Драган Марјановић

Апел борској јавности

Прошла али и наредне године у знаку су једног века постојања борских рудника и Бора. На значај овог јубилеја указиваће компетентни и одговорни, а ја као дугогодишњи и последњи уредник „Бакар-филма” (који је од 1993. године прерастао у Телевизију Бор, а до тада био једина филмска кућа на просторима бивше Југославије у једном производном предузећу, РТБ – Бор, и ван метрополе) желим да укажем и скренем пажњу на обавезу чувања богате филмске грађе о дугогодишњем развоју Рударско – топионичарског басена Бор и града Бора.
Филмска грађа (35mm и 16mm) која се исказује у хиљадама метара филмске траке, а представља значајан белег о прошлом времену, чува се, а боље је рећи – труне, у једном магацину Дома културе у Бору. О овом својеврсном власништву РТБ а Бор, Јавног предузећа Штампа, радио и филм (ШРИФ), а понајвише самих грађана Бора не брине нико, осим што ШРИФ има кључеве магацина.
Филмска грађа (филмови, журнали, филмска документација) годинама није премотавана (што је предуслов чувања – због слепљивања), нити се чува у адекватним температурним условима, а није у целини ни идентификована, као ни телекинирана (пребачена са филмске на видео траку) да би могла бити коришћена и презентована на медију какав је телевизија или помоћу савремених интернет комуникација.
Сматрао сам и сматрам, на шта сам надлежнима у Телевизији Бор, општини и РТБ у Бор указивао, да би ово време бар својим поводом могло бити почетак једног дуготрајнијег и „пипавог” посла сређивања ове филмске грађе и њеног депоновања – складиштења као националног блага у депое Југословенске кинотеке (што је обавеза и по Закону о кинематографији) са задржавањем права на власништво и коришћење.
Уколико се ово не уради, постоји сигурна претња да ови вредни документи (међу највреднијим које ШРИФ има) пропадну, што би била велика штета, али би показало и колики је степен неодговорности за властиту прошлост и историју (наравно, уколико се не сматра да СВЕТ почиње управо од НАС). О уложеним средствима (скупоцена филмска трака, филмска техника, генерацијама улаган рад и ентузијазам у филмски посао), да се и не говори.
У најкраћем, предлог је да се не баци у заборав оно чиме је од заборава сачувано време о нашем постојању, да се то среди и остави генерацијама као траг о прошлости, као и да се истраже и други архиви и у другим филмским кућама потражи грађа о Бору, како би све било на ползу грађанима, а и онима који ће се тек бавити филмском и телевизијском документаристиком.
Сматрам да јавност Бора неће остати нема на ово упозорење.

Весна Тешовић

Разговор са г. Томиславом М. Симићем, аутором студије Господар Миленко Стојковић, који је, поводом обележавања јубилеја 200 година српске државности, био гост Народне библиотеке Бор

У издању Историјског архива из Крушевца 2003. године објављена је књига Томислава М. Симића Господар Миленко Стојковић. То је историјска студија о Првом српском устанку са посебним освртом на дело и значај великог војводе Миленка Стојковића. Пошто је књига, уз неопходне елементе озбиљног истраживачког рада, написана јасним и занимљивим стилом и пошто у себи садржи документе који до сада нису објављивани, или се о њима говорило врло стидљиво, били смо мишљења да би представљање ове књиге борској јавности било добар допринос Народне библиотеке Бор обележавању јубилеја 200 година српске државности. Они који су се 19. фебруара обрели у Народној библиотеци Бор нису остали равнодушни. Надахнуто и аргументовано казивање г. Томислава Симића покренуло је на размишљање. О истинама које су историјски фаворизоване и о истинама које бледе на историјским маргинама, о трновитом путу откривања истине, разговарали само са аутором књиге.
У поднаслову своје књиге кажете да је то студија о Првом српском устанку са посебним освртом на дело Миленка Стојковића. Можете ли нам рећи како су се догађаји Првог српског устанка одражавали на овом подручју?

Ово је историјска студија са посебним освртом на дело и значај великог војводе Миленка Стојковића. Национална величина Миленка Стојковића је, нажалост, маргинализована из познатих разлога, јер победници пишу историју, али на то се можемо вратити касније. Ови простори нису одмах 1804. године били захваћени устанком. Три су жаришта буне: источна Србија, Шумадија и западна Србија. Морали су да се очисте тзв. централни крајеви, да би већ почетком 1805. године војвода Миленко Стојковић, на Св. Саву, освојио Пореч и ослободио целу Поречку нахију, а одмах потом кренуо у даља освајања читаве неготинске крајине, па и ових простора. Срби са ових простора неколико су се пута подизали на оружје, понадавши се да ће им српска војска доћи у помоћ. Међутим, ту је у близини био турски одметник, Осман Пазван-оглу који је као видински паша припојио Видинском пашалуку део Београдског, дакле и ове просторе, и чинио је страшне одмазде над живљем из овог краја. Војвода Миленко Стојковић му није остао дужан, неколико пута се сукобио са њим и неколико пута га је страшно потукао. Дакле, људи из ових крајева су и те како активно учествовали у Првом српском устанку, само 1804. нису. Можете ли нам рећи нешто о изворима које сте користили у свом истраживању, а који ову књигу чине другачијом од досадашњих студија?

Па, ја сада напамет не могу да кажем, али можете погледати библиографију која је веома обимна. Чини је 214 насловних јединица, плус неколико казивања и сећања, а све то скупа дало је мени легитимитет да на основу тих докумената говорим о источној Србији у целини, па и о овим крајевима. Чињеница је да је војвода Миленко Стојковић, који је родом из Кличевца крај Дунава, држао ове крајеве под својом командом, и чињеница је да је код српског народа изузетно омиљен као командант. Неколико добрих извора дају потврду за ове моје речи. На пример, Вук Стефановић Караџић је 1811. године био у источној Србији, конкретно, у Кладову и у Неготину, па је интервјуисао одређене људе, међу њима и бившу жену Миленка Стојковића Милену, из рода Карапанџића. Ту је и Милан Ђ. Милићевић који је неколико драгоцених података дао. Стојан Новаковић, такође, који је још старији од Милићевића. Али, ту је и неколико људи, међу којима је и последњи директни потомак Миленка Стојковића у Србији. Понављам, у Србији, јер он има потомке и у Русији. Тај деда Јова Матић је мени лично дао неколико заиста драгоцених података који, ето, ову књигу чине непоновљивом јер такви подаци нигде на другом месту нису записани.
Кроз мноштво докумената у вашој књизи, читаоци се срећу са личношћу Миленка Стојковића који се први пут комплексно приказује као војсковођа, дипломата и изгнаник. Било би занимљиво да нам протумачите избор Миленка Стојковића да не буде турски кнез, као што је само неколико година касније изабрао да уместо министар, постане изгнаник.

Ви говорите о 6. августу 1805. године, односно о боју на Иванковцу где је славни војвода Миленко Стојковић са само 2 500 бораца дочекао многоструко јачу регуларну турску војску под командом Хафиз-паше и потукао је до ногу. Но, пред сам дан битке, Исмаил-ага бањски, као изасланик поменутог паше, дошао је и понудио Миленку да пропусти пашу и његову војску десном страном Мораве, дакле, кроз ове просторе кроз источну Србију, обећавши му да ће израдити код цара да он, Миленко, буде највећи и први кнез у пашалуку. Као велики родољуб, Миленко му је одговорио да више воли бити командант над овим крајем, него турски кнез над целим пашалуком. Исто тако, величина попут Миленка Стојковића није могла да прихвати понижавајући положај министра. Можда ће се неко изненадити – зашто понижавајући? Положајем министра иностраних дела, Миленко Стојковић је много губио. Он је већ био главни командант највеће нахије у пашалуку, целе источне Србије. Био је изузетно омиљен у народу. Положај министра му се није нудио, него наметао. Циљ Карађорђа, Младена Миловановића и групе око њих био је да те велике, омиљене у народу команданте, доведу у Београд и ставе под директну Карађорђеву контролу. То значи, били би министри само на папиру, али би под Карађорђевом паском радили само оно што им он каже. Нису били мутави, дозволите да будем слободан у изразу, ни војвода Миленко Стојковић ни војвода Петар Добрњац. Наравно, они су одбили тај положај, а унапред спремљена акта о прогонству само су била спроведена. Велики родољуб Миленко Стојковић био је позиван од свих подређених старешина источне Србије да подигне буну, односно супротстави се Карађорђу. Документа указују да би и успео у томе. Међутим, један документ каже да се благородна душа војводе Миленка Стојковића гнушала и при самој помисли на међусобну борбу. Дакле, он није хтео прихватити понуде својих старешина. Решио је да иде у изнганство зарад добра Србије.
Неки извори кажу да је управо Миленко Стојковић пресекао везу између Карађорђа и руске команде, да је настојао да придобије за себе Хајдук – Вељка уздајући се у помоћ пожаревачке, ћупријске и ресавске нахије. Карађорђе је дошао у Ћуприју са 2 000 устаника и смирио страсти. Намеравао је да распарча територије које је дао на управљање Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу и на тај начин им смањи власт.

Карађорђе није дао Миленку никакве територије на управљање. Лично је Миленко Стојковић сам подигао цело Подунавље и временом целу источну и целу југоисточну Србију. Дакле, ништа Карађорђе. Нема Карађорђе ништа са тиме. Ви говорите о 1809. години, када се у нашој историографској литератури наводи одметништво Миленка Стојковића од Карађорђа. То је период који Вас интересује. Многи историчари, попут Драгослава Страњаковића, карађорђевићевца, и других његових наследника, тврде да се Миленко одметнуо од Карађорђа, што није тачно! Намерно акцентујем: није тачно! После слома на Делиграду, зна се да је Карађорђе читаву леву страну Мораве држао, чувао и напокон, очувао, а уопште се не зна да је десну страну Мораве чувао војвода Миленко Стојковић. У овој студији то је јасно наглашено и описано. На једном месту стоји податак, да је главни кривац Миленко Стојковић, што ниједна турска лађа Дунавом није успела да дође. Ниједан турски војник није могао да прође том страном, обзиром да је Миленко Стојковић зауставио и затворио пловидбу Дунавом и да је заседе и засеке поставио на Дели Јовану, Мирочу и осталим висовима. Такође, зна се, али се не публикује, да је Карађорђе тајно послао људе у Пореч да убију Миленка Стојковића. Потом га позива на ону скупштину у Хасан-пашину паланку, а зна се да је хтео да га убије. Миленко Стојковић му одговара да не може доћи, а и да може, не би дошао јер зна да ће бити убијен. Ако је то одметништво Миленка Стојковића од Карађорђа, онда нека буде. Међутим, после те скупштине, одређени су људи да иду у руску главну команду да траже помоћ, да један пук руске војске буде на сталном боравишту. Баталака, који воли Карађорђа, каже да је Миленка Карађорђе предложио, што није тачно. Предложила га је група Миленкових људи на том скупу у Хасан-пашиној паланци, па је и Миленко Стојковић био одређен да буде у тој депутацији. На основу руске ратне преписке, може се закључити да тај назив, та титула вожда није била само резервисана за Карађорђа, већ за неколицину великих војвода или господара, међу којима је био први Миленко Стојковић. Дакле, и он је био вожд! Али, то питање нисте поставили и нећемо даље!
Не смета да нам сада то протумачите и успут можда боље осветлите психолошки лик самог Миленка Стојковића с обзиром на то да стално истичете његово частољубље и, са друге стране, чињеницу да уопште присутно властољубље међу великашима Србије тога доба јесте један од узрока пропасти револуције.

