Архиве категорија: ТЕМЕ

ПРОГРАМИ, ТЕМЕ

JA GA VOLIM, A ON MENE NEĆE / JOJ ĆU SE ŽALIM U IZVRŠNO VEĆE…

Pokušaji organizovanja monumentalnih, dugotrajućih, značajnih za javnost književnih programa u Boru, koji bi izvirali iz pretpostavljene društvene suštine grada i bili i na taj način autentični u susedstvu drugih kulturnih programa i manifestacija, prošli su i prolaze u poslednjih 30-ak godina kroz tri faze. Krajem osamdesetih godina XX veka nastali su na idejama deljenja iste humanističke kulture unutar jednog zajedničkog, višejezičkog i višekulturnog, geografijom i istorijom spojenog prostora, Balkana, kroz Balkanske susrete mladih književnika 1987. godine i njima sledujuće Borske susrete balkanskih književnika 1988–1990. Bor bi tako, kako je govoreno, trebalo da postane referencijalna tačka književnosti Balkana. Sredinom ratnih devedesetih godina temelj je silom prilika monokulturni i monojezički, prostor je poiman kao “jugoslovenski”, imenovan kao svesrpski, kroz Svesrpsku književnu koloniju u Zlotu 1994. i 1995. godine. Najnoviji pokušaj, program Narodne biblioteke Bor OK/no: pogled u regionalnu književnost, zasnovan je na svesti o zajedničkom jeziku, zajedničkoj istoriji, zajedničkom iskustvu življenja savremenosti u zapadnobalkanskim kapitalističkim državicama, dоnekle zajedničkom tržištu knjiga i svima dostupnim sredstvima komunikacije između književnosti, pisaca i publike (sajtovi izdavača, digitalni časopisi, potkasti, književni portali, klasični i virtuelni sajmovi knjiga, zajednički književni projekti, regionalni književni konkursi, gostovanja i iskustvo čitanja dela iz drugih nacionalnih književnosti u domaćim javnim bibliotekama, čitaonicama i u okviru književne kritike). Među državama postoje granice, ali više ne i rovovi, makar ne oni napravljeni u zemlji i blatu. Misao i reč lako putuju preko.

U osamdesetima se isticalo da je Bor višenacionalna, multikulturna i višejezička sredina, u koju je, zarad zaposlenja, visokih zarada koje je omogućavala rudarska kompanija i dobrog života, dolazio veliki broj Srba, Makedonaca, Bosanaca, Hrvata, Slovenaca, Goranaca, Albanaca, Cincara, Italijana, Bugara, Nemaca, Francuza, Čeha, Mađara, Afrikanaca. Svi oni su tu, u maloj, mladoj sredini, nastaloj u kratkom vremenu, postajali deo jedne radničko-građanske kulture. Bor je, navodno, simbolizovao univerzalnu mogućnost zajedničkog življenja, u radu i stvaranju, bez konflikata, sa prevazilaženjem različitosti. Stoga je bilo prirodno da se putem književnosti, koja je i jedna forma komunikacije, u Boru susreću izaslanici drugačijih, u prošlosti često sukobljenih kultura i ispituju izgledi da se kroz književnost takvi koncepti realizuju na nivoima društva i širih međunarodnih odnosa. Balkanski susreti bili su glomazna manifestacija velikih imena, velikih reči i velikih ideja, a dublje unutar značenja koja su ostala u tekstovima objavljenim u časopisima i biltenima vidi se, doduše uzdržana, ali jasna mera poverenja u moć književnosti i kulture, koji su u mnogim smislovima odeljeni, pa i suprotstavljeni politici i ekonomiji. Moć književnosti često je tih dana postavljana kao autonomija književnosti, sloboda uvida, moral upozorenja.  

Samo nekoliko godina nakon izliva humanističke patetike na tribinama Borskih susreta balkanskih književnika, upravo Balkan i Jugoslavija potonuće u rat, pun krvi i užasa ovoga puta prebojene, nacionalne patetike. Parole o borskom modelu suživota iskustveno su tako postale tek fraze i videlo se da je, makar u Jugoslaviji, nemoguće održati simbioze ukoliko se neko drugi bitno profiliše kao politički i identitetski činilac. U tome što se opšta priprema za ratne sukobe, u čemu je ogromnu ulogu odigrala sama književnost, i književno-intelektualne meditacije nad snagom literature i opštečovečanskih ideala dodiruju i preklapaju, vidi se paroksizam istorijske ironije. I retko gde je tako oštro i grubo moglo da se vidi koliko je književnost tek snevala snove o svojoj društvenoj veličini i ulozi, o statusu književnika kao savesti društva. Padom Istočnog bloka književnost u socijalističkim društvima gubi svoj decenijama stican ugled i moć, kao što katkad brzo, katkad lagano nestaje i gubi se zainteresovanost publike i čitalaca za nju kao za moćno sredstvo regulacije ideologija i političkih moći. U zemljama centralne i istočne Evrope, onima koje su pripadale ili sličile unekoliko modelu blokovske organizacije društva, kraj je jedne kulturne i političke epohe, književnost postaje trećerazredna pojava, tek jedan od predmeta na tržištu, osim kada biva korišćena za motivisanje političkih, kulturnih, ideoloških promena, iza čega po pravilu stoji klasna denivelacija i stvaranje novih moći.

