Љубиша Рајковић Кожељац

Милен Миливојевић, Год, Културно-просветна заједница, Зајечар 2003.

Све је овде озарено и узнесено, ђерђефно и звездовезно, неболико, јер ово је ПОЕЗИЈА.
Млаз меден-воде, који пчеле облећу / испод небеског сача, мелемно пада на душу жедну лепоте.
У поезији овој, нежној и друхтуравој, зајапуреној, дахтавој и треперавој, искричавој, у сваком њеном стиху, трепте снопови звезда / на небес-пољу. Како и не би кад се у њој месец, тај сан о сунцу, у жетеоца промеће.
Као што на ноћном небу, закићеном дукатом месеца, наранџасти круг / ублажава црнило / са плавог трона, тако и Миливојевићева поезија, попут несуштаствене месечине, греје лепотом и растерује мрак у души. Као таква, та поезија је и илачно биље и прозор у свет, крило које срце из кавеза груди диже у звезде.
Башта је, ено, преплављена огњем небеским у којем се купају цветови руже. Под поплавом тог огња смртомрсца, све пресахле чесме у срцима оживљују. И врапци који се љубе, и то гнездо у птици, и нови цвркут ласте у старом гнезду, и месец као ноћни срп, и кљунићи што из гнезда виркају, и та туга у оку пред јабуком без плодова, све то, и много тога другог сведочи да живот пирује, лудује, људује. Торжествује.
Узводна бела река пачића, деца која се у води жабуркају, жути мирис распукле диње, дахтање кестена под небеским сачем, наковањ који траву унапређује (уназађује?) у сено, и тако даље, све су то песничке слике које Миливојевићеву хаику поезију у овој збирци чине истински животном и, као уметност речи, блиском срцу. Дамару његовом.
У бистрој реци видети свој лик дубоко испод њеног дна, значи бити песник, јасновидац, спознати тајне живота, па макар то кожу јежило.
Проникнути у сан белутка на дну реке, значи и замислити се над судбином реке живота уопште, у потрази за смислом постојања и опстајања. Вечној потрази.
Недосег је судбина и ове поезије, и стога она није ни кључ разумевања ни сезамска брава неодгонетљивости. Пред тајнама природе, оним најдубљим, пред тајнама живота и смрти, и највећи песници остају неми, јер – ту људско запире познање.
И песник је нека врста риболовца који пеца шум реке, реке живота. Некад је тај улов слаб, некад богат.
На удицу „јапанског“ пера Милена Миливојевића уловило се много суштина, много грозота и красота. Све их је он пооткачивао и, са задовољством, уз осмех онај свој шеретски, благи, у реку живота попуштао. Поиграо се с њима, то је све.
Та игра, игра духа, управо је оно што највише плени у овој поезији.
Запенуша ти у души док је читаш, преплави ти чула и обузме те свег, па не знаш да ли се то водопад или водоскок у теби оглашава.
И кад ћути, језеро животног искуства у нама нешто збори. Тај лирски шапат свету – ето, то је оно што нам својом поезијом дарује Миливојевић.
Имати слуха за тај шапат, разабрати се у њему радост је, срећа и награда за правог читаоца, читаоца сладокусца.
Ено како пожудни погледи младића вајају струк преплануле купачице, коју грли вода. Ено како своје стихове Миливојевић исписује, чини се, и на таласима, на набораном табаку плаве хартије.
Ничег вечитог, па ни дојучерашњих трагова дечјих стопала на пешчаној речној обали. Али, ако је облак за то крив, суза из његовог ока, ено, управо смех дечји онолики у парку посребрује и злати.
Од ножа под грлом јагњета до дугиних боја на небу – то је распон Поезије, цвет њен, крст и распеће.
Над понором – звезда!
Управо трепет те звезде у студеној пустоши космичкој говори да није све лед и кал, да није све трн и бол, да мирис љубичице са сунца – тог пупољка наде – потиче, да наде има, да мрак није од светлости јачи.
Утешно је и то што кукавица зна где је / стала пре кише.
Не треба будити млин из сањарења све док се лелујаво класје на њиви сунцем заслађује.
И комбајн ждероња улази у Миливојевићеву песму, препуну небеског блеска, муње и грома, цвета и сунцокрета. И сам сунце, песник је у њој највећи сунцокрет.
Сенка гране која шета собом, упућује само на то да сунца има. Да нас оно није заборавило.
Животворно, животодајно и неугасиво, бди оно над животом – узданицом својом – и кад нам се учини да је задремало, да се успавало, на починак отишло.
Нема сна његовог над непочин пољем живота на овој небеској грудви, на овом земаљском шару. Под будним оком његовим и крило лети, и нога ступа, и крљушт гмиже, и песма песмује.
И кад се грана јабуке ломи под тежином плода, и кад зелен грозд виси, небо се осмехује, а запад и на заласку сунца бива леп као рађање.
Будимо и ми химнопевци као онај Миливојевићев живи будилник: Пета кљуном / у бару, па ка небу. / Хвала за воду!
Угледајмо се на облаке, који побру плаветнило само да би њиме зачинили топли летњи дажд.
И кад разапети облаци сакрију сунце, ми знамо да га има. Сјај његов у нама шта ће помрачити?!
Ми, сунца двоножна, чеда смо (и чуда!) овоземаљска, али је небо наша постојбина.
Отуд у нама и та тежња толика ка висинама свега људског.
Отуд је свако праскозорје, истовремено, и свитање у души. Мравињак људски радује се сунцу, јер – сви смо ми сунчеви поданици.
И кад јабуку сочну једеш, сунце си загризао.
Зрела крушка, заљубљена у наша уста, скаче с гране. Није то њено самоубиство. У нама она и даље остаје високо, иначе би сагњила, иструлела. Све што је високо – ишчезне, што је ниско – иструли – вели Миливојевић.
Дуња на ормару, за зимских ноћи, лепше мирише но што је на грани, љуљушкајући се мирисала. Свађа је укућана жалости, па још већма жути и вене, а слога, љубав и топлина душе људске радује је, те још опојније мири и дуго, дуго живи. Од горобрсника до развигорца.
А Милен, Милен је једно обично српско име, свему мило. Можда се стога и његова песма разбокори, расцвета и сва се у лепоту прометне. А лепота је, како Црњански рече, радост за сва времена и својина вечности.
Е, том и таквом Милену, песнику, испод пера песме се рађају. Та његова духовна чеда не остају дуго у повоју: одмах на ноге устају и, као лане за мајком, за сунцем трчкарају. Оно их са собом води и нама доводи.
Зато је сусрет са Миленовом поезијом у овој збирци радост и за око и за ухо, ум и разум, а понајвише срце и душу.
Зато је сусрет са Миленовом поезијом у овој збирци зора говора и празник интелекта. Прах земни од којег смо саздани, ту је оним божанским у себи пропојао.
Озвездан бива и читалац кад надушак испије ово опојно и заносно душевно пиће. Ошамућен је од јачине његове, па му срце кликће и душа му је пуна. Осећа да је човек.
То да смо нешто изузетно на овом зрнцу прашине, да смо права драгоценост космоса, можда се најбоље осети у сусрету са поезијом. Оном правом, истинском, каква је ова Миливојевићева.
Колико год да „долази из Јапана“, ова поезија је у свему типично српска, србијанска, тежачка и ратарска, сељачка – као трешња или јагода на пијаци. Њу не би могао да испева човек са асфалта, јер он не види гуњ на чокоту, јер ретко да је он некад поранио, зору преварио. И управо стога што је узворна, непатворена, баш аутентична, што има личну карту, извод из матичне књиге рођених, ова поезија је и свељудска, универзална и свепрожимајућа.
И она грана што маше небу, рука је људска. Управо је та рука, звездоберна, држала перо које је ову поезију исписало.
Урез на глаткој кори ораха брже зараста ако је срцолик.
И секира пред младицом застане, замисли се, оклева…
У годовима обореног храста видети и своје године, значи бити брат свему што сунцу стреми, што ка небу пада.
И кад те у корену посеку, буди искра у пепелу, буди неком кров. Радуј се свом црву поткорњаку, ти који си ватра и ништа.
Ти који си извукао премију на лутрији живота, не жали што одлазиш: мисли на оне што се никад неће родити.
Увелу ружу, гле, пупољак надгорњао!
Да није поезије, не бисмо знали да је гук јачи од канџе, грло од ножа.
Лирика ова Миливојевићева „јапанска“ греје и зрачи, топла, а свежа, питка и видовита – као да је са Иванових корита. Крепи све људско у нама склоно паду.
Влат зелена што из снега вири, охрабрење је и позив да се издрже све циче зиме, све невоље, тегобе и ругобе што их живот доноси. Пролеће је сад негде, као што ће и нама, након зиме, доћи.
Тако је и у овом случају песник онај срећник међу нама који на рану дише, који поји наду.
Шта је поезија, ако не вишак људскотине у нечијем срцу, доброте којом се оно пресипа? Ако нас поезија од змије не одмакне, ако нас поезија сунцу не примакне, шта ће друго?
Миливојевићева песма лакокрилка и рођендан ветров над тополом слави и свему се узвишеном, светлом и живом радује. Дели срећу и патњу његову, саучествује у свему.
Ни ветру гороломном није увек лако, ослушнимо јаук његов. Како ли је тек оркану, тајфуну, торнаду…?!
И кад је зубато, сунце има неки топли зрачак који милује. И кад је сетна, тужна и уплакана, Миливојевићева песма одише и извесном ведрином, суза њена је сјајна.
Та светла туга ове поезије можда је и највећа њена драж.
По највећем мразу, сунце и са снега греје! Није ли ово један од наука ове поезије? Тих наука је, иначе, много. Свако ће у њој наћи себе.
Поезија и јесте кула светиља, муња на обзорју, путоказ…
Сваки стих Миливојевићев из ове хаику поезије доима се као белег, као знак крај пута, као крајпуташ, као зрак сунчев који бојовнике мрака и прозаичности разгони на буљуке.
Деца која гргоље залеђеним потоком, занемелим, капље су сунца и живота; цика њихова пролеће из сна буди.
Хајдемо и ми да се сликамо у снегу, да се, потом, окупимо око бадњака.
Дрво живота процветава у Миливојевићевој поезији и кад напољу снег веје, и кад кошава око ушију звижди.
Бачена грудва снега, и кад се о нечије лице распрсне, само је радост дечја, као што је и она Снешка Белића, који од још невештих руку / већ прави људе.
А кад снег од људи поцрни (а он од њих поцрни највише!), најтужнији је песник. Једва се чека пролеће да ту љагу спере.
И кад смрзнуту птицу на пртини види, песник зна: пролеће ће доћи са цвркутом.
Песник највише личи на ону пахуљу бившу која са обрве ка оку клизи, тече; на ону сузу која је малочас, као пахуља, та сребрна плесачица, налик на звезду, од белога сна одустала.
Овца мајка, у топлој стаји, док лиже јагње, најпре га песниковим очима помилује.
Од дојке материне до ливаде и неба ни корака, само кад би да нож у корицама чами. Нек тамо и зарђа!
Јесте ли икада видели коло јагањаца на ливади, јесте ли икада погледали у очи крави којој су теле повели?
Не треба туговати за минулим даном, јер јутро сустигло / вече дугим кораком / ка новом дану. Нека свитањима и рађањима никад не буде краја. Нека буде свадба непрестана, као што његошевски рече Миодраг Павловић.
————————————–
У бистрој реци
видим свој лик дубоко
испод њеног дна.
Таласи личе
на наборани табак
плаве хартије.
Неслична себи,
тек после водопада
вода као пре.
Камен већ на дну.
Ореоли пливају
по површини.
Усправно жито
загледано у корен
из којег расте.
Носи небеске
скулптуре недостижан
ветар са собом.
Бели плодови
различита дрвета
изједначили.
Хладна пахуqа,
отопqена обрвом,
тече ка оку.
Наранџасти круг
ублажава црнило
са плавог трона.
Под ноћним српом
све је већ пожњевено.
Притисао мрак.

