Слободан Љ. Јовановић
УВОД
Увек када се разматра неки садржајни елемент друштвеног и културног, па и спортског живота у Бору у периоду између два светска рата, морају се имати на уму чињенице које битно опредељују друштвене и културне процесе и представљају одреднице које посебно карактеришу ово насеље.
Основна особеност која је условила специфичан развој Бора као насеља била је социјална и национална разноликост његовог становништва. Различити радни и друштвени слојеви појављују се као продукт и саставни део индустријализације и деловања иностраног акционарског друштва – експлоататора рудног налазишта (Француско друштво Борских рудника), и то у најзаосталијој области Србије („Српски Сибир”). У складу са околностима, и друштвени и културни живот у ово доба прожет је духом великих супротности, које су биле одраз економског статуса и цивилизацијског нивоа међусобно одељених друштвених супстрата.
Друштвени живот привилегованих (Француза, Италијана и других страних и домаћих високих стручњака), односно управљачке структуре предузећа, био је затвореног типа и ограничен само на ту малобројну елиту, са посебним -ексклузивним културним и спортским садржајима. С друге стране, за већину радника и службеника ФДБР кафана је била једино место где се, у специфичним условима, одвијала извесна „друштвена комуникација”; у првим деценијама рударско колонијално насеље са постојећим окружењем није могло да изнедри неки значајнији вид друштвеног и културног живота који би био противтежа доминирајућим социо-патолошким појавама – алкохолизму, проституцији и честом „изгредничком” понашању.
Следећа чињеница коју треба имати на уму је краткотрајан развој Бора са атрибутима градског насеља и, с тим у вези, непостојање културних институција и традиције организованог културног деловања. До почетка тридесетих година борско грађанство се тек стварало, и то од припадника трговачко-занатлијског слоја, који је растао истом динамиком којом се (веома успешно) развијала и ширила рударско-металуршка производња, као и доприносом представника успостављених државних институција и органа власти. Зато је и овим творцима чаршије (новог и засебног елемента борског насеља), кафански простор служио за све активности друштвеног и културног карактера. Најчешће код „Веселог рудара” и „Круне”, приређивали су чаршијски људи приредбе и прославе државних празника, свечаних догађаја и разних годишњица. Дилетантска позоришна дружина „Чича Илија” наступала је у кафани „Круна”, док је Тамбурашко друштво свирало у бољим кафанама. У кафанама су, такође, радили и кинематографи.
У оваквим приликама основано је Соколско друштво. Његовим стварањем дошло је до обједињавања и боље организованости друштвеног и културног живота у Бору. У месту без укорењених друштвених и културних установа делатношћу Соколског друштва далеко је превазиђен основни спортски и „декоративни” карактер ове организације. Зато је оснивање соколства за предратни Бор имало изванредан цивилизацијски и културни значај.
ОСНИВАЊЕ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА И ПОДИЗАЊЕ СОКОЛСКОГ ДОМА
Соколско друштво основано је у Бору децембра 1930. године. У једном писму управе Сокола Дирекцији Француског друштва Борских рудника из јануара 1931, наводи се да је циљ новоствореног друштва „васпитање омладине у физичком, моралном, интелектуалном и националном духу”.
Оснивању и раду Сокола у Краљевини Југославији посвећивана је велика пажња. Увођењем „Шестојануарске диктатуре”, у духу прокламованог јединства и централизације, под непосредну контролу државе потпале су и све спортске организације. Крајем 1929. године донет је Закон о оснивању Сокола Краљевине Југославије, којим је створена јединствена соколска организација. Овим законом управа Сокола стављена је под директан надзор министра просвете и министра војске и морнарице. Иако је у основи – формално –било без политичког обележја, соколство је требало да у тадашњој ситуацији, у време забране рада политичких странака, обезбеди спортске и културне оквире за изражавање и пропаганду државних и династичких интереса. Величање монархије и делатности у циљу подршке краљевој политици били су, у суштини, основни програмски задаци организације Сокола. Зато су се приликом формирања локалних соколских друштава ангажовали и представници органа власти, управног и просветног апарата.
У Бору је Соколско друштво основано на иницијативу и заузимање начелника среске испоставе Лазара Михаиловића и управника основне школе Мирка Јовановића. Први староста Друштва постао је Лазар Михаиловић, а у управу је изабран и борски свештеник Андреја Ђорђевић. Оснивање Соколског друштва помогли су и председник општине Марко Петровић и трговци Властимир Илић, Александар Жикић, Жика Стајковић и други. Стајковић је поклонио Друштву соколску заставу.
У циљу боље организације рада, из Зајечара је у мају 1931. године доведен познати спортски радник Богољуб Бошковић, који је постао начелник новооснованог Соколског друштва.
У почетку делатности Друштво није имало својих просторија, па су слетске и гимнастичке вежбе одржаване у школском дворишту и на простору Јамског дворишта преко пута Дирекције ФДБР. Прве приредбе и академије даване су у кафани „Круна” Италијана Батисте. Зато је управа одмах покренула иницијативу за изградњу Соколског дома. У ту сврху постигнут је споразум са општином око заједничког финансирања, а Соколско друштво установило је и дипломе за „утемељиваче”, „добротворе” и „велике добротворе” који би новчано помогли изградњу Дома.
Камен темељац Соколског дома положен је, после свечане литије, 16. августа 1931. године (на десетогодишњицу ступања на престо краља Александра), у близини ондашње пијаце. Дом је пројектовао архитекта Француског друштва Андреј Клепинин, а радове на изградњи прихватио је други руски избеглица, предузимач Петар Коларо, који се обавезао да заврши Дом до 1. новембра 1931. године. Уговорено је да се Колару исплати 210.000 динара: 105.000 било је дужно да плати Соколско друштво до краја изградње, а другу половину суме борска општина у наредне три године.
Дом је заиста завршен у предвиђеном року. Грађевина је у сутерену имала купатило са тушевима, а на спрату салу размера 21,4 x 11,4 м и 4 веће просторије. Међутим, како је Соколско друштво до завршетка Дома уплатило предузимачу само трећину уговорене своте и у међувремену остало без финансијских средстава, Коларо је задржао кључеве Дома, па је зграду издавао само за забаве Друштву; сав приход од забава Коларо је урачунавао у дуг. Истовремено је Руском соколском друштву, које су основали руски емигранти у Бору, уступио зграду за вежбање уз кирију од 200 динара месечно. Оваква ситуација утицала је на стагнацију рада организације Сокола. Свечано отварање Дома 1. децембра 1931. године обављено је без учешћа већине виђенијих људи из Бора. Од управе Соколског друштва био је присутан само свештеник Андреја Ђорђевић, који је том приликом извршио заклетву српских и руских Сокола. После полагања заклетве у Дому је одржана свечана академија.
Недефинисано стање потрајало је до марта 1932. године, када је игром случаја предузимач Коларо добио на лутрији 300.000 динара, па је опростио постојећи дуг Соколском друштву. Од тада је Дом прешао у трајно власништво соколске организације, а Петар Коларо проглашен је за првог добротвора и почасног председника Соколског друштва. У великој сали постављена је плоча са његовим ликом и пригодним записом. У марту 1932. извршена је и смена управе Сокола. Пошто је Лазар Михаиловић премештен на нову дужност (у Косовску Митровицу), за старосту је изабран Марко Петровић, за подстаросту Андреја Ђорђевић, а за просветара нови учитељ Божа Поповић. Нова управа организовала је 5. марта прославу стогодишњице рођења оснивача Соколства Мирослава Тирша, којом приликом су свештеник Ђорђевић и учитељ Поповић одржали пригодна предавања о значају Соколства и улози Тирша у развоју панславистичке идеје и соколског покрета као њеног израза. Нова управа учинила је напор да се остваре што бољи услови за делатност Соколског друштва. У 1932. години у Дом је усељено дилетантско позориште и изграђена привремена бина за одржавање позоришних и гимнастичких представа. Истовремено је уведено електрично осветљење са приватне централе Илије Илића. Дом је коначно довршен августа 1933. године, када је Петар Коларо бесплатно уредио Дом и изградио бину, за свечано освећење Дома и соколске заставе, које је обављено 10. септембра 1933. године.
ДЕЛАТНОСТ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА
Рад Соколског друштва одвијао се у неколико секција. Иако је основну активности чинио спорт, напоредо са њим развијали су се и други облици деловања. Соколско друштво убрзо је окупило многе раднике и грађане, талентоване спортисте, музичаре и оне са глумачким аспирацијама.
Музичка секција састојала се од хора и оркестра, који је наступао у великом и малом саставу. Чланови музичке секције били су поједини намештеници ФДБР са одређеним музичким образовањем (обично из западних крајева Југославије), као и неки надарени мештани. Ова секција давала је самосталне приредбе и игранке или је наступала у пратњи слетских и гимнастичких вежби спортског одсека.
Оркестар Соколског друштва временом је постао један од најпознатијих у источној Србији. Његов први руководилац био је Рус Белошапкин, а од 1934. године на његово чело дошао је зубар Владимир Муравец, који је завршио музичку школу у Љубљани. Под вођством Муравеца сви музичари у оркестру добили су неопходно музичко образовање. При оркестру је постојала и музичка школа, у којој су часове похађали и неки касније познати музичари и капелници војних оркестара. У исто време када је Муравец преузео руковођење оркестром, Петар Коларо послао је из Београда (где се у међувремену одселио) пун сандук инструмената на поклон Соколском друштву, па је оркестар стекао одличне извођачке могућности. Муравец је имао добре везе у Словенији и Чехословачкој, тако да је оркестар убрзо по „премијери” добијао ноте и текстове тадашњих најпознатијих шлагера. Муравец је и сам написао и аранжирао доста музичких нумера за оркестар. Сваке године приликом избора најлепше девојке Бора састављао је посебне танго–композиције, од којих је једна изведена и на љубљанском радију. Оркестар је био веома тражен у читавој источној Србији, а услуге оркестра користили су и Французи за своје прославе и забаве. (Оркестар Соколског друштва можда је најбољи пример за увид у изузетне противречности, али и динамику социо-културних процеса и промена у тадашњој борској насеобини – његов „Биг бенд” свирао је одличан џез у време када је он био непознат много већим варошима и градовима Србије.)
Позоришна секција састојала се углавном од чланова некадашње дилетантске дружине „Чича Илија»”. Ову секцију сачињавали су махом припадници трговачко-занатлијског слоја, а њени руководиоци били су агилни глумци аматери, Исидор и Олга Димитријевић. Позоришна група обично је давала представе за становништво Бора, али је наступала и у Зајечару и Бољевцу. Средином тридесетих година ова секција прерасла је у „Уметнички одсек Соколског друштва Бор”. Програм се углавном састојао од једночинки, скечева и краћих комада, али и од целовечерњих представа. Тако је 7. јануара 1936. године у Соколском дому одиграна комедија у два чина „Божићно прасе”. Олга Димитријевић адаптирала је за сцену и нека позната дела домаћих писаца. При Уметничком одсеку постојало је и дечје позориште „Рода”.
Најзапаженије резултате имала је спортска секција Соколског друштва. У њен рад били су укључени сви слојеви становништва, па и поједини талентовани омладинци из околних села.
Рад се одвијао по старосним категоријама: „млађа деца” – група до 12 година старости, у коју су били укључени сви ученици борске четворогодишње школе; „старија деца” – група до 14 година старости; „нараштај” – група између 14 и 18 година; „чланови” – од 18 до 30 година и „старији чланови” -преко 30 година. Основне спортске гране биле су гимнастика и слетске вежбе, али су се развијали и други спортови: лака атлетика, одбојка, бокс, па чак и скијање. Кратко време при секцији постојао је и фудбалски клуб „Стрелац”, али је он због недостатка средстава убрзо престао са радом. Непосредни руководилац спортске секције био је начелник Соколског друштва Богољуб Бошковић, који је 1932. године завршио Савезну соколску школу у Марибору.
Део гимнастичких и других справа за вежбање донео је Бошковић из Зајечара, а део је добијен на поклон од руског Сокола. И Дирекција ФДБР помогла је Соколском друштву у набавци неких справа. Спортска секција је са великим ентузијазмом припремала гимнастичке и слетске програме. Захваљујући квалитетном раду ова секција наступала је и на савезним слетовима – у Љубљани 1933, Загребу и Сарајеву 1934, у Суботици 1935. године, потом на слету у Софији и на свесоколском слету у Прагу исте године. Богољуб Бошковић набављао је из Београда и Љубљане готове садржаје гимнастичких и слетских вежби, али је и сам правио аранжмане за поједине наступе вежбача. Свака гимнастичка приредба у Бору изазивала је велико интересовање становништва. Када се програм изводио у Соколском дому, карте су увек биле унапред распродате. Французи, који нису имали право учлањења у Соколско друштво, као велики поклоници спорта редовно су посећивали приредбе и организовали гостовања Соколског друштва у другим местима. Радници ФДБР нису остајали без дневница приликом наступа на приредбама, а финансијском и материјалном подршком Француска дирекција представљала је важан чинилац у успешном деловању Соколског друштва.
У Соколском дому била је смештена Народна књижница и читаоница, а од почетка 1934. године и кинематограф. Пројекциони апарат добило је Соколско друштво од Француске дирекције у Бору за 15.000 динара, са дугим роком отплате. Друштво се том приликом обавезало да даје биоскопске представе за раднике по ниским ценама, као и да приказује само оне филмове који су одобрени од стране државне цензорске комисије. Поред играних, у Соколском дому приказивани су и документарни пропагандни филмови. Тако је у марту 1935. одржана пројекција филма „Живот и рад блаженопочившег витешког краља Александра I Ујединитеља”.
Соколске организације постојале су и у појединим селима у околини Бора: у Кривељу, Брестовцу, Оштрељу, Злоту и Слатини. Соколска чета у Кривељу, коју је водио Зарија Богдановић, подигла је крајем тридесетих година воћњак у част Петра II назван „Петрове петолетке”.
КУЛТУРОЛОШКИ ЗНАЧАЈ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА
Средином тридесетих година Соколско друштво постало је најзначајнија друштвена и културна институција у Бору. Друштво је бројало око стотину активних чланова (без школске деце), од чега је било тридесетак жена и девојака. У активностима Друштва подједнако су узели учешће и радници и грађани, чиновници и страни држављани словенског порекла. Па чак је и основно правило Соколства, по коме чланови Сокола могу бити само Словени, у извесној мери прекршено, јер је у оркестру и позоришној групи било и неколико Француза и Италијана.
Делатност Соколског друштва осмишљавали су начелник и руководиоци појединих секција. Управа Сокола бринула се за административно-финансијску и просветно-пропагандну подлогу рада. Друштво се финансирало на разне начине: од општине је добијало 35.000 динара годишње, приход су доносиле и игранке и представе, а нису били безначајни ни прилози самих чланова, као и појединих трговаца и радника. О помоћи ФДБР већ је било речи.
Здање Соколског дома постало је тридесетих година главно састајалиште ондашњег борског грађанства, и у њему су се одржавале готово све академије, приредбе и прославе. Нарочито велики удео имала је организација Сокола у припремању државних и верских празника. Најсвечаније су прослављане годишњице уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембар) и краљевски рођендани, а од верских празника Св. Ђорђе, заштитник рудника, рударска слава Св. Прокопије и Св. Илија, борска заветина. Тада су сви припадници Сокола наступали у својим свечаним униформама, предвођени управом и заставником.
Простор Соколског дома користили су и представници власти приликом пријема разних делегација, као и за време посета црквених великодостојника. И неким друштвеним организацијама (Месни одбор аеро-клуба „Наша крила” и друге), Дом је служио за презентацију сопствених јавних програма и садржаја
————————————–
Соколско друштво у Бору престало је да ради 1941. године, после немачке окупације (Немци су Соколски дом претворили у магацин). За читаво време свог постојања Друштво је било најважнији интегративни чинилац јавних и културних догађања. Оно је у свом раду објединило различите слојеве становништва. С једне стране, борско грађанство видело је у Соколском друштву могућност да путем организованих форми настави своју социјалну експанзију и културну еманципацију. С друге стране, чланови Друштва били су и многи радници, јер су се кроз рад Соколског друштва остваривала сва најважнија прегнућа у области спорта, културе и друштвеног живота. Тако је она продинастичка форма и подлога рада организације Сокола у Бору била у суштини занемарљива у односу на значај и опсег друштвених и културних активности које је Друштво остваривало.
Иако су у Бору крајем тридесетих година постојала још нека удружења, као Месни одбор аеро-клуба, пододбор Друштва кнегиње Зорке, Народна одбрана, Удружење четника, итд, њихов утицај на друштвени живот у поређењу са Соколским друштвом био је незнатан, јер су ове организације окупљале узак круг припадника и представљале краткотрајне и маргиналне појаве у животу борског насеља.
У првим послератним годинама припадници Сокола били су покретачи нове културне и спортске делатности. Већина чланова Соколског друштва наставила је рад у „Абрашевићу” и Фискултурном друштву „Бор”, а касније у Културно-уметничком друштву „3. октобар” и Друштву за телесно васпитање „Партизан”, ударивши тако темеље динамичном развоју борског спорта и културе.

