Милица Матијевић

Ко се у Србији може пријавити на овај конкурс? Превела и приредила Милица Матијевић, Библиотека „Димитрије Туцовић”, Лазаревац

Ако ваша библиотека својим члановима даје бесплатан приступ дигиталним информацијама, ради смо да чујемо шта имате да нам испричате.
Овом реченицом „Бил и Мелинда Гејтс фондација” позивају библиотеке широм света да се пријаве за награду фондације за 2005. годину. Фондација је основана 2000. године и од тада се сваке године награда од око милион америчких долара додељује националној библиотеци или сличној организацији ван Сједињених Америчких Држава која има нов програм и нуди корисницима бесплатан приступ информационим технологијама.
Који су услови које треба испунити и како се врши селекција?
Које библиотеке могу да се пријаве?
Све националне библиотеке и сличне инстуције ван САД-а су позване да се пријаве. Предност дајемо институцијама које наша фондација није пре финансирала. Библиотеке на територији САД-а не одговарају конкурсу.
Како је дефинисан „бесплатан јавни приступ”?
Библиотека нуди бесплатан сервис уколико је свима, укључујући децу и омладину, омогућено да користе предности и олакшице (без обавезе да буду чланови библиотеке или да плаћају приступ Интернету). Установе би требало да покажу на који начин свима бесплатно приближавају информационе технологије, као и шта нуде јавности и особљу. Предност се даје установама које су нешто постигле у сарадњи са јавношћу.
Шта се подразумева под иновацијом?
Библиотечки пројекти су означени као иновација уколико обезбеђују приступ информационим технологијама и сервисима који су претходно били недоступни грађанима. Програм може бити нова, мала или дугорочна иницијатива.
Како одабирамо оног кога ћемо наградити?
Међународни савет библиотекара и стручњака у области информационих технологија прегледа пријаве и бира најбољег.
Награда ће бити представљена на Светском библиотечком конгресу у Ослу (Норвешка), у августу 2005. године.
Досадашњи добитници награде
 Библиотека конгреса, Аргентина, једна од неколико библиотека у земљи која обезбеђује сервисе за грађане без новчане надокнаде, укључујући и компјутерски центар који је отворен нон-стоп.
 Biblored, Колумбија, мрежа коју чини 19 националних библиотека у Боготи, која нуди бесплатан приступ дигитализованим информацијама у неким од најсиромашнијих домаћинстава.
 Библиотека града Хелсинкија, прва међу јавним библиотекама у свету која је понудила грађанима приступ Интернету. Обезбедила је Информациону бензинску станицу, преко које се обезбеђују информације путем телефона, факса или текстуалним порукама.
 Библиотека у Гватемали, поседује библиотечке и информационе центре у руралним насељима. Ови центри укључују компјутерску обуку становништва.
 Smart cape access project, Јужна Африка, инсталирала је компјутере и приступ Интернету у неколико библиотека у сиромашним областима да се по први пут свим становницима у Јужноафричкој републици обезбеди беплатан приступ.
Информација о конкурсу „Бил и Мелинда Гејтс фондације” стигла је до неких наших јавних библиотека преко CLIR-а (Council on Library and Information Resources). CLIR је независна, непрофитна организација која се залаже за ширење информација као јавног добра. У сарадњи са другим организацијама помаже сервисе којима се шири концепт „библиотеке” и подржава прикупљање и чување информација.
За више информација, посетите www.clir.org

Јелица Живковић

У периоду од 10. јуна до 10. августа 2004. године обављена је ревизија целокупног фонда монографских публикација у Народној библиотеци Бор.
Будући да је ревизија један од најсложенијих законом предвиђених послова који је свака библиотека дужна да у прописаном року извршава, веома су важне припреме, избор метода у складу са Упутством Народне библиотеке Србије о ревизији и отпису библиотечке грађе, као и пажљиво планирање самог тока да би се цео посао обавио ефикасно, са крајњим циљем да се о фонду добију веродостојни подаци.
Овогодишња ревизија у Народној библиотеци Бор је друга по реду која је рађена уз помоћ рачунара, сравњивањем стања фонда са електронском базом података. Претходна, која је на овај начин урађена 1998. године, дала је веома добре резултате у смислу установљавања правог бројчаног стања фонда монографских публикација, а након тога је уведена пракса годишњег расхода по основу дотрајалости и неупотребљивости на свим одељењима библиотеке. Имајући ово искуство у виду, као и чињеницу да се целокупни књижни фонд налази у електронској бази са подацима који задовољавају минимум који омогућава идентификацију сваке библиотечке јединице (аутор, наслов, инвентарски број, сигнатура), процењено је да неће бити потребно затварати библиотеку током ревизије. Стога је попис организован поступно, по одељењима – најпре на стручном одељењу, затим на одељењу за књижевност и језик, па на дечјем, а на крају је пописан фонд у депоу библиотеке; посебно је обављена ревизија фонда монографских публикација завичајног одељења, где је истовремено формирана електронска база. За то време са корисницима није радило само оно одељење на коме се управо одвијао попис, док се на осталим одељењима рад одвијао нормално, чиме је интерес корисника у највећој мери заштићен.
Сравњивањем података након извршеног пописа дошло се до следећих резултата: до почетка ревизије 2004. године Народна библиотека Бор је имала 129.726 библиотечких јединица уписаних у инвентар монографских публикација. У претходним ревизијама и редовним годишњим расходима (у периоду од 1962. до 2004. године) расходована је 57.501 књига, а у овогодишњој 3.327 књига, што укупно износи 60.828 примерака. Овом ревизијом је установљено је да је Народна библиотека Бор 10. августа 2004. године поседовала укупно 68.898 књига на својим позајмним одељењима и 1.553 књиге у фонду завичајног одељења, што укупно износи 70.451 књига.
Добра је вест да је свега 39 књига расходовано по основу старих задужења (иначе се, по закону, овај отпис врши након три године), што износи свега 1,2 % од укупног отписа. Тај податак сведочи о предности поседовања електронске базе корисника, чија се задужења ажурније прате него раније, па се и мере за враћање књига „заборавних” корисника благовремено предузимају.
Лоша је вест да је ревизијом установљено да на одељењу за књижевност и језик, чији су фондови у слободном приступу за кориснике, недостаје више од хиљаду књига! Мада немамо доказе који би на суду били валидни (нико није затечен in flagranti са књигом испод капута), верујемо да, без увреде, међу нашим корисницима има „несавесних”, како стоји у извештају Комисије за ревизију, која је на тај начин избегла ружну реч лопов. Елем, звали ми ту појаву како нам драго, чињеница је да су ти „несавесни корисници” прилично оштетили библиотеку, мада им у целини ваља одати признање за читалачку културу јер су на списку несталих књига дела Слободана Селенића, Светислава Басаре, Милорада Павића, Моме Капора, Габријела Гарсије Маркеса, Хорхеа Луиса Борхеса и, као куриозитет, целокупна дела Чарлса Буковског, која је библиотека приновила 2003. године.
Дакле, ова ревизије је, између осталог, показала да неки наш корисник не може без Чарлса Буковског, а да библиотека, са друге стране, не може даље са оваквим члановима. Зато је на одељењима појачан надзор, а размишља се и о набавци камера, ма колико то рушило романтичну слику о библиотеци.

Весна Тешовић

Фестивал хумора за децу у Лазаревцу од 14. до 16. септембра 2004. г.

