Ненад Пантић

(Kenet Tompson: Moralna panika, Clio, Beograd 2003.)

Када се моралност не своди на неколико правила која су ауторитативно прогласили политичари и црквени поглавари, онда је друштво приморано да о моралности расправља и да се око тога препире, преговара и изнова преговара. Овај процес је замршен, болан, бучан, отворен, често наметљив, али подразумева много више демократије него пређашњи
(Jackues, Guardien, 9. 11. 1996.)

Да би се на жељени начин представила књига Морална паника аутора Кенета Томпсона, морала би се најпре јасно одредити сама основа поменутог термина који уводе британски социолози почетком 70-их година прошлог века, позивајући се на теорије девијантности и колективног понашања. Морална паника или морално чуђење представља својеврсну реакцију друштвене заједнице на извесне, понекад веома грубе, измене у систему вредности, које, по мишљењу многих, представљају претњу и због којих, с правом или не, расте забринутост у јавности.
Несумњиво је изузетно важно схватити и саму суштину друштвеног морала, несумњиво најутицајнијег. Друштвени морал није ништа друго до најадекватнији приказ друштвене стварности, као и најјаснија слика о систему вредности, доминантна у одређеној заједници. Отуда и не чуди што је управо друштвени морал, тачније оно што га чини особеним, најутицајнији и најзаслужнији како за креирање самог индивидуалног морала, тако и за потискивање утицаја верског морала који би по значају требало да представља неку врсту парадигме моралности. По мишљењу бројних аутора, друштвени морал, нажалост, врло често тријумфује и над основним етичким вредностима.
Кенет Томпсон се на један изузетно смео и интригантан начин, узимајући пре света у обзир Велику Британију, управо позабавио питањем реакције јавности на измене до којих, пре или касније, долази у систему моралних вредности које по некима представљају „опасност чак и по темеље самог друштва”.
Најпре џез, затим рокенрол, појава кафића, сексуално ослобађање, све је то наводно водило промискуитетном и антисоцијалном понашању. Оно што аутор с правом примећује је да никада као до сад није долазило до тако честих смена моралних паника.
Зашто је то тако?
Да би се разумеле промене у етичком систему вредности, сматра аутор, треба најпре разумети несумњиво више него значајне промене у сфери економије, технологије и политике, које су управо и модерно друштво учиниле таквим какво јесте: ауторка посебно узима у обзир медије, односно њихов утицај на креирање како моралне, тако и културне панике у друштву које је понајбоље одредити као друштво ризика и високе напетости.
Прва морална паника јавила се у вези рокера чије су понашање, као и ставови за многе у послератној Британији били најблаже речено – шокантни. Прве студије о моралности су биле усредсређене управо на поткултурне покрете, а касније и на саму културу младих, која је увек у већој или мањој мери на удару моралне критике, а врло често и осуде.
Некада рокенрол, а сада ноћни клубови – рејв журке, ти „стожери аморалности”, по мишљењу многих, предмет су забринутости, посебно представника друштвене контроле као и бројних моралних активиста чији приказ на један изузетан начин даје ова ауторка. Ово заиста врло занимљиво и важно дело из области социологије морала, па слободно можемо рећи и из социологије културе, уз помоћ бројних примера, као и разноврсних новинских чланака, даје један заиста изузетно богат преглед одношења друштва према овом својеврсном феномену.
Имајући у виду чињеницу да је и само српско друштво суочено са својеврсном кризом вредносног система, као и са бројним изменама културних вредности које у многима изазивају гнев и апатију, несумњиво је да ће управо ова књига моћи да да одговоре на многа питања, али и да уједно постави и гомилу нових.
Ово је књига која интригира.

Горан Миленковић

Године 1960. у оквиру збирке Творац објавио је Борхес кратку прозу под именом „Заплет”. Први од два њена дела у оштрим прецизним изразима описује ужаснуто лице Цезара који, притеран нестрпљивим бодежима пријатеља до подножја мраморнога кипа, препознаје свога миљеника а можда и сина, Марка Јунијуса Брута. Узвик, заправо „патетични крик”, који касније „преузимају Шекспир и Кеведо”, у Борхесовој верзији гласи: „Зар и ти, сине мој!”
Судбини се, каже Борхес даље, и то ће бити претежући разлог због којег настаје ово кратко увођење у свет преплитања и зачудних односа, изгледа свиђају симетрија и понављање: деветнаест столећа после тога, на југу провинције Буенос Аирес, једнога гауча нападају други гаучи. У паду он препознаје својега посинка, и изговара речи, речи које „треба чути, а не читати”, благо прекорно, и с малим изненађењем: „О сунце му!” Убијају га, а он не зна да умире како би се поновио један призор, каже Борхес.
Негде између 1945. и 1953. године, пише Јуриј Борјев у књизи Стаљин у анегдотама, упутио је Иван Иванович Анисимов, заменик председника Комитета за питања уметности, иницијативу за покретање Резолуције Централног комитета о опери Вана Мураделија Велико пријатељство. Анисимов је заправо писмом дојавио Стаљину да његов надређени, Храпченко, председник Комитета, отворено подржава ту представу, у којој је Орџоникидзе незгодно супротстављен Стаљину. Брижљиви чувар своје наднаравне величине, Стаљин је у театру, после представе, бесно махао руком испред Храпченковљевог лица, говорећи му: „С тобом, Храпченко, тек треба да се обрачунам! Ти мислиш да си професор! Ти си свињар!” На седници Политбироа Стаљин је отворено критиковао представу, а онда се гневно окомио на Храпченка: „Како се могло догодити да Комитет пропусти једно такво, идејно порочно дело?”, викао је он, поменувши у срџби опасне речи „директно саботерство” и „идеолошка диверзија”. Када је Храпченко то зачуо, скочио је на столицу и закукурикао… „Саботер” није, због, како то наводи Борјев у „Чудесном спасењу”, привременог помрачења ума, ухапшен и убијен, већ само смењен.
Године 1972. објавио је Борхес прозну збирку Злато тигрова, и у њој кратку причу „Запрепашћење”. Наратора те приче сусед из Морона извештава о следећем случају: у граду нико не зна зашто су се посвађали Моритан и мулат Рива рола, звани Црни, и постали смртни непријатељи. Црни је Моритана надживео много година. Није био вођа, нити било шта слично, али је тако изгледао. Био је омален и тежак, и облачио се раскошно. Нити су он, нити Риварола били кукавице, али је Црни изгледа био виспренији. Поступао је опрезно: урадио би „као будала” ако би убио Моритана, а затим трунуо у затвору. У једну недељу, око седам сати увече, вели наратор, на тргу је било пуно света, а ту је као и увек био и Риварола. Црно одело, с каранфилом у рупици, шетало је кроз свет, водећи за руку нећаку. Изненада, Црни одгурује девојчицу, пада на земљу и почиње да кукуриче као петао. Људи се престрашени склањају пред њим – невероватно, недеља је, трг је пун света а Риварола је тако угледан, отмен! Риварола наставља да се креће, да би педесетак метара даље зашао за угао, кукуричући непрестано и машући рукама. Онда је упао код Моритана. Једним скоком нашао се у дворишту, а потом се појавио Моритан. Хтео је, затечен и неспреман, да пред страшним непријатељем побегне назад у кућу, из које је изашао зачувши буку, али га је стигао један хитац, а одмах затим и други. Риваролу одведоше жандарми, док се он непрестано бранио и кокодакао. После месец дана, закључује причалац, био је на слободи. Судски вештак је изјавио да је Црни био жртва изненадног лудила. „Зар га цео град није видео како се понаша као петао?”
Тек неколико речи на крају. Борхес је додиривао тамну срж ствари: ако постоји нешто што се може назвати судбином, из овде претходећега следи да то нешто воли понављања. И Емерсон је тврдио у Управљању животом: „У васељени нема случајности ни анархије”. Маларме је пак шапутао негде из таме да “обртање коцке никада неће поништити случај”. Јан Кот и Дерида су преиначавали: „Случај никада неће поништити обртање коцке”. Запазимо коначно, у борхесовском тону: Борхес је умро, а да није знао да је написао једну причу (ако искључимо доиста невероватну могућност да је знао за сукоб између Храпченка и Стаљина) само стога да би се један призор, са свим својим мајестетичним крхотинама, поновио. Запазимо даље ово благо и запрепашћујуће суштинско римовање неких имена, ствари и идеја: Цезар и непознати гаучо; Храпченко и мулат Риварола, звани Црни; на крају, Борхес и онај који пише ове редове, чија је реч ту да буде сведок и учесник сневања и преплитања. Запазимо: границе на којима дише и опстајава општи морал, пламени звуци из шарених глава са крестама, фарсични драмолет смрти, аура животних каприса. Овим се ништа не доказује, нити се то жели, али је на неки начин убедљиво. Овим позивајућим, каткад меланхоличним, каткад руменим свођењем, уводи нас нека рука која руководи свим могућим и немогућим световима у стање блаженог творећег сањарења, стварања, придодавања. Почели смо, и завршимо Борхесом. Снева, у песми под називом „Бусола”: Све ствари око нас само су ријечи / Језика у ком дању и ноћу Нетко или Нешто / Пише оно бескрајно шкрабање невјешто / Што га повијешћу свијета зову…

Сузана Мијић

(Др Видосава Стојанчевић: Етно-историјски процеси у источној Србији у 19. веку, Историјски архив, Неготин 2003.)

Књигом Етно-историјски процеси и источној Србији у 19. веку чији је издавач Историјски архив у Неготину, обухваћено је десет радова др Видосаве Стојанчевић, публикованих у часописима и зборницима у периоду од 1964. до 1988. године.1 Озбиљан издавачки подухват, решен веома успешно, с обзиром на то да се радови тематски и хронолошки надовезују и употпуњују.
Др Видосава Стојанчевић (1924–1998) рођена је у Аранђеловцу. Као прва жена етнолог докторирала је 1964. године. Своју научну каријеру започела је у Етнографском институту САНУ 1950. године, где је у звању научног саветника пензионисана 1989. године. Области њеног проучавања су биле изузетно широке, тако да је објавила шест књига посебних издања, била сарадник бројних часописа и зборника радова у Београду и унутрашњости Србије и учествовала у раду многих научних скупова и симпозијума у земљи и иностранству.
Књига Етно-историјски процеси и источној Србији у 19. веку започиње освртом аутора на етнографску и историографску грађу коју је сакупио и записао Вук Караџић, будући да је као писар, цариник и судија у једном периоду српског устанка (1811–1813) боравио у Неготину, Кладову и Брзој Паланци. Из тог периода датира и велико пријатељство Вука Караџића и Хајдук-Вељка Петровића, које је иницирало настанак Житија Ајдук Вељка Петровића, штампаног 1826. године и које се сматра једном од најбољих биографија тог периода значајног за нашу националну историју. Видосава Стојанчевић истиче изузетан допринос Вукове грађе за упознавање културно-историјских и економско-социјалних прилика у источној Србији, с обзиром на то да је у својим записима оставио податке о привредним приликама, врстама занимања, тешком економском експлоатисању становништва Тимочке крајине под Турцима, народном животу, обичајима и обрадио већи број примера за географску номенклатуру и географију источне Србије, као и попис нахија и села. Видосава Стојанчевић сасвим исправно закључује да је Вук Караџић обогатио ризницу наше народне и културне историје.
Наредни рад у овој књизи носи наслов „Дубочке ’русаље’ или ‘падалице’ као предмет комплексних научних студија” и у њему аутор даје преглед појединих тумачења везаних за архаичан обичај дубочких русаља, појаве истраживане на мултидисциплинарном нивоу у оквиру компаративне историје, религије, лингвистике, медицине, етно-кореографије и фолклора. У данашњем развоју наука, све је виднија интеграција више научних дисциплина и међунаучна сарадња, а Видосава Стојанчевић иде корак испред, користећи не само резултате и методе друштвених, већ и природних наука у решавању својих задатака. У поменутом раду, служећи се компаративном научном анализом, бар донекле расветљава овај прастари обичај чије је основно обележје колективна екстаза, појаву која није у потпуности добила адекватно објашњење до данашњих дана.
Следећа три рада се односе на бурне историјске догађаје из 19. века и њихов утицај на етно-генетске процесе, миграциона кретања, демографску и социјално-економску структуру. Као догађај од великог, не само национално-историјског, већ и културног, друштвеног и економског значаја, аутор истиче Прокламацију од 29. маја 1833. године, којом је кнез Милош објавио народу портину одлуку о присаједињавању „отргнутих предела” Србији, а у новембру исте године, султан Махмуд II је потврдио ову одлуку новим хатишерифом. Присаједињење је вршено у етапама, тако да је српска управа уведена најпре у Јадру и Рађевини, делу Старог Влаха и Новопазарске нахије, затим у Крушевачкој и Ражањско-параћинској нахији са Алексинцем, а у пролеће 1833. ослобођени су Крајина са Кључем, Тимочка крајина, Сврљиг и сокобањски крај. Видосава Стојанчевић уочава да наведени део источне Србије по припајању постаје својеврсно транзитно подручје за досељавање и пребегавање из Влашке (главна влашка метанастазичка струја долазила је из округа Турн Северина и Крајове, као и из источнобанатских крајева), Бугарске (околина Видина, Лом Паланке и Загорја), а као трећу миграциону струју, мада не тако масовну, издваја ону која се кратала из Понишавља. Аутор упознаје читаоце са податком да су, после 1833. године, влашки досељеници у источној Србији уживали сва права грађана Србије, а да су као дошљаци били ослобођени пореза и кулука на период од две до три године, уз посебно право на крчење земље. Проучавајући опште карактеристике асимилације, аутор уочава и акултурационе процесе које су наведена метанастазичка кретања изазвала. Велики допринос етнологији као науци о народу, пружа својим покушајем да објасни сложене етничке структуре источне Србије, издвајајући стариначки српски слој, косовску и моравско-вардарску струју досељеника у 17. веку, стариначки влашки слој и досељено влашко становништво у периоду од 17. до 19. века. Из обиља података издвојићемо оне који се односе на борску околину, односно списак села са бројем кућа која су 1833. године припадала капетанији вражогрначкој, нахији црноречкој: Кривељ – 137 кућа, Шарбановац – 100 кућа, док је село Лука припадало капетанији крајинској и било настањено млађим влашким досељеницима. Ради поређења, изнећемо податак да је Зајечар до 1839. године био село са 152 куће.
Видосава Стојанчевић је посветила посебну пажњу последицама српско-турских ратова 1876, 1877 и 1878. године, који су, поред пустошења и расељавања тимочких насеља, у економском погледу веома уназадила становништво Тимочке крајине. Уочавајући раслојавање традиционалне друштвене структуре сеоског живота последњих деценија 19. века, аутор запажа да је раслојавање најпре захватило традиционалне норме народне материјалне културе, затим облике сеоског економског и друштвеног живота, док су се најспорије трансформисали сеоски и породични ритуали и обичаји. Последњих деценија 19. века започет је процес културног и економског изједначавања Тимочке крајине са осталим развијенијим деловима Србије.
Посебно подручје истраживања Видосаве Стојанчевић је ђердапска област са залеђем у 19. веку. У оквиру ових проучавања посебно су обрађена два насеља – стари Пореч, односно Доњи Милановац и Петрово Село. Аутор даје обиље података о животу становништва на острву Пореч, о разлозима пресељења и формирања нове варошице на копну под именом Доњи Милановац, и то кроз преписку капетана Стефана Стефановића Генке и кнеза Милоша. Користећи Арачки тефтер Пореча и Поречке Реке из 1828. године, аутор реконструише поделу варошице на острву и обрашњава социјалну и економску структуру Пореча.
Видосава Стојанчевић користи архивске изворе, али и богату литературу у проучавању још једног насеља, формираног средином 19. века Петровог Села, разјашњавајући миграционе, етничке и културне процесе у првој фази настањивања, од 1850. до 1880. године. Петрово Село, које се налази у долини реке Косовице на Мирочу, формирано је досељавањем црногорских породица пореклом са територије Катунске и Ријечке нахије, црмничких племена и малобројних херцеговачких породица у периоду од 1845. до 1855. године (различите су претпоставке о години насељавања). Та досељавања су била организована делом од стране власти, али је било и самовољних, а као разлог се наводи глад која је 1847. године настала у Црној Гори. Упоредо са овим миграционим процесом, текао је и процес настањивања српског и влашког становништва из околних села.
Користећи податке Пописне књиге становништва округа крајинског, среза кључког, општине петровоселске 1884. године, аутор анализира сложену етничку структуру и етничке процесе. Међуетничке односе карактеришу, процеси асимилације и симбиозе српског и влашког слоја и изолованост досељеника из Црне Горе, због ендогамних брачних веза, чиме је успорен процес асимилације и стапања са околним становништвом.
Видосава Стојанчевић је, такође, дала и прилог проучавању традиционалних транспортних средстава карактеристичних за ђердапско подручје у 19. веку, што је утицало на професионално опредељење становника овог краја, као и на појаву карактеристичних заната.
Значајан допринос у проучавању здравствене културе, у овом случају везане за рударство, дала је у раду „Лекари странци као оснивачи здравствене службе у рударском насељу Мајданпек 1849–1856. године”.
Као што се из овог краћег приказа може видети, књига Етно-историјски процеси у источној Србији у 19. веку др Видосаве Стојанчевић обухвата период пресудан за формирање савремене српске државе. Текстови писани разумљивим стилом, прихватљивим широком кругу читалаца, а ипак засновани на научним принципима, упознају нас са културно-историјском стварношћу територијално и хронолошки јасно дефинисаном. Опредељујући се за истраживања на компаративној основи, Видосава Стојанчевић износи преглед етнолошке грађе, историографских и аутентичних архивских докумената, чиме даје велики допринос за упознавање културно-историјског наслеђа источне Србије током 19. века.
Напомене:
1. Библиографија радова Видосаве Николић-Стојанчевић је дата у Гласнику Етнографског института САНУ, књ. XLVII, Београд 1998, стр. 43–54 и у Лесковачком зборнику, књ. XXXIX, 1999, стр. 301–314.

