Постхумно објављена књига

Милен Миливојевић

Сећање: Драгомир Раденковић (1932–2002)

Далеко је боље, Бор, ЈП „Штампа, радио и филм”, 2002

Боранин из Сумраковца Драгомир Раденковић (1932–2002.) није доживео да види своју прву (и, по свему судећи, једину) књигу афоризама Далеко је боље, коју је припремио за живота, али је она објављена тек средином ове године, тачно годину дана после смрти аутора.
Раденковић је афоризме почео касно да пише, потврђујући тиме да за писање – никада није касно. Објављивао је у Борским новинама, на таласима Радио-Бора, Борској телевизији, а највећи број афоризама објавио је у зајечарском Тимоку.
Запажено је било и Раденковићево казивање афоризама у разним приликама широм Тимочке крајине (Бор, Зајечар, Бољевац), а најчешће у Народној библиотеци Бор и на редовним годишњим сусретима Тимокових афористичара у Зајечару. Сваки свој афоризам казивао је са посебном пажњом, са невероватном озбиљношћу и ироничног карактера афоризма, рађала се у сали увек атмосфера за громогласан смех и бурне аплаузе.
По бриткости, актуелности, промишљености и сажетости (ове, и иначе, најкраће књижевне форме) афоризми Драга Раденковића су брзо били примећени и међу онима (а није их мало) који се баве овом формом (и у Бору и у Тимочкој крајини), а и међу онима који су само тзв. „конзументи” афоризама (читаоци и слушаоци).
Искрен и отворен, какав је био и кад није писао афоризме, забринут за судбину земље и народа, Раденковић је такав и у овој књизи. Она тематски (какве су, углавном, све књиге афоризама) није ограничена, али је толико актуелна да се стиче утисак како има највише афоризама о политици. А како би и могло другачије кад смо се свих година настајања ове књиге сви бавили политиком, а многи и само политиком! Ако је у томе било и нечег доброг, онда је добро то што је настала ова књига. Њен наслов Далеко је боље, двосмислен је. Ако је реч „далеко” прилог за истицање, онда нам је сада далеко (много) боље (него што је било). А ако је та реч месни прилог, онда је то боље још далеко од нас. Ту је, дабоме, и асоцијација на Ћосићево Далеко је Сунце, што је Весна Раденковић (ауторова унука) вешто уградила и у решење насловне корице књиге.
Иако се Раденковић није дуго бавио писањем, своју књигу афоризама припремао је пажљиво, стрпљиво, упорно и – релативно дуго, до последњег часа свог живота, све до белешки једва записаних дрхтавом руком у болничком кревету (испоставило се да у тим белешкама има и другачијих варијанти афоризама који су се већ налазили у рукопису будуће књиге).
————
Књига је објављена захваљујући напору рођака, пријатеља и колега, а издавач је ЈП „Штампа, радио и филм” у коме је аутор провео највећи део свог радног века.

Слике тајни

Јелена Милетић, Небојша Миликић

ПОКАзасмоЖИ ШТА МИСЛИмоШ – УРАДИсмо ШТА ЗНАсмоШ

Поводом пројеката СЛИКЕ ТРАНЗИЦИЈЕ и ЈАВНА ТАЈНА Организација и продукција REX – Културни Центар Б92 и Ресурс центри Бора, Лесковца, Ниша, Неготина и Санџака. (www.rex.b92.net/sliketranzicije и www.rex.b92.net/javnatajna)