Uporedo i istovremeno rečima koje su izgovarali književnici iz Jugoslavije, Albanije, Grčke, Bugarske, Rumunije, Mađarske, Turske, dešava se par stotina metara dalje od sale u borskom Domu kulture, u pogonima i jamama rudnika, u stanovima tih istih industrijskih radnika, u novinama koje kupuju svakoga jutra, likvidacija radničkih ideala i pretapanje socijalnih vrednosti i ideala u vrednosti etnosa. Kroz agresivni nacionalizam u narednoj će deceniji biti pod upravljačem političkih elita razmontiran i otuđen radnički i građanski kapital i civilizacijske vrednosti socijalističkog društva. Ostaci staroga duha ipak još žive u lampama književnosti. Kolonija u Zlotu smešana je od nove nacionalne stvarnosti i recidiva – ona postoji zahvaljujući preživelim obožavanjima moći književnosti i jezika; ona je humanistička i balkanska, ali ton više nije u boji apoteoza i briga, nije u silini plana i morala, nego u cvilu jeremijada; ona je sputana i svedena geopolitičkim odnosima i ratnom stvarnošću na racionalnu samodovoljnost unutar izolovanosti i stanja čemera nacionalnog poraza; u njeno ime utkani su njen komunikacijski položaj i potencijal, lokalan i efemeran, radioničarski, a u pauzama između jagnjetine i igranja kola stvaraju se parerge. Za razliku od Balkanskih susreta, čije je altruističko usmerenje groteskno ukinuto ratom, Zlotska kolonija zaustavljena je, paradoksalno, unutar dominacije nacionalizma. Nacionalizam je, međutim, i danas jako potreban lokalnim pozorištima kapitala.

Program OK/no predstavlja povratak konceptu s kraja osamdesetih. On sliči Balkanskim susretima svojim regionalizmom i prekoračenjima nacionalnih, jezičkih i kulturnih granica. Najbitnija činjenica koje se drži ideja o borskom regionalnom festivalu književnosti je činjenica postojanja zajedničkog, policentričnog jezika. Tim jezikom pisana je današnja književnost, čitljiva u različitim regionalnim mikrokulturama, čime je uspostavljen minimum čitalačke komunikacije. Ta čitljivost omogućila je objavljivanje istih književnih dela u različitim sredinama, bez potrebe za prevođenjem. Naravno, čitljiv je u tim sredinama i Bob Dilan, tako što je preveden, ali festival nije koncipiran kao anglosaksonsko-balkanski. Osim jezika, naime, region ima zajednička iskustva prošlosti i zajedničku savremenost. Kulture i kulturni modeli u kojima su građena ta iskustva zajednički su. Tako je moguće da su ratne traume ili statusi isključenosti iz društva ili sredine u bilo kom smislu ili sudbine i položaji žena jednako shvatljivi, prepoznatljivi i čitljivi za čitaoce iz susednih država. Restauracija kojom se bavi OK/no, zasnovana na iskustvenim paralelizmima, komunikacijska je, a ne ideološka i politička – stvarnost stvarnosti i stvarnost književnosti oslobođena je ideja, osim što koncept priziva izvesnu estetičko-kritičku priznatost i čitalačku zainteresovanost, koju je moguće pratiti jer je majka festivala javna biblioteka.

Konačno, OK/no kao regionalni festival književnosti danas može da ima dva protivnika. Jedan je nacionalistička i populistička kultura, kojoj je festival potpuno stran: anacionalan, elitistički, tiho i nenamerno jugoslovenski, ličan i slobodan, daleko iznad linija lošeg ukusa i bljuvotina kojima su danas na svim nivoima u javnosti širom otvorena vrata. Ako se i zainteresuje za nešto ovaj populistički demon, to sigurno neće biti poezija ili feminizam. Drugi je znatna nezainteresovanost za kulturu, uopšte, i za književnost, i za biblioteku, i za regionalnu književnost u biblioteci. Ukoliko kultura dotiče, to je niskoesteetsko, popularno, bezbedno i komforno. Takođe, festival može imati dva saveznika. Jedan je iskustvo biblioteke, vezano za zainteresovanost čitalaca za knjige koje pripadaju regionalnoj književnosti. Drugi je u istoriji kulture grada potvrđena tradicionalna okrenutost onome što je zajedničko susednim kulturama, jer je grad od svih tih kultura i sastavljen (iako je danas najveća zastava u gradu, kakve nikada nije bilo u starom Boru, nacionalna, a ne rudarska).  

Goran Milenković

Периодика и посебни фондови, ТЕМЕ

Пригодно и лично Читамо периодику: Колектив о 8. марту 1948. године

У чланку ЖЕНЕ БОРА ПРИПРЕМАЈУ ПРОСЛАВУ 8. МАРТА (раднички лист Колектив, број 4, 1948. година, стр. 2) – у чланку и друштвеном кулоару иза чланка – нема данашњих слика хистерије осмомартовских вечерњих тоалета, празничних планова за прељубу, као постојаног калема селективне класне надградње, нити наговештаја петочасовних ранијих излазака са посла зарад колмовања свемогућих фризура и психофизичке припреме за следујуће епско преједање и ништење алкохолом, нити цитата колоквијалних и теоријских преподневних препирки у вези са плимом надолазећег менија, нити има слика и некаквих призвука десантних јединица продаваца еротских чарапа, кармина или фејк парфемских вода, које опседају болничка одељења или управне департмане општине борске или зборнице градских школа или заједничке радничке просторије у руднику или предсобља уцвељених институција. Нема раскошне и слатке потрошачке психоделије осмомартовских свечаних прослава, нити бесвесног ништења идеје о жени кроз општу патетику, нити кафанске носфератуовске атмосфере фаталности и грча последњег и безграничног времена, жена.