Виолета Станковић
Простор је кључни елемент Кафкине слике света, у коме се у виду просторних одредница и односа исказују, чешће него другим средствима, метафизичке и егзистенцијалне визије.
Фрагментарност је једно од основних својстава простора код Кафке: свака просторија, сваки део простора представља свет за себе, има своја правила, тако да је међу њима немогуће успоставити континуитет. У својој соби јунак „Пресуде” је успешан и самопоуздан младић забринут за судбину свога пријатеља, али у очевој он постаје недостојан кривац и издајица, Каин. Фрагментарност (или сегментираност1) одражавају се и у структури самог дела, али и у концепцији света, како у структури власти чији се привид кохерентности разбија чим јој се јунак приближи, тако и у структури лика, његове перцепције и његовог мишљења који никада не досежу до синтетичке и целовите визије света.
Алогичност поретка са којим јунак треба да се суочи често је симболизована дисфункционалношћу појединих просторија: гимнастичка сала као стан (Замак), таван као судница (Процес), свињац као коњушница („Сеоски лекар”) итд. Рашлањеност на фрагменте најуочљивија је у Кафкиним романима, где се број просторија/светова умножава и простор постаје бескрајно дељив. Из такве слике проистиче и чињеница да прелазак преко прага једне просторије (чак и кад се праг не спомиње) значи да човек одједном постаје неко други и да ће бити просуђиван из једног новог система вредности и правила.2 Сваки прелазак преко прага је једна криза и суочавање са новим поретком, што указује на суштинску нестабилност и разједињеност Кафкиног света. Варијанта овог мотива је позната парабола из Процеса у којој је напротив реч о немогућности да се пређе праг Закона. Сељак из параболе као и сам Јозеф К. истовремено желе слободу и везивање, тако да нити се удаљују од прага Закона нити преко њега прелазе. Несрећни или немогући прелази преко прага (собе – „Преображај” или Замак, где К. не сме да уђе код Клама и може само да вири кроз рупу у вратима, кавеза – „Уметник у гладовању”) показују такође и очајничку потребу човека да продре ван простора сопствене, затворене егзистенције, иако је код Кафке исто тако честа и исто тако опсесивна супротна тенденција ка изолацији. (Њени су симболи јазбина са својим лавиринтским улазом, Кинески зид, итд. ) Сваки је простор мање или више херметичан, његова логика недоступна оном ко у њега улази до те мере да се често и не зна шта је споља, а шта унутра и да ли је потребан улаз или излаз. Тако, нпр. Јозеф К. не успева да схвати да ли треба да се извуче из процеса пре него што он узме маха или да још дубље продре у њега да би дошао до ослобођења. (Тек касније он сазнаје да је потпуно ослобођење немогуће тј. да излаз из процеса или улазак у Закон и његову суштину не постоји.) Из тог разлога простор постаје и симбол немогућности комуникације, крајњег неразумевања између сфера које неће да знају једна за другу. То се испољава како у односу појединца и гомиле („Уметник у гладовању”), тако и између појединца и ауторитета, што је много чешће.
Дакле, са једне стране је простор обичног човека – загушљив, мрачан, пренатрпан ситницама или скроз огољен, а са друге – простор ауторитета: савести, оца, судије, цара, Бога. Овај последњи се никада не појављује експлицитно, али се мора имати у виду као крајња инстанца ауторитета. То не имплицира искључиво пристајање уз теолошке интерпретације Кафкиног дела, јер је Кафкина парабола увек таква да истовремено захвата у више аспеката људске егзистенције и представља симболичан приказ човековог односа према себи, друштву, држави и Богу. Начин на који се та два простора односе указује на трагичан парадокс човекове ситуације. У човеку постоји потреба за редом и ауторитетом који га превазилази својим моћи, знањем, способношћу, али постоји и истовремена одбојност према том истом ауторитету, уз који нужно иде и обезличавајући и ограничавајући закон, а често и неправда и терор. Да би било правде потребно је разумевање, а њега онемогућава како одсуство једнакости, која је између човека и ауторитета немогућа, тако и немогућност човека да изађе из самог себе и саживи се са другим. Ове две немогућности доживљавају се као расцепљеност човека између супротстављених тежњи које се не могу избалансирати. С једне стране је само привидна слобода изолованог појединца (уп. „Јазбина”: тиранија хипохондричне опсесије самоћом и безбедношћу), а са друге – бесмисао зависности од недостижног, ћудљивог ауторитета чија је логика из перспективе човека алогична и сурова. Бесмисленост односа са ауторитетом који или ћути или се испољава кроз своје деградиране видове, у лику људи који су најчешће травестија сопствених функција, осећа како онај ко покушава да се том поретку одупре (Процес), тако и онај ко покушава да му се прилагоди (Замак). Једна од метафора те немогућности комуницирања јесте и својеврсна примена Зеноновог парадокса, присутна на више места код Кафке. У „На изградњи кинеског зида” се каже да царева порука никад не би могла да стигне до примаоца јер његов гласник никада не би могао да превали пут до њега, јер у слици тог пута коју даје приповедач долази до виртуелног продужавања пута у бескрај и до перманентног умножавања препрека. Слично је и у Замку где се испоставља да пут који би до замка требало да води одједном постаје бескрајно кривудав и бесциљан. Кратка прича „Најближе село” у ствари је исказ којим се инсистира на немогућности савладавања простора, која свако кретање чини узалудним и бесмисленим. Због тога Кафкини ликови нису у стању да одреде границу између „близу” и „далеко”. То се нарочито испољава у Замку, али је и пример из „Преображаја” јако занимљив: док је као човек гледао кроз прозор, Самса је сматрао да су болница и друге зграде сувише близу и да му заклањају поглед; као буба, он гледајући кроз прозор види само пустињу и једва да у даљини нешто назире – из нове перспективе њему је све обично-људско даље, али је парадоксално његово виђење сада ближе правој слици људске егзистенције. Колико је далеко Кафка отишао у приказу отуђености може се видети нпр. из поређења ове сцене са прозором и Малармеове чувене песме „Прозори”.3 У оба случаја поглед кроз стакло прозора је поглед на жуђено –код Малармеа реч је о Идеалу симболизованом Азуром, а код Кафке о људскости и вези са другим људима – које је наизглед надохват руке, а ипак остаје недостижно и недодирљиво. Међутим, Малармеовом лирском субјекту дато је бар да види одсјаје Бескраја и да наслути његово неодређено постојање, макар га у томе стално спречавао смрад овоземаљске Звери, док је код Кафке чак и таква слутња онемогућена.4
Кафкин приказ кретања и деформације, експанзивности простора чини одсуство циља, његову несагледивост нужном у људком животу. Све што Кафкини ликови чине изгледа као усмерено, али путеви и средства доласка до циља толико се умножавају да сам циљ све више измиче или сасвим ишчезава. Романтичари су своје далеке идеале поседовали макар кроз сопствену, свеобухватну чежњу; код Кафке чак и чежња, када се јави, постаје дезорјентисана. (Шта К. заиста жели од управе Замка нпр.)
Већ у оно доба су вратнице Индије биле недостижне, али краљевски мач је показивао у ком правцу леже. Данас су вратнице пренете сасвим другде, даље и више; нико не показује правац; многи држе мачеве, али само зато да би њима витлали, и поглед који би хтео да крене за њима постаје пометен.
„Нови адвокат”
Дакле, кретање код Кафке никада није просторна прогресија, већ само кружење, лутање, застрањивање. Отуда су у његовим делима тако чести дуги ходници, који никада не воде тамо где се очекује да ће да одведу. Они симболизују стање сталнога одлагања (одлуке, остваривања циља, задовољење жеље) које карактерише како Кафкине ликове, тако и композицију његових романа и дужих приповетки, као што су „Јазбина”, „Истраживања једног пса”. Психолошки еквиваленат дезоријентације у простору је дезоријентација у сопственим мислима и осећањима, осећај изгубљености и бесмисла, а бескрајног продужавања путева који не могу да одведу до циља – оне маније тумачења тако карактеристичне за Кафкине јунаке, нарочито у романима. Прљаве, загушљиве, уске просторије, без прозора или са прозорима који се не могу отворити симболи су стешњене свести, затворене у саму себе, своје недоумице и парадоксе, мрака незнања и нејасног, неутврђеног положаја. (Психолошка симболика простора је још један доказ немогућности разликовања између спољашњег и унутрашњег. Кафкини ликови нису у стању да своје пројекције разликују од света у који себе пројектују, али ни обрнуто: честа је појава изједначавања сопственог бића са случајним спољашњим одређењима, као што је професија, или епизода из „Преображаја” када Самса мисли да се одриче своје људскости ако дозволи да његове ствари буду изнете из његове собе.5) Слика простора обично је праћена доживљајем других, чулних квалитета, тако да се успостављају тематско-симболичне опозиције, као што су топло–хладно, светло–мрачно, суво–влажно, тишина–бука итд, којима одговарају опозиције моје–туђе, пријатељско–непријатељско, сигурно–претеће итд. Дакле, Кафкиним светом доминира очулотворавање, пре свега визуализовање садржаја свести, тако да се сопствена свест перцепира као део спољашње реалности и спољашњег искуства6, што је, наравно, даље развијање претпоставки експресионизма, коме је Кафкино дело блиско.
Многим Кафкиним сликама може се лако пронаћи порекло у разним фигуративним изразима и метафорама. Међутим, код њега оне више нису метафоре јер проистичу из модерног схватања језика, у књижевности први пут сасвим очигледног у симболизму, којим се истиче самодовољност језика који се више не доводи у директну зависност од емпиријске стварности. Не ствара се више путем језика, већ у језику самом због чега се категорија емпиријске егзистенције више не третира као чвршће онтолошки утемељена од вербалне.
Симболична екстериоризација духовних садржаја и психолошких карактеристика у књижевности је већ позната, и пре експресионизма, где је нарочито присутна. Овај вид екстериоризације јасно се разликује од оног романтичарског типа, где је углавном реч о аналогији духовног живота и природе, јер овде преовлађује урбано и артифицијелно. Тако је нпр. Балзак врло често успостављао метонимијски однос између простора и његовог власника (најпознатији пример је однос госпође Воке према њеном пансиону, где се и експлицира њихов међусобан утицај, као и чињеница да се они међусобно објашњавају). Међутим, код Кафке јунаци не поседују: или су подстанари или живе у кућама својих очева (редак изузетак је „Јазбина”), тако да код њега није реч о присности коју човек успоставља са својим сталним амбијентом, у који себе „уписује”. Друго, код Кафке се симболика простора не тиче само стана, већ се простире на читав свет кроз који јунак пролази. Треће, с обзиром да Кафка, за разлику од Балзака, не гради јасан и издиференциран психолошки лик јунака, који увек остаје на граници апстракције (што је елеменат карактеристичан за параболу, моралитет и друге алегоријске врсте), симболика простора код њега стиче универзалније, антрополошко и метафизичко значење.
Ближи Кафки у свом третману простора је Достојевки. Собе у Злочину и казни исто су тако тесне, пренатрпане, влажне, прљаве и загушљиве. Разни ликови, укључујући и самог Раскољникова његову собу виде као сандук, ковчег, кајату и сл., што је колико реалистички детаљ у приказу његове беде, толико и симбол његовог осећаја стешњености и недовољности живота какав води. Врелина и загушљивост Петрограда, по коме Раскољников лута, обилази и често се губи, због којих му се привиђају хладовите и свеже оазе Египта, представљају његово сложено осећање нужности да се злочин изврши и истовремено кривице због које жели да побегне и од самог себе, притисак контраверзних питања и унутрашњих конфликата. Отворена врата кухиње у Раскољниковој и другим кућама показују потребу њихових скучених, маргинализованих власника за експанзијом, за више простора и у социјалном и у егзистенцијалном смислу. Несиметричан, рогобатан изглед Соњине празне собе такође је симболичан за њен положај и њено стање, итд. Међутим, просторна симболика је код Достојевског пре свега један у низу елемената којима се он служи да што дубље продре у психологију својих ликова; слика простора је код њега подређена лику, док је код Кафке нагласак на ситуацији у којој и простор дешавања и присутни ликови имају подједнаку улогу. Старобински7 примећује како се и у Злочину и казни и у Процесу окривљени пењу уским степеницама најамних кућа како би дошли до иследника, тј. судије. Међутим, ако су код Достојевског прљаве, смрдљиве и уске степенице знак тегобног и мучног пута којим се до правде мора ићи, а успињање – нужности духовног уздизања над „подземљем” греха и кривице, уплетености у неразмрсив сплет самооптужби и самооправдања, код Кафке то није случај. Старобински изгледа да не уочава пародијски елеменат и ефекат превареног очекивања који мотив узлажења код Кафке имплицира. У романтичарској слици света успон има позитивну конотацију, јер значи пут просветљења. Један од познатијих примера свакако су Стендалови романтички настројени јунаци, који на узвишењима и кулама доживљавају тренутке слободе, самоспознаје и помирења, па чак и ако је реч о тамници на врху куле. Код Кафке је успон или трајно онемогућен, као у случају Замка, или је, ако до њега дође као у наведеном примеру из Процеса, пут до нових препрека. Док Јозеф К. проналази низ службених просторија на тавану једне куће, К. са друге стране сазнаје да службеници Замка одседају у собама које су такорећи у подруму гостионице: између оног што је доле и оног што је горе, код Кафке нема квалитативних разлика. Бити на висини није знак нечијег достојанства и не значи осећање слободе, што показује случај играча на трапезу из приповетке „Први бол”, кога мучи проблем недовољности и незадовољства, упркос висини.
Однос лево–десно, као и однос горе–доле, значајан је у Кафкиној концепцији света. Позната је сцена из Процеса када Јозеф стиже у просторију намењену суђењу. Он уочава две групе људи: они с лева су малобројнији, али дисциплинованији и тиши, они с десна су бучна гомила у нереду. Овде је сасвим јасна алузија и инверзија на Страшни суд. Међутим, у једном тренутку групе се измешају и Јозеф примећује да сви носе исте значке: разлика између невиних и кривих, између одабраних и проклетих укинута је, али је и сам појам невиности/кривице још једном доведен у питање у светлости карактера описаног судије, неспознатљивости виших инстанци и критеријума одабира и пресуде. Наведени пример још једном показује суштински парадокс Кафкинога света: институције и друга наводна средства организације нису заиста средства успостављања стварнога реда, већ празне форме, површински одраз хаоса без поретка и ослонца.
Напомене:
1. Овај израз употребљавају Делез и Гатари у делу Кафка
2. Праг је једна од Бахтинових врста хронотопа. (Бахтин, О роману, Нолит, Београд 1989).
Овај хронотоп он пре свега налази у делима Достојевског и дефинише га као концепцију времена у којој одлучујућу улогу имају кризни тренуци, тренуци прелома и преображаја који искачу из нормалног тока биографског времена и могу се неодређено протегнути. Међутим, ова се дефиниција на Кафку не може применити. Прелазак преко прага код њега показује да у концепцији времена влада иста она расцепканост као и у концепцији простора; време се распада на низ сукцесивних тренутака без континуитета. Код Кафке праг не може бити место прелома, јер време код њега не подразумева квалитативну прогресију, оно је неделатно. То је најуочљивије у романима: јунаци прелазе преко многих прагова, упознају много људи, прикупљају мноштво информација, али све то као да нема никаквог утицаја и претходно искуство ниуколико не одређује њихове даље поступке и реакције; заблуде и осујећења понављају се из епизоде у епизоду. Прогресија код Кафке може бити само предмет пародије („Извештај за једну академију”).
3. Мислим, пре свега, на следећу строфу:
Je fuis et je m’accrroche a toutes les croisees
D’ou l’on tourne l’epaule a la vie et, beni,
Dans leur verre, lave d’eternelles rosees,
Que dore le matin chaste de l’Infini
Бежим и качим се по окнима витим
окрећућ животу леђа и, сред сјаја,
у стаклу им, спратом росама вечитим,
које златичасно свитање Бескраја
(превод Коље Мићевића)
4. Паралела са Малармеом утолико је оправданија што је једно од основних својстава његове поетике идеја празне трансценденције (уп. Хуго Фридрих Структура модерне лирике, Стварност, Загреб, без године издања), како се често дефинише и основно својство Кафкине слике света.
5. Превласт облика над суштином, инертности материје над духом, испражњена форма која постојању укида покретљивост и променљивост живота јесу, по Бергсону. нека од средстава комике. Разлог због кога наглашено присуство оваквих и сличних појава код Кафке углавном није комично лежи у начину приповедања. „Приљубљеност” приповедача уз лик који се са тим формализованим светом суочава, као и ефекат шока који код читаоца изазива сталну узнемиреност спречавају равнодушност, чисто интелектуалан став, који је, опет по Бергсону, неопходан услов комике.
6. „Епски простор је тамница свести Кафкиних ликова, тако да је на површини њихове перцепције и њихове моћи рационализације видљива само спољна, просторно изражена и симболизована опредмећеност њихове беспомоћности и несналажљивости” (Слободан Грубачић, „Стваралачке претпоставке Кафкиног романа”, у: Дело, 11–12 (1983), стр. 230.
7. Жан Старобински, „Кафка и Достојевски”, у: Дело, 11–12 (1983), стр. 219–220.