Горан Миленковић

На крају већ уморан од небројених неуспелих покушаја, бивам неком чудном упорношћу принуђен да ово размишљање о појединим битним и занимљивим питањима везаним за књижевност и књижевни живот у Бору започнем, невољно, необично, једном сликом, не тако давном, и никако не, бар у првом додиру, блиско прирођеном ономе о чему би наредни редови требало да говоре. Слика која би свакако хтела да буде осветљена отвара се неоштећеном оштрином преда мном: дан је пун светлости, и хладан, априлски, година је последња ратна, сенке су јасне; у том сеновитом времену неумољиви тајни скуп одлука задњи пут спаја ме са сада већ покојним Миланом Стојадиновићем – да одиграмо једну сцену трагедије или фарсе, ко зна; испред улаза у библиотеку срећем га, тада већ остарелог, у некој неприрођеној му суморности и тузи; посебно опречно то бива унутар дана који претходе, када се са нервозним жаром и полетом (појавом, иначе, посве мучном и иритирајућом) и неком њему познатом унутрашњом потребом трудио да окупи своје пријатеље песнике у сали ратом готово згасле библиотеке; пожалио ми се, уморним и дугим речима, гласом који је био посут бројним зрнцима увређености, како му је наређено да смисли и испише стотинак парола за нервозна и кратка противратна окупљања на платоу испред борског Дома културе; можда сам читаве минуте стајао пред њим, не знајући шта да му кажем, можда је то трајало само пар тренутака, испуњених празнином, не знам; растали смо се, без речи; можда је и њему и мени било све јасно – тако се Милан Стојадиновић Бас, најпре и најшире, да не погрешим, човек од књиге, па потом новинар, публициста, песник, антологичар, књижевни критичар, борски боем1, а како ћу покушати да прикажем у редовима који следе – једна дуго и са стрпљењем грађена аутохтона књижевна институција, од посебног материјала створена – тако се, дакле, све то сурвало и у неком магновењу почело да бива као све оно нестабилно што је тих дана постојало, што је било све, и све оно што је тих дана било сталност: страх, увређеност и мучнина. Значи, машина за смишљање и исписивање парола.
Са Миланом Стојадиновићем сам се након тога, све до његове смрти, 2001. године, сусрео небројено пута, међутим никада се више није поновио такав један разговор, тако озвучен и испуњен ћутањем. Могу тек да претпоставим, пошто сам удовољио ћудљивој жељи овог досад неурамљеног детаља из живота, да је то ћутање нашло и препознало делић својега смисла управо у томе да буде изговорено, на једном мирнијем и осветљенијем месту. То је смисао који ће се разлити по целом овом тексту. Али то, наравно, није све. Тиме је уједно исцртан простор у којем ћу се кретати пишући ову причу: простор који се налази између крајности процењивања, односно вредновања. И то је вероватно оно најважније за сам текст. Оно што је у нашим мислима Милан Стојадиновић, његов списатељски дух, његова књижевна аура, требало би стога овде да буде промењено. Оно што би требало да се појави пред нама је његов лик у привођењу к истини, једна, заправо, незавршива ствар. У исти мах, мој ће сада већ годинама жив унутрашњи монолог или моје живо ћутање о читању појединих сегмената дела Милана Стојадиновића, али и не само о њему – можда би најтачније било рећи: о једном времену и једном уобличеном духу, једној упадљиво самосвојној, препознатљивој блискости међу идејама и речима које су носили и изговарали неки људи – коначно бити претворени у своју супротност, у своју оживотворујућу допуну.
По питањима нечега што се, са свим значењским измаглицама на рубовима, назива књижевном свешћу, тако гласи основна мисао која ће се провлачити кроз редове који долазе, Милан Стојадиновић је, судећи по ономе што је остало забележено у разноликим текстовима о књижевности у Бору, објављиваним у претходних неколико деценија, до данас остао ако не највреднија, онда свакако најзанимљивија појава. Ово треба читати на следећи начин: Милан Стојадиновић је, налазећи се у уском кругу књижевника у Бору, мислио о књижевности на најзанимљивији начин.2 Та вредност, овако изражена, има, у сасвим посебном смислу, своје строго порекло и природу, своју тешкоћу уобличења, и своје замрачење, но све то је био и остао Милан Стојадиновић, човек који је, пишући у последњој деценији XX века, утицао локално, служећи се стварима и причама сасвим ширим и значајнијим, и тиме ту опору географску ускост унеколико превазилазио.
Поменуто замрачење је почело само себе да осветљава сасвим без намере: у једном полемички интонираном тексту (којег је Милан Стојадиновић, сходно према-самом-себи пројектованом положају, био, такорећи, у обавези да пише3), посвећеном једној књижевној манифестацији, он је употребио следеће врло интересантне речи: „Бор је у два наврата покушао да створи добру књижевну традицију“4 То наизглед безазлено „стварати традицију“, употребљено ту, уосталом, у сасвим баналном значењу (то је једно патетично и идеалистичко „трајати“, пуно неоправдиве илузије), изазвало је у овом случају својег истинитијег двојника, оно „конструисати“, које опет има своје порекло у размишљању и класификовању, и тако сам стигао до претраживања оних малобројних страница разних текстова, у и међу чијим редовима се мислило о књижевности. Питао сам се: има ли то „конструисати“ неку своју тајну, ван поменуте безазлености?
Милан Стојадиновић се, на први поглед, није много разликовао од својих колега сапутника на истом послу – мало позитивистичког сакупљачког заноса, венац завичајне патетике, понека складна и пристојна реч, понеки бодљикави трн негирања, коначно – трунчице или грумење видљивих и сасвим безопасних нелогичности, и неопрезних и задивљујућих, комичних, такође безопасних, издвајања и коментара.5 Он јесте у томе отишао најдаље: писао је најкњижевније, најдискурзивније и, у посебном смислу, најмонументалније, водио је рачуна о суштинама, везама, паралелама, филијацији, вредновао је отворено и са ставом (готово академским) градио свој јавни лик. А у поменутим претеривањима и нелогичностима (као што се види из претходне белешке) имао је достојне такмаце. Шта се ту дешавало, рецимо, на плану реконструкције историје онога што је писано и објављивано? Логику реконструкције мање или више усмерени истраживачи (ретки, а међу њима је и Милан Стојадиновић), махом доследни посвећеници хронологије, изражавали су терминима као што су „генерацијска подела“, „квартет веома вредних стваралаца на пољу књижевности“ и слично, и сам Милан Стојадиновић на том пољу није дао ништа више, темељније и дубље. (Ту се и не мора ићи више од суштине и ширине садржаја поменутих синтагми.) Тако и његова Lyrica Pinus silvestris (1994), антологија6 која је, у ствари, главни споредни предмет мојих интересовања, није отишла изван у времену распоређених генерацијских присуства. Али у ономе другоме, у потки конструкције, у ономе претходноме, Милан Стојадиновић остаје сасвим усамљен и посебан – чак и када га у томе неко прати, он остаје онај који учи и онај који разастире један сасвим посебан дух, намењен, међу осталом, и деловању својих следбеника и истомишљеника. Шта је срж тог издвојеног духа, шта је и каква је сила која је у њему битна?
Основни поступак Стојадиновићев је, заправо, коришћење књижевне традиције, и то понајвише традиције српске књижевности, коришћење стајних њених места и нарочито – места моћи у њој.7 А сврха јој је: кроз паралелизам механизама постати моћан и ширити одређен тип књижевне свести, и коришћењем једне традиције створити, односно умножавањем измислити другу. (Можда и нешто више? Видеће се касније.) Врх овога је у поставци поменуте антологије, која би требало да буде истинито прочитана тек ако се претходно демистификује. На једном месту, у предговору антологији, Милан Стојадиновић ће рећи: „Опредељујући се за поједине песнике и песме, имао сам на уму неколико, по мојој процени, важних елемената, критеријума.“ Затим ће навести критеријуме: „Песме су морале бити лиричне, песме са емоцијама, јасне и које су као целина лепе. Држао сам се опредељења да осећања певају песму, а не машта или вештина версификације.“ И још: „Такође, држао сам да је неопходно да песници треба да имају однегован укус према песми, да теже савршенству песме, и у целости, и у појединостима.“ И приде, Милан Стојадиновић ће поделити антологију на три доба.8 Али, то Стојадиновићево „по мојој процени“ јесте неистинито, и то зато што наведени критеријуми нису чедо његове, него стваралачке личности једне друге, по свему далеко веће и значајније појаве, са почетка двадесетог века – Богдана Поповића, на коју се он ослања, с разлогом. Баш тако, Поповић ће као мерила за састављање своје Антологије новије српске лирике (1911) навести: „под лирском песмом уредник је подразумевао песму у којој преовлађује осећање“9, „песма мора имати емоције, – мора бити јасна, – и мора бити цела лепа“10, затим да песма мора имати „савршенства у појединостима“11, даље „прва је дефиниција уметничког дела, да је емоционално»12, затим „да песма има лепоту, ’искру лепоте’, кратко и просто: поезију“13, наравно, та је најпознатија антологија српске поезије подељена на три дела, односно „три доба“ итд.14 Кључ за ослањање може се наслутити ослушкивањем једног низа атрибута који су приписивани Поповићевој антологији, међутим овде ћу навести само два: класично и незаобилазно. Ово, пак, Стојадиновићево „моје“ није ни афирмација, нити је то стваралачка негација Поповићевог поетичког и естетичког система. И још: нити је то узор по сродности, нити је то прозивање „делфијског оракула“, „професора“ и „апостола“, какво је нпр. прозивање Винаверово15. Тај разговор, у бити изнад сваке вредности, наравно, није тек коришћење једног кода моћи, који се призива из сумрака књижевноисторијске свести, али то јесте то највише од свега. Када пожелимо да видимо начин на који се поставка Богдана Поповића актуализује, ми не можемо спознати везу између логике старе читав век и савременог стања. Ми не можемо чак спознати ни саму унутрашњу логику Стојадиновићеве поставке. Оно ситно преостало од Поповићевог концепта с почетка двадесетог века није тако једноставно преписиво, прво због контекста. Није могуће преписати стихове из Поповићеве антологије, није могуће писати их поново. Уосталом, зашто не – четири доба? Зашто не пет? Зашто појава поезије апсурда није заслужила своје време, јер је пишу људи сасвим другачији, људи сасвим уроњени у бесмислено, људи у чијој се младости распада читав свет са значењима, лажима, сновима? Зашто Драгољуб П. Илић (који је писао 1918–1919 године), да поменем само једног аутора, припада Првом добу у истој мери као нпр. Стево Протић (објавио књигу 1977)? Али, могуће је преписати начела која носе ауру класичности. Могућ је покушај замрзавања вредности као вредности, које се не могу заобићи. Свет је целовит и стабилан, језик је укроћен и хијерархија је задата. Сада нам може бити за нијансу јасније на шта то мисли Стојадиновић када, говорећи о стиховима Радише Драгићевића, истиче да Драгићевић „остаје доследан и веран версификацијским стандардима у организацији и структури стиха управо према најбољим књижевнотеоријским постулатима“, те да он „доследно и складно следи сликовну и метричку структуру класичне схеме у најбољем смислу речи“16. Заправо, није овде превише битна срж и боја тих „постулата“ и тих „класичних схема“ – битно је да они бивају најбољи, а овде то значи – класични. А класично опет, треба рећи, не значи нити антички, нити класицистички, нити псеудокласицистички, нити ларпурлартистички, нити богданпоповићевски, нити скерлићевски, то значи – стабилност и моћ. Нису стихови Радише Драгићевића „класични“ и не следе „најбоље норме“ зато што што су четвороугласти и зато што се то данас много љуби, него зато што су такви стихови некада били произведени у књижевноистоијској свести као моћни. И са ауром такве моћи обликује се, коначно, једна сасвим конкретна институција, један посебан идејно-мисаони сплет, који даље користи места моћи путем књижевноисторијских ревизија и алузија (што значи: проблематизовање положаја појединих елемената књижевне свести). Тако ће нпр. Милан Стојадиновић искористити неколико прилика да борбено враћа Војислава Илића Млађег у живу традицију књижевне свести (име већ у поступку; механизам враћања, тј. реинтерпретације књижевних појава у историји)17, а Венко Христов ће говорити о „Басовој кући поезије“18, наводећи на ствари истога типа већ познате из историје српске књижевности и културе (Јеврем Обреновић, књижара Глигорија Возаровића, кућа Илића, Настасијевића, Матошев стан, стан Рашка Димитријевића итд, и текстови о њима, нпр. Нушићев о кући Илића, Јован Пејчић о свима поменутим, и сл.), указујући на њену матичност, на Стојадиновићеву ауторитативност19, драгоценост, његов јак и аподиктичан критички глас, итд. Стојадиновић ће се, опет, стално позивати и посвећиваће свој практични рад Јесењину, Лорки и Пушкину, да поменем само оно што ми је понајвише остало у сећању, оно што је најчешће помињао од великих. Ево, коначно, и синопсиса једног типичног Стојадиновићевог критичког приказа (ради се о тексту „Завичај као инспирација“, посвећеном збирци песама Јутра у завичају Бране Филиповића): на почетку цитат једне Хипокритове изреке и суд да њу и њено значење не познају многи критичари; затим позивање на поетичаре Аристотела, Хегела, Крочеа, Валерија итд. и мисао о јединствености и непоновљивости сваке појединачне стваралачке личности (из којих је, занимљиво у светлу претходно реченог, одстранио епигоне); понешто о самој збирци; на крају, повезивање песама из ове збирке са „једном помало већ заборављеном традицијом српске књижевности, коју је на пример пре седамдесетак година неговао Војислав Илић Млађи“20 и то зато што то њему у том тренутку „звучи освежавајуће као лахор који у летње дане запахне уморана човека“. Додаје: „Ово и због тога што ми се чини да постмодерна поезија у нас нема довољно живота и истинског доживљаја, нема у себи човека са великим Ч.“21

