Милорад Грбовић

1923–2003.

Пре годину дана у мојим рукама се нашла збирка песама Кавез, песника Милана Д. Милетића. У штурој биографији на крају књиге пише да је аутор рођен у Неготину, 1923. године. Пошто радим у завичајном фонду, тај податак беше довољан да почнем да трагам за подацима о Милану. Имао сам на располaгању опширнију биографију објављену у Лексикону писаца Југославије. Но, четврта књига Лексикона изашла је из штампе још 1997. године. Хтео сам да биографију допуним и проширим. Убрзо сазнајем да Милан више није међу живима. Живео је као пензионер у Београду, а ћерка Весна је негде у иностранству. Неискусан у истраживачком послу, као да сам се нашао пред великим зидом који не могу да прескочим. Остало је само да са „Кобиса” „скинем” библиографију, и готово. Нисам се мирио са тим. Нешто ме је вукло да наставим да трагам. И исплатило се. Као слагалица пред мојим очима откривао се живот једног дивног човека. Сазнао сам много, не само о Милану и Милетићима. Научио сам понешто и о Правди, Љубави, Истини, завирио мало у непозанте слике Неготина из прве половине прошлог века. На крају, научио сам нешто и о себи. Задовољство ми је да на страницама Бележнице пренесем део тих сазнања.
Порекло Милетића може да се прати још од времена књаза Милоша Обреновића. Њихов предак се звао Милета Милошевић, и био је Милошев ортак. Због некакве свађе са Обреновићима, 1821. г. одузето му је велико имање у Пожаревачком округу, а мало касније, за време Ђакове буне нестали су и Милета и Милошевићи. Преживео је само малолетни син Ђока. Он је пребегао из Србије, а када је одрастао и вратио се, покушавао је судским путем да поврати одузета имања. Због страха од Обреновића, променио је презиме и постао Милетић по оцу Милети. Имао је троје деце, ћерку Јелену и двојицу синова, Косту и Милана. Коста је умро као млад официр. Милан је рођен око 1848. године. Име Милана Милетића, судског практиканта у Пожаревцу, налазимо у списку претплатника на први часопис социјалистичког смера Преодница, објављеном у првом броју 1873. године. Четири године касније, 1877, у Горњем Милановцу, Милан ће се оженити Стаком Поњавић, ћерком Мијаила Поњавића, „бив. среског старешине”. И за Милана је опасно да помиње своје претке у време Обреновића и нерешених имовинских парница, па ће на изводу из Књиге венчаних, рубрике о његовим родитељима и години рођења остати празне. Венчани кум био је Радомир Путник, мајор.
Милан и Стака су живели у срећном браку и изродили деветоро деце, шест ћерки и тројицу синова. Подаци о годинама и месту рођења деце нису поуздани. Претпостављени редослед је овакав: Љубица, Радомир (1882), Драгомир (Крушевац, 1883), Драгиња–Гина (Крушевац, 1884), Вукосава–Вука (Крушевац), Наталија (Крушевац, 1887), Лепосава (Неготин, 1888), Милица–Мица (Неготин, 1890), Сава (Неготин, 1892). Милан је радио у Горњем Милановцу као судски писар, потом као судија у Крушевцу, а 1887. прелази у Неготин. У Неготину је провео пуних 13 година. Радио је као председник Првостепеног (окружног) суда у периоду 1889–1900. Потом је прешао у Београд. Умро је напрасно, у 57. години живота, 1905. године. Сломила га је смрт најстаријег сина Радомира 1903. године.
Током боравка у Неготину Милан је активно учествовао у политичком животу града. Припадао је Напредњачкој странци. Жар политичке борбе напредњака против либерала и радикала жестоко се распламсао крајем деветнаестог века у Крајини. И у буквалном значењу. Остало је забележено да су тих година у Крајини горели сењаци, штале и куће. Када су напредњаци освојили власт у Неготину, Милан је дошао на место председника суда. На следећим изборима су изгубили. У лето 1894. године, више од седамдесет грађана Неготина било је ухапшено и кажњено. Међу њима је био и Милан Милетић, председник Првостепеног суда, кажњен новчано са 150 динара и осуђен на 15 дана затвора. (Честе промене власти у Неготину последњих година показале су колико смо много напредовали за ових 11 деценија. Престали смо са паљевинама.)
Сва деца Милана и Стаке су школована, учили су музику и језике. Старије ћерке су се добро удале: Љубица за пуковника Илију Миладиновића (командант Марибора после 1. св. рата), Вука за Аћима Стевовића (један од оснивача и првих професора Политехичког факултета у Београду), Наталија је била учитељица, Мица је учила Уметничку школу у Београду, син Сава Трговачку академију. Изузетак је био син Драгомир. Био је брз и темпераментан, несташан, „црна овца” породице. По наредби оца судије, био је смештен у затвор, у самицу. Успео је да побегне. Једном приликом се, из обести, придружио радикалским демонстрацијама (а радикали су били жестоки политички противници очевим напредњацима) и био најгласнији у извикивању парола. Тако је добио надимак „Радикалац”, мада се политиком никад није бавио. После насртаја на професора, био је избачен из школе са забраном уписа у било коју школу у Србији. Да би му обезбедио било какву сигурност, отац га је дао на воскарско-лицидарски занат, а потом довео у Неготин, на периферију државе, где су већ живели и где је, радећи као судија, имао добра познанства.
Драгомир–Драги „Радикалац” се добро снашао у Неготину. Отворио је радњу и био способан трговац. И по томе се разликовао од породице. За кратко време купио је кућу и виноград у Бадњеву. Оженио се Неготинком Персидом–Пеком, рођеном Манојловић. Била је ћерка Анђела Манојловића, имућног трговца. Када је Анђел умро, породица је нагло осиромашила. Не желећи да живи од помоћи рођака, Пека је отишла код кума Милана Тодоровића Бечлије, обућара, и молила да је запосли. Није био обичај да девојке из добре куће раде, а она је седела у излогу обућарске радње, правила ципеле и била прва јавно запослена жена у Неготину. У том излогу ју је запазио и Драгомир. По мајчиној линији, Пека је била сестра од тетке Драгише Стојадиновића, комите, утемељивача војне кинематографије у нас и предратног посланика. Милетићи су живели у кући на углу, на почетку Дунавске улице (сада улица Стојанке Радосављевић). У тој улици, између два рата, становали су углавном чиновници, занатлије и богати трговци. Изродили су осморо деце. Деца су умирала као мала, преживела је само ћерка Десанка–Деса, рођена 1910. и најмлађи син Милан.
Милан Д. Милетић је рођен 26. 5. 1923. године. Основну школу и гимназију је завршио у Неготину. Много година касније, забележиће о себи: Ја сам син из градске породице, у мени је букнула вера када сам имао седам година, чак сам био једино дете које је у то време само ишло у цркву, па и кад је била празна, и чак сам за певницом читао и певао потребне делове…Када ме је у мојој четрнаестој повукла струја комуниста, постао сам скојевац, борац, сањар о једнакости и донекле и безверник све до моје осамнаесте године када је започео рат и када смо мало потом образовали борбени партизански одред… Комустичке идеје крајем тридесетих година међу средњошколском омладином у Неготину ширили су Тодор Бећирић и Миланова рођака Ксенија–Цица Стевовић, још као београдски студенти. Идеје о бескласном друштву и једнакости наишле су на плодно тле међу омладином увек спремном на бунт. Милан посећује родбину у Београду, посредством Цице упознаје се са комунистима и преузима пропагандни материјал (заставице са натписом „Бранићемо земљу” и часопис Младост), који касније растура међу неготинским средњошколцима. По завршетку студија, око 1939. Бећирићи прелазе у Неготин. Тодор је завршио медицину и у Неготину отворио приватну ординацију, а Цица је завршила филозофију, и по директиви бесплатно држала часове у Женској радничкој домаћичкој школи. У Неготин долази и Љуба Нешић, члан КПЈ, кога је Милан већ познавао преко Цице. Милан–Миле „Радикалац” постаје све активнији у ширењу и пропагирању комунистичких идеја. Одлази у Зајечар и растура летке приликом обележавања годишњице Тимочке буне на Краљевици. Када су 1938. године ухапшени ђаци после штра јка у пољопривредној школи у Буко ву, и затворени у затвору Среског начелства, а осталим ђацима из интерната забрањен излазак у град, Милан добија задатак да пренесе поруку Владимиру Шарановићу, организатору штрајка. Приметио га је жандар и ухватио га, али га је полицијски писар пустио. Одличан ђак, начитан и речит, Милан постаје једна од кључних фигура међу средњошколском омладином. Ипак, остаће забележено да је на крају седмог разреда школске 1939/40, полагао поправни испит из немачког језика. Од 1940. године води посебни скојевски актив Неготинске гимназије. Своје литерарне радове чита на заједничким седницама литерарних дружина средњих шко ла у Неготину. Управу заједничке литерарне дружине скојевци преузимају у своје руке у јесен 1940. У оквиру ње формирана је књижевна комисија, а Милан је њен председник. По директиви Љубе Нешића организовани су састанци и са радницима, обично у кукурузу или шипражју на периферији града, а Милан растура и загребачку напредну радничку штампу (орган УРС-а Тједник). Марта 1941. године полиција претреса кућу Милетића, али не налази ништа од компромитујућег материјала. Милан учествује у демонстрацијама 27. марта у Неготину. Заједно са школским другом Миланом Беширом, 15. августа 1941. напушта Неготин и одлази ка брду Алија где је сутрадан, 16. августа формиран Крајински партизански одред.
Као свршени матурант, искусан активиста и добар говорник, Милан је у одреду задужен за политички рад. Но, пракса и ставови које је по партијским директивама морао да заступа све више одступају од идеала које је имао. Испоставило се да су они који су пре рата били скаути већином пришли партизанима, а припадници соколског покрета отишли су у четнике. Школски другови су постали непријатељи. Договор о ненападању још је некако поштован, али се ужас грађанског рата могао наслутити.
После разбијања Крајинског партизанског одреда на Стеванским ливадама 29. септембра 1941, Милана и његовог имењака Михајловића је заробила немачка казнена експедиција. Сећање на непроспавану ноћ, док су чекали да буду стрељани, Милан ће, четрдесет година касније, записати. После неколико дана скривања у кући, Милана хапсе жандарми и са још 53 заробљеника одводе на железничку станицу. Пролазе близу куће и мајка Пека га види везаног, у ланцима. Но, на списку је 4 имена више и Милан остаје у Неготину, а транспорт са 50 заробљеника, уместо у Београд, бива упућен у Бор, где су сви обешени или стрељани. Хапшен је укупно седам пута. После четвртог хапшења, са групом од 40 заробљеника одведен је у Зајечар у Окружни затвор, а потом, фебруара 1942. у логор. У зајечарском логору су га саслушавали Немци, са добро припремљеном документацијом. Имали су чак и његову фотографију. И он, као и сви заробљени, добро се држао на саслушању. Мало је теже реконструисати његово кретање после логора у Зајечару, али се зна да је илегалисао и бивао хапшен и у Београду. Крај рата је дочекао у логору Најрупин на северу Немачке.
У Београд је стигао тек у лето 1945. године. Мајка Пека је умрла 1944, а отац Драги, предратни трговац, имућан, био је већ ухапшен, а виноград у Бадњеву одузет. Осуђен је на две године затвора и принудног рада. Од Милана, предратног скојевца, првоборца и логораша тражено је да се јавно одрекне оца. Није пристао. Уследила је, убрзо, Резолуција Информбироа и ново искушење. Бројни другови су већ били на Голом отоку. После вишесатног чекања, примио га је Крцун, лично. Но, Милан више није волео Стаљина. Није више волео ни Тита. Волео је само још Мају Семенич, студенткињу медицине, Словенку. Венчали су се 1949. године, а две године касније добили су ћерку Весну.
Милан је у Београду завршио Правни факултет (1945–1951). Променио је више радних места, али је највише радио као адвокат. Адвокатуру је волео и до смрти се представљао као „адвокат у пензији”. Био је одличан кривичар, али свој рад није умео да уновчи. Добро је познавао људску душу и успешно бранио своје клијенте. Једном приликом је своје једино одело поклонио оптуженом да би овај изгледао пристојно пред судијама. Крунослав Спасић, докторант са Сорбоне и Миланов пријатељ још из гимназијских дана (Крунослављев отац Јован био је директор Учитељске школе у Неготину), испричао ми је и следећу анегдоту:
Миле „Радикалац”, диван човек и добар говорник, убедљив у јавном наступу, имао је необичан стил одбране. Једном је, у жару одбране оптуженог за убиство таште, упитао судију: Па, друже судија, зар је грех убити ташту?
Увек је живео скромно, па тако сâм наводи да је, неко време, живео у монтажној кућици, а кад му се материјално стање мало поправило, купио је најјефтинији ауто на свету – фићу. Још током долазака у Београд пре рата, и касније, током скривања и илегалисања, стекао је бројна познанства. Много пута гледајући смрти у очи, научио је да цени живот и видео је само лепоту у свему и у свакоме. Био је дружељубив, шармантан, добар говорник и имао велики круг пријатеља. Позната је четворка пријатеља који су заједно стасавали и дружили се: Милан Милетић, Владета Јеротић, Мија Павловић и Љуба Рајчевић. Дружио се са књижевницима Слободаном–Бодом Марковићем, Васком Попом, Миодрагом Булатовићем, Весном Парун, Михизом, Драгишом Витошевићем, Зораном Глушчевићем, са уметницима Пеђом Милосављевићем, Ољом Иваницки, Павлом Вујисићем, са владикама Иринејом Буловићем, Атанасијем, Амфилохијем и Артемијем. Са Добрицом Ћосићем се познавао још из средње школе (Добрица је био ученик Пољопривредне школе у Букову). Најближи пријатељ током каснијег, зрелог периода био му је композитор Енрико Јосиф.
Средином педесетих година прошлог века, Владета Јеротић одводи своја три пријатеља у манастир Ћелије код Оца Јустина Поповића. Беше то време када није било препоручљиво одлазити у цркву и када су богослужења обављана у присуству само два-три човека. Тај мали круг људи Милан назива „последњом одбраном Београда”, а престоницу Србије приказује у једној реченици: Малопре сам бацио поглед на две трећине Београда, и видим само једну грађевину која се нова диже, а то је Централни затвор. Од тада, Милан редовно посећује Јустина у Ћелијама. Све чешће са собом води и своје бројне пријатеље које упознаје са Јустином. Јустин посећује Милана када долази у Београд на заседање Светог Синода. То су иначе била једина путовања која су му власти дозвољавале, јер овај монах беше у некој врсти притвора. Као што су Милана волели пријатељи и радо се код њега окупљали, волели су га и свештеници и монаси. Вреди напоменути да се 31. јануара 1973. године, на дан св. Атанисија Великог, крсној слави Милетића, поред пароха, без Милановог аранжирања, што самостално, што са Оцем Јустином нашло код мене седам црномантијаша. Поред сусрета и разговора, значајна је и преписка коју је водио са Јустином. Милан је био у Ћелијама и на дан Благовести, 1979. године, када се, после тачно 80 година, на дан када се и родио, упокојио Ава Јустин. Своје утиске о разговорима са Јустином, а утисци су једино што остаје и после сазнања, Милан је написао у књизи Заљубљен у Христа, коју су објавили Задужбина Аве Јустина „Свети Јован Златоуст” и Манастир Ћелије 2002. године. Када су људи почели да добијају пасоше и путују у иностранство са групом академика и јавних радника, Милан путује на Свету гору и први пут посећује српски манастир Хиландар. У Хиландар је одлазио и касније и био повлашћени гост.
Литерарни рад, започет у гимназији, Милан је наставио до краја живота. Писао је много, а објавио мало. Сваког дана би написао по сонет, ту строгу песничку форму. Поред великог броја рукописа, много радова је оставио и у компјутеру. Први објављени рад је приповетка „Мрак није потпун”, објављена у часопису Млада култура 1956. године. Поред тога, песме и приповетке објављивао је у Књижевним новинама, НИН-у, Југословенској адвокатури, Дуги, Политици. Доста текстова је објавио у Православљу. Текстове је објављивао и под псеудонимом М. Веснић. Прву збирку песама Кавез објавио је 1967. године. Аутор је и првог савременог романа о Светом Сави – Извори. Није био члан Удружења књижевника Србије.
Милан је у Неготин долазио ретко. Отац Драги је умро 1961. године, кућа у Дунавској је продата. Родбине више није имао, материјално стање је увек, како каже, било критично, а Неготин далеко. Ипак, волео је да прича о граду у коме је одрастао и да одавде узима карактере за своје романе. По посвети на поклоњеној књизи види се да је, вероватно последњи пут, у Неготину био у мају 2001. г, када је даривао Храм Свете Тројице. У објављеној грађи о предратним скојевцима и Крајинском партизанском одреду помиње се мало, увек некако узгред.
После 13 година брака, развео се са првом супругом Мајом. Остали су добри пријатељи, а 1963. године оженио се Загорком. Венчао их је Отац Јустин. Олга–Олика Радовић, академска сликарка, урадила је портрете Милана и његове породице. Када је Олга умрла, сахрањена је у манастиру Ћелије, а Милан је био извршитељ њеног тестамента. Супруга Загорка је умрла 2000. године, Милан 25. октобра 2003. и сахрањен је у манастиру Ћелије. Монахиње манастира су у знак сећања на овог дивног и дубоко верујућег човека и искреног пријатеља уредиле спомен-собу у којој чувају његову заоставштину. Милан је, за живота, написао и свој уметнички тестамент који, на страницама Бележнице, први пут дајем читаоцима на увид.
Ћерка Весна живи у Словенији и захвалан сам јој што ми је, дајући ми на увид породичну документацију, и препричавајући успомене на оца, несебично помогла да довршим овај текст.
Библиографија објављених књига Милана Д. Милетића:
1. Кавез, Београд 1967.
2. Велики концерт, Велика Плана, 1975.
3. Бројанице Светог Саве, Крњево, 1980.
4. Бројанице Светог Саве : повест о љубави, Нови Сад, 1997. (2. исправљено изд.)
5. Извори : роман о Немањи и Светом Сави, Београд, 2000.
6. Извори : роман о Немањи и Светом Сави, Сланци, 2002. (2. допуњено изд.)
7. Заљубљен у Христа, Београд; Ваљево, 2002.
Заступљен је и у следећим књигама:
1. Отац Јустин у песми, (б.м.;б.и.), 1979. (Јустин Поповић / Милан Д. Милетић)
2. Хелен Келер, Моја религија, Београд, 1988. ( аутор додатног текста)
3. Лепа Ђорђевић, Лирске заповести, Београд, 1995. ( аутор поговора)
4. Хелен Келер, Моја религија = My Religion, Београд, 2001. (аутор предговора, редактор)
Литература:
1. Божидар Благојевић, Неготин и Крајина : 1941–1944, Неготин, 1988.
2. Ђорђе Божиновић, Неготински сокаци, Неготин, 1987.
3. Станоје Динкић, Неготин, његове улице и тргови, Неготин, 2002.
4. Лексикон писаца Југославије. Књ. 4, М-Њ, Нови Сад, 1997.
5. Извештај за школску 1939/40. годину, Неготинска гимназија, Неготин, 1940.
6. Неготинска гимназија : 1839–1989, Неготин, 1989.
7. Милан Перић, Неготин и Крајина : раднички покрет од 1871. до 1941. године, Неготин, 1973.
8. Андрија Раденић, Социјалистички листови и часописи у Србији : 1871–1918, Београд, 1977.
9. Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина : од 1859. до 1940. године, Неготин, 1980.
10. Развитак, бр. 6, Зајечар, 1963.
Необјављена грађа:
1. Стенографске белешке са састанака Историјске групе за писање историјата НОБ Крајинског среза, одржаних 22, 23, 24. новембра 1954. у Неготину.
2. Стенографске белешке – подаци о покрету у Неготинској Крајини дати на састанцима у Историјском архиву од 9 до 15. јула 1956.
3. Приватна документација породице Милетић.

