратовима од 1912 – 1918. године. У опису се каже да је госта, на железничкој станици, дочекала црквена литија (поворка) и многобројни грађани Бора – „без разлике вере и народности….. Уз брујање три црквена звона и уз певање руског хора, литија је са Његовим Преосвештенством ушла у цркву праћена народом….“. Славље је настављено у Парохијском дому, без присуства хора али са присуством руског хоровође. Већ „сутра дан отслужена је свечана архијерејска служба Божија у Цркви уз учешће свих свештеника и уз пратњу дивног Борског руског хора.“(14. страна Летописа)
Већ августа месеца 1924. летописац не само да хвали Руски хор него и страхује за његову будућност, што се види из рукописа:
“ Нарочито о великим празницима они певају у врло прилежно спремљеном хору, те тако цркви увеличавају благолепије, а народ привлаче на молитву и одушевљавају га са побожношћу.
Докле је њих, Борској цркви је – не може бити боље. Но шта ће бити са црквом кад Бог да те се они врате у своју ослобођену од бољшевика Отаџбину? Јер од Срба овамо нити црквењак може да се нађе нити певач. Овде сваки више воли да ради у руднику и зарађује око 1000. динара месечно него да буде црквењак са 150. динара мес. црквене плате, или да буде певач.“(12. страна Летописа)
Није ли промућурни парох овом задњом реченицом одговорио не само на питање зашто Бор нема хор, него зашто нема и не чува много тога, зашто не уме и не може, зашто би хтео а не сме?
После неколико година у летопису је још један догађај, прослава уједињења Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1928. „ У цркви је било свечано благодарење. Певао је одличан руски хор.“. Тиме свечаност није завршена. Како се рударска колонија мењала тако су се мењали и обичаји. „Затим је била уз свирку музике народна закуска у свечано окићеном хотелу „Весели рудар“, а увече забава са предавањем пароха Борског, са биоскопском представом и са игранком“. И још једна новина: приход од те вечери послат је београдским „соколима“ и школи ратне сирочади у Београду. Тада је, осим оног индустријског, покренут и други, паралелни једносмерни новчани ток: Бор – Београд (21. страна Летописа)
Већ следеће године, 21. јула 1929. год. рударска слава св. Прокопије повезана је са прославом двадесетпетогодишњице Француског Друштва Борског рудника и уведен још један нови обичај: „народна закуска и народно весеље у црквеној авлији уз свирку музике. Увече пак у сали хотела „Весели рудар“ била је забава на којој је свирала војна музика из Зајечара“.(22. страна Летописа)
Следи још један опис који цитирам у потпуности:“18. (5) Августа 1929. год. Његово Преосвештенство г. Епископ Тимочки Др. Емилијан извршио је канонску посету Брестовачкој бањи. Дочек његов тамо био је величанствен. Пред улазом у бању, дочекао га је небројени народ из бање и Брестовца и из Бора заједно са управитељем бањским и са председницима Борске и Брестовачке оиштине. Била су и сва школска деца са својим управитељем Војом Вукадиновићем. Била је и литија са одличним руским хором. Пред г. Епископа уз певање руског хора изашао је свештеник Андр. Ђорђевић са једном школском девојчицом, која је држала леп букет цвећа, и пошто му је поднео на целивање св. Јеванђеље, у име школске деце умолио га да прими букет цвећа које изражава њихове лепе осећаје према своме духовном пастиру.
Затим је литија кренула уз песму руског хора и дошла на одређено место, где је било сва спремно за водосвећење.Ту је свештеник у име бањске управе, у име бањских посетилаца као и народа Брестовца и Бора поздравио г. Епископа, истакнувши важност његове пастирске посете овоме крају и изразивши му радост коју је тиме код свих проузроковао. Затим је Његово Преосвештенство у одговору изрекло лепу беседу окупљеном многобројном народу, па је извршено водосвећење и кропљење народа. На јектенијама је одговарао одличан руски хор, који је певао и све потребне за овај случај песме на опште задовољство и одушевљење.
Канонска посета Њег. Преосвештенства Брестовачкој бањи извршена је после подне око 5. часова. У вече је владика преноћио у бањи као гост управе бањске а сутра дан –на преображење продужио за Злот.(23. страна Летописа)
Корени
Велика је случајност да је на исти дан 18 августа али 95 година раније, 1834. године, у Брестовачкој бањи певао један исто тако мали хор. Повод је био боравак Књаза Милоша, тачније очекивање исхода дипломатске мисије Књагиње Љубице и Господар Јеврема, који су који дан раније отишли у Видин, да изокола испитају шта то чека Књаза у Брегову, на новој турској граници – oдликовање, како тврди видински паша, или свилени гајтан, како казују опрезност и искуство. Гарду је у Бању довео гавазбаша Таса Ивановић (Арачлија), а са гардом и Књажевско сербску банду којом је дириговао Јозеф Шлезингер. Забележен је и репертоар који су тада отпевали и отсвирали, углавном у складу са поднебњем али и чињеницом да је домаћин био зајечарски капетан Милутин Петровић Андреевић, звани Ера, брат хајдук-Вељков. Е па за разлику од Руског хора који је овде наступио готово век касније и који је био састављен од тврдих добровољаца, у Српском хору су певале добровољно само госпођице. Далеко било да су српски каваљери тражили неку накнаду. Тако би радо они платили, само да не морају да певају, јер певање је тада и овде било – срамота. Могло је нешто, јуначки у десетерцу и уз гусле, али ове „женске“ песме, брате, па још пред светом – баш не приличе.
Књаз Милош је попуну хора решио на свој начин. Чиновници и официри су морали да певају под претњом губитка службе. Иако су били убеђени да им се владар потсмева, певали су а капелник се трудио да им олакша репертоаром као што је „Болан ми лежи Кара-Мустафа“ и другим песмама о јунацима. Ето то је још један од оригиналних начина како је Књаз решавао проблеме и у култури, али овај догађај наводим и као најстарији датум из музичке културе у источној Србији, који треба проучити и обележити не само као први концерт који би могао да се сврста у озбиљну музику него и први јавни наступ једног аматерског хора и аматерске дружине за који поуздано знамо. И јединствени хор састављен на силу.