Теко је! У времену примирја, у 1808. години, Карађорђеви приврженици су, ослањајући се на име и закриљивање тог истог Карађорђа, чинили чуда по Београду и Србији. Наиме, куповали су за багателне новце куће по Београду и добра по Србији. За све то време, Миленко Стојковић је чувао дугу границу источне Србије, не само од Турака, него и од Аустријанаца, јер је Карађорђе нудио Аустрији да преда Србију, само да би остао на власти. Да ли сте знали за тај податак? Нисте?! Али, има га у мојој студији. Карађорђе је са Симшеном, аустријским високим официром, преговарао да Србију преда и ови су тражили да уђу у српске градове. Совјет народни, сербски, како се наводи, пише Миленку и налаже му, наређује му да запоседне обалу и да је чува не само од Турака, понављам, него и од Аустријанаца који хоће да пређу у Србију. Ето, шта је Карађорђе. Ето, шта је Миленко Стојковић. Ето, шта значи частољубље с једне стране кад је у питању Миленко Стојковић, ето шта значи властољубље кад су у питању Карађорђеви приврженици. Исту слику имамо и данас. Имамо последње Мохиканце који гледају да спасу малени српски брод који се љуља већ две стотине година и имамо оне који само гледају да га потопе.
У Вашој књизи су публиковани неки подаци који су до сада из разних разлога били потискивани. Ко и како пише историју? Постоји ли кључ за одабир докумената на основу којих се оживљава слика прошлости? Од чега зависи да ли ће неки документ ући у грађу или ће бити потиснут?

Ево овако. Ја сам на почетку рекао: као што кроз живот и време дувају разни ветрови, тако дува и ветар историје. Историју, познато је, пишу победници. Због тога се често дешава да многи важни догађаји и многе важне личности ветар историје одува на њене маргине. Време протиче, а измиче памћење. Памте се само најважнија дешавања и најважније личности у тако писаној историји. Она дешавања и оне личности које су ти креатори оставили на њеном рубу неминовно одлазе у заборав. Нашалио сам се, али и рекао, пре овог интервјуа, једну стравичну истину: ја сам оћоравио и оседео радећи на овој књизи, истражујући и копајући. Нико није хтео да ми каже: налази се ту и ту! На пример, у САНУ (видећете да има мноштво докумената из САНУ) само стоји шифровани број. Нема тамо каталога као овде, у библиотеци, па да тражите по аутору или наслову. Не, тамо само стоји број: ако знаш шта је 358, можеш да нађеш, ако не знаш, треба копати, копати, копати и рударски радити. Неће нико да изађе у сусрет, да каже: то је то, не ово. То само по себи говори да постоји нека привилегована елита која држи те податке само за себе! То је доказ, још један, да се све оно што је лоше о Карађорђу сакрива, а све оно што му иде у прилог – истиче. Зар такву историју хоћемо?! Зар после 200 година не можемо да кажемо: људи, дајте да отворимо карте и кажемо право стање ствари! Изгледа да не можемо, изгледа да сам ја, ипак, последњи Мохиканац јер се борим против ветрењача. То је доказао и 15. фебруар, када смо, лепо и академски, када смо еуфорично, национално, говорили како смо ми ово, како смо ми оно. Али, то је само бледа сенка, стварност каже нешто друго. Људи, пропадамо, највише због оних за које мало пре рекох да узјахаше овај мали брод који се зове Србија и због тога се Србија ослободила није!
Каква су досадашња реаговања историчара поводом Ваше књиге?

Лепо сте поставили питање, али то је одмах надовезивање на оно што сам мало пре рекао. Када сам ову књигу, која још није ни била одштампана, однео у САНУ… Могу ли да не поменем или хоћете да поменем име?
Ваш избор.

Ево, мој избор је да кажем. Академик Василије Ђ. Крестић је са одушевљењем примио ову књигу и поздравио мој рад. Понудио сам му ду буде рецензент. Пристао је, али је поставио услов да уз њега рецензент буде и др Радош Љушић. Међутим, конкретна животодавна ствар каже овако: „То кошта, г. Симићу, то кошта!” Ја сам се распитао колико кошта. У оно време су биле марке, не еври: 2 000 марака по једном потпису. Да ли је то у реду? Ја сам то одбио, да би после тога рекли: „Али, г. Симићу, ми смо ауторитети!” Рекао сам следеће: „Има ли у овој књизи једна реч, не реченица, реч која не одговара истини?” „Не, г. Симићу”, био је њихов одговор, „али, дозволите, понављамо, ми смо ауторитети.” Ја сам, Богу хвала, као побожан човек, добио од Бога благослов, а то је да сам наишао на још већи ауторитет него што су они. То је др Анатолиј Николајевич Степањук, професор историјских наука за балканологију при Руској академији наука, који је са задовољством прихватио да ми буде рецензент књиге. Рекао је: „Браво, г. Симићу, немојте се устручавати као што се устручавају ваши српски историчари који само пишу о Карађорђу како је устаљено, а да при том не смеју да изнесу оне податке који јесу важни на видело дана!” Ја сам то учинио. Може ли неко да ме „стави на крст”? Не може! Ја сам одужио свој дуг и војводи Миленку Стојковићу и његовом директном потомку кога сам имао част да познајем и интервјуишем толико дуго, мом покојном стрицу, итд. Ја сам свој дуг одужио и себи и пред Богом и пред људима, а они нека раде шта хоће.

Милисав Савић

Реч са отварања 19. Мајског сајма књига у Народној библиотеци Бор

Ја ћу данас, овде, у славу књиге, говорити о библиотеци, рекао је наш познати књижевник Милисав Савић, који је, у име овогодишњег промотера, издавачке куће „Просвета” из Београда, отворио 19. Мајски сајам књига. Не само зато што је борска библиотека зачетник овог Сајма, који је сигурно најпознатији сајам књига у источној Србији, него што без библиотека нема ни издаваштва, бар не оног правог. Да будем јасан: можемо ми имати и своје приватне библиотеке, можемо некако и доћи до нама драгих књига, али праве књиге налазе се и остају у библиотекама. Многи кажу да је читање приватна ствар, да је чин усамљености, али ја мислим да се и читање мора поделити са неким, односно да је читање у друштву много боље и лепше, а читање у друштву не може без библиотека.
Сви градови познају се и по библиотекама. Оне су у близини главних тргова, поред позоришта, музеја, цркве, градске већнице. Можда нису атрактивне као нека друга места, али у сваком случају су света. Она су храмови читалаца.
Ја не могу да говорим о борској библиотеци онако како могу да говорим о библиотеци из мог родног градића, која је за мене, у детињству, много значила. Била је смештена у једној трошној кући (у бољим или новијим били су смештени комитет, општина, полиција, банке, пошта). Сва је мирисала на буђ, на стару хартију, али ми је тај мирис пријао. За разлику од околних зграда, у којима је врило од буке, у њој је владала тишина. Ако се говорило, говорило се само шапатом. Детињство ми је било сиромашно, али што се тиче књига и духовног сазревања врло богато, управо захваљујући библиотеци мог града. И данас, већ истрошен, уморан и сит свега, често почезнем за миром те библиотеке, и мудрим речима старог библиотекара Руса.
Видео сам готово све градске библиотеке у Србији, многе од њих су заиста лепе, па и ова у којој се налазимо, али ево како изгледа библиотека о којој ја сањам. Налази се у центру града, али у парку или окружена неким старим, лиснатим дрвећем. До ње се може стићи само пешке, евентуално бициклом, никако аутомобилом. Ничега у њој нема, осим књига. Нема бутика, киоска, разних школа. Намештај је стари, у тамним бојама. Књиге су, наравно, сврстане по областима, а читаоцима је препуштено да сами шетају између полица и бирају наслове. Јер, прави читалац је онај који тражи, а не онај коме се нуди. Само тражећи можете доћи до неке чудне књиге објављене пре двеста година, коју пре вас нико није отворио и тада ћете открити сву драж поруке која је после толико времена стигла до вас. Због тога – схватићете – књиге и рукописи никад не горе. Два одељења су за мене најважнија: прво је Периодика и посебни фондови, у коме се налази много новина и часописа, по могућности и на страним језицима; друго је одељење речника и енциклопедија, такође на страним језицима, у којима можете пронаћи објашњење за све што пожелите. Сањам и о неком трећем одељењу, некој врсти клуба читалаца: то је топла просторија, зими је распаљен камин, служе се безалкохолна пића, а читаоци размењују утиске о прочитаним књигама, или, ако пишу, читају своје радове. Сваки разговор о политици, о бизнису или другим пролазним, земним стварима, строго се избегава. У библиотеци, човек је ипак у додиру са трајним, са вечношћу. Иначе, библиотека ради до касно у ноћ, бар онолико касно колико раде и кафићи. У клубу читалаца се једном месечно дешавају венчања: између читалаца који су се заљубили срећући се у библиотеци, баш као у роману Ако путник једне ноћи… Итала Калвина. Матичари су, наравно, библиотекари. Они могу бити лепе, паметне и љубазне девојке или неки седокоси мудрац, какав је био Борхес – ко се више допадне младенцима…

Ана Јанковић

19. Сајам књига у Народној библиотеци Бор: од 24. до 29. маја

Потреба је осећање нужности да се делује
како би се отклонио неки доживљени недостатак.
(Мото сајма)