Сузана Мијић

Једна од континуираних делатности Музеја рударства и металургије у Бору је везана за истраживање духовне и материјалне културе, као и за остваривање практичних циљева музејског рада: прикупљања предмета народног стваралаштва, њиховог чувања, стручне обраде и, на жалост, у много мањој мери излагања и публиковања. Разлог за то треба тражити у недостатку изложбеног простора, тако да је на сталним поставкама у музеју и конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи заступљено око петнаест процената целокупног фонда етнолошке збирке. Овај проблем превазилази се повременим мањим тематским изложбама које представљају јавности поједине сегменте наше традиционалне културе.
Етнолошка збирка је формирана 28. марта 1962. године. То је датум када је инвентарисан први предмет – зубун „дарамче” – откупљен у Звездану, али је, вероватно, прикупљање предмета започето раније, без стручне музеолошке обраде и инвентарисања музејских предмета.
У протеклим деценијама, етнолошки фонд је увећан за око две хиљаде предмета класификованих у збирке: народна ношња, текстил, покућство, народни музички инструменти, култни предмети, ликовна збирка, накит, рударска опрема и алати.
Систематска допуна фондова збирки врши се откупом предмета преко Комисије за откуп у музеју, као и поклонима, те откупима и поклонима приликом теренских истраживања.
Датирање предмета из збирке обухвата време настанка или период употребе, којим се они везују за 19. и 20. века. Не сме се занемарити чињеница да је већина ових предмета резултат континуиране заступљености идентичних облика, са истом или промењеном функцијом, кроз дуги низ векова.
Територијално, материјал је највећим делом везан за локалну средину, односно североисточни део Србије, док је заступљеност из осталих етно-географских области спорадична, изузимајући збирку оријенталног покућства и оружја, изложену у конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи и на сталној изложбеној поставци у музеју, која је набављена откупом на Косову и у казанџијским радњама на Баш-чаршији у Сарајеву, 1970. године.
Година које је на измаку, била је изузетно благородна – етнолошки фонд је увећан за преко сто предмета захваљујући дародавцима као и откупима којима су збирке систематски попуњаване. Предмети узети из свог природног окружења, лишени свакодневне функције, пролазе кроз период адаптације, проучавања, мерења, конзервације, али сваки понаособ представља део наше културне баштине, чувајући заборављене и полузаборављене приче минулих времена.
Каталог и литература
1. Либаде, инв. бр. Е/1199,
крај 19. века
Женски кратак хаљетак, од црног атласа, ношен у свечаним приликама. Рукави су изразито широки, дуги и просечени, по ивицама и на прорезима украшени нашивеном позамантеријском златном траком. Отворен целом дужином, предњи делови су прави, само у доњем делу полукружни. На леђима су два прореза украшена златним позамантеријским тракама, којима су рубови целих либада прошивени, али су накнадно ушивене шљокице и изнад прореза украс у виду крстића. Леђа и рукави су постављени белим платном (које је од стајања пожутело), док су предњи делови постављени црвеним платном (које је избледело у розе). Са унутрашње стране левог предњег дела је џеп од црног атласа са белом пругом.
Димензије: дужина 39 cm
дужина рукава 55 cm
ширина рукава 30 cm
У литератури има доста података о овом репрезентативном делу српске грађанске ношње. Поједини наши аутори сматрају да је либаде оријентални одевни предмет, наставак фермана, хаљетка из турске грађанске ношње, а по другима, његово порекло треба тражити у грчкој ношњи. Међутим, бројни извори нас упућују на то да се под европским утицајима на оријенталне елементе формирала српска грађанска ношња, по многим својим детаљима специфична и јединствена.1 Период формирања нове српске државе, пратило је и формирање српске грађанске ношње, о чему сведоче портрети Павела Ђурковића и Урoша Предића, као и бројних сликара који су по наруџбини портретисали виђеније људе и чланове њихових породица у ослобођеној Србији. Педесетих година 19. века либаде постаје неизоставан део грађанске ношње, који се облачио у свечаним приликама – на баловима, свадбама, славама, за позирање сликарима и фотографима. Последњих деценија 19. века, либаде из градске ношње прелази у сеоску, народну, прво венчану, а онда и празничну, али је и тада било доступно само женама имућнијих људи. Богате жене су имале два до три либадета различитих боја – младе жене и девојке су носиле бело или пастелно плаво, док су старије жене носиле углавном либаде црне, тамноцрвене, љубичасте и смеђе боје. У хладним данима преко либадета је облачена бунда или џубе, хаљетак сличан либадету, са широком крзненом крагном која се спуштала до половине пешева.2
Либаде се доста дуго одржало у српској грађанској ношњи која је, у периоду после вишевековног ропства, постала симбол слободе и националног идентитета.
2. Фес. инв. бр. Е/1200,
крај 19. века
Женски, врло плитки, фес од црвене чоје са пришивеном кићанком од црне свилене, неупредене нити. Носиле су их девојке стасале за удају и жене као део српске грађанске ношње. Зајечарски трговци су их набављали у Солуну.
Димензије: пречник 16 cm
дубина 3 cm
Као основни део женске грађанске ношње 19. века, у периоду формирања нове српске државе, фес указује на оријентално, турско порекло појединих њених елемената. Девојке, стасале за удају, носиле су фес, око кога су обавијале плетенице, док су жене обавијале фес уским повезом сачињеним од тамније мараме. Фес је украшаван и накитом, који се средином 19. века увози са запада: прстеном за фес, који је имао главу у облику круне и брошем „граном”, који је преузет из француског накита 60-их година 19. века. Прстен и брош су украшавали бареш – једнобојну или дезенирану мараму или црну сомотску траку која је обмотавана око феса и на потиљку причвршћивана иглама.3
Из 1827. године сачуван је портрет Томаније Обреновић, жене Јеврема Обреновића, рад Павела Ђурковића, на коме је она са фесом на глави. Портрет је од великог значаја за датовање елемената српске грађанске ношње.
3. Сукња, крецан, инв. бр. Е/1187, 40-е године 19. века
Сукња од црне вуне, која је бојена у кори од јове и јасена са додатком галице. После бојења, вуна се тка на разбоју, а затим носи код жене која се бави фалтањем. Направљена је од једне поле, у појасу ситно набрана и несашивена, везује се узицама са предње стране, које су провучене читавом дужином горњег дела сукње. Крецани су ношени у свечаним приликама преко кошуље или сукње (поље), а преко њих је ношена предња прегача, престилка или кецеља. Биле су део влашке унгуреанске ношње девојчица, девојака и жена.
Димензије: дужина 49,5 cm
ширина 4 m
Назив ове сукње потиче од речи „крецура” – набор, или „анкрециг” – набран, што би значило набрана сукња. Ова сукња је веома слична окољачи, сукњи ношеној у Санџаку и Босни, с тим што су у поменутим крајевима то сукње беле боје са узаним украсом при дну.4
Током теренских истраживања села Луке забележено је казивање по коме су жене које су се бавиле израдом крецана, односно фалтањем, имале изузетно дуге нокте којима су извлачиле линије по тканини и на тај начин је фалтале. Оне су своје услуге наплаћивале, па је један метар коштао једну банку.
4. Копче, пафте, инв. бр. Е/1198, 19. век
Месингане, округле пафте, састављене од две кружне плоче, спојене кукицом коју прекрива мања средња плочица (лемљењем спојена за једну од крилних плоча), са чије унутрашње стране је додатак који служи за копчање.
Украшене су стилизованом флоралном орнаментиком, рађеном техником искуцавања. Носиле су их девојке и жене преко тканог појаса.
Димензије: дужина 19 cm
У 19. веку копче постају обавезан део народне ношње, а њихово порекло треба тражити у средњовековним појасевима са копчама, пафтама, које су биле луксузне израде и малих димензија. У 16. веку нису више тако скупоцене и долази до одвајања појаса од копчи које све више добијају украсну функцију, док у 17. веку доминирају пафте великих димензија.
По облику, пафте се могу поделити на: барем пафте, кружне пафте, певац, пиротске и ћемер-копче. Пафте су најчешће декорисане вегетабилним и геометријским орнаментима, а нешто ређе зооморфним. На кружним копчама се као веома чест орнамент јавља шестокрака звезда (Соломоново слово), која, према народним веровањима, има апотропејску функцију. Пафте из наше збирке су, по свему судећи, јањевски пар. Њих су јањевске „прстенџије” лиле у великом броју, тако да су продаване на вашарима и стизале као веома јефтин накит до удаљених села.5
5. Колевка, љаган, средина 20. века
Колевка, израђена од брезовог дрвета, заобљених крајева, са дугим и узаним, заобљеним крајевима. Са спољашње стране је ојачана трима тракама од коре, симетрично распоређеним при дну, у средини и на самој ивици. Дно има четири кружне перфорације, а на ободу вунене врпце тамно црвене боје. Предмет је коришћен за смештај одојчади.
У кући се обично налазила крај кревета мајке, постављена на столици или неком другом комаду намештаја, а коришћена је и изван домаћинства, приликом чувања стоке или обављања ратарских послова, када су жене везивале укрштене врпце преко груди, а колевку носиле на леђима. Једну колевку користила су сва деца из домаћинства. Колевка из наше збирке је поклон породице Крстић из Бучја, где смо и забележили предање по коме „влашко становништво користи колевке, за разлику од српског, код кога су у употреби биле ткане љуљке, па су зато Власи на регрутацији прави, док су Срби погрбљени”. Ову колевку је израдио мошу Тика, мајстор из Кривеља.
Димензије: дужина 69,5 cm
ширина 24 cm
дубина 13,5 cm
6. Прстен, столоват, инв. број Е/1183, 17-19. век
Прстен, састављен од шест делова спојених лемљењем. Карика прстена има наглашене ивице, унутар којих је ливењем изведен украс у облику плетенице. Са стране се налазе две розете украшене шестокраком звездом. На глави прстена се налази крст урађен имитацијом гранулације, а у пољима које граде кракови крста и у центру се налази по једна купица. Прстен је од бакра.
Димензије: ширина карике 6 mm
пречник глеве: 2,5 cm
Столовато прстење се територијално везује за источни део Балканског полуострва, тако да их и бугарски аутори сматрају типичним бугарским прстењем које води порекло од старијих словенских облика.6
Велика заступљеност овог прстења у музејским збиркама и приватном поседу говори о многобројним радионицама у којима се израђивани. Столовато прстење се јавља у 16. веку, свој успон доживљава у 17. и 18. веку, нарочито у градским срединама, док у 19. веку постаје накит који се носи у сеоским срединама, и то као свечано, свадбено прстење. До трансформације функције, која не укључује облик, долази почетком 20. века, када столовато прстење добија своју примену у обредној пракси, на пример за шарање обредних хлебова који се користе у свадбеном ритуалу или за украшавање повојнице.7
Врло је интересантан и мотив крста који се јавља као симбол хришћанства, али и као моћан апотропејон за заштиту од злих демона. Пре појаве хришћанства, крст је био познат као симбол плодности и обнављања живота, јер мотив преплитања симболизује сексуални акт и плодност.
7. Пастирска труба, рикало, бушим, инв. бр. Е/1181
Сигнални инструмент, великих димензија, направљен од липове коре и целом дужином обавијен ликом. Функција овог предмета је у прошлости била везана за почетак бачијања, као и за Ђурђевдан, велики празник сточара. Данас се најчешће користи у наступима КУД „Лука”. Карактеристичан је за село Луку, док га уосталим селима око Бора нема. Подручје распрострањености се шири према Мирочу и Дели Јовану, као и Црноречју.
Димензије: дужина 240 cm
Порекло пастирске трубе треба тражити у дувачким инструментима палеобалканских племена (Трачана), који су их, као чобани, несумњиво користили. На то упућује и податак да су Словени, одн. Срби, тек по доласку на Балкан, тј. по насељавању североисточне Србије, преузели пастирску трубу са њеном сигналном функцијом од Флаха. Преузели су инструмент, али не и назив – бушим (изговара се са меким „ш“), јер се у српским селима, у области Црне реке, овај инструмент назива рикало. Ово је још један од примера интегративних процеса словенског и старијег балканског становништва, који су условили размену, прихватање и чување разнородних културних традиција.
Извођење сигнала на пастирској труби има пре импровизациону него чврсту музичку форму, а завршни тон се свира декрешендо, што се може сматрати украшавањем извођачке праксе.8
8. Акварел Струнга, Братислав Петровић, инв. бр. Е/1167
Поред велике уметничке вредности изражене фасцинантним колоризмом, акварел Струнга се одликује и документарном вредношћу. Акварел верно приказује један од објеката народног градитељства на бачији – струнгу, заклон за овце, где оне бораве током ноћи и преко дана после муже. Струнга је једноставна конструкција на две воде, направљена од тањих облица, прекривених „шумом” – лишћем, маховином, грањем, трњем, шибљем. Са обе стране струнга се наставља оградом која окружује читаву бачију. Акварел је урађен љубичастим, плавим, зеленим, сивим и наранџастим тоновима.
Димензије: 50×35 cm
Формирање Ликовне збирке је иницирано акварелима Братислава Петровића, академског сликара и кустоса Музеја рударства и металургије у Бору, рађеним током теренских истраживања бачијања, што је резултирало изложбом под називом „Бачија, архаична установа сточарења на Дубашници и Малинику”, за коју је урађан и један од најатрактивнијих експоната садашње сталне поставке – макета „Бачија – сточарско станиште”.
9. Обредни колач из култа мртвих, мост, пунћа, инв. бр. Е/1195
Једна од девет требујала, симболизује мост, који, по анимистичким веровањима становништва североисточне Србије, прелази душа, путујући са овоземаљског на онај, тајанствени свет. Правоугаоног је облика, са благо заобљеним угловима, украшен двема паралелним линијама по средини (које представљају мост) и урезаним цртама на крајевима.
Димензије: дужина 14 cm
ширина 8 cm
Током теранских истраживања села Луке, етнолошкој збирци је поклоњен известан број обредних хлебова из култа мртвих, рађених од киселог теста, на основу којих су урађене верне гипсане копије које својим елементима у потпуности замењују оригинале.
Напомене:
1. Витковић-Жикић, Милена: „Либаде, пример оријенталних утицаја у српској грађанској ношњи”, Новопазарски зборник бр. 13, Нови Пазар 1989, стр. 153.
2. Владић-Крстић, Братислава: „Грађанска ношња у Зајечару”, ГЕМ бр. 42, Београд 1978, стр. 285.
3. Тешић, Јелена: „Невестински накит код Срба у 19. веку и првој половини 20. века из збирке Етнографског музеја у Београду”, каталог изложбе, Београд 2003, стр. 97.
4. Аранђеловић-Лазић, Јелена: „Народна ношња у Неготинској крајини”, ГЕМ бр. 31–32, Београд 1969, стр. 286.
5. Тешић, Ђорђе: „Народни накит 19. века”, ГЕМ бр. 26, Београд 1963, стр. 274.
6. Тешић, Ђорђе: нав. текст, стр. 263.

Драган Стојменовић

Проучавање територијалне оријентације и просторне семантике Дома културе у урбаној структури Бора

Свака објективност, ваљано проверена, пориче први додир са предметом. Она мора најпре све да критикује: осећај, општи смисао, праксу, чак и ону најувреженију, и најзад етимологију, јер реч, која је створена да опева и изводи, ретко погоди мисао. Далеко од тога да се диви, објективна мисао мора да иронише. Без ове злонамерне будности никада нећемо заузети истински објективан став.
Гастон Башлар, „Психоанализа ватре”