Неда Михајловић
Разматрајући развој друштвених и културних прилика у Бору између два светска рата, од многих значајних и утицајних елемената треба издвојити два, неопходна за разумевање целокупне проблематике. То су француски културни утицај и присуство руске емигрантске енклаве. После Првог светског рата, Француска и Србија су, због ратног савезништва, остваривале интензивну и пријатељску сарадњу, што због очувања наслеђа мировних уговора, што због обостраних интереса. Француској је одговарало да на Балкану има одређени политички и сваки други утицај, а после рата осиромашеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца је био потребан неко ко ће давањем повољних кредита и инвестирањем у њену неразвијену инфраструктуру поспешити њен економски и индустријски просперитет.
Многи држављани Краљевине Србије су још крајем деветнаестог и почетком двадесетог века одлазили у Француску на школовање, и након стеченог високог образовања из разних сегмената друштвених, природних и техничких наука, враћали се у земљу. У Србију су доносили и новостечена искуства у култури, уметности и свим сферама друштвеног и културног живота. Француска, као земља у којој су се рађале нове идеје и авангардни уметнички покрети (импресионизам, кубизам и надреализам), била је привлачна не само за наше интелектуалце, већ и за људе из целе Европе.
Пропаганда француске културе одвијала се код нас систематски путем низа активности друштвених организација српско-француског пријатељства. Та пријатељства су имала за циљ ширење и прихватање француске културе и на опште задовољство обеју земаља била су са одушевљењем прихваћена. Срби су радо прихватали све што је долазило и било под утицајем Француске.1
Друштва српско-француског пријатељства формирала су се широм Србије представљајући француску културу кроз разне сегменте својих активности у виду забава, игранки, књижевних вечери и др.2 Овакав вид пропагирања француске културе био је добро организован. Француска је подршком југословенског јединства у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца задобила симпатије које су јој омогућиле лакши економски и културни продор.
Други елеменат од значаја, нарочито при разматрању проблематике историје и архитектуре града Бора измећу два светска рата било би немогуће сагледати у правом светлу без анализе утицаја руских емиграната. Они су са собом донели један специфичан културни и верски идентитет, заснован на дугогодишњој традицији своје велике културе. После Октобарске револуције 1917. године, знатан број руских интелектуалаца је избегао пред комунистичком идеологијом у Србију. Ту су се населили и почели да живе нови живот, динамичан и стваралачки, далеко од родне Русије.
Наша средина, као што је прихватила француски културни утицај, прихватила је, са још већом предусретљивошћу, руски живаљ. Са њима је саосећала како на верској основи, тако и у традицији и духовној повезаности, али и из интереса који се огледао у чињеници да је већи део руске емиграције био на високом интелектуалном нивоу, што је поратној Југославији добродошло. Плејада врло способних стручњака – лекара, инжењера, архитеката, грађевинара, уметника и других, дала је немерљив допринос развоју сиромашне и заостале земље. У самој Краљевини и у њеним градовима, имали смо праве Русе који су са собом донели и у себи носили руски дух и руску културу. 3
За руске емигранте Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је привремено избеглиштво у коме су живели и стварали, али су притом сањали о повратку у домовину. Боравећи на нашем простору, били су активни на свим културним пољима, а њихов велики допринос приметан је у области архитектуре. Нарочито у Београду, а и ван њега, оставили су за собом трагове својих градитељских подухвата који заузимају значајно место у архитектури између два светска рата.4 За проучавање развоја архитектуре у Бору између два светска рата, овај утицај је скоро подједнако важан као и утицај француске културе.
Једна од битних појава у нашој средини, која је имала свој ток у периоду боравка руских емиграната, јесте настанак првих руских школа које због своје специфичности изискују посебна истраживања.5 Руски емигранти су са великом пажњом неговали и разноразне друге активности, формирајући бројне спортско-музичке и литерарне секције као потпуне новине у нашем друштву. На тај начин су оплемењивали и обогаћивали нашу културу. Многи од њих остајали су и завршавали факултете, а поједини би потом и остајали да раде, што на факултетима, што на неким другим пословима. Њихов останак и даља афирмација много је значила и давала велики допринос нашој интелектуалној еманципацији у образовању и шире. Имали су све квалитете и потенцијале који су нашој средини недостајали, а били преко потребни за даље уклапање у модерне европске токове. Истори чари који се баве културном политиком Краљевине Југославије бележе, између низа њихових интересовања и ангажовања, нарочиту активност на пољу позоришне и балетне уметности и њене сценске декорације. Њу су својим умећем, знањем и креативношћу уздигли на завидан ниво. У Београду су основали Руски дом, подизали цркве и јавне грађевине, међу којима су неке, ако не и све, успела архитектонска решења. 6
Руски емигранти су се први пут појавили у Бору 1923. године, док су француски држављани у Бор дошли још 1904. године.
t t t t t
Бор се налази у источном делу Србије званом Тимочка крајина, на 240 километара југоисточно од Београда. Смештен је у брдовитом крају између планина Црног врха на северозападу, Великог крша на североистоку и Стола на истоку. Град се простире на надморској висини од 370 метара. Изложен је климатским утицајима са Карпата много више него остатак Тимочке крајине. Познат је по оштрим и дугим зимама са много снега. Брдовита околина, дуги и магловити зимски месеци са много дима из топионице бакра дају му специфичну атмосферу која по својим карактеристикама делује депресивно и ескапистички на његове житеље.
На почетку Бор је био село од неколико кућа, које је временом нарасло на око 130 домаћинстава. Према народном предању, Бор је добио назив по једном великом дрвету бора, али када, не зна се.7 Први писани извори о њему датирају из xviii века, а као насеље први пут се помиње 1827. године у листу Даница, када је Вук Караџић вршио попис села у Црној Реци – Географичко статистичко описаније Србије. Ту се још наводи да у њему живе сељани влашке националности, који се баве сточарством и живе у такозваним „дурунгачама”.
Откриће борског бакроносног лежишта и оснивање рудника пре сто година пресудно је утицало на развој Бора и његове уже и шире околине. Многобројни подаци и материјални налази говоре да се рударство у овом крају развијало још у античком периоду, а у широј околини Бора и у праисторији. За историју проучавања и откривања рудног налазишта важни су записи и белешке које је 1835. године барон Хердер, приликом путовања по источној Србији, забележио у Bergmänniche Reise in Serbian, стр. 62/63. У тим записима барон Хердер наводи како је сазнао од испирача злата о златоносним потенцијалима тога краја9.
Париска изложба 1884. године представља још један важан датум који је везан за почетак рударског ангажмана и појаве Француза у Бору. Том приликом се јавило интересовање за истраживање злата на просторима Источне Србије, које је уступљено Феликсу Хофману, рударском инжењеру.10 С обзиром да је потекао из угледне породице, која је у рударству имала дугу традицију и власништво над неколико рудника у Војводини и у Мајданпеку близу Бора, његово појављивање у источној Србији није било случајно. У Србији се први пут појавио 1856. године, када је дошао да посети свој рудник у Мајданпеку, а потпуно се доселио у Србију 1862. године. Након пропутовања по српским градовима, он на позив кнеза Михаила Карађорђевића и министра Косте Цукића отпочиње бављење рударском делатношћу у Србији, припремом и проналажењем нових рудника.11 Његова појава не би имала тај значај у истраживању рудних лежишта без сарадње са Ђорђем Вајфертом и Фрањом Шистеком. Њих тројица су, умешношћу и предузетничким духом, заслужни за проналазак борског рудника и његову индустријску модернизацију на коју су се надовезали Французи.
За разлику од Феликса Хофмана, који није био српског порекла, Ђорђе Вајферт, родом из Панчева, потиче из познате и богате породице српских индустријалаца. Породица Вајферт била је позната по пиварству, али и по уделима у костолачком руднику угља. По много чему занимљива, његова личност је имала ту особеност да се огледа у склоности ка «улагачком коцкању». Често је улагао у истраживања и отварања рудника који би брзо пропадали. Његова веза са Фрањом Шистеком, који је на наше просторе осамдесетих година xix века дошао из Чешке, започиње тако што се Шистек запослио у костолачком руднику који је био у власништву Вајфертових. Фрањо Шистек је заслужан и за отварање многих рудника који су били Вајфертове повластице и до отварања Француског друштва Борских рудника, био је у његовој служби.12
Повластице, као дозвола за истраживачке радове, као што је споменуто, биле су у власништву Ђорђа Вајферта. Шистек је био у његовој служби, док је Феликс Хофман, због богатог рударског искуства и знања, давао главна упутства и савете. Веза и значај ове тројице проналазача борског рудног лежишта толико је важна за развој рударства у Бору, да је чак на једној икони, која се некада налазила у борској православној цркви, а данас је у Музеју рударства и металургије, представљен свети Прокопије, иначе заштитник рудара, поред кога у молитвеном положају клече Феликс Хофман, Ђорђе Вајферт и Фрањо Шистек. Сама икона је занимљиво иконографско решење које је интересантно за проучавање и даљу анализу.
Многи старији истраживачи писали су о почетним истраживањима рудног налазишта бакра које се налазило на имању Петка Дулкана. По њима, 1897. године почињу истражни радови, док је рудник отворен 1902. године на дан уочи Ђурђевдана. Међутим, Василије Симић сматра да то није тачно. Он тврди, што се и у овом раду подржава, да је Ђорђе Вајферт био верујући човек који је рудницима које је откривао давао имена светитеља. Тако, на пример, рудник злата у Глоговцу носио је назив „Света Ана”, рудник злата на Благојевом камену добио је име по Светој Варвари, која је на Западу била заштитница рудара, и на чији се дан родио Феликс Хофман.
Пресудан утицај на развој друштвене и културне климе имало је Француско друштво Борских рудника (у даљем тексту ФДБР). Куповином концесија које су биле у поседу Ђорђа Вајферта од стране банке „Мирабо”из Париза, Французи су добили прилику да у једној крајње неразвијеној, сиромашној и неписменој средини оснују индустријски центар. Прожимање утицаја придошлих Француза на затечено етничко наслеђе локалног становништва, претежно влашког порекла, створило је климу која је резултирала стварањем специфичне средине, јединствене на овим просторима.
Прве деценије двадесетог века у Бору су протекле у његовом развоју од села до рударске колоније. Подижу се, осим објеката индустријске намене, и први објекти друштвеног и верског карактера. Прва насеља, познатија као „стара француска колонија” ничу врло брзо, без икаквог плана и без архитектонских особености. Ти објекти су били сачињени да задовоље основне егзистенцијалне потребе, а то су рад и спавање, без икаквих обележја комфора.
Пошто Бор као тако формирана целина није имао цркву ни свештеника, а потпадао је под брестовачку парохију, ФДБР се заузело за изградњу православне цркве. Изграђена је и освештана 23. априла 1912. године по старом календару. Храм је био подигнут на пропланку изнад рудника.13 До проширења колонијалног насеља после 1928. године, куће за раднике – бараке и остали објекти – налазили су се у непосредној близини и по ободу рудничких постројења и објеката. То је најсевернији део града Бора, данас МЗ „Север”. Тренутно је то најзапуштенији део града, насељен претежно ромском популацијом и социјално угроженим слојевима становништва. Изложен је крајњој небризи и немилосрдном пропа–дању.