У непотписаном чланку пише да самосвесне жене тога раног послератног времена празник дочекују пуне радног полета, који се има трошити плански, са циљевима који се тичу развоја заједнице, града, друштва и државе, у складу са постојећим плановима. Оне су представљене као храбре и идеолошки освешћене освајачице загарантованих али неуручених слобода, кроз учествовање у свим сегментима друштвеног живота као простора у који им је приступ гарантовало једно апстрактно и у социјализму достигнуто вредносно мерило – принцип равноправности. Та своја права оне завређују тако што раде и свој празник оне проводе мерећи своје радне учинке према учинцима својих другарица, како у суседном колективу и у сопственој земљи, тако и у свету. Занимљиво је и једно за данашње услове искрено и неусиљено помињање и третирање појма „демократија“: постојала је Светска федерација демократских жена, која је инсистирала на окупљању жена око протеста против светских колонизатора и планетарних војски кроз антимилитаризам, демократизацију и уравнотежење националниох држава на принципима једнакости и солидарности. И Боранке су биле део тог високог активизма. Жене су се озбиљно бавиле политиком и то оном животном, на великим позорницама својих малих живота. Данас се, напротив, у језику осмомартовског духа, место појмова слободе и демократије користе појмови: Prada – night, пуњена пљескавица и Јована Јеремић. Боранке су, тога времена, биле део тога борачко-демократског света. Тако пише у овом чланку и нешто се очигледно десило. Или се није десило баш ништа.

Жене тадашњег Бора радиле су на изградњи водовода и на грађењу станова. Пошумљавале су град. Основале су и опремиле јаслени простор за децу. Специјално за 8. март, обукле су у нова одела десеторо борске деце. Оснивале су бројне читаонице и тамо се заиста и читало, групно и посвећено. Куповале су књиге за мале градске књижнице. Било је доста библиотека, и у граду, и у фабрикама. Антифашистички фронт жена организовао је за мајке предавања из педагогије, зарад квалитетног васпитавања деце. Када је дошао Празник жена, оне су се свега тога сетиле и премериле су да ли су могле више. Да ли смо могле више?, питале су се. Да, могле смо, да смо биле боље организоване. Уз изградњу града и подизање друштва, имамо још један задатак. Опредметити саме себе. То је био дух тога времена.

(Раднички лист Колектив чланови Народне библиотеке Бор могу читати у штампаном и дигиталном издању.)

Горан Миленковић

ТЕМЕ

Aleksandar Milles

Novembra 2020. godine, u hrvatskim medijima objavljeno je da je trudom italijanske policije i uz posredovanje hrvatske ambasade u Italiji u Nacionalnu i sveučilišnu bilioteku u Zagrebu vraćena knjiga Trinum magicum sive Secretorum magicorum opus continens iz 1614. godine, čiji je urednik Cezar Longinus (Caesar Longinus). Knjiga je pisana rukom, na latinskom je jeziku, ima tri dela i posvećena je magijskim temama. Na pronalaženju knjige radila je grupa koja pripada posebnom odeljenju italijanske policije koje se bavi potragama za ukradenim kulturnim blagom. Od podataka mediji navode još i to da je na čelu grupe bio Roberto Rikardi, zapovednik karabinjera za zaštitu kulturne baštine, koji je poznat po tome što ima istoriju borbe sa kalabrijskim narko-klanovima i koji je pisac kriminalnih romana. Iz Italije je, međutim, 2019. godine u Zagreb vraćena još jedna vredna stara knjiga. U pitanju je Selenographia sive Lunae description […] iz 1647. godine, koja se bavi topografijom Meseca i čiji je autor poznati poljski astronom iz XVII veka Jan Hevelijus (Jan Heweliusz). Knjiga je pronađena u Frozinoneu kod Lacija, među drugim ukradenim starim i retkim knjigama koje su prodavane u rimskim antikvarijatima i preko specijalizovanih sajtova. U oba navrata italjanski kultur-karabinjeri preko hrvatske ambasade poslali su fotografije pojedinih stranica knjiga, a bibliotekari nacionalne biblioteke su upoređivanjem inventarskih brojeva i drugih vlasničkih oznaka potvrdili da su navedene knjige nekada činile fond njihove biblioteke. Obe knjige bile su u posedu ove biblioteke do 1987. godine kada su nestale u velikoj pljački koja će biti okarakterisana kao jedan od najspektakularnijih imovinskih delikata u istoriji socijalističke Jugoslavije i kao jedan od najvećih skandala u osamdesetim godinama XX veka.