Судећи по општим епистемолошким, методолошким и аксиолошким разлозима, најнезахвалније би било да се на самом почетку разматрања ове теме изведе и некритички прихвати некаква смела антрополошка редукција којом се више сугерише него изводи одређено опште начело. У овом трену, смело и са извесном намером, тврди се да је човек – дом културе. То управо значи да, и преко тога дома, и преко те културе, можемо слободно разматрати и упознавати човека. Каквог то „дома” и какве то „културе” је он домаћин? Из ових, вероватно, основних питања проистиче тежња за разматрањем проблема који би се, у интердисциплинарним оквирима антропологије, преточио у интерпретацију и својеврсно разумевање значења простора. У том немом језику културе, у којој простор говори, у троуглу човек – дом – култура, култура би можда била једина метафорична и несумњива категорија – друга природа човекова коју бесомучно рабимо, без имало свести да она има вредност која превазилази нашу надменост, необазривост и непажњу. Да ли је култура у овом случају посредно или директно обраћање нашег одраза нама самима? Границе наше спољашности формирају простор који говори много више о нашем унутарњем стању но што би смо ми сами то могли у трену рационализовати. Простор који ћемо назвати домом културе проговориће, дакле, много више о човеку, него о култури. Тако ће, надајмо се, произаћи жељени ефекат упућене критике, који не морамо објаснити, али морамо разумети. Све ово што бисмо, дакле, желели да разумевамо, тиче се колективног јавног добра, и одмах по трендовској инерцији пребацићемо то на колективни план, на коме нестају емоције, интима, и настају осећања некаквих хибридних јавних интереса и грађанског достојанства, вредних критиковања.
Невербалну комуникацију простора Дома културе у Бору можемо усмерити у два интерпретативна наративна тока, дијахрони и симултани. У оба случаја исход би био исти, тако да можемо комбиновати оба смера како би добили једну фракталну нарацију која може дочарати комплексност проблема невербалног језика простора и протумачити његов говор. Микрооснову саму, искуственог и интерпретативног сегмента предмета проучавања, сачињава исти облик, али и сам тотал слике предмета разматрања/критике колективне свести и савести следи лако уочљиву, условно речено, фракталну структуру града истоветног геометријског облика/идеје. Наме-ра ће, дакле, бити усмерена пре-ма усклађивању двеју равни у наративном експерименту који покушава да пренесе слику кристалне решетке структуре града и структуре колективне свести, посредно/метафорично са предмета проучавања – (Спомен) Дома културе.
Простор је једна од важнијих детерминанти проучавања културе и човека. Такав приступ наглашеног утицаја простора (природног или културног) на човека налази се у самим коренима српске етнологије.1 Повезивањем природе и културе, у дубљој перспективи спајају се у једну тачку природа и култура, тако да можемо културу назвати природним окружењем и кроз културу посматрати природу човека. Наслоњени на то стабло српске етнолошке мисли уочићемо једну од грана, семиотехнологију – општу етнологију материјалне културе која једним својим делом упућује на различите оријентације приликом проучавања простора. Овога пута определићемо се за територијалну оријентацију у субординацијама проучавања стратешке и политичке употребе простора.2 Пример Дома културе у Бору у оквиру поменуте тематике није разматран, а као проблем је маргинализован у локалном јавном животу, али свакако може бити јако индикативан за ситуацију у којој се тренутно налази културни и јавни живот Бора. Из тога разлога било би јако вредно артикулисати говор простора који је, или недовољно разумљив или исувише „вулгаран” суграђанима да би постао актуелан. Такав код, у сваком случају, никако не би смео остати на нивоу митоморфне, механичке или електронске читљивости, већ се мора оживети причом.
Едаврд Хол нас упућује на то како простор и територијалност прелазе на неформални културни ниво и постају „неприметни”; пара фразираћу: према простору се односимо као према сексу, ту је, али га не помињемо. Прикази простора, архитектонских, урбаних целина, као и извесна територијалност, на последњем и актуелном генералном урбанистичком плану Бора организовани су тако да се на једном делу мапе (само за оног ко је релативно добро упућен и живи у Бору) може уочити геометријски облик који представља зграду Дома културе, али без икаквих назнака да су у њој смештене две важне културне институције Бора–Народна библиотека Бор и Музеј рударства и металургије. Тако, на тој мапи и плану града можемо пронаћи извесни Радио–клуб, али не музеј и библиотеку. Можда то, ипак, није случајност и пропуст у изради мапе? Да ли нам то уопште нешто говори?
Замислимо сада један поглед из птичје перспективе, не зато што би то био поглед са висине, већ зато што бисмо брзо прелетели то место јер претпоставићемо да у облаку сумпорног дима није пријатно летети. Испод тог облака и сиве маглуштине назиремо местимично понеки детаљ површине, мапе града, чија се размера споро приближава реалној величини. У одређеном тренутку, са извесне раздаљине, када то прозирност ваздуха дозвољава, можемо јасније уочити његову структуру и организованост појединих насеља. На севернијем делу плана налази се једна рупчага која својим слепилом зури у небо, а на њеним ободима, без икакве бојазни, безбрижно су посађене куће – планирано. То „планирано” намах губи смисао, јер половине кућа чији су се делови ерозијом сурвали у рупу сведоче о некаквој погрешној процени приликом њихове изградње. У непосредној близини те рупе налази се и немали простор који заузима индустријска зона која је директно одговорна за празнину у утроби земље. Одмах поред налази се стари центар града и градска пијаца. У том старијем делу града можемо уочити више насеља, са приземним, дугим кућама правоугаоне основе, у којима живе радници. То су раднички квартири који се протежу од северног насеља, преко борског потока даље до јужне колоније, па све до Трећег километра и сличног насеља у улици 7. јули. Отприлике, то би био део варошице Бор, једноставно зване Борски рудници, која је изграђена до краја Другог светског рата. Посматрајући даље према југу, готово паралелно са индустријском зоном, развија се град до насеља које носи назив Нови градски центар. Тако на једној дужи имамо два центра (ако се уопште може тврдити да на једној дужи постоје центри, а да притом кружнице нема), али оне нису и крајње тачке развоја града. Још мало даље према југу, на седмом километру од поменуте рупе, налази се градско гробље. Можемо, дакле, приметити да на крајевима града имамо рупе: коп и раку. Симболични развој града је тиме до баналности огољен и симболику овакавог развоја града можемо наћи у сликовитом опису архитекте Богдана Богдановића: „Ако од крајње леве тачке низа, од синтеме, дођемо до крајње десне тачке, прошли смо пут од физичког до метафизичког, од световног до сакралног, од свакодневне садржине до онтолошког садржаја.”3 У таквом једном низу тачака, генералном урбанистичком плану града, постоје два центра и негде између, или прецизније, ближе старом центру, налази се предмет наше пажње, зграда Дома културе.
——————————
Кад је дете било дете,питало је…када почиње времеи где се завршава простор?
П. Хандке и В. Вендерс,„Небо над Берлином”
Прве иницијативе за изградњу Дома културе помињу се још 1966. године када су борски омладинци јавно и организовано тражили свој простор у граду. Тада се у одговору општинских власти том јавном захтеву износи чињеница да су још 1962. године борски радници издвојили по две шихте за изградњу дома друштвених организација. Септембра месеца 1966. године, на расписаном конкурсу за идејно решење зграде Дома културе, пријављено је више од 50 радова. Октобра месеца исте године одабрано је најбоље решење. Заправо, на том конкурсу није додељена прва награда, већ је другу награду добио рад из Љубљане под шифром „Домус”, аутора Франца Рихтара, Соње Шпиндлер, Митје Симонита и Богдана Шпиндлера. На двадесетој редовној седници СО Бор (децембра 1966) било је речи о оснивању фонда за изградњу Дома културе. Потписивањем „Основног уговора о изградњи објекта” (8. 12. 1967. године) између РТБ Бор, као инвеститора, и одељења за пројектовање „Словенијапројект” из Љубљане, отпочело је планирање изградње Дома културе.4 Радови су почели 8. 1. 1970. године, а грађевинска дозвола је издата нешто касније, 17. 3. 1970. године.5 По званичној документацији, радови на изградњи Дома културе завршени су 15. 5. 1972. године, а употребна дозвола издата је 16. 6. 1972. године.6 Међутим, постоје извесне нелогичности у званичној документацији, а које се, између осталог, односе на прецизније датирање појединих догађаја, имена пројектаната и инвеститора изградње Дома културе. У појединим изворима можемо приметити да је нпр. Централна библиотека већ од 1. 1. 1970. године радила у саставу Дома културе,7 што се не слаже са званичним подацима и сведочанствима особља, или да су, по речима особља Одељења за урбанизам СО Бор, у изградњи учествовали „Енергопројект” и „Рад” из Београда као пројектант, односно извођач радова и РТБ Бор, као инвеститор, што се не слаже са званичном документацијом у којој је пројектант „Словенијапројект” из Љубљане. Као инвеститори се у једној, за сада незваничној верзији, поред РТБ Бор помињу СО Бор и грађани. Прва фаза изградње Дома културе завршена је крајем 1971. године, а изгледа као да се са отварањем журило вероватно по партијској одлуци. Дом културе је отворен 12. децембра 1971. године. Вероватно да је тада и промењена основна идеја пројекта и Дом културе је намах постао спомен-дом борцима палим у револуцији. Иако није био завршен, уз то и без употребне дозволе, по нечијој одлуци, само због тог исхитреног отварања, Централна библиотека је морала да усели део свог фонда у нову зграду. Спомен-дом отворила је говором Латинка Перовић, тадашњи секретар ЦК СКС и одмах после свечаног отварања, фонд Централне библиотеке био је враћен у стару зграду. Ни на пролеће 1972. године, када је Централна библиотека коначно усељена у нови Дом културе, зграда није била у потпуности завршена. Наиме, другу фазу изградње сачињавао је пројекат позоришне сале која никада после тога није била изграђена. У основној идеји пројектаната ове зграде била је замисао да зграда сама у целини буде стилизована представа багера са „кашиком” за утовар, али је, нажалост, у првој фази изградње била планирана само кабина тога багера, која је и изграђена, док је планирана позоришна сала, коју је требало изградити у наставку северног зида Дома културе (иначе полукружне основе налик поменутом делу багера за утовар), ампутирана без за сада познатих разлога.
По „Projektu dom v–1”, Програм Дома културе, рекапитулација површина изгледа овако:
1. Централна библиотека–1163 m²
2. Раднички универзитет–1662 m²
3. Друштвено–политичке организације–809 m²
4. Дом омладине–1053 m²
5. Друштвени клуб–1076 м²
6. Позоришни биоскопски део–6054 m²
7. Летња позорница–904 m²
8. Реставрација, пасажа, фризер, јавни wc–844 m²
Укупна површина–13.565 m²8
По хронолошком реду, следећи званични документ који нам је доступан је Самоуправни споразум о начину коришћења, одржавања и финансирања зграде Дома културе у Бору, из јануара 1980. године. Као корисници просторија у згради Дома културе спомињу се: Самоуправна интересна заједница културе (РО Центар за културу, РО Народна библиотека и РО Музеј рударства и металургије), Самоуправна интересна заједница физичке културе (Шах клуб, Дом пионира, Друштво инжињера и техничара), Заједничке службе друштвено политичких организација. СИЗ културе у овом уговору има укупно 2432 m².
Последњи документ од 30. маја 1990. године, под редним бр. 110, књиженим у Народној библиотеци, јесте Уговор о преносу права коришћења, управљања и располагања, којим Општински комитет Савеза комуниста Србије – Бор преноси право коришћења, управљања и располагања на део пословних просторија у згради Дома, које су, иначе, биле намењене библиотеци. Интересантно је напоменути да је после овога уговора библиотеци пренето право на коришћење просторија које су њене, али, у свему овоме, ништа не би било толико парадоксално као чињеница да се баш овим уговором о праву коришћења библиотеци одузимају просторије гардеробе, књиговезнице и купатила. Тако је библиотеци тада одузето 50 m² функционалног простора. Површина којом Народна библиотека Бор од тада располаже је 1113 m². Од тог периода, деведесетих година двадесетог века, почиње нешто што бисмо могли назвати транзицијом или можда пре свега: „метафизичком мутацијом” јавног живота у Бору. Приватизација колективног јавног добра са револуционарно–комунистичког и самоуправно–социјалистичког, је-днопартијског државног уређења прелази на псеудополитички, односно, „демократски” систем у транзицији, коме је од тог „колективног јавног”, за приватизацију остало скоро само мнење.
То исто али мало друкчије.
Простор настаје тамо где се расправе
о моћи и знању претварају у стварне односе моћи.
М. Фуко
Агитпроповска фаза вођења културне политике у Бору добила је свој коначни облик у идеји да култура треба да извире из једног центра. У нашем случају, неко се досетио да тај центар буде смештен у згради која симболизује багер, односно, само његову кабину, јер зграда по основном пројекту никада није завршена. Дакле, Дом културе је смештен у кабини багера, усмереног ка северу и заглављеног на непарној страни улице Моша Пијаде у Бору. Разумљиви наставак агитпроп-фазе, државни бирократско–просветитељски модел вођења културне политике, по самој инерцији свога назива, односно, преко идеолошког деловања, тежи ка контролисању културе која је „централистички усмеравана и планирана”9. У таквом систему најважније је било директно развијање организационог апарата из партијске структуре.10 Такав идеолошки притисак је усмеравао културно стваралаштво формално, садржински и стилски; снажан утицај одразио се на урбанистичком и архитектонском планирању, односно, стратешком центрирању институција које ће се бавити културном делатношћу. Заузети или прогласити нешто центром свакако јесте употреба, уколико то само по себи није предодређено неком од већ познатих универзалних симбола центара. У питању је, дакле, јасна друштвена конструисаност и идеолошка употреба одређеног простора. Такав поступак бисмо, користећи се адекватном терминологијом, могли назвати и стварањем „базе” у културној политици, прихваћене у смислу друштвених односа као производних односа, обезбеђујући тиме размену и потрошњу идеја и примену начина ефикасне друштвене контроле на психолошком плану. Надградњу такве базе можемо видети једино као страх од анонимног ауторитета и демонстрацију моћи, или можда на латентном плану преко идеолошке и политичке употребе простора што потврђује и једна Фукоова констатација по којој, „… архитектура и њене пратеће теорије никада не стварају изолована поља која треба анализирати до најситнијих детаља, они су од интереса само ако се посматрају да би се видело колико и како су ухваћени у замку са економијом, политиком или институцијама”. Свако индивидуално може схватити неизмерну корист и добру намеру у постојању библиотеке и музеја у овом објекту и граду, али управо је директна политичка употреба и манипулација овим простором одговорна за непостојање друштвене свести о културном добру које поседујемо. Јавни живот у Бору сведен је на проблеме егзистенције људи и доскорашње основне привредне делатности града, али не и на проблеме егзистенције јавних културних добара града, која свакако превазилазе нас саме. Дом културе, међу својим зидинама, без те колективне свести о културном добру и спремности за конкретну акцију, јесте једна синтетичка синтагма која потпуно одговара политичким идеолошким концептима, никако суштинском значењу културе духа или културе интелекта. Он нужно бива уплетен у трендовске политичке и идеолошке системе који диктирају културну политику злоупотребљавајући симболичко значење свога имена. Колико су музеј и библиотека уплетени у ту мрежу политичке употребе тиме што деле заједнички простор? Да ли би то могли сматрати прихватљивим чак и у савременим демократским и либералним концептима?11 Друштвена слобода ни у једном свом степену не пружа могућности личне суштинске слободе човека,12 а прича о јавном моралу постаје одвратна метафора о цензору. Слобода и суштина стварања има свој центар у човеку. Слободни смо, дакле, за друштвену слободу; али да ли осећамо жељу да будемо ослобођени од ње?