Стеван Молнар

Према опсежним истраживањима професора Габора Толнаија, великог мађарског песника, заточеника борских радних логора из времена Другог светског рата, Миклоша Раднотија су убили припадници мађарских фашистичких формација, 9. новембра 1944. године, у близини села Абда, на крајњем северозападу Мађарске. Дакле, пре равно шездесет година, одмах након Раднотијевог мучног повратка из борског радног логора.
Великана мађарске поетске речи у борске логоре довело је његово порекло. Рођен у Будимпешти, у породици мађарских Јевреја, непосредно након рођења је остао без породице: на порођају су му умрли мајка и брат близанац, а убрзо је остао и без оца. Бригу о њему преузео је ујак, фабрикант, наменивши му судбину канцеларијског службеника. Он се томе отео, завршио је студије књижевности и већ се у раној младости почео бавити поезијом.
У својој докторској дисертацији Песник и смрт, пок. академик Имре Бори помно трага и прати Раднотијев песнички развојни пут. Сазнајемо да је већ 1930. године млади Радноти, у својој 21. години објавио прву збирку песама Пагански поздрав. Песме ове збирке су идиличне, пуне радосног доживљавања младости и лепоте природе, мада се јављају и песме тамнијих тонова – сећања на трагичну судбину његове породице.
Наредна збирка Песме нових пастира доводи га у сукоб са властима, те је забрањена.
Након тога настаје период Раднотијевог песничког сазревања и трагања за новим формама изражавања, али и богатог свестраног ангажовања у широкој лепези културних догађања.
Већ 1933. године у збирци Млад месец објављује песме које указују на зрелост његовог поетског духа. Он предосећа долазак фашизма и то јасно каже у стиховима песме „Као бик”:
Живим сад као бик
али бик који устукне
на сред зрикавчеве ливаде
и високо оњуши ваздух.
Осећа да се у шумама
планинским зауставила
кошута, ћули уши одскаче
с ветром који шиштећи
доноси мирисе
вучјих
крда
Иако свестан да долази време реалне опасности, Миклош Радноти за то не хаје. Он наставља своју ангажованост и на плану преводилаштва. Читаву плејаду знаменитих песника преводи са француског, енглеског, немачког и латинског.
У збирци Само ходај на смрт осуђени већ се назире његова потпуна свест о томе да управо наступа период у коме ће за њега доћи време тешких искушења, патњи, па и опасности по сам живот.
Објављивањем збирке Стрмом стазом почиње време његовог континуираног успона до највиших песничких висина. Овом збирком он је дефинитивно стао уз раме са великанима међуратних мађарских песника. То му ни тада нико није оспоравао, али га ни чињеница да је признат песник није спасила од зле судбине. Још се мора поменути и један његов лирски прозни текст „Месец близанац”, који је производ његових унутрашњих дилема, у којем је себи приписао кривицу за смрт својих најближих.
У Мађарској су у то време већ увелико на делу прогони Јевреја који бивају одвођени на принудни рад. И Миклош Радноти је у два маха био упућиван на принудни рад где је обављао најтеже физичке послове.
У мају 1944. године, непосредно пре но што је депортован у Бор, написао је своју последњу песму као слободан човек. То је позната његова песма под називом „Одломак”, а која почиње стиховима:
У такво сам време живео на земљи
кад човек беше тако ниско пао
да је својевољно, страсно без наредбе клао…
Песму је потписао 19. маја, а пет дана касније одведен је у сабирни центар у Вацу, одакле је, у запечаћеном фургону, шест дана касније, стигао у Бор, у централни логор „Берлин”. Уз још 401 свог сапатника који су, попут њега, осуђени на принудни рад, ускоро бива пребачен у удаљен логор „Haedenau”, у планинама изнад Жагубице. Ту је, у најтежим и понижавајућим условима, створио своје ремек-дело, последње што је написао у свом кратком животу.
Нема поузданих података како је доспео до једног нотеса са ћириличним написом „Авала 5” у коме је на првом листу исписао истоветну поруку на пет језика: мађарском, српском, немачком, француском и енглеском. Она гласи:
Овај нотес садржи песме мађарског песника Радноти Миклоша.
Он моли налазника, да истог пошаље на адресу свеучилишног
професора Ortutay Gyula Budapest Horánski u. l. i.
Већ у јулу месецу, у бележницу уписује своју прву песму „Седма еклога”. Поред потписа још стоји: Lager Heidenau у планинама изнад Жагубице. Убрзо настају још четири песме: „Писмо жени”, „Корен”, „A la recherche…” и „Осма еклога” која је потписана 23. августа 1944. године.
У то време, деловање домаћих партизана је постало исувише опасно по Немце и мађарске чуваре, па су удаљени логори из околине Жагубице евакуисани у Бор. Током тог повлачења, 30. августа 1944. године, Радноти је написао своју прву „Разгледницу”.
У логору у Бору Миклош Радноти је написао засигурно једну од најлепших својих песама – „Усиљени марш”. Песма је потписана 15. сепетмбра 1944. године.
Након тога, ова група логораша, међу њима и Радноти, пешице је спроведена у немачке логоре смрти. У том паклу, у таквим немогућим околностима, песник је смогао снаге да напише још три песме: „Разгледницу” (2), „Разгледницу” (3) и „Разгледницу” (4). Последња, „Разгледница” (4), написана је у месту Сенткираљсабадја (Szentkirályszabadja), 31. октобра 1944. године. Девет дана касније, Миклош Радноти је убијен метком у потиљак.
Након ексхумације и проналаска нотеса са песмама, 1971. године је у издању Magyar helikon-a, на мађарском језику, објављена збирка од 10 песама Миклоша Раднотија, под називом Борска бележница (наслов оригинала: Radnóti Miklós: Bori notesz). То издање ускоро достиже највиши степен интересовања књижевне јавности, како у Мађарској, тако и у многим земљама Европе. Песме су превођене на румунски, италијански, португалски, бугарски, хебрејски.
На српски језик Борску бележницу је превео Данило Киш и она је, као двојезично (мађарско–српско) издање, објављена у Бору 1979. године. Издавачи су били Народна библиотека Бор, Књижевна омладина Бор и Самоуправна интересна заједница културе Бор.
Упоредо са представљањем овог издања, на годишњицу рођења аутора Борске бележнице, на обали Борског језера је 5. маја 1979. године откривен бронзани споменик Миклошу Раднотију, рад веома цењеног вајара Имреа Варге. Споменик је био поклон владе Мађарске. Убрзо се показало да су сви ови догађаји везани за Борску бележницу утицали да борска културна средина, а и сам град у целини, прихвате песника као свог. Било је веома значајно то да се Бор из „културне провинције” преселио на место веома значајних књижевних дешавања. Довољно је само се сетити „Борских сусрета балканских књижевника”. Место на коме се споменик налазио незванично је добило име „Рт песника”.
На „Рту песника” споменик је стајао пуне двадесет две године. Међутим, у ноћи између 30. сепетмбра и 1. октобра 2001. године, дивно дело великог скулптора је нестало да никада не буде пронађено.
На књижевној вечери посвећеној том неславном догађају, г. Драги Тасић је прочитао свој дирљив есеј необичног наслова: „Тарталом – садржај душе вандала”. То није био класични вандализам. Било је то нешто много горе – скулптура је украдена (и вероватно истопљена у некој од илегалних ливница – прим. ур.).
Оформљен је иницијативни одбор са задатком да се испита могућност поновног изливања споменика и постављања на неко безбедније место.
Данас смо сведоци да су напори уродили плодом. Не 9, већ 8. новембра 2004. године, на платоу Дома здравља, уз мало конфузну организацију, откривен је новоизливени споменик са тек једва приметним разликама у нијансама и неким детаљима у односу на претходни, украдени.
На крају, цитираћемо део изузетно надахнутог текста са позивнице за овај значајни догађај: Живећи дуго у уверењу да ствари које нестану, нестану заувек, постајемо сведоци чуда каква само људска племенитост и доброта могу да изнедре. Ствари и обележја неупоредивог значаја за нас, поново се враћају и освањују у нашој средини у још чудеснијем симболичном смислу и значају.
То је суштина и наших схватања.