Предрасуде су се брзо мењале. Непуних 30 година касније, 15. јула 1863. године одржано је у Брестовачкој Бањи једно мало хорско натпевавање. Београдски лицејци које је њихов професор, знаменити Јосиф Панчић ту довео на екскурзију, певали су одушевљеној публици „вештачке“ (компоноване) песме, супростављајући се бањским, локалним певачима и њиховим изворним песмама. Репертоар је био тематски одређен Хајдук-Вељковим јунаштвом . Није било званичног жирија али је један од учесника, Коста Поповић, у својој књизи „Пут лицејских питомаца по Србији 1863“, иако је и сâм, као и већина његове дружине узимао приватне часове певања, признао да су локални, неуки бањски певачи ипак били бољи. По његовом мишљењу:“Узрок је дакле био до нечега другог. — Узрок је лежао у томе што се из наших народних песама хтело силом истерати арије као што их имају на југу Талијанци и Шпанци, па са те нерасудне тежње искварен је у темељу у песми чист народан карактер. Ми молимо учитеље певања кад показују народно певање, нека га показују као верно предање по мелодији коју је извео сам народ. Није истина да наша песма (мелодија) није лепа; њу треба само добро познати. Оставимо вештачку песму на страну ; наша песма ако и нема онако дизање спуштање и извијање као туђоземске песме опет има нешто у себи по чему за нас више вреди него све туђе вештачке песме а то је: што је израз онаквог истог осећања какога је и њен народ из ког је истекла. Ко хоће сад од Србина на један пут сковати шареног лакрдијаша Талијана или
жарке крви и џандрљивог Шпањолца?… Србин се лако не прекраја. Маните га се, он је најлепши онакав какав је.“ Штета што је Коста Поповић убрзо умро. Вероватно је Мокрањац ово прочитао или од њега чуо, али је о приступу чувању наше баштине је имао још оштрији став тврдећи да треба забранити бележење народних мелодија свима који нису стручни мелографи јер се на тај начин деградира истинско благо.
Процват
Но вратимо се у 20. век. Руски црквени хор није певао само у цркви. Био је то хор и за свадбе и за сахране. Априла 1931. год. на сахрани мајке Борског пароха – записано је да је „певао мешовити руски хор из Бора под вођством г. Андреје Клепињина.“ (28. страна Летописа). Кад је хор мешовити, то значи да су заступљени и женски и мушки гласови Да ли је женских гласова било и раније, није записано, али од тада имамо бољу (и лепшу) слику о изгледу хора.
Пар месеци касније, статични хор постаје динамичан. 16. августа, на десетогодишњицу владавине Краља Александра I. у борској црви је одржано „најобилније посећено благодарење. Потом је устројена величанствена литија. Напред је ишао соколски подмладак из Бора, затим литија са свештеником, па руски мешовити певачки хор и при одморима свирачи су свирали државну химну. Литијом се ишло кроз радничку колонију и стигло се је на пијацу препуну народа. Тамо је извршен обред освећења темеља соколског дома.“, и већ по устаљеном обичају: “После свршеног обреда освећења прешло се је у дворану хотела „Српска Круна“ на закуску“.(29. страна Летописа)
Гроб мајке борског пароха
данас
Борска заветина, св. Илија, донела је још једну новину: народно окупљање до дубоко у ноћ, о чему сведочи летописац: „Лепо је изгледало ноћно весеље које се проводило у народним игранкама без икаквих инцидената и у добром и мирном расположењу. Илуминација од простих лампи чаробну је светлост бацала на игранку као и на цркву која је давала утисак срећне мајке окупљене својом задовољном децом.“
Идуће, 1933. године, Руском хору се на свечаности освећења Соколског дома, прикључио и Соколски оркестар са Ртња.
Први помен репертоара хора налазимо на дочеку летописца, који се априла 1934. вратио са једномесечног поклоничког путовања на Христов гроб. За ту прилику хоровођа Андреј Клепињин је припремио: „Многаја лета“, „Спаси господи“ и „Достојно јест“. И да исте године није било свечане литије поводом дочека патријарха Варнаве, не би ни сазнали да је у Бору постојала и Руска општина а да је њен председник био, ко би други него опет, архитекта Андреј Клепињин.
Колико се хор инкорпорирао у Бор, говори и податак да је на дан 2. Јула 1938. год. певао у кругу предузећа на свечаном освећењу постројења за електролизу бакра у Бору, у присуству Председника Краљевске Владе Југославије Милана Стојадиновића, Министра шума и руда, и других важних гостију. Изградњу овог објекта је Влада сматрала великим успехом, јер електролиза омогућава контролу над производњом племенитих метала и што је још важније виши степен обраде метала у близини рудника.
Круна наступа хора ипак је освећење темеља, крста и саме нове Борске цркве. То је посебно било важно диригенту, Клепињину који је не само дириговао хором, него је и пројектовао нову борску цркву и руководио радовима на изградњи. Данас би се рекло –
комплетан аутор (пошто у овом називу нису садржани ни певач ни диригент, данас би рекли „аутор+“).
Тиме се завршава летопис пароха борског о. Андрије Ђорђевића о свом имењаку Андреји Клепињину, архитекти Француског Друштва Борских Рудника, диригенту Руског црквеног хора и председнику Руске општине у Бору.
Нови борски парох, отац Милорад Стојановић, добро поззнат старијим Борчанима, а предањем и млађим Боранима, популарни Поп-Милорад, наставио је да у новом летопису бележи о хору који је у међувремену нарастао на 20 сталних чланова, да би се после неколико година утопио у борски градски хор.
Да на крају овог дела поменем још један нови обичај. На освећење храма Епископ тимочки, Др. Емилијан, није дошао возом, као до тада него аутомобилом. Не би тај детаљ доспео у овај напис да га на Четвртом километру није сачекало 25 мотоциклиста борског мото-клуба, формирало почасну пратњу и довело до Рампе у центру, где га је дочекало свештенство са хором и литија је кренула пешице до цркве
Емигранти
Руски емигранти су се исељавали одмах после Октобарске револуције 1917. Али их се већина, најтврдокорнијих повлачила са својом војском у наредне три године, а нарочито становници истока и југа који су знатно касније потпали под совјетску власт.
Морнарица их је пребацила испрва у Цариград а после на грчко острво Лемнос где су изнурени и оболели масовно страдали, па су по споразуму са француским савезницима и краљем Александром Карађорђевићем пребачени у Југославију.