Степен конструисаности друштвене интеракције приликом политичке употребе простора најјасније можемо сагледати преко секуларних – политичких ритуала, пролеткулта и израженог социјалног сентиментализма у културном деловању. Конструисаност и крпарење (brikolage, Леви–Строс) поред осталог, најочигледније су изражени у политичким ритуалима социјалистичких празника, али и у доскорашњим, и сада актуелним, политичким, радничким и грађанским протестима. У за сада незваничној културној историји Бора, пресудну улогу имали су, пре свега, раднички покрети и то је толико очигледно, да је скоро немогућа замена тезе. Због „скоро немогуће замене” биће да је потребно ретроспективно поменути оно што се дешавало на платоу Дома културе протеклих година.
Историјски и идеолошки корени, сложили бисмо се, вероватно, потичу из револуционарно–комунистичке идеологије која злоупотребљава радничко–самоуправне тежње ка квалитетнијем животу, па Дом културе, по некаквом симпатичком принципу евентуално–психолошког утицаја на радништво, укрцавају у багер. Али, ту се не завршава та комплексна семантичка слојевитост, већ одмах по отварању, овој згради додељују некрофилни статус спомен-дома, тако да, свидело се то нама или не, њиме вечно управљају духови. Да ове констатације не би склизнуле у психотично–параноидну визуру, ипак је плато Дома културе, од осамдесетих до прве половине деведесетих година, служио сврси и то треба истаћи, у културно–забавном смислу. Наиме, на том платоу до тада су се могли видети и културно–уметнички програми, концерти познатих југословенских група (које не морамо поменути), концерти старијих борских рок–бендова (које свакако морамо поменути): Фист, Тунел, Тенк, Кобра, Герника, и млађих: Милодух, Pinkheads, Тазе камиказе, Na-ma-Tha, Абид Ћеманац, Хад, Antiriad, Lizard, Свако за себе, Дуго коначиште, Рибентропси, итд. У приземљу Дома, покрај летње позорнице, осамдесетих година, чувени чика Мики Шепа држао је стони фудбал и тада хит видео игре, радила је и омладинска дискотека „1+”. Све у свему, тада је било забаве око дома и у њему. Међутим, овај плато, пошто је надомештао недостатак трга у граду, много чешће је служио за прославе социјалистичких празника, митинге и нешто касније (у другој половини деведесетих година) – за грађанске протесте.13 Увођењем вишепартијског система, креће и нешто интензивнији политички живот у Бору, али се тиме не мења статус Дома културе. ЦК СКС, који је спустио своју шапу на већи део зграде, променио је кожу и постао политичка партија СПС. Део зграде Дома културе тада је већ био њено власништво, рачунајући и оних 50 m² отетих од библиотеке (1990) и предатих на коришћење ШРИФ–у. Стратешко запоседање платоа од стране политичких партија потекло је од Савеза комуниста Србије, наставили су га ксенофобични социјалисти својим митинзима деведесетих година, док је за митинге тада опозиционих партија био одређен простор платоа испред Железничке станице. Дом културе и његов плато, који се, иначе, сматрао центром, односно, који се налазио на најпогоднијој локацији у главној улици која се у одређено доба дана затварала и постајала пешачка зона – корзо, у правом смислу речи је надомештао трг који је недостајао граду. Међутим, плато Железничке станице на којем су се најчешће одржавали митинзи опозицоних партија, налази се нешто даље од главне улице и центра града, тако да су тада опозиционари били с намером маргинализовани. Када је прошло неколико избора у новој вишепартијској држави, и када су увидели своју реалну беспомоћну позицију у општем тоталитарном државном и симболичком просторном систему, прибегли су нешто другачијој стратегији политичке борбе: грађанским и политичким протестима. Тако се од средине деведесетих година по први пут опозициони протести организују на платоу испред Дома културе. Тадашњи протести организовани су тако да је симболичким акцијама покушано освајање овога простора, али услед притиска власти, најчешће неуспешно. Тек 1999. године опозиционе партије (ДОС), уз очигледну помоћ невладиних организација, успевају да запоседну плато испред Дома културе, који постаје центар окупљања, полазна и крајња тачка шетњи. Услед сплета очекиваних околности, у више наврата је, приликом тих протеста, зграда Дома културе, која већим делом припада СПС-у, искоришћена у политичком маркетингу опзиционих партија. Наиме, свака погодна прилика користила се за изношење оптужби против већинског власника зграде и обећавало се да ће, када дође њихово време, „истерати ђаволе из Дома културе”и вратити га грађанима. Када је дошло до промене власти и када су увидели да је, по свему судећи, власник тих просторија СПС и да је приватизација дома одавно завршена, грађанима је остајало све мање наде. Једном приликом је Отпор извео „егзорцистички ритуал” и уместо да истера „непоменика”, склопио је уговор с њиме и уселио се у једну канцеларију. Насликана је песница на фасади зграде, завијорила се застава, и то је било то. Све у свему: поражавајуће. Кренули су учестали штрајкови радника, протести опозиционих политичких партија, прославе нових година и редовне злоупотребе Дома културе у политичком маркетингу, тако да све ово постаје све мучније за посматрање. Како одреаговати због оваквог мучног осећања? Разумом? Наравно: „незнање се не учи”, али разумевање би подразумевало постојање свести о поседовању културно-историјских споменика, свест о израженој историчности, уз истовремено осећање грађанског достојанства. Да ли постоји таква свест, уколико нико не осећа одговорност због постојећег стања?
Скривање иза транзиције у локалној есхатологији и танатологији палеоиндустријскога града личи на виц у којем се ловац на зечеве скрива у жбуњу и „звижди ко купус” да би намамио ловину. А дух града се у свему томе осећа као у монтираном скечу Монтија Пајтона у којем Хитлер пред својом нацијом каже: „Мој пас нема нос”, а маса у једном гласу пита: „Па како онда мирише?”. „Одвратно!”, одговара Хитлер. Алтернативна урбанизација свести може лако постати читљива текстура бекства од сопственог одраза који, узгред речено, вампирски нестаје са те рефлексне површине – колективне свести. Без зрачка солидарности и жеље за организованијим деловањем, дух града постаје град-дух у којем високи степен друштвене контроле још увек сеје страх. Фрактална колективна свест, фрактална структура града, фрактална архитектура, фрактална нарација, доводе нас до закључка који очитавамо у циничној тенденцији постмодерног урбанизма: „форма следи фикцију, финоћу, финанасије и изнад свега страх”14.
Век после
– … Борски архив, одељење Историјског архива у Неготину, и даље је на самој ивици површинског копа. Тиме је угрожена вредна архивска грађа услед неадекватних услова чувања и недостатка основних средстава за рад.
– … Центар за културу Бор још увек је подстанар у музичкој школи.
– … Народној библиотеци Бор одузете су просторије у Дому културе намењене библиотечкој књиговезници.
– … Двор Карађорђевића у Брестовачкој бањи постао је „музеј флоре и фауне овог краја”.
– … Конак Кнеза Милоша се потапа кишницом јер је кров пропао.
– … Град Бор нема завичајни музеј.
– … Споменици са старог кривељског гробља (средина деветнаестог века), који су се налазили на мапи културног блага „друге” Југославије, шездесетих година двадесетог века били су заборављени крај пута за село Кривељ код површинског копа.
– … Осамдесетих година двадесетог века покренута је иницијатива за заштиту и измештање објеката народног градитељства у Кривељу.
– … Традиционална култура Влаха североисточне Србије и даље је недовољно истражена и у забрињавајућој је фази кризе идентитета.
– … Амбијентална архитектонска целина француске архитектуре у старом језгру града и северним деловима насеља угрожена је услед учестале небриге и јасне социјалне и етничке стратификације и диференцијације у тим деловима насеља. Бор као француско колонијално насеље, једно је од највећих тог типа у Европи.
– …Фасада најстарије грађевине – прве кафане, првог биоскопа, позоришта и неформалног културног центра – Веселог рудара, оронула је и већ годинама зрела за рестаурацију и адекватну заштиту.
– … Украден је споменик Миклошу Раднотију.
-…
Референце:
1. Bašlar, Gaston: Poetika prostora, Beograd 1969.
2. Bašlar, Gaston: Psihoanaliza vatre, Čačak 1996
3. Bogdanović, Bogdan: Urbs & Logos, Niš, 1976.
4. Бранислав Којић: „Савремени урбани процеси и антропогеографска проучавања”, ГЕИ VII, Београд, 1958.
5. Brubejker, Rodžers i Kuper, Frederik: „S onu stranu ‘identiteta’”, Reč br. 69/15, Samizdat B92, str. 405–451.
6. Vujović, Sreten: „Grad, spektakl i identitet”, Sociologija XXXIX, br. 2, Beograd 1997; ili
www.komunikacija.org.yu/komunikacija/casopisi/ sociologija/XXXIX 2.
7. Vujović, Sreten: „Nelagoda od grada”, zbornik Srpska strana rata-Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Republika, Beograd 1996, str.132–158.
8. Gerc, Kliford: Tumačenje kultura (1), Biblioteka XX vek, Beograd 1998.
9. Dimić, Ljubodrag: Agitprop kultura, Rad, Beograd 1988.
10. Драгићевић-Шешић М. и Стојковић Б: Култура–менаџмент, анимација маркетинг, Београд 2000.
11. Duda, Dean: Nadziranje značenja: što je kultura u kulturnim studijama, Reč 64/10, decembar 2001, Samizdat B92, str. 235–253.
12. Ђорђевић-Максимовић, Јелена: „Ескапизам и градско окружење”, Бележница бр. 6, Бор 2002.
13. Eko, Umberto: Kultura, informacija, komunikacija, NOLIT, Beograd 1973.
14. Elin, Nan: Postmoderni urbanizam – dopunjeno izdanje, Beograd 2002.
15. Ердеи, Илдико: „Рурално-урбани континуум у Панчеву у дијахроној перспективи”, ГЕИ XLII, Београд 1993, стр. 115–127.
16. Јовановић, Слободан: Пут књиге у борском крају, Бор 1989.
17. Kostić, Cvetko: Grad i vreme, Vuk Karadžić, Beograd 1982.
18. Kostić, Sofija: „O primeni etnologije kod nas”, Etnoantropološki problemi 1, Beograd 1987, str. 49–52.
19. Kovačević, Ivan: Semiologija mita i rituala I, II i III, Beograd 2001.
20. Kovačević, Ivan: „Strategije etnološkog istraživanja”, Etnološke sveske IV, Beograd 1982, str. 7–24.
21. Kovačević, Ivan: „Za teorijsku etnologiju”, Glasnik slovenskoga etološkoga društva Leto 16, Ljubljana 1976, str. 40–42.
22. Ковачевић, Иван: Историја српске етнологије I, II, Београд 2001.
23. Levi-Stros, Klod: Strukturalna antropologija, Beograd 1980.
24. Mamford, Luis: Grad u istoriji, BOOK & MARSO, Beograd 2001.
25. Pavlović, Živojin: O odvratnom, Beograd 1982.
26. Прица, Инес: „Захтеви савремености у антрополошком поимању културе”, Етнолошке свеске IX, Београд / Нови Пазар 1988, стр. 105–111.
27. Pušić, Ljubinko: Čitanje grada – između duha i materije, Novi Sad 1995.
28. Radović, Ranko: Forma grada: osnova, teorija i praksa, Novi Sad / Beograd 2003.
29. Ракић, Радомир: „Савремене промене – предмет истраживања или њихово истраживање – аспект?”, Симпозијум: Етнолошко проучавање савремених промена у народној култури, Етнографски институт САНУ, Београд 1974, стр. 30–51.
30. Rihtman-Auguštin, Dunja: „Alternativna urbanizacija i identitet novih naselja”, Etnološki pregled 18, Beograd 1982, str. 61–63.
31. Rihtman-Auguštin, Dunja: Etnologija naše svakodnevice, Školska knjiga, Zagreb 1988.
32. Ромелић, Живка: „Рудничка архива као извор проучавања културе становања рудара у Тимочком региону”, ЕС 9, Београд 1988.
33. Стојменовић, Драган: „Urbis morientis imago”, Бележница бр. 6
34. Стојменовић, Драган: „Обреди, ритуали, празници и ритуализовани јавни скупови у Бору”, Бележница бр. 4, Бор 2001.
35. Ugo Fabijeti, Roberto Maligeti, Vinćenco Matera: Uvod u antropologiju: od lokalnog do globalnog, CLIO, Beograd 2002.
36. Fuko, Mišel: Arheologija znanja, Beograd / Novi Sad 1998.
37. Hal, Stjuart: „Kome treba ’identitet’?”, Reč 64/10, decembar 2001, Samizdat B92, str. 215–233.
38. Hobsbaum, Erik i Rejndžer, Terens /ur/: Izmišljanje tradicije, Biblioteka XX vek, Beograd 2002.
39. Hol, Edvard: Nemi jezik, Beograd 1976.
Документација и архивска грађа
1. Одобрење за употребу објекта, бр. 354–67/72–04, 16. 06. 1972. године, архив СО Бор. У овом решењу Секретаријат за инспекцијске послове СО Бор, по захтеву РТБ Бор – рудници, топионица и рафинација бакра Бор: одобрава инвеститору РТБ–а Бор радници топионице и рафинације бакра Бор употребу објекта заједничких зграда у Бору.
2. Основни уговор о изградњи објекта од 8. 12. 1967, закључен је између РТБ Бор, као инвеститора и одељења за пројектовање „Словенијапројект” Љубљана, Основни уговор, рачуноводство Народне библиотеке Бор,
3. „Projekat DOM V-1”, Program Doma kulture, Народна библиотека Бор.
4. Ugovor o prenosu prava korišćenja, upravljanja i raspolaganja, 30. maj 1990. godine, red. br. 110, Народна библиотека Бор.
5. Колектив, 1966–1972. године, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор.
Напомене:
1 Антропогеографија Јована Цвијића оставила је добре смернице за даља проучавања насеља и начина становања Сретену Вукосављевићу. Видети: Иван Ковачевић, Историја српске етнологије II.
2 Тренутно се не могу позвати на оригинални текст Ерика Коена, извињавам се читаоцима и уједно наглашавам да је поменута тема оријентација у проучавању простора у овом случају изведена из предавања мр Илдико Ердеи на групи за Етнологију/антропологију Филозофског факултета у Београду.
3 Bogdanović, Bogdan …. , str. 43.
4 Основни уговор о изградњи објекта од 8. 12. 1967. године. Закључен је између РТБ Бор, као инвеститора и одељења за пројектовање „Словенијапројект” Љубљана, Основни уговор, рачуноводство Народне библиотеке Бор
5 Građevinska dozvola br. 03 – Up. – 276/1 od 17. 3. 1970. godine, Sekretarijat za upravno–pravne poslove SO Bor.
6 Одобрење за употребу објекта, бр. 354–67/72–04, 16. 06. 1972. година, Сектретеријат за инспекцијске послове СО Бор. У овом решењу, Секретеријат за инспекцијске послове СО Бор, по захтеву РТБ Бор – рудници, топионица и рафинација бакра Бор: одобрава инвеститору РТБ Бор радници топионице и рафинације бакра Бор употребу објекта заједничких зграда у Бору.
7 Јовановић, Слободан, Пут књиге …, стр. 94.
8 Program Doma kulture, po projektu DOM V–1 Ljubljana 18. 3. 1967. godina. Projekat se čuva u računovodstvu Narodne biblioteke Bor.
9 Dragićević Šešić, M i Stojković, B: Kultura–menadžment, animacija…, str. 24.
10 Dimić, Ljubodrag: Agitprop kultura…
11 Скорашњи пример узурпације просторија библиотеке у Врбасу од стране политичке партије са демократском атрибуцијом у своме називу, оправдава ово постављено питање.
12 После ове реченице стоји тачка, бескрајна и битна.
13 Стојменовић, Драган: „Обреди, ритуали, …
14 Elin, Nan: Postmoderni urbanizam…, str. I – II.