Ана Јанковић

О руднику бакра у Бору између два рата опширно је писано у претходним бројевимаБележнице. У то време, у „златно доба”, како су га називали борски рудник је био у власништву француског капитала. Све је било подређено производњи бакра, а Бор је постао један од највећих произвођача бакарне руде у свету. За само насеље то је много значило: захваљујући развоју рудника и расту производње, у Бор су се сливале реке људи у потрази за послом и зарадом. Од мале, забачене рударске колоније, настајао је модеран и индустријски град.
Све је то, међутим, имало и своју тамну страну. У то време, у свету је владала велика економска криза која није заобишла ни предратну Југославију. И у Бору је владала велика незапосленост, а радни (и животни) услови радника који су имали запослење били су готово неподношљиви. Са друге стране, производња бакра је расла, истовремено загађујући и уништавајући летину околних села.
У тим временима тешким за борске раднике и земљораднике из околних села, у Бор је у лето 1934. године дошао Ђорђе Андрејевић Кун, сликар и револуционар. Као сведочанство Куновог боравка у Бору настала је његова чувена мапа графика „Крваво злато”, прва од четири које су настале у његовој десетогодишњој графичкој активности.
„Крваво злато” је врста „романа у дуборезу”, урађеног по угледу на радове Франса Мазарела, белгијског графичара. То је серија гравира које у редоследу чине једну приповест, јединствену целину. На њима се могу видети напуштена имања, сељак који проклиње рудник који му је затровао земљу од које је живео; сељак је принуђен да ради у руднику -узима рударску лампу; потом следе призори из јаме и топионице, крај пламених пећи, потом у кругу породице уз сиромашан обед; слика експлозије топионичке пећи, сахрана погинулог радника; незадовољни и огорчени радници, окупљени у топионичком кругу; следе слике богаташких забава и пријема, кабаретских представа и свега онога у чему уживају малобројни богати; радници покрећу штрајк који се завршава стрељањем једног учесника.
Потпуно је јасан документарни карактер графика „Крваво злато”. Приказани су сви социјални и културолошки сегменти присутни у Бору 30. година прошлог века: староседеоци (сеоско становништво), који, због димом и прашином из рудника, уништених усева бивају принуђени да раде у руднику, радници рудари и топионичари, који као јефтина радна снага раде за страног капиталисту, рударска постројења, богати и сити страни експлоататори који, у истом том сивом и загађеном насељу, живе један сасвим други живот, потпуно одвојени од рударске колоније, склоњени иза зидова Француске касине.
Све то је видео Ђорђе Андрејевић Кун и његова мапа графика и није у то време имала други циљ до да буде средство пропаганде, најподеснији облик изражавања у борби за обесправљене.
Двадесет осам графика које чине мапу „Крваво злато” власништво су Ликовне збирке Музеја рударства и металургије у Бору од 1951. године. На основу ознаке 1-10, која стоји у левом доњем углу сваке графике, сматра се да су графике из мапе „Крваво злато”, којима разполаже музеј, први отисак из серије од 10 отисака које је радио сам Ђ. А. Кун у свом стану у Београду, на преси коју је лично израдио. Осим ових 10 (првих отисака), направио је још 250 примерака, али у штампарији Јована Лукса у Старом Бечеју, 1937. године.
У Бору је дело Ђ. А. Куна „Крваво злато” било излагано три пута: као прва поставка музеја у оснивању 1951. године (у просторијама бивше кафане „Весели рудар” Симе Јовановића), затим 1979. године у Музеју рударства и металургије (аутор изложбе је кустос музеја Душан Кабић) и ове, 2004. године (аутор изложбе је историчар уметности Јелена Милетић), поводом 100. годишњице рођења Ђорђа Андрејевића Куна и 70. годишњице од његовог боравка у Бору када су и настали цртежи на основу којих је он сачинио мапу графика „Крваво злато”.

Кратка биографија

Ђорђе Андрејевић Кун је рођен 31. марта 1904. године у Пољској. Основну школу је завршио у Берлину, штампарски занат у Београду, где се његова породица 1914. године преселила по избијању Првог светског рата. Упоредо са тим завршио је и четири разреда гимназије, а потом и уметничку школу у класи професора Љубомира Ивановића, Петра Добровића и Милана Миловановића. Дипломирао је 1926. године, након чега је боравио у Милану, Фиренци и Риму обилазећи сликарске школе и галерије. Годину дана провео је у Паризу. На конкурсу за грб града Београда 1933. године добио је прву награду. Учествоваоје у шпанском грађанском рату, а од 1941. године и у НОБ-у. У Јајце је стигао као илегални партијски радник 1943. године. На Другом заседању АВНОЈ-а, 29. 11. 1943. г. изабран је за члана Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, а затим за члана Привремене народне скупштине Демократске Федеративне Југославије и члана Законодавног одбора Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије 1944. године.
Одлуком Комитета за културу и уметност Владе ФНРЈ, 1947. г. му је додељено звање мајстор-сликар. Године 1950. изабран је за дописног, а 1958. за редовног члана Српске академија наука и уметности. Од 1956. до 1960. године био је председник Савеза ликовнихуметника Југославије, а од 1960. до 1963. године ректор Уметничке академије у Београду.
Умро је 17. јануара 1964. године у Београду.

Весна Тешовић

Бор је млад град. У светлу те младости лакше можемо посматрати свеколике аспекте живота јер временска дистанца није велика.
Први завичајни књижевни стваралац кога бележи Библиографија борског књижевног стваралаштва 20. века је Драгољуб П. Илић. Он је са својом супругом, учитељицом Дивном, дошао у Бор 1906. године да образује и васпитава ученике у борској основној школи. Његово име налази се и на списку истакнутих учитеља Бора и околине из 1921. године али, највероватније, убрзо потом са породицом одлази у Београд. Драгољуб П. Илић је био свестрана личност „одличан познавалац школских питања, љубитељ књиге и уметности, посебно наклоњен музичком стваралаштву”.¹ О његовом преданом раду сведочи на својствен начин и Српска библиографија у чијој се четвртој књизи налазе 143 библиографска записа књига које је Драгољуб П. Илић објавио.² То су пре свега декламатори, уџбеници и приручници за наставу музике, историје, српског језика и познавањe природе.
За ову библиографију занимљиве су две његове књиге штампане 1918. и 1919. године. Прву чине два садржајно самостална рада: „Изгнаник”, емотивна, лирска проза, и приповетка „Свете жртве”, а друга књига носи назив Изгнаничке песме. Књижевно стваралаштво Д. П. Илића и мотивски и емотивно одредило је родољубље и трагизам Првог светског рата, а специфичну, борску боју носи последњи циклус Изгнаничких песама „Рудари”.
Из периода до Другог светског рата датира и књижевно појављивање Драге С. Јанковић. Драга је рођена сестра Владимира Ђорђевића, пионира етномузикологије у Србији, и чувеног етнолога Тихомира Ђорђевића. Рођена је у Брестовцу 31. 12. 1872. године где је провела прве две године живота. У њеној рукописној заоставштини налази се роман Маћија, разне приповетке и мемоари, а 1928. штампана је Драгина приповетка „Деца” која је 1927. била награђена на конкурсу Уметничког одељења Министарства просвете.³
Посебно истакнуто место у Библиографији борског књижевног стваралаштва припада и Стевану Живадиновићу (1908–1993). Рођен је у породици путујућих лекара која се 20. новембра 1908. затекла у Бору. Иако су се убрзо одселили, Стеван је именом града у коме се родио употпунио властити идентитет и својим уметничким деловањем целом свету се представио и оставио неизбрисив траг као Ване Бор. Бавио се пре свега визуелним медијима (сликарство, фотографија, филм), акустиком и афирмисао се као експериментатор на пољу надреализма. Међутим, не мање значајан је његов књижевни рад. Када се 1929. у Београду конституисао надреалистички покрет, међу тринаест стваралаца који су му приступили био је и Ване Живадиновић Бор. Његова књижевна дела су највећим делом расута по домаћој и страној периодици. У Поезији надреализма у Београду 1924–1933 (Београд, Рад 1980) објављена су два аутоматска текста и две песме, а захваљујући прегаоцима Музеја савремене уметности у Београду, 1990. године објављене су две књиге које представљају и тумаче Ванетову надреалистичку поетику и дају потпуни увид у интелектуални ангажман Стевана Живадиновића Бора.4
Период Другог светског рата, када је реч о хронологији настанка дела, обележава Борска бележница. У то време, Бор је један од највећих радних концентрационих логора на Балкану и у њега, заједно са хиљадама Мађара и мађарских Јевреја, као принудни радник у руднику доспева Миклош Радноти (1909 – 08.11.1944), песник и филозоф. У борском логору задржава се само три месеца (од 1. јуна 1944. до 21. августа 1944. када је почело повлачење логораша), а сву физичку бол и духовну патњу претаче у стихове којима изражава елементарно људско достојанство. Када је после рата вршена ексхумација лешева из масовне гробнице у селу Абда у Мађарској, у џепу панталона леша идентификованог као Миклóс Раднóти нађена је свеска са натписом „Авала 5”. На првој страни Радноти је на пет језика (мађарском, српском, немачком, француском и енглеском) написао: „Овај нотес садржи песме мађарског песника Миклоша Раднотија”.5 Бригом тадашњег управника Народне библиотеке Бор, Томислава Тешовића, Bori notesz се појавио и на српском језику.
Послератни период, када се у град сливају хиљаде људи да би радили у руднику, има своје карактеристике у развоју културе. Почетком 1946. отвара се књижара „Култура” а културне делатности синдикалне организације Борског рудника биле су значајне не само за Басен, него и за цео град и простор Тимочке крајине.
Иако се прва штампана књиже вна дела борских стваралаца појављују почетком шездесетих година, овај „празан” период употпуњавају специфичне форме као што су усмене новине, зидне новине и тзв. „црвени кутићи”. Њиховим посредством тадашња јавност се упознавала са књижевним радом Душана Брекића, Стеве Протића, Вјерка Аничина и других. Они су читали своје песме, репортаже и козерије, а омиљена форма био је „врабац” у коме су кроз стихове осликавали тадашње негативне друштвене појаве. „Црвени кутићи”, као посебна одељења где се читала штампа и књиге, били су места за одмор и релаксацију. Временом су интензивније снабдевани књигама и постали су претеча библиотека у оквиру погона рудника.6
Континуитет у књижевном стваралаштву Бора, не само када је реч о штампаним публикацијама већ и о некаквом јавном животу у граду бакра, може се сигурније пратити од 1960. године. У то време, као новинари у град долазе Рајко Чукић, већ афирмисани песник, и Божидар Милошевић који је објављивао песме у неким београдским листовима. „Рајко Чукић је био иницијална каписла која је покренула борске песнике”.7
Поштоваоцима лепе речи, било да су конзументи или ствараоци иде на руку и то што је у јулу 1961. у адаптираним просторијама хотела „Турист” отворена, за тадашња времена, модерно опремљена Централна градска библиотека.8 Она својим активностима постаје значајан креатор опште културне климе у граду. Током шездесетих, библиотека је имала осмишљен програм презентација актуелних књижевних токова, организоване су вечери македонских, босанскохерцеговачких, косовских, војвођанских, црногорских и осталих југословенских књижевности. У оквиру књижевних вечери гостовали су Данило Киш, Оскар Давичо, Бранко Ћопић, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Десанка Максимовић, Мира Алечковић, Душан Баранин и многа друга велика имена домаће литературе.9 Библиотека утиче на то да се оснује „Друштво пријатеља књиге” које би окупљало литерарне ствараоце Бора, али и оне који воле књигу.10 Активност Друштва згаснула је под велом заборава, писаних докумената о њему нема, а пратећи написе у Колективу и Борским новинама из шездесетих година, можемо закључити да је Рајко Чукић емисар поетске речи на већини манифестација. Јавности су на страницама локалне штампе представљени радници – песници Мирољуб Голуб11 и Стево Протић.12 Пошто је у тој деценији Бор и саобраћајницама боље повезан са метрополом, бележена су гостовања тада афирмисаних књижевника, али и оних младих чија ће пуна афирмација уследити касније. У локалној штампи, природно, много више места заузимају све остале теме, јер град у том периоду интензивно расте, што је последица снажног рада РТБ-а, а таква догађања имају приоритет у медију. Прати се рад библиотеке, додуше периодично и више манифестационим поводима. Помињу се позоришна гостовања, концерти забавне и народне музике и филмске пројекције. Ако је судити по томе како Колектив прати филмски репертоар може се закључити да о културно–забавном животу грађана највише брине управо предузеће за приказивање филмова „Рудар”. Могу се наћи и занимљиви критичко аналитички текстови: „Како да књига буде свачија” (9. 10. 1962), „Против културног примитивизма” (2. 8. 1963), „Културно забавни живот на испиту” (23. 10. 1964). Али, спомињања локалног књижевног стваралаштва, изузевши већ поменуте часне изузетке, не постоје.
Међутим, о животу не мора да се пише да би се потврђивало да он заиста постоји. Књижевно стваралаштво јесте плод интимних тренутака испуњених унутарњим немирима, грозницом мисли или светлим надахнућима, али своје дарове показује углавном стидљиво, што оку правог поклоника лепе речи не може да промакне. Крај шесте деценије обележиће самостална књига Јована Павловића Кише (Багдала, Крушевац, 1969) и клуб „Еутерпина деца”. Од тада је могуће боље пратити књижевни живот града који је за своје „опипљиве” последице имао листове, штампане зборнике и књиге индивидуалних аутора.
„Еутерпина деца” родила су се почетком марта 1969. године у главама Милете Кузмановића и Мирослава Јовановића. Они позивају своје пријатеље, љубитеље лепе речи, углавном ученике Гимназије и Индустријске школе и 20. марта формира се Клуб младих уметника „Еутерпина деца”. Први чланови Клуба, по речима Мирослава Јовановића, били су: Босиљка Филиповић, Звездан Манојловић, Ђорђе Рех, Верица Радосављевић, Лела Павковић, Јелица Кожукар, Ирена Милошевић. Под тим именом делују до новембра када постају Књижевни клуб Бор. Литерарни рад чланова Клуба остао је забележен у књижевном листу Медитације чији је први уредник била Лела Павловић и који је штампан гештетнером. У 1969. излазе два броја Медитација, а 1970. четири, да би на предлог Жарка Пешића лист променио име у Бакарна река. Наредне две године (1971. и 1972) у седам бројева Бакарне реке улили су се стихови и прозне форме борских литерата.13 Многи од њих своју афирмацију потврђују ван Бора у тадашњој периодици.14 Своје песме објављују у младомајским зборницима које издаје Дом омладине у Зајечару. Сам Књижевни клуб има снаге да 1972. изда свој први зборник Песму бакарне реке. Лист Бакарна река доживео је класичну судбину многих у српској периодици. Иако 1973. својим појављивањем прераста гештетнер и штампа се у Штампарско-издавачком предузећу Бор с намером да буде тромесечни лист за књижевност, уметност и културу, Књижевни клуб је имао могућности да објави само један број. Исто се десило и у 1974, а онда је Бакарна река усахла. На Завичајном одељењу чувају се записници са састанака Књижевног клуба од 1972. до 1974. које је потписивала Наталија Србуловић. У њима нема ни речи о томе зашто је Бакарна река престала да излази, али зато откривају много тога другог. Књижевни клуб је функционисао по строго одређеним правилима. На састанке се морало редовно долазити. Уторком су читани и коментарисани радови чланова, а четвртком су биле теме из књижевности како би се младе литерате училе естетици и књижевно–критичком промишљању. Од чланова клуба се очекивао марљив рад, стална друштвена ангажованост, редовност и поштовање личности рада других чланова. Функционисала је и институција другарске критике и самокритике. Њихов рад је изгледа био под будним оком органа власти који су „оцењивали” вредност поезије. На пример, збирку Милоја Ђуришића судија за прекршаје је одбио да прегледа. Али, и поред свих тешкоћа, млади ствараоци бивају гости и домаћини многим књижевним клубовима у Србији, оглашавају се у седамнаест зборника, а појављују се и самосталне збирке песама Јована Павловића, Кадрије Шаиновића, Стева Протића. Чланови књижевног клуба се труде да приближе своје стваралаштво што ширем кругу људи. Обилазе погоне борских радних организација и у паузама читају радницима поезију.15
Још 1969. у Шарбановцу, под будним оком Милена Миливојевића и Слободана Ж. Ракића, тамошњих наставника и књижевних стваралаца, почиње да излази ђачки лист Јасмин. Најпре у гештетнер техници, за поптребе школе, као један од начина да се стимулишу млади таленти и да се код њих негује чистота стила и књижевног израза, Јасмин ће у седамдесетим годинама прерасти Шарбановац и себе самог и постаће лист борских основаца. Маја 1974. по одлуци главног жирија Политике, кога су чинили Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Десанка Максимовић, биће проглашен најбољим дечијим листом свих „наших народа и народности”16. Велики број ученика, који су прошли „Јасминову песничку школу” Милена Миливојевића у наредној деценији представиће се својим самосталним збиркама. Почетком седамдесетих, библиотека се налази у саставу Дома културе и та несамосталност и материјална зависност битно утичу на стагнацију у раду. Средином 1973, управник постаје Томислав Тешовић, у борској средини већ доказани културни посленик и изузетан љубитељ и познавалац књиге. Он управља библиотеком до 1980. и у том периоду библиотека поново постаје значајно извориште културе и центар културне комуникације у граду. Посебно делотворно за снажење читалачких навика суграђана и формирање књижевног укуса и књижевних критеријума било је оснивање Клуба читалаца. Борани су у библиотеци могли под врло повољним условима куповати актуелне књиге разних издавача и тако богатити властите библиотеке. Такође, у библиотеци су се релативно често могли срести са тада најпризнатијим књижевницима.17 Библиотека постаје место окупљања чланова Књижевне омладине Бора. Постаје место са којег пулсира лепа реч у најразличитијим облицима, што је морало имати утицаја на локалне књижевне ствараоце свих генерација, а посебно на младе.
Када је 10. новембра 1976. основана Књижевна омладина Бора (КОБ) настаје интензивније окупљање младих литерата. Својим деловањем ова организација обојиће и осамдесете године. КОБ ће у периоду од 1976. до 1986. бити издавач шест зборника поезије у којима ће, поред оних већ потврђених песника, своју афирмацију стицати и нова генерација. У издању КОБ-а појавиће се и три књиге индивидуалних аутора (Борска бележница Миклоша Раднотија, Лијепи грешник Марка Војводића и Скок преко коже Јована С. Митровића). Оваква жива активност имала је за своју последицу и то да је Књижевна омладина Бора 1979, 1982. и 1986. добила признање „Смели цвет” као најбоља књижевна организација у Србији.18
Октобра 1985. Бор је био домаћин Октобарских песничких сусрета Књижевне омладине Србије. За најбољег песника установљена је награда „Миклош Радноти”. Учествовало је тридесет младих песника из дванаест градова целе Србије, а поред њих и они већ афирмисани: Драган Колунџија, Зоран Вучић, Рајко Лукач, Србољуб Илић и Живко Николић. Три дана су Борани могли бити сведоци песничких догађања не само у библиотеци, већ и у месним заједницама и радним организацијама, а поетски караван обишао је и околна села Злот и Шарбановац.19
Народна библиотека Бор ће 1986. године покренути програм који својим садржајем и утицајем превазилази библиотечке оквире. То је Мајски сајам књига. Тај први сајам окупио је шездесет излагача из целе тадашње Југославије и, наравно, био прилика за упознавање са најновијим стваралаштвом Танасија Младеновића, Жике Лазића, Данка Поповића, Милана Комненића… 20 У календару културних догађања у Бору ова манифестација ће постати један од најважнијих датума, и у организацији Народне Библиотеке Бор ће дочекати и свој двадесети рођендан.
И те године КОБ је организовао Октобарске песничке сусрете. Овога пута на конкурсу учествује 160 младих песника из читаве Југославије. Посебан гост сусрета је Миодраг Павловић, а уз њега ту су и Љубомир Симовић, Бранко В. Радичевић, Слободан Селенић, Добрица Ерић, Рајко Петров Ного и још двадесетак књижевника који представљају тадашњи поетски врх у Србији.21 Тог октобра 1986. Бор је био домаћин и интернационалних песничких сусрета. Представили су се књижевници из СССР-а, Јапана, Кубе, Енглеске, Венецуеле, Гане, Источне Немачке, Данске, а са њима и Стеван Тонтић из Сарајева, Тодор Јаловски из Скопља и Адам Пуслојић из Београда.
Овакав начин рада КОБ-а допринео је да већ 1987. Октобарски песнички сусрети прерасту у Балканске сусрете младих књижевника. О самим Балканским сусретима, који су се одржали четири године, постоји документација у виду Билтена који су излазили свакога дана, а веома квалитетни, чињеницама богати написи, налазе се у часопису Развитак.22
Тих година (1987–1990) у септембру месецу Бор је постајао књижевни стожер Балкана, а са њим и цела Тимочка крајина, јер су групе учесника сусрета гостовале у Зајечару, Неготину, Мајданпеку, Кладову. Неговање књижевног стваралаштва и стварање услова за континуирани рад на зближавању и ширењу књижевне културе народа балканских земаља, циљеви су и задаци сусрета, записани у правилнику о организовању. Изграђивани су критеријуми за уметничку, културну и друштвену афирмацију младих стваралаца, учесника конкурса, а њихов број варирао је од 130 до 188. За оне већ афирмисане књижевнике, Бор је четири дана у септембру био место стваралачки грозничаве радозналости у истраживању културних посебности и сродности. Њих четрдесетак откривало је сваке године најдубље духовне сродности и градило путеве разумевања. Поред сталних књижевних представљања, Борани су сваке године били сведоци и научних промишљања на теме „Јесмо ли на Балкану” (1987), „Мој поглед на балканску књижевност” (1988), „Балкан на крају века” (1989) и „Балкан као обред и метафора” (1990).