Већина се населила у и око Београда. Већина од те већине остала је у Београду, живећи од онога што су понели са собом или су радили као чиновници, уметници, лекари, свештеници, професори и градитељи. У Београду је остао и њихов војсковођа Врангел, који је веровао да је Београд најбоље место за чување руских светиња -ратних застава и застава отетих у борби од Наполеонових армија и других поражених војски из дуге историје Русије. Привремено, наравно. Другима је Београд био само пролазна станица на путу према Америци, Паризу Ници и Монте Карлу, а њих пар стотина је прошло кроз Бор. Углавном да би зарадили новац за наставак пута, а неких стотинак је остало. Међу њима је било више њих који су оставили дубоке трагове. Не само у Бору. У Зајечару је један хирург радио пресађивање органа двадесетих година двадесетог века.
Појам емигранта (избеглице) не даје никакву јасну слику. Или даје пуно различитих слика. Од оних који су са собом водили и куваре, собарице, гувернанте, јамшчике (кочијаше) и носаче небројеног блага, па до оних који су или успут потрошили све, или нису ништа ни понели па су са собом носили само своје скривене вештине и песме са својих Урала, Подмосковља, Поволожја, Сибира и Кавказа.
Као мали, био сам убеђен да су Рускиња и Рус занимање а не националност. Можда зато што су све Рускиње које сам тада могао да видим виртуозно свирале на клавиру, мајсторски цртале, а на балу код доктора Јудина плесале као праве балерине упркос поодмаклим годинама. На музику су ме потсећали Руси, са својим инструментима али и рачунаљкама, као дечјим, само већим и заобљеним, нагнути над километарским папирима Борског рудника, како нешто вас дан рачунају – као да свирају на некаквим цитрама а уместо тонова чујеш само како шушти шљунак са обала неких Арала, Азова или Бајкала.
Руски емигранти у Бору око 1930. Никада ни пре ни после ове фотографије крв Борчана није била тако плава. Крв царске породице Романових, великих кнезова и само кнезова, грофова, барона и шљахте, али и поштених, лојалних пре свега стручних и вештих, мада би аутору овог описа било искрено драже да су на слици само њихове сестре, супруге и ћерке. Не верујем да би било мање титула, а било би више лепоте и отмености.
Један насумично одабрани споменик на старом борском гробљу открива суштину емиграције. Кубански Козак Тимофеј Армалајевић Татарин, сјахао са свог коња племените пасмине, заденуо своју сабљу за појас и положио своје племенито тело у племениту и благодарну борску земљу. По сопственој жељи, заменио старо руско племство за ново занимање ливца у борској златари – топионичара племенитих метала. У земљи у којој су исчезли племићи али не и племенитост.
Потомци ових људи и данас живе у Бору. Неки су се вратили а други отишли на другу страну. Није ми познато да је о томе неко нешто писао. Павле Кагадејев, популарни Павлик, писао је књигу али му је живот трајао краће, па је није довршио. Архитекта Клепињин је почетком педесетих отпутовао из Бора, да се више не врати. Да пред свој крај, испуни жељу породици и пресели се код њих у Париз. Његова два сина нису дочекалаа тај сусрет. Николај је страдао у Стаљиновим чисткама а Димитрије у злогласном нацистичком Бухенвалду. Али захваљујући њиховим биографијама, можемо да реконструишемо део живота овог инжењера, архитекте, председника Руске црквене општине борске и хоровође Борског руског црквеног хора.
Биографија Андреја Клепињина, диригента Руског црквеног хора
Ово је (до сада), вероватно, најпотпунија биографија архитекте Клепињина. Руски биографи су детаљно осветлили његов рад и живот у Русији и емиграцији све до доласка у Србију. Знају чак и име пароброда („Лазарев“), на коме је последњи пут испловио из Севастопоља, знају и ко је вршио дезинфекцију брода и много других детаља, али о томе шта је било после, знају врло мало.
О животу у Србији знају само да је и „тамо градио храмове“, да је „имао стан у Београду“, али да је радио „негде у провинцији“, па је вероватно то био Дубровник, јер где друго може да се ради у држави величине омање губерније. Зашто чак ни сведоци који су поуздано знали да се ради о Бору, никада то нису нагласили. На срећу остала су писма, дневници, слике и друга сведочанства.
Преци
Руска биографија Андреја Николајевича Клепињина је сјајна. Као и свих Руса које смо упознали преко њихових веза са Србијом и Србима. Као биографија Рајевског, Пушкина, Чајковског, Толстоја……
Његови преци припадају тзв. „Уралској“ грани лозе Клепињина која се може пратити још од 16. века, али ја ћу покушати да међу најинтересантнијим издвојим само неке претке, и то не зато што су значајни него више што личе на своје потомке.
Када се неко у Русији зове Клепињин, то је скоро као да се у Србији зове Ковачевић, у Немачкој Шмит а у англофонском подручју Смит. Чак се и у Србији једна алатка зове „клепало“ и данас, уз брус, припада косачком прибору, али се некада користило при оштрењу свих оруђа за рад и оружја. Борски архитекта не потиче од оружара него од мајстора дрводеље, а у то време групе људи тог занимања (рус. плотник), су били и градитељи дрвених кућа, цркава, утврђења и сплавова. Звао се Ананије (Анашка) Микитин, рођен после 1646. у из селу које се тада звало Клепињино у Кеврољском округу у Кукопаљској области близу Јекатеринбурга на Уралу. Вођени својим занатом, сељани су печалбарили по целој Русији па је тако Анашка са својом бригадом радио у Сибиру и живео у предграђу Невјанскиј (1668/69). Осим што је регистрован у пореским књигама у свом селу, он је тада постао позната личност за своје време: као вођа првокласне екипе дрводељаца-градитеља постао је узрок раздора између Демидовског и Врхотурског кнеза који су се борили за право да располажу овим вредним тимом.
Клепињини су наставили да живе у свом селу. Почетком 18. века ипак је један Клепињин (Григорије), наоштрио сабљу и за храбру и одану војну каријеру добио као награду наследно племство, уз које је следовало и невелико породично имање, за које је радило цело село, тада названо наравно: Клепињино , тако да потомци више нису имали много да брину за своју егзистенцију.
Опет ћу прескочити један дужи период да бих дошао до оца нашег хоровође Андреја Клепињина. Звао се Николај Андрејевич Клепињин и његова је биографија пребогата, као и других Клепињина, али ја ћу покушати да издвојим само детаље из његовог живота који су утицали или били пресудни за његову децу и потомке.