Тако као Милан Стојадиновић, о књижевности у Бору није писао нико. У времену када у Бору књижевна критика јесте иста онаква какву је Љубомир Недић критиковао пре стотинак година22, Стојадиновићева решења бивају издвојена, а он пише методом који значи моћ. Ту моћ као вредност није на овом месту нужно посматрати у светлу исправности и трајности. Да ли је Милан Стојадиновић говорио речи које ће бити јаке у времену, то јест да ли је његова оцена каквога песника борскога тачна или то није, битно је али овде не пресудно. Један од детаља, ипак, може нам дати ноту вишег реда када је у питању место и функција механизма који је Милан Стојдиновић унео у књижевност и књижевни живот у Бору. То место јесте битно управо зато што није исписано, а то није стога што није институционализовано и званично. У деведесетим се годинама у Бору, као што је речено, јављају нов језик и мишљење, којима се до самих крајности изражава и третира апсурд, међутим сасвим дивље и ван регулисаног књижевног живота (ту су дивље збирке самиздати, јавна извођења, колективна свест о постојању, читава једна мала митологија, али начин, место и функција нису озваничени и нису уобичајени). Како Милан Стојадиновић види тај апсурд, или тај комплекс састављен од пораза, парадокса, гротеске, комике распадања, као световну појаву, јер је као књижевну није препознавао, нити испитивао? Ево једног сведеног одговора: кроз поменути механизам стабилности, овај стваралац је одговарао на пораз широко утилитарно постављене идеје књижевности. Ова идеја ће коначно клонути усред десетогодишњег балканског рата, који почиње готово истовремено са одласком балканских књижевника и интелектуалаца из Бора, који носе у мислима велике речи о толеранцији, комуникацији и лепоти, историји и књижевности, различитости и сличностима (мислим на балканске сусрете књижевника у Бору с краја осамдесетих, над којима се и данас често ламентира управо у нијансама здравоживотне и друштвенопредводничке онтологије). Крах широко постављених хуманистичких идеала, изражен извесним одавно мртвим речима, значи општи заокрет ка осамљивању у проналажењу смисла. Свет је за оно ми већи од књижевности. Тако и јесте могуће да човеку који јесте по опсегу створеног био највиша институција у локалном књижевном животу и институција од реда поверења у посебност положаја књижевности и књижевника допадне на почетку поменуто исписивање надоносних парола, и зато и онај талог увређености. Али треба приметити, насупрот томе, читав у речима закамењен напор мишљења, читав покрет пун релативне захтевности, који води до заокружености, заданости, тишине целине. Против распршености – хијерархија, уређење. Тако реч у малом систему постаје високо институционализовани критичар разноликих друштвених институција, или је то засигурно у покушају. Поверење које је Милан Стојадиновић тражио било је такво да је изграђено не на аутохтоним темељима појединца (илузија образине), него на темељима генерализованих институција и структура – он не верује себи када верује у моћ Богдана Поповића, нити Богдану Поповићу, него критичком суду историје и њеној апотеози места моћи. Стојадиновићева антологија зато нема ону унутрашњу пунину какву има Поповићева, нема оне гроздове песама који чине посебне поетичке мозаике, нема готово ничега од оне усмерености задане снагом велике личности. Из промене функције књижевности рађа се несигурност, а она пак рађа ритуале преусмерења и асимиловања. Будући некаква реалност и ауторитет посебне врсте, преузимањем улоге слагача смисла добија се тиме право одређивања природе јединства света, са свих његових страна. (Класично уредити свет овде је таутологично.) Наивна митологија Песништва која се распала и једна паланачки распршена медитација над грозницом стварања тако је у Милану Стојадиновићу имала наследника у замаху, но он није био толико неопрезан да је брани на уобичајено прозиран начин. Нити је био довољно велики да у супротноме буде довољно свој. Његове „моје процене“ су само могућност у духу једног дела нашег књижевног времена, једног посебног, и можда никада слободнијег и ширег. (И можда никада тако меланхолично разатканог.) Нити су оне комичка игра, нити субверзивна алузија, нити знак саме себе, иронијска потврда писању. Када је антологија Стојадиновићева у питању, најтачније би било сетити се Волтера, његове „златне тканине на сукненој одећи“, а то Волтерово је талог другог времена у којем је, извесно, живео и Милан Стојадиновић.
Пар година после Стојадиновићеве смрти, књижевни живот у Бору скоро да је потпуно замро, и желим да приметим да је то и стога што њега више нема. (Од тога света великих речи и идеала, да књижевност може да буде подразумевани коректор и управљач друштва, данас је у Бору остао један покрет писања политичких афоризама који, у јаловим покушајима да се опет некако оформи слика друштва са моралним педигреом, ретким читаоцима приповеда приче које су одавно општепознате и јавне. По функцији проветравања савести неупотребљив (чиме ће нас, коначно, изненадити?!), такав афоризам у најбољем случају јесте успешна језичка игрица са периферним положајем у односу на стварност и са моћи која је само бледи одсјај у одласку једне некада могуће хиперкорекције. „Свет духа паланке јесте […] свет непрестаног илузионизма, бујног цветања илузија, које, у бујности својој, још брже вену“, рећи ће у том смеру Радомир Константиновић23.) Једно време је заувек прошло.
Стојадиновићево зазивање високих и утицајних ствари светли из сјаја самих тих појављења, и оне добијају још један белег у својем тихом животу (нпр. Богдан Поповић, антологија и њена судбина, утицај). И највише је стога важно скренути поглед ка скривеној природи стварања Милана Стојадиновића, која, иако не упија тај сјајни прах великога, бар добија на занимљивости. Можда је он створио штошта боље од Lyrice Pinus silvestris, али по опсегу идеје он таквог дела. И цела та наглашено посебна повест заиста јесте у малом локалном борском књижевном кондоминату посве јединствена. И цео тај „покрет“ око Стојадиновића јесте такав био, јединствен. Али, био је.
И на самом крају, враћајући се на ону упорну зачетну слику – требало би да лик Милана Стојадиновића буде унеколико видљивији после овога освртања, у којем је за ненаведени мото узета једноставна истина: да је боље да лик човека у сећањима буде познат по ономе што јесте, него славан по ономе што није. А поједини тренуци у кретању кроз историју требало би да буду благо осветљенији у свести о општој природи неких књижевних појава и, такође, требало би да буду прозивање досадашњег одсуства читања или, ако је и постојало, његове прашинасте површности.
НАПОМЕНЕ:
1. Милан Стојадиновић Бас (Извор код Сврљига 1937–Бор 2001) приредио је са Миљурком Вукадиновићем и Бошком Ничићем зборник Октобарска свитања (1986), објавио публицистичку прозу Међу градитељима (1989), антологију поезије у Бору Lyurica Pinus silvestris (1994) и збирке песама: Борске елегије (1995), Предворје идеала (1995), Ноћ зрикавца (1997), Раставичје (2000).
2. Говорећи о књижевној свести, и о размишљању о књижевности, мислим заправо на поједине видове њеног испољавања. Уз заиста ретке аутопоетичке покушаје, размишљање о књижевности у Бору имало је свој омиљени и учестали вид најпре у тзв. текућој књижевној критици, односно књижевнокритичком приказу; о књижевности се још мислило у појединим и такође ретким есејистичким освртањима, затим у оквиру појединих жанрова који имају широко тематско и дискурзивно интересовање (нпр. афоризам), па у оквиру текстова који на одређени начин третирају поједине сегменте унутар књижевне комуникације (књижевна критика, писац, итд. али и књижевне награде, књижевно издаваштво, Периодика и посебни фондови). Овде ће, пак, сва пажња бити усмерена на оно појављивање књижевне свести које се дотиче класификовања и уређивања односа у одређеном времену и кроз одређено време. То су, у најширем могућем смислу, питања књижевне историје. У другом делу текста покушавам да се „дистанцирам“ од онога шти је тврдио Милан Стојадиновић, од његових речи-метафора и парафраза и мистификација, да бих видео његов положај уобличен унутар једног времена и једног схватања које је по природи надиндивидуално и тиме надређено. Тај поступак помиње Умберто Еко као „историјску објективизацију“, у тексту „Дијалектика форме и исходишта“, вид. Трећи програм (Београд), лето 1969, стр. 100. Треба погледати и текст Гвоздена Ерора „Појам плагијата у књижевним студијама / Лексикографска обрада /“, и друге из књиге Генетички видови (интер)литерарности: основни појмови, Откровење / Народна књига, Београд, 2002.
3. У Борским новинама у последњим годинама живота каткад је сам писао читаву рубрику која је посвећена култури: књижевности, позоришту, музичком животу, општим питањима културе.
4. Текст је био посвећен Свесрпској књижевној колонији у Злоту. Вид. „Ко то тамо пева“, Борске новине, 28. октобар 1999, стр. 7. Треба запазити раширеност такве „митологије трајања“, у којој се наглашава континуитет наспрам квалитета и изражава опште поверење у благородност мајке историје: нпр. Неда Михајловић, историчар уметности, пише тако на једном месту како би се „кроз осветљавање једне генералне слике о развоју града Бора у његовој стогодишњој историји“ могао сачувати „интегритет његовог друштвеног бића и извукле поруке и поуке за надолазеће генерације младих Борана.“, вид. рукопис дипломског рада који се чува у Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. Кључне речи „митологије трајања“ су: хронологија, хронофилија, утопизам, утилитаризам, патетика.
5. Хтео бих да посебно скренем пажњу на ово последње, највише стога што никада није било реаговања. Тако је, рецимо, његов претходник, састављач прве од двеју сумарних антологија поезије у Бору, Јован С. Митровић, на једном месту, обзнањујући принципе по којима поставља свој избор, писао: „Додајмо још да је ова књига избор, али и збир имена песника који су стварали или стварају у Бору“ („Песнички трагови у граду бакра“, као предговор антологији Пролећа у Бору, Књижевна омладина Бор, 1979, стр. 15; курзив Г. М.), док је Милан Стојадиновић у једном својем тексту мислио овако: „Ако би се борско песништво поделило према неким временским критеријумима, дакле према времену појављивања и сазревања, могло би се говорити, условно, о три песничке генерације.“ („Песништво бисерног бора“, Доброта Злота…, ШРИФ / СО Бор, Бор, 1995, стр. 128; текст је изговорен у Брестовачкој бањи 20. јуна 1994) Убрзо после тога он је на исту тему писао: „… морам казати да логика хронолошког континуитета не представља хронологију рођења (што је, ваљда, сасвим разумљиво), него логику хронолошког појављивања појединих поета […], рађање нових песника.“ („Предговор“, Lyrica Pinus Silvestris, ШРИФ, Бор, стр. 6; курзив Г. М.). Станиша Милосављевић је, пак, на трећем месту писао како се без икакве сумње „наш афоризам налази на првом месту у свету и то је највећи домет домаће књижевности“ („Милен Миливојевић (дриблинг духа)“, Бележница, 4 (2001), стр. 33), као и то да „ко којим случајем дипломира књижевност, а ову књигу (књигу афоризама Јована Г. Стојадиновића Како се сеје и гаји празна слама, Бакар, Бор, 2003, Г. М.) не прочита, боље да врати диплому како не би брукао ни себе ни факултет“ (извод из рецензије, одштампан на преклопу задњег коричног листа књиге), док је Милан Стојадиновић истицао да је „Живко Аврамовић, вероватно најзначајнији песник не само Шарбановачке школе, него борског, и тимочког, па и српског песништва уопште“ (sic!) („Песништво бисерног бора“, стр. 128), накнадно ублажено као „аутентична поетика и снага исказаних мисли и осећања, те везаност за мит и традицију, уз повезивање са најмодернијим токовима савременог српског песништва“ (Lyrica Pinus Silvestris, стр. 6–7). Пишући о Ивану Илићу, Милан Стојадиновић ће навести: „Иван Илић, опредељујући се за стварност, судара се са својим руралним пореклом, па често не налази разрешење животних ситуација.“ Додаће још: „Модеран у изразу, а савремен по тематици, он чак, може да буде парадигма млађе српске поезије.“ („Поетизација свакодневице“, Борске новине, 15 септембар 1994, стр. 8). Итд.
6. Весна Тешовић у својој Библиографији борског књижевног стваралаштва XXXвека: монографске публикације (Народна бибиотека Бор, 2004) погрешно подводи ову антологију под зборник.
7. Занимљив је, у светлу реченог, исказ Милена Миливојевића из текста „Како избећи смрти“, писаног после Стојадиновићеве смрти: „… Увек је савестан, предан послу до краја, зна шта хоће и зна како то да оствари“, Бележница (Бор), 4 (2001), стр. 22.
8. Вид. „Предговор“ Стојадиновићеве антологије.
9. Богдан Поповић, „Предговор“, Антологија новије српске лирике17, СКЗ, Београд, стр. 10.
10. Исто, стр. 13.
11. Исто, стр. 16–17.
12. Исто, стр. 14.
13. Исто, стр. 19.
14. Ово је хтео случај: Милан Стојадиновић је у време пред појављивање антологије објавио текст „Песништво бисерног Бора“ у зборнику Доброта Злота (то је, у ствари, „Предговор“ у антологији), исто као што је Поповић објавио „Начела по којима је састављена Антологија новије српске лирике„ у Српском књижевном гласнику, у броју 10. и 11. за 1911. годину (стр. 741–749. и стр. 836–846), а који је такође „Предговор“ Антологији новије српске лирике (1911).
15. Винаверова пародичарска антологија или пантологија рађена је као системска пародија на Поповићеву Антологију новије српске лирике: Пантологија новије српске пеленгирике (1920), Нова пантологија пеленгирике (1922) и Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике, друго допуњено и заслађено издање (1938). Године 1966. Јован Христић приредио је избор најбољих из њих под називом Пантологија српске и југословенске пеленгирике.
16. Милан Стојадиновић, „Образложење о додели награде ‚Најбоља књига године‘ за 1998. годину“, Бележница (Бор), 1 (1999), стр. 19.
17. Вид. нпр. текст Симе Пандуровића под називом „Војислав Илић – Млађи“���у Злим волшебницима…, (Зли волшебници: полемике и памфлети у српској књижевности 1917–1943: Књига прва 1917–1929, [приредио] Гојко Тешић, Слово љубве / Београдска књига, Београд, 1983), стр. 120–124. и друге сличне текстове.
18. Венко Христов Борејн, „Басова кућа поезије“, Бележница (Бор), 3 (2000), стр. 15..
19. Вид. у том правцу и приказ Стојадиновићеве антологије од стране Мирјане Лазић: „Прашњаво земљиште јаве“, Борске новине, 15. септембар 1994, стр. 8.
20. Ревизионо-корективне улоге: Станислав Винавер, Зоран Мишић, Гојко Тешић, Миливој Ненин, Миодраг Павловић, Сава Дамјанов, Јован Христић…
21. Текст се налази у Борским новинама, у броју од 14. септембра 1994. године, стр. 2.
22. Година је 1893, критика на коју мислим и на коју је указивао Недић јесте псеудоприказивачка магличаста импресија у виду „коњичких скокова“. Вид. Недићев текст „Новија српска лирика и њени критичари“, у књизи Студије и критике Љубомира Недића, Српска књижевна критка, књ. 7, Матица српска / Институт за књижевност и уметност, Нови Сад / Београд, 1977, стр. 69–77.
23. Вид. Философија паланке, Трећи програм (Београд), лето 1969, стр. 369.