Osamdesetih godina u Zagrebu je bilo poznato ime Konstantina Millesa, celebrity novinara i urednika poznatih zagrebačkih nedeljnika (Start, a u devedesetim Globus). Uspeo je da intervjuiše neke od najbogatijih, najpoznatijih, najopasnijih ljudi sveta – u Belfastu razgovara sa komandantom IRA-a, u Amsterdamu sa Lenonom i Joko Ono, dolazi do Ričarda Bartona, Fej Danavej, Katrin Denev i mnogih drugih, upada s magnetofonom u jazbine američkih mafijaša. Njegov intervjuerski stil u percepciji drugih bio je obeležen sintagmom “suptilni cinizam”. Kod kuće je otac porodice sa dvoje dece. Kći Maja krenula je očevim stopama, baveći se istraživačkim i sudskim novinarstvom, a znatno mlađi sin Aleksandar je adolescent u Zagrebu. Život porodice rano je označen tragedijom – kći se samoubila u porodičnom stanu u Cvjetnom naselju i pod tom senkom porodica nastavlja svoj rasuti život. Od 1982. do 1987. godine grupa na čijem je čelu bio mladi Aleksandar Milles ukrala je iz nacionalne biblioteke u Zagrebu i iz fundusa Metropolitanske knjižnice Zagrebačke nadbiskupije oko 1700. vrednih knjiga i oko 200 mapa, karata, ilustracija i dr. Knjige su preko lanca antikvara prodavane u Srbiji, Austriji, Italiji, Velikoj Britaniji, USA itd. Pljačka je otkrivena 1988. godine tako što je pogranična policija zaustavila austrijskog antikvara pri izlasku iz Jugoslavije i među knjigama koje je ovaj iznosio otkrila neke koje su male oznake Nacionalne i sveučilišne biblioteke. Vrednost ukradnog u to vreme procenjena je na milion i po maraka. Suđenje  je održano 1989. godine i trajalo je pet meseci. Milles je osuđen na devet godina zatvora. Zatvorske godine presecane su pokušajima bekstva i samoubistva. Na posletku je uspeo i njegov život okončan je 1995. godine trovanjem prekomernom dozom medikamenata koje je krišom uzeo u jednoj zagrebačkoj bolnici. Javnost je s pažnjom pratila suđenje i izveštaje o nečuvenoj pljački. Napravljene su dve televizijske emisije i napisana je jedna monografija o suđenju. No, dimenzije koje je ova pljačka zauzimala i sama zagonetna ličnost Aleksandra Millesa su se sa povratkom knjiga iz Italije iznova vratili u dobre priče, politike i tuđe tragedije uvek gladnu javnost.   

Što se same pljačke tiče, različiti glasovi, svedočanstva i mišljenja početke pronalaze u ranom iskustvu Millesovom u zarađivanju skromnih honorara kroz čišćenja zagrebačkih tavana i podruma, tokom kojih je ovaj naletao na stare knjige. Krao ih je, pa ih je prodavao na Cvjetnom trgu. Još kao dete upoznao je neke kolekcionare i bibliofile, a par godina pre početka velikog posla i jednog bibliotekara nacionalne biblioteke. Navodno mu je taj bibliotekar prodavao za sitan novac knjige koje je otimao iz biblioteke, a on ih je potom prodavao za nešto veći novac i tako zarađivao. Kada je 1982. godine počela velika pljačka vrednih knjiga, Milles je potražio pomagače i izvan biblioteke. Od dvojice koji se navode jedan je bio student, a drugi kuvar. Odlazili su tokom dana u biblioteku, ostavljali prozore otvorenim, tokom noći ulazili. Jednom su došli na vikend sa hranom i pićem i proveli orgijajući u biblioteci par dana i noći. U vreme priprema za Univerzijadu koristili su zgodno nameštene skele koje su bile oslonjene na zgradu biblioteke. Za prodaju knjiga korišćena su već postojeća poznanstva, a od pomoći je bio i bogati adresar oca Konstantina, u kojem su se nalazili brojevi mnogih bitnih i korisnih ljudi, između ostalih i nekih evropskih kolekcionara. Izgleda da je zagrebačka policija o pljački obaveštena od strane Službe državne bezbednosti. Inspektori su brzo identifikovali grupu, a onda je stigla čudna naredba da se sa istragom stane. Hrvatski policijski zvaničnici i istoriografi misle da je takva odluka morala biti doneta u Beogradu gde je bio centar službe. Da je to, u već mutnim predratnim vremenima, služilo pljačkanju hrvatskog nacionalnog blaga, prepostavljaju i iz tog razloga što je u toku suđenja Milles priznao da je samo u Beograd bilo poslato oko 700 knjiga. Grupa je usled prekida istrage i zabrane policijskog i pravosudnog delovanja radila nesmetano gotovo godinu dana do konačnog hapšenja i tokom tog perioda netragom su nestale brojne knjige iz fonda biblioteke.       

Što se tiče ličnosti Aleksandra Millesa, dostupne projekcije se temelje na dvema premisama. Prve nastupaju pripremajući činjenicu pljačke knjiga kao akt psihički bolesnog pojedinca – u tom smislu se navodi duga i mučna istorija bolničkog lečenja koje je Milles podnosio kao dete, čija tegoba rezultira navodnom hospitalizacijom zbog noćnih strahova i razvijenih psihoza. Kasnije su mu lekari govorili da mu je potrebno psihijatrijsko lečenje. Druge Millesa gledaju kao obuzeto biće – rano sazrelog satanistu i piromana, koji na obali Save kao osmogodišnje dete pali verske knjige, učestvuje u nekakvim kvaziobredima, izaziva brojne paljevine. Od novca koji mu dolazi kroz prodaju ukradenih knjiga, Milles će u jednom trenutku otvoriti videoteku simptomatičnog naziva “666”. Milles se na suđenju potvrdio kao deklarisani satanista, kojem je odanost kultu išla iznad neke vrste bibliofilstva. Krašće iz crkvenih fondova samo zato što su crkveni i uništavaće delove knjiga jer su te knjige svete. A na suđenju će svedočiti gotovom u detalje pripremljenom planu da spali nacionalnu biblioteku i arhiv, na zaprepašćenje zatečene javnosti koja ga je bez daha slušala. Prilikom jednog bekstva udara policajca s leđa, otima mu oružje i drži ga uperenog u policajčeva leđa. Ideja mu je bila da on ubije policajca, a da potom opsada specijalaca ubije njega. Ovo je jedno od nekoliko nerealizovanih samoubistava. Odmah posle toga skače sa dimnjaka zatvorske kotlarnice. Posle smrti koju je izazvao fenotijazin i neka medicinska kiselina, na njegovom zatvoreničkom krevetu zatečena je cedulja sa porukom: vidimo se u paklu. Izgleda da nije patio od odsustva humora – prvi dan prvog zatvorskog dopusta iskoristio je za odlazak u Nacionalnu i sveučilišnu biblioteku u koju se tada i učlanio.

