Среда 5. април

Отварање изложбе настале на основу одбачених негатива из фото-архиве затворене зајечарске стакларе

ПАЗИ ЛОМЉИВО:
СТАКЛЕНИ НАРАТИВИ, ПОЛОМЉЕНЕ ИСТОРИЈЕ

SKVER & PUBLIC SPACE WITH A ROOF

Изложбу чини десет стаклених плоча на којима су одштампани одабрани пронађени фотографски негативи. Осим што подсећају на ране апарате за пројектовање слика, стаклене плоче доносе и „живе“ слике лица и тела људи који су стварали фабрику стакла у Зајечару. Изложба укључује и фото-архиву Микице Андрејића, фотографа који је током протекле деценије документовао трансформацију фабричких простора.

ПАЗИ ЛОМЉИВО: СТАКЛЕНИ НАРАТИВИ, ПОЛОМЉЕНЕ ИСТОРИЈЕ истраживачки је пројекат који је иницирала амстердамска уметничка иницијатива Public Space With A Roof (Ади Холандер, Тамуна Чабашвили, Весна Маџоски) у сарадњи са зајечарском организацијом СКВЕР и фотографом Микицом Андрејићем. Пројекат се бави могућностима стварања архиве највећег југословенског произвођача кристала, фабрике Кристал у Зајечару, чији је циљ био да омогући потпуну доступност луксузних предмета раније намењених само имућнима. Након 1990-их и ’пада’ социјализма, ова фабрика, која је некада упошљавала преко 4.500 радника, била је приватизована, па затворена. Ипак, зграде које су јој некада припадале остале су да постоје као необичне креације неке непознате цивилизације.
Ово ‘археолошко’ истраживање доноси сусрет са светом сломљених објеката, траговима прекинутих живота и доказима ’поломљене’ историје. Изложба упоређује слике из прошлости са оним данашњим, откривајући крхку природу архиве и новоформиране колекције. Представљени предмети и открића прикупљени су током вишегодишњег истраживања, стварајући простор у коме посетиоци и сами постају истраживачи ове прошлости.
До краја ’90-их и „колапса“ социјализма, Зајечар је био познат као центар источне Србије. Град је имао преко десет фабрика – фабрику млека, текстила, коже, воћа и поврћа, метала, стакла, пива (једина постоји и данас, у страном власништву), итд. Свака од њих запошљавала је на хиљаде људи, што је тешко замислити данас гледајући празне зграде у различитим стадијумима деструкције. Углавном су напуштене, јер се чека да их неко купи, док се у њима још увек налазе трагови људи и некадашње производње. У међувремену, многи су „вандали“ прошли кроз њих, уништавајући све што им се нашло на путу, али ипак остављајући нешто иза себе: предмете који као да немају место у историји.
Током једне од истраживачких посета некадашњој фабрици кристала, чланови СКВЕР-а пронашли су неколико стотина бачених фотографских негатива, покривених прљавштином и у почетном стању распадања – благо до којег никоме није било стало. Након чишћења и дезинфекције, оно што су на њима открили превазишло је сва њихова очекивања: на њима су угледали свет који више не постоји. Некадашње југословенске фабрике имале су званичне фотографе, чији је задатак био да документују најважније тренутке из фабричког живота, пре свега за потребе фабричких новина. Како се показало, слике су документовале много више од тога: раднике током слободног времена, на спортским такмичењима, путовањима и екскурзијама, како се образују или једноставно уживају. Пронађене слике показале су се и као тихи сведоци спорог пропадања фабрике: како је социјалистички систем полако урушаван, и слике су се промениле, документујући овај процес и борбу радника. Магазин СКВЕР након тога је започео скенирање и дигитализацију негатива, трагајући за подацима о ауторима и историјским тренуцима које су документовали.
Поред тога, Уједињене нације прогасиле су 2022. годину Међународном годином стакла, када је уследио позив за сарадњу Биљане Црвенковић, кустоскиње Музеја примењене уметности у Београду. Иницијатива Уједнињених нација створила је нову мрежу међународних институција у циљу реализације различитих пројеката у 2022. и 2023. години ради промоције стакларства на међународном нивоу. У циљу новог читања формиране архиве, као и креирања другачије перспективе на ову историју, СКВЕР је позвао амстердамску уметничку иницијативу Public Space With A Roof, чији се пројекти баве новим формама излагања. Током њихове посете Зајечару, постало је јасно да је то за њих јединствена прилика да истражују историјску локацију која као да постоји изван времена: простори које је некада заузимала фабрика са радницима, данас говоре о наслеђу које није део ниједног званичног наратива, егзистирајући у специфичном стању процепа. Стога се пројекат PSWAR-а фокусирао на ову јединствену прилику и трагање за начинима на које оно што је данас невидљиво може да постане видљиво, као и за начинима креирања наратива у којима ова историја може да постоји.
Наши индивидуални наративи воде дијалог са наративом који су створили други – аутори хиљада слика са пронађених фотографских негатива. Наша жива имагинација, која је слободно лутала по фабричким халама, ускоро је била усмерена овим сликама. С друге стране, наше теоријско истраживање конфронтирало нас је са низом конфликтних дијалектичких парова: течно/чврсто, симетрија/асиметрија, тама/светлост, ломљивост/неуништивост, садашњост/прошлост, луксуз/масовна производња, социјализам/капитализам, људи/предмети, негатив/позитив, индивидуално/колективно, видљиво/невидљиво, присуство/одсуство, итд. Стога је наша основна идеја била да разоткријемо ове парове и ставимо их у дијалектички и продуктиван однос који ствара нове наративе. Основни дијалектички пар којим смо се бавили јесу радници и предмети. Крхкост људског тела представљена је као супротност идеји о вечном трајању кристалних предмета, који ће надживети физичко постојање својих твораца. Идеја је рођена из истраживања саме природе стакла као материјала. Наиме, иако је сваки од ових предмета створио читав низ људи (обликовао их је нечији дах, додирнула их је нечија рука…), сви трагови људског рада постали су невидљиви у самом производу.