Слободан Љ. Јовановић
УВОД
Увек када се разматра неки садржајни елемент друштвеног и културног, па и спортског живота у Бору у периоду између два светска рата, морају се имати на уму чињенице које битно опредељују друштвене и културне процесе и представљају одреднице које посебно карактеришу ово насеље.
Основна особеност која је условила специфичан развој Бора као насеља била је социјална и национална разноликост његовог становништва. Различити радни и друштвени слојеви појављују се као продукт и саставни део индустријализације и деловања иностраног акционарског друштва – експлоататора рудног налазишта (Француско друштво Борских рудника), и то у најзаосталијој области Србије („Српски Сибир”). У складу са околностима, и друштвени и културни живот у ово доба прожет је духом великих супротности, које су биле одраз економског статуса и цивилизацијског нивоа међусобно одељених друштвених супстрата.
Друштвени живот привилегованих (Француза, Италијана и других страних и домаћих високих стручњака), односно управљачке структуре предузећа, био је затвореног типа и ограничен само на ту малобројну елиту, са посебним -ексклузивним културним и спортским садржајима. С друге стране, за већину радника и службеника ФДБР кафана је била једино место где се, у специфичним условима, одвијала извесна „друштвена комуникација”; у првим деценијама рударско колонијално насеље са постојећим окружењем није могло да изнедри неки значајнији вид друштвеног и културног живота који би био противтежа доминирајућим социо-патолошким појавама – алкохолизму, проституцији и честом „изгредничком” понашању.
Следећа чињеница коју треба имати на уму је краткотрајан развој Бора са атрибутима градског насеља и, с тим у вези, непостојање културних институција и традиције организованог културног деловања. До почетка тридесетих година борско грађанство се тек стварало, и то од припадника трговачко-занатлијског слоја, који је растао истом динамиком којом се (веома успешно) развијала и ширила рударско-металуршка производња, као и доприносом представника успостављених државних институција и органа власти. Зато је и овим творцима чаршије (новог и засебног елемента борског насеља), кафански простор служио за све активности друштвеног и културног карактера. Најчешће код „Веселог рудара” и „Круне”, приређивали су чаршијски људи приредбе и прославе државних празника, свечаних догађаја и разних годишњица. Дилетантска позоришна дружина „Чича Илија” наступала је у кафани „Круна”, док је Тамбурашко друштво свирало у бољим кафанама. У кафанама су, такође, радили и кинематографи.
У оваквим приликама основано је Соколско друштво. Његовим стварањем дошло је до обједињавања и боље организованости друштвеног и културног живота у Бору. У месту без укорењених друштвених и културних установа делатношћу Соколског друштва далеко је превазиђен основни спортски и „декоративни” карактер ове организације. Зато је оснивање соколства за предратни Бор имало изванредан цивилизацијски и културни значај.
ОСНИВАЊЕ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА И ПОДИЗАЊЕ СОКОЛСКОГ ДОМА
Соколско друштво основано је у Бору децембра 1930. године. У једном писму управе Сокола Дирекцији Француског друштва Борских рудника из јануара 1931, наводи се да је циљ новоствореног друштва „васпитање омладине у физичком, моралном, интелектуалном и националном духу”.
Оснивању и раду Сокола у Краљевини Југославији посвећивана је велика пажња. Увођењем „Шестојануарске диктатуре”, у духу прокламованог јединства и централизације, под непосредну контролу државе потпале су и све спортске организације. Крајем 1929. године донет је Закон о оснивању Сокола Краљевине Југославије, којим је створена јединствена соколска организација. Овим законом управа Сокола стављена је под директан надзор министра просвете и министра војске и морнарице. Иако је у основи – формално –било без политичког обележја, соколство је требало да у тадашњој ситуацији, у време забране рада политичких странака, обезбеди спортске и културне оквире за изражавање и пропаганду државних и династичких интереса. Величање монархије и делатности у циљу подршке краљевој политици били су, у суштини, основни програмски задаци организације Сокола. Зато су се приликом формирања локалних соколских друштава ангажовали и представници органа власти, управног и просветног апарата.
У Бору је Соколско друштво основано на иницијативу и заузимање начелника среске испоставе Лазара Михаиловића и управника основне школе Мирка Јовановића. Први староста Друштва постао је Лазар Михаиловић, а у управу је изабран и борски свештеник Андреја Ђорђевић. Оснивање Соколског друштва помогли су и председник општине Марко Петровић и трговци Властимир Илић, Александар Жикић, Жика Стајковић и други. Стајковић је поклонио Друштву соколску заставу.
У циљу боље организације рада, из Зајечара је у мају 1931. године доведен познати спортски радник Богољуб Бошковић, који је постао начелник новооснованог Соколског друштва.
У почетку делатности Друштво није имало својих просторија, па су слетске и гимнастичке вежбе одржаване у школском дворишту и на простору Јамског дворишта преко пута Дирекције ФДБР. Прве приредбе и академије даване су у кафани „Круна” Италијана Батисте. Зато је управа одмах покренула иницијативу за изградњу Соколског дома. У ту сврху постигнут је споразум са општином око заједничког финансирања, а Соколско друштво установило је и дипломе за „утемељиваче”, „добротворе” и „велике добротворе” који би новчано помогли изградњу Дома.
Камен темељац Соколског дома положен је, после свечане литије, 16. августа 1931. године (на десетогодишњицу ступања на престо краља Александра), у близини ондашње пијаце. Дом је пројектовао архитекта Француског друштва Андреј Клепинин, а радове на изградњи прихватио је други руски избеглица, предузимач Петар Коларо, који се обавезао да заврши Дом до 1. новембра 1931. године. Уговорено је да се Колару исплати 210.000 динара: 105.000 било је дужно да плати Соколско друштво до краја изградње, а другу половину суме борска општина у наредне три године.
Дом је заиста завршен у предвиђеном року. Грађевина је у сутерену имала купатило са тушевима, а на спрату салу размера 21,4 x 11,4 м и 4 веће просторије. Међутим, како је Соколско друштво до завршетка Дома уплатило предузимачу само трећину уговорене своте и у међувремену остало без финансијских средстава, Коларо је задржао кључеве Дома, па је зграду издавао само за забаве Друштву; сав приход од забава Коларо је урачунавао у дуг. Истовремено је Руском соколском друштву, које су основали руски емигранти у Бору, уступио зграду за вежбање уз кирију од 200 динара месечно. Оваква ситуација утицала је на стагнацију рада организације Сокола. Свечано отварање Дома 1. децембра 1931. године обављено је без учешћа већине виђенијих људи из Бора. Од управе Соколског друштва био је присутан само свештеник Андреја Ђорђевић, који је том приликом извршио заклетву српских и руских Сокола. После полагања заклетве у Дому је одржана свечана академија.
Недефинисано стање потрајало је до марта 1932. године, када је игром случаја предузимач Коларо добио на лутрији 300.000 динара, па је опростио постојећи дуг Соколском друштву. Од тада је Дом прешао у трајно власништво соколске организације, а Петар Коларо проглашен је за првог добротвора и почасног председника Соколског друштва. У великој сали постављена је плоча са његовим ликом и пригодним записом. У марту 1932. извршена је и смена управе Сокола. Пошто је Лазар Михаиловић премештен на нову дужност (у Косовску Митровицу), за старосту је изабран Марко Петровић, за подстаросту Андреја Ђорђевић, а за просветара нови учитељ Божа Поповић. Нова управа организовала је 5. марта прославу стогодишњице рођења оснивача Соколства Мирослава Тирша, којом приликом су свештеник Ђорђевић и учитељ Поповић одржали пригодна предавања о значају Соколства и улози Тирша у развоју панславистичке идеје и соколског покрета као њеног израза. Нова управа учинила је напор да се остваре што бољи услови за делатност Соколског друштва. У 1932. години у Дом је усељено дилетантско позориште и изграђена привремена бина за одржавање позоришних и гимнастичких представа. Истовремено је уведено електрично осветљење са приватне централе Илије Илића. Дом је коначно довршен августа 1933. године, када је Петар Коларо бесплатно уредио Дом и изградио бину, за свечано освећење Дома и соколске заставе, које је обављено 10. септембра 1933. године.
ДЕЛАТНОСТ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА
Рад Соколског друштва одвијао се у неколико секција. Иако је основну активности чинио спорт, напоредо са њим развијали су се и други облици деловања. Соколско друштво убрзо је окупило многе раднике и грађане, талентоване спортисте, музичаре и оне са глумачким аспирацијама.
Музичка секција састојала се од хора и оркестра, који је наступао у великом и малом саставу. Чланови музичке секције били су поједини намештеници ФДБР са одређеним музичким образовањем (обично из западних крајева Југославије), као и неки надарени мештани. Ова секција давала је самосталне приредбе и игранке или је наступала у пратњи слетских и гимнастичких вежби спортског одсека.
Оркестар Соколског друштва временом је постао један од најпознатијих у источној Србији. Његов први руководилац био је Рус Белошапкин, а од 1934. године на његово чело дошао је зубар Владимир Муравец, који је завршио музичку школу у Љубљани. Под вођством Муравеца сви музичари у оркестру добили су неопходно музичко образовање. При оркестру је постојала и музичка школа, у којој су часове похађали и неки касније познати музичари и капелници војних оркестара. У исто време када је Муравец преузео руковођење оркестром, Петар Коларо послао је из Београда (где се у међувремену одселио) пун сандук инструмената на поклон Соколском друштву, па је оркестар стекао одличне извођачке могућности. Муравец је имао добре везе у Словенији и Чехословачкој, тако да је оркестар убрзо по „премијери” добијао ноте и текстове тадашњих најпознатијих шлагера. Муравец је и сам написао и аранжирао доста музичких нумера за оркестар. Сваке године приликом избора најлепше девојке Бора састављао је посебне танго–композиције, од којих је једна изведена и на љубљанском радију. Оркестар је био веома тражен у читавој источној Србији, а услуге оркестра користили су и Французи за своје прославе и забаве. (Оркестар Соколског друштва можда је најбољи пример за увид у изузетне противречности, али и динамику социо-културних процеса и промена у тадашњој борској насеобини – његов „Биг бенд” свирао је одличан џез у време када је он био непознат много већим варошима и градовима Србије.)
Позоришна секција састојала се углавном од чланова некадашње дилетантске дружине „Чича Илија»”. Ову секцију сачињавали су махом припадници трговачко-занатлијског слоја, а њени руководиоци били су агилни глумци аматери, Исидор и Олга Димитријевић. Позоришна група обично је давала представе за становништво Бора, али је наступала и у Зајечару и Бољевцу. Средином тридесетих година ова секција прерасла је у „Уметнички одсек Соколског друштва Бор”. Програм се углавном састојао од једночинки, скечева и краћих комада, али и од целовечерњих представа. Тако је 7. јануара 1936. године у Соколском дому одиграна комедија у два чина „Божићно прасе”. Олга Димитријевић адаптирала је за сцену и нека позната дела домаћих писаца. При Уметничком одсеку постојало је и дечје позориште „Рода”.
Најзапаженије резултате имала је спортска секција Соколског друштва. У њен рад били су укључени сви слојеви становништва, па и поједини талентовани омладинци из околних села.
Рад се одвијао по старосним категоријама: „млађа деца” – група до 12 година старости, у коју су били укључени сви ученици борске четворогодишње школе; „старија деца” – група до 14 година старости; „нараштај” – група између 14 и 18 година; „чланови” – од 18 до 30 година и „старији чланови” -преко 30 година. Основне спортске гране биле су гимнастика и слетске вежбе, али су се развијали и други спортови: лака атлетика, одбојка, бокс, па чак и скијање. Кратко време при секцији постојао је и фудбалски клуб „Стрелац”, али је он због недостатка средстава убрзо престао са радом. Непосредни руководилац спортске секције био је начелник Соколског друштва Богољуб Бошковић, који је 1932. године завршио Савезну соколску школу у Марибору.
Део гимнастичких и других справа за вежбање донео је Бошковић из Зајечара, а део је добијен на поклон од руског Сокола. И Дирекција ФДБР помогла је Соколском друштву у набавци неких справа. Спортска секција је са великим ентузијазмом припремала гимнастичке и слетске програме. Захваљујући квалитетном раду ова секција наступала је и на савезним слетовима – у Љубљани 1933, Загребу и Сарајеву 1934, у Суботици 1935. године, потом на слету у Софији и на свесоколском слету у Прагу исте године. Богољуб Бошковић набављао је из Београда и Љубљане готове садржаје гимнастичких и слетских вежби, али је и сам правио аранжмане за поједине наступе вежбача. Свака гимнастичка приредба у Бору изазивала је велико интересовање становништва. Када се програм изводио у Соколском дому, карте су увек биле унапред распродате. Французи, који нису имали право учлањења у Соколско друштво, као велики поклоници спорта редовно су посећивали приредбе и организовали гостовања Соколског друштва у другим местима. Радници ФДБР нису остајали без дневница приликом наступа на приредбама, а финансијском и материјалном подршком Француска дирекција представљала је важан чинилац у успешном деловању Соколског друштва.
У Соколском дому била је смештена Народна књижница и читаоница, а од почетка 1934. године и кинематограф. Пројекциони апарат добило је Соколско друштво од Француске дирекције у Бору за 15.000 динара, са дугим роком отплате. Друштво се том приликом обавезало да даје биоскопске представе за раднике по ниским ценама, као и да приказује само оне филмове који су одобрени од стране државне цензорске комисије. Поред играних, у Соколском дому приказивани су и документарни пропагандни филмови. Тако је у марту 1935. одржана пројекција филма „Живот и рад блаженопочившег витешког краља Александра I Ујединитеља”.
Соколске организације постојале су и у појединим селима у околини Бора: у Кривељу, Брестовцу, Оштрељу, Злоту и Слатини. Соколска чета у Кривељу, коју је водио Зарија Богдановић, подигла је крајем тридесетих година воћњак у част Петра II назван „Петрове петолетке”.
КУЛТУРОЛОШКИ ЗНАЧАЈ СОКОЛСКОГ ДРУШТВА
Средином тридесетих година Соколско друштво постало је најзначајнија друштвена и културна институција у Бору. Друштво је бројало око стотину активних чланова (без школске деце), од чега је било тридесетак жена и девојака. У активностима Друштва подједнако су узели учешће и радници и грађани, чиновници и страни држављани словенског порекла. Па чак је и основно правило Соколства, по коме чланови Сокола могу бити само Словени, у извесној мери прекршено, јер је у оркестру и позоришној групи било и неколико Француза и Италијана.
Делатност Соколског друштва осмишљавали су начелник и руководиоци појединих секција. Управа Сокола бринула се за административно-финансијску и просветно-пропагандну подлогу рада. Друштво се финансирало на разне начине: од општине је добијало 35.000 динара годишње, приход су доносиле и игранке и представе, а нису били безначајни ни прилози самих чланова, као и појединих трговаца и радника. О помоћи ФДБР већ је било речи.
Здање Соколског дома постало је тридесетих година главно састајалиште ондашњег борског грађанства, и у њему су се одржавале готово све академије, приредбе и прославе. Нарочито велики удео имала је организација Сокола у припремању државних и верских празника. Најсвечаније су прослављане годишњице уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембар) и краљевски рођендани, а од верских празника Св. Ђорђе, заштитник рудника, рударска слава Св. Прокопије и Св. Илија, борска заветина. Тада су сви припадници Сокола наступали у својим свечаним униформама, предвођени управом и заставником.
Простор Соколског дома користили су и представници власти приликом пријема разних делегација, као и за време посета црквених великодостојника. И неким друштвеним организацијама (Месни одбор аеро-клуба „Наша крила” и друге), Дом је служио за презентацију сопствених јавних програма и садржаја
————————————–
Соколско друштво у Бору престало је да ради 1941. године, после немачке окупације (Немци су Соколски дом претворили у магацин). За читаво време свог постојања Друштво је било најважнији интегративни чинилац јавних и културних догађања. Оно је у свом раду објединило различите слојеве становништва. С једне стране, борско грађанство видело је у Соколском друштву могућност да путем организованих форми настави своју социјалну експанзију и културну еманципацију. С друге стране, чланови Друштва били су и многи радници, јер су се кроз рад Соколског друштва остваривала сва најважнија прегнућа у области спорта, културе и друштвеног живота. Тако је она продинастичка форма и подлога рада организације Сокола у Бору била у суштини занемарљива у односу на значај и опсег друштвених и културних активности које је Друштво остваривало.
Иако су у Бору крајем тридесетих година постојала још нека удружења, као Месни одбор аеро-клуба, пододбор Друштва кнегиње Зорке, Народна одбрана, Удружење четника, итд, њихов утицај на друштвени живот у поређењу са Соколским друштвом био је незнатан, јер су ове организације окупљале узак круг припадника и представљале краткотрајне и маргиналне појаве у животу борског насеља.
У првим послератним годинама припадници Сокола били су покретачи нове културне и спортске делатности. Већина чланова Соколског друштва наставила је рад у „Абрашевићу” и Фискултурном друштву „Бор”, а касније у Културно-уметничком друштву „3. октобар” и Друштву за телесно васпитање „Партизан”, ударивши тако темеље динамичном развоју борског спорта и културе.