Гордана Голубовић-Трмчић, Весна Јовановић, Чедомир Стошић

20. САЈАМ – 18 ИЗДАВАЧА
– Време одржавања: од 23. до 28. маја 2005. године
– Промотер: Bookland из Београда
– Покровитељ: Општина Бор
– Број књижевних вечери: 9 (од тога 4 за децу)
– Најпосећеније књижевно вече: представљање књига о Тесли Александра Милинко вића („Беокњига“ из Београда) – петак, 27. мај у 18,30 сати
– Најпосећенији дани на сајму: четвртак (после подне) и петак (цео дан)
– После 19 година непрестаног учешћа на Мајском сајму књига „Просвета“ и „Српска књижевна задруга“ из Београда нису дошле
– Први пут на Мајском сајму: „Океан“, „Bookland“ и „Службени лист СЦГ“ из Београда, „Младинска књига/Нова“, „Прометеј“ и „Агора“ из Новог Сада и „Тренд“ из Лесковца.
Највише наслова изложили су: „Пи-прес“ из Пирота, „Прометеј“ из Новог Сада и „Беокњига“ из Београда.
– Највећи сајамски попуст – 50% – на штандовима „Пи- преса“, „Беокњиге“, „Тренда“ и „Imprimé“-а.
– Најскупља књига на сајму – Енциклопедијски атлас света („Mono & Маñаnа“ – Београд): 10 600 дин. (са попустом 6 890 дин.)
– Најскупља књига за децу на сајму – Оксфордска илустрована дечја енциклопедија („Моnо & Маñаnа“ – Београд): 5 400 дин. (са попустом 3 240 дин.)
– Најлуксузнија издања је на свом штанду имала „Младинска књига/Нова“ из Новог Сада
– Највише књига је продато на штанду „Народне књиге/Алфе“ и „Imprimé“-а.
– Најмање књига је продато на штанду „Платонеума“ из Новог Сада (књиге су биле знатно скупље него код других излагача и није било сајамског попуста).
– Најпродаваније (јефтине) књиге: Дечји молитвеник, Лечење соковима од поврћа, Енглески у свакој прилици, Макробиотичка дијета, Мали компјутерски приручници, Правопис, Кривични законик, Не губите живце због малих ствари, разни кувари и компјутерски приручници.
– Највећу пажњу посетилаца изазвале су (веома скупе) књиге: Енциклопедија православног духовног живота, Енциклопедија митологије, Историја уметности, Најлепше приче света, Најлепше бајке о принцезама, Родослови српских династија, Српска мафија, Фактопедија, Фитотерапија.

Слободан Станишић

Реч са отварања 20. Мајског сајма књига у Народној библиотеци Бор

Од пратренутка у коме је прачовеку пала на ум мисао да у камен уреже прареч до данас, када их „урезујемо“ на екран рачунара, дух човечанства је испуњен писмом. Од зида пећине, преко пергамента, просте, грубе и фине хартије, до CD-издања, књиге су цртане, писане својеручно, по Гутенберговом открићу отискиване данима, да би данас читаво издање било готово за неколико часова.
Књига се у свом изворном облику није много изменила кроз столећа. Није се изменила ни потреба да се нешто саопшти на простору између корица. Расла је само читалачка жеђ, жеља за новим издањем, као жеља да се књига поседује у личној библиотеци.
Када су књиге пожелеле да се окупе на једном месту, осмишљени су сајмови књига. Тако је гесло – где је људи, ту је и књига, захваљујући сајму мало измањено – где су књиге, ту су и људи.
Будући да сам своје животно опредељење везао за књигу, дозволите да кажем стих са страница једне од њих:
Дан је исплетен од малих ствари,
од безброј петљи чистог сна,
много се малих љубави ћари
кроз окно жеља без дна.
Велики дани наиђу ретко,
споро прескачу мале међе,
једном се догоде у животу,
а понекад и ређе.
Нека ово буде леп и велики дан за књигу.