Problem sa činjenicama koje se tiču ovoga slučaja jeste rezultat kontradiktornog svedočenja Millesovog na sudu. Često menjanje iskaza i tajenje podataka doveli su do toga da se ovom pričom danas bave koliko bibliotekari i novinari, toliko i autori fantastične proze iz hrvatske žute štampe. Stoga se ne zna tačno koliko knjiga je Millesova grupa ukrala iz biblioteka, ni koliko knjiga je tačno vraćeno, ni gde se zapravo nalazi novac koji je ostao na računima određene austrijske banke. Milles je čak govorio o iznosu od 40 miliona maraka. Slučaj je otišao duboko, obuhvatajući tamne strukture nekadašnje zajedničke države i ostaje samo obilje mogućnosti da se nagađa ko je i šta tada krio, budući da je skoro izvesno da to nije činio samo glavni junak ove storije. Osim što temeljni zapadnobalkanski nacionalizmi – onaj srpski i onaj hrvatski – koriste mutnu dubinu ovog slučaja da se obilno ulivaju u kaljuge tabloidnih i drugih reka, funkcionalna posledica ovog slučaja je i ta da se od vremena skandala s kraja osamdesetih godina XX veka,  stare i retke knjige u ovoj velikoj državnoj biblioteci pohranjuju u masivan trezor.  

Периодика и посебни фондови, ТЕМЕ

Сер Томас Филипс, веломанијак

Томас Филипс (Thomas Phillipps), рођен у Манчестеру 1792. године, у предговору својем Catalogus librorum manuscriptorum in bibliotheca назвао је себе савршеним веломанијаком („perfect vello-maniac”, од vellum, пергамент), спремним да за жељени рукопис издвоји онолико новца колико год продавац тражи. Посебно је вредновао историјске и необјављене рукописе, нарочито оне који су били пергаментни. Потакнут извештајима који су говорили о њиховом масовном уништавању, стругањем злата којима су каткад била писана слова или извлачењем састојака од којих се добијало лепило, или простим немаром и неинтересовањем власника, Филипс је истраживао изворе и архиве и бесомучно куповао, нарочито по манастирима који су после Француске револуције јефтино продавали своје архиве. Имао је неку своју малу логику: њихова вредност, тренутно мала, биће већа када рукописи буду откупљени, па обзнањени јавности, а када буду део културне и финасијске свести, онда ће и њихова егзистенција бити сигурнија. Тако је у дугом времену створена вероватно највећа колекција рукописа коју је поседовао неки појединац – сер Томас Филипс је направио збирку од 60000, за чије ће му делове касније бити захвале многе познате и знамените библиотеке света.

Рођен је као незаконити син оца, неожењеног текстилног фабриканта и његове кућне домаћице. Отац га је посинио, одшколовао у Оксфорду и охрабривао синовљеву пажњу према књигама. Из тог времена значајан је један детаљ из Томасове биографије – отац га строго и претећи прекорева да може да испуњава своје књишке жеље само уколико за то има материјално покриће. Потом се оженио и добио три кћери, а од тридесете године страсно се предао куповини књига, рукописа и уметничких предмета. Проблем са Томасом Филипсом био је следећи: годишњи приходи куће износили су око 6000 фунти, а за своје рукописе и књиге трошио је годишње око 5000. Такво понашање доводи породицу и њене послове често на ивицу банкрота. Породична кућа се распадала, а породица није имала новца да плати поправке. Међутим, манијакални отац не одустаје и, у посебно лошим тренуцима, задужује се, али само да би могао да купује. Једна од већих криза наступила је када је прошена најстарија кћер, па је Филипс проценио да би та удадба и касније следствена деоба имања и заједнички живот успорили или онемогућили га у истрајавању и испуњењу базичне страсти. Одбио је просца, а кћер је потом побегла и удала се без допуштења. Дошло је до спора и Филипс је изгубио кућу, која је била његова лична библиотека. Пресељење је било епско јер су за његово извођење била потребна 230 коња, 160 људи и 100 кола и трајало је 8 месеци. У таквим условима, супруга и кћери биле су третиране као другоразредни предмет у односу на колекције и често су играле улоге пуких служавки и службеница у кући која је стицајем околности постала место где расте и развија се првокласни библиоманијак. Супруга и кћери биле су принуђене да сређују, пописују, чак и преписују поједине рукописе. Његова несрећна жена, чија је спаваћа соба била од врха до патоса затрпана кутијама и папирима, развила је зависност од наркотика и коначно је умрла у 37 години. Огласио је да је он њим самим на продају, за 50000 фунти. Толико је било потребно да уреди своје књишке послове. Али, и нова супруга није издржала са њим до краја.               

Филипс би улазио у књижаре и куповао целокупну понуду. Или би прегледао каталоге и куповао све оно што већ није поседовао. Имао је агенте широм Европе. Са продавцима се жестоко сукобљавао, одбијао би да плати дугове, али књиге није враћао. Неколики од њих отишли су у стечај због таквог његовог понашања. Кризе и принуде прекидали су, срећом, ратови, а после је настављао по старом. За разлику од неких других типова библиоманијака, његову колекцију било је могуће разгледати и користити, али је била строго забрањена за очи римокатолика. Пошто је дуго и неуспешно покушавао да кроз преговоре са Дизраелијем организује прелазак колекције у руке британске нације, остало је да се о њој старају наследници. У опоруци је наведено да се колекција не сме дирати, да се његова каталогизација не сме реметити, да се у целини мора држати у кући (Thirlestain House) и, као што је и речено, да је затворена за католички свет. Тек 1977. године, више од века од његове смрти, окончана је продаја колекције. Посебни делови ове богате збирке, која је на крају поред огромног броја рукописа, бројала и 40000 књига, краси краљевске библиотеке у Берлину и Бриселу, библиотеку у Утрехту, музеје у Њујорку и многе друге.  