Рођен 25.04.1841, у Јекатеринбургу и руски биографи се слажу да је био један од најзнаменитијих становника Урала, не само свог времена. Са непуних тридесет година постао је први председник Окружног савета Јекатеринбурга и мировни судија, али је морао да ради и многе друге послове. Основно је наравно било, државна функција у учешће у реформама цара Александра 2. Зато је и постао председник а не губернатор. Укратко, то је укидање кметства, аграрна, културна, просветна, индустријска и друга реформа. Поред тога свирао је у градском оркестру, био (кажу лош) директор али одличан и незаменљив глумац у градском театру, повереник за средње школе и школе за девојчице, водио привремену канцеларију Природњачког друштва Урала, чији је члан био и организовао –Уралску научну и индустријску изложбу која је била важна за будућност Сибира, заменик председника православног мисионарског Епархијског одбора, члан Покрајинског комитета за статистику у Перму, почасни судија и узгред бринуо о породичном имању, рекосмо мањем, али ипак се радило о власништву над 686 хектара земље – мало за Сибир али велико за човека. Та искуства земљопоседника помагала су председнику при решавању државних питања у често суровом Сибиру.
Мене лично, је задивио један поступак овог човека који је био другачији од стереотипа, јер сам био под утиском детаља из одбране Лењинграда, када је цела екипа пољопривредне станице умрла од глади иако је могла да поједе нешто семенског материјала и тако се спаси. Не, њима је задатак да припреме сетву био важнији од живота. Зато ми је и привукло пажњу како се пола века пре тога Николај Клепињин понео, без намере да правим икаква поређења. Био је то, рекох, само повод.
Када је целу земљу, 1891., задесила катастрофална суша и глад, овај свестрани реформатор је донео одлуку да се семенски материјал поједе, да се ова несрећа искористи како би се побољшао квалитет усева тако што ће се набавити нове, боље прилагођене врсте, и као врстан ботаничар, у недостатку бољих, постао и селектор пољопривредног семена.
У њиховој кући, пар година после њиховог одласка, отворено је експериментално обданиште. Била је то дрвена (као и све друге), приземље плус спрат (као и већина других), сибирска кућа у центру Јекатеринбурга, имала је ипак неке одлике савремених кућа. Осим сауне и потпуног конфора она је пружала и традиционалну удобност и топлину.
Велика му је помоћ била супруга Надежда Николајевна Илињина (1848 -1928), која је била председница хуманитарне организације, отварала ( и организовала ) читаонице и школе, стипендирала девојчице и уопште преузела на себе „женска“ питања у округу.
Здравље му често није ишло на руку. Због болести није дипломирао на правном факултету, морао да откаже многе послове и на крају, да се пензионише 21.09.1904. и пресели се у Пјатигорск, у раскошну „дачу“ – летњу резиденцију коју је изградио његов син, тада врло млад, али већ познат архитекта Андреја Клепињин. Да тих, последњих осам месеци живота буде са својом децом и унуцима.
Када су одлазили из Јекатеринбурга, у сали градске Скупштине су поставили
његов портрет, једна читаоница је добила његово име, а једна стипендија за девојчице име Надежде Клепињине.
3. маја 1905 Николај Андрејевич је умро. За приљежну службу и посебно напоран рад је добио Орден свете. Ане трећег реда. Али највише за изглед ове биографије учинила је редакција „Уральская жизнь“ (Живот Урала), 4. маја 1905., која је некролог свом највећем грађанину завршила речима: „Он није био само частан друштвени прегалац, него и грађанин и породичан човек чији је живот достојан подражавања“
Е па да видимо шта су од његових активности подражавали његови наследници – његова деца.
Генетски код Николаја Клепињина је читљив и без ДНК.
Сви су били полиглоти али и одлични познаваоци руског и словенских језика. Сви су одлично познавали јеванђеље и били искрени верници али по обичајима руске просвећености развођа два века, нису били, барем формално, довољно присутни у цркви.
Синови инжењери, а ћерка, мезимица – Вера, глумица из класе чувеног редитеља, глумца, педагога и писца Мајерхолда.
Николај Николајевич Клепињин, старији брат нашег хоровође, (1869 – 1936), данас вероватно најпознатији од Клепињина (те генерације). Десно је његов споменик..По његовом имену зове се и званични водећи украјински институт за земљиште и селекцију семена на Криму, па село у коме се налази тај институт и многе улице, али круна је што се и једна врло родна врста озимог јечма зове „Клепињинка“. Можда је начин како се његов отац довијао у катастрофалној суши, на Уралу 1891. не само у ублажавању глади него и у набавци и избору семенског материјала, утицао на опредељење његовог сина Бориса да постане кримски Мичурин. Поред бројних стручних, научних и научно популарних књига, упечатњива је књига „Кримске шуме“, коју је лично илустровао. А његова оставштина плодног сликара и фотографа, има само једну тему „Кримски пејсажи“.
Други брат, Борис Николајевич Клепињин ( 1873 – 1932), дипломирао на факултету за пољопривреду и шумарство. Радио на одводњавању и насипима у Тобољску. Касније је радио на припреми услова за насељавање далеког истока. Више него по свом раду, познат је по томе што је на истоку Сибира запослио књижевника, Арсенијева, аутора «Дерсу Узала», који је више допринео упознавању и популаризацији Сибира него све царске прокламације и позиви.
Борис Клепињин на породичној фотографији у Сибиру
Живот архитекте и хоровођеАндреја Клепињина
Живот у Русији
Родио се 4. октобра 1871 у Јекатеринбургу. Завршио школовање на Институту грађевинских инжењера „Цар Николај I“ са звањем инжењер и правом на ранг X класе. Архитекта. Најкраћа његова биографија је његова радна књижица.
29.11.1896 је одређен да служи при Мининистерству пољопривреде и цивилне имовине.
08.03.1897. стекао је ранг колегијумског секретара. Путовао у Москву, Санкт Петербург и друге градове Русије ради усавршавања.
24.02. 1899. упућен од Грађевинско – техничког комитета директору кавкаских минералних вода.
29.11.1899, производен у звање титуларног саветника.
1901. По пројекту архитекте Клепињина у Пјатигорску изграђена је Алеја топола са изграђеним Нарзанским купатилима (еклектичан „индо-маурићански“ стил, 1901-1904) и Нове Сабаневска (сада Пушкинска) Горња и Доња купатила, на Сабаневском врелу. (1901).
04.05.1903 му је додељен орден светог Станислава трећег степена за одличну усрдну службу.
02.12.1903. Прекомандован у Одесу, Дуже време живи у Одеси. Године 1912 он је наведен као грађевински инжењер са платом од 2400 рубаља. годишње. Године 1920, је емигрирао је преко Цариграда у Југославију, где је по његовом пројекту саграђена православна црква.