На завршној вечери додељивана су и признања: ”Борски грумен” – за дело инспирисано Бором и Тимочком крајином, настало на самим сусретима (Бранко Петровић, Бранислав Вељковић, Иван Растегорац и Александар Секулић 1987; Славомир Гвозденовић – Румунија, Миљурко Вукадиновић и Радослав Златановић 1988, Стеван Тонтић и Светозар Игов – Бугарска 1989; Фејзи Хепћилинигирлер – Турска и Радомир Брајковић 1990. Од 1988. додељивана је и награда „Вук” за укупан допринос Сусрету (1988. Дмитру Раду Попеску– Румунија; 1989. Антоније Исаковић; 1990. Десанка Максимовић) и награђивана су по три млада писца, учесника конкурса.
КОБ, као један од главних носилаца Балканских сусрета, имала је и задатак да целе године подстиче књижевно стваралаштво у Бору.
И колико год да су се учесници Балканских сусрета трудили да непатвореном кохезионом уметничком снагом надиђу расколе, догађаји који су уследили наредних година дали су за право енциклопедијском тумачењу речи балканизација: „пежоративни израз којим се у међународним односима означава стање расцепканости и заоштрености сукоба интереса у једном региону с малим изгледима да дође до споразумног решења”.23 Управо ти „заоштрени сукоби интереса” сасекли су Балканске сусрете књижевника. Наступило је време када је говорило бојно олово, али када ни штампарско није ћутало.
Сав организовани ангажман протекле деценије почео је видно да убире своје плодове. О томе најједноставније говори статистика издања по годинама. Борски књижевни ствараоци су у пуном замаху. Народна библиотека Бор, желећи да поспеши књижевно стварање, у оквиру Месеца књиге 1992. расписује поетски конкурс. Резултати конкурса евидентни су у зборнику Само пожели.
Јован С. Митровић и Мома Димић 1994. иницирају оснивање Свесрпске књижевне колоније у Злоту. Циљ Колоније сличан је ономе са Балканских сусрета, а резултати (у складу са временом) много скромнији. Прву свесрпску књижевну колонију, маја 1994. походили су: Добрица Ерић, Раша Попов, Даринка Јеврић, Јовица Аћин, Адам Пуслојић, Бојан Јовановић, Момир Лазић, Мома Димић, Мира Алечковић, Милић од Мачве, Зорица Р. Лукић. Друга Колонија, јуна 1995. окупила је Бранислава Антоновича Грушчука (Украјина), Јона Криштофора (Румунија), Свету Лукића, Добрицу Ерића, Небојшу Деветака, Томислава Мијовића, Адама Пуслојића и Зорана Мишића.
Међутим, уместо подршке локалне средине, колонија је изазвала буру незадовољства. Неки су тражили да то буде елитна културна манифестација са врхунским уметницима, неки да буде завичајна како се не би запостављали локални песници, неки нису желели да се на тако шта троше паре… После четворогодишње паузе, у октобру 1999. можда за инат, одржана је и трећа, последња Колонија. Њени учесници су били Саша Хаџи Танчић, Тања Крагујевић, Иван Растегорац, Драгиња Урошевић, Слађана Стојановић, Раденко Лазаревић. Данас о Колонији сведоче два зборника Доброта Злота и бронзане плоче са именима учесника на зиду Злотске пећине.
Без обзира на манифестациона појављивања, књижевно стваралаштво добија на квантитету. Поред оних који су се „школовали” у Књижевном клубу или КОБ-у, оглашавају се, најчешће поетским књигама, и они којима није било битно организовање било које врсте. Борска књижевна сцена расте и Народна библиотека Бор се одлучује да установи награду „Књига године борског аутора” како би методом вредновања утицала на квалитет књижевне продукције. Од 1997. Библиотека расписује и Конкурс за необјављену кратку причу, а најбоље приче са два конкурса штампају се у зборницима чији је библиотека издавач.
Књижевни клуб „Инорог” појавио се 1997. са мотивима потпуно другачијим од оних који су водили „Еутерпину децу”, Књижев ни клуб Бор или Књижевну омладину Бора. Не желећи да праве песничку школу, иницијална група коју су чинили Драган Тешовић, Весна Тешовић, Миодраг Игњатовић, Стеван Ћирковић и Бранислав Димитријевић потврдила је начин којим се најбрже и најјефтиније афирмише аутор, а то је волонтерски рад. Таквим начином рада постигли су да цена књиге буде једнака цени штампе и до 2000. године убележили су тринаест издања (12 завичајних аутора и један са стране). Своју издавачку политику осмислили су формирањем пет издавачких целина: библиотека „Првенац” за оне којима је то прва збирка; „Златоусти” за већ афирмисане ауторе; библиотека „Икар” прихватала је у себе она дела која су из разних разлога одбили велики издавачи; „Off” библиотека настала је да би подстицала експерименталне форме, а „Маслачак” се обраћао деци. За разлику од већине књижевних клубова у Србији, који уживају подршку општине, „Инорог” је опстао, и до ове 2004. године искључиво захваљујући елементарном ентузијазму људи који су окупљени око њега (и којих је све више), показујући да закони тржишне економије не морају да се примењују у свим областима људског деловања.
НАПОМЕНЕ:
1 Жарко Милошевић, Основно школство општине Бор, Бор: Сложена установа
основних школа „Бор”; Параћин: Вук Караџић, 1991. стр. 61–62.
2 Српска библиографија: књиге : 1868-1944. Књ. 4, Београд, 1990, стр. 426–441.
3 Владимир Ђорђевић, Огледи српске музичке библиографије до 1914. године, Нолит, Београд, 1969, стр. 9.
4 Ване Бор. Т. 1 и 2, Музеј савремене уметности, Београд, 1990.
5 Миклош Радноти, Борска бележница, КОБ и Народна библиотека Бор, Бор 1979. Из предговора Александра Тишме, стр. 9–14 и Габор Толнаи, Задња деоница „Стрме стазе”, ШРИФ, Бор, 1984.
6 Слободан Јовановић, Пут књиге у борском крају, ШРИФ и Народна библиотека Бор, Бор, 1989, стр. 68–69.
7 Милан Стојадиновић Бас, „Песништво бисерног Бора” у: Доброта Злота, ШРИФ, Бор, 1995, стр. 126.
8 Колектив, 7. јул 1961.
9 Слободан Јовановић, Нав. дело, стр. 90–93.
10 Колектив, 27. 10. 1961.
11 Колектив, 05. 8. 1964.
12 Колектив, 07. 10. 1966.
13 У јануару 1971. за Бакарну реку пишу: Рајко Лабан, Жарко Пешић, Милета Кузмановић, Видосава Богдановић, Владимир Симић, Живко Аврамовић, Милен Миливојевић, Венко Христов, Душанка Геочиловић, Јовица Ђорђевић, Милоје Ђуришић, Стево Протић; главни и одговорни уредник Бакарне реке Милета Кузмановић. У априлу им се придружују Јелена Урошевић, Наталија Србуловић, Асја Лимановска, Љубиша Игњатовић, Марија Филифер, Игор Вишњиков, Младен Думи трашковић, Александар Милетић, Милица Петровић, Кадрија Шаиновић. У октобарском и децембарском броју, уз неке од поменутих, први пут ће се огласити Драган Руцић, Жика Станчуловић, Мирослав Јовановић, Љубичица Ђорђевић, Мирјана Ђорђевић. У 1972. години у Бакарној реци објављују и Жарко Станојевић, Марко Војводић, Павле Марковић, Новица Павловић, Милутин Марјановић, Веселин Ивковић, Ирена Милошевић, Мирољуб Станковић и Давитко Танчић. Многи од ових аутора биће заступљени у зборницима.
14 Чланови књижевног клуба објављују своја дела у борском Колективу, Тимоку и Развитку (Зајечар), Градинару (Ниш), Трибини младих (Лесковац), Октобру (Краљево), Багдали (Крушевац), Брани чеву (Пожаревац), Одјеку (Сарајево), Просветном прегледу, Раду, Комунисту и Делу (Београд).
15 Борске новости, 5. 6. 1974.
16 Борске новости, 27. 3. 1974.
17 Слободан Јовановић, Нав. дело, стр. 94-99.
18 Награду „Смели цвет” као највише признање додељивао је Савез социјалистичке омладине Србије (Борске новости, 19. 11. 1986).
19 У Борским новостима од 30. 09. 1985. постоји и индикативна опаска новинара да је све било лепо, сем тога што су песници били најчешће сами себи публика. Одвојеност од борске публике проглашена је најкрупнијим недостатком.
20 Борске новости, 31. 5. 1986.
21 Борске новости, 8. 10. 1986.
22 Развитак, бр. 4–5 из година 1987, 1988, 1989. и 1990.
23 Мала Просветина енциклопедија. 1, Просвета, Београд, 1978. стр. 145.