Рекламни слоган за један од ранијих сајмова књига у Народној библиотеци Бор учинио нам се поново актуелан и потпуно прикладан да и убудуће скреће пажњу на ову највећу и најзначајнију манифестацију културе која се организује и одржава у борској општини. Да ли је књига Ваша (наша и уопште било чија) потреба, и да ли јесте (или није) потреба, свакако је питање које је заокупљало организаторе свих борских сајмова књига до сада, али и њихове учеснике (и посетиоце). Рекламирајући овогодишњи, 19. Сајам књига у Народној библиотеци Бор управо овим слоганом, понадали смо се да ће одговор на ово, можда и реторичко питање – које и не захтева одговор – ипак бити потврдан.
И, као што једном приликом рече наш пријатељ, сарадник и учесник борских сајмова књига г. Аца Видић, власник и главни уредник издавачке куће „Интелекта” из Ваљева, да је књига „духовна потреба, исто толико снажна као што је то потреба тела за храном” – то се показало тачним. Без намере да се делом реченице који следи било шта прејудицира, чињеница је да, док се председничка кампања на платоу испред Дома културе (у коме се налази и библиотека) захуктавала, дотле се, сасвим несметано, и слободно се може рећи достојанствено, у пријатељском жагору посетилаца, уз шуштање преврнутих листова књига и лагану музику, тихо одвијала наша светковина писане речи (свако поређење једног са другим, потпуно је случајно).
Кад год смо, након сваког завршеног сајма сводили рачуне, бројећи посетиоце и продате (купљене) књиге, били смо неминовно суочени са недостатком „репера”, тј. са неким опипљивим податком са којим бисмо могли да упоредимо наше резултате, као и наравно, са истином – да је све релативно. Где је место Мајског сајма књига у Бору међу осталим сличним манифестацијама (а има их преко 40 код нас), када се том приликом појави пар десетина издавача и прода (купи) пар хиљада књига? Где је место Народне библиотеке Бор међу сличним установама, када она, на манифестацији коју је сама организовала, купи неколико стотина књига? За некога је то мало, а опет, за некога, у овим тешким временима не само за културу, то је много – чак недостижно. Зато овога пута нисмо бројали посетиоце и нећемо овде написати колико је књига за библиотеку купљено (иако смо то избројали и прецизно утврдили). Све то и није важно, поготово онима који су, понеки и свакодневно, долазили на сајам и присуствовали књижевним вечерима. То није толико важно ни за саму библиотеку, иако смо, са нескривеним задовољством, приметили да је наша „кућа” била стално пуна људи, што нам и јесте, на крају крајева, циљ. Сајам књига на најлепши могући начин представља саму Народну библиотеку Бор и њене раднике код којих је разлика између њиховог професионализма и њиховог ентузијазма веома танана.
Протекли сајам, ипак, неће бити упамћен по великим издавачким подухватима, јер је на њему, приметили смо, ипак било изложено највише оних књига које би могле да заинтересују просечног читаоца, без великих прохтева (белетристика, трилери, мегахитови, популарна психологија – како из књиге научити да се опходите са људима, нервозним шефовима, да будете срећни и успешни, итд.). Међутим, остаће упамћен по томе што је одржан у помало необичним околностима. Због увођења принудне управе у општини Бор готово да је потпуно било доведено у питање одржавање сајма. Скупштина општине Бор је увек до сада, као што је то овога пута Привремено веће општине Бор, била покровитељ сајма. Неизвесност око тога да ли ће библиотека имати новца да купи књиге или не, да ли ће моћи да сноси трошкове организације или не, готово да нас је навела на размишљање да ли сајма уопште треба да буде, и на крају нас довела у ситуацију да сајам ипак организујемо – у последњем тренутку. Захваљујући разумевању наших дугогодишњих учесника (и понеких који су то веома кратко, неки први пут) и њиховој жељи да своја издања ипак представе свима онима који воле књигу и читање, без обзира на њихове сопствене (неизречене) сумње и уздржаност када се има у виду да и они имају трошкове, а да је зарада неизвесна… сајма је ипак било.
Мени лично је помало криво што први сајам књига у Бору није одржан годину дана раније него што је одржан. Тако бисмо, у овој години великих и значајних јубилеја у Бору имали и свој сопствени – 20 година одржавања сајма књига. Јер, када се узму у обзир све субјективне и објективне околности и потешкоће које су годинама пратиле овај сајам и када се сагледа како су, током година, у нашем граду многе иницијативе остајале кратког даха, многе добро замишљене идеје напуштене због недостатка добре воље, и тај се јубилеј чини итекако велик и значајан.

Занимљивости са 19. Сајма књига и сајамска статистика

19. САЈАМ – 20 ИЗДАВАЧА (1 више него прошле године)
 Време одржавања: од 24. до 29. маја 2004. године
 Радно време: од 10 до 21 сат
 Промотер: „Просвета” из Београда
 Број књижевних вечери: 7
 Најпосећеније књижевно вече: представљање књиге Св. Нектарије Егински, земаљски анђео, небески човек („Атос” и „Образ светачки” из Београда) – среда, 26. мај у 19 сати
 Најпосећенији дани на сајму: четвртак (после подне) и петак (свечено затварање сајма)
 „Просвета” и „Српска књижевна задруга” из Београда су 19. пут учествовале на сајму књига у НБ Бор
 Први пут на сајму – „Беокњига” из Београда и „Пи–Прес” из Пирота
 Највише наслова изложили су: „Народна књига/Алфа”, „Просвета” (Београд) и „Mono & Mañana Press”
 Највећи сајамски попуст – 50% („Зограф”)
 Најскупља књига на сајму је била (као и прошле године) Енциклопедијски латинско-српски медицински речник („Просвета” – Београд): 7 500,00 динара (са попустом 6 000,00)
 Најскупља књига за децу на сајму – Оксфордска илустрована дечја енциклопедија („Mono & Mañana Press”): 4.200,00 динара (са попустом 2.940,00)
 Најпродаваније књиге: Св. Нектарије Егински, земаљски анђео, небески човек („Атос” и „Образ светачки” из Београда), Чујте, Срби Арчибалда Рајса („Интелекта” из Ваљева)
 Највише књига је продато на штандовима „Беокњиге”, „Народне књиге” и „Mono & Mañana Press”
 Најмање књига је продато на штандовима „Малог Нема” из Панчева и „Платонеума” из Новог Сада (књиге су биле без попуста)

Милан Орлић, књижевник и гл. уредник изд. куће „Мали Немо” из Панчева:

Ми живимо у времену компјутеризације. Компјутери су један леп изум, потребан, узима нам доста времена, а вероватно и део читалачке публике. Али, мислим да имамо много већег противника који је потпуно некооперативан, а то је сиромаштво. Постоји читалачка глад, то је моје и ауторско и издавачко искуство. Али, ту читалачку глад у многим деловима наше земље, чини ми се, да све мање људи може да задовољи. Са друге стране, постоје институције којима је основна делатност да задовољавају део те глади и срећом да тај систем како тако функционише. Зато сваки библиотекар мора да ради на стварању култа читања. Сиромаштво јесте проблем, али не треба бити сиромашан у читању, и мислим да тај основни порив, поред свих спољашњих демотивација, постоји у нашој читалачкој јавности. Не волим култове, али култ читања нема ту негативну ауру. „Мали Немо” је овде на сајму трећи пут и зато ми је драго да овај сајам постоји, да задржава своје старе добре особине, а видим да сада ствара и неке нове.

Наградна игра

 У наградној игри организованој током трајања 19. сајма попуњена су укупно 253 наградна листића (од тога 55 неважећих – непотпуни подаци о учеснику или без свих одговора)
 Највише листића је попуњено у петак, 28. маја
 Награђенима је поклоњено 40 књига и 5 бесплатних годишњих чланарина (НБ Бор).
 Награде у књигама дале су све издавачке куће (највише „Инорог” – 10 књига, „Беокњига” – 4, „Драганић” – 3) и НБ Бор (5 књига)
 На питање која им се издавачка кућа допада, највише анкетираних одговорили су: „Народна књига”, „Атос”, „Драганић”, „Беокњига” и „Креативни центар”
 Као „нај-књигу” сајма, највише анкетираних издвојило је књигу Еминем (!?) – „Mono & Mañana Press”

Јелица Живковић

Презентација пројекта Виртуелна библиотека Србије (ВБС) и програмског пакета COBISS

У оквиру обележавања 135 годишњице библиотекарства у борској општини Народна библиотека Бор је 8. априла 2004. године организовала први стручни скуп библиотекара Борског и Зајечарског округа, са темама Презентација пројекта Виртуелна библиотека Србије (ВБС) и програмског пакета COBISS (предавач Весна Стевановић, помоћник директора Народне библиотеке Србије за ВБС) и Мрежа јавних библиотека у Србији 2002. године (предавач Владимир Шекуларац, библиотекар саветник – руководилац Одељења за унапређење библиотечке делатности Развојног центра ВБС).
Окупивши, после више од две деценије, све заинтересоване библиотекаре из региона, Народна библиотека Бор је, симболично, учинила и први корак ка решавању проблема којима су се бавили предавачи двеју обрађених тема, а чији је заједнички именитељ тежња да се српско библиотекарство на почетку 21. века повеже у јединствени информациони систем, у оквиру кога би се на организован и рационалан начин обезбеђивало поштовање стандарда, као и висок квалитет услуга за све кориснике библиотека у систему. Скупу су присуствовали библиотекари из Бора, Мајданпека, Неготина, Кладова, Зајечара, Књажевца, Бољевца и Сокобање.
Већина присутних библиотекара се кроз предавање Весне Стевановић први пут подробније информисала о суштини и циљевима пројекта Виртуелна библиотека Србије. Велико занимање је побудило представљање програмског пакета COBISS, током кога су учесници скупа практично упознати са основним појмовима и процедурама узајамне каталогизације. Иако већина присутних библиотекара не ради у библиотекама чија би техничка опремљеност у догледно време дозвољавала прикључење у Систем, оцењено је да је презентација остварила своју сврху самим тим што је присутнима јасно ставила до знања где се наше библиотекарство данас налази и шта нам све предстоји на путу ка приступању светској породици библиотека.
COBISS (Co-operative Online Bibliographic System & Services – Кооперативни онлајн библиографски систем и сервиси), промовисан 1991. године, систем је који је настао на темељима одлуке Заједнице југословенских националних библиотека, која је још 1987. године прихватила систем узајамне каталогизације као заједничку основу библиотечко-информационог система и система научних и технолошких информација Југославије. Улогу носиоца овог посла добио је Институт информацијских знаности (ИЗУМ) из Марибора, а до распада Југославије 1991. године у систему је учествовало 55 библиотека са целе територије некадашње државе. Данас су скоро све некадашње чланице обновиле сарадњу са ИЗУМ ом.
COBISS је организациони модел повезивања библиотека у библиотечко-информациони систем са узајамном каталогизацијом, узајамном библиографско-каталошком базом података и локалним базама података библиотека учесница, базом података о библиотекама и другим бројним функцијама виртуелне библиотеке. Основни услови за функционисање система су: стандардизована и узајамна обрада библиотечке грађе и уједначено вођење каталога, оспособљеност стручних радника за узајамну каталогизацију и рачунарска и комуникациона повезаност библиотека.
Од момента повезивања библиотеке у систем ВБС, стварају се услови за коришћење свих достигнућа у овој области којих је наше библиотекарство лишавано током деведесетих година 21. века, а то је управо време када је увођењем нових технологија дошло до великих промена. Примера ради, навешћемо само податак да су у свету електронски online каталози преко Интернета доступни корисницима већ читаву деценију.
Библиотеке свих типова могу постати чланице мреже и Народна библиотека Србије већ организује одговарајуће семинаре за оспособљавање стручних радника за узајамну каталогизацију, али је највећа препрека техничка опремљеност библиотека, као нужан предуслов за укључивање у систем, а која подразумева постојање локалне рачунарске мреже и непрекидну везу са Интернетом.
Већини присутних библиотекара је остварење ових услова, с обзиром на тренутно стање у њиховим библиотекама, изгледало као списак лепих и недостижних жеља.
Друга тема скупа, Мрежа јавних библиотека у Србији 2002. године, о којој је известио Владимир Шекуларац, бавила се стањем у јавним библиотекама и, у извесном смислу, библиотекаре је вратила у реалност испуњену свима нама добро познатим проблемима.
Анализа, рађена на основу статистичких података које библиотеке достављају Народној библиотеци Србије, подсетила је још једном на кругове хроничних проблема нашег библиотекарства, који се концентришу око простора, опреме, набавке, коришћења, изолованости и небриге друштва за делатност којој је у Европи додељена битна улога у изградњи будућег дигиталног друштва. Развијени свет је схватио је да су јавне библиотеке идеално позициониране да подстичу развој грађанског друштва и демократије ширењем информација и образовања, јер су политички неутралне и доступне свим грађанима под равноправним условима. Нажалост, наше друштво у транзицији се олако одриче једног потенцијално моћног носиоца културног и едукативног утицаја, какав би библиотека могла да буде.
Неумољиви језик бројки је показао да је у свим јавним библиотекама набавка далеко испод минимума које прописује стандард. То, наравно, јесте један од битних разлога недовољног броја корисника библиотечких услуга, мада није и једини. Други велики проблем је техничка опремљеност библиотека, од којих неке још немају ниједан рачунар! Имајући у виду да је током последње деценије 20. века у библиотекарству – увођењем нових технологија и електронских медија, који су омогућили умрежавање на глобалном нивоу – дошло до великих промена које су се одразиле на методе рада, стандардизацију, пружање услуга и сл, може се сагледати понор у који је библиотекарство код нас потонуло, ако нам бројке кажу да сада радимо горе него осамдесетих година.
Те промене, ти заокрети ка новом не пролазе безболно ни у земљама са високоразвијеним технологијама јер свака транзиција и преструктурирање изазива отпоре, па је утолико разумљивија сложеност задатка пред којим се нашао тим НБ Србије – да прескочи дигитални јаз који српско библиотекарство на почетку 21. века раздваја од света и да корисницима библиотека понуди нове услуге, које су се током последње деценије развиле.
Први скуп библиотекара Борског и Зајечарског округа показао је неопходност струковног организовања, регионалног повезивања, размене искустава и сарадње на путу ка тако озбиљним циљевима као што су обезбеђивање дигиталне писмености за све и укључење целокупног друштва у ново информатичко доба.