Били су то сувопарни детаљи из руске биографије. Паралелно се одвијао један други, стваралачки живот, данас лако доступан на интернету па га нећу понављати него само поменути детаље са почетка каријере који су значајни за увод у борску биографију нашег хоровође. Зато ћу, на тренутак да занемарим уобичајен хронолошки приступ и да функционално изложим део биографије са самог почетка 20.века, када наш хоровођа није имао ни пуних тридесет.
Летљиковац (дача) у Пјатигорску, коју је Андреј Клепињин пројектовао за себе
Некада се налазила на пространој ледини а данас су је укљеђтили монструми многоспратних хотела – санаторијума. Ја сам ову грађевину доживео као својеврстан каталог репертоара младог архитекте, који речитије говори о реалним могућностима и маштовитости него било која штампана брошура. Дача је изграђена претежно од локалних материјала, у еклектичном стилу (комбинацији различитих стилова ), са елементима класицизма, асиметричних фасада и са разнобојном куполом – светларником изнад улаза.
Данашњи изглед даче Клепињина. У позадини је један од бројних хотела санаторијума из новијих времена. Данас овај летњиковац има другу функцију и ради у саставу санаторијума број 3 „Родник“ Преузето са сајта http://behtau.net
Зграда Нарзанског (Селтерс) купатила
Најзначајнија грађевина старог (и новог) Кисловодска је зграда Нарзанског (Селтерс) купатила. Кажу да је ова зграда најпрепознатљивији мотив старог Кисловодска и да га препознају и они који никада нису били на Кавказу, јер је најчешћи мотив бројних разгледница ( које у Русији, уз значке, имају другачије значење него код нас, иако и ми разгледнице сврставамо у појмове тешко достижног и егзотичног).
Фасада главног Нарзанског (Селтерс) купатила данас најчешћи мотив разгледница са Кавказа.
Да ли случајно или због малог лукавства архитекте, монументална фасада је само одвојиви али недодирљиви део овог здања. Да ли је аутор и могао претпоставити да ће се у веку након изградње део иза фасада мењати много пута и да ће баш та јединственост сачувати овај објекат који је после готово 110 година и даље «главни» јер се тако и зове, а са својих 90 ( у време изградње 60) фиксних кабина и 20 јединица за гинеколошки третман, задовољава потребе свих пацијената ове велике бање који немају сопствену воду, са невероватних 2000 третмана дневно. (Више него Брестовачка Бања годишње)
Још једна изузетност овог здања су његове контуре које својим обрисима прате обрисе високог Кавказа. Можда је то опонашање природе основни разлог што је аутор изабрао маварску орнаментику оивичену силуетама индијских пагода. Други разлог је што се тих година прослављала стогодишњица бање, па је било и много гостију из света, међу њима и бухарски султан Сеид-Абдул-Ахат-Кан. Можда је тај владар био и главни спонзор изградње овог објекта, па је изгледа и то определило младог архитекту. Он је тада радио без плате, али је зарађивао на пројектима. Тада се звало Ново а данас Главно Нарзан купатило.
Следе детаљи ове грађевине.
Природна заталасаност терена је искоришћена за ово необично степениште од клесаног камена
Све слике са Кавказа преузете су са сајта http://behtau.net
И ништа нам од ове приче не би вредело да на овом здању не стоји плоча са натписом «Пројектовао и изградио инжењер Клепинин. 1901-1903.»
Ако га ја нисам довољно хвалио нека ми помогне Завод за заштиту споменика културе Русије који је ову грађевину прогласио «архитектонским спомеником савезног значаја.»
На једном видиковцу изнад Кисловодске Бање, где је и од раније, недељом, посетиоце забављао оркестар, Клепињин је изградио од вишкова материјала за Нарзал, «кинески павиљон Ротонду». Атракција је била што је кров павиљона био изграђен од стакла дугиних боја и овенчан апликацијама од кованог гвожђа, све поручено у Варшави.
Пролазак сунчеве светлости кроз куполу, бојио је дугиним бојама терасу, али се чинило да је и сва панорама обојена дугином светлошћу.
Можда је још значајније, али то тренутно немам могућности да проверим, да је изгледа у унутрашњем уређењу Нарзала, учествовао и Врубељ, велики руски сликар 19-ог, чији значај није схватио ни 20-ти век него се тек од будућности очекује да га постави на место које заслужује. Ако се та претпоставка потврди, биће то као да је Клепињин радио са Микеланђелом.
И на крају да се потсетимо несрећне судбине једне цркве коју је Андреја Клепињин изградио у Кисловодску.
Званично име цркве било је храм св. Панталејмона у Кисловодску. Народ ју је звао радије „Шаљапинска“ јер се говорило да је највише пара за њену изградњу дао овај прославњени певач који је некако у исто време кад и Клепиљин дошао у ову бању и био један од не ретких који су у њој нашли лека и који ју је још дуго посећивао. То је била троапезоидна двоспратна зграда, направљена од црвене цигле. Преко простора храма је постављена велика лоптаста купола а над трпезаријом иста, само мања. Зидови главне цркве су украшени компликованим орнаменталним декором. Храм је био на два нивоа, са једним олтаром.
Ова црква имала је још један назив од милоште: Црвена црква, због лепоте архитектонског ансамбла од
црвене цигле, која је одавала свог архитекту, Клепињина. Нова црква је освећења 1912 године. 1918. у децембру је у цркви крштен будући
лауреат Нобелове награде Александар Солжењицин.
После Октобарске револуције, црква је имала сличну судбину као и њен аутор.
У раним тридесетим куполе су уклоњене, а служба је престала. У 1936-1937. ту је организован дом за регрутацију грађевинских радника, па медицински интернат и на крају спортска дворана.
Црква Св. Пантелејмона срушена је 1965. На њеном месту је саграђен подијум за плес и котларница, али је све напуштено, претварајући свето место у дивљу депонију. И поред тога, религиозни људи су још увек походили ово место.
Године 1994,. на празник Св Великомученика и исцелитеља Пантелејмона на рушевинама храма подигнут је крст. Након 31 године изграђена је капела, мали храм, у којем је 9. августа 1996 био први молебан Светом Великомученику и исцелитељу Пантелејмону. Настављен је пуноправни парохијски живот: установљено посвећено богослужење, испуњење црквених радњи и недељна настава веронауке.