Радомир Д. Ракић

Поводом допуњеног репринт-издања са преводом на румунски путописа Тихомира Р. Ђорђевића Кроз наше Румуне)

Пре пуних 99 година, 20. јуна 1905 г. (по старом календару, као и сви каснији датуми), упутио се етнолог Тихомир Р. Ђорђевић на двонедељно путовање по селима североисточне Србије. Планирао је да летњи школски распуст проведе у Румунији на краћем студијском боравку. Али, како сâм каже, пословица вели: „Друго мисли један кум, друго мисли други кум”. Управо кад је већ све био припремио за одлазак у суседну државу, сазна да је одређен за председника бирачког одбора за избор народних посланика, који је заказан за 10. јул. Није му ни одговорено на молбу да буде ослобођен овог задужења и да не би дангубио, кад већ није могао да оде до Румуна у Румунији, одлучи се да обиђе „наше” у уверењу да ће му то добро послужити за каснији намеравани рад.
Тихомир Ђорђевић, рођен 1868. у Књажевцу (потиче из околине Соко Бање, из велике, разгранате и угледне фамилије коју су тамо звали „Кашмеровци”, а старином су били „Јере”, тј. „Ере”, свакако с подручја Старог Влаха, који су овуда пролазили „терајући катран и луч”, па се задржали и окућили), део детињства провео је и у Брестовцу код Бора у којем му је отац, свештеник, једно време имао парохију. Школовао се, затим, у Алексинцу и Нишу, а на Великој школи у Београду, на историјско-филолошком одсеку, дипломирао је 1891. године.
Од најраније младости се заинтересовао за етнологију, па је почео и самостално да истражује и пише о разним темама из народног живота и културе, а 1899. у Алексинцу, у којем је годинама радио као наставник у гимназији и учитељској школи, покреће, уређује и из својих приватних средстава издаје наш први етнолошко-фолклористички часопис Караџић, који излази чак четири године. На кон само једног семестра („једног – али вредног”), 1902. године, докторирао је у Минхену са тезом „Цигани у Краљевини Србији”, и постао један од најцењенијих циганолога у свету (члан међународног удружења Gypsy Lore Society).
Ипак, тек школске 1905/1906. године доспева у Београд где је примљен у Прву београдску гимназију, а затим је на тада основаној Катедри за етнологију Филозофског факултета изабран у звање доцента, јуна 1906, кад је Велика школа прерасла у Универзитет.
Као резервни санитетски поручник, био је учесник у оба балканска и у Првом светском рату (док га влада Краљевине Србије није послала у дипломатску службу).
Научно дело Т. Ђорђевића (са преко 700 библиографских јединица) од великог је значаја не само за етнологију, него и за културалну, привредну, етничку, просветну и политичку историју првенствено Срба, али и других балканских народа. Нарочито су му значајни радови: Из Србије кнеза Милоша, I и II, Архивска грађа за насеља у Србији за прве владе кнеза Милоша, Архивска грађа за занате и еснафе у Србији, Зле очи у веровањима Јужних Словена, Вештица и вила у нашем народном веровању и предању, Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању, Природа у веровању и предању нашег народа, I и II, Деца у веровањима и обичајима нашег народа. Бројне веће или мање радове, објавио је у десет књига серије под јединственим насловом Наш народни живот.
Као научник, посебно као позна валац низа несрпских етничких гру па у Србији и Југославији (Цигани, Цинцари, Власи, Шћип’тари, Турци и др.), Ђорђевић се свим снагама ангажовао у утврђивању истине о стварној демографској величини и распострањености српског народа, а посебан му је допринос деловање у заиста успешној етнографско-историјској секцији (чији је био и секретар) делегације Краљевине Србије на мировној конференцији у Паризу 1919–1920.
Био је и омиљен наставник, редовни професор (пензионисан 1938), дописни, па редовни члан Српске краљевске академије, председник Просветног савета Краљевине Југославије, на чији је предлог 1930. године етнологија ушла као обавезан предмет у програм средњих школа (и остала у њима до 1941), а био је и председник Српске књижевне задруге.
Био је искрени Југословен (али не у смислу националности) и кад је постао један од оснивача Српског културног клуба (јер ова иницијатива водећих српских интелектуалаца нипошто није била националистичка што јој је неосновано и из непознавања, или тенденциозно приписивано, него само нацрт пројекта деловања национално освешћених, кад се увидело да остала два „племена троименог народа” настоје на одвајању и осамостаљивању). Убрзо након немачке окупације затворен је с већом групом професора, уметника и јавних радника у логор на Бањици, али је после два месеца пуштен због нарушеног здравља. Као затворенику у логору немачке власти су му понудиле да обнови рад Српске књижевне задруге, свесни значаја ове српске националне институције, што је он, кажу, с индигнацијом одбио, образлажући да је на тај положај дошао по жељи чланова СКЗ, а не постављењем од стране владе.
Ослобођење ипак није дочекао: умро је у Београду 25. v 1944. године.

Већина студија и прилога и бројне књиге обимног научног дела Т. Ђорђевића објављиване су још за његовог живота, па ипак је неколико значајних остало у рукопису све до каснијих послератних година, а неке су и поново штампане. (Споменута његова серија Наш народни живот објављена је као ново, допуњено издање, у редакцији Ненада Љубинковића, у 4 књиге, 1984. године.)
Ипак, последњих неколико година, посебно је један његов невелики рад припреман за објављивање и, у неким срединама о којима говори, најављиван као врхунско дело српске етнологије, јединствено по томе што говори о Румунима, а не о Власима североисточне Србије! Реч је, наиме, о чланку „Кроз наше Румуне”, који је најпре објављен у Српском књижевном гласнику, а онда, како је то била уобичајена пракса, и као посебна књижица истог наслова од свега деведесетак страна.
Као што и сам аутор поднасловом истиче, у питању су „путописне белешке”, дакле не научни рад. Била је то класична етнографија која се служила примером Херодота који је био и отац етнографије, а такође, из једноставног разлога што „στορ’ηζ απ™δεξιζ”, према Милошу Ђурићу значи: приказивање онога што је дознао, доживео и проучио. Није ли то, наиме, без остатка, и поступак етнографа?
Након опширнијег предговора, о коме ћу нешто више рећи на крају овог излагања, следи подужи и доста исцрпан део о распрострањености и бројности „Румуна” у Краљевини Србији. Овде, одмах, треба нагласити да је становништво о коме је реч – „Румуни” – тако званично називано, дакле и у државној статистичкој служби и пописима и да га Т. Ђорђевић није, дакле, произвољно назвао тим национимом, односно приписао му националност.
Аутор најпре наводи да ови „Румуни” живе на простору скоро од планине Ртња, па до Дунава и од Велике Мораве до Тимока, управо у четири округа североисточне Србије: тимочком (у два среза: зајечарском и бољевачком), моравском (у три среза: параћинском, деспотовачком и ресавском), пожаревачком и крајинском. У другим окрузима се нађу тек спорадично и случајно или их уопште нема. Набрајајући већину њихових насеља, сматра да, док су им источне, северне и западне границе углавном прибрежја Велике Мораве, Дунава и Тимока, јужну границу треба прецизније омеђити на неких двадесетак наведених насеља у зајечарском и бољевачком срезу.
У другом делу увода, Т. Ђорђевић износи њему познате податке о становништву, при чему се највише и без резерви ослања на познато капитално дело Владимира Карића Србија. Осим тога, прилаже и неколико табела статистичких података званичних пописа (из 1834, 1841, 1843, 1854, 1859, 1863, 1884, 1890, 1895. и 1900. године) који су се заснивали на изјашњавању о матерњем језику, па на основу тога, будући да је он, од стварања Краљевине Румуније, 1862. године званично третиран као „румунски” – механички су – како сам већ споменуо – убрајани у категорију „Румуни”. Ако се има на уму да ни данашњи пописи, уз сву технологију, нису најпоузданији, поготово што се ослањају само на субјективно изјашњавање, изложени подаци сигурно су још мање поуздани, али и без обзира на то, несумњиво је број ових „Румуна” упадљиво опадао у раздобљу друге половине XIX века: од неких 135 000 1846. године, још увек „влаха”, преко чак 159 500 1895. – до само 32 556 „Румуна” у Краљевини Србији, 1. децембра 1900. године. Куд се дедоше њих више од три петине? Говорећи, управо из овог и нешто каснијег времена, о етничкој композицији области Пожаревачка Морава, најзападнијем простору до којег су се проширили „Власи”, антропогеограф Мих. Ј. Миладиновић то овако разложно објашњава: По јачини на треће место (после тимочко-браничевске и косовске струје насељавања) долазе влашки досељеници који учествују са 13,14% по броју родова (…). Но сви ови Власи које смо као такве означили не сматрају себе за Влахе него за Србе. (…) Многе од ових породица себе сматрају за српске и чак сматрају за увреду да им се каже да су Власи. И сâм језик којим Власи говоре није чист румунски језик, но нека мешавина од румунских и српских речи, каквом су мешавином говорили и кад су се доселили. Био је то, дакле, сасвим природан, спонтан и нипошто асимилаторски процес присилног „посрбљавања”, него њиховог слободног српског националног освешћивања и нормалне жеље за интегрисањем у већинску средину…

Следи приказ Ђорђевићеве екскурзије који излаже као прави путописац:
Рано 20. јуна у 5 часова пре подне, кренули смо на коњима Г. Марјановић (Драгутин, пријатељ и колега, професор Учитељске школе у Алексинцу) и ја на коњима из Алексинца пут Соко Бање. Коњићи ситни, сељачки, које смо најмили за овај пут, одмицали су споро, те смо тек око 7½ часова били у Бавану, а у 9¾ бесмо у механи на излазу из Бањске Клисуре. Ту се лепо одморисмо и настависмо пут за Соко Бању.
Успут, осим туристичких утисака, бележи – где више, где мање – тек по који и етнографски податак.
После Соко Бање, стижу у Бољевац, затим у Валакоње и даље редом: Подгорац, Злот, Брестовачка бања и, коначно, 23. јуна – Брестовац.
У Брестовцу је мој отац пре 30 и више година, поповао пет година. Ту сам ја као дете напоредо са српским језиком у кући, научио и влашки са децом на улици, и знао га као право Влашче. Али, како сам био мали, ја сам га кроз толико времена готово потпуно био заборавио и сад га од неког доба освежавам. (…) За 30 година Брестовац се мало изменио. Онакав је као као што га ја памтим, само ми се сад чини све мање, простије и прљавије. Ширина на сред села, поред реке на којој сам се са децом играо и на којој памтим да су на Беле покладе паљене велике ватре, те је изгледало као да село гори – изгледаше ми мала према оној какву ја памтим из првих дана свога живота. (…) Што према сећању, што из обавештења мештана, овде износи више етнографске грађе, али и то овлашно и без систематичности.
Из Брестовца, у коме су се задржали једва сат времена, кренули су у 11 часова а у 12¼ бесмо већ у Бору, који ће, како изгледа, имати велику будућност због бакарне руде која се ту од скора експлоатише, због чега су овде доведени многи људи од рударске струке и силни радници. Сад се овде граде станови за чиновнике и раднике који ће чинити читаво ново насеље. Овде се инсталира и фабрика за топљење бакра, која ће коштати огромне суме. Рудник је, веле, врло богат и има великог изгледа на будућност. (…)
Све у том тону, Бору аутор посвећује неколико страница.
Са колегом наставља пут 4. јуна: у 6 часова из јутра већ јахасмо за Оштрељ у који стигосмо око 8 часова, задржали се до 9½, да би за сат времена стигли у „чисто српско село”, Белу Реку. Био је Ивањдан, па аутор не пропушта прилику да изнесе значајније податке о обичајно-обредним елементима овог хришћанско-народног празника.
Иза поднева су кренули у село Луку у које су стигли у 2½ часа по подне. У овом су селу опет сами Румуни, но како сазнадох од мештана, раније није било тако. Ово је село некад испод Тупанског потока било насељено самим Србима, а изнад Тупанског потока беху Румуни. Током времена, цео се српски крај порумунио и данас у селу нема Срба. Пре 50–60 година доселило се у Луку опет нешто Срба, али се досад и то потпуно порумунило, сем што још старији људи од њих знају поред румунскога језика још и српски али се њиме ретко кад служе.
Или, случај села Слатине, које је до пре 80 година, причају, било половина српско, половина румунско, са тачно одређеном границом између Срба и Румуна. Данас је то чисто румунско село, али се онај део у коме су живели Срби још и данас зове Српска страна.
Примери ових села послужили су аутору да детаљније образложи упадљив и незанемарљиви процес повлашавања, односно „румунизације”. О томе говори отворено, па чак и са нескривеним замерањем Србима на попустљивости. Упушта се, даље, и у процене менталитета и морала, налазећи код Румуна много више негативнх црта: тврдоглавост, јогунство, затвореност, неприступачност, подмуклу себичност, лабав полни морал и изразито слабу хришћанску веру, а чување бројних архаичних веровања и обичаја, нарочито у култу мртвих који је посебно развијен.
И само још један пример оваквих Ђорђевићевих ставова: Румуни чак имају некакву, не знам откуда, ако не урођену, племенску или националну мржњу према другим народима, па и према Србима. Колико се према Србима у томе далеко тера, да наведем један, мало смешан пример, каже Т. Ђорђевић, па наводи како су му у Брестовцу, Бору и околним селима говорили да у сандук поред мртваца стављају и батину. Такав је обичај, продужује Ђорђевић, али Срби веле да су им Румуни објашњавали да то чине због тога да се умрли на ономе свету том батином брани од Срба!
После ових дигресија, Ђорђевић продужава путопис као и ранијих дана, поново без значајнијих етнографских података. Ређају се села: Танда, Црнајка, Клокочевац и Мосна, да би 25. јуна увече стигли у Доњи Милановац у којем су преноћили и задржали се сутрадан до иза ручка, када су кренули у „Мајдан Пек”. Даље их је пут водио кроз село Корита, па у Рајково и Мали Пек. Рано ујутро, 28.јуна, пошли су за Кучево, прошли кроз Благојев Камен и Нересницу. Ово село је посебно познато као једно од њих неколико у којима су жене падале у ритуални транс што је аутора навело да пише и о овој појави за коју каже, дословно, преносећи тумачење др В. Суботића: Појава падалица у Србији продужење је старих и вековних појава хистеричне природе, унетих са стране у Србију у влашки елеменат: Србо Влахе. Русаље – падалице у Србији јесу наслеђем пренета, локална, хистерична епидемија, која се ауто-сугестивним путем периодично повраћа о Св. Тројицама, на истом месту, или бар у породицама које су некада биле у крвном сродству.
Из Кучева су кренули 29. јуна, преко Каоне и Рановца у Петровац у коме су преноћили и одморили се па се у подне, преко Ждрела, запутили у манастир Горњак. Пре подне 1. јула стигли су у српско село Шетоње, после подне кренули за село Ћовдин да би, преко Безичева, Златова и Грабовца, дошли у Деспотовац. Краће су се задржали у манастиру Манасији и Ћуприји да би, 3. јула предвече, дошли у Параћин, а у Алексинац се вратили путујући кроз Сикирицу, Јовановац, Ражањ и Делиград.