Сигурно да нема детета у Србији и Црној Гори, а вероватно и шире, које не би пожелело да прве школске дане проводи попут младих Лазаревчана. Верујући у то да је смех неопходан за раст деце и да је преозбиљност велика штета за целокупно човечанство, деца Лазаревца, а са њима и цео град, живе према упутству Драгана Лукића: Још смеха, смеха, још смеха деци! Тако је било и овог септембра. Три дана Лазаревац је живео свој Фестивал хумора за децу. Деветоро писаца са својим хумористичким стиховима и прозама обилазило је „по утврђеном распореду часова” школе у Лазаревцу и околним селима, јер, како је рекао Алек Марјано у свом „фестивалском прогласу”: Не би било лепо да остану без вица / Јунковац, Степојевац, Вреоци / Велики Црљени, Дудовица. Ту су били и карикатуристи и професионалне и аматерске драмске дружине са својим веселим позорјима. Али, можда је још важније то што су се та три дана лазаревачка деца дружила са 300 својих другара који су се у Лазаревац слили из 40-ак градова Србије и Црне Горе и Републике Српске.
Главни и одговорни за овај тродневни урнебес, смех и песму, центар тог насмејаног дечјег свемира јесте библиотека. По 16. пут библиотека „Димитрије Туцовић” организује овај фестивал. Инициран 1989. године, као културна манифестација којом ће се прославити 100 година постојања града, брижно осмишљен и упорно негован од стране вредних библиотекара, фестивал је прерастао границе библиотеке, Лазаревца и Србије и, користећи смех као ванвременску и ванпросторну категорију, као универзално средство комуникације, постао спона за све вредне, креативне и жељне афирмације. Библиотека расписује конкурс на којем могу да учествују само деца до 15 година. У билтену фестивала Смехокази пише да је ове године стигао нешто мањи број радова, само (!!!) 1683, а подељене су 44 награде за литерарно стваралаштво, разврстано у 12 категорија, и 44 награде за ликовни израз, такође у 12 категорија. Од награђених радова направљена је у простору библиотеке богата и дечје разбарушена изложба.
Весна Петровић, библиотекар из Сремске Митровице каже: Програм Фестивала хумора за децу у Лазаревцу има двосмерни значај: васпитава путем уметности, али и васпитава за доживљавање уметничког дела и за уметничко стварање. Он живи у просторима школа и домова културе, на улицама и у парковима, у записаним причама, у испеваним песмама, у првим нацртаним карикатурама и изведеним представама у многим градовима Србије и Црне Горе.
Фестивалски дани у Лазаревцу сваке године имају и своје озбиљне садржаје. Ове године, посебно значајно за унапређење библиотечке делатности било је оно што се могло чути на трибини „Како фестивал подстиче сарадњу дечјих одељења јавних библиотека”. Колеге из Библиотеке града Београда, библиотека „Милутин Бојић” из Београда, „Глигорије Возаревић” из Сремске Митровице, „Вук Караџић” из Пријепоља, „Стеван Сремац” из Ниша и „Јован Поповић” из Кикинде говорили су о својим искуствима и различитим облицима рада са корисницима дечјих одељења, који као своју последицу имају и учествовање на Фестивалу хумора у Лазаревцу. Том приликом се показало како њихов континуирани креативни рад са децом у локалним срединама развија активан однос према књизи, буди и негује маштовитост и стваралачки дар и на тај начин васпитава младе људе да до краја живота буду прави уживаоци лепе речи и књиге уопште. Због тога библиотеке, ваљда, и постоје и зато је било драгоцено чути какве „мале тајне” у раду са децом примењују „велики мајстори библиотекари”.
Библиотеку „Милутин Бојић” из Београда у Лазаревцу су представљали директор Јасмина Нинков, Љиљана Милошевић, библиотекар који води радионице са децом са посебним потребама, и Александра Вићентијевић, која води курсеве креативног писања. Колегиница Љиљана Милошевић открива Бележници „кључ за тајна врата” радионице са хендикепираном децом.
Програм Библиотеке „Милутин Бојић”, као савремене библиотеке, подразумева сарадњу са другим институцијама и организовање програма ван библиотеке. Тако је успостављена сарадња Друштва за помоћ ментално недовољно развијеним особама „Палилула” и библиотеке, која се активно укључила у рад са хендикепираном децом. Ово удруживање допринело је побољшању односа деце са хендикепом са осталом децом и пробудило је њихово интересовање како за књигама тако и за библиотеком, као местом где могу самостално узимати и разгледати књиге. Посебну радост представља то што сами могу да бирају и одлучују коју књигу желе да читају. Библиотека је постала „посебно место’’ у коме се осећају пријатно и заштићено.
Радити са хендикепираном децом представља огромно сазнајно искуство и за водитеље радионице и за полазнике. У том процесу активно учествују и одрасли и деца. Ту сва питања добијају одговоре, ма какви они били, ту се прича и ћути, пева и слуша музика и игра, игра…
Прво правило радионице је да НЕМА ПРАВИЛА. Друго правило: ИГРА ЈЕ СУШТИНА СВЕГА.
Радионице се одржавају два пута недељно. Дужина радионице је од 2 до 3 сата. Радионица започиње поздрављањем. Водитељ се поздрави са сваким понаособ, а онда се они међусобно поздраве (рукују се, потапшу по рамену, загрле и сл.). Додир је важан облик комуникације. Потом се креће у акцију. Вежбе покретом могу бити:
1. Ветру у сусрет (шта раде када је ветар благ, а шта на поветарцу, када је јак, када је олуја и сл.). Како се крећу, да ли се пусте низ ветар или не и сл.
2. Будимо:
-птица (како лете птице, мале, велике);
дрво (корен, стабло, лист – расту као дрво);
вода (поток, река, море – пронађу покрет);
плава боја, црвена, жута (изнађу покрет који за њих значи плаво…) и др.
3. Ход (како корачам кад сам):
весео
тужан
љут
када се шуњам,
када шетам (сам, са неким и др.)
Дужину трајања вежби процењује водитељ радионице. У случају отпора, вежба се прекида.
Други део радионица предвиђен је за креативан рад у трајању од 60 до 90 минута и он обухвата:
цртање (оловка, дрвене бојице, пастел),
сликање (водене бојице, темпере, колаж),
вајање (пластелин, глина),
ручни рад (ткање, израда мањих предмета од вунице, папира, картона…),
или радимо неку причу на основу неке књиге (мање) или сликовнице коју сами изаберемо, цртамо (обучемо принцезу, принца, миша, саградимо им дворац, засадимо врт…), глумимо уз кратак дијалог, измислимо нови лик и убацимо у причу.
Последњих пола сата радионице користе се за релаксацију. Најчешће се слуша музика, певамо и плешемо заједно. Саставни део радионице је и мања закуска (сок, кекс, чипс, и сл.) као награда за уложени напор, уз обавезне похвале сваком појединачно.
Оно што се показало као добра пракса јесу поруке. Одредили смо једну кутију у коју свако (ако жели) убацује своју поруку. За нас, ту се налази „кључ за тајна врата”, као што су врата снова, смеха, жеља, љубави и сл. Овакав приступ нам је олакшао пут до неких доживљаја које им је било тешко да вербализују јавно. Свака порука се заједнички решава (ако то желе).
Тешко је овако информативно описати начин и суштину рада у радионици. Понекад ништа од предвиђеног не функционише, јер је довољно да једно или двоје деце одбије да учествује, па да им се прикључи одмах и остатак групе. Стога је план о току радионице флексибилан и често се деси да се неколико идеја које не прођу замене новим. Игра је увек оно што се може увести, а што је највероватније да ће бити прихваћено. Једино правило које би требало да важи је да се радионице не прекидају. За њих је континуитет знак сигурности. У раду са хендикепираном децом увек мора да присуствује стручно лице.
Шта нишке колеге чине да би се деца анимирала да посећују баш библиотеку и да би се спријатељила са књигом, сазнајемо од Саше Луковић-Васиљевић.
У раду са децом корачали смо полако, али сигурно.
Први корак је био – уређење просторија библиотеке. Данас је Дечија библиотека у Нишу један изузетно пријатан кутак за малишане.
У читаоници библиотеке посебно је ограђен кутак за децу предшколског узраста (са клупицама, јастучићима, луткама, прибором за цртање и малим изложбеним простором намењеним баш за њихове радове). Када уђу у тај простор, малишани се осећају „као код своје куће”. Родитељи им ту нису потребни, све сликовнице су им доступне. Често их на „њиховом” сточићу чекају и бомбоне.
На неколико ударних пунктова налазе се панои, огласне табле и излози. Све то мора да скреће пажњу, а препуно је информација (конкурси, информације о томе шта се дешава у граду, анотације, обележавање јубилеја, изложбе дечијих ликовних и литерарних радова).
Корак број два – покретање акција: НАЈ–ЧИТАЛАЦ, НАЈ–ПИСАЦ ЗА ДЕЦУ и НАЈ–КЊИГА ЗА ДЕЦУ. Од тога који писац добије највише гласова зависи кога ћемо позвати у госте.
Трећим кораком је Светски дан књиге за децу (2. април, Андерсенов рођендан) добио почасно место у плану активности Дечијег одељења. Три године за редом расписује се литерарни и ликовни конкурс за основце Нишког региона. Тема је слободна, а сам облик манифестације мења се из године у годину, вероватно док се не искристалише најбоља варијанта. Тог или тих дана све је посвећено стваралаштву за децу и дечијем стваралаштву.
Прве године тај дан био је посвећен Андерсену: двориште библиотеке било је декорисано „као из бајке”, на великим паноима били су изложени ликовни радови деце-илустрације познатих , али и сасвим нових бајки; гимназијска драмска трупа, у бајколиким костимима извела је представу – колаж Андерсенових бајки, а на крају је за сву децу приређен коктел – као у дворцу. Награђена деца су била гости Данске амбасаде у Београду (наравно, све у организацији библиотеке).
Наредне године манифестација је трајала два дана: литерарни дан – када је најбољима на конкурсу награде уручио песник Мошо Одаловић и ликовни дан – када је у дворишту библиотеке направљен прави атеље са четрдесетак штафелаја. Док су деца илустровала најомиљенију књигу, драмска трупа средњошколаца представила се колажом драматизованих најзанимљивијих делова романа Градимира Стојковића.
Ове године деци је приређен сусрет са Тодетом Николетићем, а деци целог града је поклоњена његова представа – мјузикл: „Како сам настао ја пре мене”.
Након посете Лазаревачком Фестивалу хумора за децу, а са досадашњим искуством у организацији прославе Светског дана књиге за децу, аутор ових редова обећава да ће Андерсенов рођендан наредне године бити прослављен на опет нов начин.
Четврти корак је начињен 2003. године – Фестивал витезова дечијег песништва у Нишу. Караван песника окупљених око часописа Витез био је гост Дечије библиотеке, а потом је изведен програм у Великој сали Дома Војске. Заједно са песницима рецитовало је више од хиљаду малишана. У програму су учествовала и деца из Ниша (финалисти „Мајске песме”, плесни клубови), програм је водио Миња Субота. Пошто су се сви сагласили да је нишкој деци оваква врста програма потребна и пошто је након овог фестивала посећеност Дечијој библиотеци нагло порасла, ове јесени, тачније 4. новембра, организовали смо опет Караван песника. Овог пута у каравану је било ни мање ни више него 16 песника, да не рачунамо водитеља, кантаутора, глумца и децу из Ниша. Призор је заиста био велинчанствен. Било је лепо чути Пера Зупца, Добрицу Ерића, Љубивоја Ршумовића, Душка Трифуновића и остале како позивају децу да дођу у библиотеку и постану њени чланови. И већина деце их је послушала!
Најновији програм јесте Књижевни клуб за младе (до 15 година). Он је у самом повоју и још га нисмо „крстили”. Кроз њега, уз помоћ људи добре воље, хоћемо да афирмишемо талентовану децу Ниша.
Знамо да су многе наше колеге из других градова одавно већ у пуном трку, али ми у Нишу, „корак по корак”, тек хватамо залет, надамо се, на правом путу.

Горан Миленковић

Човек нема околину, него свет.
Бела Хамваш
И не припада времену, већ вечности.
Јован Пејчић