У току Првог светског рата, 1915. године, борски рудник су заузеле бугарске трупе. Рудник је затечен у исправном стању, а производњу су обављали заробљеници, и то редовно. Око рудника и рада у њему су се спориле три стране: Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска. Свако је хтео највећу корист за себе, а Немачка је сматрала да би њој требало да припадну сигурни извори сировина за потребе ратне индустрије. За време окупације, борско становништво живело је тешко, пролазећи свакодневно кроз стрепњу и разна мучења од стране бугарских окупатора. Коначно је, 7. октобра 1918. године, коњаничка бригада генерала Гамбете дошла у борски рудник и полако преузела команду над њим. Бор је био ослобођен. 14
По речима борског пароха Андреје Ђорђевића, у Бору је у то време владала „јако чудна клима”. Необјашњиви обичаји и понашање аутохтоних житеља овог краја, склоних паганству, асоцијалности и затворености, били су необични и неразумљиви обичном посматрачу оног времена. За време најрадоснијих хришћанских празника црква је остајала празна, док су се становници окупљали у својим кућама плачући, јадикујући и наричући над свећом за покој душе најмилијих. Нису посезали ни за чим хуманим и друштвено корисним. Ангажовања и помоћ новом пароху била су минимална, на силу, готово никаква. Било је тешко проникнути у затворену, намћорасту ћуд домаћег живља.
Са друге стране, поред локалних староседелаца који су имали свој карактеристичан начин живљења, у Бор је долазило сијасет придошлица, „дођоша”, који су са собом доносили обичаје краја из којег су потекли. Ти радници су долазили из целе Србије, а било је и странаца. Полако се формирала једна мултикултурална и мултинационална целина, скуп различитих култура које су се до почетка Другог светског рата међусобно преплитале и изнедривале специфичности чији траг и дан-данас егзистира.
Локално влашко становништво, незаинтересовано за цркву, остајало би верно својим традиционалним обичајима. Активностима борског пароха, млади људи су почели да долазе на црквена богослужења и да учествују у верском животу. Парох се много трудио и, упркос саботирању од стране локалног становништва, успео је да уз помоћ Руса оформи хор који је својом песмом и лепим гласовима мамио људе у цркву.15 Пошто је за православне вернике још 1912. подигнут храм, 1928. године ФДБР подиже малу католичку цркву посвећену светом Људевиту. Занимљиво је да су католици и православци, окупљени око пароха Андреје Ђорђевића, неговали веома пријатељски однос, међусобно се дружећи и славећи заједнички и католичке и православне празнике. Међутим, према придошлицама муслиманске вероисповести, парох није био пријатељски расположен. Тврдио је да шире неморал, да растурају породице и ванбрачно живе са женама православне вере. Против тога се борио и много ангажовао, мада му често ФДБР није излазило у сусрет. Чак четири брака са женама муслиманске вероисповести склопили су Руси!16
На таквим друштвеним и културним темељима градио се Бор. Пошто је локално сеоско становништво, захваљујући тешком наслеђу непросвећености, било неспособно да креативно утиче на формирање физиономије насеља по свом укусу, ту улогу су у њихово име преузели Французи. Притом су се ослањали на једну другу социолошку групу, која се формирала паралелно са израстањем Бора, грађанство, тј „чаршију”. За време мандата председника борске општине газда Симе Јовановића, индустријалца, 1923. године почиње осмишљено подизање неких значајних објеката.17 Захваљујући његовом залагању и способностима, ФДБР подиже општинску зграду преко пута цркве, зграду за основну школу сто метара повише ње, затим мост на крају Бора, на Борској реци, којим се Бор спаја са главним друмом према Кривељу и Црном врху. 18
Међутим, газда Сима Јовановић је имао жестоке противнике. Након његове смрти, на општу жалост пароха Ђорђевића, у Бору је у „чаршији” завладала једна друга струја коју је предводио Петар Константиновић. Наиме, док је Сима Јовановић тежио изградњи објеката од ширег друштвеног значаја, као што су цркве и школе, уз интензивну сарадњу са ФДБР, Петар Константиновић је потенцирао предузетништво и социјални развој Бора. Тако је у том периоду у Бору никло много занатских радњи, продавница, кафана и сличних објеката.19
Од средине треће деценије двадесетог века, рудник и град Бор улазе у своје „златно доба”: компанија доживљава велику експанзију, изграђују се многи значајни објекти, како привредни, тако друштвени и стамбени. Тај период је трајао све до Другог светског рата и тих петнаестак година су, у суштини, донеле најзначајнија остварења у изградњи, која превазилазе све остале објекте изграђене ван овог периода.
Тридесете године прошлог века биле су пресудне како за привредни развој, тако и за друштвено-културни. У рударству су то године апсолутног просперитета, што показују прегледи остварене производње руде и бакра за тај период. Концесиона права су се протезала све до краја прве половине двадесетог века. Французи су имали још читавих двадесет година експлоатационих права у Бору и без обзира на то, њима, због енормних трошкова, није никако одговарало да Бор добије статус града, јер би онда били дужни да уведу канализацију и друге погодности за животну егзистенцију, које је сваки град дужан по закону да има. Без обзира на отпоре које је ФДБР пружало, ипак је на крају попуштало и обезбеђивало све потребне услове за живот.
Бор је полако прерастао у динамично место које је почело да добија физиономију града. Осим кафана, продавница и занатских радионица, отворена су и коначишта за госте који су послом долазили у Бор. Паралелно са привредним развојем, развијао се и културни и друштвени живот. Свака од присутних социјалних и друштвених група, локално становништво, придошлице из крајева широм Србије, чаршијска елита и Французи, развијали су свој друштвени и културни живот независно једни од других, али су се уједно и сви заједно прожимали у једну јединствену и, само за Бор, специфичну целину.
Аутохтоно локално становни–штво, које се претежно бавило сточарством и земљорадњом, није било способно да организује и развије било какав вид културног живота. Треба веровати и претпоставити да није могло разумети понашање представника француске популације, који су донели своју културу и обичаје једног напредног европског града, какав је био Париз, у једну неразвијену средину на истоку Србије, какав је у то време био Бор.
Радници–колонисти су свој долазак у Бор углавном сматрали привременим због тешког и напорног рада у руднику. Они су углавном све своје слободно време проводили по кафанама које су се низале од рудничке капије па до изласка из Бора. То је стварало многе проблеме, а посебно треба истаћи да је ниво неморала у то време достигао свој врхунац. Кафане су биле центар таквих догађања. У то време се бележи и појава првих јавних кућа у Бору, баш у неким кафанама.20 Њихов циљ је био да извуку и последњу рударску пару, крваво зарађену у борској јами на дубини од 170 метара под земљом. То је остављало стравичне социјалне последице у многим рударским породицама. Борски парох је и против оваквог облика неморала реаговао пишући писма Управи рудника и молећи је за помоћ. Они би му често одговарали да нису одговорни за живот рудара ван рудничке капије и да му ту не могу помоћи. ФДБР се често ограђивало од проблема неморалног понашања, које је тридесетих година прошлог века кулминирало у Бору.
Оваква друштвена клима проузроковала је долазак великог броја разних криминалаца, попут лопова и џепароша, коцкара, лажних исцелитеља и „уметника”. Уплив оваквих структура усложњава разумевање суштинских културних токова у Бору у то време. 21
Паралелно са напред описаном климом у нижим друштвеним слојевима, у чаршији се формира потреба за разним друштвеним организацијама. Године 1930. оснива се Соколско друштво, чији је циљ здрава морална и физичка едукација омладине у националном и интелектуалном духу. У формирању овог друштва посебно су се ангажовали управник борске основне школе г. Мирко Јовановић, затим начелник среске испоставе г. Лазар Михајловић, као и многи трговци из чаршије, председник општине Марко Петровић и борски парох Андреја Ђорђевић.22 Одзив борске омладине је био велики, а активности и значај друштва су врло брзо превазишли почетне циљеве. Створен је пандан развратничком утицају борских кафана. Соколско друштво је основано са идејом да буде спортска организација, а врло брзо је постало главни носилац културних догађања и еманципације средине. ФДБР је водило политику незамерања, није интервенисало у борби против ширења неморала, али је зато увек помагало донацијама Соколско друштво, кад год су тражили помоћ.
Једна друга група утицајнијих људи у Бору, на челу са Богољубом Стојчићем, дугогодишњим управником борске Јаме, отворила је Месни одбор аеро-клуба „Наша крила”. Ту је заснована и идеја о отварању аеродрома, коју је подржало ФДБР. Међутим, због политичке ситуације у Европи, оваква врста инвестирања је била несигурна, и због тога је остала нереализована. У Бору се крајем тридесетих година прошлог века формирају и разна друга мања удружења која нису, као Соколско друштво, имала пресудни утицај на културни и друштвени развој града. 23
Од свих напред побројаних друштвених група, за развој града Бора најзначајнији утицај су имали Французи и од њих ангажовани руски емигранти. Живот страних држављана одвијао се одвојено од осталог становништва. Французи су се окупљали у својој касини, прекрасном здању које је у свом архитектонском склопу имало огромну салу за балове и забаве, концерте и представе. Ту су довођене најзнаменитије личности Краљевине СХС и, касније, Краљевине Југославије. Овакав вид културног живота је био недоступан обичном борском човеку који је могао само наслућивати шта се дешава иза фасада монументалног француског здања. Исти друштвени начин живота имали су и Руси, формирајући га у „Руском соколу”, отворивши 1928. године и посебну руску школу са кантином и читаоницом, само за потребе руског живља.24
Овакво раздвајање друштвених слојева на стране и домаће, било је неминовно због великих националних, језичких, верских и културолошких разлика. Ипак, оно што је посредно спајало све те друштвене и националне и верске групе био је борски рудник, а унутар његове капије сви су они удисали исти ваздух и у мрачним дубинама Јаме бивали једнаки у прегалаштву.
Белешке:
1 Љ. Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941 iii, Стубови културе, Београд 1997, стр.187.
2 Љ. Димић, нав. дело, стр. 196.
3 Љ. Димић, нав. дело, стр. 136.
4 А. Кадијевић, Руска емиграција у српској култури xx века i–ii, Београд 1994.
5 Љ. Димић, нав. дело, стр. 141.
6 Љ. Димић, нав. дело, стр. 171.
7 В. Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору и околини, Зборник радова viii, Рударско-металуршки факултет и Институт за бакар, Бор 1969, стр.10.
8 Ж. Ромелић, „Из историјата рудника и рударских насеља у Североисточној Србији”, Зборник радова Музеја рударства и металургије Бор, књига v–vi, 1987–1990, стр. 157.
9 В. Симић, нав дело, стр.174.
10 Геолошки анали, 1903, стр. 114–115.
11 В. Симић, нав.дело, стр. 167–168.
12 „А. Илић, рударски инжењер”, Рударски гласник, бр. 7-12; Београд, јун-децембар 1907, год. В, лист за рударство и рударску индустрију.
13 Летопис Борске парохије и цркве, стр.2.
14 Бор и околина i, стр. 105–108.
15 Летопис Борске парохије и цркве, стр.30.
16 Летопис Борске парохије и цркве, стр.9
17 Године 1923, када долази до осмишљеног подизања неких објеката, долазе и руски емигранти у Бор. Можда ове појаве треба довести у одређену релацију.
18 Летопис Борске парохије и цркве, стр.20.
19 С. Љ. Јовановић, „Друштвени и културни процеси у Бору у периоду између два светска рата”, Удружење историчара Браничева и Тимочке крајине, Пожаревац 2002.
20 С. Љ. Јовановић, нав. дело, стр. 204.
21 С. Љ. Јовановић, нав. дело, стр. 205
22 С. Љ. Јовановић, нав. дело, стр. 205–206.
23 С. Љ. Јовановић, нав. дело, стр. 206–207.
24 С. Љ. Јовановић, нав. дело, стр. 207.