14. јула 2002 постављен је камен темељац за основу нове цркве.
Мене и ова кућа, на слици лево, у Кисловодску подсећа на неке борске грађевине
Живот у Србији
До доласка Андреја Клепињина у Србију знамо све осим можда неких детаља. Руси су писмен народ, по мало скрибомани. Али да не би борског пароха и имењака, Андреје Ђорђевића, обојицу изузетних људи прекрила би трава заборава.
„Ковчег“ код Зернових Београд, 1925
Кажу да слика замењује хиљаду речи. Али овој слици је ипак потребан коментар.
У једну кућу на Сењаку доселили су се Клепињини и ту су се састали са породицама Зернових, Лопушиних и Троианових. Место су назвали руски „Ковчег“, а српски „Барка Зернових“. Иако је и ова кућа попут Нојеве барке била пренасељена, ово није назив простора него групе која је представљала језгро будућег чувеног масовног хришћанског омладинског покрета широм Европе. Погрешно се верује да су Нојева барка или овај Ковчег средство да се спасе свет, напротив суштина је да се започне нови живот, а ови млади и паметни Руси одлучили су да су зачетници новог света баш они.
Из те Београдске куће они су се разлили по свету у својој мисији.
С десна на лево су домаћин овог новогодишњег славља: Николај Михајлович. Зернов, студент београдског Богословског факултета, касније познати теолог и професор у Енглеској. До ње је неидентификована особа, насмејана девојка је Тамара Андрејевна Клепињина, ћерка архитекте Андреја Клепињина, а иза се види његов млађи син Димитрије Клепињин (касније свештеник у Паризу, а данас православни светитељ), а до њега Мања М. Зернова, касније хришћански педагог у Паризу па Андреј Н. Клепињин, наш архитекта, па још једна неидентификована особа и на крају, Игор Тројанов, Димитријев друг, касније свештеник у Швајцарској.Ко су сви ти људи? Хорски диригенти? Не баш иако их је већина и то умела да ради, а Андреј, његов млађи син Димитрије и Мања су то и радили.
Да ли су чланови „Ковчега“? Опет не сви. Из породице архитекте Клепињина недостаје на слици старији син Николај, историчар, а супруга, Софија Александровна, умрла је у Београду, три године раније (1922.) О боравку породице Клепињин у Београду сведочи Василиј Зенковски (1881-1962), аутор Дечје психологије али и Историје руске философије, бивши министар, а у то време професор филозофије на Београдском универзитету.
„Знао сам о. Димитрија од почетка 1922, када је у Београду, где сам био професор, формиран кружок (религиозно-философски) у чијем центру је била породица Зернов.Заправо, све до лета 1922 у кружоку су била само седморица сталних чланова, али оба брата Клепињин (старији – Никола и млађи – Димитрије) били су ми већ познати… Ја сам повремено почео да посећујем породицу Клепињин и прилично добро упознам Софију Александровну Клепињин (мајку), а повремено сретао њиховог оца, Андреја Николајевича (он је радио негде у провинцији)“. (О овом периоду в. „Борска бележница св. Димитрија“).
О животу архитекте Клепињина у Бору више говоре посредни докази. Већ поменути „Летопис борске парохије и цркве“ о. Андреје Ђорђевића, дневник и писма његовог сина, оца Димитрија, једно писмо архитекте из борске болнице и општинска евиденција.
Архитекта Клепињин имао је два изузетна сина, Николаја Андрејевича (1899-1941), историчара и Димитрија Андрејевича (1904-1944), свештеника. О обојици су обимнији подаци у Бележници али за даље читање биографије неопходно је пар напомена о млађем сину хоровође Андреја, свештенику Димитрију Клепињину, који се после смрти мајке, јако везао за оца и често долазио у Бор, једном речју, често је свој живот прилагођавао очевом, што он сам никада није сматрао теретом него задовољством.
2004. године, отац Димитрије Клепињин је канонизован (проглашен је православним свецем). Коинциденција је да се овај великомученик обележава 2. августа-(20 јула по старом), истог дана када и св. Пророк Илија, борска заветина.
Да ли је св. Димитрије певао у борској цркви када је радио у Бору. Нисам нашао запис иако у Житију пише да је баш у то време певао у бројним хоровима и више сам него убеђен да је певао и у старој борској цркви, где је његов отац био хоровођа. Зато што је волео Бор и борски Руски црквени хор и зато што је волео да пева. Али о томе нисам нашао запис. Нашао сам један занимљив текст објављен у једној америчкој хришћанској књижици прича за децу: Koulomzin Sophie. Many Worlds: A Russian Life. NY, 1980. Р. 53–155, 226–229. Аутор је Софија Колумзина Шидловска у коју је Димитрије Клепињин био заљубљен и којој је послао опроштајно писмо из Бора (види „Борску бележницу св. Димитрија“). Софија је одабрала другог али се радо сећала свог Диме (тако су га звали) и у писмима љему и после његове смрти његовој жени, али је као значајан хришћански педагог 20. века овековечила овог будућег светитеља у својим високотиражним књигама. Радња (истините) приче дешава се у кампу за православне девојчице у близини Париза. Димитрије је тамо саслуживао у цркви и певао, али му је главни задатак био да чисти поврће за цео камп и обавља друге помоћне послове у кухињи. Девојчице из кампа нису биле најбоље хорске певачице за службу у цркви, али су врло вешто компоновале шаљиве руске песмице у које су уметале све и свакога па наравно и омиљеног Диму, кога су задиркивале складним певањем: „ С нама једно мушко има, то је наш вољени Дима. ( Есть у нас один мужчина, Это наш любимый Дима. )“. У тексту се помиње и Мања Зернова, која на претходној фотографији из Београда седи између архитекте Клепињина и његовог сина Димитрија, о коме и говоре наредни редови, односно како за љубав мале Ирене Вишњакове немогуће постаје могуће:
„Никада нећу заборавити наше прво богослужење у кампу. У свом неискуству, веровали смо да ће мо са неколико девојчица које су певале и дошле са оцем. Сергејем Четвериковим и семинарцем Димом Клепињином саставити хор. Али није тако било … Наш семинарац није био искусан хоровођа, а девојчице, наравно, нису знале ништа – Вечерње појање је мање познато, него појање литургије. Лош хор неколико пута почиње како тако да пева, губи се, фалшира , поново и поново и ништа … Окупљене у цркви девојчице су почеле да се кикоћу и церекају. Ми смо једва чекали крај.