Како се то види из наслова текста, посветићу овом приликом неколико речи теорији библиотекарства. Теорија бибиотекарства је, међутим, пре свега теорија, један посебан и ванредан начин одношења према свету. Кратко ћу усмерити своје размишљање према двема посебним чињеницама везаним за то одношење – прва се од њих односи на историју појма теорије, а друга на природу и функцију теоријског.
Када је у питању прво, потребно је вратити се у старо доба, где за Плутарха или Амонија теорија првобитно означава посебан контемплативан однос према светом, и надгледање нечег јединственог, издвојеног, узвишеног, битног – ову ће боју смисла теоријског у XX веку јасно препознавати и враћати Мартин Хајдегер, који је сматрао да је теорија највиши облик људског бића–на–делу и да теоријско сазнавање није само по себи сврховито, већ само такво сазнавање које зна за оно што је егзистенцијално највредније мишљења, а то је оно што се односи на присуство егзистенције у не-скривености. Теорија је, у том смислу, избегавање „страхопоштовања према безначајном”.
Други се моменат, везан сада за природу и функцију теоријског, односи на ставове Макса Вебера изречене 1919. године у предавању Наука као позив. Наука, односно теорија, про-мишљање је позвање које људе који про-мишљају обавезује на јасност и одговорност. Тако зачета и утемељена, на засновима специјализације у служби самоосвешћења, наука (односно теорија) постаје савест општег одношења према свету, а Вебер један од далекоутицајних моралних законодаваца теоријског мишљења о стварима и људима и односима међу њима. Мислити, у овом смислу, значи бити савестан.
Напослетку и у инверзији према почетно изреченом, теорија је и теорија библиотекарства, и ова се може посматрати тако што ћемо пратити њен унутрашњи однос према двема наведеним посебностима – према томе шта то теорија бибиотекарства може да третира као свето, узвишено, јединствено, вредно мишљења, и на који начин она постаје савест библиотекарске професије, а тиме и опредмећена савест у општем смислу.
Две посебности о којима сам изрекао кратку мисао сада ћу приближити тако што ћу рећи да је данас за теорију уопште свето и узвишено управо бити савестан. Но, какве је врсте та савест? То је, прво, она која је пробуђена у тренутку у којем се присећамо да је Декартова Расправа о методу, која је постала универзални картезијански органон, створена управо на месту које по природи није било људском вољом посвећено том крајносном утемељењу, тј. није била створена у затвореним собама и кабинетима за истином трагајуће Сорбоне, на Универзитету. Та савест нам заправо каже да је место универзалних истина увек већ унапред деконструисано неким другим местом, другим гледиштем. И да је савесно бити свестан да је истина увек већ негде другде, управо у тренутку док је изговарамо, измештена и нецеловита. (Дакле, свестан сам, у тренутку док ово изговарам, да је истина увек будна у некоме другоме.)
Свет и библиотеку даље посматрам као вишеслојне системе у којима се односе моћи. Систем је створен избором, а теорија је савест утолико што стално говори да коначног избора нема, да се опредељујемо за типове будућности тако што им прилазимо у гарду.
Ово је покушај одмеравања односа између библиотекарства, библиотека и библиотекара, са једне стране, и њиховог окружења или света, са друге, тако што кроз обе равни провлачимо нит једне велике моћи, економске. Каква је природа тога окружења?
Имануел Валерштајн посматра данас доминантни западни капиталистички систем кроз низ његових базичних особина: то је историјски систем који се развија кроз самосвесност, негујући интелектуалне или идеолошке оквире који га оправдавају и подстичу његово одржање и даљи развој; то је систем који је створен спајањем географски раширеног скупа производних процеса, у којем су главни економски притисци интернационални, а главни политички – национални; то је систем који функционише на принципу ширења у низу, у облику цикличних ритмова; то је систем који почива на бесконачној акумулацији по формули – радити више, а платити мање; то је систем који се самопроизводи по принципу новитета; то је систем који је поларизујући; то је систем који развија потребу и колективну оријентацију ка потрошњи; то је парадоксални историјски систем који мора да нестане услед нагомиланих поларизујућих противречности, а проповеда могућност неограничене експанзије, односно неограничености; то је систем који се налази у кретању, а ствари, пак, које утичу на његов настанак наставиће да постоје и после његове смрти; то је систем, коначно, који се служи семиотичким моделима да би себе модулирао (као што је нпр. менаџмент).
По Валерштајну постоји и феномен културе, који је идејни регулатив тога система, резултат колективних напора да се изађе на крај са његовим двосмисленостима и противречностима, као потврђива ње непроменљивих реалите та у свету који се мења. Међутим, овакав концепт показује одређену двосмисленост, грешку – сама идеја регулатива је применљива, али идеја културе као колективног експонента економског система је превише уска, јер је култура далеко шири феномен. А ширина у схватању представљала би сасвим други концепт.
Мој општи став гласи да се изабирањем разноликих матрица из окружења практично библиотекарство може наћи негде на линији која спаја ова два концепта, или се може подударити са једним од њих. Али шта је са теоријом? Теорија мора бити двојако према томе опредељена, следећи поменути теоријски идеал светости као савести. Другим речима, ма шта тврдила, теорија (промишљање) библиотекарства мора бити отворена у мери која превазилази нужности из стварности и верност сопственим самоостварењима. Затим, требало би да следи: принципе отворености, критичности, сумње у све, па и у себе, сумње у сумњу, и извесну парадоксалност, као посвојче модерности.
У Београду је 2003. године објављена књига Менаџмент у библиотекама аутора Гордане Стокић-Симончић и Жељка Вучковића. Аутори ове књиге у складу са тзв. општим захтевима, односно нужностима времена, усмерени су ка проналажењу друштвеног смисла и оправдања постојања библиотекарства, као и парадигме која ће бити прилагођена захтевима новог, информатичког доба. Погледајмо четири за ову прилику илустративна сегмента ове књиге: у првом аутори парафразирају закључке књиге Примена маркетинга у библиотекама у променљивој и глобалној средини, објављене 2000. године као резултат рада IFLA-ине Секције за менаџмент и маркетинг, по којима маркетинг није теоријски луксуз, пролазна мода и издвојена функција, већ прожимајућа нит целокупне делатности савремене библиотеке, начин рада, филозофија живота, начин размишљања, витални предуслов за успостављање друштвеног утицаја савремене библиотеке; у другом следе номенклатуру Адријана Мола, бранећи самосвојност професије од бирократизације, дакле – да менаџмент, али не менаџери у библиотекама, него професионализовани библиотекари–менаџери; у трећем, који проглашавам изванредно занимљивим али и ужасним, цитирају неименованог америчког колегу, који је у једној анкети написао да «морамо бити агресивнији у обуци нових професионалаца и одстранити све оне који не виде или не разумеју потребу за креативним задовољавањем информационих потреба”; у четвртом своје сакупљене есеје сматрају овдашњим пионирским покушајем сагледавања савременог менаџмента у библиотекама из аспекта историјских, социолошких и епистемолошких координата, те као такав он бива крајње отворен за све добронамерне сугестије и примедбе.
Према овоме, условни кабинети Сорбоне били би: интерсубјективни консензус на планетарном нивоу у лику IFLA-е, институционализовано знање, усаглашавање парадигми према свету, коришћење поменутих семиотичких модела једног економског историјског система, простије – уклапање, прихватање доминантних матрица, универзализација облика постојања, теоријска одбрана професије према опробаним и већином прихваћеним модусима. Спој трећег и четвртог поменутог сегмента желим да видим као неутрализацију агресивности, као један можда благ и уобичајен, али свеједно присутан облик очишћења од теоријског и практичног једноумља. Премда логичан, практичан, инструктиван, спој ових есеја ипак не показује горе наведену отвореност која превазилази априорне нужности стварности. Једна моћ, која није својом сржи посвећена оној Хајдегеровој присутности егзистенције у не-скривености, написала је ову књигу.
Исте 2003. године написан је, а ове објављен текст антрополога и библиотекара Драгана Стојменовића под насловом „Време у протоку књиге”. То је покушај заснивања метафизике библиотекарства на метафорама и симболици књиге и читања, односно на идеји трансцедентног библиотекарства као могућег надорганског чиниоца културе. Следе четири сегмента његовог текста: у првом текст проговара из самога себе, речима да не жели да буде прочитан, да се жури с ону страну стварности, да жели да се измести из себе и напише другачије; затим, следи критика методолошког система Жељка Вучковића из књиге Јавне библиотеке и јавно знање (2003), у смислу да се негира компетенција социјалне епистемологије и поперовског објективног знања – реч, логос се ту стављају наспрам њих, а за основну човекову потребу проглашава се религија; дакле, каталошки листићи Николаја Фјодорова и супраморализам, васкрсење књиге, а не социјална епистемологија; када савременим тенденцијама књига догори у информацију, када библиотека пожели да постане информациони центар, доведена је до ивице самоубиства, као треће; четврто – неумерено повлађивање технологији и бизнис-гносеологији маркетинга укида библиотеку, она престаје а постаје нешто друго.
Декартовски лик овде је лишен ауре универзитетског и није институционализован; текст је полуиронично посумњао у себе, али је саркастично посумњао и у водеће матрице, епистемолошке и практичне; место IFLA-е јављају се Јоханес Фабијан, Исидора Секулић, Макс Милер, Јован Дамаскин. Овај текст је ван, споља: књига поштованих колега Гордане Стокић-Симончић и Жељка Вучковића има приказе у библиотекарским часописима, позитивну перцепцију у стручној јавности, теоретску заснованост на планетарном нивоу, актуелност. Један од приказивача, управник једне српске библиотеке, каже о њој: „Сваки библиотечки колектив у овој земљи, без обзира на његову величину и без обзира да ли делује у селу или у граду, требало би да се у будућности позабави правилима савременог менаџмента о којима горе поменута књига транспарентно говори.” Знање књи ге се шири. Она се следи. Она постаје узорно знање и образац мишљења и понашања библиотекара.
Однос међу овим двама знањима, овде у сасвим одређеном значењу названим сорбонским и декартовским, као однос између двеју подвојених компетенција, био би сасвим прихватљив, мислећи на хијерархију утицаја и моћи и природу вредности, да не постоји ту негде, између и изнад њих, једна опасна и упозоравајућа прича, коју иако високофреквентном употребом излизану, као вишезначну историјску глобалну параболу морам овде на крају да поменем – то је прича о највећем, најјачем, најсигурнијем броду на свету, споменику једне технолошке и интелектуализоване цивилизације, који је једне тамне и хладне пијане ноћи утонуо у ледене воде ужаса. Но, то је и брод који је био маркетиншки озрачен, савршено уређен, и брод без сумње, мајестетичан и моћан, брод-израз једног света и његове филозофије, и поред свега постао је на крају Ништа. И управо је ово Ништа додатни разлог за ослобођење од институционализоване Истине. Јер Ништа је, по Хајдегеру, повлачење постојања. Ово ослобођење требало би да се изведе кроз концепт теоријског освешћења.
У овом рашчараном, раз-очараном свету, да поменем поново Макса Вебера, у којем се више не певају песме о библиотеци (а ако се певају а певају се, то је само присен давних љубави или можда илузија коју гради гладна празнина), сматрам да теоријски надзор над библиотечком професијом треба да буде обележен свеприсутном свешћу о целини света и неговањем гласова који нису истоветни, понављајући и свакодневни. Можда се у њима крије зрно оног кретања које чини да Декартов усамљени поглед на једно хистерично амстердамско двориште постане основ једне опште и свепрожимајуће приче.
То не значи да је нпр. менаџмент као модел сувишан у комуникацији библиотека са светом, то не значи да је зло ако библиотека у свету чији је крвоток новац пожели да заради и у економском смислу опстане, дакле да постоји у тзв. стварности, али то не значи, уосталом, и да није тако, али нека то буде тема за нешто друго и за неког другог и за неко време долазеће – то значи да је слепо поверење у менаџмент и маркетинг, у образложење њиховог присуства кроз пресликавање, теорију – сувишно, опасно и несавесно, несавесно у већ поменутом смислу, а не по себи. Језик њихов, којим се пише и описује та нека стварност, од споља долазећа, да ли је за богатство, да ли је за унижење? Радост због њих да ли је добра радост, лоша радост? А супротност? Могао бих да замислим нешто што бих могао назвати извором, чистим темељом, могао бих га реконструистати кроз причу, могао бих да замислим ток ствари тако да збивања не доведу до овога нашега полупразнога данас. Али та илузија, приметио је Ђани Ватимо, такође не би била безопасна.
Сматрам, коначно, да теоријска будност нужно подсећа да је дошло право време да престанемо да говоримо о теорији библиотекарства, не зато што то није потребно, већ стога што она није једна. Према томе не постоји, када год будемо говорили, теорија библиотекарства, него постоје разнолике библиотечке теорије. Већ тај техничко-терминолошки помак можда бива део увођења промишљања библиотекарства у теоријски идеал светости и савести, какав су већ оствариле у изванредној авантури духа нпр. поједине књижевне теорије прошлога века. Како је замишљена улога библиотека изражена кроз Горманову ревизију Ранганатанових закона та да „библиотеке служе човечанству”, библиотекарство треба отворити за човека. А лик који себи библиотеке желе да дају захтева и другачије промишљање и дубљу одговорност. „У епохи светске ноћи”, рећи ће на једном месту Хајдегер „светски бездан мора да се искуси и да се издржи”. Додаће: „А за то је потребно да постоје они који сежу у бездан”.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Макс Вебер, Духовни рад као позив, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 1998.
2. Имануел Валерштајн, „Култура као идеолошко поприште модерног светског система”, Реч, Београд, 2003, бр. 71.17, стр. 265–284.
3. Ђани Ватимо, Крај модерне, Светови, Нови Сад, 1991.
4. Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, Библиотека Матице српске / Футура публикације, Нови Сад, 2003.
5. Жељко Вучковић, Ка савременој библиотеци, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 1997.
6. Весна Жупан, Маркетинг у библиотекама, Свет књиге, Београд, 2001.
7. Пеги Камуф, Универзитет у деконструкцији или подела књижевности, Београдски круг, Београд, 1999.
8. Волт Крафорд, Мајкл Горман, „Библиотеке будућности – снови, лудило, стварност”, Гласник Народне библиотеке Србије, Народна библиотека Србије, Београд, 1999, бр. 1, стр. 289–298.
9. Горан Миленковић, „Идеја библиотеке: од ироније до меланхолије”, у: Интелектуална слобода и савремене библиотеке (зборник радова), Фило лошки факултет / Народна библиотека Србије / Библиотекарско друштво Србије, Београд, 2004, стр. 45–57.
10. Новица Милић, „Границе теорије”, у: Књижевне теорије XX века, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2004, стр. 65–73.
11. Јован Пејчић, „Мислилац и време”, у: Профил и длан, Плато, Београд, 2003, стр. 76–78.
12. Песме о библиотеци (приредила Љиљана Ђурђић), Народна библиотека Србије, Београд, 2003.
13. Боб Прелман, „Библиотека”, Књижевни лист, Београд, 2004, бр.28, стр. 11.
14. Немања Ротар, „Време за озбиљно и организовано деловање: Менаџмент у библиотекама / Гордана Стокић–Симончић, Жељко Вучковић…”, Панчевачко читалиште, Панчево, 2004, бр. 4, стр. 61.
15. Драган Стојменовић, „Време у протоку књиге”, Бележница, Бор, 2004, бр. 10, стр. 8–14.
16. Гордана Стокић-Симончић, Жељко Вучковић, Менаџмент у библиотекама, ауторско издање, Београд, 2003.
17. Мартин Хајдегер, „Ничеове речи Бог је мртав”, у: Шумски путеви, Плато, Београд, 2000, стр. 163–208.
18. Мартин Хајдегер, „Шта је метафизика?”, у: Путни знакови, Плато, Београд, 2003, стр. 96–112.
19. Мартин Хајдегер, „Чему песници?”, у: Шумски путеви, Плато, Београд, 2000, стр. 209–253.
* Овај текст је унеколико преправљена верзија саопштења које је аутор прочитао на научном скупу „Економска улога библиотека у савременом друштву”, одржаном у Народној библиотеци Србије у октобру 2004. године.