Бранислав С. Миленковић

Пословање и последице

Тема овог написа је разматрање периода постојања Француског друштва Борских рудника (1904–1941).
Постојање одређене историјске дистанце нам омогућава, према захтевима историјске науке, да превазиђемо одређену субјективност, идеологизацију и политизацију времена и догађаја, и да извршимо одређено превредновање датих приказа и оцена о догађајима, процесима и улогама одређених субјеката у стварању тадашње стварности. То превредновање учинићемо из угла садашњих сазнања и створеног система вредности.
Полазећи од методолошког захтева да се друштвена стварност, као најсложенији феномен стварности са којим се човек и друштво сукобљава, може истинито сагледати само у примени става „у целини је истина”, овај став опредељује и приступ обради појединих питања о постојању и улози Француског друштва Борских рудника (у даљем тексту: ФДБР).
Та питања се односе на пословање и утицај ФДБР у односу на стварање материјалне и друштвене стварности Бора.
УСЛОВИ ПОСЛОВАЊА ФДБР
Природни услови
За предузеће које се бави експлоатацијом природног богатства (руде, шуме, воде, итд.) квалитет тог природног ресурса је одлучујући фактор за остваривање основног циља предузећа, а то је: добит -профит.
Рудна лежишта бакра у Бору у то време убрајана су међу најбогатија лежишта у Европи и свету.
У време експлоатације руде у периоду 1904–1941, експлоатисана је руда са просечним садржајем од 7% бакра, док је сиромашна руда, која је од 1929. године ишла на флотирање, имала садржај бакра од 3,5%. Руда је, поред бакра, садржала и племените метале и то: 24–30 грама злата по тони руде, 96–120 грама сребра.
За економичну експлоатацију, поред садржаја метала, битан је однос руде и јаловине, дубина лежишта и дужина транспортних путева руде и јаловине.
Показатељи квалитета руде и односа јаловине и руде говоре следеће: 1929. године за тону бакра било је потребно 58 тона ископина, 1960. 180 тона ископина, а 1984. године 770 тона.
За период 1904–1941. године остварен је физички обим производње:
-тона руде: 11.637.655
тона блистер бакра: 636.336
килограма злата у бакру: 29.418
килограма сребра у бакру: 88.024
Упоређења ради, у периоду 1945–1960. остварен је физички обим:
тона руде: 21.700.000
тона блистер бакра: 478.580
килограма злата: 14.300
килограма сребра: 45.000
Индикатори услова пословања у области експлоатације руде показују стално погоршавање услова (смањење метала у руди, повећање односа руде и раскривке), са главном последицом повећањем трошкова производње.
Стално погоршање природних услова експлоатације руде, временска ограниченост концесије (на 50 година) и непостојање државних прописа у овој области, а у сврху максимализације профита као основног циља пословања, мотивисало је ФДБР да врши селективно откопавање само богатијих партија руда, чиме је вршено такозвано раубовање лежишта.
Такав режим експлоатације руде имао је за последицу да се један део рудне масе не користи и остаје заробљен у виду тзв. „нога” и „плафона”, који су експлоатисани касније, методом површинског откопавања.
Таква експлоатација утицала је на скраћење века рудника и није била у складу са рударском логиком која подразумева сагледавање режима експлоатације за целину рудног налазишта.
Економски положај и финансијско пословање ФДБР
На економски положај и финансијско пословање ФДБР утичу бројни чиниоци: природни услови, системски услови државна регулатива и привредно и политичко окружење.
За приказивање економског положаја и финансијског пословања послужићемо се следећим показатељима:
Основни капитал за оснивање ФДБР обезбедила је банка „Мирабо, Пијерари и комп.” у износу од 5,5 милиона златних франака.
У току пословања, за инвестиције и развој емитовано је више пакета акција, па је 1938. године акцијски капитал износио 120.000.000 франака, подељен у 600.000 акција по 200 франака.
Акције ФДБР чија је номинална вредност износила 100 златних франака достизале су у појединим периодима вредност и до 3.500 папирних франака.
Књиговодствена вредност свих инвестиција у ФДБР 1937. године није износила ни пуних 50.000.000 франака, а чиста добит за ову годину остварена је у износу од 108.000.000 франака.
У периоду 1929–1935. ФДБР је оставило у земљи:
за порезе и таксе:
200.400.000 динара
за царине:
43.200.200 динара
за радничке наднице:
264.500.000 динара
за железнички
транспорт:
200.000.000 динара,
свега: 717.160.000 динара.
За исти период вредност произведеног бакра износила је 2.267.891.112 динара.
Из овог прегледа се види да је само 1/3 новца остајала у земљи, а 2/3 је ФДБР изнело у иностранство. Ово најбоље говори о обиму пословања ФДБР и оствареним односима на релацији ПРЕДУЗЕЋЕ – ДРЖАВА.
Све до 1935. године ФДБР је слободно извозило са бакром и злато и сребро. До тог времена је кроз сирови бакар извезено преко 16 тона злата и 32 тоне сребра. Истовремено је Народна банка куповала злато по берзанским ценама, да би одржала стабилност динара. Подаци такође показују да је бакар увезен за потребе домаће привреде био два пута скупљи од извезеног.
Основна карактеристика пословања ФДБР је стални раст физичког обима производње, што се види из следећих чињеница: 1905. године произведено је 5.500 тона руде и 774 тоне бакра, а 1934. године 44.643 тоне бакра, уз одговарајући раст производње злата (1.715 kg) и сребра (5.841 kg). Раст производње огледао се не само у финансијским ефектима профита, него и у уделу у југословенском извозу: године 1921. тај удео је износио 1,68%, а 1938, то је 8% од целокуног домаћег извоза, што је имало великог удела у јачању југословенске привреде.
ФДБР и држава
Однос ФДБР и државе на општем и посебном плану одређивали су бројни фактори, а нарочито: место налазишта и постојеће окружење, устројство државе и државних институција, привредна и друштвена развијеност, (не)регулисаност системских услова за експлоатацију руде и корумпираност државног апарата с једне стране, и карактер акционарског предузећа као израза моћног страног капитала европског ранга са предузетништвом и организацијом која је у целости била усмерена на остваривање профита, с друге стране. То је условило да ФДБР и у окружењу и у земљи пословања буде својеврсна „држава у држави”.
Најкрупније питање односа ФДБР и државе односило се на решавање извоза злата садржаног у руди и блистер бакру. У 40.000 тона бакра (колико је просечно годишње произвођено у периоду 1930–1940) садржано је и 2.000 kg злата и 6.000 kg сребра. Југословенска влада је вршила сталан притисак на ФДБР да се изгради електролиза (рафинација) бакра, како би се издвојило злато и сребро из блистер бакра, опорезовали продукти елетролитског процеса и продавало злато Народној банци.
Како ФДБР није предузимало мере за изградњу електролизе, Влада Југославије је августа 1934. донела Уредбу о надзору производње и употребе племенитих метала. По овој уредби, сви племенити метали морали су се продавати Народној банци Југославије. Тако је ФДБР било принуђено да Народној банци враћа злато које је било извезено у иностранство у нерафинисаном блистер бакру.
Тим мерама Влада је присилила ФДБР на изградњу електролизе, која је пуштена у рад 1938. године. То је истовремено био и један од најзначајнијих резултата тзв. Нове економске политике владе Милана Стојадиновића, коју је он прокламовао 1936. године.
Одређени моменти из говора др Милана Стојадиновића приликом отварања електролизе најбоље показују циљеве те нове економске политике и однос државе према пословању ФДБР и других предузећа која послују са страним капиталом:
„Када смо пре две године објавили нашу нову економску политику, прокламујући принцип да се наше рудно благо има прерађивати у нашој земљи, са нашом радном снагом, тиме смо, у оно време, првенствено мислили на гвожђе, бакар и алуминијум.”
„Ми нећемо више извозити те руде као сировине, да би их после, прерађене у иностранству, поново куповали од странаца.”
„Код бакра ми желимо створити једну фабрику за изградњу телефонских каблова. Пре је постојао предлог да се готови каблови купују у иностранству. Ми смо ту идеју сада одбацили. Подићи ћемо своју фабрику каблова и она ће добити све наруџбине које иду у стотине милиона динара, и чији ће износ тако, највећим делом, остати у земљи.”
„Ми ћемо још дуго бити упућени на страни капитал. Само, тај страни капитал не сме бити наш експлоататор, већ наш сарадник. Правичан интерес на уложени капитал треба да буде обезбеђен, али капиталистички интерес не сме да буде једини циљ. Циљ и правац делатности има да утврди држава. Државни и национални интереси морају да буду изнад свих других.”
Говор председника владе изражава одређено економско и друштвено стање и кретања у свету и Југославији. Он истовремено показује и политичке прилике и формирање свести о постојећим односима и начинима којима страни капитал учествује у југословенској привреди, као и нужност одређене еманципације привреде и преиспитивање постојећих односа.
На основу изнесене слике стања и последица, које налазимо и у Стојадиновићевом говору, произлази и наш покушај да дамо једну иницијалну социо-економску анализу, као и да осветлимо процесе који су се одвијали у том времену. Француско друштво Борских рудника било је несумњиво најзначајнија појава у историји борског краја, чинилац који је, и на позитиван и на негативан начин, одсудно определио даљи историјски ток и развој Бора.
Ако је тачна изрека „Историја је учитељица живота”, можда се у овој нашој актуелности, свеобухватним сагледавањем прошлости, могу да извуку одређене поуке за садашње и будуће време.