До овде изнесени део Ђорђевићевог чланка, био је, како сам приказао, у највећој мери путописног карактера. Остаје да се вратимо на уводна његова објашњења овог „предузећа”.
Одлучујући се за путовање, аутор каже да је желео да прође средином оних крајева Србије у којима живе Румуни, које ми обичније зовемо Власима (…) да се, ма и овлашним оријентисањем, обавести о становништву неких срезова североисточне Србије.
Ја знам, продужује Т. Ђорђевић у свом предговору, да ће на ово многи наш забринути ’патријота’ значајно замахати главом и рећи да чиним ’издајство’ према Отаџбини, кад се усуђујем да говорим о Румунима у Србији, које по мишљењу многих ваља крити или бар прећуткивати, јер свако истицање Румуна у Србији може одвести тако званом румунском питању, од кога по мишљењу многих, прети опасност. Може то и бити, наставља писац, али и без ових мојих редова цео свет зна да у Србији има Румуна. То се зна и у Краљевини Румунији, где се води рачуна чак и о Цинцарима у Македонији, Епиру и Албанији (Т. Ђорђевић, овде, наводи неколико библиографских јединица искључиво румунских аутора) и о Румунима у малој Азији (позива се на чланак Т. Бурада-а), Моравској (исто), Шлезији (исто), полуострву Истри (такође), Босни и Херцеговини (Исидор Јеşан (…) итд, а да не говорим о областима које су у непосредној близини као Трансилванија, Буковина и Бесарабија, – а камо ли не о Румунима у Србији који су им само преко Дунава. Ђорђевић даље наглашава: О њима Румуни немају истина никаквих списа, али, у сваком школском уџбенику где се набрајају земље у којима живе Румуни, никад се не заборављају ни ови наши из Србије. У осталом, преко сто хиљада Румуна у тако малој земљи као што је Србија не даду се сакрити, закључује Т. Ђорђевић уводно и кључно објашњење предмета и задатка свог списа. Млади научник текст завршава речима: Што ја покушавам да се са Румунима Краљевине Србије упознам то је само у интересу науке, и што мислим да је боље да то упознавање изврши неко од нас но туђинац. Без испитивања у данашње доба, у културној земљи не може бити. Потребу испитивања наших Румуна подупире још и то што се о њима врло мало зна, и ако су и то синови наше земље. У осталом, ја се ограничавам само на констатовању онога што јесте. (Сва подвл. Р. Р.)
Наравно, Ђорђевићево делце, не само „са несрећним насловом”, него и научно недовољно одмереног приступа и става, свакако је дочекано оберучке и с највећим одушевљењем у држави с оне стране Дунава. Иако је, већ у ратним, а поготово поратним годинама, знатно исправљао своје безрезервно третирање Влаха као Румуна, ту штету је тешко било исправити. Мада су Румуни у Краљевини СХС и Југославији и даље, у времену између два рата, сматрани нашим великим пријатељима и ми њиховим (што је, бар с наше стране, у свести многих, и био случај!), било је уздржаности према првобитно исказаној Ђорђевићевој благонаклоности за влашко-румунски идентитет Влаха североисточне Србије и једино је вршачки лекар др Јован Ђокић, подсећајући на бројне конкретне примере румунизације не само Срба у Банату него и у североисточној Србији и пан-румунске националне политике и стратегије, указао на, може се рећи, отворене иредентистичке претензије румунских националиста према Власима у Србији. Што је и сâм Ђорђевић у овој књижици споменуо, износећи неколико драстичних примера велико-румунске пропаганде још у оно време.

Сложена су питања етницитета и националитета. Власи, можда првобитно и келтско-српско-словенска мешавина („власати”, са шубарама или чупави?!), као покретљиви, а борбени и добро организовани сточари, стапају се у Карпатима, на Татрама, на Балкану са Трачанима и старим Македонцима, а онда потпадају под римско царство. Бивају не романизовани, него површно полуроманизовани и то само и првенствено или једино лингвистички, усвајајући званични језик који је био „вулгарни латинитет” (П. Скок), а који је имао врло мало икаквих цвилизацијских достигнућа, јер су и имали од кога – овамо су долазили чиновници, трговци, ислужени ветерани, разни полу-свет, по правилу и сами провинцијалци из ко зна којих земаља Римске империје, дакле не-Латини, а камоли Римљани. С друге, пак, стране, новопечени „Ромеји”, све и да су имали прилике да прихватају процес романске акултурације, нису били културално дорасли за усвајање елемената високе цивилизације. Усвојили су какав-такав језик, усвојили су свест да су поданици Царства (при том су се брижљиво дистанцирали од Грка), прозвали се Романима, а у души остали Власи и кад су се касније масовно посрбљавали, па исламизовали, односно похрваћивали или пак румунизовали.
Сложена су то и замршена питања коме тешко може да помогне Аријаднино клупко … (Издавач је „Ariadnae filum”)
Према хрватском (кроатизованом) повесничару Милану Шуфлају, у хроници Причања монахâ Комнена и Прокла, која говори о приликама у подручју некада богатог града Јањине, спомиње се неки Вонко, „Серб-алва-нито-булгаро-Влах” („Σερβ-αλωανιτο-βυλγαρο-βλαχοζ”). Читав један стољетни етнички циклон симболизован је у (том) надимку (…), што га је грчко пучанство надјело побједнику [деспота] Spatâ (…). Тај надимак показује, да је бит тога циклона спозната већ од савремених посматрача, додајући да се избрушени остатак тог националног мозаика, једне много комплицираније етничке смјесе, и у наше време среће у називу „Арванито-власи” којим Грци означавају номадске Фаршериоте у Тесалији. Гдје и како дуго је витлао тај циклон, драматично наставља племенити Шуффлаy, то је ласно показати из балканске хисторије 14. вијека. Ну да се покаже, одакле су негрчки и несловенски елементи такова мозаика, за то треба сегнути много дубље у прошлост.
Српски етнолози, међутим, ни у том међуратном раздобљу нису показали интересовање за ове етничке процесе, појаве и могући проблем, очигледно не желећи да се „не мешају у политику”. Или, како написа етнолог Мирјана Малуцков, аутор књиге Румуни у Банату: Живећи столећима заједно или у непосредном суседству једни са другима (…) Срби и Румуни у Банату (…) – итд – а Румуни су постали то тек од шездесетих година деветнаестог века!
У време после Другог светског рата, званична југословенска власт, поново – бар до разбуктавања конфронтације са Коминтерном, а тако и не само хлађења дотле великог пријатељства према комунистичкој Румунији него и разгарања међуграничних чарки са североисточним суседом ипак је, у Банату, наставила стару политику толерисања (велико-) румунства, па за то румунизовано становништво, без предомишљања, прогласила, заправо као једину опцију, мањински статус као Румуна, док је у североисточној Србији, поготово у два највећа града ове области, у Неготину и Зајечару, али и у Бору и Мајданпеку и мањим местима у којим је било интелектуалаца склоних да се дистанцирају од српског националитета огромне већине својих сродника и осталих који нису зазирали од свог регионално-етничког влашко-српског порекла – покушала да развија влашки идентитет пропагирањем „влашког језика” у нижим разредима основних школа, па чак, у Зајечару, увођењем и радио-станице на влашком говору. Акција ове десрбизације је имала делимичног успеха у Шоплуку, па је неколико десетина хиљада пограничних, национално неиздиференцираних „бугараша” навела да се изјашњавају као Бугари, док у области претежно влашког живља није имала никаквог успеха. Сви пописи становништва овог простора до најновијег времена показали су да се оно скоро стопроцентно изјашњава као српско, иако не крије, јер не пренебрегава, свој влашки домаћи дијалекатски говор.
Ипак, тамошњи истина небројни румунски националисти скоро сто година након Ђорђевићевог путописа позивају се на његово младалачко схватање као на, кажемо то без ироније, својеврсно своје „Свето писмо”.
И ето, Кроз наше Румуне. Заборављени Румуни, штампају се двојезично, уз предговор у којем се наводи и низ неповољних оцена о овој етничкој групи без свести да, осим формалног, номиналног и демагошког „добитка” (јер је, ето, један од највећих српских етнолога признао да су они „Румуни”) – заправо много више губе његовим објављивањем!
НАПОМЕНА:
• Прво издање: Др Тих./омир/ Р. Ђорђевић, Кроз наше Румуне (одштампано из Српског књижевног гласника, књ. XVI), Београд, 1906, стр. 93.
• Друго, допуњено издање: Др Тихомир Р. Ђорђевиђ, Кроз наше Румуне. Путописне белешке. На насловним корицама: Заборављени Румуни. За издавача: Маријан Тудор и Владица Рошкановић. Издавач: Ariadnae filum, Бор, 2004,15-96 + фотографија аутора, више оригиналних табела из 1. издања + додата карта местâ која је описао Т. Ђорђевић, са топонимијом на румунском, и + 29 додатих старих црно-белих фотографија са скоро искључиво етнографским снимцима + ненасловљени предговор, Увод и Напомена о издању издавача, стр. 14.
• Издање на румунском, штампано обрнуто: Dr Tihomir R. Georgevici. Printre Românii noștri. Note de c l torie. На насловним корицама: Românii uiţati. На насловној страни и поднаслов: Ediţie integrijit de Marian Tudor și Vladica Roškanović. Издавач: Ariadnae filum, Bor, 2004, стр. 103.

Милен Миливојевић

Борски сатиричар по други пут победник Међународног фестивала хумора и сатире „Златна кацига” у Крушевцу

Они који пажљивије прате хумористичко-сатирично стваралаштво немалог броја борских аутора вероватно се сећају да је на угледном Међународном фестивалу хумора и сатире „Златна кацига”, који се сваке године одржава у Крушевцу, прву награду за циклус пародија 2001. године добио борски аутор Рајко Мицин. Те пародије су, већ наредне године, ушле у књигу пародија Ни по бабу ни по стричевима у издању агилног борског „Инорога”.
Рајко Мицин је, иначе, и пре тога био познат као сатиричар. Објављивао је афоризме и пародије у Ошишаном јежу, Трну, Експресу, Вечерњим новостима, Тимоку и још понегде, а афоризме за децу у београдском Змају и подлистку Момчило часописа Свитак, који излази у Пожеги. Заступљен је и у лексикону Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури у издању Ошишаног јежа, у зборнику афоризама Извајане мисли објављеном у Алексинцу и у још неким зборницима и антологијама афоризама. У књизи Сатире 4, која представља избор са конкурса „Радоје Домановић” у Великој Плани (конкурс је био редован до 2000. године), објављена је 1996. године сатирична прича Рајка Мицина „Нови прилози за биографију Марка Краљевића” (што је неодољиво подсећало на наслов Владимира Дедијера „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита”).
Ове године, на 12. крушевачком фестивалу, који је имао задату тему „Врата Европе”, замало да „Златну кацигу” поново освоји Рајко Мицин. Конкуренција је била јака: у категорији писаних форми конкурисало је 1976 текстова 463 аутора из Србије и Црне Горе и још 14 земаља. Прву награду је, поред Крушевљанина Славољуба Јовановића, поново освојио један Боранин – Радиша Драгићевић. И њега добро знамо. Два пута је добио награду Народне библиотеке Бор „Књига године борског аутора” – за збирку песама Белези и роман Самотиња. Обе књиге, а нарочито Самотиња, наишле су на шири одјек и добар пријем код великог броја критичара у листовима и часописима широм наше земље.
Сатира као задовољство
Радиша Драгићевић је „Златну кацигу” добио за песму „Досије Кикс”, чији наслов асоцира на популарну ТВ серију „Досије Икс”, а садржај говори о суморној и славној (како за кога!) прошлости наше и песникове отаџбине, односно наших отаџбина.
Само малом броју Борана било је јасно да је добитник „Златне кациге” и 2001. и ове године исти аутор. Рајко Мицин је, наиме, псеудоним Радише Драгићевића. Псеудоним није ретка појава, ни у нашој, ни у светској књижевности, а Радиша Драгићевић само своја хумористичко-сатирична остварења (пародије, афоризме и сатиричне приче) потписује као Рајко Мицин. На овогодишњем крушевачком фестивалу само се стицајем неких изузетних околности појавио под својим правим именом.
Примећено је већ да елементе хумора Драгићевић успешно уграђује и у она своја дела која не спадају у ову врсту књижевности. „То је вентил, и за мене и за читаоца. Моји романи, па и песме у Белезима толико су тешки да би били неиздржљиви да нису омекшани хумористичким пасажима. И живот је такав: мало смешно, мало тужно. Хумором и сатиром се борим против тескобе у себи. Ко се не смеје, ко је без духа, као да и није човек” – каже најнаграђиванији борски књижевник. „Оно што није сатирично, пишем из муке и с муком. Све то одболујем док пишем, а сатира ми лакше иде. И она долази због неке муке, али та мука, док пишем, прелази у задовољство. Посебно уживам у пародирању. Не могу да пародирам песму која ми се не допада. То мора да буде добра песма, мада се у пародији може стећи утисак да је нападам. Није тако. Нападам, али нешто друго, а не пародирани текст. Тако сам радио и у читавој серији текстова који представљају хумористичко-сатиричне „приказе” књижевних дела познатих наших и светских писаца.”
Против глупости
„Сатира је борба против људске глупости и против власти, нарочито кад између глупости и власти може стајати знак једнакости. Наши сатиричари су много утицали на то да се власт промени. Чине то и сада јер је идолопоклонство чиста глупост. Лоша власт је највећа инспирација сатиричара међу којима и данас има добрих аутора. Као да сваког дана ничу нови афористичари и нови афоризми, од којих су неки баш антологијски. Питање је само колико се то чита и колико се ослушкују њихове поруке. Чини се, чак, да је тренутно недовољно медијског простора за све што је вредно, без обзира што велики број листова има сатиричне рубрике. И хумористички листови, и такве рубрике у другим листовима прилично су се затворили, ограничили на релативно мали број сарадника. А стиче се и утисак да се код уредника још осећа страх од последица за објављену реч, иако смо помислили да је страх требало већ да ишчезне. Штета је што Бор нема књижевни лист (који уопште не би сметао Бележници, напротив!) можда чак и само за хумор и сатиру, јер и за једно и за друго чини се да имамо снаге. Без обзира за коју бисмо се варијанту определили, тај лист не би био за борске ауторе, већ за све квалитетне прилоге на овом језику” – мисли Драгићевић.
Драгићевић, иначе, има књигу Године за причу (наслов асоцира на познату књигу Године расплета) која се састоји од осам прича написаних о осам година (1995–2003) и коју, због њене „дневности” и брзог застеравања теме, неће објавити. Међутим, књига пародија под радним насловом Тамо је далеко, као и књига афоризама под радним насловом Страхија, спремне су и биће објављене, али чекају још коју „аутоцензуру” (у позитивном значењу ове речи). А овај писац је досад био строг цензор својим делима.