Весна Тешовић

Народна библиотека Бор је започела један обиман и веома значајан посао који представља потврду културноисторијског идентитета. Реч је о послу који ће у будућности, надам се, окупити многе посленике, не само библиотекаре, и који ће на крају као свој резултат имати завичајну библиографију. У времену пољуљаних вредности, библиографски рад и библиографија помажу да се створи права свест о писаним достигнућима прошлости и да се спречи њихово духовно растакање. Завршен је тек један мали сегмент који описује борско књижевно стваралаштво у 20. веку, и то само онај његов део који се односи на монографске публикације. Свесна колико је тежак пут проналажења белетристичких прилога хаотично разбацаних у периодици прошлога века, аутор библиографије се определила да почетак пионирског подухвата олакша тако што ће, за сада, пронаћи и описати само оно што би се звало „књига”. Тако је настала Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку као један од извора потпунијег увида у целокупно књижевно стваралаштво. Уносећи све своје регионалне различитости и специфичности, она доприноси динамичности слике националне књижевности и тако чини богатијим корпус историје и културе човека.
С обзиром на то да људи који су својим стваралаштвом обележили овај крај најчешће долазе са различитих страна, њихово дело не одише толико бојом места колико бојом времена. Наравно, рудник, рударење, бакар, присутни су, али не и доминантни. Једнима је локална боја грађа за уметничко обликовање, другима је често сама себи циљ и своди се на низ површинских запажања, документарних или декоративних занимљивости. Без жеље да се овде да нека дубља анализа, одговор на питање колико је локално постало носилац метафоричних и универзалних значења препушта се књижевним историчарима и аналитичарима. Књига је у сваком случају показатељ културног развитка. Колико ће неко наше културно добро постати својина целе нације или света зависи од његове вредности, али и од ангажовања да буде представљено. У томе своју улогу види и ова библиографија.
Библиографија борског књижевног стваралаштва садржи описе монографских публикација од 1918. од када потиче најстарија до сада пронађена публикација, до краја 2000. године. Обухвата појединачне ауторске збирке и зборнике у којима су излазила белетристичка дела.
До грађе за ову библиографију дошло се прегледом фонда Завичајног одељења Народне библиотеке Бор и личних библиотека неколицине књижевних стваралаца. Као секундарни извори коришћене су Српска библиографија и Каталог књига на језицима југословенских народа: 1868–1972 Народне библиотеке Србије, локални листови Колектив, Борске новости и Борске новине, часопис Развитак и књижевни листови који су периодично излазили у Бору: Медитације (7 бројева, од 1969. до 1970) Бакарна река (7 бројева, од 1971. до 1974), Билтени Балканских сусрета младих књижевника.
Библиографија садржи 186 библиографских јединица. Опис јединица рађен је према правилима Међународног библиографског описа за монографске публикације, de visu, тј. на основу непосредног увида. Она је завичајна и специјална, пошто обухвата све (нађене) публикације из области белетристике коју су објавили људи који су рођени, живе, или су живели на овом простору. Самостална је, ретроспективна и хронолошка. Обухвата период од прве пронађене публикације 1918. године закључно са 2000. годином, те тако пружа (додатни) увид у књижевно стваралаштво двадесетог века. Грађа је распоређена хронолошки, у оквиру сваке године дата је по азбучном реду аутора, односно наслова анонимних публикација, а нумерација је у континуитету. Пошто поред текста библиографског описа даје обавештења о приказима и рецензијама, наградама које су аутори књига освојили, или о неким поводима за објављивање књиге, припада анотираним библиографијама. Уз сваку библиографску јединицу дат је њен УДК број (коришћено је друго српскохрватско средње издање, ЈУБИН, Београд, 2004) и број који публикација има у фонду књига Завичајног одељења. Овај број је изостао код оних публикација које Завичајно одељење још увек не поседује, или их има али нису обрађене.
Ради веће информативности урађено је пет регистара: именски, регистар наслова, стручни, регистри издавача и штампарија и статистички преглед издања по годинама.
Именски регистар подељен је у три групе. Одвојени су аутори белетристичких текстова од оних аутора који су сарађивали на књизи, било као уредници, приређивачи, или рецензенти. Трећу групу чини списак аутора ликовних прилога. Овако издељен именски регистар има низ практичних предности јер пружа најбржу информацију о томе ко се (и у којој мери) бавио књижевно-уметничким стварањем, ко његовим критичко-теоријским промишљањем, а ко је бринуо о визуелној лепоти публикације. Прва група аутора именског регистра је чисто завичајна и чине је аутори књига и они чија су дела објављивана у антологијама и зборницима. Овај регистар показује да се књижевноуметничким стварањем у Бору до краја двадесетог века бавило 188 аутора, док је своју уметничку афирмацију самосталним књигама потврдило шездесет и двоје.
Стручни регистар даје целокупну грађу разврстану у групе према УДК. Можда за неког сувишан, јер је цео у групи 821.163.41 која означава књижевност на српском језику, овај регистар даје занимљиве податке о томе којим књижевним врстама су се бавили борски ствараоци. Наравно, поезија је најрадије писана (можемо је наћи у 80,1% описаних публикација), али нису ретка ни огледања у различитим прозним врстама, те се ту нашло и седам романа. Најређе су се бавили драмом (две публикације), а деци су се борски ствараоци обратили само три пута: два пута књигом стихова и једном лутка -игром.
Регистар издавача обухвата места и називе, без обзира да ли су то институције или појединци. Тако сазнајемо да је до 2001. године књижевно стваралаштво у Бору пратило чак 17 издавача. Највећи број публикација објавило је ЈП „Штампа, радио и филм” (40). Три књижевна клуба која су деловала у овом периоду били су издавачи 23 публикације. Некоме ће можда бити занимљиво да је институција која носи име Музеј рударства и металургије била издавач 6 белетристичких књига, а Народна библиотека Бор 4. Како год, Бор је био издавач за 44,1% објављених публикација (82 књиге).
Регистар штампарија у којима су штампана дела борских књижевних стваралаца показује да је у Бору штампано 96 књига (51,6%). Нешто мало мање од половине монографских публикација штампано је ван Бора. И ово ће неком аналитичару бити занимљиво с обзиром на то да је у Бору деловала некада изузетно снажна штампарија „Бакар” (раније Штампарија Бор) која је својим деловањем покривала велики простор некадашње Југославије. Локални ствараоци указали су јој поверење 54 пута (29%).
Статистички преглед издања по годинама на најсажетији начин приказује учесталост излажења публикација у временском распону који је обухваћен библиографијом. Занимљив је податак да је само у последњих 5 година двадесетог века штампано 86 књига, тј. 46,2% свих издања.
Грађа за библиографију прикупљана је у дужем временском периоду, истовремено са стварањем фонда завичајних писаца на Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. Технички посао израде библиографије трајао је 10 месеци. Библиограф се суочио са проблемом исцрпности фонда јер не постоји потпуна заступљеност ни савремених аутора, ни писаца који припадају културној прошлости. Великом броју људи Бор је био само успутна станица, а малобројни су они који су по свом одласку одржавали везу са градом. Неки од њих су тако „у пролазу” објавили и по неку књигу. Уколико траг о томе постоји у неком штампаном локалном гласилу, публикација је пронађена. Ни електронско претраживање COBISS/OPAC каталога и база података ВБС није било делотворно. Природа ових база није могла да обезбеди претраживање по принципима које намеће трагање за завичајним ауторима и зато је коришћена само ради појединачних провера. Сигурно је да постоје публикације за које библиограф није ни сазнао. Све могуће празнине су, дакле, последице реализаторске, а не концепцијске природе.
Вредност рада на овој библиографији је у томе што је у току истраживања пронађено 46 публикација завичајних књижевних стваралаца које Завичајно одељење Народне библиотеке Бор није поседовало. Принцип дистрибуције обавезног примерка није успешан ни у Народној библиотеци Србије, а на локалном нивоу не функционише уопште. Завичајни фонд се попуњавао, а и данас се попуњава поклонима и, у заиста ретким случајевима, куповином књига. Зато резултати овог библиографског истраживања делом представљају и предлог за набавку како би збирка Завичајног фонда била потпунија. Такође, због неажурности доставе обавезног примерка ЈУБИН-у, ова библиографија представља скроман допринос јер у себи садржи и описе публикација које до сада нису регистроване.
У току истраживања показало се да се неколицина борских књижевних стваралаца бавила и публицистиком (што је некима основно занимање), мемоарском прозом и књижевном критиком. Таквих публикација има 18, али због опредељења да се ради специјална библиографија, оне нису овога пута разматране. Стручни регистар показује да у пет публикација, уз белетристичке, можемо пронаћи и публицистичке и мемоарске текстове, и зато су се нашли у регистру.
Пошто се библиотека сматра памћењем човековим, онда је библиографија покушај да то памћење буде систематизовано. Ова библиографија је само један камичак у мозаику који осликава пуноћу живота једне средине, да нам се не би десило да не знамо шта имамо у сопственој кући. Прећутати постојеће значи омаловажити сопствену традицију, а ако се то што имамо не забележи, будуће генерације неће ни знати да смо га имали. Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку представља почетак израде завичајне библиографије, а тиме и почетак дуге и, надам се, истрајне борбе за заштиту културне баштине на локалном нивоу.