Александар Фјодорович Воронцов

Било је пролеће 1944. године.¹ Вера, Коља и ја смо са још неком децом отишли у цвећем и травом обраслу Падину, велику ливаду правилног облика са које су нас власници стално терали, јер смо им, наводно, упропашћавали траву – детелину. Можда је то и била истина, али ми се нисмо обазирали на њихове претње и врло често смо се играли по ливади и брали цвеће.
Тог дана нас је било пуно.
Док смо занесени игром трчкарали тамо-амо, одједном се зачу удаљена бука слична грмљавини. Гледали смо у јарко јасно небо и одједном, спазисмо велику формацију огромних авиона. То су били, наравно, то тек сада знам, англо-амерички бомбардери који су ишли на унапред одређене циљеве и истресали свој смртоносни разорни терет, не водећи рачуна ни о чему. Тада су, највероватније, ишли ка Бугарској или Румунији.
Немачка противавионска артиљерија са Четвртог километра, у чијој сам једној батерији и ја недавно био „гост”, распалила је по авионима свом снагом. Око авиона су се распрскавале гранате, остављајући димни траг. Тада један авион испусти гомилу бомби, које су изгледале као неке мале дрангулије, а које су циљале на Немце. Но, неке су пале релативно близу Падине. Како су се приближавале земљи, бомбе су постајале све веће и веће. Експлозије су биле страшне, заглушујуће. Ми смо трчали свом снагом према кућама, које и нису биле тако далеко, само су сад изгледале недостижне за наше мале ноге и уздрхтала срца.
То је била једна од највећих мојих утрка у животу, јер сам, иако мали, прескакао жбуње и камење, па и доста високе ограде које у нормалној ситуцији не бих ни покушао. Кад смо претрчали поток и пришли првим кућама, лагано смо успорили и сакупљали се у групице, па тако Вера, Коља и ја заједно пођосмо ка нашој бараци.
Пошто су бомбе ипак падале далеко, сви су били испред кућа и посматрали велику ескадрилу како полако, без губитака, напушта наше небо и иде даље на исток.
Када ми притрчасмо, мајка нас изгрди што се скитамо кад се пуца и бомбардује, али је отац прекиде и рече да се припремимо за сликање, јер је ту био један фотограф којег је замолио да слика нас децу. Он је пристао и када смо стигли, отац рече мајци да нас мало уреди, посебно мене, јер сам био прљав и све је на мени висило.
Мајка ми обриса лице пешкиром и среди ми кошуљу и панталонице, чак сам добио и краватицу, а онда ми натукоше и Кољин мало већи капутић и, са белим шеширом на глави, истурише ме пред фотографа. Он се насмеја, посебно кад виде мали букетић цвећа, који сам набрао на Падини и у свој трци сам га још стискао у прстима, и сада је, иако мало спљескан, још увек био у мојој руци. Мало цвећа ми ставише у мали џеп на капутићу и фотограф учини своје. Но, Фјодору то не би довољно, већ му рече да нас слика сво троје, те се тако мени прикључише Вера и Коља и то је била успомена на дан када смо доживели прво право бомбардовање у Бору. Ја сам таман био напунио пет година. Уз тај догађај описаћу још један.
Ради се опет о једној англо-америчкој ескадрили која је, једног дана, тог истог пролећа, јурила на исток. Кад су Немци са Четвртог километра распалили по њима, један бомбардер је био погођен и док је из њега куљао густи, црни дим, постепено је губио висину и изгледало је да ће се срушити на рудник, а онда је променио смер и нама се чинило да пада равно на нашу бараку. То се, у ствари, пилот још увек борио да спречи пад авиона, но, неумитни крај се приближавао. Ми смо се већ разбежали, али кад авион оде према брду, сви смо га пратили погледом да видимо шта ће се догодити.
Из авиона поскакаше чланови посаде, и ми угледасмо пет печурки које се, као и авион, изгубише иза брда, десно од Трећег километра, одакле допре страшна експлозија, а онда још неколико слабијих.
Старији дечаци појурише ка Трећем километру и брду, а Коља је био међу првима. Ја му се прикључих, но он ме отера кући, а иза леђа зачух мајчин позив, који није остављао дилему да ли могу ићи или не. Вратих се мајци, а Коља нестаде на узбрдици преко моста, код кривине на путу, пре уласка у град.
Док сам чежњиво гледао за њим, зачу се сирена и један немачки трицикл и мали брзи теренски ауто, са неколико наоружаних Немаца, пројурише према кривини и даље, према Трећем километру.
Коља се вратио доста касно, мрак је већ био пао. Био је знојав и преуморан. Руке су му биле пуне неких делова авиона, а на леђима му је био нарамак неког белог, финог платна са пуно конопа. Био је на самом месту пада авиона.
Док нам је причао како је земља још подрхтавала док је прилазио скршеној кабини авиона, ми смо га слушали отворених уста. Зграбио је на брзину неке делове расуте унаоколо, и тада је спазио тело мртвог Американца у трави, кога је авион повукао у свој вртлог. Пришли су и други, који су дотрчали из града и ћутке гледали. Погинули је имао привезан падобран на себи, али му се сигурно касно отворио.
Потом је угледао још једног авијатичара како виси опуштеног тела, са падобраном замотаним преко електричних водова који су се ту протезали и водили према Четвртом километру. Коља га је показао осталима и сви су уплашени гледали у тело које се некако млитаво, лагано њихало.
Одједном, Коља је чуо неку вику и неразумљиве речи и спазио једног падобранца како се мучи запетљан у гране високо на дрвећу, висећи главом према доле. Потрчали су према њему, и док су се договарали како да му помогну, зачу се писак немачке сирене и они угледаше у даљини, на путу, немачку моторизовану колону која је јурила ка њима.
Неко узвикну: „Бежимо, ево Шваба”, и група појури ка шумарку, а онда се раштркаше куд који и наставише трк низ брдо, ка граду који се видео у даљини.
Коља застаде са причом, затражи чашу воде, па кад се напио, настави и рече како се, по ускакању у шумарак, саплео о неки свежањ поред једног жбуна и тада спазио на брзину прикупљени падобран. Никога није било у близини и није имао времена да размишља где се налази онај што се тим падобраном спустио. Тада зачу вику немачких војника и када је провирио кроз грање, видео их је како нишане у оног запетљаног падобранца на дрвету и нешто му вичу. Он је држао кратку пушку у руци и кад је окрете ка њима, зачуше се рафали и беживотно тело склизну према доле, али не паде на земљу, већ остаде да виси изнад.
Немачки официр нешто нареди и један војник одложи аутомат и крену да се пење уз дрво, а остали се поделише у групице и пођоше у разним правцима. Коља тада покупи падобран и онако у гомили га забаци на леђа, а делове авиона узе у другу руку и појури низ брдо.
Отац је сакрио падобран тако да ја нисам видео где је, али су ме, ионако више занимали делови авиона. Касније, када је гужва око авијатичара прошла и Немци престали да их траже и прете да ће све побити ако их неко скрива, Коља је однекуд извукао делове, па смо их само он и ја добро прегледали.
Дуго година након тога су се ти делови “мували” с времена на време по нашим рукама као најдраже играчке и успомене, чак мислим да би се неки од њих и сада, после 60-ак година, могли наћи у Кољином подруму у Београду…
—————————-
„…Швабе одлазе, Швабе одлазе”, ишло је од уста до уста. То се изговарало тихо, а одакле је вест дошла, нико није знао. Но, нико није ни сумњао у истинитост тих речи и сви су своју децу склонили у куће, а кроз затворене прозоре, иза завеса, вирило се напоље, не би ли се уочио неки видљив знак да их више нема.
Ја сам, стојећи на клупи крај прозора, такође гледао кроз завесе и ускоро смо схватили да стражара испред Командантуре нема на уобичајеном месту, да су врата на згради широм отворена и да лупају због промаје.
Полако, народ измиле из својих скровишта и поче гласно да говори.
„Отишли су, отишли, ђаво их однео, дабогда, уплашили се Руса који надиру”, чу се неко, а онда други викну да сви чују: „Отишли су и са Четвртог километра, нема их нигде, магацини су напуштени, идемо да узмемо нешто од њихових залиха хране”. Колона ка Четвртом километру намах се направи.
Ишли су сви који су могли ходати. Наравно, да сам ишао и ја. Нисам могао пратити Кољу, али сам се трудио, колико сам могао. Кад смо, напокон, стигли до раскрснице на Четвртом, сви скренуше у правцу Слатине где су се, десно крај цесте и уз пругу, налазиле велике, дугачке бараке. Унаоколо није више било ничега што би подсећало на Немце.
Онда се упало у бараке. Људи су грабили све шта су стигли, а било је свега и свачега, свега што је том јадном и напаћеном народу недостајало свих ових година живљења у крајњој оскудици…
…Трчало се из једне бараке у другу. Овде је било брашна и макарона, тамо шећера и соли. Ја сам јурио из једне у другу и тражио нешто сасвим друго, нешто од опреме или наоружања. Напокон, нађох једну гас-маску. Била је нова, са дугим ребрастим цревом и неким лончићем на крају. Зграбио сам је, истрчао напоље и ништа друго ме више није занимало…
… Тек касније, сазнали смо за минирање моста на кривини близу нас, и свих постројења у Топионици, Електролизи и Руднику, као и за херојство Петра Радовановића који је успео да пресече жице експлозива који су Немци оставили за собом.
Немци су, тако, отишли разочарани јер нису успели да разоре град који им ништа нажао није учинио, а много тога дао њиховој захукталој фашистичкој ратној машинерији.
Тако сам ја доживео одлазак Немаца и таквим га и данас памтим, не заборављајући свеопшту радост на улицама и повике: „Долазе Руси!” Бар сматрам да је све баш тако било…
___________
¹ Аутор више пута наглашава да је све што је написао плод његових сећања и да је желео да то тако и остане, те да му није била намера да о прошлим временима и догађајима (које је, свакако, помоћу разних докумената, могао проверити) пише попут научника – историчара, који износи проверене, документоване чињенице, као историјски релевантне. Догађаји описани у трима књигама Бор – живот и сећања, дати су криз визуру дечака, касније младића, и представљају субјективне судове о прошлим догађајима и људима, личне опсервације које и не претендују да буду ништа друго – већ управо то што јесу – сећања, субјективна промишљања из угла једног „добропамтећег” судионика у догађајима који су, у животима – и његовом и људи око њега – обележили период од 1938. до 1959. године. Нама, којима због разлике у годинама, није било дато да и из личног угла сагледамо то време, остаје само да му – верујемо. (Прим. ур)