Бисерка Јаношевић

135 година од оснивања читаонице у Злоту (данас библиотека „Милан Поповић”, огранак Народне библиотеке Бор)

Ово место вреди злота”, рекоше Пољаци који су се нашли на овим просторима пре много година тражећи боље услове за живот. Нашли су се на обронцима источног Кучаја, у кањону реке, на самом улазу у (данашњу) Лазареву пећину. Земља је на том месту била погодна за обраду, са извором хладне, чисте и бистре воде (данас Злотска река). Ту је, много касније, пронађен пољски новчић, злот, те је и насеље по њему названо.
Како се свест људи кроз векове развијала, тако је расло и интересовање за нова сазнања. Ови крајеви су, као и уосталом, читава Србија, у оно време били под турском влашћу. Долазак Турака на Балкан значио је крај српске средњовековне државе и коренит прекид свих дотадашњих токова просветног, културног и уметничког развоја. Српски народ који је остао без свих институција просвете и културе, био је једино упућен на похарану, потиснуту и терором застрашивану православну цркву, као јединог носиоца писмености и чувара националних вредности, традиције и уметничке баштине.
У Злоту је 1837. године подигнута црква Светог Пророка Илије. С обзиром на то да је у то време била прва (и једина) црква на овим просторима, била је покретач културе и писмености. Крајем 1839. године злотска општина је упутила прошеније „попечитељству просвештенија” тражећи дозволу за отварање школе у селу. Зато се та година и сматра годином када је зачета библиотекарска делатност на овим просторима. Наредне године, у Злоту је отворена школа коју је водио Димитрије Поповић и која је 1841. године имала 9 ученика. Након тридесет година, 1871, отворена је и женска школа, у црноречким селима прва те врсте. На основу расписа Министарства просвете од 1848. године наложено је да се отворе читаонице „где год је то могуће”, тако да је већ 14. (27) јануара 1849. године, на Дан Светог Саве, у селу Злоту установљена читаоница која је, од свог оснивања до 1874. године, радила без прекида. Нажалост, не постоје прецизни подаци о томе чиме је читаоница располагала на почетку свог постојања. Зна се да су 1874. године њен скромни инвентар чинили: „два астала, седам клупа и четири столице”. Читаоница је располагала примерцима следећих часописа: Исток, Тежак, Коресподенција, Школа, Српске новине.*
Учитељ Милан Поповић (по коме данашња библиотека у Злоту носи име), био је главни иницијатор настанка тзв. Социјалистичке читаонице. Она је основана 1909. године и налазила се у преуређеној кафани у центру села. У почетку је имала 32 члана, а како је време пролазило, тај се број увећавао. Захваљујући поклонима Главне партијске управе, Социјалистичке књижаре и других, читаоница је убрзо располагала са преко 200 књига, брошура и новина. Она је и дистрибуирала радничку штампу и литературу свим напреднијим људима из Бора, Бољевца, Сумраковца, Брестовца и других околних места.
У Радничким новинама је 7. маја 1909. године објављено да је читаоница у Злоту на 7. месту у Србији по броју чланова. Тридесетих година 20. века Злот је био најнапредније место у Тимочкој крајини, имао је 5 000 становника и статус варошице, а злотска школа је имала 400 ученика и 7 учитеља.
Већ поменути учитељ Милан Поповић је, поред рада у школи и читаоници, приватно сакупљао књиге и правио своју личну библиотеку која је постала највећа те врсте у Тимочкој крајини. Бројала је око 4000 наслова. Када је умро, његова супруга је књиге продала зајечарском архиву.
Централна библиотека у Бору 1962. године добија матичне функције и надлежност над сеоским библиотекама. Значајна година за злотску библиотеку била је 1968, када је она добила нове просторије и сталног радника. Током 70-их година, ова читаоница је једина радила, а већ 1980. располагала је са 7 100 примерака књига и 1 800 сталних корисника.
Данас библиотека у Злоту има 9948 примерака књига, савремени инвентар, рачунар, али (нажалост) само 103 члана.
Очигледна је незаинтересованост људи за читање које би требало да буде део начина живота, васпитања – једном речју, културна навика. Библиотека не мора да има само едукативно информативну функцију и не само богат фонд књига, већ да иде у корак с временом и прати интересовања, како омладине, тако и осталих мештана села. Под модернизацијом треба подразумевати коришћење рачунара, приступ Интернету, подизање анимације на виши ниво, као и континуирано сакупљање некњижне грађе. То би неоспорно привукло већи број корисника. Свакодневна сарадња са локалном заједницом је још један корак у креирању јавног живота у селу.
На крају, треба истаћи да читалаштво на овим просторима има традицију дугу 135 година. Сталним унапређивањем библиотечке делатности, од првих читалишта (Злот 1869, Кривељ 1871 – касније огранци Народне библиотеке Бор), преко прве јавне читаонице у саставу Борског рудника (основана 1945) и мноштва тзв. „насељских” библиотека (50-е године 20. века), настала је данашња Народна библиотека Бор, савремена библиотека, са богатим фондом монографских и серијских публикација, чије је пословање аутоматизовано још 1991. године, када је целокупан фонд монографских публикација унет у аутоматску базу података. Данас је Народна библиотека Бор матична библиотека за читав Борски округ, са претензијама да постане главни информациони центар.
НАПОМЕНА:
* Материјал коришћен у овом тексту је преузет из књиге Слободана Љ. Јовановића Пут књиге у борском крају, ЈП Штампа радио и филм; Народна библиотека Бор, 1990.