Проф. др Александра Вранеш Борски празник (Весна Тешовић: Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку: монографске публикације, Народна библиотека Бор, 2004)

На нашим просторима библиографија се, од својих почетака у 18. веку до данас, чешће, спонтаније и инвентивније појављивала као резултат истраживачких напора појединаца него колектива, па је ту привилегију персонализовања потврдила и Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку, којом су обухваћене монографске публикације. Нипошто не можемо рећи: „само монографске публикације„, јер нам је блиско сазнање колико је морало бити предано и пожртвовано ангажовање аутора Весне Тешовић и разумевање борске библиотеке, да се књига у овом облику представи јавности.
Библиографију, нарочито завичајну, и тешко је и лако дефинисати. Све се у основним поставкама чини јасним, прихватљивим и логички објашњивим, а опет скоро сваки наслов побуђује недоумице, упитаност, захтева педантно, предано и поуздано истраживање. „Књиге имају свој живот. Оне су сведочанство времена, али, чини ми се, и више од тога.” – писала је Десанка Максимовић – „Наше време је сигурно и паметније и вредније у књигама него у стварности. Можда се многи одговори налазе у књигама које нисмо стигли да прочитамо.” За завичајце Бора ова библиографија нуди увид непристрасног зналца у књиге настале на територији Бора, о Бору, или од борских стваралаца, тако декларисаних по пореклу или по животном случају. Живот Бора и Борана, књигом хронолошки праћен од 1918. до 2000. године, згуснут међу корице ове библиографије, нуди знање, информације, искуство и ужитак стрпљивим читаоцима, који се тој потрази несметано могу препустити, јер им пажњу не одвлаче грешке, несистематичност, недоследност, нестандардизованост описивања или непотпуност и непромишљеност индекса. Напротив, Тешовићкина библиографија има све саме одлике: прегледност, јасност, тачност, поузданост података, бројност индекса који задовољавају радозналост сваког читаоца, исцрпност и сажетост уводне речи и разуђеност описа привредног, културног и политичког живота Борана у скоро стогодишњем периоду у закључној Хронологији.
И још је једна позитивна особина ове библиографије: скромност аутора, који је свестан чињенице да „постати задовољан собом значи крај стваралаштву”, те своје дело квалификује као сегмент будућих библиографских истраживања која ће обухватити серијске публикације и прилоге у њима.
Препоручујући библиографију Боранима, поклањамо им „златни пресек” њиховог завичајног стваралаштва.

Умберто Еко

Лепота истина, истина лепота,
и то је на земљи све, човече, знај.
Џон Китс

Лепо” – уз „љупко”, „дражесно”, или „узвишено”, „величанствено”, „дивно” и сличне изразе – придев је који често користимо да бисмо означили нешто што нам се допада. Изгледа да је у том смислу оно што је лепо истоветно са оним што је добро, и, заиста, у многим је раздобљима историје чврста веза успостављена између Лепог и Доброг.
Уколико, опет, расуђујемо на основу свакодневног искуства, склони смо томе да одредимо као добро нешто што нам се не само допада, већ бисмо га радо и сами преузели. Бескрајни низ ствари сматрамо добрим – узвраћену љубав, поштено стечено богатство, фину посластицу, а у свим овим случајевима пожелели бисмо да нам то добро припада. Добро је оно што у нама буди жељу. Када неки частан поступак оценимо као добар, волили бисмо да смо га сами учинили, односно показујемо спремност да и сами нешто једнако вредно остваримо, подстакнути примером нечега што сматрамо да је добро. Или, опет, добрим називамо нешто саобразно каквом идеалном принципу, али што стаје бола, попут славне погибије јунака, посвећености којом се негује губавац, жртве којом родитељ спасава дете својим животом… У тим случајевима прихватамо да је ствар добра, али, из егоизма или бојазни, не бисмо били ради да нас задеси аналогно искуство. Препознајемо то као нешто добро, али туђе добро, које, мада потресени, посматрамо са извесним неучествовањем, и нисмо обузети жељом. Често, док указујемо на часна дела којима се радије дивимо него што их чинимо, говоримо о „лепом поступку”. Ако размотримо непристрасни однос који нам омогућава да лепим назовемо добро које у нама не буди жељу, јасно нам је да о Лепоти говоримо онда када у нечему уживамо због њега самог, независно од тога да ли нам припада…
… Лепо је оно што би нам причинило задовољство кад би нам припало, али такво остаје и ако је туђе. Наравно, не узима се у обзир понашање онога који пред нечим лепим, рецимо, сликом великог сликара, жуди за поседовањем како би се подичио власништвом, како би свакога дана могао да је посматра, или јој се радује због њене позамашне материјалне вредности. Ови видови страсти, љубоморе, жеље за поседовањем, зависти или похлепе немају никаквих додира са осећајем за лепо…
… Када човек морен жеђу стигне до извора па стане жудно да пије, не удубљује се у његову Лепоту. То ће моћи да учини касније, кад утоли своју жељу. Зато је осећање Лепоте друкчије од жеље…
… Док су неке модерне естетичке теорије признавале Лепоту уметности, потцењујући Лепоту природе, у другим историјским периодима догодило се супротно – Лепота је била својство ствари из природе (попут лепе месечине, плода или боје), док је задатак уметности био само да оно што ствара добро начини, тако да послужи сврси којој је намењено – па се тако уметничким сматрао рад сликара, вајара, али и градитеља барки, дрводеље или берберина. Тек много касније, да би се сликарство, вајарство и архитектура раздвојили од оног што бисмо данас назвали занатством, развијен је појам Лепих уметности…
(Из књиге Историја лепоте, прир. Умберто Еко, Плато, Београд, 2004)

Станиша Милосављевић

Поводом (не)додељивања награде „Књига године борског аутора”

Петочлани стручни жири је ове године, по први пут узалудно, бирао књигу године борског аутора издату у 2003. години. На конференцији за штампу на којој је обнародована одлука жирија, речено је да у сиромашној прошлогодишњој продукцији ниједна од седам књига не заслужује да понесе епитет најбоље. Одмах треба рећи да само социолози могу објаснити присутну тежњу у нашем народу да се по сваку цену сруши традиција и крене испочетка, што нас, видљиво је у сваком трену и сваком погледу, уместо да погура напред, стално враћа назад, те смо стигли ту где јесмо.
Наградити неког значи изабрати од понуђеног, а такав избор је увек субјективан, у духовноој сфери нарочито. У образложењу, ако се жели, онај који бира, указује на делове којима се првонаграђени одликује, издваја од других, али је опет јако присутан субјективан став. Пошто је правилником о раду жирија предвиђена могућност недодељивања прве награде, а само једна се и додељује, апсолутно подржавам право да се у трци не прогласи победник (авај, такмичару!), и то је једино са чиме се у целом прошлогодишњем избору књиге године борског аутора слажем са жиријем.
Неко је, говорећи о књижевним наградама, побројао преко две стотине педесет таквих награда, заступајући тезу да је то озбиљна књижевна продукција, озбиљна по броју људи са пером. Ако се пет година узме као период за рад на иоле озбиљнијем рукопису, а сваки пети добије награду, онда се, по овој произвољној рачуници, долази до цифре од неколико хиљада књижевника у нашој малој земљи. И сви они очекују, надају се, верују да је посао којим се баве (у огромном проценту непрофесионално), најбоље што знају да раде, те, разуме се, теже наградама. Стваралац који тврди да је незаинтересован за награде лаже и себе и породицу и пријатеље и културну јавност. Многи јавно говоре да су незаинтересовани за награде, а добровољно учествују на књижевним конкурсима!
Оно што у образложењу жирија боде очи је »уочљива осредњост« присутна међу седморо аутора, чији су наслови разматрани. Оваквом оценом жири је, апсолутно непотребно, без тога да је ико то од њега тражио, ушао у тумачење и оцењивање књижевне продукције за дужи период за шта, треба подсетити, нема мандат. Чак и ако је та оцена тачна, осредњост је присутна не само у борском књижевном поднебљу, него и шире. Без обзира колико све врцало од домаћих лауреата, добитника међународних књижевних признања нема много (сем ако и овде није присутна некаква међународна завера!). Уочљива осредњост је била присутна и пре овог избора, а појединац који повремено искочи из осредњости само доказује наше стање у материјалном и духовном погледу. Свако ко тврди да се боље пише на гладан стомак – лаже, или никада није писао крај празног фрижидера.
Један од разлога да се награда не додели је изведена могућност да неко (читај: књижевни ауторитет) узме у руке такву награђену књигу и упита се, полазећи од тога да је награђена књига лоша, какве ли су остале ако је ово најбоља?
Питање је на месту, али се може преформулисати у исто тако могуће узимање у руке књиге која није награђена (било је и богатијих годишњих продукција) истог књижевног ауторитета уз питање: каква ли је тек првонаграђена? Не треба превише лупати главу о томе шта би било кад би било, јер књижевни ауторитети имају преча посла него да листају објављене књиге непознатих аутора, док ће им, са задовољством, уз одговарајућу накнаду, радо погледати рукопис и сочинити повољну критику.
То што повремено нису додељене наше најзначајније књижевне награде не сме бити изговор за одлуку борског жирија. Ван сваке сумње да „Нинова награда”, на пример, није додељена зарад сиромашне продукције; биће да се кланови нису договорили и посегло се за соломонским решењем да избор успе, а победника нема. Код оваквог избора, ако је више аутора у истој равни квалитета, ма како нереално то звучало, одлучује реноме писца, име издавача, рејтинг рецензента, род, врста, технички изглед и, на крају, формат и маса књиге. Током овогодишње доделе једне од наших најзначајнијих књижевних награда, члан жирија је методом елиминације све разматране књиге опаучио, хвалећи обазриво само награђену. Преостало је да ОН И САМО ОН може написати такву или бољу књигу, заборављајући да се памте лауреати, а не жири који, у ствари, представља читалаштво.
Знајући квалитет борских стваралаца, чланови жирија су, то им посебно замерам, и пре пристајања на избор (учешће је добровољно, волонтерско, а жири чине радници библиотеке, професори књижевности и један из плејаде књижевних стваралаца у Бору) имали увид у прошлогодишњу продукцију, те су могли одбити да учествују у раду, тако да организатору пруже прилику да евентуално нешто измени у Правилнику за избор. Овако, до конференције за новинаре све је било обавијено велом тајне иако је одлука у неку руку била позната крајем године док жири још није био ни оформљен. Пресуда је, дакле, донета пре почетка истражног поступка, само су тражени аргументи да се то потврди.
У сваком избору је могућа грешка, само што у случају неизбора та грешка не може бити ничим оправдана, јер аутори који су издали своје књиге те 2003. године као да нису ни постојали (сем у уочљивој осредњости!).
О неком »преваспитавању« књижевних стваралаца да, поучени одлуком жирија, не пишу лоше књиге, нема ни говора, а то ће се видети у наредном периоду. Ако су, како жири каже, све објављене књиге осредњег квалитета, претпоставимо могућност да је једна од њих својим квалитетом одскочила. У том случају, наравно, будући да се одређеним системом вреднују три књиге, па она са највећим бројем поена буде и најбоља, жири би морао да вреднује и преостале, ненаграђене, ове од којих се сада у неку руку згражава. Значи да се и међу овима онаквим-какве-јесу може направити избор. По мени, жири је могао, ако већ није успео да ескивира своје учешће, елегантно из свега овога да се извуче, прогласивши за књигу године постхумно издату књигу борског аутора. Не због тога што такав аутор, нажалост, не може написати ни бољу ни гору књигу (књигу је припремао, а није доживео њено штампање), већ што та књига има одређени квалитет, а по мом скромном мишљењу, не заостаје за свим или бар већином награђених, но моје мишљење је у овом тренутку некомпетентно и залази у оквир рада жирија.
Можда је избор књиге године борског аутора, једине књижевне награде Бора, лоше замишљен, али до измене правила не долази док утакмица траје, ту нема дилеме. Тако се на најбољи начин уче гледаоци да једнога дана и сами буду у улози такмичара или судија. Тако се поштује традиција, а млади нараштаји уче и припремају да својим учешћем учине такмичење богатијим. Рушењем традиције, пак, доказујемо да је лако вратити се на почетак, заборављајући да је одатле тешко поново кренути.