Весна Тешовић

На који је начин прави живот, често трновит и испуњен трагичним догађајима утицао на Вашу литературу? Колико у Вашем делу има аутобиографског и у складу с тим, какво место заузима роман Гори Морава?
Ставио сам аутобиографске моменте у свој роман иако не мислим да је исписивање стварних догађаја и њихово стављање у роман врлина у литератури. Имао сам компликован живот. После смрти другог родитеља живот ми је кренуо врлетним стазама и ја сам једва успео да га преживим. Био сам у три затвора пре Голог отока. Мислим, да сам имао живе родитеље, не би ме ни хапсили. Било им је згодно да повећају број ухапшених и зграбили су мене, а за мном није имао ко да закука и затражи правду. Нисам се најбоље сналазио у животу. Али литературу нисам схватао као место где о томе треба говорити. Када сам изашао са Голог отока имао сам 21 годину и шест месеци, а био сам искусан као неки деда. Знао сам о животу оно што моји вршњаци нису знали и можда ме је то определило да пишем о различитим стварима. А писао сам о потпуно различитим стварима које су мене самог понекад изненађивале. Ја нисам хтео да пишем о боксерима, а испало је да сам написао роман о боксеру који је преведен на 13 језика, штампан код нас у 22 издања и још су два превода у раду. Тог јунака ја у почетку нисам ни видео као боксера, али кад сам га довео у читав низ тешких ситуација у којима севају песнице, где је физички обрачун нешто што је свакодневно, онда сам напросто морао да га гурнем у неку спортску дисциплину где се стичу таква знања. Тако је Љуба Врапче постао боксер. Писао сам о једној удовици у књизи Петријин венац, која живи у неком малом месту које по многим детаљима личи на Бор и борски рудник. Писао сам у причи Лилика о малој девојчици која се налази у опасности да буде одведена у дом. Писао сам о предратном артиљеријском подофициру, а нисам никад био ни боксер, ни удовица, ни девојчица ни артиљерац. Роман Гори Морава је један од текстова који сваки писац гаји на срцу. Ту има доста измишљених ствари као и оних које то нису. Фотографије на крају романа многе су збуниле и ја сам увек говорио да су то фотографије једне породице: дечак од четири године, отац и мајка, баба и тетка која га је преузела после смрти родитеља. У последњем издању Гори Морава, мој издавач Флавио Ригонат није објавио фотографије. Рекао је да књигу види као чисту литературу и мислим да је био у праву. Као што сам се у животу бавио разним стварима, кад год сам писао аутобиографске белешке био сам у недоумици да сам нешто заборавио. Када сте аквизитер и циркузант, пакер коже, када сте кантарџија на вршилици, а онда једног дана постанете књижевник и академик -таква животна прича и мени самом изгледа чудна.
 Објасните нам, како то да један голооточанин својом првом књигом освоји Октобарску награду града Београда?
Био сам голооточанин, доста година сам провео са гладним стомаком. А онда је Александар Ранковић, трећи човек у тадашњој Југославији, шеф тајних полиција и, номинално, човек који је држао Голи оток пао 1966. До тада су све културне установе биле под непосредном контролом тајне полиције. Није било редакције у Југославији која није имала свог плаћеног удбаша. Сви жирији су били под контролом. Па и касније, прича о слободи уметничке речи је прича за малу децу. Неке делове из романа Гори Морава сам објавио као приче. На једном месту стоји реченица: Воз те вечери, зачудо, није каснио. Један „критичар” ми је баш то замерио. Таква је била контрола. Лека Ранковић 1966. пада и цела та структура се за две-три године пореметила. У том периоду ја објављујем Фреде лаку ноћ. У жири за Октобарску награду улази Јеремић који је пре тога написао суперлативни приказ моје књиге. На првом састанку он председнику жирија Душану Матићу скреће пажњу на њу, а на следећем састанку су изгласали мене за победника. Морам да признам да сам био запањен. У исто време сам у великим породичним проблемима. Под отказом сам, немам стан па седим у канцеларији јер немам где да будем. Звони телефон и неки човек пита да ли може да добије књижевника Драгослава Михаиловића. Мени нико до тада није рекао да сам књижевник. Када ми је рекао да сам добио Октобарску награду, могао сам да паднем под сто. То сам рекао свом јако добром пријатељу Ивану Кнежевићу, а он ме упутио да никоме ништа не причам док то за два-три дана званично не објаве, за случај да, ако није истина, не испаднем смешан. Као голооточанин, у Београду нисам имао стан 17 година и ова награда ми је решила многе проблеме.
 Реците нам нешто о својој „мајсторској радионици”, о јунацима који живе живот у Вашим књижевним делима и разлозима због којих сте их обликовали баш на такав начин.
Од детињства имам особину да ми рад не пада тешко, мада је књижеви рад јако психички тежак. Када вам посао не иде, кад седите за столом пет или девет сати, а нисте написали ни једну реченицу онда – шта заправо радите? Тако сам започињао књигу, терао донекле. Онда се појављивала нова идеја, учинило би ми се да бих то пре могао да завршим. Писао бих ту нову књигу, па би ми се десило да треба нешто друго брзо завршити. И тако се нагомилало код мене тих незавршених рукописа. Један од њих је био и Треће пролеће. Једног тренутка сам због болести и страха да ћу умрети, а све ће остати у ритама како је рекао Бранко Радичевић, одлучио да штампам први део Трећег пролећа као приповетку у књизи Ухвати звезду падалицу. Та прича није била лоша, али је могла да се продужи. Тако сада имам и приповетку која се зове „Треће пролеће Срете Петронијевића” и роман који се зове Треће пролеће.
Моји јунаци нису они који се повијају по ветру. Да то умеју вероватно би били много срећнији. Напротив, они имају неку чврстину, можда и претерану чврстину карактера која их води до трагичног заплета. Не знам да објасним зашто сам се опредељивао за такве књижевне јунаке. Књижевна критика и теорија тај начин писања зове сказ, а њиме се обележава говор књижевних јунака из првог лица. Мени је било интересантно што сам могао да говорим на начин који је удаљен од правог књижевног језика, јер то пружа могућност писцу да постигне велики дијапазон, да се користе најпростија и најпростачкија средства, а да у исто време говорите о неким суштаственим стварима живота: који је смисао живота, шта је љубав и смрт… То је онај дијапазон који је постизао (а ја не знам да ли јесам) Достојевски у својим романима. Стално пишеш о неким јунацима који нису као ти и мораш да улажеш све већи напор да разумеш те своје књижевне јунаке. Колико су они ниже на друштвеној лествици, толико треба да постигнеш већу уверљивост. Нико не би рекао да Петрија Ђорђевић или Жика Станимировић могу да говоре о филозофији живота, а они то чине или се бар тако нада њихов аутор. Чизмаше нисам писао са идејом да је Жика Курјак жртва неког притиска старог режима. То је један пикарски, мангупски роман о неозбиљном младом човеку, који на магарцу ујаше у скопски ресторан и из тога произађу свакојаке тешке перипетије, које изводи баш тај војни режим у коме се он, као подофицир, налази. Желео сам само да говорим о људским судбинама које се изокрећу и стављају човека у тешке ситуације из разних разлога. Ти разлози се могу објашњавати и социолошки и политички, али моја идеја је да говорим о најтежим проблемима људског живота и то на неке најнедостојније начине. Лилика је приповетка коју ја пуно волим и, као што је рекао Иван Буњин, Бог ми је помогао да је напишем. Она је опиљак једне друге, неостварене, куд и камо радикалније идеје о заосталој девојчици која се врло тешко изражава. За то нисам нашао решење. Ни Фокнер у свом роману Бука и бес то није успео. На крају се читалац замори непрекидним тумачењима шта је тај малоумни дечко хтео да каже. Саплитање у тумачењу дела на крају упропасти књигу. То је поступак који је за велико поштовање, али није успео. Није успео ни Уликс са позајмљеном причом из Одисеје, јер постаје превише запетљана да не можете да се ишчупате из ње. Литература мора да тече као вода; кад је узмете, да је попијете на душак и да се осећате лепо. Ако она изазива неке тешкоће приликом гутања онда то није успела литература.
 Језик којим Ваши јунаци комуницирају са читаоцем вероватно је један од разлога зашто Ваша литература „лако клизи низ грло”.
Залагао сам се за тај језик у нашој књижевности, који није признат као званичан. У својој књизи Црвено и плаво објавио сам говор у коме се види колико је подручје дисквалификовано Вуковом реформом. Са Павлом Ивићем сам ишао од села до села, 56% становништва Србије је на територији која није призната као књижевна. То је проблем за културу Србије. На том терену се књижевност развија слабије него тамо где је језик прихваћен вуковском реформом. Осим Београда, који има леп језик и представља мешавину разних језичких идиома, постоје само три града у Србији већа од 40 000 људи где се говори исправно, то јест где је локални језик прихваћен као књижевни. То су Ваљево, Чачак и Ужице, факултативно и Шабац. Имајући ово у виду Србија нема разлога ни за какав вуковски фанатизам. Жеља ми је да српска наука, која потиче од Вука Караџића постане и србијанска, бар исто онолико колико и других наших крајева, јер она, колико вуковске крајеве унапређује, толико невуковске уназађује.
 Велики део Вашег рада, не само књижевног, јесте настојање да се голооточка голгота представи јавности. Зашто процес рехабилитације тих осуђеника тапка у месту?
Ја сам 25 година бежао од те теме, а онда сам закључио да ћемо сви изумрети а остаће бљувотине које пишу наши злочинци. То просто нисам могао да замислим и желео сам да та прича постане мало јаснија. Голооточани углавном ћуте, али има и изузетака. Упознао сам једног Боранина, Душана Јанковића, који ми је донео јединствену фотографију Голог отока снимљену 1. маја 1951. У то време сам и ја био тамо. То је она фотографија која је објављена у другој књизи Голи оток. Душан је то украо из канцеларије неког иследника и кришом изнео са отока. То је изузетна фотографија и због тога што су се наши злотвори постарали да острво заравне, униште. Чујем да Хрвати имају идеју да га искористе или као место на коме ће се окупљати ликовни уметници или за ловни туризам. Рехабилитација голооточана никако да се покрене са мртве тачке. Ни ова данашња, кобајаги демократска држава, нема неку жељу да је изведе, тим пре што у друштву постоје разноразне тензије и глупе идеје и што се жртве титоизма између себе мрзе и опањкавају. Голооточани често кажу да им није потребна никаква рехабилитација заједно са четницима. Они други, жртве црвеног терора, кажу да голооточани не заслужују никакву рехабилитацију јер су некада, од ослобођења до резолуције ИБ а, били међу извођачима терора. Они који би требало да изведу рехабилитацију таква гложења једва дочекају и престану да се баве таквим рзмишљањима. Почео сам да причам о Голом отоку надајући се да ћу то завршити за две године. Знао сам шта је урадио Солжењицин својим Архипелагом и надао сам се да ћу и ја то урадити тако брзо. Међутим, чујем сада да је и Солжењицин радио 20 година. Нагомилало се и знање о томе, па вам дође природно да проговорите још понешто. У Политици сам објавио фељтон о томе шта је у нашој терминологији била шиба, а шта шибање. Изашло је 12 наставака. Никако не престајем да радим иако сам мислио да сам са тим стварима завршио и да идем даље.
Изостанак актуелизације овог питања у свету има чисто политичке разлоге. Цео Запад, нарочито Америка, био је заинтересован за рушење социјализма као система. И сада се ту појављују неке пришипетље које су улетеле у логор зато што су браниле СССР. То њих не интересује. У мојој студији Кратка историја сатирања наводим податак да је Тито за Голи оток и несврстане добио од САД-а помоћ и кредит од 105 милијарди долара, прерачунат на крају 1988. године. Југославија је за потезе Јосипа Броза добила за трећину веће кредите и помоћи него што је Немачка добила Маршаловим планом, којим је обновљена цела Западна Немачка. Не знам шта се десило у Југославији кад је добила за трећину више. Сматрао сам да ћу направити медвеђу услугу истини ако се будем у својим текстовима бавио политиком. Желим да ту ствар извучем из политике. Имам у виду одређени терор, а не политику која може бити оваква или онаква. Титова политика, ако се изузму неке ствари, била је кудикамо мекша од оних у Румунији, Бугарској, СССР-у. Али извела је Голи оток и 1944/45. стрељала 150 000 људи без суда и суђења. То је нешто што се заборавља, а нарочито га заборављају они који би да рестаурирају титоизам као друштвени систем.
 Какав је став САНУ по овом питању?
Одељењу језика и књижевности САНУ сам 1992. поднео предлог за оснивање Одбора за Голи оток. То је Извршни одбор Академије прихватио. Поставили су ме за председника Одбора. Али ја нисам научник. Могу да прокљувим неке ствари, али не могу да се бавим систематским научним радом са великим бројем људи. Тај Одбор је био проширен на све политичке затворенике титоистичког режима и није почео никад да ради, тим пре што је српска држава обилазила око тог проблема као око вреле каше. Чак и данас неки људи које ја много поштујем не желе да уђу у суштину проблема који сам нашао у мом досијеу. Досије сам гледао у јуну 2001. и нашао сам да ме министар унутрашњих послова Миодраг Станојевић октобра 1971. године ставио на листу за операцију „Муња”. Поставио сам питање нашим званичницима шта је то значило, али су они избегли одговор.
 Како сте и поред трауматичног личног искуства и свих препрека на које сте наилазили на свом стваралачком путу успели да сачувате себе од мржње и жеље за осветом?
Ви ми одајете признање да у свом раду нисам мотивисан мржњом. Хвала. Знао сам да ако будем мрзео, заступао странку или неку политичку идеју, нећу успети. Не знам да ли сам успео, али ако јесам то је зато што сам знао колико је то велика замка. Заиста нисам желео да се светим. Нити је посао књижевности да то ради.
 Велико Вам хвала на овом разговору.