За ову изложбу, израдили смо десет стаклених плоча на којима су одштампани одабрани пронађени фотографски негативи. Осим што нас подсећају на ране апарате за пројектовање слика, оне такође доносе и „живе“ слике лица и тела људи који су стварали фабрику. Изложба укључује и фото-архиву Микице Андрејића, фотографа који је током протекле деценије документовао трансформацију фабричких простора. На овај начин, наша изложба доноси не само слике живота фабрике какав можемо видети на пронађеним негативима, већ и слике одсуства живота.

Сарадници којима дугујемо посебну захвалност: Клаудио Барони, Том Пинегар, Ана и Гууст Аугустијн, Цеца и Иван Атанасковић, Драгана Живковић, Матична библиотека “Светозар Марковић” Зајечар, Јагодин и Далибор Станков, Дамир Михајловић, Небојша Тодоровић, Негослав Петковић Неша, Јелена Цоцовић, Миљан Петровић “Оверпринт” Ниш, Зоран Мојсин, Дејан Лалић, Лазар Лековић, Чедомир Живановић.

Истраживање је подржао Фонд Мондријан из Амстердама.

СКВЕР је настао 2018. године, као иницијатива теоретичарке Весне Маџоски и фотографа Микице Андрејића, чији је циљ очување богатог културног и индустријског наслеђа Зајечара и Тимочке Крајине. Основна форма у којој се пројектовани циљ до сада реализовао јесте веб-сајт www.skvermagazin.com, уз активности на друштвеним мрежама и различите пројекте и изложбе. СКВЕР је до сада реализовао неколико пројеката дигитализације: 12 година листа Тимок, чијих је 4.700 страница данас достпуно на сајту СКВЕР-а, као и преко 10.000 фотографија пронађених негатива некадашњих фабрика „Кристал-Зајечар“ и Кожарско-текстилног комбината „Зајечар“, такође доступних онлајн. У сарадњи са Зајечарском иницијативом уредили су сајт „Упознај Зајечар“ о мање познатој историји значајних грађевина у граду, док су се у сарадњи са амстердамском уметничком иницијативом Public Space With A Roof представили нашој јавности и кроз изложбу о фабрици кристала недавно одржаној у Музеју примењене уметности у Београду.

Public Space With A Roof је уметничка иницијатива основана 2003. године у Амстердаму. Представља сарадњу уметница Тамуне Чабашвили (Грузија, 1978) и Ади Холандер (Белгија, 1976) и теоретичарке Весне Маџоски (Србија, 1976). Од 2004. године, PSWAR је иницирао многе пројекте, бришући границе које опстају када се говори о активностима уметника данас: уметници-активисти, уметници-произвођачи, уметници-кустоси, итд. Пројекти PSWAR-а су истраживачки, тј. пројекти који се баве различитим централним питањима данашње уметничке продукције: могућностима сарадње и колективног ангажмана, као и развоја нових форми излагања, стварањем платформи за интимни и индивидуални доживљај уметничких дела, као и могућностима активације чула посетилаца кроз промену параметара у простору. Основна форма сваког пројекта јесте инсталација као јавни простор, инсталација која функционише као оквир и отворена лабораторија читавог пројекта. У овом простору, сусрећу се различита уметничка дела, теорије и идеје које се посматрају из измењене перспективе, као рефлексија на почетна питања пројекта и начина на који се проблематизују устаљени и фиксирани одговори.

Др Весна Маџоски је, након дипломирања на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, стекла диплому мастера на Одсеку за анализу културе Универзитета у Амстердаму. Докторирала је филозофију на престижној Европској постдипломској школи у Швајцарској и ауторка је студије о историји и теорији кустосирања DE CVRATORIBVS. The Dialectics of Care and Confinement (2013), која је преведена на више светских језика. Поред теоријског и предавачког рада, иницирала је и организовала бројне интернационалне пројекте у домену савремене уметности, док је као предавач одржала бројна предавања из области савремене уметности у водећим уметничким и образовним институцијама у Европи и САД. Њени текстови и есеји објављени су у бројним међународним публикацијама, а била је и у уредништву београдског часописа Прелом.
Микица Андрејић је зајечарски фотограф који се, пре свега, бави документарном, архитектонском, концертном и портретном фотографијом. Осим дигиталном, бави се и аналогном фотографијом, о којој је одржао више предавања и радионица. До сада је имао две самосталне изложбе и учествовао је на више десетина групних, док се његове фотографије налазе на бројним омотима познатих српских рок састава. Добитник је неколико награда Фотографског савеза Србије, а његове фотографије уврштене су у избор 18 најбољих фотографија у 2019, а затим и у 2020. години по мишљењу уредника часописа Време. (https://www.facebook.com/cujeslibuku; https://www.instagram.com/cujeslibuku/)