Бранислав Бане Димитријевић

Песништво је извориште и суштина књижевности. Настало из песме која се пева (чак је и сам термин у многим језицима, па и нашем, остао исти), вуче корене из првих мумлања, кревељења, смејања и плача, и старо је колико и реч сама.
Стога су песници кроз историју увек имали посебан статус, били поштовани и привилеговани (додуше, ретко кад и плаћени). Имена владара су временом заборављана, песници и њихова дела су остајали као међаши људског трајања, ванвременска лепота и мера цивилизацијског развоја.
Временом су се развили и сви други родови, жанрови, поджанрови, стилови… (додавати по нахођењу) књижевности, али суштина је остала тамо где је увек и била – само и једино у поезији.
Криза у којој се данашња српска књижевност налази (можда и светска, али да не идемо ипак толико далеко) простире се на све њене сегменте: стваралаштво, издаваштво, критику, периодику, сталешка и струковна удружења, публику, али се највише осећа и најизраженија је управо у поезији. Усуђујем се да тврдим да је пропадање ту и отпочело и затим узроковало све остало.
Који су највидљивији показатељи пропасти поезије?
Непостојање песника – звезда и култних песама (последњи су били Перо Зубац и Арсен Дедић. Можда је још једино остао Бећковић, условно речено).
Мизерни тиражи (најчешће 300, ређе 500 примерака. Хиљаду се већ рачуна као хит!!).
Понижавајући услови издавања (чак и веома афирмисани писци најчешће сами плаћају трошкове штампе или јуре спонзоре; хонорари се не исплаћују, чак и ако се уговоре).
Како је дошло до овога и који су главни узроци, ако са друге стране знамо да велики број људи воли, чита и пише поезију? Кренимо, дакле, редом.
Први и најосновнији узрок пропадања поезије је (ма колико то на први поглед изгледало нелогично и контрадикторно) драстично повећање броја елементарно писмених! Ова чињеница деловала је у почетку благотворно – повећањем броја читалаца, љубитеља, а затим и писаца у покушају, пре свега песника. И у свему томе не би било ничега лошег да нису остварени и наредни предуслови:
Деструкција форме и слободан стих – вековно покоравање мање или више строгим правилима писања поезије постали су у једном тренутку окови слободном изражавању. И збиља, нове слободне форме дале су нови полет песницима, што је изнедрило многа величанствена достигнућа и нову, никад већу популарност поезије. Прави познаваоци и вични песници, наравно, знају да је за постизање добре и атрактивне слободне форме неопходно познавање оних класичних и можда чак и већа песничка вештина. Већини читалаца, пак, слободна форма изгледа као одсуство исте, и то је дало енорман подстрек писцима – почетницима да управо тако и пишу – без икаквог реда, правила, мере и укуса, позивајући се на нове трендове и критикујући (чак!) као застарелост сваки наговештај умећа. Нажалост, данас осам од десет написаних књига »поезије« нема никакву или има врло рогобатну форму, а исти толики број »песника« нема ни најосновније познавање песничких вештина и знања.
Истраживање језичких и граматичких норми и граница та кође је проширило територију по којој се поезија креће и створило многа велика дела и песнике. Нажалост, одступање од правила стандардне граматике или њихово потпуно одбацивање, поигравање великим и малим словима, знаковима интерпункције, облицима појединих речи (код правих песника у функцији и са циљем), већини читалаца ствара утисак анархије и сведозвољености, дајући полет неписменима, односно елементарно писменима. Све позивајући се на савременост и авангардност, готово сваки трећи српски песник не поседује ниједан други знак писмености до ли познавање тих тридесет словних знакова. Питајте било ког искреног лектора или уредника и уверићете се да три од десет »песника« не би умело самостално да напише ни писмо мајци из војске.
Развој симболизма и друга слична кретања представљају коначни ударац. Померање тежишта писања са осећаја, догађања или морала на сферу промишљања и тражења одговора, уз коришћење асоцијативних симбола као песничких средстава, поставило је пред читаоца тежак задатак широког познавања и разумевања књижевности, историје, филозофије, психологије…, као и способност и мотивисаност за темељно и аналитично ишчитавање стихова. Поезија се од естетског и емотивног задовољства претворила у интелектуални задатак, у решавање компликованог ребуса са више равноправних могућих решења. За огромну већину, заиста превише. Закључак писаца (не само почетника) био је: Гомилај сложене и неуобичајене речи, убаци мало Старе Грчке и Рима, понеког Бога, нелогичне метафоре и строго води рачуна да то не значи ништа конкретно. Замлате, будале и блефери су добили пасош за несметано кретање по светој земљи уметности. Огроман број савремених песама које пледирају високоумност и великомудреност су једноставно глупе и не значе ништа.
И тако је круг затворен. Сама поезија је сопственим развојем утрла пут једва писменима, невештима и глупима да се окураже и уђу у њу, наоружани бројношћу и незнањем. Па ипак, ни то не би било тако страшно, да се у међувремену нису догодили слободно тржиште и пад куповне моћи. Да покушам да објасним и то.
Док је на територији бивше Југославије постојало десетак и финансијски и уметнички јаких издавачких кућа, оне су објављивале уметнички вредне или/и тржишно атрактивне књиге и пласирале их на читалачки изграђено и довољно платежно тржиште. За сваки случај, ту је стајала и помоћ стабилне државе и солидне привреде. Притисак гомиле неквалитетних писаца је без проблема могао да се издржи. Почетници су морали да читају и да уче, па ко има талента…
Онда су почеле да ничу мале издавачке куће, које су решиле да искористе жељу и мотиве (погледати прошли број «Бележнице«) писаца и почели да их објаљују. Мали издавачи нису могли да се такмиче са великима и да им одузму ни тржиште ни добре писце. Узели су им оно што ови ни овако нису хтели – оне лоше, чије књиге нико није желео да купи, али то није ни било битно. Они су били спремни да плате све: и трошкове штампе, и лектора и коректора и припрему и рецензента и уредника и порезе и доприносе и екстра зараду издавача. Све, само да постану писци и докажу себи, рођацима, пријатељима, комшијама, да вреде. Да уђу у историју. Да их цене.
Слабљењем тржишта (читај: привреде и државе), велики издавачи су слабили, док су мали, неоптерећени непотребним скрупулима, јачали. Границе су се скоро изгубиле, и песнике сада објављују сви. Добре или лоше, нема везе, све има своју цену. Књиге или добије аутор (већ их је ионако платио), па их поклања (јер нико не жели да их купи, а он би желео да их сви прочитају и да му се диве), или остају код издавача (јер писац жели да га упозна шире тржиште), који их такође поклања (јер нико не жели да их купи, а само сметају у магацину). Читаоци тако, ни криви ни дужни, бивају бомбардовани бесплатним књигама поезије, које су, махом, или (свака трећа) неписмене, или (свака друга) глупе, или (осам од десет) лоше написане, тј. неподношљиве за читање. Од две до три хиљаде књига поезије, колико се по слободној процени годишње објави у нашој земљи, једва стотинак задовољава критеријуме писмености, занатске вештине и примерене ауторове опште културе и личне интелигенције (читај: занимљивости). А то је тек основа на коју може да се надогради (или не) уметнички таленат. Тако стижемо до бројке од десет до двадесет заиста добрих књига које се годишње појаве на нашој књижевној сцени. Мало или много? Рекао бих, више него довољно. Па ипак, у садашњој ситуацији, те књиге не добијају потребну пажњу, напротив! Потпуно су игнорисане, јер свима сметају! И (незаинтересованим) издавачима и периодици (у којој газдују неталентовани апаратчици) и (исфрустрираним) колегама. Потребне су само публици, која је већ скоро изгубила сваку наду да тако нешто још увек постоји. Али, са друге стране, ко је уопште спреман да зарони у реку кала, јер се тамо негде котрља и пар лепих облутака, а можда и понеки драги камен?
Стање је, дакле, такво какво јесте. Како га лечити?
Не знам, и није ме срамота то да признам. За то је потребан много бољи лекар него што ћу ја икада бити. Или да мало играмо око ватре, па да нам сиђе Велики Маниту.

Милорад Грбовић

Прилози за историју манастира Букова код Неготина: са седам факсимила у тексту и два плана у прилогу, скупио, превео и протимачио Гл. (Глигорије) Елезовић, Београд 1941.