Немања Савић

Надриписцу, чије романе нико није читао, пријатељи су замерали како су му, наводно, ситна слова у књигама и како их управо то спречава да се озбиљније посвете његовим делима. Међутим, колико год је он у наредним књигама повећавао фонтове слова, изговор је био исти: ситна су!
Једном, док је кориговао недостатке свог стваралаштва, инспирисан написаним, спопала га је мука, и одједном је повратио. Тиме је учинио бар садржај уочљивијим.
(Трећа награда на Конкурсу за кратку причу)

Ненад Максимовић

У страху да не престанем да је слушам, она је убрзавала своје излагање и збунила би се управо пред суштином онога што је намеравала да искаже, улазећи након необичне омашке у један нови тон, нову боју, неочекивано изокрећући претходну озбиљност, украшену суптилним и елоквентним речима, у неку врсту самоироније, или пре пародију самоироније, која је требало да ми стави до знања да она то намерно чини. Сваки такав свршетак сваке од тих њених малених представа изгледао је као некакав минијатурни кинески радио-апарат у функцији привеска за кључеве, и завршавао би се оном врстом смеха од које чујемо само: с-с-с.
Читавих пет месеци, из дана у дан, састајали смо се у том дворишту препуном хортензија, лала и хризантема, седели под столетним орахом у столицама од прућа, каткад би прошетали крај Тимока, или једноставно отишли и вратили се, колико да удахнемо свежину вечери, и она је за све то време понављала исту, добро познату представу. И најзагушљивијем мозгу у најтеснијој лобањи брзо би постало јасно да та девојка, чија манекенска лепота нагони на дисање пуним плућима, све време крије нешто. Из оне фиоке која се налази одмах испод речи, фиоке која се или заглавила или је заборављено да се затвори, тек би наједном искочио незвани кловн и њене крупне очи намах би се скрушиле остављајући ми у залог нејасну кривицу. Да, осећао сам се кривим, иако нисам имао појма зашто, и требало је неколико месеци да би се најзад разданило у оном делу моје главе где је боравила мисао о њеној заљубљености у мене.
Знао сам! Све време она жели да ми то саопшти! Не! Она ми то све време саопштава! Већ ми је толико пута то рекла!
Бојећи се да не помисли да сам глуп, реших да јој што пре изјавим своју љубав и тако јој најзад олакшам положај.
Тог дана, детлић је био задужен за ритам-секцију, комшијски пас за басове, а славуј је изводио соло свог живота. Обукох белу кошуљу и успут свратих у цвећару и купих јој неколико белих лала. Прсио сам се као билдер и саопштавајући јој да јесам за кафу, искористио најнежније тонове својих гласовних могућности. Она је носила црвену хаљину и скакутала степеницама горе-доле као некакав девојчурак. Преда мном се брзо створише ишлери, венчићи, карамел-обланде, кремпите, ледене коцке и домаће купиново вино. Најзад, стиже и кафа.
– Имам нешто да ти саопштим, – рече званичним тоном док су јој очи тражиле најпогодније место за шољице.
Као да је управо прочитала моју мисао из некаквог стриповског белог облачића који је лебдео над мојим левим уветом. Али, добро, помислих, најзад је скупила храброст, није ли свеједно ко ће начинити први корак. И препустих се свим својим срцем њеном устрепталом гласу.
Требало је да прође бар пола пасуса да бих у потпуности схватио значење њених речи. Управо је истицала друга година од оног дана када је одлучила да свакога месеца од своје више него бедне трговачке плате издваја по значајне три стотине динара, и то све у циљу да би једнога дана могла да наручи један од оних француских парфема намењених високом друштву (ако се добро сећам, беше реч о Ланкому). Да, за недељу дана требало је да истекне друга година од исто толико планираних и да се најзад сакупи читава потребна сума.
– Од почетка ове године осећам нестрпљење – објашњавала је – а замисли тек како ми је сада тешко да се стрпим, сада када сам надомак циља! Ноћима се преврћем у сну, а често ми дође, па скакућем у месту. Знаш? Као кад ти је пуна бешика. Разумеш ме? Хајде да прославимо, ово морамо да прославимо…
Осетио сам се као издуван балон који виси са статива неке прашњаве, лимене тезге, на некој блатњавој пијаци, па славље беше толико да бих разбио чашу о сунце да сам могао.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

Едита Евгенија Цоловић

Напољу је дивље пљуштало и Мирко је већ скоро двадесет минута седео у колима мислећи се како да претрчи та два-три метра до улаза у зграду. Није имао баш ништа чиме би могао да се заштити од помахнитале водурине. На крају му дојади да тако беспомоћно чами у ауту и реши да јурне ка згради, па шта буде!
Ни сам не знајући како, нашао се испред врата свог стана, мокар као неоцеђена поњава. Неуспешно је покушавао да из слепљених џепова извуче кључ и коначно уђе у тај проклети стан! Сав изнервиран, шутну ногом врата из све снаге – КАД! врата се широм отворише! Мирко, онако бесан, упаде унутра гунђајући и на време и на петак и на глупаву браву коју ће морати после да замени… Уједно је скидао, боље рећи љуштио са себе мокре ствари, разбацујући их свуда по поду. Одједном, Мирко пренеражено стаде насред трпезарије, држећи се за мокру мајицу која му је, исто тако пренеражено, застала на пола главе! Из дневне собе, тачније из огромне зелене фотеље у тој соби, зачуо се један полупромукли баритон:
– Ало, бре, човече! Шта ти је? Шта драмиш толико? Ево и ја сам био скроз мокар, па сам се осушио!
Мирко је лагано кренуо да враћа мајицу на врат, па на груди, не скидајући за то време поглед са фотеље. Уједно се трудио да се што више избекељи, како му ништа не би промакло. Грудни кош му се лудачки дизао и спуштао, спуштао и дизао, као да му је неко невероватном брзином огромним мехом упумпавао и испумпавао ваздух.
– Него, ортак, где ти стоји фен? – настави онај баритон тоном који је говорио да се власник гласа баш фино сместио, само му, ето, недостаје једна ситница, па да све буде у најбољем реду – тражио сам га по купатилу, али није тамо. А баш ми фали да само мало сушнем испод крилца! Ала је невреме, а?
Са кнедлом у грлу и пометњом у глави, Мирко је кренуо ка гласу из фотеље, још увек не верујући сопственим ушима. Али кад је стигао до фотеље, укопао се у месту и ни речи није могао да изусти. Уместо уста, на лицу му се појави некаква глупава шупљина уперена према ТОМЕ! Не, не, ја сам сигурно полудео, помислио је Мирко пошто је, после ко зна колико времена тупог буљења, довео своје мисли у какав-такав ред. Дефинитивно сам претерао са послом… Ово је стварно апсурдно! Пре свега, ово уопште није могуће, мислио је даље он, тако да и немам разлога да бринем да сам полудео! Али, чињеница је да је овај орао ту и да седи у мојој фотељи и да ми се обраћа! Орао? Обраћа? Ма какви! Стварно смешно! Ући ћу поново у стан! Да, да, то је најбоље! И, Мирко се, као хипнотисан, окрену ка излазним вратима, празно гледајући негде у врхове својих прстију. Опет се зачуо тресак врата, па некакво гунђање, па и сам разбарушени Мирко насред дневне собе.
– Гле, ти си још ту! – рече Мирко и почеша се по глави. – Дакле, стваран си… Немогуће, али истинито… – уздахну овај некако тужно.
– Де, шта си се снуждио! Да сам ја на твом месту, црк’о бих од среће што се одједном нашао неко да ми прави друштво! Весело! – рођачки ће орлушина. – Него, нађи ти мени онај фен да се ја не прехладим!
И даље не схватајући шта га је снашло, Мирко се упути ка бифеу регала, одакле механички извуче справу за сушење косе. Орао није престајао да брбља. Испричао му је целу своју историју: и како се потуцао по Аризони, и како је надничио код Бугара, ма свашта! Мирко је слушао и гледао, и гледао и слушао разметљиву птичурину која му је, некако, што ју је више посматрао, постајала сва симпатичнија. У пола орлове приче зазвони телефон. Мирко скочи као опарен и престрављено диже слушалицу. Са друге стране је неки женски глас нешто урлао. Мирку је био потребан добар минут да укапира да је то Весна, која га је већ пола сата чекала у посластичарници „Код коња”. На брзину је промрмљао нешто и уз неко „извини” спустио слушалицу. Још увек је био у оном мокром оделу. Кренуо је брзо да се пресвлачи, псујући успут и себе и ту орлушину која га већ два сата замајава! Потпуно је био заборавио да се договорио са Весном да се нађу. Али, највише му је било мука при помисли на салве беса које ће се излити на њега због кашњења. И то по ОВАКВОМ времену! Зграбио је кључеве од аута и, не поздравивши се са орлом, излетео из стана.
Возио је као суманут. Када је, напокон, стигао у ту глупу посластичарницу, паде му на памет питање шта ће он, уопште, рећи Весни: зашто касни? За њу је пола сата било – смак света! Црвенео је и знојио се као неки школарац. Приближавао се том лицу изобличеном од љутине. И што је бивао ближи, тако су јој црте лица изгледале све нејасније и расплинутије. Пред њим је стајао облак гнева. Па шта сад да каже том облаку? Па, ништа! Рећи ће јој шта је стварно било и тачка!
– Орао, кажеш?! Дакле, набавио си орла за кућног љубимца, па си морао да се поиграш са њим? – подругљиво га сасече Весна.
– Ма не, женска главо, како не разумеш! То није љубимац! Он је стваран! Као човек! – трудио се Мирко да објасни о чему је, заправо, реч.
– О чему ти, човече, причаш? Ти си потпуно полудео! И још ме правиш будалом! – била је Весна крајње изнервирана.
– Ма, шта ти је уопште и објашњавам, кад си ти ионако глупа да то схватиш! Ти и ја смо завршили! – издера се Мирко и демонстративно изађе напоље. Тресао се од љутине. Није могао да схвати како је са таквом глупачом провео толико времена. „Кућни љубимац! Није него!”
Прошло је од тада неколико дана. Па и недеља. А онда и месеци… Мирко се потпуно навикао на орлово присуство. Штавише, постали су одлични пријатељи. Тако је бар Мирко мислио. Само, Мирку је било помало непријатно да говори унаоколо о том свом пријатељу, јер, ипак, средина као средина – конзервативна и затуцана; а, уосталом, то је ионако његова ствар. Али, једног дана, дошавши са посла, Мирко не затече никога код куће. То му је било мало чудно, с обзиром на то да орао није баш нигде излазио; био је код Мирка, такорећи, инкогнито. Пролазили су сати, а од орла ни трага! Није се ни преко ноћи појавио. Шта да ради; да позове полицију? И шта да им каже? Дуго се Мирко премишљао и најзад реши да крене сам у потрагу. Али куда?
Као помахнитао истрча из зграде, умало оборивши комшију Петра успут и упути се ка кеју. Лутао је изгубљено наоколо, завиривао по жбуњу, и у једном моменту поче из свег гласа да дозива орла. Људи су га у чуду гледали, а још чудније им је било име тог изгубљеног пса – Орао! Мирко је почео и да зауставља пролазнике и избезумљено пита јесу ли, можда, видели његовог пријатеља.
Та потрага је трајала данима. Па и недељама. А од орла ни трага ни гласа. Мирко реши да нестанак ипак пријави полицији. У станици су мирно саслушали о чему се ради, а онда су почели да се нешто међусобно сашаптавају – један инспектор у цивилу и још двојица у униформи. Пришли су Мирку и муњевитом брзином му ставили лисице. А затим су га пребацили у Палмотићеву.
Покушавао је Мирко да им објасни како је то све неспоразум и како је он потпуно нормалан; да је само стицај околности био мало чудноват и ништа више.
Али, објашњавао је то годинама. На крају му је дојадило да се са свима њима прегања и одлучио је да лепо прихвати њихову игру. Казао им је да је схватио како је то, ипак, био све само плод његове маште и ништа више. Доктори су га после тог признања већ благонаклоно гледали. Чак су му обећали и скори одлазак кући.
Два дана пре него што је требало да изађе, главна сестра позва Мирка и саопшти му да има посету у соби за пријем. Ко ли би то могао да буде, питао се у себи Мирко. Овде сам и самог себе заборавио.
У соби за пријеме га је заиста чекало изненађење! Код прозора је стајао орао лично!
– Чуј, -поче орао – дошао сам да ти се извиним за оно што сам тако нестао…
Мирко га не саслуша до краја, већ избезумљено отрча у собу главне сестре.
– Сестроооо! – урлао је он. Сестра брзо истрча у ходник. Мирко је зграби за руку и буквално одвуче у собу за пријеме.
– Ево, погледајте! Орао! Нисам луд! Ево га! – викао је он, док их је орао мирно посматрао пушећи неку скупу цигару.
– Добро, Мирко, смири се. Све је у реду! – покушавала је да га умири сестра. – Па он је дошао да те посети, он ти је пријатељ, зар не? – благо се смешила, тапкајући забезекнутог Мирка по надлактици. Утом се појави и сâм начелник психијатрије, који најљубазније замоли орла да извини овакво Мирково понашање, и да га, ако му то није велики проблем, посети неки други пут; јер, очигледно је да је пацијенту позлило, што значи да ће морати да продужи свој боравак у установи.
Орао се само осмехну, онако подругљиво – рођачки, угаси цигару и одлете кроз прозор.
(Прва награда на Конкурсу за кратку причу)