Мања Зернова је напуштајући цркву, рекла: „Не, то је немогуће … То је једноставно богохуљење – Сутра не може да се служи литургија. Питајте оца Сергеја да сачека са службом, док хор не пропева … “
Сви смо се слажили са њим, а онда нам је пришла једна од најмањих девојчица, Ирина Вишњакова, и рекла:“ Како је дивно и како је необично, сутра је мој рођендан, и, гле, Ми сада имамо службу у цркви и и ја могу да учествујем у свом првом причешћу. Ах како све иде добро „, Мања Зернова тужно ме је погледала:“ Ништа не може да се уради … Треба да служимо… На крају крајева, не можемо је тако разочарати … “
Дима је изабрао пет девојчица, од којих су три биле из сиротишта и већ су певале су у црквеном хору, и пошао са њима на плажу да уче певање. Најмање два сата из даљине се чуо тужан глас. Међутим, у недељу ујутро у цркви је певао мали хор, испало је сасвим задовољавајуће, и Ирина је блистала на свом првом причешћу и сви заједно смо јој честитали рођендан. < ...>
Један фрагмент из Житија св. Димитрија Клепињина баца више светла на карактер борског архитекте. И он је спадао у емигранте који су са собом водили послугу из старих дана. Њихова гувернанта којој нико није ни име знао зато што су је звали једноставно „Фројлајн“ ( Госпођица) је очувала и васпитала сву децу. Док је породица била на окупу она је још некако функционисала, али када је 1922. у Београду сахрањена супруга Софија, а нарочито када су се 1925. растурили по белом свету, она је постала сувишна. Шта да се ради са сувишном послугом? Па наравно да се и даље са њима дели судбина.
То повезује архитекту Клепињина са још једним белосветским пустоловом: Марком Твеном. И његов отац, судија је имао роба којег није ослободио када су сви робовласници то морали да ураде . И због тога је имао неприлика. А нико није видео да је тај роб и сувише стар, да никада у животу није радио теже послове од чишћења судијиних чизама, да су га је издали и вид и слух и да би за њега „ослобађање“ од ропства било ослобађање од живота. Тако је и Фројлајн остала код Клепињина, деце (посла) није више било али је она остала. О томе у „Житију“ пише: »Године 1932, Димитрије путује оцу у Борски рудник, где се поново срео са породичном гувернантом Клепињиних – „Фројлајн“,
коју је Дима знао од детињства и која га је веома волела. Приближавање Димитрија православној вери у великој мери утицало је и на њу, васпитану у традицији католичке вере. У то време она је била озбиљно болесна. и буквално је умрла на Диминим рукама. Дима је никада није напуштао у њеним последњим данима земаљског живота а пред смрт је примила Православље.»
Познато нам је је да је отац Димитрије био велики противник насилног покрштавања. Када су у току рата, пред нацистичким прогонима Јевреја, многи тражили уточичте у православљу, отац Димитрије никога није хтео да покрсти уколико није постајала искрена воља за пријемом православне вере. Радије је издавао фиктивне крштенице и то платио главом, у злогласној «Дори», филијали Бухенвалда.
Сачуван је у Паризу на Теолошком факултету његов дипломски рад . Веома је карактеристично да је он изабрао њему блиску тему којој ће посветити цео свој живот : „Срце и ум у молитви Исусовој.“ Рукопис чтаца Димитрија Клепињина, писан је 1931. године у Бору а сачувала га је његова ћерка Јелена Димитријевна Клепињин-Аржаковска.
Детаље из биографије св. Димитрија можете прочитати у „Борској бележници св. Димитрија, а овде наводим само детаље које потврђују његов, а самим тим и боравак његовог оца у Бору.
Димитрије Андрејевич Клепињин је водио дневник од 1922. до 1932. са подацима везаним за његов боравак у Србији, са студирањем на Теолошком факултету у Паризу и Богословском семинару у Њујорку. Они такође покривају његове активности у покрету РСХД и његов рад у Борском руднику у Југославији, где је живео и радио његов отац.
Први запис у дневнику је из манастира Хопово од 6. априла 1922. године, а први запис из Бора носи датум 15. маја 1931. и сви датуми до 6. септембра су из Бора, што не значи да је о. Димитрије боравио у Бору само у том периоду. У једном ранијем писму Соњи Шидловској од 8.8.1930. он описује један детаљ:
Драга Соња.
Пуно сам се науживао када сам пре 6 година живео са својим оцем у Србији. Он је радио ван града, и он је туда јездио двоколицама и мене водио са собом. Ја сам увек управљао коњем, и осећао неку врсту душевног мира. Док је мој отац управљао радовима, ја сам седео на трави и читао Макариосову теологију, и припремао пријемни за богословске студије, а враћали смо се поново том двоколицом.
Догађај се односи на 1924. годину, када је живео са оцем у Србији, не када је посетио оца него када је живео са оцем.
Једини расположиви рукопис (осим грађевинских), Андреја Клепињина који се односи на његов живот у Бору има немио повод, али је невероватан као и његов аутор:
То је било у 1944, у јесен. Лежао сам у болници (рудник Бор), усамљени 72-годишњи старац, примивши напосредно пред своју болест, вест о смрти сина у Немачкој.
Лако је замислити стање свести таквог човека. Срећом, нисам имао осећај злобе према људима, који су убили мог сина, и то ми је олакшало да понесем свој крст. Не могу искрено рећи да сам опростио „дужницима својим“, али, понављам, злобе није било.
Ми бринемо и плачемо за нашим вољеним, када оду на други свет, али у стварности, ми жалимо себе, а не њих. Вера у онај свет, треба да нам покаже да, ако постоји јако уверење да је живот нашег вољеног покојника био такав да нема сумње у његово спасење и да ће примати вечни живот од Бога, онда би требало да се осећамо и искусимо не горчину него радост. Али ми смо слаби, и без помоћи одозгоrе можемо да се помиримо са својим положајем.
То је у каквом сам стању био тада. Болест је већ скоро прошла, ишао сам у шетњу сваког дана и ускоро могaо да будем отпуштен из болнице.