Милен Миливојевић

Награда „Књига године борског аутора“ за 2004. годину

КАЛУП
Имали смо у кући један калуп.
Стар, али ефикасан.
Њиме је руковао деда.
Коме год би у породици биле купљене ципеле, деда би их одмах стављао на калуп.
Једну по једну.
Тако нове ципеле никог нису жуљале.
Проблем је био само у томе што су на исти калуп стављане ципеле свих величина.
Био сам најмлађи, па су мени ципеле највише шљампале.
Деда, међутим, није хтео ни да чује да моје или било чије ципеле не прођу калуп.
Једино дедине ципеле никад нисмо виђали на калупу, али он је, као узгред, увек стављао до знања да су и његове прошле калуп.
Једног дана деда нам је показао још један калуп.
Нови.
Обрадовали смо се јер смо помислили да ћемо сад имати бар две величине ципела.
Нисмо, у први мах, ни приметили да је нови калуп имао сасвим друкчији облик од старог.
Био је то калуп за капе.
Кад смо то открили, разбежали смо се, нарочито ми млађи.
Деди, баби и осталима који нису побегли од куће јављали смо се само писмима и телефоном.
У кратке посете долазили смо само лети, кад су највеће врућине, кад не морају да се носе ни ципеле ни капе.
Тако смо сачували главе и оно мало ногу што нам је било остало.
Једном је мој син, кад смо били у посети мом деди и његовом прадеди, показао прстом на калупе и питао шта је то. Сви смо се правили да нисмо чули његово питање.
Али смо приметили да је на оба калупа нападао дебели слој прашине.
ТУНЕЛ
Наша је кућа била поред пруге.
Возови су стално одлазили на обе стране.
Отац нам је једном рекао да се нама само чини да возови иду на две стране.
Они, у ствари, кад оду даље од наше куће, иду на све стране.
Нисам сигуран да смо га најбоље разумели.
Или је отац много знао, или смо ми били недорасли.
Али возове смо и даље волели да гледамо.
И нико од нас нити је помислио нити рекао: „Оде воз!“
Знали смо: после тог, увек долази неки други воз.
Воз може побећи само оном ко некуд путује.
Кад смо мало поодрасли и кад нам је било досадно да се само играмо на прузи, кренули смо њоме.
Пешице.
Кад осетисмо глад, вратисмо се кући.
Сутрадан смо пошли раније.
И стигосмо до тунела.
Ту застадосмо.
Наредног дана се осмелисмо и уђосмо у тунел.
Што смо даље ишли, мрак је бивао све гушћи.
Кад нам се учинило да већ дуго идемо по мраку, стали смо да се договоримо шта нам је чинити.
Да ли да наставимо даље, јер мора да смо већ близу излаза, или да се вратимо, пошто смо знали да тамо где смо ушли сигурно постоји излаз.
Расправа је трајала дуго.
Одлучили смо да се вратимо.
Неко рече да у повратку већ идемо дуже него у одласку, а светло се уопште не назире.
Мора да смо заборавили откуда смо дошли, па смо, грешком, наставили да идемо даље.
Вратисмо се.
Светла нема ни на тој страни.
Сада нам се учини да смо малопре ишли исправно и да није требало да се враћамо.
Опет кренусмо назад.
И опет – нема светла.
Ко зна колико смо се пута враћали и колико смо дуго лутали по мраку.
Поче да нас хвата паника.
Онда најстарији брат предложи да кренемо новим путем.
Тачно, нема га, али ћемо га направити.
Почећемо да копамо и брже ћемо изаћи на светло него да овако лутамо.
И, ево, још копамо.
Голим рукама, јер алата никаквог немамо, пошто се нисмо ни надали да ћемо морати сами да крчимо пут.
Мислили смо да је пруга наш сигуран пут и да ћемо њоме увек моћи да се вратимо кући.
А возови поред нас пролазе ли, пролазе…
ПОЧЕТАК
Кад год би родитељи дошли да га узму из обданишта, он не би, као сва остала деца, потрчао мами или тати у сусрет, већ би отишао у најдаљи угао и отуда кренуо ка родитељима.
Кад би погрешио у слагању коцкица, не би исправљао грешку, него би рушио све што је сложио и почињао из почетка.
Ни погрешне линије на дечјим цртежима није брисао гумицом, већ је цепао папир и цртао из почетка. Муке су имали и родитељи и учитељица кад је понављао у трећем разреду основне школе.
Није хтео поново да иде у трећи разред, већ је плакао тражећи да почне поново од првог.
Остао је нежења.
Нити је имао девојку с којом би се забављао.
Тражио је ону која није имала момка пре њега.
Толико је то била педантна особа.
Недавно, кад је постао председник државе, сви су хтели да се кладе да ће његов први корак на новој функцији бити да почне – из почетка.
Али, нису имали с ким да се кладе.
Сви су добро знали биографију свог новог председника.
Нико од њега није ни очекивао нешто друго, него да почне – од почетка.
Разлика је била само у томе што су се једни баш тога и плашили, а други су баш због тога и гласали за њега.

Укратко о Милену Миливојевићу

Иако рођен у Драинцу (код Сврљига) 1943. године, Милен Миливојевић је Боранин у сваком погледу. Читав свој радни и знатан део животног века провео је у Бору као песник, приповедач, афористичар, књижевни критичар, новинар, омиљени наставник, дугогодишњи уредник популарног ђачког листа Јасмин (1974, по одлуци Политикиног жирија у саставу: Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Десанка Максимовић, проглашен за најбољи дечји лист у ондашњој Југославији), књижевни узор многима који су и сами одлучили да се опробају као књижевни ствараоци, сарадник у многим књигама (рецензент, уредник, писац предговора, итд.) и листовима (између осталих, и у Бележници), члан некадашњег Књижевног клуба Бор, осведочени пријатељ Народне библиотеке Бор, човек на чију се подршку, разумевање и помоћ увек унапред рачуна. Није лако набројати сав Миленов професионални (и лични) ангажман, тако да је готово сигурно да је овом приликом нешто и изостављено.
Објавио је књиге песама: Распуће (Сарајево, 1989), Тачка (Бор, 1989), Лажу вегетаријанци (Бор, 1991), Нећу више да се играм (Зајечар, 1996), Други колосек (Зајечар, 1999), Птица, птицу, птици (Бор, 2000), Год (Зајечар, 2003); књигу сатиричне поезије Царске песме (Бор, 2003) и књиге афоризама: Ан пасан (Бор, 1992), Како сам постао уврнут (Зајечар, 1992), С ума (Бор, 1998), Није ово Данска (Бор, 2001) и Гологлави Рајко и Црвенкапа (Бор, 2002).
Милен Миливојевић је већ добио награду Народне библиотеке Бор „Књига године борског аутора“ за 1996. годину и то за збирку песама Нећу више да се играм.

Милорад Грбовић

Видин је Неготину најближи бугарски град. Удаљен је свега 40-ак километара. Видин је омиљена дестинација за шопинг не само Неготинаца, већ и Зајечараца и Борана, поготову у дане када је код нас државни празник. Мимо праксе већине туриста из источне Србије, који боравак у Видину искористе за куповину јефтине а квалитетне одеће и обуће, кућних апарата и хране, једну од посета Видину сам искористио за обилазак културно-историјских знаменитости града. И док сам за постојање добро очуваног средњовековног утврђења „Баба-Вида“ знао од раније, право откровење за мене је било сазнање да у Видину постоји сачувана зграда у којој је била библиотека познатог турског одметника Пазван-оглуа¹. Зграда је недавно рестаурирана и конзервирана али и – празна, јер, нажалост, није сачувано ништа од фонда. Наравно да ме је знатижеља одвела и у видинску библиотеку. Иако је посета била незванична, тј. у приватној режији, био сам срдачно примљен и понео сам лепе утиске из библиотеке.
Регионална библиотека „Михалаки Георгиев“ налази се у самом центру града, на тргу „Бдинци“, бр. 1. Смештена је у модерном и функционалном здању. Први податак о библиотеци у Видину налази се у листу Бугарска пчела из 1863. године. За културно-просветну делатност библиотека је 1984. године одликована орденом Ћирила и Методија. Од 1992. године носи име „Михалаки Георгиев“², а од 2000. има функцију регионалне библиотеке и методског центра за северозападну Бугарску и обухвата области Видин, Монтана и Враца. У својим фондовима поседује више од 280 000 јединица библиотечке грађе. Поред књига и периодике поседује и нотне записе, графичку грађу, аудио и видео касете, компакт дискове и картографску грађу. Опремање библиотеке рачунарском опремом започело је 1999. године уз помоћ Фонда за отворено друштво и министарства културе Бугарске, али се још увек користе и лисни каталози и карте корисника – „џепови“.
У библиотеци постоје следећа одељења:
 одељење обраде – комплетирање и каталошка обрада;
 позајмно одељење за одрасле – поседује фонд од више од 188 000 јединица библиотечке грађе, услужује кориснике старије од 14 година, обавља и библиографску делатност и међубиблиотечку размену;
 читаоница за хуманистичке науке – поседује високошколске уџбенике, приручнике, енциклопедије, речнике и сл;
 читаоница за природне и примењене науке – поседује литературу из области природних, техничких, медицинских и пољопривредних наука;
 читаоница за периодику – обавља све библиотечке делатности везане за периодику;
 читаоница за стране језике – основана 2002. године уз помоћ Британског савета – поседује вредне енциклопедије, приручнике, речнике, учила и аудио и видео касете за учење енглеског језика. Поседује и књи ге на француском, румунском и на другим језицима;
 дечје одељење са читаоницом – услужује кориснике млађе од 14 година. Поседује у фонду више од 43 000 јединица.
 одељење уметности – поседује фонд од 12 000 библиотечких јединица, који сачињавају књиге и приручници, нотни записи, грамофонске плоче, аудио и видео касете, дијапозитиви и компакт дискови;
 „справочно-библиографско и информационо обслуживане“ – садржи богат фонд енциклопедија, приручника, речника. Обавља референсну, библиографску, информациону и издавачку делатност библиотеке;
 завичајни фонд или одељење „краезнанние“ – прикупља и чува штампану грађу о видинској области. Такође, бави се и издавачком делатношћу;
 методско одељење – пружа стручну помоћ библиотекама у региону;
одељење аутоматизације – уређује и одржава базу података библиотеке;
 економско-административно одељење и управа.
Поред основне библиотечке делатности и међубиблиотечке размене, у библиотеци је развијена богата културна активност: представљање књига, песничке вечери, изложбе и слично.
Иако је ово први контакт са библиотекарима из Видина, прекогранична сарадња у неким другим сферама између Неготина и Видина са различитим интезитетом постоји одавно. Наступи културно- уметничких друштава, школске приредбе, а раније и спортска надметања добар су пример те сарадње. Посебно се могу истаћи места Брегово са бугарске и Кобишница и Буковче са српске стране. Од значајнијих догађаја треба поменути наступ видинске филхармоније на „Мокрањчевим данима“ у Неготину. Најновији пример јесте наступ ансамбла „Север“ из Видина 8. јуна ове године, уочи Спасовдана, градске славе општине Неготин. Испоставило се, и то веома брзо, да сам имао добар предосећај. Интезивирање сарадње тек треба да уследи. Као што је најављено на сајту Министарства за економске односе са иностранством³, предстоји реализација пројекта „Суседски програми“ (Neighbourhood Programme) којег подржава Европска унија преко Европске комисије. Прошле године је усвојен Општи документ за суседски програм Бугарска – Србија и Црна Гора4. У поглављу „Култура“, на страни 23. тог документа стоји: У главним градовима са обе стране границе културна понуда је употпуњена постојањем музеја, позоришта, биоскопа и библиотека. Већ постоји билатерална кул турна сарадња. То ствара повољне услове за даљи развој иницијатива које треба да дају нову вредност заједничком културном наслеђу. Ово наслеђе заједно са природним лепотама и биолошким диверзитетом пограничне области је основа за стварање заједничког програма за научна истраживања и испитивања, заштиту, обнову и употребу ових ресурса за добробит локалних заједница и за туризам, што би све заједно требало да допринесе економском оживљавању и просперитету у обе земље.
Треба поменути и то да је Матична библиотека „Светозар Марковић“ у Зајечару успоставила контакт са библиотеком у Видину још пре неколико година. Сигурно је да и чланови новоосноване Подружнице библиотекара Тимочке крајине у поменутом програму могу пронаћи своје место и са колегама из Бугарске реализовати заједничке пројекте.
•••
НАПОМЕНЕ:
¹ Осман Пазван-оглу је био турски побуњеник и није признавао власт Порте; владао је у Видинском пашалуку од 1788. до смрти, 1807. године.
² Михалаки Георгиев (Видин, 1852 – Софија, 1916) је личност са веома богатом биографијом. Радио је као учитељ, први управник видинске царине после ослобођења од Турака, аутор је првог средњошколског уџбеника из ботанике (објављен у Београду, 1882. године!), један је од оснивача Удружења новинара Бугарске и његов председник, дипломата у Бечу и Београду, итд.
³ http://www.mier.sr.gov.yu
4 Суседски програм Србија и Црна Гора – Бугарска: Заједнички програмски документ: 2004–2006, сајт: http://emis.mier.sr.gov.yu/Emis/Inc/NP_FileDownload.asph?FileId=2