Драган Стојменовић
Књига као модерно историјско биће које би могло заменити традицију идејно је Новалисово решење, које ћу покушати да образложим кроз три ексцентричне еклипсе физичког, типолошког и интерсубјективног времена у релацији са књигом и читањем. С једне стране је физичко време библиотеке, старе и ретке књиге, библиотекарство као научна дисциплина и социокултурни процес; са друге – типолошко време, не као протекло време, већ као време које се квалификује у смислу социокултуролошког значаја и које је означено социокултурним дискурсом епоха или доба. У том смислу, шире посматрано, свакако је важно обратити пажњу и на одређене квалификације које се тичу и политичке употребе времена, односно извесне хронополитике, која може бити уочена у терминима поимања културе као инструмента у анализи друштвено-историјских облика. Време, дакле, типологизације и темпорализације. Ту је још и интерсубјективно време које се не мери, него формира, истиче комуникативни карактер људске акције и реакције. То је време у којем корисници и читаоци стварају одређене ставове и вредности које су везане за књигу и процес читања, метафоре и симболику књиге и читања. Поменуте ексцентричне еклипсе солипсистички су схваћене као пресецање различитих путања времена, којег најчешће нисмо свесни и које доводи до међусобног помрачења дискурса, који се крећу и сусрећу у појединим тачкама, стварајући при том нова поља међусобне интеракције идеја поменутих облика схватања времена. Њих ћемо искористити за стварање својеврсне приче о књизи и времену, за интерпретацију својеврсних синхроних универзалија у библиотекарству и генерализујућег трагања за универзалијама.
Традиција у свом најосновнијем облику наглашава опште начело континуитета, а то је „непрекинути временски ланац у преношењу било које појединачне теме или скупа идеја”1. Непрекидни осетљиви проток са својственим променама и преображајима, спољним и унутрашњим факторима, који лако мењају садржај и смер, динамику и однос између материје и форме његових конститутивних елемената. У таквом виру најчешће се хватамо за пену која је најуочљивија на површини, и празних стиснутих шака тонемо ношени безбројним струјањима. Таква својствено људска реакција јесте жеља и надање да та пена, у једном тренутку може постати, ако не опипљива и спасоносна, онда макар јединствена метафора стварности овосветског комешања и врења. Ако ништа друго, можемо је заменити док, можда, још безбрижно плутамо на нечему што је и само постало комплементарно, континуирано протицање нашег виђења, наше слике света, описане најразличитијим језицима, писмима, вођене најразличитијим идејама у најразноврснијим формама; нечим што је по својој суштини имагинарно, а што по себи жели да постане стварно, а то је једностано – прича. Прича о ономе што она у свом најосновнијем облику најчешће носи, или о том дављенику, човеку самом, дакле, који у себи садржи ненаписану причу, или у могућности да се она запише или прочита док се још има времена за то. Књига, дакле, као историјско биће може заменити традицију, јер се, једноставно, у њу човек може једнако утопити колико и у опште начело континуитета.
„Време је обала духа;све пролази поред њега,
а ми мислимода је то време што пролази”
(Риварол)2
Једна од обала свакако би могла бити и књига – биће/обала са својим трајањем и својим специфичним саставом, односно својеврсна опипљива текстура која својим садржајем може створити илузију потпуне безвремености или бесконачног трајања. Имајући у виду комплементарност онога што ми можемо видети и онога што јесте, субјективног виђења и објективног стања ствари, није неопходно поставити питања: шта је књига? Или чак: шта је време? Јер, ни у једном од ова два, рецимо, аналогна случаја, највероватније не можемо дати задовољавајући и коначни одговор. Међутим, без питања не можемо ни тражити одговоре, изузевши при том случај када је сама тема рада под знаком питања. Идеја је да започетом спекулацијом о извесној аналогији између књиге и времена можемо посматрати различите могућности виђења времена у протоку књиге – параболе времена кроз метафоре књиге и читања. Могућности различитих виђења времена у овоме раду имаће стратешку позицију посматрања књиге и читања из различитих углова, инсолације нових евентуално критичких позиција на еклипсама које описују различита виђења и замрачења самог времена оствареног кретањем књиге и читањем. Референтни оквир рада овога пута не може бити просторно-временски, већ оквир који намеће ток нарације и солипсистичко, емско, виђење постављеног проблема.
Оно што пре свега наводи на заузимање овакве почетне позиције и става јесте актуелно увођење социјалне епистемологије (без субјекта сазнања) и извесне социјалне философије у библиотекарству, упућујући на евентуално остварење идеје „трећег света” Карла Попера; „трећег света” објективног знања које стварају људи замрзавајући га у текст. Ледено доба оваквог „трећег света” без човека има за свој циљ могућност реконструкције историје, културе, цивилизације, па чак и човека од стране ванземаљаца. Како год да се осврнемо, рецимо, на критичке ставове према постмодернизму у делу др Жељка Вучковића3, и оспоравање постојања целовите теорије интерсубјективности и комуникације у парадигми постмодернизма, у истом делу наилазимо на очекивање коначне смрти човека. Без икакве далекосежне критичке намере, већ насупрот томе, уз пуно уважавање према делу др Вучковића које је и инспирисало тему која се овим текстом отвара пред нама, ипак можемо у његовом делу добронамерно уочити латентно постојање интерсубјективности постмодернизма и без његовог експлицитног прихватања. Онтологија смрти и пост-мода убијања артефаката, хуманих дисциплина, па и човека самог, јесте и корен песимистичких осећања и ставова, својствених људима који брину о животу на себи својствен начин, не кроз социјалну епистемологију већ кроз „црну жуч”4, јер је она својство и саме философије и човековог сазнања да, на пример, може доћи, поред силних убистава, и до самоубиства предмета. Зашто да не? До сада је познато да је човек једино биће које самом себи може свесно одузети живот, и нека остане на томе да је могућност замрачене ексцентричности одговорност човека за рушење свемира, и нама људима неопростиви грех. Нека остане на томе и то да не оспоравамо исту могућност артефактима, односно, фиксираном људском знању у текстовима. И немојмо поред те дебеле социјалне епистемологије и објективног знања очекивати ванземаљце да нас реконструишу. Једна од основних човекових потреба је религија, а не епистемологија и објективно знање о ванземаљцима. Николај Фјодоров је прозрео циљ овосветског залагања човека за бољу будућност кроз могућност супраморализма, у исписивању каталошких листића у својој библиотеци, полазећи од религије, не од социјалне епистемологије.
Знање је „тачно веровање плус логос”5. Наше знање о времену и књизи нам говори да не можемо лако објаснити ни време, ни књигу. Не можемо их објаснити без извесних релација јер и сами представљају извор знања, али можемо их зато на известан начин разумевати јер и саме у својој основи носе своју причу, своју представу, своје виђење света. Неретко је то разумевање, мора се признати, замрачено управо избегавањем конкретнијег објашњења али је у крајњем случају са свим својим слабостима пиродно и људски повезано са смислом и рецепцијом стваралаштва. Када је реч о времену и књизи, најчешће нисмо сигурни да ли представљају пуку ствар/пролазност или дело/искуство рецепције извесних вредности (сећања, тренутног осећања и слутње, нпр.), везу, дакле, између пуког постојања и услова постојања. Услов постојања који је у релацији препознавања одређених вредности живота, једини је услов у кретању духа индивидуе/личности, без које не можемо мислити постојање књиге и постојање времена, и чијом смрћу умире и једно и друго, и књига и време. Постојање нашег знања живи са нама и постаје биће – биће књиге и биће времена – бића, извесног веровања у смисао, која можемо спојити у једно. Тако живо, оно само се креће и претапа из једног у друго. Време постаје душа књиге, књига постаје душа времена и то конкретно биће посматраћемо у различитим позицијама и под различитим осветљењима. Инспирација и теоријски визир у овом случају биће антрополошки дискурс употребе времена који је уочио и формулисао Јоханес Фабијан,6 који не можемо избећи ни у случајевима порицања постојања времена.7
„Време је ипак једно стање,
елемент људске душе који дарује живот
и у коме је она као код куће
као саламандер у ватри.”
(Андреј Тарковски,„Запечаћено време”)8
Прва еклипса овога бића је замрачење физичког времена књиге, времена социокултурног процеса које, у извесном смислу, уписује историја књиге и писма; историја библиотека. Физичко време схватићемо као параметар квалитативног понирања у сиже, текстуру, крхку и осетљиву страницу песка, окамењене земље, надгробног споменика, пергамента, тканине, истетовиране људске коже, хартије, дигиталног записа, импулса и опет надгробног записа, као историју библиотеке – једног могућег облика институционализације људске солидарности и бриге о забележеном знању и веровању. Такав низ записаних фонема од којих је свака по једно „сада” у животном низу, класификује се и обележава numerus currens-ом, или универзалном децималом, следом, дакле, који је паралелан са вештином памћења људи. Сакупљено памћење људи захтева и протежност простора, који је у нашем случају назван Библиотеком. У једном другачијем смислу, записивање низа узастопног „сада” можемо схватити и као долажење из будућности и одузимање једног дела будућег живота времена. У том случају будућност постаје прошлост зарад садашњости. Почетак времена тако можемо сместити колико у прошлост, толико и у будућност, а протежни простор библиотеке би се у том смислу могао орјентисати наспрам почетка времена и у њој би се читањем могла реконструисати будућност, исто колико и прошлост. Физичко време библиотеке на основном плану, од одвајања говора од писма, има своју протежност записану најразноврснијим ортографијама, тако да је можемо схватити као један од начина бележења времена и у тим облицима препознати различита раздобља или, на пример, намеру да се таквим начином записивања створи одређена представа о некаквом историјском раздобљу код читалаца. Препознавање разноврсних писмена старог века, нпр. може нам дати информације не само о географској распрострњености, топографији већ и о раздобљу у којем се одређено писмо употребљавало. Поред разних начина и средстава писања и различитих облика графичких приказивања мисли, оно што би се једнако утопило у просторну протежност физичког времена јесте материјал на којем се писало са његовим траговима старења, са патином непоновљивих читања као и са питањима дијалектике детерминасаности: да ли мишљење утиче на техничка средства писања или та техничка средства утичу на човеково мишљење. Библиотечки материјал/грађу, најшире схваћено, чине носиоци садржаја из свих области знања и уметности. Библиотеке чувају управо облик темпорализације културних чињеница, а уједно и вид својевремене актуалности материјалне културе човечанства. Иманентна функција библиотека у свим историјским етапама од њеног настанка је меморијална, односно кумулативна функција прикупљања и чувања.9 Функција чувања тиме добија трајни и темпорални карактер, тако да се сачувана материја преображава у душу библиотеке – памћење. Библиотека са душом, са памћењем постаје биће, протежна материја која може имати моћ да мисли о прошлости. Мислећи о прошлости, мислимо и о почетку који иначе може бити увек нов по милости, не по суду. На том почетку налазило се заједничко дело, дело међусобног уважавања између Личности: „…једна скупност, у којој ми обоје сами смисаони то смисаоно заједно реализујемо” и без тог „…дела слобода остаје пука могућност.”10 Почетак би, по претходно наведеном ставу Макса Милера, могао бити дело једног вида заједништва, односно феномен институционализације који, у нашем случају, може бити тренутак постања идеје библиотеке, тренутак институционализације библиотека. Ако, при том, у институционализацији можемо препознати и неке од могућих видова слободе која би требало да обитава у библиотекама, онда бисмо могли замислити и библиотеку која мисли кроз њој својствену дисциплину – библиотекарство. Аналогно познатим својствима живих бића и библиотеку можемо посматрати као својеврсни мислећи организам, живи темељ на којем се гради „друштво знања”. У том смислу, она може мислити и о својој будућности, односно преображају, или о својој смрти, самоубиству, нпр. када савременим тенденцијама књига, њена основна јединица меморије, догори у информацију. Када библиотека из своје дисциплине помисли да се преобрази у дигиталну или виртуелну, када пожели да постане информациони центар, тада можемо сматрати да је у стању које је на ивици самоубиства. У том смислу, веровање да постоји „технолошки детерминизам” средстава за писање, на пример, која би могла технолошким променама коренито мењати друштво, наивна је теза којом не можемо оправдати еволуцију библиотека у информационе центре знајући да ни једна информација не може заменити књигу, дигитални запис, целулозу. То што би евентуално настало неумереним повлађивањем технологији и бизнис-гносеологији маркетинга у библиотекама сигурно се више не би могло звати библиотеком. У таквом информационом центру корисници највероватније не би тражили књиге, већ импулсе. Библиотери би постали телеграфисти који одашиљу или изнајмљују знакове, иконице, линкове, кодове. Да ли би то неко могао назвати библиотеком? „Или/или”; у обједињеном случају не може се ни замислити прича о Исидори Секулић, која је у библиотеци Британског музеја, после извесног времена, добила изгубљену књигу и држећи је пред собом, разумевала све оно што је околина те књиге, биће библиотеке – шума безбројних стабала, грана, листова и путева на којима можемо доживљавати лутање и трагање за нечим. Оно што одише старином, трајношћу, дугогодишњим организованим прикупљањем/таложењем материјала, управо је осећај физичког присуства времена, времена које је заустављено оног тренутка када је делић културне грађе која је проткана духом свога доба унет у фонд библиотеке. Садржај институције тако дефинише делатности, функције, форму и динамику свести о ономе што поседује у најширем могућем смислу. Трансформација материјала за писање је, у ствари, трансформација технологије за прикупљање и чување времена, која уједно мери и прати промену, еволуцију, револуцију антропоцентричне применљивости записаног људског знања које од ритуалног, култног, фетишистичког, изворно-сазнајног, уметничког, научног и најзад широко схваћеног културног статуса, добија карактер медија, у садржајном и вредносном смислу, импулса информације. Брзина савремене комуникације, чији је циљ да се истовремено одвија на више нивоа, тако доводи до незмисливог покретања човечанства, врења у једном трену, експлозије световног времена и „тираније тренутка”.
О човеку заустављеном на неком од ранијих ступњева развоја, који би био довољно култура и још увек природа, Леви Строс каже:
„…био је роб само своје човечности…
у извесној мери ослобођен ропства
ублажавајућим јастукомсвојих снова”11