Пише: Горан Миленковић

Периодика и посебни фондови, ТЕМЕ

Блумберг случај

У New York Times-у од 25. марта 1990. године објављен је кратак чланак о хапшењу четрдесетједногодишњег мушкарца у градићу Отумва (Ottumwa) на југоистоку државе Ајова. Он је ухапшен и оптужен за крађу око 11000 вредних књига и докумената, који су пронађени у његовој кући и чија је вредност процењена на чак 20 милиона долара. Наведено је име осумњиченог – Стивен Кери Блумберг (Stephen Carrie Blumberg). Коју деценију доцније, чињеница је да не постоје ниједан пажње вредан и релевантан преглед историје библиоманије или студија о унутрашњим и спољашним аспектима отуђења књига која на достојан начин не узима у обзир величину Блумберг случаја, за који се често и вероватно с правом тврди да је случај највеће, најзвучније и најутицајније крађе књига из јавних библиотека у XX веку који је смислио и реализовао неки појединац. Под утицајем овде се подразумевају практични закључци којима су се касније занимали они који се у библиотекама, на универзитетима и у институтима баве смишљањем и организовањем функционалног чувања и обезбеђивања грађе – да им се Блумберг више не деси.

Бројеви су касније, без штете по репутацију случаја, унеколико измењени. Вредност украдених књига процењена је на 5,3 милиона долара, број књига утврђен је на 23600, а познат је и апроксимативни број библиотека које су биле ојађене дејством Блумбергове пасије – укупно њих 268. У драми су учествовале библиотеке из четрдесет и пет америчких држава, две канадске провинције и дистрикта Колумбија. Док су књиге и рукописи могли бити тачно избројани, број библиотека које су невољно учествовале у случају на крају је испао приближан. Блумберг је акрибично уклањао све оно што би књигу могло везати за место где је чувана: печате, металне додатке за провоцирање алармног система, ознаке порекла и слично. Библиотекари су касније или препознавали књигу као своју, или су ћутали зато што им је било непријатно признање чињенице да је један mainstream библиоманијак опљачкао и њихову библиотеку, па известан број јединица из Блумберговог фонда још увек спава у депоима Бироа. Неки истраживачи полугласно тврде да је Блумберг имао своје место за одлагање плена и негде на југозападу, тако да је број отуђене грађе можда и већи. Свакако да су сви – и медији и истражитељи и политичари и библиотекари и грађани – постављали једно важно питање: како је могуће да један човек украде и пред носем библиотечког особља и локалних полиција изнесе преко 19 тона књига и рукописне грађе, а да то нико не примети?

Стивен је рођен 1949. и у живот је ушао са сигнификативним педигреом. Мајка му је била насилна шизофреничарка, која је била уверена да јој се преко радијског и телевизијског програма шаљу важне егзистенцијалне поруке. Отац је после Другог светског рата патио од посттрауматске депресије и једаред је отишао код свог психијатра да би му изложио идеју о убиству сина и себе. Баба је била психотична алкохоличарка, а деда је био хоспитализован због нервног слома. Прадеда је, ипак, био предани колекционар, после којег је остала пристојна гомила разног смећа, али и понешто од вредних ствари. Стивен је био нежан и интелигентан син и унук, уз то тих, чудан и повучен. Успео је да се у детињству емоционално зближи са неким од поменутих својих рођака, па му је после њихове смрти остао редовни годишњи приход од 70-ак хиљада долара. Из ране младости од помена вредних епизода потребно је имати у виду његов привремени боравак у психијатријској установи (1965–1969), будући да му дијагностификован неки облик делузивности (суманутости). Школа му није ишла од руке, а битно је рећи да је он тим образовним падом свесно руководио. Одрастајући није напуштао свој дозу психијатријско-колекционарске чудноватости, па је временом развио опсесију према ликовима и обличјима викторијанске културе. Улазио је у напуштене куће, из којих је крао старе кваке, држаче за лустере, комаде намештаја, витраже. Разлози за скупљање су били стриктни – заштита и борба против пропадања. Из тог наслеђа занимљиво је поменути и детаљ да се никада није купао (осим када је с намером наступао и појављивао се под именом неког од позајмљених личности), његово интимно рубље стриктно је чинио вунени програм, носио је у личном багажу увек око пола килограма чистог злата и један стари викторијански пиштољ (после је тврдио да из њега никада није пуцао). Упадао је у трошне куће, крао је локално: и предмете, па и књиге, и мапе, које је касније продавао дилерима. Жеље су се кристализовале – драга му је била прошлост, нарочито оно што се назива американом, а што је он сматрао запуштеним, незаштићеним, препуштеним пропадању и заборављању. У сакупљању се руководио списком књига који су саставили колекционари књига 1945. године, а који се односио на Калифорнију. Поред америчке историје и културе, најужа његова интересовања тицала су се архитектуре, историје градова и историје штампе.