Александар Фјодорович Воронцов

Александар Фјодорович Воронцов је рођен 29. новембра 1938. године у Будечевици, близу реке Таре, недалеко од највишег моста у Европи. Његов отац, Фјодор, козачки капетан, рођен је на приобаљу Дона, у Русији, коју је силом прилика морао да напусти. Фјодор Воронцов се у Србији оженио Јеленом, и са њом имао троје деце: Николаја, Верочку и најмлађег – Александра. Александар Воронцов је у Бор дошао са родитељима у првим годинама свог живота, на самом почетку Другог светског рата, те је Бор заволео, заувек га сматрајући својим родним градом и завичајем. Основну школу и гимназију је завршио у Бору, а Војну академију у Београду. Данас је у пензији и живи у Сплиту.
Иако је, ипак, већи део свог живота провео ван Бора, никада није престао да мисли на град свог детињства и младости, задржавши га заувек у лепом сећању.
У свим књигама које је написао и објавио описао је Бор онако како га се он сећа, дајући драгоцена сведочанства о догађајима и људима у ратним годинама и 15-ак година након рата. Судећи по томе, књиге Ја и љубав, Love story у Бору (роман посвећен његовој великој љубави из младости), и нарочито тротомна књига Бор – живот и сећања, која обухвата период од 1938. године (када се, убрзо након рођења, у првим годинама рата, са родитељима из родне Будечевице преселио у Бор) до 1958/59. године (када је завршио Гимназију и прву годину Војне академије и добио свој први премештај у Дубровник).
Приликом обележавања 45-огодишњице матуре 4. генерације матураната борске Гимназије у јуну 2003. године, г. Воронцов је био у Бору, и тада је Народној библиотеци Бор, тј. њеном завичајном одељењу поклонио своје књиге, написавши притом у посвети да „дарује своје књиге библиотеци са жељом да их по неко прочита и подсети се оних давно прошлих дана, када се свима чинило да живе срећни, иако је материјалних добара и новца било веома мало”.
На крају сваке књиге Александра Воронцова пише и ово: „Сада, када већина вредних људи у Бору силом прилика готово гладује, желим да им оставим скроман дар, своје књиге, у којима је описан живот у Бору, у годинама иза Другог светског рата, када се производња бакра и злата одвијала пуном паром, када је Бор давао свима, а сада лагано умире, заборављен од свих”.

Милен Миливојевић

Сећање: Драгомир Раденковић (1932–2002)

Далеко је боље, Бор, ЈП „Штампа, радио и филм”, 2002

Боранин из Сумраковца Драгомир Раденковић (1932–2002.) није доживео да види своју прву (и, по свему судећи, једину) књигу афоризама Далеко је боље, коју је припремио за живота, али је она објављена тек средином ове године, тачно годину дана после смрти аутора.
Раденковић је афоризме почео касно да пише, потврђујући тиме да за писање – никада није касно. Објављивао је у Борским новинама, на таласима Радио-Бора, Борској телевизији, а највећи број афоризама објавио је у зајечарском Тимоку.
Запажено је било и Раденковићево казивање афоризама у разним приликама широм Тимочке крајине (Бор, Зајечар, Бољевац), а најчешће у Народној библиотеци Бор и на редовним годишњим сусретима Тимокових афористичара у Зајечару. Сваки свој афоризам казивао је са посебном пажњом, са невероватном озбиљношћу и ироничног карактера афоризма, рађала се у сали увек атмосфера за громогласан смех и бурне аплаузе.
По бриткости, актуелности, промишљености и сажетости (ове, и иначе, најкраће књижевне форме) афоризми Драга Раденковића су брзо били примећени и међу онима (а није их мало) који се баве овом формом (и у Бору и у Тимочкој крајини), а и међу онима који су само тзв. „конзументи” афоризама (читаоци и слушаоци).
Искрен и отворен, какав је био и кад није писао афоризме, забринут за судбину земље и народа, Раденковић је такав и у овој књизи. Она тематски (какве су, углавном, све књиге афоризама) није ограничена, али је толико актуелна да се стиче утисак како има највише афоризама о политици. А како би и могло другачије кад смо се свих година настајања ове књиге сви бавили политиком, а многи и само политиком! Ако је у томе било и нечег доброг, онда је добро то што је настала ова књига. Њен наслов Далеко је боље, двосмислен је. Ако је реч „далеко” прилог за истицање, онда нам је сада далеко (много) боље (него што је било). А ако је та реч месни прилог, онда је то боље још далеко од нас. Ту је, дабоме, и асоцијација на Ћосићево Далеко је Сунце, што је Весна Раденковић (ауторова унука) вешто уградила и у решење насловне корице књиге.
Иако се Раденковић није дуго бавио писањем, своју књигу афоризама припремао је пажљиво, стрпљиво, упорно и – релативно дуго, до последњег часа свог живота, све до белешки једва записаних дрхтавом руком у болничком кревету (испоставило се да у тим белешкама има и другачијих варијанти афоризама који су се већ налазили у рукопису будуће књиге).
————
Књига је објављена захваљујући напору рођака, пријатеља и колега, а издавач је ЈП „Штампа, радио и филм” у коме је аутор провео највећи део свог радног века.

Јелена Милетић, Небојша Миликић

ПОКАзасмоЖИ ШТА МИСЛИмоШ – УРАДИсмо ШТА ЗНАсмоШ

Поводом пројеката СЛИКЕ ТРАНЗИЦИЈЕ и ЈАВНА ТАЈНА Организација и продукција REX – Културни Центар Б92 и Ресурс центри Бора, Лесковца, Ниша, Неготина и Санџака. (www.rex.b92.net/sliketranzicije и www.rex.b92.net/javnatajna)