Време које се у библиотекарству употребљава без икаквих физичких конотацаја је типолошко време. Типолошко време књиге можемо прозрети у сенци библиотекарства, у научној дисциплини која се, између осталог, бави и оцењивањем квалитета стања појединих временских дистанци везаних за књигу и читање у социокултурном контексту. На основу интердисциплинарних преклапања, можемо истаћи неколико важних хеуристичких резултата: структуирање људских чула и откриће типографског човека, односно једног малог дела историје писмености и теорије културне промене коју проузрокују медији (Маршал Меклуан); класичну типлогизацију у предмету историје књиге и писма; филозофију блиотекарства у нарастајућој пажњи према улози библиотека у савременом друштву (Џеси Шир); комуникацијски концепт културе библиотека који задобија све више пажње у библиотекарству. Структурирање људских чула на које утиче интериоризација медија, мењајући размеру појединих чула и менталних процеса, изведена је из прве руке код М. Меклуана. Он је, може се рећи, хорнолошки, генеративно и просторно-географски разделио културе, на основу тога да ли у њима преовладава аудио-тактилно или визуелно чуло. Организација опажања, и културолошки посматрано, има свој просторно–дифузиони и хронолошки след друштва без писма/без историје и друштва писмених, које су у знатној мери утицале на унутрашњу организацију самог човека, друштава и култура. У том смислу је и изведена теза о типографском човеку, његовој култури и времену. Периодизација историје књиге и писма такође може имати своје етапе у развоју предмета проучавања, а тиме и социокултурни дискурс појединих средстава у посредној људској комуникацији путем мнемотехничких, на пример, али и ранијих облика писма: пиктограма, идеограма, све до слоговног (силабичког) и фонетског писма. Такав облик посредне комуникације укључује и развојне етапе књиге: свитак, кодекс, рукописна књига, инкунабуле и библиотека које су у историјским етапама развоја поред форме мењале и своју функцију: прикупљање, чување, организација коришћења, анализа информација, садржајна и вредносна оцена информација.12 Генерално посматрано, ове развојне етапе крећу се од експресивних до прагматичних, и у том смислу пројектованих прогресивних идеја и уопште идеје прогреса коју је немогуће културолошки и вредносно поставити на здравим темељима. Сетимо се, на пример, да Сосир не трпи писмо у лингвистици, и да је Леви Строс сматрао да је писмо један од узрочника и пратилац свега негативног у цивилизацији. Замислимо да је истинито тврђење Леви Строса да је писмо „послужило да се утемељи историја као експлоатација човека од стране човека”13 и да су тезе о нужној декаденцији човека14 једним делом прихватљиве, у том случају би степеновање и периодизација људске историје у типолошком смислу схватања времена могли добити потпуно дугачији карактер. „А унутрашње препреке које извиру из тога како ова цивилизација делује на природу људског бића као таквог, а које се испољавају у оним људским хектакомбама (заправо миријатомбама) за које „предисторија” нема поређења – у међувремену су се упадљивије историјски манифестовале само као подстицај тражења и налажења што је могуће бржег заборава у даљим степеновањима њихових достигнућа.”15 Степеновање људских достигнућа, поред периодизације историје или нпр. у етапама историјског развоја појединих предмета, најуочљивије је на примеру геополитике и стратегије развијених земаља које су измислиле и најчешће користе новију поделу планете према друштвено-политичком и економском статусу држава на земље првог, другог и трећег света. Поред овог „просторног” начина степеновања, могли бисмо уочити и једнако применљиву и већ примењивану стратегију хронополитике16 оличену у терминима разумевања културе као инструмента у анализи друштвено-историјских облика. Појмови којима се служимо описујући догађаје, растојања, разне социокултурне облике, идеје итд. најчешће добију временску потку терминима „еволуција”, „историја”, „развој”, и њима се најчешће описује известан процес у односу на време, које је и један од главнијих референтних оквира у њиховом проучавању. У другачијем смислу речи, сви друштвени догађаји јесу условљени временом, па се самим тим карактеришу и организују колико у односу на простор, толико и у односу на време. Серж Московиси издваја у том контексту постојање хронополитике, препознајући је у деловању великих сила које „дефинишу своју дугорочну политику полазећи од једне перспективе или једног плана”17, нпр. времена револуције, социјализма, постиндустријске епохе, демократизације, или либералне економије која се не мора везивати за одређену територију, већ за експанзију мултинационалних компанија и примене међународних стандарда. У том контексту уочавамо и постојање временског империјализма „који се састоји у улагању капитала , у предвиђању развоја и наметању модела који уобличавају време сваког друштва”18. Техничка средства у комуникацији, од аутомобила до рачунара, представљају машине за производњу времена, тако да друштва са развијеним комуникацијским системима држе монопол над техником и информацијама, учвршћујући тиме позицију једног новог друштва, друштва знања. У нешто комплекснијем случају можемо рећи и да су таква друштва у ситуацији да измишљају време и намећу свој стандард у мерењу времена у идеолошком смислу, нпр. када намећу неки политички модел мањим и слабије развијеним друштвима. Када у том смислу посматрамо нашу друштвено – политичку организа цију државе и њених институција, уочавамо различите и многобројне утицаје великих сила и њихових идеолошких модела. Наша је држава уврштена у други свет, свет пост-комунистичке и пост-социјалистичке епохе, у време транзиције и демократизације, које можемо осетити у свим сегментима културе. Време транзиције у библиотекарству нпр, огледа се у некритичком и олаком прихватању модела и пројеката који не извиру из аутентично наших потреба, већ информативно интеграцијских потреба струковне елите, која тиме добија понеку етикету од стране идејних твораца пројеката, који круже по земљама нешег региона. Тако смо у скорије време имали прилике да пропратимо теме са научног скупа „Интелектуалне слободе у савременом библиотекарству”, где се нико од учесника конкретно није бавио једним јако индикативним и тада актуелним проблемом вазаним за наведену тему: узурпацијом просторија библиотеке у Врбасу од стране политичке странке са демократском атрибуцијом у своме имену. Бављењем овим проблемом, који би свакако могао показати право стање ствари у времену транзиције и демократизације, могли смо разоткрити и евентуални степен свесности о постојању интелектуалних слобода у струци или институцијама. У нашем друштву, које не поседује довољно свести о постојању културних добара на нивоу који би омогућио основно организованије деловање на њиховој регистрацији и очувању, не можемо ни помишљати о слободи духа и интелекта у друштву или институцијама, изузевши њено суштинско постојање у индивидуалном и личном погледу, које нестаје у сваком облику анонимног колективитета или чак, у нашем случају, на националном плану. У том смислу не сме се ни помислити на занемаривање експресивних човекових радњи које би се можда могле једним делом пребацити на колективни и институционални план, а које свакако могу дати праву слику света и својим залагањем метафизичким средствима могу мењати слику и стање света, којима по правилу никада нећемо бити задовољни.
„Куда ја нестајем за то време?
И куда, када их нико не гледа,
нестају ово дрвеће и рампе?”
(Виктор Пељевин,„Жута стрела”)
Заједничко у типолошком и интерсубјективном времену јесте то да се време у друштвима без писма не мери као апстрактно време незаустављивог протока или бесконачног низа инфинитезимала, већ се означава глаголским облицима и формира на понављању којем се придаје значајна пажња. У овим случајевима не рачуна се апстрактно време, нити апсолутно трајање, већ време које се формира у индивидуи или међу двема особама у односу према некој одређеној радњи, духовном или телесном старењу, нпр. и односу према смрти која није неизбежна. Интеракција која представља интерсубјективност уједно је и истовременост и услов људске комуникације. „Комуникација је у крајњем случају заједничко Вријеме”.19 Интерсубјективно је синхроно/симултано, савремено и исто-временско, комуникација је њиме пренос информација и суштински анахронизам, грешка у било ком смислу рачунања времена, само формирање/стварање јединственог времена које је суштинска разлика. Инвентивност у смислу формирања времена и комуникације као логоса репрезентације укључена је у једном наглашено темпоралном појму – модерно који „пре свега значи бити различит”20. „Време је највећи хоризонт разлике, оно је такорећи разлика сама, будући да је највише што о времену можемо рећи то да оно представља саморазликовање.”21 Оно што у том смислу може бити поред времена једнако непоновљиво и различито јесте личност, логос рецепције. Различитост у интерсубјективном времену тиме можемо апстраховати као симултану, неопходну у комуникацији и анахрону у типолошком одређењу времена као модерног, које се користи у репрезентацији, нпр. у реклами за компакт диск који држи голишави дечак црне пути, или на фотографији Растка Петровића „Црнац са Драинчевом књигом”.
„Човек који отвори књигу и чита је, у ствари, у њој тражи или објашњење о природном универзалном реду ствари у коме се налази, или жели да сазна за један другачији космички поредак ствари, но што је космички поредак у коме он бива.”22
У том тренутку може настати ванчулни однос са књигом, који се преображава у иманентно знање и трансцедентно означену независну позицију, која утврђује референце и значење, обезбеђујући тиме још текста у свим могућим облицима субјективне процене о могућем процесу читања/сазнања природних, културних или духовних вредности. Усредсређена пажња и брижљиво посматрање јесте читање, а брижљиво посматрање је у суштинском смислу религија. Метафоре писања, књиге и читања обједињују се у мистичном менталитету својственом сваком човеку који се рефлектује у другом, у оностраном свету. Писање и читање добијају карактер обредне радње, књига постаје култни предмет, а онај који чита хијерофант. Стилизација мисли писмом задобија сугестибилну и сакралну функцију читањем. У самом корену историје књиге, писма и библиотека налази се мистерија, тајна наслућивања нечега о чему се не може знати, трагање за тајном и њено чување, тајна шизофреног генија који је раздвојио човека смисливши начин екстериоризације мисли, створивши сенку мисли, писмо. Књигу као симбол Е. Р. Курцијус23 разоткрива у различитим фазама и етапама њеног развоја од сакралног, када је она, скоро, ортопедско поштапало памћењу код старих Грка, када служи реторским декламацијама код Римљана, када се, напокон, у античкој религији појављује Господ Исус Христос који се у уметности приказује као једини Бог са свитком књиге. „Највишу почаст дало је књизи хришћанство”.24 Метафорике књиге које у Библији можемо пронаћи крећу се од писања Плоча Закона прстом божијим, есхатолошких визија у којима се небеса савијају као књига, поређења хришћана са писмом, до књига које на крају одлучују о судбини душе на оном свету. У раном средњем веку јављају се метафоре књиге хришћанских мученика које су исписане њиховом крвљу и живим ранама. Парадоксално и заиста потресно реалистично делује Пруденцијев опис мучеништва светог учитеља Касијана, који постаје прва жртва свог позива.25 Метафоре књиге и писања временом нарастају и постају разноврсније и смелије. Комплементарност књиге и стварности, коју је човек на одређени начин могао разумевати, добијала је огроман распон од људског лица до света. Гастон Башлар замишља онострано: „рај је на небу једна велика библиотека”. Борхес патентира „пешчану књигу”. Бела Хамваш пише „имагинарне књиге”. Отвара се књига природе, отвара се књига света. Све је постало подложно читању, књига је персонификована, и лица почињу да читају и бивају читана, мисли су се отварале као књига, небо се савија као свитак.
„Читати не тражи чак ни обдареност и исправља неправду једног природног преимућства. Писац, читалац, нико није обдарен, а онај који се осећа обдареним, осећа нарочито да то није, осећа се бескрајно лишеним, одсутним од ове моћи која му се приписује, и као што бити „уметник” значи не знати да постоји већ једна уметност, не знати да постоји већ један свет, читати, видети и чути уметничко дело захтева више незнања него знања, захтева знање које садржи огромно незнање и дар који је унапред дат, који треба сваког пута примити, стицати и изгубити, забораву самог себе.”26
Читање је у крајњем случају постало рефлексија, одраз који бива поново доведен до религиозног искуства ауторефлексије и саморазликовања у њој, или у другачијем смислу начела идентитета који искључује двојност, рефлексивност и ауторефлексивност бића бивствујућег у Хајдегеровој критици метафизике која упућује на фундаменталну онтологију/философску антропологију. Библиотека је у времену след обредних пракси читања којим она постаје трансцендентна. Време је у том смислу суштина људска колико и вечност, тако да она не може бити спора или брза, већ довољно апстрактна да бисмо је могли назвати животом или веком, јединственом и непоновљивом суштином разлике времена, вечности и суштином человјека. Библиотеку ће тако грејати време и људи. „Јер, што је, заправо, време за оно што је под временом, то је век за оно што је вечно.”27
НАПОМЕНЕ:
1 Слободан Наумовић, „Од идеје обнове до праксе употребе”, http://www.rastko.org.yu.antropologija/smaumovic_od_ideje.pdf
2 Наведено у делу Михаила Петровића: „Време у метафорама и алегоријама”, Метафоре и алегорије, СКЗ, Београд 1967. г.
3 Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, Библиотека Матице српске, Нови Сад 2003.
4 Горан Миленковић, „Идеја библиотеке: од ироније до меланхолије”, рукопис, Информативно одељење Народне библиотеке Бор, 2003. г.
5 Сајмон Блекбурн, Оксфордски филозофски речник, Светови, Нови Сад 1999, стр. 108.
6 Видети: Фабијан, Јоханес: „Неке употребе Времена у антрополошком дискурсу”, Вријеме и други, Јасен, Београд – Никшић 2001, стр. 37–42.
7 Чак и тада можемо говорити о извесном стилу „лишености”, одсутности времена, карактеристичном, нпр. за структуралисте.
8 Трећи програм, бр. 72, Београд 1987. година, стр. 93.
9 Ж. Вучковић, наведено дело, стр. 37–41.
10 Макс Милер, „Принципи слободе и феномен институционализације”, у: Филозофија модерног доба, Веселин Маслеша, Сарајево 1986, стр. 104–105.
* Томас Хилан Ериксен, Тиранија тренутка, XX век, Београд 2003.
11 Наведено је из предговора Сретена Марића „Егзистенцијалне основе структурализма” делу Мишела Фукоа Ријечи и ствари, НОЛИТ, Београд 1971, стр. 48–49.
12 Ж. Вучковић, наведено дело, стр. 37–41.
13 Предговор С. Марића наведеном делу, стр. 49.
14 Видети 4. поглавље у тексту М. Шелера: „Човек и историја”, у наведеном зборнику Филозофија модерног доба…
* Велика и свечано принесена жртва великог броја људи, заправо безбројним жртвама, у ироничном тону доле наведеног аутора. Примедба Д.С.
15 Јан Поточка, „Да ли је техничка цивилизација назадна, и зашто?”, у: Источник бр. 13, Београд 1995, стр. 35.
16 Видети интервју „Простор време и друштвено”са Сержом Московисијем у зборнику Простор и време данас, НОЛИТ, Београд 1987, стр. 207–216.
17 Исто, стр. 209.
18 Исто, стр. 209.
19 Овакав став је карактеристичан за суштину обредног и стварање светог времена. Ј. Фабијан… Наведено дело, стр. 49.
20 Новица Милић, „Представе и слике времена”, Модерно схватање књижевности, Завод за уџбенике…, Београд 2002, стр. 237.
21 Исто, стр. 237.
22 Растко Петровић, „Човек чита књигу”, Есеји и чланци, НОЛИТ, Београд 1974, стр. 222.
23 Е. Р. Курцијус, „Књига као симбол”, Европска књижевност и латински средњи век, Београд 1996, стр.494–572.
24 Исто, стр. 507.
25 Њега су, наиме, убили ученици тако што су му о главу разбијали табле за писање и пробадали га писаљкама. Исто, стр. 509–515.
26 Морис Бланшо, „Читање (књига)”, Есеји, Београд, 1960, стр. 154.
27 Свети Јован Дамаскин, Источник знања, Јасен, Београд – Никшић 2001, стр. 178.