Када је схватио да му редовна годишња примања омогућују да путује и шири жетвена поља своје жеље, предао се аналитици и планирању. Тада су кренули пустоловни одласци у библиотеке, нарочито оне велике и богате, државне и универзитетске. Претпоставља се, од стране неколиких истраживача, да је у библиотеке улазио користећи се зубарским алатом, крађом кључева, прескакањем кавеза који су окруживали лифтове и ноћивањем негде унутар фондова библиотека. Није био образован (није окончао ни средњу школу), али је био пажљив посматрач и проницљиви аналитичар. Посматрао је, пратио, импровизовао и сналазио се. Оно што је сигурно је то да је Стивен Блумберг приликом једне посете библиотеци Универзитета у Минесоти пронашао изгубљену картицу на којој је било одштампано име професора психологије Метјуа Мекгија. Са том картицом, окупан, обучен у шарена ексцентрична одела, елеквентан, ауторитаран и срдачан, улазио је у бројне библиотеке и оперисао. Прихватили су га као професора и симпатичног зналца. Обично је у библиотеку улазио у огромном капуту, на којем су са унутрашње стране били пришивени огромни џепови. Са собом је носио комплет жилета и мали контејнер лепила. Исецао је странице, одстрањивао печате, лизао лепак док се маркица не би одлепила. Уписивао је на место маркице ситне цене, да би касније библиотекару, евентуално, показао како је књига купљена од неког ситног дилера. Износио је у једном маху и неколико књига.

Књиге је односио у свој дом и пажљиво их смештао у полице. Имао је свој систем ређања књига, делом заснован на Дјуијевом (Melvil Dewey) децималном систему, који је памтио и разрадио. Наводи се да је имао своју колекцију инкунабула, коју је сабрао у свега три године преданог лоповског рада, као и колекцију сувенирских регистарских таблица. Књиге и остало уредно је сложио на четири спрата своје куће. Један део књига, у тренутку хапшења, налазио се у складишту у Омахи. Стивен Блумберг био је пажљив према књигама и опрезан у својим операцијама. Детективи, наводи се у чланку Washington Post-а из априла 1990, ушли су у кућу од старе црвене цигле у улици Џеферсон. Блумберг је обећао да неће пружати отпор. Прегледали су кућу. На првом спрату налазила се адамсовска колекција старог намештаја, златних новчића, оријенталних просторки, лампи. На другом је почињало царство књига – књиге су испуњавале све, чак и тоалете, а зидови су пажљиво били испуњени од врха до дна, тако да није остављен ни педаљ неискоришћеног простора. Кажу да су иследници говорили да је мало људи у историји волело ретке књиге више од Стивена Блумберга. Проблем је био у томе што их је он превише желео. Нису пронашли назнаке да је имао намеру да их продаје. Колекцију је градио за себе, мислећи вероватно више на судбину књига, него на судбину властите савести.

Раније се десило тако да га је библиотекар библиотеке Риверсајд Универзитета Калифорнија пронашао у забрањеном делу фонда. Збунио се, прогутао гумену маркицу. Претресли су га, нашли алат, пола килограма злата. Добио је условну казну и примирио се. Међутим, истрага је ишла из неколико праваца. Прво је у пар година гоњен професор Мекги, а онда су детективи повезали ствари. Ухапшен је, након што га је издао блиски пријатељ у замену за залог негоњења, и осуђен на 71 месец затвора и 200000 долара казне. Изашао је раније. Казна је још обухватала и то да је морао да се као осуђени крадљивац културних добара као такав представи при уласку у сваку библиотеку или књижару, као и обавезу да мора да буде претресен при изласку из њих. Такође, није смео да улази у напуштене куће. Ухапшен је, због кршења условне слободе, још два пута, прво средином деведесетих, а онда и 2003. Након тога, према доступној литератури, губи му се траг.

Један од детектива који су радили на случају закључио је да Стивен Блумберг због крађе културног блага свакако заслужује своју казну и своју репутацију. Међутим, додао је, не треба бити тако строг према њему као што се може бити строг према некоме силоватељу или убици. Блумберг се према књигама опходио са поштовањем. Окончањем случаја неће заспати, већ ће се продубити пажња библиотека, која мора да буде усмерена више ка ефикасном чувању грађе. Блумберг, тако, јесте лопов. Али није зао човек. Препостављам да је са одмицањем времена и метаморфозом Блумбергове људске судбине у судбину Блумберга као књишког лика и чињенице из историје књига и библиотека, до таквог закључка све лакше доћи. Али, наравно, закључци се не тичу само тог, само тог једног од многих битних питања којима се данас може бавити хуманистика.  

Пише: Горан Миленковић

Периодика и посебни фондови, ТЕМЕ

Бланд, картоманијак

На прелазу између два миленијума, тврди се у академској литератури, у САД живело је око 10 000 сакупљача старих карата и мапа. Тај мали свет, у којем су своје страсти трошили и своје игре играли дилери и опседнути картофили, имао је неколико раширених и популарних закључака о самоме себи. Пре свега тај је свет признавао своју тамну и никада задовољену страст, управо опсесију. Њу су стављали у шаблоне психолошких, социолошких и психијатријских знања. Картофили су, наводно, махом из начетих породица и намучени траумама детињства, па се у свету колекционарства они посредно проналазе у процесима реконструкције сопства, а у старости мапа виде отворени улаз у прошлост којом би, као власници, макар симболички могли да владају.

Ово је кратка прича о Гилберту Џозефу Бланду Млађем, који је, изгледа, био тачно такав какав би морао да буде да би била потврђена наведена нота о патологији картофилских личности. Родитељи су му се развели када је имао три године, да би га потом очух физички злостављао. После завршеног факултета придружио се америчкој војсци у Вијетнаму, претходно се суочивши по први пут са законом због вожње украденог аутомобила. Из рата је изашао жив, али са посттрауматским стресним поремећајем, који се надовезао на базичну депресију којом је био дарован од живота. Оженио се и убрзо оставио породицу, у међувремену се неколико пута сукобивши са силом закона. Коначно, одлежао је три године због коришћења лажног идентитета и злоупотребе средстава која су била одобрена од стране америчких власти за потребе оних који немају посао.