Емилија Димовска

Новине не живе само један дан, била је девиза Агенције за новинску документацију, зване Press clipping. Краљевачка библиотека је била, изгледа, једна од не баш бројних претплатница поменуте агенције. С тим у вези, пре него што се пређе на причу о поменутом фонду библиотеке, треба напоменути две ствари. Прво, претплата на прес клипинг није никада била мала, а библиотеке никада нису добијале велика новчана средства. Требало је, дакле, редовно издвајати значајну суму новца за прикупљање грађе која, било је јасно, неће имати много актуелних корисника. Друго, што је свакако у вези са првим, јесте донекле нејасно прифилисање завичајног одељења и грађе коју оно прикупља, те је тако, као матична библиотека за регион, касније округ, краљевачка библиотека сакупљала све новинске чланке који су се на било који начин односили на поменуту административну област, а били објављени у дневној штампи и недељницима на подручју СФРЈ, касније СРЈ. Дакле, од 1976. до 2000. године, новински чланци писани, осим на српско-хрватском, односно хрватско-српском, затим на словеначком и македонском језику, пуне полице завичајног фонда.
Разврставањем новинских исечака, хронолошким редом и њиховом предметизацијом (о чему ће посебно бити речи), упознаје се, летимично, садржина овог фонда. Од чланака који прате политички живот преко оних везаних за привредну активност, какви нам откривају важност појединих привредних субјеката, ту су и чланци који велики простор дају раду јавних предузећа, што заједно са текстовима о културном, забавном, спортско-рекреативном животу града Краљева вероватно битно не одваја од других градова у Србији, али омогућава да се потпуније сагледа локална историја. Са друге стране, како нас брзина са којом смо принуђени да живимо чини заборавним, то су новински чланци одличан начин да се информише о блиској прошлости, о изјавама и активностима јавних личности, рецимо, али и догађајима који су безмало пали у заборав (пад висећег моста у М. Бањи, трке на Берановцу са несрећним исходом, два самодоприноса за воду, вишекратно отварање Хируршког блока, сукоб локалних медија са влашћу, забарикадирани штедиша у Дафимент банци…). Предметна одредница која гласи „Портрети“ извор је података о значајним завичајним личностима, а алтернатива јој је, нажалост, одредница „In memoriam“. Међутим, оно што даје специфичност овој грађи краљевачке библиотеке јесу текстови о води. Сам њихов квантитет чини их доминантним у односу на све друге теме и говори о величини проблема.
Краљево је током времена стекло неколицину дописника који су ревносно обавештавали о свим значајнијим догађајима из живота града, те је прес клипинг уједно и документација о раду ових новинара. Тако је било могуће наћи сасвим сличну новинску вест у љубљанском Делу, Гласу Далмације, Вјеснику…, до скопског листа Мисла. Ово понављање или варирање истог текста, писање на исту тему, без личног печата, става, стила, коментара унеколико девалвира ову библиотечку збирку и библиотекаре доводи у дилему: треба ли чувати све чланке овог типа или не? Њих свакако треба разликовати од наоко неутралних текстова, типа извештаја, који одређене друштвене појаве одсликавају дискретним језиком, индиректно, у складу са захтевима онога времена и прилика. Исто тако, велики број текстова који се односе на Нови Пазар, Тутин, Сјеницу, Рашку, Студеницу, Копаоник, Гоч (са врњачке стране) и Врњачку Бању, у једном тренутку би могли бити предмет библиотечке размене.
Уласком у деведесете године, тежиште догађаја се са локалног премешта на простор СФРЈ, потом СРЈ. Догађаји од општег значаја и јавног интереса засењују градске теме. Све чешће стижу исечци у којима се Краљево помиње у једној реченици или се уопште не помиње. Све ово доводи до тога да 2000. године библиотека у Краљеву прекида сарадњу са Press clipping-ом и сакупља исечке из својих примерака дневне штампе.
Из ове визуре бива јасно да је период сарадње са Press clipping-ом – последња четвртина 20. века – који је, као и сви догађаји којима је био бременит – део прошлости. Прича о њему, од научно засноване, до оне у рубрикама типа „занимљивости“, изводиће се како из архивског и музејског материјала, тако и из материјала које различити медији остављају за собом. Ту се враћамо на реченицу с почетка овог текста, да новине не живе само један дан. Стога је збирка новинских исечака драгоцен део завичајне грађе, иако фреквенција њеног коришћења није велика на дневном нивоу.

Милица Кирћански

Семинар у Љигу, 9, 10, 11. март 2005. г.

Презентација часописа за децу Библиотечки путоказ, одржана другог дана семинара у Љигу, била је потврда свих назнака о одређеном фокусирању рада библиотека и њихових трагања за изналажењем адекватних садржаја – ефектних за конкретно окружење, као и настојању библиотекара да се, уз усмеравање ка циљној групи корисника, наметну и систему образовања, локалној управи, привредном сектору, породици – дакле, широј друштвеној средини. У том циљу, Градска библиотека у Новом Саду је покренула часопис за децу, специфичне садржине, којим, обраћајући се редовним корисницима, допире и до потенцијалних читалаца. Ако смо свесни чињенице да су млади популација која треба да заволи књигу и да настави трајно да користи библиотеке, улагање у овакву публикацију представља дугорочно улагање у будућност.

Савремено библиотекарство је данас суочено са сталним и неминовним променама, због чега је неопходно да библиотеке буду флексибилније; оне морају да прате, да се прилагођавају и да одговарају на све веће захтеве корисника. У земљама са развијеним библиотекарством, ко је су економски стабилније и у којима су јасно дефинисане државне стратегије развоја библиотекарства као науке и делатности, библиотекама је лакше да одреагују на потребе времена. Наше библиотеке су суочене са честим и драматичним друштвеним променама, лошим материјалним статусом и неадекватним условима рада. У већини наших библиотека још увек функционише искључиво традиционалан начин рада, што је последица објективно лоших услова, али и неспремности људских ресурса да прихвате промене. Свакако, ово није генерална процена, јер у Србији постоје средине које разумеју значај библиотека и спремне су да више у њих улажу. Можемо се подичити и високообразованим кадром, добрим стручњацима и значајним теоријским достигнућима који представљају допринос српском библиотекарству и шире.
Оно што библиотеке у Србији негују, а чиме су фасцинирани и инострани стручњаци, то је – издаваштво. Бројне публикације су издавачки подухвати библиотека. Градска библиотека у Новом Саду је једна од оних које су свој рад на издаваштву усмериле на културну историју завичаја. Међутим, као велика јавна библиотека (а максимално се залаже и за статус савремене), окренута је корисницима и свом окружењу и одговара на уочене потребе. Одредила је циљну групу корисника која је, као и већини библиотека, млада популација.
Искуствено, кроз садржајан, активан рад са децом, издвојени су приоритети и специфични захтеви ове групе корисника. Тoме су допринела и годишња опсежна истраживања међу децом и младима – методама анкетирања и интервјуисања – при чему су добијени драгоцени подаци. То се првенствено односи на истраживање новонасталих потреба потенцијалних корисника. Обављање матичних функција омогућује Градској библиотеци комплетан увид у стање фондова и рад школских библиотека. Тако је уочена појава недовољне информисаности међу децом осмошколског узраста, због чега се покретање часописа одређене концепције и специфичног садржаја – само наметнуло. Изналажење начина за континуирано, ефектно и што шире популарисање књиге, читања и коришћења библиотека, као и (у складу надлежности) пружање доприноса развоју и постепеном реформисању образовања код нас, били су довољан разлог за настанак Библиотечког путоказа.
Предности новосадске Градске библиотеке у овом подухвату су, пре свега, одговарајући кадровски потенцијал, квалитетни фондови и задовољавајућа техничка опремљеност. Високообразовани кадар (професори књижевности, професори језика, педагози) – стручни библиотекари, спољни стручни сарадници и информатичари – представљају тим људи који је изнео овај пројекат, од замисли до реализације. У библиотеци је урађено све – од идејног осмишљавања до комплетне припреме за штампу.
С обзиром на то да је Библиотечки путоказ, по концепцији, углавном информативни билтен, било је јасно да мора да испуни два услова:
– да понуди садржаје за децу различитог узраста (од најмлађег до 15 година старости)
да излази у пуном колору због специфичног изгледа – илустрованих корица књига.
Такође, с великом пажњом се радило на ликовном и графичком решењу и на естетској допадљивости. Часопис је морао бити прегледан – нипошто претрпан, а истовремено и визуелно примамљив. Периодичност излажења је требало да прати квантитет и квалитет издавачке продукције и процењено је да тромесечно излажење задовољава ове захтеве.
Библиотечки путоказ садржину својих рубрика доноси на 36 страница, у тиражу од 1000 примерака. Намењен је деци и младима до 15 година старости, наставницима, педагозима и библиотекарима у основним школама, родитељима и свим корисницима фондова дечјих одељења у библиотекама. Намена је дефинисала концепт рубрика, одредила циљеве и предвидела ефекте коришћења ове периодичне публикације.
Часопис обавештава о новим књигама, али и о публикацијама старијих издања и квалитетом избора утиче на читалачки укус – дакле, основна су му информативна и едукативна функција. Актуелан је, са приказима књига који дају суштину садржине, тек толико да пробуде интересовање код читалаца. Уз сваки приказ стоји и напомена ком узрасту се књига препоручује.
Рубрике
Прикази приновљених публикација заузимају највећи број страница. Ова рубрика примењује селективност по квалитету садржине, информативна је и актуелна. Доноси приказе за све узрасте, иако је заступљеност нове литературе по узрасту условљена актуелном понудом издавача. Представљене су књиге домаћих и страних аутора, највише из области лепе књижевности (прегледно одвојене по родовима и тематици), али и из свих других области људског стваралаштва и знања. Уз приказ су дати основни подаци о публикацији, као помоћ мањим библиотекама при набавци;
Прикази књига је рубрика која је временом потврдила трајан квалитет. Ова рубрика скреће пажњу на одређену садржину, утиче на читалачки укус, при чему је јасно изражена едукативна функција;
Приручна литература као водич у трагању за знањем;
Прикази књига на енглеском језику;
Литерарни и ликовни радови деце-подстицај креативног рада и сарадње;
Радови дечјих писаца;
Занимљивости из прошлости града и завичаја;
Биографије познатих личности;
Објашњења непознатих термина и појава;
Рубрика намењена наставницима – доноси радове из савремене методике наставе и књижевне критике;
Активности Дечјег одељења, предлози, сугестије, сарадња и наградни конкурси;
Листа најчитанијих књига, формирана одвојено за млађи и старији узраст;
Дечје библиотеке у свету.
Часопис оваквог формата не губи на информативности, може трајно да се чува и вишеструко је користан: као својеврстан водич кроз свет литературе за децу, пружа помоћ при одабиру адекватних наслова, библиотекарима помаже приликом планске набавке и иницира активну сарадњу са децом, школама, писцима и издавачима.
Библиотечки путоказ, промовишући књигу и читање, указује на трајне вредности. Без истицања поука, стилом и језичким изразом у обраћању, те вредности су приближене младима. Деци више нису ускраћене информације (уколико их не добију у школи или породици), напротив, понуђен им је квалитетан избор, са објашњењима и препорукама, што је од велике користи и наставницима и родитељима.
У удруженом деловању на обликовању здраве, образоване, самосталне, младе генерације која ће знањем постизати циљеве, сви који се баве децом и њима су наклоњени, препознаће заједнички смисао свог рада и у појављивању овог часописа. Библиотечки путоказ може да анимира многе. Млади ће, надамо се, прихватити часопис као јединствен лист њима намењен; наставници – као часопис који нуди драгоцену помоћ и у чији се квалитет могу поуздати; писцима и издавачима он је бесплатан, компетентан промотер њиховог стваралаштва и рада. Библиотекама, овај часопис је још један од начина којим се оне боре за повратак књизи и повећање броја корисника, пре свега младих.