Драгана Малић

Енглески Указ о јавним библиотекама (Public Library Act, 1850) први је и најстарији државни законски пропис о организовању рада јавних библиотека у свету, закон који је установио принципе перманентног пореског финансирања библиотечке службе независних јавних библиотека, отворених за припаднике свих класа и сталежа. Локалне власти енглеских градова са више од 10 000 становника обавезане су овим законом да оснивају и финансирају јавне библиотеке из посебног пореза (од сваке фунте пореза – пола пенија за библиотеку). Прикупљена средства требало је да се користе за изградњу и опремање јавних библиотека, али финансирање није подразумевало и куповину књига. Противљење отварању јавних библиотека у неким британским грофовијама оправдавало се нужношћу увећања пореза ако буде потребно издвајати и средства за рад јавне библиотеке, али су прави проблем били, не повећани новчани намети, него веома изражени класни сукоби интереса. Наиме, дотадашње „претплатне библиотеке” (subscription libraries) оснивале су се, састављале књижне фондове и издржавале се на основу уплата својих одабраних чланова: „Чланови су, на основу класне припадности, на основу својих интересовања или на основу висине улога, одређивали набавну политику ових библиотека”.1
Иако су се практичној примени одредби Указа о јавним библиотекама опирали многи чланови британског парламента, ипак су после оснивања прве јавне библиотеке у Манчестеру 1852. године у следеће две деценије отворене још 34 јавне библиотеке. Према сачуваним подацима, у периоду од усвајања Указа (1850) до 1883. године, отваране су годишње 3–4 нове јавне библиотеке. Од 1883. до 1910. године када је у Велику Британију почео да пристиже новац за изградњу библиотечких зграда од првих донатора, америчке Карнеџи (Carnegie) фондације, број новооснованих библиотека порастао је на 16 нових библиотека годишње. До 1918. године скоро половина свих јавних библиотека у В. Британији добијала је донације од ове фондације. Међутим, добијена новчана помоћ је била намењена искључиво изградњи библиотечких зграда, док су трошкове опремања библиотека, куповине фондова, текућег одржавања и плаћања стално запосленог библиотекара морале да сносе локалне градске власти.2
Закон о библиотекама усвојен у британском Парламенту непосредно по окончању I светског рата (1919), и у ситуацији знатног економског развитка државе није разрешио питања надлежности и свих облика финансирања различитих типова библиотека. Извештај о раду јавних библиотека у Енглеској и Велсу, „Kenyor Report” (1927), указује да 96,3 % становништва има законско право да бесплатно користи услуге јавних библиотека, али да не постоји званична међубиблиотечка сарадња између обласних и регионалних библиотечких служби, што и у економском погледу отежава њихов рад. Када је 1938. године британски библиотекар и теоретичар Лајонел Мек Колвин (Lionel R. McColvin) објавио своју студију о стању у јавним библиотекама Велике Британије у периоду 1936.–1937. године (A Survey of Libraries: Reports o a Survey made by the Library Association, London 1938) документовано је указао на постојање знатних разлика у постојећој јавној библиотечкој служби у разним областима државе. У Енглеској и Велсу јавне библиотеке су напредовале и биле под стручним надзором Министарства просвете. Развитак јавног библиотекарства био је најслабији у Шкотској и Северној Ирској. Предложено је стварање регионалних библиотечких бироа који ће имати матичну функцију за све локалне (јавне, универзитетске и специјалне) библиотеке на својој територији и помагати при усмеравању буџетских средстава у јавне библиотеке. До почетка II светског рата у Енглеској и Велсу основано је 8 библиотечких бироа (Library Bureau), док су у другим деловима државе основани тек по завршетку рата.
Почетком II светског рата (1941) Британско библиотекарско удружење (Library Association LA) започело је са планирањем послератне делатности библиотека, а на основу анализе дотадашњег стања у британском јавном библиотекарству. Тако је настао извештај „Мрежа јавних библиотека у Великој Британији” („Public Libraries and Museums Act”), који је садржао две главне препоруке за послератно развијање библиотечке службе: 1. знатно увећати и осавременити библиотечку службу, као и број јавних библиотека и њихових огранака, 2. створити државну агенцију (National Agency) за надзор и обезбеђивање адекватне финансијске подршке јавним библиотекама.3
Законом о јавним библиотекама и музејима (Public Libraries and Museums Act) из 1964. године, који је још на снази, одређено је да основицу финансијских средстава за рад јавних библиотека и архива у Великој Британији треба да чине буџетска средства чији обим одређује Министарство културе, медија и спорта.4
Финансирање установа културе и уметности данас се у В. Британији, осим из буџетских средстава, дотира и из допунских извора:
-приходима од различитих пореза (на локалном нивоу – окрузи и грофовије – финансирање културних установа се врши делом од средстава које одређује централна влада, делом приходима од пореза);
средствима уметничких савеза (на регионалном нивоу културу и уметност делимично финансира и дванаест регионалних уметничких савеза, који чак 80% својих прихода добијају из централних извора финансирања (највише од Уметничког савета Велике Британије);5
средствима других министарстава (јавне библиотеке смештене у зградама проглашеним споменицима културе добијају део средстава од британског Министарства за заштиту културног наслеђа – Department of National Heritage, које је одговорно за заштиту културног наслеђа и споменика културе);
средствима од спонзора (најчешће је то вид патроната, активност приватних фондација према институцији);
средствима од донатора (мање једнократне донације, најчешће од клубова пријатеља библиотеке/архива);
сопственим приходима (чланарине, резервације, умножавање, рестаурација, приходи од улазница, разгледница, честитки, штампаних водича, монографија о библиотекама/архивима, брошура или билтена).
Потраживање допунских средстава изван уобичајених буџетских прихода, сматра се у британском библиотекарству уобичајеним, а не негативним аспектом модерног пословања. У пракси су допунски облици финансирања у одређеном моменту потребни и библиотекама и архивима због низа разлога, као што су:
1. доградња нових објеката или рестаурација постојећих (нарочито ако су библиотека или архив смештени у старој згради која је споменик културе),
2. побољшање услова складиштења фондова/експоната,
3. конзервација и/или каталогизација,
4. увећање колекција због повећања обима њихове експлоатације,
5. увођење нових и модернизација постојећих служби,
6. самостални пројекти од друштвеног значаја.
Британска држава подстиче донаторско и спонзорско финансирање културе уводећи бројне пореске олакшице. Спонзори за дата финансијска средства очекују противуслугу од стране примаоца, који плаћа порез на укупан приход за суму коју је добио. Спонзорство се даваоцима опорезује као материјални трошак. Као спонзори библиотека и архива најчешће се јављају:
1. приватне фондације (нпр. Фондација Жан Пол Гети („J. Paul Getty Trust”) која кроз делатност свог музеја, више специјализованих научних института и знатним финансијским средствима помаже пре свега програме конзервације уметничких дела, старих рукописа и књига у библиотекама и музејима),
2. струковна удружења (нпр. „Manchester Guardian Society” – локално удружење издавача из Манчестера);
3. државни и фондови институција од националног значаја (нпр. Фонд националних уметничких колекција, Фонд за партнерство и међубиблиотечку сарадњу Британске библиотеке, Одбор за очување националне рукописне баштине и неки фондови Министарства образовања и Министарства културе, спорта и информација);
4. фирме, предузећа, приватна лица (нпр. ТВ станица „Granada” из Манчестера).
Идеја давања извесног публицитета или рекламирање спонзора у замену за одређена финансијска средства, последица је маркетиншког приступа. Најчешће се спонзорише објављивање различитих библиотечких/архивских публикација (текуће и ретроспективне библиографије библиотечких/архивских издања, билтени новоприспелих књига/докумената, водичи, брошуре са изложби књига и докумената, годишњи извештаји и планови рада).
Спонзор плаћа трошкове објављивања публикације, а као вид надокнаде добија известан рекламни простор у оквиру издања. Пословни случај: спонзори за штампање књиге Посебне збирке: водич Британске библиотеке били су једна од лондонских књижара и фирме за дизајн и архитектуру.
Спонзори дотирају и израду потребног рекламног материјала библиотека и архива: позивнице, програме, постере, улазнице и чланске карте. Пословни случај: Централна библиотека у Бирмингему (Birmingham Central Library) међу првима је започела са праксом „продаје” рекламног простора на омоту чланске карте. Испрва исплатив, овакав начин сарадње са спонзорима касније се показао неадекватним, нарочито у моменту када је спонзор ускратио финансијска средства или је престао да постоји као фирма, док чланске карте са рекламом још нису потрошене.
Спонзорством се такође финансирају поклони, награде, али и послужење током различитих свечаности којима се обележавају значајне годишњице библиотеке/архива, књижевни сусрети, додељивање награда заслужним локалним ствараоцима, финалистима литерарних конкурса и такмичења која организују јавне библиотеке. Пословни случај: Независна фондација за спорт и уметност (Independent Foundation for Sports and the Arts) која се финансира одржавањем фудбалских стадиона, спонзорише многе уметничке и спортске приредбе у Ливерпулу, издвајајући у ту сврху средства од 10 до 50 хиљада фунти годишње.
У случају донација финансијска средства се поклањају и ослобађају пореза, али под условом да су донације дугорочне (најмање четири године) и да поклоњени новац не износи више од 10% укупне масе прихода подложних опорезивању. Значајни донатори британских библиотека и архива су:
1. финансијски картели, од којих су најпознатији „The Readers Digest Trust”, „Rockefeller Trust”, „Wellcome Trust” и др. Пословни случај: Национална лутрија (National Lottery) Велике Британије од сваке фунте коју уплате играчи на срећу, издвоји око 28 пенија (скоро трећину) на друштвено корисне донације („good causes”) у култури, уметности, спорту, очувању и неговању културне баштине. Укупна средства Лутријског фонда националне баштине (Heritage Lottery Fund) за донацију нових пројеката (нпр. рестаурацију зграда и окружења библиотека/архива/музеја, значајних за очување историјских обележја краљевства) износила су 2001/2002. године чак 325 милиона фунти);
2. јавне институције, попут Британске библиотеке (British Library) и њеног Фонда за библиотечку кооперацију и сарадњу (Co-operation and Partnership Fund), Комисије за библиотекарство и информатику (LIC -The Library and Information Commission), Уметничких већа Енглеске, Велса, Шкотске и Ирске (The Art Council), и других значајних културних установа. Пословни случај: Британски национални фонд за библиографска истраживања (The British National Bibliography research Fund – BNBRF) под надзором државног Већа за Британску националну библиографију, скромним донацијама помаже библиографске пројекте мањег обима и истраживања у области књиге и коришћења различитих публикација, примену информационе технологије у издаваштву, проширењу сарадње између библиотека, издавача и књижара. Укупна средства за донацију 1999/2000. године износила су само 40 000 фунти.
3. пријатељи библиотека/архива: (Friend Groups) – удружења која су настајала већином током 80 их година, када је уведено знатно смањење буџетских средстава у Великој Британији. Циљ оваквих удружења био је, пре свега, да волонтерским радом помогну рад неких библиотечких служби (нпр. одељења старих рукописа) или да добровољним прилозима чланова пријатеља омогуће формирање одређених архивских колекција. Пословни случај: удружење „Пријатељи националних библиотека” (The Friends of the National Libraries) основано је још 1931. године, са циљем прикупљања и очувања британских штампаних књига, старих рукописа и архива, који су, нарочито у доба II св. рата, могли бити оштећени или однети ван земље. До данас, донацијама у облику вредних библиотечких и архивских јединица помагали су библиотеци Британског музеја, националним и универзитетским библиотекама, као и обласним архивима. Донације у новцу сакупљају се од добровољних прилога чланова Пријатеља националних библиотека и додељују у скромним износима већем броју институција. Током 1998. године 32 донације, у укупном износу од 210 748 фунти, додељене су пројектима 27 јавних библиотека).
У допунском финансирању британских библиотека и архива важни су и облици бесплатне (нефинансијске) помоћи:
1. сарадња на заједничким пројектима више културних институција исте или сродне делатности, и то не само у оквиру В. Британије или европског континента. Пословни случај: од 1976. године постоји пракса да холандски студенти библиотекарства из Хага, долазе на стручну праксу у неколицину јавних и универзитетских библиотека северне Енглеске (Newcastle). Трошкови њиховог боравка и обуке су занемарљиви у односу на знања која стичу и на помоћ коју пружају домаћинима обављањем стручних библиотечких послова. У својој земљи потом промовишу установе у којима су радили и смањују трошкове школовања и стручне обуке. Како се оваква пракса показала успешном, састављају се планови који ће у библиотечке пројекте укључити и студенте из земаља источне Европе. У британским библиотекама се предност сарадње са другим европским библиотекама и студентима библиотекарства очитује како у привременом, бесплатном упошљавању заинтересованог кадра, спремног да учи и примењује стечена знања у библиотеци домаћина, тако и касније, током реализације обимнијих, интернационалних библиотечких пројеката.
2. волонтерска помоћ чланова клубова и удружења пријатеља библиотека/архива (Library volunteers, Friends of Archives) или удружења за неговање породичне традиције и националне културе (Family History Societies). Пословни случај: карактеристичан је пример укључивања волонтера у рад појединих одељења Британске библиотеке (British Library). Асистенти – добровољци (Library assistants) су најчешће пензионисани библиотечки службеници ове установе и чланови „Пријатеља националних библиотека”. Они раде неколико сати недељно на специфичним пословима, као што су израда каталога посебних збирки или библиографија публикација које је штампала библиотека. У Централној библиотеци Бирмингема (Birmingham Central Library) волонтери су (студенти, дипломци, пензионери разних струка и домаћице – чланови клуба пријатеља библиотеке) помагали при чишћењу и конзервацији фондова старих књига. Библиотека је објављивала и оглас у локалним новинама тражећи волонтере–пензионисане инжењере, а одабраних седморо је помагало при микрофилмовању више од 100 000 наслова).
3. индиректна (неновчана) помоћ и стручни савети, које пружају многе националне институције и удружења библиотекара и архивиста, попут Националне библиотекарске асоцијације (The Library Association), Националне службе конзерватора (The National Preservation Office), Краљевске комисије за историјске рукописе (The Royal Commission on Historical Manuscripts), Друштва архивиста (The Society of Arhivists) и Форума историјских библиотека (Historic Libraries Forum).
НАПОМЕНЕ:
1 Гордана Стокић, Ка филозофији библиотекарства: Џеси Шир у теорији и пракси библиотекарства 20. века, Мали Немо, Панчево 2002, стр. 104.
2 Charles A. Seavey, „Public Libraries”, u: Encyclopedia of Library History, Galrand Publishin Inc., London, New York 1994, стр. 521–526.
3 Lionel R. McColvin, The Public Library Sistem in Great Britain, London 1942.
4 До почетка 80-их година није постојало издвојено Министарство културе у Великој Британији, него је у оквиру Министарства образовања и науке постојало Одељење уметности. Осамдесетих година се формира Министарство уметности које је преко Службе за библиотеке обезбеђивало неопходна средства за рад јавних библиотека. Крајем 90-их година оформљено је засебно Министарство културе, медија и спорта (Department of Culture, Media and Sport).
5 Милена Драгићевић – Шешић, Бранимир Стојковић, Култура, менаџмент, анимација, маркетинг, Clio, Београд 2000, стр. 215–216.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Гордана Стокић, Ка филозофији библиотекарства: Џеси Шир у теорији и пракси библиотекарства 20. века, Мали Немо, Панчево 2002, стр. 104.
2. Charles A. Seavey, „Public Libraries”, u: Encyclopedia of Library History, Garland Publishing Inc. London, New York 1994, str. 521–526.
3. Lionel R. McColvin, The Public Library Sistem in Great Britain, London 1942.
4. Милена Драгићевић – Шешић, Бранимир Стојковић, Култура, менаџмент, анимација, маркетинг, Clio, Београд 2000, стр. 215–216.
5. Department of National Heritage: Reading for the Future: a Review of Public Libraries in England, London 1997.
6. Library Association Information Services Group: Guidelines for Reference and Information Services in Public Libraries, Library Association Group, London 1999.
7. Joanne Lomax, Susan Palmer, Graham Jefcoate, A Guide to Additional Sources of Funding and Revenue for Libraries and Archives, 2nd ed, The British Library Co-operation and Partnership Programme, London 2000.