Неда Михајловић
Разматрајући развој друштвених и културних прилика у Бору између два светска рата, од многих значајних и утицајних елемената треба издвојити два, неопходна за разумевање целокупне проблематике. То су француски културни утицај и присуство руске емигрантске енклаве. После Првог светског рата, Француска и Србија су, због ратног савезништва, остваривале интензивну и пријатељску сарадњу, што због очувања наслеђа мировних уговора, што због обостраних интереса. Француској је одговарало да на Балкану има одређени политички и сваки други утицај, а после рата осиромашеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца је био потребан неко ко ће давањем повољних кредита и инвестирањем у њену неразвијену инфраструктуру поспешити њен економски и индустријски просперитет.
Многи држављани Краљевине Србије су још крајем деветнаестог и почетком двадесетог века одлазили у Француску на школовање, и након стеченог високог образовања из разних сегмената друштвених, природних и техничких наука, враћали се у земљу. У Србију су доносили и новостечена искуства у култури, уметности и свим сферама друштвеног и културног живота. Француска, као земља у којој су се рађале нове идеје и авангардни уметнички покрети (импресионизам, кубизам и надреализам), била је привлачна не само за наше интелектуалце, већ и за људе из целе Европе.
Пропаганда француске културе одвијала се код нас систематски путем низа активности друштвених организација српско-француског пријатељства. Та пријатељства су имала за циљ ширење и прихватање француске културе и на опште задовољство обеју земаља била су са одушевљењем прихваћена. Срби су радо прихватали све што је долазило и било под утицајем Француске.1
Друштва српско-француског пријатељства формирала су се широм Србије представљајући француску културу кроз разне сегменте својих активности у виду забава, игранки, књижевних вечери и др.2 Овакав вид пропагирања француске културе био је добро организован. Француска је подршком југословенског јединства у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца задобила симпатије које су јој омогућиле лакши економски и културни продор.
Други елеменат од значаја, нарочито при разматрању проблематике историје и архитектуре града Бора измећу два светска рата било би немогуће сагледати у правом светлу без анализе утицаја руских емиграната. Они су са собом донели један специфичан културни и верски идентитет, заснован на дугогодишњој традицији своје велике културе. После Октобарске револуције 1917. године, знатан број руских интелектуалаца је избегао пред комунистичком идеологијом у Србију. Ту су се населили и почели да живе нови живот, динамичан и стваралачки, далеко од родне Русије.
Наша средина, као што је прихватила француски културни утицај, прихватила је, са још већом предусретљивошћу, руски живаљ. Са њима је саосећала како на верској основи, тако и у традицији и духовној повезаности, али и из интереса који се огледао у чињеници да је већи део руске емиграције био на високом интелектуалном нивоу, што је поратној Југославији добродошло. Плејада врло способних стручњака – лекара, инжењера, архитеката, грађевинара, уметника и других, дала је немерљив допринос развоју сиромашне и заостале земље. У самој Краљевини и у њеним градовима, имали смо праве Русе који су са собом донели и у себи носили руски дух и руску културу. 3
За руске емигранте Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је привремено избеглиштво у коме су живели и стварали, али су притом сањали о повратку у домовину. Боравећи на нашем простору, били су активни на свим културним пољима, а њихов велики допринос приметан је у области архитектуре. Нарочито у Београду, а и ван њега, оставили су за собом трагове својих градитељских подухвата који заузимају значајно место у архитектури између два светска рата.4 За проучавање развоја архитектуре у Бору између два светска рата, овај утицај је скоро подједнако важан као и утицај француске културе.
Једна од битних појава у нашој средини, која је имала свој ток у периоду боравка руских емиграната, јесте настанак првих руских школа које због своје специфичности изискују посебна истраживања.5 Руски емигранти су са великом пажњом неговали и разноразне друге активности, формирајући бројне спортско-музичке и литерарне секције као потпуне новине у нашем друштву. На тај начин су оплемењивали и обогаћивали нашу културу. Многи од њих остајали су и завршавали факултете, а поједини би потом и остајали да раде, што на факултетима, што на неким другим пословима. Њихов останак и даља афирмација много је значила и давала велики допринос нашој интелектуалној еманципацији у образовању и шире. Имали су све квалитете и потенцијале који су нашој средини недостајали, а били преко потребни за даље уклапање у модерне европске токове. Истори чари који се баве културном политиком Краљевине Југославије бележе, између низа њихових интересовања и ангажовања, нарочиту активност на пољу позоришне и балетне уметности и њене сценске декорације. Њу су својим умећем, знањем и креативношћу уздигли на завидан ниво. У Београду су основали Руски дом, подизали цркве и јавне грађевине, међу којима су неке, ако не и све, успела архитектонска решења. 6
Руски емигранти су се први пут појавили у Бору 1923. године, док су француски држављани у Бор дошли још 1904. године.
t t t t t
Бор се налази у источном делу Србије званом Тимочка крајина, на 240 километара југоисточно од Београда. Смештен је у брдовитом крају између планина Црног врха на северозападу, Великог крша на североистоку и Стола на истоку. Град се простире на надморској висини од 370 метара. Изложен је климатским утицајима са Карпата много више него остатак Тимочке крајине. Познат је по оштрим и дугим зимама са много снега. Брдовита околина, дуги и магловити зимски месеци са много дима из топионице бакра дају му специфичну атмосферу која по својим карактеристикама делује депресивно и ескапистички на његове житеље.
На почетку Бор је био село од неколико кућа, које је временом нарасло на око 130 домаћинстава. Према народном предању, Бор је добио назив по једном великом дрвету бора, али када, не зна се.7 Први писани извори о њему датирају из xviii века, а као насеље први пут се помиње 1827. године у листу Даница, када је Вук Караџић вршио попис села у Црној Реци – Географичко статистичко описаније Србије. Ту се још наводи да у њему живе сељани влашке националности, који се баве сточарством и живе у такозваним „дурунгачама”.
Откриће борског бакроносног лежишта и оснивање рудника пре сто година пресудно је утицало на развој Бора и његове уже и шире околине. Многобројни подаци и материјални налази говоре да се рударство у овом крају развијало још у античком периоду, а у широј околини Бора и у праисторији. За историју проучавања и откривања рудног налазишта важни су записи и белешке које је 1835. године барон Хердер, приликом путовања по источној Србији, забележио у Bergmänniche Reise in Serbian, стр. 62/63. У тим записима барон Хердер наводи како је сазнао од испирача злата о златоносним потенцијалима тога краја9.
Париска изложба 1884. године представља још један важан датум који је везан за почетак рударског ангажмана и појаве Француза у Бору. Том приликом се јавило интересовање за истраживање злата на просторима Источне Србије, које је уступљено Феликсу Хофману, рударском инжењеру.10 С обзиром да је потекао из угледне породице, која је у рударству имала дугу традицију и власништво над неколико рудника у Војводини и у Мајданпеку близу Бора, његово појављивање у источној Србији није било случајно. У Србији се први пут појавио 1856. године, када је дошао да посети свој рудник у Мајданпеку, а потпуно се доселио у Србију 1862. године. Након пропутовања по српским градовима, он на позив кнеза Михаила Карађорђевића и министра Косте Цукића отпочиње бављење рударском делатношћу у Србији, припремом и проналажењем нових рудника.11 Његова појава не би имала тај значај у истраживању рудних лежишта без сарадње са Ђорђем Вајфертом и Фрањом Шистеком. Њих тројица су, умешношћу и предузетничким духом, заслужни за проналазак борског рудника и његову индустријску модернизацију на коју су се надовезали Французи.
За разлику од Феликса Хофмана, који није био српског порекла, Ђорђе Вајферт, родом из Панчева, потиче из познате и богате породице српских индустријалаца. Породица Вајферт била је позната по пиварству, али и по уделима у костолачком руднику угља. По много чему занимљива, његова личност је имала ту особеност да се огледа у склоности ка «улагачком коцкању». Често је улагао у истраживања и отварања рудника који би брзо пропадали. Његова веза са Фрањом Шистеком, који је на наше просторе осамдесетих година xix века дошао из Чешке, започиње тако што се Шистек запослио у костолачком руднику који је био у власништву Вајфертових. Фрањо Шистек је заслужан и за отварање многих рудника који су били Вајфертове повластице и до отварања Француског друштва Борских рудника, био је у његовој служби.12
Повластице, као дозвола за истраживачке радове, као што је споменуто, биле су у власништву Ђорђа Вајферта. Шистек је био у његовој служби, док је Феликс Хофман, због богатог рударског искуства и знања, давао главна упутства и савете. Веза и значај ове тројице проналазача борског рудног лежишта толико је важна за развој рударства у Бору, да је чак на једној икони, која се некада налазила у борској православној цркви, а данас је у Музеју рударства и металургије, представљен свети Прокопије, иначе заштитник рудара, поред кога у молитвеном положају клече Феликс Хофман, Ђорђе Вајферт и Фрањо Шистек. Сама икона је занимљиво иконографско решење које је интересантно за проучавање и даљу анализу.
Многи старији истраживачи писали су о почетним истраживањима рудног налазишта бакра које се налазило на имању Петка Дулкана. По њима, 1897. године почињу истражни радови, док је рудник отворен 1902. године на дан уочи Ђурђевдана. Међутим, Василије Симић сматра да то није тачно. Он тврди, што се и у овом раду подржава, да је Ђорђе Вајферт био верујући човек који је рудницима које је откривао давао имена светитеља. Тако, на пример, рудник злата у Глоговцу носио је назив „Света Ана”, рудник злата на Благојевом камену добио је име по Светој Варвари, која је на Западу била заштитница рудара, и на чији се дан родио Феликс Хофман.
Пресудан утицај на развој друштвене и културне климе имало је Француско друштво Борских рудника (у даљем тексту ФДБР). Куповином концесија које су биле у поседу Ђорђа Вајферта од стране банке „Мирабо”из Париза, Французи су добили прилику да у једној крајње неразвијеној, сиромашној и неписменој средини оснују индустријски центар. Прожимање утицаја придошлих Француза на затечено етничко наслеђе локалног становништва, претежно влашког порекла, створило је климу која је резултирала стварањем специфичне средине, јединствене на овим просторима.
Прве деценије двадесетог века у Бору су протекле у његовом развоју од села до рударске колоније. Подижу се, осим објеката индустријске намене, и први објекти друштвеног и верског карактера. Прва насеља, познатија као „стара француска колонија” ничу врло брзо, без икаквог плана и без архитектонских особености. Ти објекти су били сачињени да задовоље основне егзистенцијалне потребе, а то су рад и спавање, без икаквих обележја комфора.
Пошто Бор као тако формирана целина није имао цркву ни свештеника, а потпадао је под брестовачку парохију, ФДБР се заузело за изградњу православне цркве. Изграђена је и освештана 23. априла 1912. године по старом календару. Храм је био подигнут на пропланку изнад рудника.13 До проширења колонијалног насеља после 1928. године, куће за раднике – бараке и остали објекти – налазили су се у непосредној близини и по ободу рудничких постројења и објеката. То је најсевернији део града Бора, данас МЗ „Север”. Тренутно је то најзапуштенији део града, насељен претежно ромском популацијом и социјално угроженим слојевима становништва. Изложен је крајњој небризи и немилосрдном пропа–дању.
У току Првог светског рата, 1915. године, борски рудник су заузеле бугарске трупе. Рудник је затечен у исправном стању, а производњу су обављали заробљеници, и то редовно. Око рудника и рада у њему су се спориле три стране: Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска. Свако је хтео највећу корист за себе, а Немачка је сматрала да би њој требало да припадну сигурни извори сировина за потребе ратне индустрије. За време окупације, борско становништво живело је тешко, пролазећи свакодневно кроз стрепњу и разна мучења од стране бугарских окупатора. Коначно је, 7. октобра 1918. године, коњаничка бригада генерала Гамбете дошла у борски рудник и полако преузела команду над њим. Бор је био ослобођен. 14
По речима борског пароха Андреје Ђорђевића, у Бору је у то време владала „јако чудна клима”. Необјашњиви обичаји и понашање аутохтоних житеља овог краја, склоних паганству, асоцијалности и затворености, били су необични и неразумљиви обичном посматрачу оног времена. За време најрадоснијих хришћанских празника црква је остајала празна, док су се становници окупљали у својим кућама плачући, јадикујући и наричући над свећом за покој душе најмилијих. Нису посезали ни за чим хуманим и друштвено корисним. Ангажовања и помоћ новом пароху била су минимална, на силу, готово никаква. Било је тешко проникнути у затворену, намћорасту ћуд домаћег живља.
Са друге стране, поред локалних староседелаца који су имали свој карактеристичан начин живљења, у Бор је долазило сијасет придошлица, „дођоша”, који су са собом доносили обичаје краја из којег су потекли. Ти радници су долазили из целе Србије, а било је и странаца. Полако се формирала једна мултикултурална и мултинационална целина, скуп различитих култура које су се до почетка Другог светског рата међусобно преплитале и изнедривале специфичности чији траг и дан-данас егзистира.
Локално влашко становништво, незаинтересовано за цркву, остајало би верно својим традиционалним обичајима. Активностима борског пароха, млади људи су почели да долазе на црквена богослужења и да учествују у верском животу. Парох се много трудио и, упркос саботирању од стране локалног становништва, успео је да уз помоћ Руса оформи хор који је својом песмом и лепим гласовима мамио људе у цркву.15 Пошто је за православне вернике још 1912. подигнут храм, 1928. године ФДБР подиже малу католичку цркву посвећену светом Људевиту. Занимљиво је да су католици и православци, окупљени око пароха Андреје Ђорђевића, неговали веома пријатељски однос, међусобно се дружећи и славећи заједнички и католичке и православне празнике. Међутим, према придошлицама муслиманске вероисповести, парох није био пријатељски расположен. Тврдио је да шире неморал, да растурају породице и ванбрачно живе са женама православне вере. Против тога се борио и много ангажовао, мада му често ФДБР није излазило у сусрет. Чак четири брака са женама муслиманске вероисповести склопили су Руси!16
На таквим друштвеним и културним темељима градио се Бор. Пошто је локално сеоско становништво, захваљујући тешком наслеђу непросвећености, било неспособно да креативно утиче на формирање физиономије насеља по свом укусу, ту улогу су у њихово име преузели Французи. Притом су се ослањали на једну другу социолошку групу, која се формирала паралелно са израстањем Бора, грађанство, тј „чаршију”. За време мандата председника борске општине газда Симе Јовановића, индустријалца, 1923. године почиње осмишљено подизање неких значајних објеката.17 Захваљујући његовом залагању и способностима, ФДБР подиже општинску зграду преко пута цркве, зграду за основну школу сто метара повише ње, затим мост на крају Бора, на Борској реци, којим се Бор спаја са главним друмом према Кривељу и Црном врху. 18
Међутим, газда Сима Јовановић је имао жестоке противнике. Након његове смрти, на општу жалост пароха Ђорђевића, у Бору је у „чаршији” завладала једна друга струја коју је предводио Петар Константиновић. Наиме, док је Сима Јовановић тежио изградњи објеката од ширег друштвеног значаја, као што су цркве и школе, уз интензивну сарадњу са ФДБР, Петар Константиновић је потенцирао предузетништво и социјални развој Бора. Тако је у том периоду у Бору никло много занатских радњи, продавница, кафана и сличних објеката.19
Од средине треће деценије двадесетог века, рудник и град Бор улазе у своје „златно доба”: компанија доживљава велику експанзију, изграђују се многи значајни објекти, како привредни, тако друштвени и стамбени. Тај период је трајао све до Другог светског рата и тих петнаестак година су, у суштини, донеле најзначајнија остварења у изградњи, која превазилазе све остале објекте изграђене ван овог периода.
Тридесете године прошлог века биле су пресудне како за привредни развој, тако и за друштвено-културни. У рударству су то године апсолутног просперитета, што показују прегледи остварене производње руде и бакра за тај период. Концесиона права су се протезала све до краја прве половине двадесетог века. Французи су имали још читавих двадесет година експлоатационих права у Бору и без обзира на то, њима, због енормних трошкова, није никако одговарало да Бор добије статус града, јер би онда били дужни да уведу канализацију и друге погодности за животну егзистенцију, које је сваки град дужан по закону да има. Без обзира на отпоре које је ФДБР пружало, ипак је на крају попуштало и обезбеђивало све потребне услове за живот.
Бор је полако прерастао у динамично место које је почело да добија физиономију града. Осим кафана, продавница и занатских радионица, отворена су и коначишта за госте који су послом долазили у Бор. Паралелно са привредним развојем, развијао се и културни и друштвени живот. Свака од присутних социјалних и друштвених група, локално становништво, придошлице из крајева широм Србије, чаршијска елита и Французи, развијали су свој друштвени и културни живот независно једни од других, али су се уједно и сви заједно прожимали у једну јединствену и, само за Бор, специфичну целину.
Аутохтоно локално становни–штво, које се претежно бавило сточарством и земљорадњом, није било способно да организује и развије било какав вид културног живота. Треба веровати и претпоставити да није могло разумети понашање представника француске популације, који су донели своју културу и обичаје једног напредног европског града, какав је био Париз, у једну неразвијену средину на истоку Србије, какав је у то време био Бор.
Радници–колонисти су свој долазак у Бор углавном сматрали привременим због тешког и напорног рада у руднику. Они су углавном све своје слободно време проводили по кафанама које су се низале од рудничке капије па до изласка из Бора. То је стварало многе проблеме, а посебно треба истаћи да је ниво неморала у то време достигао свој врхунац. Кафане су биле центар таквих догађања. У то време се бележи и појава првих јавних кућа у Бору, баш у неким кафанама.20 Њихов циљ је био да извуку и последњу рударску пару, крваво зарађену у борској јами на дубини од 170 метара под земљом. То је остављало стравичне социјалне последице у многим рударским породицама. Борски парох је и против оваквог облика неморала реаговао пишући писма Управи рудника и молећи је за помоћ. Они би му често одговарали да нису одговорни за живот рудара ван рудничке капије и да му ту не могу помоћи. ФДБР се често ограђивало од проблема неморалног понашања, које је тридесетих година прошлог века кулминирало у Бору.
Оваква друштвена клима проузроковала је долазак великог броја разних криминалаца, попут лопова и џепароша, коцкара, лажних исцелитеља и „уметника”. Уплив оваквих структура усложњава разумевање суштинских културних токова у Бору у то време. 21
Паралелно са напред описаном климом у нижим друштвеним слојевима, у чаршији се формира потреба за разним друштвеним организацијама. Године 1930. оснива се Соколско друштво, чији је циљ здрава морална и физичка едукација омладине у националном и интелектуалном духу. У формирању овог друштва посебно су се ангажовали управник борске основне школе г. Мирко Јовановић, затим начелник среске испоставе г. Лазар Михајловић, као и многи трговци из чаршије, председник општине Марко Петровић и борски парох Андреја Ђорђевић.22 Одзив борске омладине је био велики, а активности и значај друштва су врло брзо превазишли почетне циљеве. Створен је пандан развратничком утицају борских кафана. Соколско друштво је основано са идејом да буде спортска организација, а врло брзо је постало главни носилац културних догађања и еманципације средине. ФДБР је водило политику незамерања, није интервенисало у борби против ширења неморала, али је зато увек помагало донацијама Соколско друштво, кад год су тражили помоћ.
Једна друга група утицајнијих људи у Бору, на челу са Богољубом Стојчићем, дугогодишњим управником борске Јаме, отворила је Месни одбор аеро-клуба „Наша крила”. Ту је заснована и идеја о отварању аеродрома, коју је подржало ФДБР. Међутим, због политичке ситуације у Европи, оваква врста инвестирања је била несигурна, и због тога је остала нереализована. У Бору се крајем тридесетих година прошлог века формирају и разна друга мања удружења која нису, као Соколско друштво, имала пресудни утицај на културни и друштвени развој града. 23
Од свих напред побројаних друштвених група, за развој града Бора најзначајнији утицај су имали Французи и од њих ангажовани руски емигранти. Живот страних држављана одвијао се одвојено од осталог становништва. Французи су се окупљали у својој касини, прекрасном здању које је у свом архитектонском склопу имало огромну салу за балове и забаве, концерте и представе. Ту су довођене најзнаменитије личности Краљевине СХС и, касније, Краљевине Југославије. Овакав вид културног живота је био недоступан обичном борском човеку који је могао само наслућивати шта се дешава иза фасада монументалног француског здања. Исти друштвени начин живота имали су и Руси, формирајући га у „Руском соколу”, отворивши 1928. године и посебну руску школу са кантином и читаоницом, само за потребе руског живља.24
Овакво раздвајање друштвених слојева на стране и домаће, било је неминовно због великих националних, језичких, верских и културолошких разлика. Ипак, оно што је посредно спајало све те друштвене и националне и верске групе био је борски рудник, а унутар његове капије сви су они удисали исти ваздух и у мрачним дубинама Јаме бивали једнаки у прегалаштву.
Белешке:
1 Љ. Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941 iii, Стубови културе, Београд 1997, стр.187.
2 Љ. Димић, нав. дело, стр. 196.
3 Љ. Димић, нав. дело, стр. 136.
4 А. Кадијевић, Руска емиграција у српској култури xx века i–ii, Београд 1994.
5 Љ. Димић, нав. дело, стр. 141.
6 Љ. Димић, нав. дело, стр. 171.
7 В. Симић, Историјски осврт на рударство бакарног рудишта у Бору и околини, Зборник радова viii, Рударско-металуршки факултет и Институт за бакар, Бор 1969, стр.10.
8 Ж. Ромелић, „Из историјата рудника и рударских насеља у Североисточној Србији”, Зборник радова Музеја рударства и металургије Бор, књига v–vi, 1987–1990, стр. 157.
9 В. Симић, нав дело, стр.174.
10 Геолошки анали, 1903, стр. 114–115.
11 В. Симић, нав.дело, стр. 167–168.
12 „А. Илић, рударски инжењер”, Рударски гласник, бр. 7-12; Београд, јун-децембар 1907, год. В, лист за рударство и рударску индустрију.
13 Летопис Борске парохије и цркве, стр.2.
14 Бор и околина i, стр. 105–108.
15 Летопис Борске парохије и цркве, стр.30.
16 Летопис Борске парохије и цркве, стр.9
17 Године 1923, када долази до осмишљеног подизања неких објеката, долазе и руски емигранти у Бор. Можда ове појаве треба довести у одређену релацију.
18 Летопис Борске парохије и цркве, стр.20.
19 С. Љ. Јовановић, „Друштвени и културни процеси у Бору у периоду између два светска рата”, Удружење историчара Браничева и Тимочке крајине, Пожаревац 2002.
20 С. Љ. Јовановић, нав. дело, стр. 204.
21 С. Љ. Јовановић, нав. дело, стр. 205
22 С. Љ. Јовановић, нав. дело, стр. 205–206.
23 С. Љ. Јовановић, нав. дело, стр. 206–207.
24 С. Љ. Јовановић, нав. дело, стр. 207.