Једног од последњих дана, јутром сам лежао у кревету. Нажалост, не могу да се сетим шта сам мислио; само могу чврсто рећи да је психички и физички био у савршено нормалном стању, када ми се десила необична појава: као да сам се поделио на два бића. Својим сопственим физичким очима јасно видим како лежим на одељењу за пацијенте, кроз прозор видим познат предео, где сам сваки дан шетао, а унутар све осветљено јарким, јарким светлом, заквом каквог нема на земљи. То није сунчева светлост, није електрична, нити било која друга земаљска. Дакле, скептични ум човека не може рећи да је то фантазија, коју је замислио или измислио. Како сам могао да измисли нешто што ја не знам, што никада нисам видео и шта се људским речима не може оприсати. Али, наравно, наша слаба и недследна вера у чуда на крају крајева, можда би нашла какво било људско објашњење, мада, срећом, то не би ни било најважније, баш у овом тренутку, када је тако јасно да се осећа постојање душе, окусио такву срећу и радост, које никакве људске речи не могу пренети …
Ја добро понајем земаљску срећу и радост. Господ милостиви дао је да их у мом животу буде у изобиљу. Знам чудо исцељења (сви познатији лекари предвиђали да ћу остати грбав), спознао сам чудо спасавања два пута у свом животу, од смрти и од страшне повреде. Знам радост и срећу породичног живота, радост због успеха у раду, креативности и потпуне добробити живота. Све ово је доступно људском уму, и то све може да се искаже. Међутим, оно што сам осећао у том тренутку, не подаје се људском уму. То је оно што Христос је рекао – „. Савршена радост“
Скептичан ум опет пита: Може ли обичан грешан човек доживети такву част – чудо? Али ово је такође одговор Христа: „Не здравље, болесном је неопходан лекар“ или: „Ја дођох позвати грешнике, а не свеце“ И још једна ствар: Да ли остарели отац, који тугује због губитка свог сина, мисли и представља себе срећним?
Андреј Клепињин остао је у Бору и после ослобођења о чему сведочи један званични списак странаца из 194?. На редном броју 13. уписан је Андреја Клепињин, 74 године, неожењен, средњег стаса , седе косе, овалног лица и граорастих очију, у Југославију је дошао из Турске а у Бору борави од 1928., да је држављанин старе Русије, да је за време окупације живео повучено и да се у новој Југославији добро влада. Од имовине има кућу од тврдог материјала са плацем вредну 10000 динара. Та кућа је некада била вила коју је Андреј Клепињин градио за себе. Ту је неко време извођена настава оближње гимназије касније је ту становао технички директор РТБ-а, инжењер Миомир Петковић – Цар. Данас у њој живи више породица.
Када је почео да ради у Паризу, син Димитрије је инсистирао да и отац дође у Француску и придружи се својој деци. Али било је још недовршених послова а била је у изгледу и нова црква. И када је све завршио, омео га је рат. Као што је у Бору све другачије тако је и рат почео још 1939. Није се ратовало у Бору, али је Француско друштво било у рату, а 1940 је Француска окупирана што се свакако осетило у населју зависном од рудника. Онда је и Југославија окупирана и са закашњењем од десетак година Андреј Клепињин је отпутовао у Париз, али је тамо од породице затекао само ћерку Тамару. Старији син Николај Андрејевич страдао је у чисткама у Русији 1945., а млађи, свештеник Димитрије у злогласном Бухенвалду, тачније у „Дори“, његовом најстрашнијем делу. За утеху су остали унука Јелена и унук Павел. На жалост само за кратко. Андреј Клепињин умро је у Паризу где је и сахрањен 1952.
Андреј Клепињин оставио је дубоке градитељске трагове и на Кавказу и у Одеси и у Бору. Одликовао га је руски цар а деведесетих је проглашен почасним грађанином Пјатигорска. Почасни грађанин Бора није никада постао. Осим што је стара учитељица популарног професора Димитрике, обавезивала своје ђаке да са поштовањем поздрављају уваженог господина Клепињина који је изградио и њихову школу и нову цркву и све најлепше грађевине Бора, и који је већи део своје повелике куће уступио школи за учионице. У спомен на своју прерано преминулу супругу, професорку Софију Александровну Клепињину, оснивача прве експерименталне школе за даровиту децу у Одеси и њихове синове синове: Николаја Андрејевича, аутора знамените „Историје Аклександра Невског“, стрељаног 1941. у совјетском логору и светог Димитрија, праведника међу нацијама, умореног у нацистичком логору 1944, Остареном Клепињину је сада била довољна само једно предсобље гроба.
На кући у париској улици Лурмел, на броју 77, 9. фебруара, 2003, ( на 60-огодишњицу хапшења мати Марије и оца Димитрија) откривена је мермерна плоча на коју су урезане следеће речи: „Овде је било прихватилиште и црква Покрова Пресвете Богородице, основана од „Православног Дела“ ради помоћи угроженима где су радили мати Марија Скобцова (1891-1945) и отац Димитрије Клепињин (1904-1944). Ухапшени су од стране Гестапоа 1943. због помагања Јеврејима, они су пострадали у изгнанству“. На кући у којој је живео док је радио у Борском руднику и у коју је долазио кад год је могао не пише ништа. А и зашто би? На ивици бездана, склона паду и забораву. Па шта пре стигне.
Андреј Клепињин је почасни грађанин Пјатигорска. Тешко да би кавкаски градови могли да објасне да није. Диче се његовим грађевинама. А Бор се изгледа стиди. Као и увек, погрешних ствари. А зашто Клепињин није почасни грађанин Бора? Па зато што Бор више и није град, зато што Бор више нема хор и зато што би тужно зазвучао наслов „Почасни бившеграђанин једног бившег града, или почасни насељеник, почасни сељак“ или шта већ.
Ако хоћете да видите икону православног светитеља Димитрија Клепињина, залуд ће те обилазити борску и цркве у околини. Нема те иконе, нема ни плоче ни помена. Руске иконе можете наћи и наручити на Интернету. Најчешће се св. Димитрије Клепињин приказује са мати Маријом Скобцовом, св. Алексејем Медведковим св. Јуријем Скобцовим и св. Илијом Фондаминским. Да ли их помене неко у молитвама, у брестовачкој цркви у којој су они одушевљавали својим појањем и својом побожношћу, дајући јој изглед културног места? Клепињини су своје молитве записивали и сачували. Нису желели да импровизују пред Богом. Они су се више молили за друге него за себе јер је лакше и лепше молити за друге. А за себе су чешће само захваљивали Богу. Да ли ће и њих неко поменути у својим молитвама? Да ли ће и њима неко некада захвалити као што су они молили и захваљивали?
Али то је било друго време. Време које је упутно заборавити. Време када је Бор имао хор. А можда и није.
Написао
у Бору, 18 јуна 2011
Ђура Рех