Ана Јанковић

У години великих и значајних јубилеја за борску општину, редакција Бележнице, листа Народне библиотеке Бор, обележава свој мали јубилеј: десети број. Да ли је то мало или много, у сплету свих несрећних околнисти у којима данас живимо, а које никако не иду на руку култури, а ни делатницима у култури, тешко је рећи. У времену када није нимало лако ни покренути, а камоли одржати часопис, ми смо успели да Бележница 10. пут буде пред својим верним читаоцима.
Сведоци смо да је последњих година дошло до праве афирмације библиотечке делатности, управо захваљујући часописима које су покренуле библиотеке, а које уређују библиотекари који су се потрудили да изађу ван зидова својих библиотека и представе јавности своје знање и рад.
Управо та „потреба за другачијом формом комуницирања са јавношћу”, како је у уводнику за први број написала гђа Јелица Живковић, први уредник, учинила је да Народна библиотека Бор 1999. године покрене свој лист на 130-огодишњицу оснивања прве читаонице на подручју борске општине.
Првобитном концепцијом листа, било је предвиђено да Бележница има три основна тематска подручја: делатност библиотеке, локално стваралаштво и завичајне теме. Прва Бележница је имала 28 страна. Већ је наредни број штампан са неколико страна више, а 9. број је имао 80 страна – знак да се круг тема и интересовања ширио. Временом, текстови су добијали на квалитету и значају. Број сарадника је растао из броја у број. Бележница је и даље „бележила” све што се дешавало у Народној библиотеци Бор (гостовања познатих књижевника, сајмови књига, филмске пројекције, изложбе, трибине…), али је на њеним странама штампано и више стручних радова из области библиотекарства. Све је веће интересовање за књижевне теме, и то не само локалне.
Бележница је за свога постојања имала три уредника: након Јелице Живковић, од 5. броја уредник је Горан Миленковић, а од 8. Ана Јанковић (библиотекари Народне библиотеке Бор). За то време, лист се концепцијски није битније мењао. Задржане су старе рубрике, а отворене су неке нове: „Прикази, читања, расветљења”, „Мала Бележница” (препорука текстова из домаће и стране периодике, изложбе књига и часописа на информативном одељењу).
Са већим бројем сарадника, некако су се наметнуле и нове теме које су помало одступале од првобитне замисли. Све више је, од стране сарадника, читалаца и поштовалаца, заступана идеја да Бележница треба да надрасте оквире библиотечког листа и библиотекарских тема и постане гласило града (којег, иначе, одавно нема). Све су заступљеније завичајне теме, а на руку су нам, свакако, ишла обележавања многобројних јубилеја везаних за борску општину, а која су се сва стекла у овој и претходној години – 100 година од открића руде на овим просторима, 100 година Француског друштва Борских рудника, 170 година од оснивања Тимочке епархије и исто толико година постојања Брестовачке бање, 135 година библиотекарства у борској општини и други. Била је то добра прилика да се и сами подсетимо многих заборављених догађаја и личности везаних за прошлост нашег града. На тим страницама, забележено је више изванредних текстова који стручно и критички расветљавају многе појединости о којима се мало (или нимало) знало и писало, а које су биле од кључне важности на стогодишњем путу који је Бор морао да пређе од малог, забаченог, заосталог села до једног од највећих индустријских центара у Европи.
Ипак, Бележница мора остати лист Народне библиотеке Бор (како јој и стоји у поднаслову). Њену редакцију чине и чиниће библиотекари, те ће свакако, она и надаље највећу пажњу посвећивати раду библиотеке и унапређивању библиотечке делатности уопште. Њене ће странице и даље бити отворене за све оне који желе и умеју да пишу, који имају шта да кажу. Уосталом, захваљујући и њима (не само редакцији и сарадницима библиотекарима), Бележница постоји и својим квалитетом (без лажне скромности), изазива интересовање далеко изван граница борске општине.

Од 30. јуна до 7. јула 2003.
Антологије Српске књижевне задруге
Од 21. до 28. јула 2003.
Нови стрипови на Дечјем одељењу
Сви бројеви Бележнице
Од 28. јула до 4. августа 2003.
Ернст Хемингвеј
Митови и легенде из целог света
Од 4. до 11. августа 2003.
Есеји и критике из руске књижевности
Митови и легенде
Од 11. до 18. августа 2003.
Нове књиге на дечјем одељењу
Нове књиге на одељењу за књижевност и језик
Од 18. до 22. августа 2003.
Карневал Беле Хамваша
Историја етике
Од 25. августа до 8. септембра 2003.
Француска књижевност
Патристика
Од 8. до 15. септембра 2003.
Гете
Ван Гог
Од 15. септембра до 3. октобра 2003.
Уметност есеја
Warhol, Jazz, Fukuyama
Од 3. до 11. октобра 2003.
Нобеловац Џ. М. Куци
Архитектура и урбанизам
Од 11. октобра до 1. новембра 2003.
Српски манастири и цркве
Од 1. до 10. новембра 2003.
Бонтон
Вук Стефановић Караџић
Од 10. до 18. новембра 2003.
Ф. М. Достојевски
Стеван Сремац