Приказ неког дела обично се даје поводом објављивања истог, да би се публици скренула пажња и укратко приказао садржај. Овог пута, направићу изузетак и дати приказ једног веома мало познатог дела, објављеног пре више од 60 година, до ког сам дошао током рада у завичајном фонду. У питању је дело Глигорија – Глише Елезовића¹ под насловом: „Прилози за историју манастира Букова код Неготина и његове ближе и даље околине”, објављено прво као чланак у Братству² бр. 32, стр. 130–175, а потом и самостално, као прештампан сепарат, у Београду, 1941. године. Објављено у току Другог светског рата, ово дело се, на основу Закона о библиотечкој делатности, сматра ретком књигом. Међутим, оно је ретка књига у самом смислу те речи; наиме, сачувано је као сепарат само у библиотеци САНУ, док примерака часописа у коме је овај текст објављен као прилог има више (мада се у неким старијим енциклопедијама наводи да је Братство излазило само до 1939. године, а библиографије Г. Елезовића не наводе овај сепарат).
Иако малог обима, свега 45 страница и два плана, дело је веома значајно по садржају и то из више разлога. Као прво, даје нове податке о манастиру Букову, о коме је веома мало писано до сада, а осим тога, као што и у наслову стоји, садржи значајне прилоге из историјске грађе Неготина, Кладова, Фетислама, утврђења Ада Калеа и сл. Посебно је значајно то што је у питању период од 1816–1825, када су ови крајеви били под турском влашћу, после катастрофе 1813. године и за који има веома мало података.
Садржај се може поделити на два дела. У првом делу, на десет страна, Елезовић наводи шест³ турских докумената које му је донео вршилац дужности старешине манастира Букова, јеромонах Рафаило Бабић. Ради се о три тапије на манастирска добра (два винограда из 1816. године, воденица и ливада из 1819. године и воденица из 1822. године), једној молби раје вароши Неготина и целе Крајине за одобрење да поправе своје богомоље (из 1817. године) и две бујурулдије мухафиза Ада Калеа, од којих је једна дозвола за обнову цркава (усвојење молбе из 1817. године), а друга (из 1825. године) је потврда да је манастир Буково ослобођен плаћања пореза и осталих дажбина, пошто је претходна потврда изгубљена. Елезовић прво даје факсимиле тих докумената, а потом њихов превод.
Други део рада, знатно обимнији од првог (35 страница) под насловом: „Анализа и тумачења неких речи и израза у предњим документима” састоји се од напомена у којима аутор даје анализе и тумачења речи, израза, имена и сл. који су поменути у првом делу, по азбучном реду: Абд-ул-Керим, Абдурахим паша, Ада Кале, Arzuhal, Братовница, Буково (манастир), Дервиш Мустафа, Кнезови Крајине неготинске, Кобишница, Крајина, Крива вера, Муката, Мутевелија, Мухафиз, Неготин, Тапија, Фетх-и-Ислам, Haremein, Чубра, Шума. У прилогу су дата и два пресавијена листа, од којих је један садржи мапу опсаде Ада Калеа 1738. године, коју је Елезовић 1935. године нашао у Цариграду, а на другом листу је шема мапе са преведеном легендом. Овакав начин рада, са обимним напоменама и бројним библиографским референцама, факсимилима, преводима и тумачењима, карактеристичан је за Елезовића. Он познаје капитална дела из историографије источне Србије аутора А. (Андрије) П. Ивановића, Вука Стефановића Караџића или Косте Јовановића, па читаоца упућује на њих, пошто претходно изнесе исправке постојећих тумачења, неправилних превода и сл. Добар познавалац турског језика, докумената и архивске грађе, Елезовић негира уврежена мишљења о статусу Крајине као султанијиног феуда и даје језичко тумачење за њихов настанак.
Значајан је одељак и о кнежевској породици Карапанџића. Напомене о Братујевцу, манастиру Букову, Кобишници, Чубри и сл. дају нове податке о пореклу тих назива. Обимне и значајне су и напомене које се односе на Ада Кале и Фетислам, тј. Кладово. Турски документи из манастира Букова дају податке и о Абдул Керим Ариф-паши који је на положају мухафиза Ада Калеа заменио Абдурахим-пашу. После смрти Марашли Али-паше, 1821. године, Абдурахим-паша је именован за султановог намесника и команданта Београда.
Коначну реч о овом делу даће историчари, лингвисти и истраживачи прошлости, не само источне Србије, већ и шире. Према подацима којима располажем, само је др Владимир Стојанчевић користио ово Елезовићево дело. Потребно је истражити и целокупно Елезовићево стваралаштво, где вероватно има још грађе из периода турске владавине.
Веома важан путоказ је и библиографија коју је израдио сâм Г. Елезовић.
НАПОМЕНЕ:
1. Глигорије – Глиша Елезовић: псеудоним Котангес (Вучитрн 1879 – Београд 1960.), дипломирао 1905. год. на Филозофском факултету Велике школе у Београду. Био је суплент српске гимназије у Пљевљима и Солуну, професор српске гимназије у Солуну, Скопљу, српске богословије у Призрену, ите. Био је и дописни члан САНУ од 1946, а потом научни сарадник САНУ (1946–1950). Бавио се филологијом, историјом, етнологијом, туркологијом, исламистиком, историјом уметности, антропологијом. Сарађивао је у преко 40 научних и стручних часописа и дневних листова. Објавио је преко 140 научних и стручних радова, од којих су неки капитална дела. Посебно је значајан његов рад на превођењу и истраживању турских докумената, архива, извора и хроника (Путописи Евлије Челебије, и др.).
2. Братство, часопис, гласило Друштва Св. Саве, излазио у Београду од 1887. до 1941. године, са прекидом од 1911. до 1921. У њему је објављено више од 400 историјских, књижевних, географских, фолклористичких студија и чланака од преко 150 сарадника, од којих су неки били истакнути научници и културни радници тога времена.
3. У Споменици Тимочке епархије, на стр. 29, наводи се пет турских тапија. Неподударност потиче вероватно отуда јер два документа (молба раје вароши Неготина и целе Крајине за допуштење да могу оправити цркве порушене за време Српске буне и бујурулдија са дозволом за обнову манастира, тачније наредба заступнику војводе вароши Неготина да не омета дозвољену обнову порушених цркава) имају исти црквенословенски запис на полеђини да се ради о тапији манастира Букова из 1817. године
ЛИТЕРАТУРА:
1. Прилози за историју манастира Букова код Неготина: са седам факсимила у тексту и два плана у прилогу, скупио, превео и протумачио Гл. (Глигорије) Елезовић, Београд 1941.
2. Глиша Елезовић, „Прилози за историју манастира Букова код Неготина и његове ближе и даље околине”, у: Братство, бр. XXXI, Београд 1941, стр. 130–175.
3. Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Knowledge, Београд 1997.
4. Лексикон писаца Југославије: II : Ђ–Ј, Матица српска, Нови Сад 1979.
5. Споменица Тимочке епархије: 1834–1934, Књижевни фонд Тимочке епархије, Београд 1934.
6. Владимир Стојанчевић, Из историјске прошлости источне Србије: 1804–1833, Историјски архив „Тимочка крајина”, Зајечар 1983.

Едита Евгенија Цоловић

„Што смо ближе лудилу, ближе смо истини; ако не паднемо у лудило, неизбежно морамо стићи до истине.”
(А. Жид и Р. Жирар, Достојевски –
предавања о Достојевском; од двојства
до јединства, Октоих; КЗНС, 1994.)