Драгана Сабовљев

Питање постојања издавачке делатности у склопу библиотеке постављано је у више наврата на многим скуповима библиотекара током године. Оно је неоспорно сложено, различита мишљења су се око тога чула, од потпуног негирања до одобравања и подстицања. Наша жеља није овом приликом да то питање даље развијамо, мада га укратко морамо дотаћи, него да на практичном примеру рада издавачке делатности у склопу зрењанинске библиотеке покажемо неопходност њеног постојања и предности које пружа у раду једне библиотеке. Наиме, основна идеја у нашој библиотеци је била да се заокружи цео процес везан за књигу, и то смо ове године коначно успели да урадимо. У библиотеци сад постоје:
– издавачка делатност у којој се прикупљају рукописи, а уређивачки одбор одлучује шта ће објавити, врши се припрема за штампу, лектура и коректура;
штампарија (купљена је нова машина захваљујући помоћи Министарства културе Републике Србије) у којој се штампају наша издања и тиме штеде значајна средства којима су плаћане штампарије у граду, а обезбеђују се додатна средства услужним радом;
Клуб књиге са књиговезницом, где се набављају књиге за одељења, врши се продаја и размена наших издања, продаја издања других издавача и повезивање наших издања и преповезивање и заштита старих и оштећених монографских публикација и периодике, да би публикације стигле на наша одељења где се врши примарна, односно библиотечка делатност.
Ако би се позвали на Закон о библиотечкој делатности, који каже да библиотечка делатност обухвата: прикупљање, обраду, чување и коришћење библиотечке грађе; прикупљање, обраду и пружање информација и података који се односе на библиотечку грађу, издавачка делатност налази своје место у више сегмената.
Када се ради о прикупљању, библиотека која има своја издања, у могућности је да их мења за издања других издавачких кућа или да их продаје, те тиме обезбеди средства за куповину публикација којима богати своје фондове. Знајући да су финансије најчешће најболнија тачка сваке библиотеке, ово је веома добар начин да се од оснивача не траже средства за набавку, нити да се ослања искључиво на откуп Министарства културе, за који смо добили податак да задовољава 13% потреба библиотека. О контактима и корисним везама које се успостављају са издавачким кућама и ауторима на овај начин, непотребно је говорити. Такође је важна и када је у питању грађа са завичајном тематиком јер се врши презентација културне баштине са наших простора и израђују текуће, ретроспективне и персоналне би блиографије у издањима библиотеке. Али, ако би посматрали шире библиотечку делатност, неоспорно је да библиотеке заиста јесу у овом тренутку информационо- документациони центри и да је издавачка делатност постала неопходна у пружању оваквих услуга корисницима.
Развој издавачке делатности
Градска народна библиотека из Зрењанина данас је препознатљива по својој издавачкој делатности, коју обавља преко тридесет година. Библиотека је објавила 300 наслова књига у тиражу од око 400 000 примерака.
Издавачка делатност је организована у оквиру девет едиција: „Савремена поезија“, „Савремена проза“, „Књижевност за децу и омладину“, „Посебна издања“, „Изабрана дела“, „Полис“, „Сусрети“, „Феникс“ и „Фреквенцијски речници“, у штампаном и електронском облику. У оквиру издавачке делатности излази и часопис Улазница, који се бави феноменима културе, уметности и друштвених питања.
Издавачка делатност је започела своје постојање идејом да се промовишу млади аутори са нашег простора и да се објављују њихове прве књиге, које би их даље промовисале и помогле им да се представе читалачкој публици. Убрзо су успостављени контакти са ауторима са простора читаве ондашње Југославије и започело је објављивање њихових дела као и антологија љубавне поезије, чијом разменом је библиотека започела прикупљање публикација за одељења али и за даљу продају, а отворена је књижара. Покренут је часопис за културу, уметност и друштвена питања Улазница, где је такође била идеја да се објављују необјављени радови првенствено локалних, а касније и многих других, већ афирмисаних аутора. Остварена је сарадња са Књижевном заједницом Зрењанина, која постоји и данас, у избору књига и текстова који ће се објављивати. У оквиру часописа расписан је књижевни конкурс за необјављену кратку причу, поезију и есеј. Он постоји колико и часопис, преко тридесет година. На тај конкурс сваке године стигне неколико хиљада радова. Најбољи се објављују и на тај начин су многи аутори афирмисани и отворен им је пут у књижевни свет. (На пример, Јелена Марковић, књижевница из Ужица, која је објавила своје романе Есцајг за телетину и Стопало кинеске жене у Хрватској и Босни и за Есцајг за телетину добила награду ВБЗ-а за најчитанију књигу у Загребу у износу од 15 000 еура, објављује Стопало кинеске жене у нашој библиотеци. Поставља се питање зашто то није урадила у некој већој издавачкој кући која има развијенију дистрибуцију и боље је медијски покривена. Један од разлога је и тај што је 1995. године добила 1. награду за прозу на Књижевном конкурсу Улазница ‘95, радо се сећа Зрењанина, библиотеке, Пивнице и тамбураша, а та награда је била један од подстицаја да настави да пише и објављује).
Године 1974, започела је манифестација дечјег одељења – Песничка штафета, где је један песник обилазио школе у којима су ученици читали своју поезију. Најбољи радови су награђивани. Песник је објављивао своју књигу која је била представљана на сусретима у школама. Тиме је остварио другачији контакт песника и деце, јер не само што је он читао своју поезију, него су и она добила прилику да читају своју, а њихово стваралаштво је подстицано и награђивано. Књига Певанка – причанка, Љубивоја Ршумовића, продата је у тиражу од преко 50 000 примерака. Убрзо су песници позивали једни друге да воде „штафету“, тако да ми сада, у издању библиотеке, имамо једну од најбогатијих збирки дечје поезије најзначајнијих песника као што су Драган Лукић, Десанка Максимовић, Љубивоје Ршумовић, Душко Трифуновић, Добрица Ерић, Мошо Одаловић, Душан Поп Ђурђев, Градимир Стојковић, Павле Јанковић Шоле. Манифестација ће се одржати и ове године у пет општина Средњобанатског округа, у више од педесет школа, а песник водитељ је Градимир Стојковић.
Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“ одлуком Управног одбора основала је Фонд „Тодор Манојловић“ 17. фебруара 1992. године. Тада је донет и Статут, основан је Управни одбор, као и Уређивачки одбор Изабраних дела Тодора Манојловића, који су сачињавали: Михајло Пантић, Драшко Ређеп, Гојко Тешић и Марта Фрајнд. Циљ деловања фонда је трајно прикупљање књижевне заоставштине, проучавање, објављивање и популарисање дела и чување имена Тодора Манојловића, једног од најзначајнијих песника, драмских писаца, књижевних и ликовних критичара 20. века на нашим просторима, који је годинама био занемарен у књижевности и критици.
Тада је профилисана награда за модерни уметнички сензибилитет коју фонд сваке године додељује. Досадашњи добитници су: Миодраг Павловић (1992), Милорад Павић (1993), Миодраг Б. Протић (1994), Ђорђе Балашевић (1995), Душан Ковачевић (1996), Марина Абрамовић (1997), Мирољуб Тодоровић (1998), Момо Капор (1999), Павле Угринов (2000), Јован Христић (2001), Јовица Аћин (2002), Вида Огњеновић (2003) и Мирослав Јосић Вишњић (2004). У оквиру награде, лауреат објављује своју књигу у библиотеци „Феникс“. Ова библиотека данас сигурно даје потпуни пресек онога што је значајно у књижевности и критици с краја прошлог и почетка овог века, а што спада у корпус модерног сензибилитета.
Популарисање дела Тодора Манојловића фонд чини и објављивањем Изабраних дела Тодора Манојловића: Поезија (приређивач Душко Ређеп), Драме (приређивач Марта Фрајнд), Нови књижевни сајам (приређивач Михајло Пантић), Основе и развој модерне поезије (приређивач Гојко Тешић) и Критичари и писци о Тодору Манојловићу (приређивач Михајло Пантић).
У оквиру библиотеке „Сусрети“ објављују се мање познати или необјављени текстови Тодора Манојловића, као и дела о њему. До сада су објављене књиге: Тодош у Бечкереку Војина Матића, Хајка на Актеона Радивоја Шајтинца, Дијалози или уметност разговора Тодора Манојловића, коју је приредила Марта Фрајнд и Грађанин света Радована Поповића (биографија Тодора Манојловића).
Сваке друге године библиотека објављује једну свеску часописа Улазница, посвећену Тодору Манојловићу. До сада је изашло пет тематских свезака (два троброја и три броја) у којима су своје прилоге дала најпознатија имена књижевности и критике, као и добитници награде фонда „Тодор Манојловић“. Такође се објављују и текстови посвећени добитницима награде за модерни уметнички сензибилитет. Поводом 150 година рођења Тодора Манојловића, одржан је симпозијум у Новом Саду и Зрењанину, у сарадњи са Позоришним музејом из Новог Сада, и објављен је зборник.
Неговање завичајности и посвећивање пажње делима наших суграђана који су превазишли оквире локалне средине наставља се и објављивањем Изабраних дела Војислава Деспотова, једног од најзначајнијих модерних аутора, који је родом из Зрењанина. Одржан је и симпозијум посвећен преминулом Деспотову, са којег ће такође бити објављен зборник радова. Објављене су књиге поезије, есеја, романа, а у припреми је и последња књига текстова.
Оно што издавачку делатност зрењанинске библиотеке чини препознатљивом и другачијом је и едиција „Полис“. Наиме, жеља је била да се изађе из оквира књижевности и да се пажња посвети делима из других друштвених наука за које влада велико интересовање, као што су социологија, филозофија или историја. Тако су објављене књиге Хане Арент О слободи и ауторитету, Владимира Илића и Слободана Цвејића Национализам у Војводини, Владимира Илића Облици критике социјализма, Превладавање прошлости у Војводини и Matering the past in Vojvodina, Тодора Куљића Тито, Јова Бакића Идеје југословенства између српског и хрватског национализма 1918–1941, а у припреми су нове књиге Владимира Вулетића и Владимира Илића.
Основна идеја да се објављују прве књиге зрењанинских писаца није заборављена. То се ради и данас у оквиру едиција „Савремена поезија“ и „Савремена проза“, иако су и оне прошаране делима значајних аутора попут Михајла Пантића, али и писаца са простора бивше Југославије попут Горана Трибусона и Винка Модерндорфера. Жеља нам је да сваке године објавимо бар по једну књигу писаца који припадају ономе што се некада сматрало Југославијом.
Израда Фреквенцијског речника Тодора Манојловића у оквиру пројекта „Корпус српског језика“, од капиталног је значаја за културу земље и даља научна истраживања на пољу језика. Носиоци пројекта су проф. др Александар Костић (Лабораторија за експерименталну психологију – Филозофски факултет у Београду) и др Петар Милин (Филозофски факултет у Новом Саду и Лабораторија за експерименталну психологију – Филозофски факултет у Београду). У зрењанинској библиотеци је у припреми овај речник у штампаном и електронском облику. Иновација се огледа у томе да је на основу створене електронске базе података извршено препознавање, разврставање и граматичко дефинисање речи које ће сваком будућем истраживачу омогућити брже, прецизније и квалитетније истраживање. Фреквенцијски речник Тодора Манојловића је експериментални покушај и представља новину на пољу истраживања језика и први пут ће бити објављен у нашој земљи. Такође ће бити објављен Фреквенцијски речник Војислава Деспотова.
Улагање у издавачку делатност Градске народне библиотеке значи да се она промовише као озбиљан издавач који привлачи пажњу, обезбеђује учешће значајних аутора не само у продукцуји библиотеке, него и у оном што такође спада у примарну библиотечку делатност, а то је популарисање књиге кроз промоције и књижевне вечери. Са финансијског аспекта, издавачка делатност је битна јер омогућава библиотеци да прати текућу продукцију и попуњава фондове, али и да обезбеди додатна средства продајом књига у оквиру Клуба књиге, тј. књижаре, за даљи развој библиотеке у свим сегментима њене делатности.