Питања која себи морамо поставити су: шта очекујемо од децентализације културне политике и како се у рецентној, и од институција препознатој уметничкој продукцији, дефинише идентитет неког града, или проблеми неке мањинске групе у њему, или било који регионални спецификум?
Рекли бисмо да позиције академско/аматерско, институционално/ванинституционално, стваралац/конзумент воде у затворени круг некомуникативног. Потрага за са временим креће другим путем који није затворен наслеђеном хијерархијом, већ отворен за размену и дијалог. За нас као ауторе радова, комуникација са својом (наравно, и другим срединама) је кључан квалитет који је понуђен конкурсом и изложбом Слике транзиције. Долази се до могућности раслојавања утврђених односа појединац-институција-јавност. Идентитет места где се изложба одвија више није утврђен релацијом а=а, већ релацијом а=догађај. Институција постаје оно што и треба да буде–добродошло оруђе, хардвер који омогућава пласман мислеће категорије.
Јасно је да обрасци центар-провинција дају сасвим другачију слику ствари. Устаљене форме стварања индентитета једне средине на основу традиционалистичког културно-административног миљеа су, обично рутински, одржаване како у републичким, тако и у регионалним институцијама. Такве фирме стварају слику затво–реног, херметичног и, ако желимо рећи, непроменљивог. Да ли центри културе јесу градови са „регистрованом” огромном уметничком продукцијом или треба истраживати и провоцирати потенцијале других средина? Изложбе Слике транзиције у Бору, Лесковцу, Неготину, Новом Пазару и Нишу представљају предлог за приступ таквим могућим потенцијалима, али и потребама аналитичког окретања социо-политичком стању које продукује (свака) сама средина. Очито је да су, нпр. аутори, представљени на изложби у Бору, приступајући задатој теми, на много начина искорачили из својих устаљених животних активности и притом се нашли у заједничком подухвату са ауторима који су такав искорак учинили истим поводом, у својим местима живљења. Основни импулс овог искорака је свесност већине аутора радова о друштвеним околностима наглашених темом и жеља за интеракцијом њихових порука и ставова. О овим околностима и могућностима уметничке рефлексије или интервенције је дискутовано на радионицама које су водили уметници-модератори: Јелица Радовановић, Драган Јовановић, Зоран Тодоровић, Драган Протић и Драган Перић. Контакти модератора и људи који су учествовали на радионицама били су прилика за стварање нових пунктова уметничке продукције. Група или појединац, свесни реалности у којој се налазе, исказују понекад слична решења у различитим срединама, што наговештава да мрежа оваквих пунктова има потенцијал профилисане стваралачке платформе и да може прерасти у нову сцену.
Саме Слике транзиције, као тема, у многим радовима имају семиотичку позицију/функцију у релацији означено-значење-друштвена реалност. У видео раду Транзиције нема, групе „Чај одличан” (Ниш) аутори траже реч „транзиција” у Речнику страних речи и израза (М. Вујаклија). „Транзиција” је у функцији знака, има форму, значење и интерпретацију која не води означеном, „транзиција” остаје непронађена. Видео Рингишпил, Миодрага Миће Дрче (Неготин) рефлектује једнолични циклични код шарене лаже, страх аутора од вашарских изазова и подвлачи „замагљену” друштвену реалност у функцији времена означеног транзицијом. Рад се састоји из непрекинутог субјективног кадра особе на рингишпилу. Занимљиво је да овом приликом аутор није превазишао свој страх од вртоглавице, па је на мегдан рингишпилу изашао унајмљени камерман.
Слике празних излога у раду Srbia in Transition Новице Станковића (Бор) и серија фотографија Shoping Милене Поповић (Ниш), као и тестирање доплеровог ефекта брендоманије у раду Пиратерија Ненада Максимовића (Бор) (његов рад се састоји из „излагања” групне конзумације неоригиналне нес-кафе) симулирају релације потрошачког друштва и његових десубјективизираних чинилаца – огољених лутака /конзумената/, посетилаца изложбе. Реакција на неонацизам у мултиетничким срединама и суочавање са трауматичном садашњошћу или прошлошћу присутна је у радовима Ко је крив Назима Личине и Аладина Диздаревића (Нови Пазар) и Поздрав из Бора -НЕОАФЖ Јелене Милетић (Бор) у формама видео спота и разгледнице. Новопазарски аутори у свом раду по први пут локалној и широј јавности приказују видео снимке уличног сукоба навијача у Новом Пазару (август 2002), а Јелена Милетић фокусира свакодневицу, „илустровану” неонацистичким графитима, супротстављајући се том мучном окружењу својом појавом на фотографијама.
Очигледно је да организатори и аутори радова циљају на ангажман уметничког дела у пољу друштвених, политичких и економских односа. Поставља се директно питање смисла уметничке продукције у релацијама ангажовано/декоративно, свима-разумљиво-и-потребно/елитистичко. Од учесника у пројекту очекује се прихватање мото-а, чак ултиматума: „Хоћемо да мислимо!”. Одбија се улога пуких конзумената културних и политичких начела у чијем формирању се не учествује. Није важно да ли су то начела културне или економске политике, да ли су на столу питања децентрализације сваке друштвене продукције или демонстрирања права на уметничко стварање ван 19-овековног клишеа: мецена-геније-музеј; тражи се своје место у конкретној заједници, ван понуђених и од образовног система пропагираних хијерархија.
Прави одговори на питања са почетка текста су да ангажована уметничка продукција постоји, или боље рећи, предстоји у целој Србији, да је треба истражити, подржати или провоцирати у различитим срединама, маргинализованим групама и појединцима, а да „макро” културно-политичке стратегије могу бити успешно оријентисане и према актуелним проблемима и искуствима данашњице. Релације центар-периферија није тешко превазићи (јер их је развој савремене технологије већ поништио) и започети рад на успостављању комуникација и веза између људи који хоће да мисле из различитих средина, ради препознавања и профилисања заједничких интереса.
Пројекат Јавна тајна директно произилази из ових постулата, а конкурс, радионице и продукција радова окренути су осветљавању и разумевању феномена јавних тајни, као конститутивних услова многих људских заједница, од породице, групе становника улице или зграде, до становника једног села или града.
Пре него што закључимо овај текст, изнећемо занимљиву констатацију директора Ресурс центра Неготин Сање Мркобад, изнесену на припремној радионици пројекта Јавна тајна у Rex-u: „У Неготину ни на једном отварању нема више од 20 30 људи”. Ова јавна тајна није специфично везана за Неготин нити за било који град Србије. Савремена уметничка продукција једноставно нема своју публику, јер није способна да произведе догађај. Фабрикација галеријске уметности, неспособне да упути било какву поруку која би била јасна и пријемчива ван самодовољног оклопа (да не кажемо конзерве) уметничког система, има за последицу незаинтересованост шире публике и свођење уметничких пракси у оквире визуелних досетки, вицева, и уопште, карикатуралности. Ретки су радови на данашњој сцени који би понудили концепт за излаз из деградирајућег положаја обесправљеним становницима насеља Дубочица, или било ког радничког предграђа у Србији, па ће га очигледно они потражити сами, можда гласањем за спаситеља који ће се сигурно појавити на политичкој сцени, а можда у подмлатку екстремних политичких организација.
Проблематизовање значења феномена јавне тајне намеће се као нужно у актуелном политичком и свакодневном дискурсу. Не треба да наводимо много примера, довољан је један: ко је бирао жртве за каналисање насиља унутар заједнице бивших југословенских република? Ако савремена уметност треба да буде одраз друштвене стварности ма како трауматична ова била, онда се јавна тајна о жртвовању десетина хиљада људи током деведесетих година може схватити као резултат стања духа или друштвеног конструкта који има своје особене, али за нас још увек тајне механизме деловања. Такав конструкт и даље постоји. Јавна тајна је процес који за полазиште има информацију или појаву која је, обично, за заједницу којој се обраћа недовољно убедљива, да би се потом о њој причало, и на крају следи јавно објављивање/потврда када сама полазна информација/појава престаје да буде јавна тајна, али се цео механизам, склоп конструкта премешта на другу појаву или скуп информација. Радионице и изожбе на тему Јавна тајна су пројектовање механизама или, боље речено, -мреже за схватање потреба појединаца и заједница за успешном миграцијом овог феномена.

О ауторима:
Јелена Милетић (Зајечар, 1975), дипломирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду 2002 године. Добитник прве награде жирија на изложби Слике транзиције у Бору. Објављује радове из области савремене уметности и теорије феминизма. Ради као руководилац ликовне збирке Музеја рударства и металургије у Бору.
Небојша Миликић (Београд, 1964), дипломирао и магистрирао на Рударско-геолошком факултету у Београду. Бави се организацијом, продукцијом и промоцијом пројеката у култури. Самостално и групно излаже од 1997. године. Објављује чланке о политици продукције и презентације савремене уметности. Ради као уредник програма акција у Реx-у, Културном центру Б92 у Београду.

Весна Јовановић

Пошто је нови концепт у нашем систему образовања и васпитања изазвао велико узбуђење и недоумице међу родитељима, и како ће ова проблематика бити још дуго актуелна и интересантна, Народна библиотека Бор се постарала да о овој теми поразговара са стручним наставничким кадром и родитељима. Трудили смо се да кроз неколико трибина заинтересоване информишемо о „новој школи”, тј. о променама које нова реформа у систему школства доноси. Акценат је био на новом програму рада у првом разреду.
Народна библиотека Бор, већ по дугогодишњој традицији, ђацима првог разреда омогућава бесплатан упис. Ово је један од начина да се деци која полазе у школу,пожели леп и успешан први сусрет са књигом. У оквиру нашег програма културних делатности, организовали смо три трибине за родитеље и децу. Прва, одржана 20. маја под називом „Чекајући прво школско звоно”, информисала је родитеље о најбитнијим променама у „новој школи”. На питања публике одговарали су наши гости Гордана Матовић, педагог, Славенка Марјановић, специјалиста медицинске психологије, Зорица Стојановски и Гордана Соринкановић, наставници разредне наставе, и Зоран Михајловић, инструктор за нови наставни програм. Друга трибина, одржана 24. септембра под називом „Нова реформа школства” почела је експерименталним часом у коме је учествовало једно одељење првог разреда. Присутни родитељи и деца видели су како изгледа час математике, одржан по новом програму рада. Гости ове трибине били су ученици и педагози основне школе „Девета српска ударна бригада”. Треће и последње дружење са родитељима и децом под називом „Технике учења”, одржано је у Дечјој недељи, 7. октобра. Пред препуном салом деце (али не и родитеља и педагога), опуштен и занимљив, али и креативан и едукативан разговор са децом водила је Јелена Максимовић, психолог. Кратка анкета коју смо спровели након трибине показала је да је овај начин презентације имао одличан пријем код деце као и то да и они сами имају жеље када су у питању нове теме. Најчешћи одговори на питање о чему би волели да разговарају били су: о проблемима деце у породици и школи, навикама и мотивима учења, о сарадњи родитеља и школе, о страховима, проблемима слободног времена и утицају медија на васпитање.
Овом трибином завршен је овогодишњи мали циклус дружења са родитељима и децом.
У Дечјој недељи коју је Народна библиотека обележила од 6. до 10. октобра, малишани су свакодневно могли да се забаве, али и да понешто науче о дечјим правима у „Играоници”. У филмском програму приказан је филм Барон Минхаузен. Ова недеља завршена је књижевном вечери Вере Чукић, ученице другог разреда основне школе која је уз помоћ својих вршњака и учитеља представила публици своје песме. До краја ове недеље Дечје одељење библиотеке обишло је око три стотине првака и њихових наставника.
Надамо се и верујемо да ће са новим концептом образовања деца имати много више могућности да се изразе и покажу своју креативност и вредности. Желимо да њихови наставници имају довољно снаге и љубави да децу из „нове школе” изведу као квалитетно образоване и васпитане младе људе, способне да даље успешно раде и напредују. Срећно!