Почетком деведесетих, са другом супругом отворио је радњу са рачунарима, која је пропала и увалила их у дугове. Тих месеци купио је ствари напуштене у депоу за складиштење. Међу њима су биле и неке старе мапе. Неко му је дошапнуо да је посао са картама исплатив и тако је све кренуло. Господин и госпођа Бланд отворили су радњу Antiqve Maps and Colletibles у Палм Спрингсу на Флориди, да би покрили дугове и испратили Бландову коцкарску пасију, још један украс његове нежне и целовите личности. Проблем са старим картама је био у томе што оне нису расле на флоридским палмама. И тако се Бланд досетио и кренуо да посећује америчке библиотеке. Тамо је, претходно се распитавши о потребама колекционара, исецао металним резачем карте из књига и износио их из библиотека да би их касније продавао клијентима.

У само неколико година, Бланд је посетио све најбитније колекције ретке картографске грађе, укључујући и ону која се налазила у Вилсоновој библиотеци при Универзитету Северна Каролина. Касније, библиотекари и кустоси су га описивали као човека без запазивих особина, средњег по свему, по годинама, по изгледу и навикама, те тако и непрепознатљивог и замењивог било којим студентом који је улазио у истраживачке или читалачке дворане. Био је чист, тих, није таласао, привлачио пажњу, облачио се безбојно, имао је безбојно и свакидашње лице и наликовао је највише на празнину. Као такав оперисао је у библиотекама и са слабијим и са најјачим обезбеђењем и излазио из фондова понекад и са десетак уредно сакривених исечених карата из књига и фасцикла. Каткад је његово мајсторство постајало вредно помена као неко мало уметничко дело – умео је да у инвентар недостајућих карата у књизи упише описе карата које је управо он у том тренутку исецао и то тако да изгледа да им се траг губи у далекој прошлости. С друге стране, иако је имао уредне акредитиве, покривене неколиким псеудонимима, чудио је купце својим несналажењем у свету акутних вредности старих карата. Али, Бланда је интересовао само новац, па је тако и прихватао прву или другу понуђену цену. Штавише, био је постао познат због невероватно ниских цена, али и због раскоши својих продајних колекција. Уколико би га питали да ли нешто има, понекад би рекао да нема, тренутно. После пар недеља, чему је претходила посета одређеној колекцији у библиотеци, где би из атласа и књига исецао тих година жестоко тражено благо, звао би потражитеља и извињавао се како је погрешио и како је карту заправо већ поседовао.

Ухваћен је у Балтимору, када је дежурни библиотекар приметио како Бланд исеца карту из књиге. Пратили су га кроз град и ухватили, а он је претходно бацио у грм своју спиралом увезану бележницу, у којој су пронађене три карте вредности око 2000 долара. И извукао би се са казном гротескно неодговарајућом величини злочина да библиотекари нису у поменутој бележници нашли запањујуће податке о именима и ценама старих карата и библиотекама у којима се могу наћи. Било је довољно да потраже неке од њих и да открију да тих карата више у књигама нема, као и онај податак да је књиге из којих су карте исецане јесте користио главом Џозеф Бланд Млађи. Ухапшен је од стране Федералне обавештајне службе у Палм Спрингсу, пошто је претходно покушао да сакрије трагове гашењем своје радње.

Бланд је био украо између 150 и 250 старих мапа, чија се вредност процењује на око пола милиона долара. Биле су то карте САД, старих њених држава, земаља широм света, Северног пола. Фигуративно, украо је и држао читав свет у рукама.Осуђен је на 17 месеци затвора и новчану казну од 70000 долара јер се обавезао да ће сарађивати са библиотекама и стручне службе саветовати о начинима заштите од крађе. Многи су били запрепашћени благошћу ове казне, а њена незнатност директно се повезује са непостојањем свести друштва и правосудног система о правим вредностима картографске грађе, начелно свега што се тиче света културног наслеђа.   

Пише: Горан Миленковић          +Ur2���

Завичајно одељење, ТЕМЕ

фотографије борских рудника и рудара и у Еуропеани

Део грађе Завичајног одељења Народне библиотеке Бор однедавно је доступан и путем Еуропеане, најбогатијег и најразноврснијег дигиталног репозиторијума европског културног наслеђа, библиотечке, музејске, архивске и друге грађе. У оквиру колекције посвећене индустријском наслеђу, која је део разуђеног пројекта под називом Европа на послу (Europe at Work), постављена је галерија под називом „Рудници и рудари“, у којој се налазе и фотографије настале у и око борских рудника.

Збирка изабраних фотографија доступна је и путем Дигиталне Народне библиотеке Србије, под називом „Борски рудници“.

Текст о рударству у Бору за блог Еуропеане написао је колега Саша Илић (Народна библиотека Србије).

Путем Еуропеане, која подстиче не само коришћење и упознавање најразличитијих наслеђа, већ и учешће у изградњи дигиталних објеката везаних за наслеђе, можете да поделите и своју причу тј. сопствена искуства везана за рад и посао, на српском или језику по вашем избору. Детаљније на: https://blog.europeana.eu/2019/09/europe-at-work-explore-industrial-heritage-and-share-your-story-of-working-life/

ТЕМЕ

Корпоративни видео компаније РАКИТА, пријатеља Народне библиотеке Бор

Овде можете погледати корпоративни видео компаније РАКИТА која је подржала рад Народне библиотеке Бор у свим претходним, па и у 2019. години (дневна штампа, недељна и месечна периодика итд. )