Весна Тешовић

„Сви путеви воде у Рим – а библиотеке у бољу будућност“
Пети инструктивни семинар мреже „Библиотеке нашег окружења“ у Љигу

У марту месецу (9, 10. и 11) одржан је у Љигу пети инструктивни семинар мреже „Библиотеке нашег окружења“, који је окупио библиотекаре из 27 библиотека Србије. Добра прилика да се размене искуства, стекну нова сазнања, у поређењу са другима измери властити квалитет.
Првог дана радило се на тему „Библиотеке и унапређење квалитета живота локалне заједнице“. Модератори су били проф. др Александра Вранеш, председник Библиотекарског друштва Србије и проф. др Херберт Ахлајтнер са Empire State University Kansas. Истакнуто је да је библиотека саставни део информационог система и да, ако је формирана на прави начин, чини глобалну информациону мрежу. Поред своје функције да чува културно благо, данас, у новој индустријској ери, пред њом је изазов припремања информација. По речима професора Ахлајтнера, библиотека и библиотекари имају обавезу да помогну транзицију јер знамо где је знање и умемо да претражујемо базе података. Пошто друштво не може увек да препозна нашу улогу, веома је важна медијска подршка и добра сарадња са локалном управом, до тог нивоа да прерасте у партнерство. Сви системи, па тако и политика, зависе од информација. Зато у 21. веку библиотекари постају посебно важни јер су у позицији да у право време каналишу информације онима којима су потребне. Примери јавних библиотека у Канзасу показују како чињеница да библиотекар уме да постави питање и зна где да нађе одговоре, може да буде и начин за додатно финансирање. Иако се у Америци јавне библиотеке финансирају од стране општине, оне се обраћају и индустрији. Бизнисмени немају времeна да долазе у библиотеку и траже потребне податке и зато тим стручњака из библиотеке истражује за њих. Тај посао има своју цену и тако се новац враћа библиотеци, а сарадња бива обострано корисна.
О томе како библиотека унапређује квалитет живота локалне заједнице могли смо чути и од два градоначелника. И домаћин, председник oпштине Љиг Мирослав Максимовић и председник oпштине Стари Град Мирјана Божидаревић су, без куртоазије, исказали велико задовољство „својим“ библиотекама. Њихов заједнички став је да оно што библиотека даје локалној заједници одређује и однос локалне заједнице према њој. Пред библиотекарима је време кад треба да уложе све своје знање, стручност и креативност како би квалитет њиховог рада постао неопходан за успешно пословање како локалне управе, тако и заједнице уопште. У Америци постоје јавне библиотеке чији библиотекар искључиво прати рад локалне власти. Његово радно место је у згради општинске управе, где ослушкује њихове потребе, припрема и носи им информације „на ноге“.
С обзиром на ово искуство, поставља се питање да ли је и како искоришћен кадровски потенцијал наших библиотека како би се у њима развијали различити кориснички сервиси. На тај начин би се постигло да корисници библиотеке постану и они који иначе у њу не долазе.
Први дан семинара пратиле су и колеге из Народне библиотеке Србије на челу са директором Сретеном Угричићем.
Другог дана указано је на перспективе развоја јавних библиотека са трећим сектором, на њихово приближавање модерним европским и светским трендовима, као и на неке нове облике сарадње са локалном заједницом у заједничком напору да се побољша квалитет живота.
Уводно излагање на тему „Модели и потребе издавачке политике библиотека“ имала је Јасмина Нинков, директор библиотеке „Милутин Бојић“. На примерима скандинавских библиотека, библиотека у Данској и Холандији, али и на примеру Градске библиотеке у Задру (проглашена за најбољу јавну библиотеку у Хрватској) и библиотеке „Отон Жупанчич“ из Љубљане, могла се створити слика о томе каква им је издавачка политика. Модели су различити: од вишејезичних водича кроз библиотеку и општину, преко филмова о раду библиотеке или неког њеног сегмента (нпр. завичајног одељења) до часописа. Посебно је истакнут часопис који заједнички уређују скандинавске јавне библиотеке и који је због свог квалитета најцењенији на свету, као и часопис и CD библиотеке из Архуса, која је добила награду Била и Мелинде Гејтс за најбоље јавно коришћење нових технологија у 2004. години.
Истакнута је потреба да библиотека има детаљан водич на свом сајту са обавезном рубриком „Питајте библиотекара“. Пример добре сарадње са локалном заједницом је водич библиотеке „Милутин Бојић“, који на српском и енглеском језику даје карту свих установа културе, а кроз сајт библиотеке може се ући на сајт општине Палалула.
Адела Мацола, уредник геополитичког часописа Limes plus, који организује дебате са различитим људима на различите теме, говорила је о савременој набавци и фондовима библиотека у Парми, с посебним освртом на емеротеку, тј. периодику и начин коришћења тог фонда.
Зорица Стабловић-Булајић, уредник Адижес института за југоисточну Европу, представила је део стручне литературе коју је упутно користити у библиотекама током транзиције.
У дискусији је поново истакнуто да данашње време намеће потребу сталног перманентног образовања човека и зато библиотеке треба да постану, ако већ нису, трансфери знања. Нове могућности у пословању диктирају и нове понуде библиотека и ту треба тражити могућности за додатно финансирање. Библиотеке би морале имати некога ко уме да претражује хиљаде web–страна и да, потом, путем свог издаваштва продају информације.
Моделе издавачке политике представиле су и две библиотеке. Драгана Сабовљев је говорила о издавачкој делатности библиотеке у Зрењанину, а Милица Кирћански из Градске библиотеке Новог Сада представила је часопис за децу Библиотечки путоказ. Бележница вам на својим странама доноси њихова излагања која свакако заслужују пажљиву анализу.
Радионицу „Могућности сарадње са организацијама цивилног друштва у заједничком наступу код донатора и државних фондова“, водили су представници Грађанске читаонице „Пиргос“ из Пирота. За оне који до сада нису имали прилике да на тај начин прикупљају средства за своју библиотеку, ово излагање, иако чисто информативно, ипак је било корисно. Драгоценија су била искуства која су колеге, које су већ сарађивале са невладиним сектором, несебично поделиле са свима присутнима. У служби тога је била и радионица коју је водио Милун Васић, директор библиотеке у Јагодини. Она је имала за циљ да упути присутне како се прате донаторски конкурси и како конкурисати код државних фондова. Охрабрујућа су искуства јагодинске и сомборске библиотеке, које су (по слободној процени аутора текста) највештије у овом послу.
Последњи сегмент семинара се одвијао у просторијама Интернет-клуба Љиг. Тема је била „Интернет и библиотеке“.
Треба рећи да је материјал за семинар садржао и CD који уз програм садржи и малу е–библиотеку у којој су текст Закона о јавном информисању и текст уговора, упутство за писање пројекта корак по корак чији су аутори Chad T. Green и Yvette Castro-Green, као и актуелни конкурси.
Семинар је био прилика и за представљање књига. О монографији о Драгиши Васићу говорили су библиотекари Ратко Чолаковић и Мирко Марковић, а антологију Расцветни цветник, коју је приредио Мирко Марковић, представио је Гојко Тешић. Другог дана семинара библиотекари су походили и манастир Боговађу.
Овакав облик инструктаже библиотекара заслужује сваку похвалу. Разлози су многи. На овај начин се путем осмишљеног дружења, кроз колегијалну едукацију узајамно обогаћује личност библиотекара, а тиме снажи еснаф и унапређује библиотечка делатност. Корист би требало да буде обострана, како за библиотеку као институцију, тако за локалну заједницу у којој она делује, да би се у овом времену транзиције „лутајући путевима који воде у Рим, уз библиотеку лакше стигло у бољу будућност“.