Бранислав С. Миленковић

Пословање и последице

Тема овог написа је разматрање периода постојања Француског друштва Борских рудника (1904–1941).
Постојање одређене историјске дистанце нам омогућава, према захтевима историјске науке, да превазиђемо одређену субјективност, идеологизацију и политизацију времена и догађаја, и да извршимо одређено превредновање датих приказа и оцена о догађајима, процесима и улогама одређених субјеката у стварању тадашње стварности. То превредновање учинићемо из угла садашњих сазнања и створеног система вредности.
Полазећи од методолошког захтева да се друштвена стварност, као најсложенији феномен стварности са којим се човек и друштво сукобљава, може истинито сагледати само у примени става „у целини је истина”, овај став опредељује и приступ обради појединих питања о постојању и улози Француског друштва Борских рудника (у даљем тексту: ФДБР).
Та питања се односе на пословање и утицај ФДБР у односу на стварање материјалне и друштвене стварности Бора.
УСЛОВИ ПОСЛОВАЊА ФДБР
Природни услови
За предузеће које се бави експлоатацијом природног богатства (руде, шуме, воде, итд.) квалитет тог природног ресурса је одлучујући фактор за остваривање основног циља предузећа, а то је: добит -профит.
Рудна лежишта бакра у Бору у то време убрајана су међу најбогатија лежишта у Европи и свету.
У време експлоатације руде у периоду 1904–1941, експлоатисана је руда са просечним садржајем од 7% бакра, док је сиромашна руда, која је од 1929. године ишла на флотирање, имала садржај бакра од 3,5%. Руда је, поред бакра, садржала и племените метале и то: 24–30 грама злата по тони руде, 96–120 грама сребра.
За економичну експлоатацију, поред садржаја метала, битан је однос руде и јаловине, дубина лежишта и дужина транспортних путева руде и јаловине.
Показатељи квалитета руде и односа јаловине и руде говоре следеће: 1929. године за тону бакра било је потребно 58 тона ископина, 1960. 180 тона ископина, а 1984. године 770 тона.
За период 1904–1941. године остварен је физички обим производње:
-тона руде: 11.637.655
тона блистер бакра: 636.336
килограма злата у бакру: 29.418
килограма сребра у бакру: 88.024
Упоређења ради, у периоду 1945–1960. остварен је физички обим:
тона руде: 21.700.000
тона блистер бакра: 478.580
килограма злата: 14.300
килограма сребра: 45.000
Индикатори услова пословања у области експлоатације руде показују стално погоршавање услова (смањење метала у руди, повећање односа руде и раскривке), са главном последицом повећањем трошкова производње.
Стално погоршање природних услова експлоатације руде, временска ограниченост концесије (на 50 година) и непостојање државних прописа у овој области, а у сврху максимализације профита као основног циља пословања, мотивисало је ФДБР да врши селективно откопавање само богатијих партија руда, чиме је вршено такозвано раубовање лежишта.
Такав режим експлоатације руде имао је за последицу да се један део рудне масе не користи и остаје заробљен у виду тзв. „нога” и „плафона”, који су експлоатисани касније, методом површинског откопавања.
Таква експлоатација утицала је на скраћење века рудника и није била у складу са рударском логиком која подразумева сагледавање режима експлоатације за целину рудног налазишта.
Економски положај и финансијско пословање ФДБР
На економски положај и финансијско пословање ФДБР утичу бројни чиниоци: природни услови, системски услови државна регулатива и привредно и политичко окружење.
За приказивање економског положаја и финансијског пословања послужићемо се следећим показатељима:
Основни капитал за оснивање ФДБР обезбедила је банка „Мирабо, Пијерари и комп.” у износу од 5,5 милиона златних франака.
У току пословања, за инвестиције и развој емитовано је више пакета акција, па је 1938. године акцијски капитал износио 120.000.000 франака, подељен у 600.000 акција по 200 франака.
Акције ФДБР чија је номинална вредност износила 100 златних франака достизале су у појединим периодима вредност и до 3.500 папирних франака.
Књиговодствена вредност свих инвестиција у ФДБР 1937. године није износила ни пуних 50.000.000 франака, а чиста добит за ову годину остварена је у износу од 108.000.000 франака.
У периоду 1929–1935. ФДБР је оставило у земљи:
за порезе и таксе:
200.400.000 динара
за царине:
43.200.200 динара
за радничке наднице:
264.500.000 динара
за железнички
транспорт:
200.000.000 динара,
свега: 717.160.000 динара.
За исти период вредност произведеног бакра износила је 2.267.891.112 динара.
Из овог прегледа се види да је само 1/3 новца остајала у земљи, а 2/3 је ФДБР изнело у иностранство. Ово најбоље говори о обиму пословања ФДБР и оствареним односима на релацији ПРЕДУЗЕЋЕ – ДРЖАВА.
Све до 1935. године ФДБР је слободно извозило са бакром и злато и сребро. До тог времена је кроз сирови бакар извезено преко 16 тона злата и 32 тоне сребра. Истовремено је Народна банка куповала злато по берзанским ценама, да би одржала стабилност динара. Подаци такође показују да је бакар увезен за потребе домаће привреде био два пута скупљи од извезеног.
Основна карактеристика пословања ФДБР је стални раст физичког обима производње, што се види из следећих чињеница: 1905. године произведено је 5.500 тона руде и 774 тоне бакра, а 1934. године 44.643 тоне бакра, уз одговарајући раст производње злата (1.715 kg) и сребра (5.841 kg). Раст производње огледао се не само у финансијским ефектима профита, него и у уделу у југословенском извозу: године 1921. тај удео је износио 1,68%, а 1938, то је 8% од целокуног домаћег извоза, што је имало великог удела у јачању југословенске привреде.
ФДБР и држава
Однос ФДБР и државе на општем и посебном плану одређивали су бројни фактори, а нарочито: место налазишта и постојеће окружење, устројство државе и државних институција, привредна и друштвена развијеност, (не)регулисаност системских услова за експлоатацију руде и корумпираност државног апарата с једне стране, и карактер акционарског предузећа као израза моћног страног капитала европског ранга са предузетништвом и организацијом која је у целости била усмерена на остваривање профита, с друге стране. То је условило да ФДБР и у окружењу и у земљи пословања буде својеврсна „држава у држави”.
Најкрупније питање односа ФДБР и државе односило се на решавање извоза злата садржаног у руди и блистер бакру. У 40.000 тона бакра (колико је просечно годишње произвођено у периоду 1930–1940) садржано је и 2.000 kg злата и 6.000 kg сребра. Југословенска влада је вршила сталан притисак на ФДБР да се изгради електролиза (рафинација) бакра, како би се издвојило злато и сребро из блистер бакра, опорезовали продукти елетролитског процеса и продавало злато Народној банци.
Како ФДБР није предузимало мере за изградњу електролизе, Влада Југославије је августа 1934. донела Уредбу о надзору производње и употребе племенитих метала. По овој уредби, сви племенити метали морали су се продавати Народној банци Југославије. Тако је ФДБР било принуђено да Народној банци враћа злато које је било извезено у иностранство у нерафинисаном блистер бакру.
Тим мерама Влада је присилила ФДБР на изградњу електролизе, која је пуштена у рад 1938. године. То је истовремено био и један од најзначајнијих резултата тзв. Нове економске политике владе Милана Стојадиновића, коју је он прокламовао 1936. године.
Одређени моменти из говора др Милана Стојадиновића приликом отварања електролизе најбоље показују циљеве те нове економске политике и однос државе према пословању ФДБР и других предузећа која послују са страним капиталом:
„Када смо пре две године објавили нашу нову економску политику, прокламујући принцип да се наше рудно благо има прерађивати у нашој земљи, са нашом радном снагом, тиме смо, у оно време, првенствено мислили на гвожђе, бакар и алуминијум.”
„Ми нећемо више извозити те руде као сировине, да би их после, прерађене у иностранству, поново куповали од странаца.”
„Код бакра ми желимо створити једну фабрику за изградњу телефонских каблова. Пре је постојао предлог да се готови каблови купују у иностранству. Ми смо ту идеју сада одбацили. Подићи ћемо своју фабрику каблова и она ће добити све наруџбине које иду у стотине милиона динара, и чији ће износ тако, највећим делом, остати у земљи.”
„Ми ћемо још дуго бити упућени на страни капитал. Само, тај страни капитал не сме бити наш експлоататор, већ наш сарадник. Правичан интерес на уложени капитал треба да буде обезбеђен, али капиталистички интерес не сме да буде једини циљ. Циљ и правац делатности има да утврди држава. Државни и национални интереси морају да буду изнад свих других.”
Говор председника владе изражава одређено економско и друштвено стање и кретања у свету и Југославији. Он истовремено показује и политичке прилике и формирање свести о постојећим односима и начинима којима страни капитал учествује у југословенској привреди, као и нужност одређене еманципације привреде и преиспитивање постојећих односа.
На основу изнесене слике стања и последица, које налазимо и у Стојадиновићевом говору, произлази и наш покушај да дамо једну иницијалну социо-економску анализу, као и да осветлимо процесе који су се одвијали у том времену. Француско друштво Борских рудника било је несумњиво најзначајнија појава у историји борског краја, чинилац који је, и на позитиван и на негативан начин, одсудно определио даљи историјски ток и развој Бора.
Ако је тачна изрека „Историја је учитељица живота”, можда се у овој нашој актуелности, свеобухватним сагледавањем прошлости, могу да извуку одређене поуке за садашње и будуће време.

Александар Фјодорович Воронцов

Било је пролеће 1944. године.¹ Вера, Коља и ја смо са још неком децом отишли у цвећем и травом обраслу Падину, велику ливаду правилног облика са које су нас власници стално терали, јер смо им, наводно, упропашћавали траву – детелину. Можда је то и била истина, али ми се нисмо обазирали на њихове претње и врло често смо се играли по ливади и брали цвеће.
Тог дана нас је било пуно.
Док смо занесени игром трчкарали тамо-амо, одједном се зачу удаљена бука слична грмљавини. Гледали смо у јарко јасно небо и одједном, спазисмо велику формацију огромних авиона. То су били, наравно, то тек сада знам, англо-амерички бомбардери који су ишли на унапред одређене циљеве и истресали свој смртоносни разорни терет, не водећи рачуна ни о чему. Тада су, највероватније, ишли ка Бугарској или Румунији.
Немачка противавионска артиљерија са Четвртог километра, у чијој сам једној батерији и ја недавно био „гост”, распалила је по авионима свом снагом. Око авиона су се распрскавале гранате, остављајући димни траг. Тада један авион испусти гомилу бомби, које су изгледале као неке мале дрангулије, а које су циљале на Немце. Но, неке су пале релативно близу Падине. Како су се приближавале земљи, бомбе су постајале све веће и веће. Експлозије су биле страшне, заглушујуће. Ми смо трчали свом снагом према кућама, које и нису биле тако далеко, само су сад изгледале недостижне за наше мале ноге и уздрхтала срца.
То је била једна од највећих мојих утрка у животу, јер сам, иако мали, прескакао жбуње и камење, па и доста високе ограде које у нормалној ситуцији не бих ни покушао. Кад смо претрчали поток и пришли првим кућама, лагано смо успорили и сакупљали се у групице, па тако Вера, Коља и ја заједно пођосмо ка нашој бараци.
Пошто су бомбе ипак падале далеко, сви су били испред кућа и посматрали велику ескадрилу како полако, без губитака, напушта наше небо и иде даље на исток.
Када ми притрчасмо, мајка нас изгрди што се скитамо кад се пуца и бомбардује, али је отац прекиде и рече да се припремимо за сликање, јер је ту био један фотограф којег је замолио да слика нас децу. Он је пристао и када смо стигли, отац рече мајци да нас мало уреди, посебно мене, јер сам био прљав и све је на мени висило.
Мајка ми обриса лице пешкиром и среди ми кошуљу и панталонице, чак сам добио и краватицу, а онда ми натукоше и Кољин мало већи капутић и, са белим шеширом на глави, истурише ме пред фотографа. Он се насмеја, посебно кад виде мали букетић цвећа, који сам набрао на Падини и у свој трци сам га још стискао у прстима, и сада је, иако мало спљескан, још увек био у мојој руци. Мало цвећа ми ставише у мали џеп на капутићу и фотограф учини своје. Но, Фјодору то не би довољно, већ му рече да нас слика сво троје, те се тако мени прикључише Вера и Коља и то је била успомена на дан када смо доживели прво право бомбардовање у Бору. Ја сам таман био напунио пет година. Уз тај догађај описаћу још један.
Ради се опет о једној англо-америчкој ескадрили која је, једног дана, тог истог пролећа, јурила на исток. Кад су Немци са Четвртог километра распалили по њима, један бомбардер је био погођен и док је из њега куљао густи, црни дим, постепено је губио висину и изгледало је да ће се срушити на рудник, а онда је променио смер и нама се чинило да пада равно на нашу бараку. То се, у ствари, пилот још увек борио да спречи пад авиона, но, неумитни крај се приближавао. Ми смо се већ разбежали, али кад авион оде према брду, сви смо га пратили погледом да видимо шта ће се догодити.
Из авиона поскакаше чланови посаде, и ми угледасмо пет печурки које се, као и авион, изгубише иза брда, десно од Трећег километра, одакле допре страшна експлозија, а онда још неколико слабијих.
Старији дечаци појурише ка Трећем километру и брду, а Коља је био међу првима. Ја му се прикључих, но он ме отера кући, а иза леђа зачух мајчин позив, који није остављао дилему да ли могу ићи или не. Вратих се мајци, а Коља нестаде на узбрдици преко моста, код кривине на путу, пре уласка у град.
Док сам чежњиво гледао за њим, зачу се сирена и један немачки трицикл и мали брзи теренски ауто, са неколико наоружаних Немаца, пројурише према кривини и даље, према Трећем километру.
Коља се вратио доста касно, мрак је већ био пао. Био је знојав и преуморан. Руке су му биле пуне неких делова авиона, а на леђима му је био нарамак неког белог, финог платна са пуно конопа. Био је на самом месту пада авиона.
Док нам је причао како је земља још подрхтавала док је прилазио скршеној кабини авиона, ми смо га слушали отворених уста. Зграбио је на брзину неке делове расуте унаоколо, и тада је спазио тело мртвог Американца у трави, кога је авион повукао у свој вртлог. Пришли су и други, који су дотрчали из града и ћутке гледали. Погинули је имао привезан падобран на себи, али му се сигурно касно отворио.
Потом је угледао још једног авијатичара како виси опуштеног тела, са падобраном замотаним преко електричних водова који су се ту протезали и водили према Четвртом километру. Коља га је показао осталима и сви су уплашени гледали у тело које се некако млитаво, лагано њихало.
Одједном, Коља је чуо неку вику и неразумљиве речи и спазио једног падобранца како се мучи запетљан у гране високо на дрвећу, висећи главом према доле. Потрчали су према њему, и док су се договарали како да му помогну, зачу се писак немачке сирене и они угледаше у даљини, на путу, немачку моторизовану колону која је јурила ка њима.
Неко узвикну: „Бежимо, ево Шваба”, и група појури ка шумарку, а онда се раштркаше куд који и наставише трк низ брдо, ка граду који се видео у даљини.
Коља застаде са причом, затражи чашу воде, па кад се напио, настави и рече како се, по ускакању у шумарак, саплео о неки свежањ поред једног жбуна и тада спазио на брзину прикупљени падобран. Никога није било у близини и није имао времена да размишља где се налази онај што се тим падобраном спустио. Тада зачу вику немачких војника и када је провирио кроз грање, видео их је како нишане у оног запетљаног падобранца на дрвету и нешто му вичу. Он је држао кратку пушку у руци и кад је окрете ка њима, зачуше се рафали и беживотно тело склизну према доле, али не паде на земљу, већ остаде да виси изнад.
Немачки официр нешто нареди и један војник одложи аутомат и крену да се пење уз дрво, а остали се поделише у групице и пођоше у разним правцима. Коља тада покупи падобран и онако у гомили га забаци на леђа, а делове авиона узе у другу руку и појури низ брдо.
Отац је сакрио падобран тако да ја нисам видео где је, али су ме, ионако више занимали делови авиона. Касније, када је гужва око авијатичара прошла и Немци престали да их траже и прете да ће све побити ако их неко скрива, Коља је однекуд извукао делове, па смо их само он и ја добро прегледали.
Дуго година након тога су се ти делови “мували” с времена на време по нашим рукама као најдраже играчке и успомене, чак мислим да би се неки од њих и сада, после 60-ак година, могли наћи у Кољином подруму у Београду…
—————————-
„…Швабе одлазе, Швабе одлазе”, ишло је од уста до уста. То се изговарало тихо, а одакле је вест дошла, нико није знао. Но, нико није ни сумњао у истинитост тих речи и сви су своју децу склонили у куће, а кроз затворене прозоре, иза завеса, вирило се напоље, не би ли се уочио неки видљив знак да их више нема.
Ја сам, стојећи на клупи крај прозора, такође гледао кроз завесе и ускоро смо схватили да стражара испред Командантуре нема на уобичајеном месту, да су врата на згради широм отворена и да лупају због промаје.
Полако, народ измиле из својих скровишта и поче гласно да говори.
„Отишли су, отишли, ђаво их однео, дабогда, уплашили се Руса који надиру”, чу се неко, а онда други викну да сви чују: „Отишли су и са Четвртог километра, нема их нигде, магацини су напуштени, идемо да узмемо нешто од њихових залиха хране”. Колона ка Четвртом километру намах се направи.
Ишли су сви који су могли ходати. Наравно, да сам ишао и ја. Нисам могао пратити Кољу, али сам се трудио, колико сам могао. Кад смо, напокон, стигли до раскрснице на Четвртом, сви скренуше у правцу Слатине где су се, десно крај цесте и уз пругу, налазиле велике, дугачке бараке. Унаоколо није више било ничега што би подсећало на Немце.
Онда се упало у бараке. Људи су грабили све шта су стигли, а било је свега и свачега, свега што је том јадном и напаћеном народу недостајало свих ових година живљења у крајњој оскудици…
…Трчало се из једне бараке у другу. Овде је било брашна и макарона, тамо шећера и соли. Ја сам јурио из једне у другу и тражио нешто сасвим друго, нешто од опреме или наоружања. Напокон, нађох једну гас-маску. Била је нова, са дугим ребрастим цревом и неким лончићем на крају. Зграбио сам је, истрчао напоље и ништа друго ме више није занимало…
… Тек касније, сазнали смо за минирање моста на кривини близу нас, и свих постројења у Топионици, Електролизи и Руднику, као и за херојство Петра Радовановића који је успео да пресече жице експлозива који су Немци оставили за собом.
Немци су, тако, отишли разочарани јер нису успели да разоре град који им ништа нажао није учинио, а много тога дао њиховој захукталој фашистичкој ратној машинерији.
Тако сам ја доживео одлазак Немаца и таквим га и данас памтим, не заборављајући свеопшту радост на улицама и повике: „Долазе Руси!” Бар сматрам да је све баш тако било…
___________
¹ Аутор више пута наглашава да је све што је написао плод његових сећања и да је желео да то тако и остане, те да му није била намера да о прошлим временима и догађајима (које је, свакако, помоћу разних докумената, могао проверити) пише попут научника – историчара, који износи проверене, документоване чињенице, као историјски релевантне. Догађаји описани у трима књигама Бор – живот и сећања, дати су криз визуру дечака, касније младића, и представљају субјективне судове о прошлим догађајима и људима, личне опсервације које и не претендују да буду ништа друго – већ управо то што јесу – сећања, субјективна промишљања из угла једног „добропамтећег” судионика у догађајима који су, у животима – и његовом и људи око њега – обележили период од 1938. до 1959. године. Нама, којима због разлике у годинама, није било дато да и из личног угла сагледамо то време, остаје само да му – верујемо. (Прим. ур)

Александар Фјодорович Воронцов

Александар Фјодорович Воронцов је рођен 29. новембра 1938. године у Будечевици, близу реке Таре, недалеко од највишег моста у Европи. Његов отац, Фјодор, козачки капетан, рођен је на приобаљу Дона, у Русији, коју је силом прилика морао да напусти. Фјодор Воронцов се у Србији оженио Јеленом, и са њом имао троје деце: Николаја, Верочку и најмлађег – Александра. Александар Воронцов је у Бор дошао са родитељима у првим годинама свог живота, на самом почетку Другог светског рата, те је Бор заволео, заувек га сматрајући својим родним градом и завичајем. Основну школу и гимназију је завршио у Бору, а Војну академију у Београду. Данас је у пензији и живи у Сплиту.
Иако је, ипак, већи део свог живота провео ван Бора, никада није престао да мисли на град свог детињства и младости, задржавши га заувек у лепом сећању.
У свим књигама које је написао и објавио описао је Бор онако како га се он сећа, дајући драгоцена сведочанства о догађајима и људима у ратним годинама и 15-ак година након рата. Судећи по томе, књиге Ја и љубав, Love story у Бору (роман посвећен његовој великој љубави из младости), и нарочито тротомна књига Бор – живот и сећања, која обухвата период од 1938. године (када се, убрзо након рођења, у првим годинама рата, са родитељима из родне Будечевице преселио у Бор) до 1958/59. године (када је завршио Гимназију и прву годину Војне академије и добио свој први премештај у Дубровник).
Приликом обележавања 45-огодишњице матуре 4. генерације матураната борске Гимназије у јуну 2003. године, г. Воронцов је био у Бору, и тада је Народној библиотеци Бор, тј. њеном завичајном одељењу поклонио своје књиге, написавши притом у посвети да „дарује своје књиге библиотеци са жељом да их по неко прочита и подсети се оних давно прошлих дана, када се свима чинило да живе срећни, иако је материјалних добара и новца било веома мало”.
На крају сваке књиге Александра Воронцова пише и ово: „Сада, када већина вредних људи у Бору силом прилика готово гладује, желим да им оставим скроман дар, своје књиге, у којима је описан живот у Бору, у годинама иза Другог светског рата, када се производња бакра и злата одвијала пуном паром, када је Бор давао свима, а сада лагано умире, заборављен од свих”.