Препустити се вртоглавој бесконачности дела Ф. М. Достојевског понекад, заиста, може изгледати као бесомучно тумарање између два поларитета: лудила и истине. Пут који његово дело отвара није ни уобичајен, нити лак. Безболан и равномеран понајмање. Од самог почетка он стрмоглаво креће наниже, у дубине, и како каже Штефан Цвајг, „кроз пакао порока, води преко свих ступњева земаљске патње; патње људи, патње човечанства, патње уметника и последње најстрашније патње Божије.”
Оно што Достојевског највише интересује јесте тај поларитет божанског и демонског начела и тај оштар сукоб светлости и таме који се открива, у ствари, у самој дубини људског бића. Такође, њега интересује и који су то мотиви, које неискорењиве тежње вуку човека ка ирационалном, ка патњи. Али, овде се Достојевски интересује за још један моменат, а то је моменат слободе, која је, како каже Н. Берђајев, и сама ирационална и безумна и која нас мами да прекорачимо границе постављене човеку. „Та бескрајна слобода мучи човека, води га у пропаст”– говори Берђајев; и то као какав демон искушења.
Те, али и многе друге моменте и мотиве налазимо у Злочину и казни, роману који се колеба између реалности и фантазмагорије и који је на граници између овосветовног, уобичајеног тока, и света у коме демони плешу своју чудновату игру нагонећи и саме јунаке да по том такту заиграју.
Чак је и само место радње у роману – Петроград – некако нестварно, на граници постојања и измаглице: ониричко. У Петрограду је као у каквом пакленом котлу у коме је све измешано и у коме све ври, до распрснућа. Али, у њему је, исто тако, скучено и загушљиво, што напросто дави и сужава свест. У таквој атмосфери живи главни јунак Раскољников, и такав кужни ваздух он удише.
Раскољников је готово на ивици егзистенције. Живи као подстанар у некаквом скученом собичку који више личи на мртвачки сандук него на студентску собу. Свакако да у таквом амбијенту, под таквим околностима, Раскољников постаје роб меланхолије.
У њему, тако, погодно тле налази једна мисао, мономанска, злочиначка; мисао о убиству. Она се шћућурила у дубинама Раскољниковљевог ума, одакле полако и подмукло рије по ионако већ разрованом његовом бићу.
Таква мисао, свакако, није могла настати у једном тренутку. Њу је, такорећи, створио сам склоп Раскољниковљевих несрећних животних околности. Међутим, постоји ту још нешто, осим конкретних спољашњих чинилаца. То је сам Раскољниковљев интелект који је кренуо чудним путањама и који је пожелео да пређе преко крајњих граница својих могућности.
Живећи, боље речено преживљавајући, у бедној и окуженој атмосфери, а не могавши, нити желећи, да се са њом помири, Раскољников почиње помније да обраћа пажњу на свет око себе. Његова свест се „отвара” и постаје, како то М. Бахтин каже, „арена борбе туђих гласова”. У њему се одвија интензивни дијалог са одсутним сабеседницима и том приликом Раскољников настоји да „реши своју мисао„.
Он запажа да постоје људи који се са својим стањем беспоговорно мире и којима не пада на ум да било шта у том поретку ствари измене. Он их назива „обичним” људима који постоје ради бројности и у репродуктивне сврхе. Са друге стране су „необични”, људи невероватних менталних квалитета, који су нови Прометеји човечанства и којима је, због тога, све допуштено. Размишљајући на такав начин, неминовно му се наметнуло питање у коју категорију људских бића он спада? Самим тим, Раскољников помера одређене дате му границе и тиме започиње искушење за њега. Као да га некакав демон гони да се не задржава на пуким спекулацијама, већ да крене даље, да своју теорију провери над самим собом, и тако утврди није ли он достојан наполеоновске величине, или је само обична ваш.
Све више заокупљен том идејом, полумахнит, у грозници, напетих нерава, Раскољников се усуђује да прихвати изазов демона из сопственог интелекта. Усуђује се да прихвати терет злочина. Али, да ли ће успети тај терет и да поднесе? Већ при првом кораку, „пробном”, видимо га, где несигуран у себе посрће, испуњен осећањем бесконачне одвратности.
Утисак мучнине и грозничавост се настављају. Раскољников, потом, упознаје још једног човека са дна, „из подземља”, несрећног бившег чиновника Мармеладова. Овај му, у загушљивој и прљавој биртији приповеда о свом исто тако прљавом животу; о својој патњи из које као да не постоји никакав излаз, већ само утапање у њу. И њега некаква мрачна сила неумитно вуче некуда на дно. (Мармеладов готово мазохистички још више жуди за невољама и понижењима, налазећи својеврсну насладу у томе.)
Као што то код Достојевског обично бива, смирења, па макар и привременог, за јунака не може бити све док се не стигне до крајњих граница. А Раскољников још увек није до њих дошао.
Мајчино писмо које Раскољников затиче у својој соби још више потреса његову узбуркану душу. Он не може да допусти, нити да поднесе Дуњин понижавајући положај. Али, шта он може да учини? У таквом тренутку поново се јавља нешто вечито будно што као да мотри на сваки људски покрет и само чека и најмањи тренутак слабости па да човека гурне у амбис греха са ивице разума. Такво нешто је и Раскољникову дошапнуло да решење постоји, а оно је ни мање ни више, натопљено крвљу старе лихварке Аљоне Ивановне!
Та крв старе лихварке била би, условно речено, оправдана и са друге, теоретске стране. Наиме, према речима двојице младића (а чији је разговор Раскољников чуо), то не би био злочин, јер је она ионако једно зло и бескорисно биће и новцем којим она располаже могло би се усрећити стотине несрећника.
Позорница догађаја тек сада може да се отвори. Раскољников убија, али он то чини готово несвесно, у бунилу. Тренуци у којима се одигравао злочин појачани су до усијања. Сваки трен је једна невероватна игра нерава, игра на све или ништа. А баш на такву игру одлучио се Раскољников, свестан да за њега не постоји средњи пут. Јер, он жели одједном и све, не признаје никакве границе (као, уосталом, и многи други јунаци Достојевског). Али, тој жељи испречила се једна личност – његова сопствена, која није сигурна да ли је способна за такву врсту игре; за нешто натчовечанско.
Сви конфликти који се дешавају у Раскољниковљевој души, конфликти су две личности: Божанске и Демонске. Ево шта Берђајев каже о тој борби: „Бог и Ђаво се боре у дубинама људског духа. Зло има дубоку духовну природу. Бојно поље Бога и Ђавола налази се дубоко у људској природи. Трагична се противречност Достојевском јавља не у оној сфери психичког, где је сви опажају, него у бездану где се бори биће”.
После злочина Раскољников не налази апсолутно никакво ни смирење, нити потврду своје првобитне идеје, а понајмање му је стало до опљачканих драгоцености. Испоставља се да Раскољников ипак није био створен за улогу Наполеона, већ да је само једна од „вашију”. Пожелео је да прекорачи границу, да докучи који су то оквири његове сопствене слободе, али се испоставило да „слобода није власт разума над душевном стихијом, слобода је и сама ирационална и безумна, она нас мами да прекорачимо границе које су постављене човеку. Та бескрајна слобода мучи човека, води га пропасти”. И, заиста, то питање граница људских могућности и слободе било је један од Раскољниковљевих демона пропасти.
Раскољниковљева унутрашњост је потпуно раскомадана. Он је сасвим заокупљен час оправдавањем, час злурадим потцењивањем сопственог бића. Још увек није сасвим сигуран у исправност својих начела и свог чина. „…Нисам ја убио човека, – убио сам начело! – Начело сам убио – али нисам прекорачио, остао сам на овој страни…” – узвикује Раскољников у делиријуму. Он запада у тешко ропство злочина. (Како би то Берђајев рекао, он је „иживео” своју слободу.)
Међутим, и поред свега, Раскољников поседује невероватно привлачну снагу и ни у једном тренутку не побуђује на осуду. Јер, он није, како каже Н. Милошевић, „преступник који тријумфује и ужива у својим злочинима, па је можда управо то оно што га искупљује у очима читалаца”. Да, то је веома могуће, али могуће је и то да читаоца управо привлачи та тамна, демонска страна у којој је све неиспитано и застрашујуће, а тако примамљиво. И Берђајев је мишљења да човек поседује неискорењиву тежњу ка ирационалном и према патњи и да не тежи увек и стално користи.
Сила самоодржања гони Раскољникова да злочин сакрије, да на себе стави маску циника и да се готово подло смејуљи неуспесима полиције. Она мрачна, разарајућа сила самоуништења, пак, нагони га да злочин призна и већ једном заврши са свим тим (обе силе су у његовом случају разарајуће!). Растрзан тим крајностима, Раскољников се само врти у концентричним круговима који ће га, на крају, сабити у једну једину тачку из које неће имати куд. (Његово понашање је Порфирије Петрович окарактерисао као лептиров лет ка свећи.)
Усред тако усијане атмосфере искрсава један крајње чудноват лик. Појављује се као привиђење, сабласт, иако поседује све људске атрибуте. То је Свидригајлов; поникао из дубина ониричког, скоро неприметно се преселивши у овосветовну димензију, носећи собом дах оностраности.
Један према другоме се односе као да се одавно познају, још из неког пра-времена. Они, у ствари, имају сличне карактерне црте: преступништво, осећање кривице грешне свести, растројеност и некохерентност. Обојица стоје пред дилемом – живот или смрт? Обојица оваплоћују у себи онај неразлучиви спој Божанског и Демонског. Чак и њихове судбине теку у паралелним двојничким перспективама. (Можда се може смело претпоставити да Свидригајлов и није ништа друго до једна од непознатих димензија саме Раскољниковљеве личности; као што је то и онај непознати грађанин који му на улици довикује: „Убицо!”)
Раскољников жели да негира постојање и привиђења и натприродног и свега оностраног, мада, дубоко у себи није сасвим сигуран у то. Свидригајлов настоји да оповргне његово мишљење, тачније, да га наведе да призна оно што и сам несвесно зна. Они воде разговор о другом свету, о вечности. Раскољников изјављује како не верује у будући живот (што значи да не верује ни у Христа). Али, да ли је баш тако? (Сетимо се сцене читања јеванђеља са Соњом!). А у шта Свидригајлов верује? Он верује у то да и у оностраности постоји један собичак, скучен, препун паукова и да је то сва вечност! Штавише, Свидригајлов на неки начин и жели такву скучену вечност. Он жуди за смрћу, за Танатосом и на крају и одлази у његово мрачно окриље. А Раскољников? Његова душа јесте измучена, његова свест јесте постала болесна, али он и даље жуди за животом, за патњом коју тај живот носи. Јер, само кроз патњу Раскољников ће бити у стању да обнови живот. У томе је суштинска разлика између ова два лика. (То је, у ствари, више приказ две могућности избора једне личности.)
Индикативан је моменат појављивања Свидригајлова у животу Раскољникова. То је управо онај моменат када Раскољников спознаје (несвесно, наравно) да је његова слобода прешла границе људске природе и родила свест о сопственој немоћи, неслободи и ништавилу. То је онај моменат када се у Раскољникову јавља божански принцип, који се иманентно показује и притиска човекову савест.
Свидригајлов се поставља као какав свезнајући демон, као опонент божанског принципа. Можда он уистину и јесте демон, и то лични Раскољниковљев, произашао из њега самог. Али, и ту постоји поларитет, и то поларитет тог демонског самог. На једној страни је интелектуални демон, а на другој демон разврата и сладострашћа, отеловљен у Свидригајлову.
Свидригајлов је свестан своје природе, али је, исто тако свестан и природе Раскољникова, за коју каже да је шилеровског идеалистичког типа. Због тог сазнања Свидригајлов делује тако надмоћно (али само привидно надмоћно!) над Раскољниковим; као демон искушења који унапред зна исход те кушње. Али, како и не би знао? Зар и библијски први човек, Адам, није страдао због своје природе? И Адам је посегнуо за плодом са дрвета спознаје добра и зла и пао из вечног блаженства незнања у поноре сазнања. И Раскољников је, баш као и Адам, прешао дате му границе, жедан интелектуалних спознаја и, уместо да се вине до потпуне и бесконачне слободе, он пада ниско, веома ниско, у сам пакао демонске нискости.
Можда се, на крају, Раскољников зато и обраћа Свидригајлову јер потајно зна да је он та особа која ће разумети ту таму око њега и, пре свега у њему. Али, Свидригајлов се сада разоткрива у потпуности! Његов цинизам и разврат долазе до врхунца! Ни трунке скрупула, ни трага било каквој вишој мисли, нарочито наспрам Дуње. Међутим, ту се дешава преломни моменат за Свидригајлова. Он бива поражен Дуњином чистотом; бива доведен до саме ивице ништавила коју, коначно, и прелази, вршећи самоубиство. Дакле, враћа се у таму из које је и потекао.
Нестанком Свидригајлова као да се све привидно утишава и добија смирење. Нема више оне снажне напетости и врућине усијаног мозга који прате роман од самог почетка.
Раскољников, на крају, прихвата терет своје судбине; прихвата и ту „спољашњу” казну која је уследила након његове унутрашње буре. Он одлази у Сибир, у који га прати и Соња; где, после извесног времена доживљава заиста прави препород; доживљава својеврсну катарзу. Поново се из небића враћа у истинско људско царство, али царство од Бога дато. Он није више „слама”, како га Берђајев назива, већ човек у пуном смислу те речи. Са друге стране, Свидригајловљева судбина није људска, као што то никада није ни била. То је судбина једног демона који самоубиством никако није могао да заслужи Царство небеско; он одлази, као потпуно привиђење у царство сенки.
Раскољников и Свидригајлов – два пола истог лика – у ствари су и главни носиоци демонских особина, а самим тим и демонских мотива у роману. Радња романа и његова драматика граде се на економској кризи добра, која је водила у идејне конфликте и личне катастрофе; али, ту постоје још неки моменти који ту катастрофу појачавају. Један од тих момената је и трагедија нихилизма која је обузела Раскољникова и која, аутоматски, поставља питање Бога, али не даје одговора. И самим тим она активира оно демонско у човеку, које покушава да се уздигне до неслућених висина универзално-општих, апстрактних идеја које су, у ствари, зло у вишем облику; и које, ма како то парадоксално звучало, бацају човека у најстрашније дубине. Све је то прожето неком невероватном снагом која подређује себи све што јој се нађе на путу. Ту снагу поседују само две личности: Раскољников и Свидригајлов. Раскољниковљев демон се налази у његовом интелекту, у његовој можданој области; и сва искушења која је доживео јесу интелектуалне природе. Свидригајлов је, међутим, целокупним својим бићем демонско пребивалиште; почев од телесног, па до интелектуалног нивоа. За разлику од Раскољникова, у коме је то демонско на крају превладано, Свидригајлов је доживео онтолошко одрођавање људске личности.
Спољашњи негативни фактори романа још више се појачавају присуством ова два лика. Као да се хаотичност њихове душе рефлектује на хаотичност њиховог окружења. (Или је та веза, чак, узајамна?)
Драма људског живота одвија се овде у самом понору људске душе, као и у Хофмановом фантастично-ониричком свету. Позорница догађаја пренета је у саму душу личности. А ко, у овом случају, вуче конце на тој позорници? Да није то сам Ђаво, тај отац лажи, „истинит и лажан истовремено; илузоран и реалан, фантастичан и свакодневан. Ван нас као да верујемо да је у нама, он је у нама када верујемо да је ван нас. Иако има непотребну и паразитску егзистенцију, он је моралан и дефинитивно „манихејски”. Он нам пружа исцерену карикатуру онога што је најгоре у нама. Он је истовремено заводник и непријатељ, он не престаје да осујећује жеље које нам шапуће у ухо и, ако их случајно задовољи, то је само зато да би нас разочарао”.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Штефан Цвајг, Градитељи свијета, ИП Веселин Маслеша,Сарајево 1955.
2. Николај Берђајев, Нова религијска свест и друштвена реалност; поглед на свет Ф. М. Достојевског, ИРО Партизанска књига, Љубљана Београд, 1982.
3. Никола Милошевић, Негативни јунак, Вук Караџић, Београд 1965.
4. Андре Жид и Рене Жирар, Достојевски – предавања о Достојевском; од двојства до јединства, Октоих, Књиж. заједница Нови Сад 1994, стр. 207.
6. Лав Шестов, Достојевски и Ниче; Достојевски као мислилац, избор текстова Н. Милошевић, ИРО Партизанска књига, Љубљана – Београд 1982.
7. Леонид П. Гросман, Достојевски, СКЗ, Београд 1974.
8. Томас Ман, Нове студије, Матица српска, Нови Сад 1963.
9. Ференц Фехер, „Песник антиномија”, у: Достојевски и криза индивидуума, Нолит, Београд 1981.
10. Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Нолит, Београд 1967.
11. Николај Берђајев, Очовековом ропству и слободи, Бримо, Београд 2001.
12. Никола Милошевић, Достојевски као мислилац, Белетра, Београд 1990.
13. Леонид П. Гросман, „Достојевски као умјетник”, Руска књижевна критика, (одабрао и уредио А.Флакер), Напријед, Загреб 1966.