Зоран Симић

У просторијама Народне библиотеке Бор, отворена је 14. октобра 2003. године изложба Средњовековне цркве и манастири на Космају. Организатори изложбе били су Завод за заштиту споменика културе града Београда и Центар за културу из Сопота.
Изложба је током 2003. године најпре организована у Центру за културу у Сопоту, затим у Центру за културу у Лазаревцу и у Библиотеци града Београда. Концепција организатора изложбе била је да се представе радови на три манастирска комплекса и три појединачна сакрална објекта из 15. века, који представљају споменичко наслеђе истражено у последњих тридесетак година на Космају.
Ограничена материјална средства наметнула су релативно скромну поставку. Изложбу чине панои са колор фотографијама, архитектонским плановима, цртежима идеалних реконструкција и фотографијама археолошког материјала пронађеног приликом ископавања.
Јаснију слику о црквеном градитељству на подручју северне Србије и на територији Београда последњих година пружила су истраживања појединих манастирских комплекса или појединачних цркава. Ово се првенствено односи на прву половину 15. века, време владавине деспота Стефана Лазаревића.
Под владавином Деспота Стефана, Београд није постао само један од трговачких и занатских центара, већ и средиште српског културног, књижевног и верског живота. У то време, интензитет живота на београдском подручју стално расте. Као велики покровитељ уметности, деспот је позивао са свих страна уметнике и учене људе, калуђере и световњаке. Одрастао на двору кнеза Лазара, са широким образовањем, високих духовних вредности и књижевног талента, деспот Стефан је био једна од најугледнијих личности српске културе. Тада су настала оригинална дела веома високих вредности, која су дала посебно обележје култури моравске Србије у последњим годинама њене самосталности. Живот средњовековних људи у Србији није се могао замислити без религије, верских обреда и цркава. То је био нераздвојни део свакидашњице свих друштвених класа и слојева. Цркве и манастире су подизали и даривали не само владар и висока свештена лица, већ и властелини и имућни грађани. За кратко време, на просторима деспотовине обновљене су многе раније постојеће црквене грађевине и подигнуте нове цркве и манастири. У овом погледу посебно је био значајан предео Космаја и његове околине. На овом простору, изгледа да је, услед богатства шумом и пределима за лов, било више властелинских имања. Позната је и чињеница да је и сам деспот Стефан врло често боравио на Космају.
Све чињенице у вези црквеног градитељства на овом простору упућују на то да су на Космају и другим брдовитим пределима Србије, у то време, цветале монашке заједнице калуђера који су се пред турским нападима повлачили на север у границе деспотовине.
Када се анализира општи распоред средњовековних црквених споменика у београдској околини, пада у очи њихова зависност од основних саобраћајница које су у то време пресецале деспотовину и којима су се остваривале трговачке, културне и духовне везе са суседним земљама. Поред своје основне делатности, верског окупљања и духовног просвећивања народа, манастири су у ондашњим условима живљења имали и значајну економску функцију.
Изложба Средњовековне цркве и манастири на Космају представља покушај да се широј јавности прикаже само један део рада Завода за заштиту споменика културе града Београда на истраживању, проучавању, конзервацији и презентацији црквених споменика на једном ужем подручју територије града Београда.
Изложбу је пратио информативни каталог истог наслова, намењен широј публици у коме је дат сажет опис прилика у којима су настали представљени споменици, као и текстови о сваком манастирском комплексу и црквеном споменику са простора Космаја који су до сада истражени.
Ова изложба може се сматрати важним доприносом како за упознавање, тако и за даље проучавање црквене архитектуре времена прве половине 15. века на београдској територији.

Ана Јанковић

Књижевност постоји зато
да би разбила
ледено море у нашим грудима.
(Франц Кафка)

Уз поздравне речи познатих писаца, Наима Катана (Канада) и Давида Албахарија, отворен је Београдски сајам књига, одавно традиционална седмодневна манифестација, на којој сада српски и црногорски издавачи представљају своја најновија издања. Оснивач и покровитељ овогодишњег сајма књига била је Скупштина града Београда, која је, сасвим исправно, пресекла препуцавања две заинтересоване стране – Удружења издавача и књижара Југославије и Пословне заједнице издавача и књижара Србије и Црне Горе (основано пре две године) – одлучивши да, попут БЕМУС-а и БИТЕФ-а, и Београдски сајам књига стави под своје окриље. Сама организација сајма препуштена је Београдском сајму, који, објективно, једини и има све техничке услове да све то обави како ваља.
И заиста, седам дана је у халама 1 и 14 врило као у кошници. Више од 450 издавача из Србије и Црне Горе, и 30-ак из иностранства (почасни гост је била Канада), овде су приказали право мноштво издавачких иницијатива, сјајну продукцију домаће савремене књижевности, одличне преводе, али и видно обнављање интересовања за класичну књижевност.
Обићи све штандове било је немогуће, чак и онима најупорнијима (библиотекари), уколико се на сајму не проведе бар два до три дана.
Ко је ове године био на сајму и видео, под светлима бројних рефлектора, сву ту гужву и занос и једних и других, и продаваца и купаца, морао је да поверује у то да је књига, у овом свету у коме, како рече Давид Албахари, „ништа није сигурно”, са само њој својственом сигурношћу однела победу над свим технолошким постигнућима, свим тржишним изазовима, и да њена судбина није, као што многи кажу, неизвесна.
Готово педесетогодишње опстајање највеће манифестације књиге на овим просторима, управо је одличан доказ за то.
Све ово је, свакако, требало рећи. Можда је и сувишно, јер се о томе нашироко писало и говорило у свим медијима. И поред мноштва посетилаца сајма, вредних пратилаца свих књижевно-културних дешавања (њих ћемо изузети), ипак се не може баш рећи да је књига наша насушна потреба, јер се нација, то морамо признати, не претрже баш од читања, да не говоримо о томе колико се, уопште, купују књиге и употпуњују личне библиотеке, а за многе је, вероватно и не њиховом кривицом, књига – луксуз. Ипак, општи је утисак да на протеклом Београдском сајму нико није био незадовољан. Судећи по гужви која се формирала око штандова, дубоко верујем да су излагачи задовољно трљали руке, а посетиоци… Било их је право и незаборавно задовољство посматрати, на пример са степеништа које води у арену, како руку пуних кеса, обично стојећи на једној нози, прелиставају књиге и каталоге, дубоко замишљени (како ко), непрестано се питајући, прерачунавајући. И заиста, нису то све биле празне приче: сајам књига је (за мене сваки, не само овај) био заиста фантастичан, прави празник, онако сав обасјан светлима са свих страна, намирисан новим књигама тек изашлим испод пресе.
Ипак, било је, да се еуфемистички изразим, и оних који су, помало незадовољни, оставили за собом Београдски сајам. Осећали су да су нешто велико и важно пропустили, да су остали за много тога ускраћени. Ту, пре свега, мислим на библиотекаре, тачније – на борске библиотекаре. А како и не би били такви када су (уз сво разумевање за сложену, тешко решиву, итд. финансијску и сваку другу ситуацију у граду) од свог оснивача добили онолико пара колико је једва довољно за неку (скромнију) набавку код 10-ак (мањих) издавача (А БИЛО ИХ ЈЕ БЛИЗУ 500)? Како објаснити нашим корисницима (који плаћају чланарину да би читали књиге) зашто на сајму нисмо учинили оно што се од нас очекивало, тј. купили нова, актуелна, тражена издања; зашто смо купили преко 100 књига мање него на прошлогодишњем сајму (књиге нису поскупеле), како објаснити да је књига библиотекарима основно средство за рад, да је Београдски сајам основни вид набавке, када улажемо сва своја средства и све своје напоре да за библиотеку обезбедимо оно што је најбоље, и за који се припремамо читаве године? Како објаснити да НЕМА ДОБРЕ БИБЛИОТЕКЕ БЕЗ ДОБРЕ НАБАВКЕ?!
Примера ради: ако узмемо у обзир да је просечна цена књиге око 300–350 динара, а да је важећим стандардом да библиотека као што је Народна библиотека Бор треба ГОДИШЊЕ да набави 4 500 (примерака) књига, није тешко израчунати да нам је за тај (утопијски) подухват потребно између 1 350 000 и 1 575 000 динара. То је новац који су неке библиотеке попут наше (по сопственом признању – пише у новинама) добиле само за Београдски сајам књига (колико ли су, побогу, онда добили годишње?!) Ми, наравно, нисмо толико тражили (и да јесмо…). Чак ни приближно. Тражили смо само 300 000 динара – за годину дана (од тога, 150 000 за Београдски сајам). Ни то нисмо добили.
Али, нека се нико не секира. Успели смо ми да, колико-толико, прибавимо на сајму, ослањајући се на сопствена средства, првенствено на чланарину (иако је она симболична). То практично значи да су наши чланови сами себи купили књиге. Уздамо се ми током године и у два откупа књига од Министарства културе, надамо се поклонима појединаца, издавача, установа… Тога ће увек бити. Тиме ћемо, некако, успети да своје фондове у току ове године приновимо за нешто мање од половине онога што нам је законом прописано.

Драга Гавриловић

Загледана у пространо и влажно језеро, Жеђ погну главу и прислони своје лице на глатку површину воде. Осети пријатну хладноћу и крупним залогајима крену да гута прозирну течност. Крупне капљице су се сливале низ њена уста, падајући низ читаво њено тело, стварајући јој осећај бескрајног задовољства и среће.
Језеро замахну руком као веслом, па приђе ближе њеној жељи, да јој удовољи и да покаже једно од својих најлепших лица. Седе на крај своје доброћудности и испружи длан ка госту и Сунцу.
Жеђ прихвати руку, уђе у воду до појаса, а онда зарони са главом напред и потону до прве дубине. Преплива мирни део, око ока језера, а онда увежбаним покретима спусти тело низ валове отегнутог слапа, који је, веслајући кроз простор, витлао млазеве воде, претварајући их у нескладне фигуре. Вода је то губила смисао за пад, па је падала у страшном ударцу на камене обале језера. Жеђ рашири своје тело преко средине слапа и у меком лету се спусти у мало језерце, које је, луда од болног ударца, вода већ ископала по пупку језера.
Заплива зналачки и опуштено, гњурајући и гутајући огромне клобуке таласасте масе. Играла се деловима свога тела, бацакајући жедне ножице изнад површине, а онда их уз вриску враћала да се напију и од умора заспе. Простирала се по површини, хватајући замах и у лету гутала пуне тестије воде. Подизала је млазеве високим ходом, а онда тонула у душу воде испијајући је са лаганим задовољством, цепајући јој биће на ситне гутљаје. Шетала је кроз мале таласе гутајући им мала срца к’о зреле јагоде, у једном залогају, а они су нестајали као поквашене креде, губећи главу и облик.
Жедна провода и љубави, љубила је лице језера, док је његова душа нестајала у њеном грлу. Задивљена њеном чистотом, Жеђ је јела халапљиво, смањујући његову површину – до барице.
Незасито се церекала и гњурала по малом телу воде, испијајући јој тугу из очију, грлећи њена скупљена рамена и љубећи њену садржину до смрти.
Очајно, мало језеро, слепо на једно око, загледа се у таласе неба, који са богате звездане трпезе просуше пехар вина кроз сузу кише.
Заспалу, ситу Жеђ није пробудила бука громова, ни тутњава олује. Мирно сањајући, протезала се на бившој обали планинског ока. Није видела кад је барица затруднела и кад је златна рибица положила своје ново јаје испод велике стене која је била уво великог језера. Није чула ни урлик баричиног порођаја, није видела ни одрастање, само се непријатно најежила док јој је леден, груб и намргођен талас прекривао уснулост. Пробала је да се подигне и заплива, али су јој уста била пуна водене траве и опалог лишћа које је ветар наносио, давећи је.
Покушала је да поједе талас који јој је прилазио, али он је био бржи, па је одгурну левом ногом високо у ваздух. Жеђ паде на линију између живота и смрти. Осети јак удар у пределу срца. Хтеде да се ухвати за траг сунца, али он се беше измакао дремајући на другој страни обале. Она се зато ослони на лакат и очајнички се загледа у своју мисао тражећи брзо решење. Пре него што схвати шта се догађа, подиже је нови талас и убаци је у своју утробу. Крену да је круни ситним, брзим ударцима од којих је постајала модра и све мања. Њена природна потреба за самоодржањем тихо се гасила.
Поучено родитељским страдањем, младо језеро одлучи да помери линију између себе и својих обала. Између две различите дубине, сакри своје лепоте и своје срце, а на дно самога себе закопа своју душу.
Постаде глатка и тамна површина из које се није чуо никакав тон.
(Трећа наградана Конкурсу за кратку причу)