Питања која себи морамо поставити су: шта очекујемо од децентализације културне политике и како се у рецентној, и од институција препознатој уметничкој продукцији, дефинише идентитет неког града, или проблеми неке мањинске групе у њему, или било који регионални спецификум?
Рекли бисмо да позиције академско/аматерско, институционално/ванинституционално, стваралац/конзумент воде у затворени круг некомуникативног. Потрага за са временим креће другим путем који није затворен наслеђеном хијерархијом, већ отворен за размену и дијалог. За нас као ауторе радова, комуникација са својом (наравно, и другим срединама) је кључан квалитет који је понуђен конкурсом и изложбом Слике транзиције. Долази се до могућности раслојавања утврђених односа појединац-институција-јавност. Идентитет места где се изложба одвија више није утврђен релацијом а=а, већ релацијом а=догађај. Институција постаје оно што и треба да буде–добродошло оруђе, хардвер који омогућава пласман мислеће категорије.
Јасно је да обрасци центар-провинција дају сасвим другачију слику ствари. Устаљене форме стварања индентитета једне средине на основу традиционалистичког културно-административног миљеа су, обично рутински, одржаване како у републичким, тако и у регионалним институцијама. Такве фирме стварају слику затво–реног, херметичног и, ако желимо рећи, непроменљивог. Да ли центри културе јесу градови са „регистрованом” огромном уметничком продукцијом или треба истраживати и провоцирати потенцијале других средина? Изложбе Слике транзиције у Бору, Лесковцу, Неготину, Новом Пазару и Нишу представљају предлог за приступ таквим могућим потенцијалима, али и потребама аналитичког окретања социо-политичком стању које продукује (свака) сама средина. Очито је да су, нпр. аутори, представљени на изложби у Бору, приступајући задатој теми, на много начина искорачили из својих устаљених животних активности и притом се нашли у заједничком подухвату са ауторима који су такав искорак учинили истим поводом, у својим местима живљења. Основни импулс овог искорака је свесност већине аутора радова о друштвеним околностима наглашених темом и жеља за интеракцијом њихових порука и ставова. О овим околностима и могућностима уметничке рефлексије или интервенције је дискутовано на радионицама које су водили уметници-модератори: Јелица Радовановић, Драган Јовановић, Зоран Тодоровић, Драган Протић и Драган Перић. Контакти модератора и људи који су учествовали на радионицама били су прилика за стварање нових пунктова уметничке продукције. Група или појединац, свесни реалности у којој се налазе, исказују понекад слична решења у различитим срединама, што наговештава да мрежа оваквих пунктова има потенцијал профилисане стваралачке платформе и да може прерасти у нову сцену.
Саме Слике транзиције, као тема, у многим радовима имају семиотичку позицију/функцију у релацији означено-значење-друштвена реалност. У видео раду Транзиције нема, групе „Чај одличан” (Ниш) аутори траже реч „транзиција” у Речнику страних речи и израза (М. Вујаклија). „Транзиција” је у функцији знака, има форму, значење и интерпретацију која не води означеном, „транзиција” остаје непронађена. Видео Рингишпил, Миодрага Миће Дрче (Неготин) рефлектује једнолични циклични код шарене лаже, страх аутора од вашарских изазова и подвлачи „замагљену” друштвену реалност у функцији времена означеног транзицијом. Рад се састоји из непрекинутог субјективног кадра особе на рингишпилу. Занимљиво је да овом приликом аутор није превазишао свој страх од вртоглавице, па је на мегдан рингишпилу изашао унајмљени камерман.
Слике празних излога у раду Srbia in Transition Новице Станковића (Бор) и серија фотографија Shoping Милене Поповић (Ниш), као и тестирање доплеровог ефекта брендоманије у раду Пиратерија Ненада Максимовића (Бор) (његов рад се састоји из „излагања” групне конзумације неоригиналне нес-кафе) симулирају релације потрошачког друштва и његових десубјективизираних чинилаца – огољених лутака /конзумената/, посетилаца изложбе. Реакција на неонацизам у мултиетничким срединама и суочавање са трауматичном садашњошћу или прошлошћу присутна је у радовима Ко је крив Назима Личине и Аладина Диздаревића (Нови Пазар) и Поздрав из Бора -НЕОАФЖ Јелене Милетић (Бор) у формама видео спота и разгледнице. Новопазарски аутори у свом раду по први пут локалној и широј јавности приказују видео снимке уличног сукоба навијача у Новом Пазару (август 2002), а Јелена Милетић фокусира свакодневицу, „илустровану” неонацистичким графитима, супротстављајући се том мучном окружењу својом појавом на фотографијама.
Очигледно је да организатори и аутори радова циљају на ангажман уметничког дела у пољу друштвених, политичких и економских односа. Поставља се директно питање смисла уметничке продукције у релацијама ангажовано/декоративно, свима-разумљиво-и-потребно/елитистичко. Од учесника у пројекту очекује се прихватање мото-а, чак ултиматума: „Хоћемо да мислимо!”. Одбија се улога пуких конзумената културних и политичких начела у чијем формирању се не учествује. Није важно да ли су то начела културне или економске политике, да ли су на столу питања децентрализације сваке друштвене продукције или демонстрирања права на уметничко стварање ван 19-овековног клишеа: мецена-геније-музеј; тражи се своје место у конкретној заједници, ван понуђених и од образовног система пропагираних хијерархија.
Прави одговори на питања са почетка текста су да ангажована уметничка продукција постоји, или боље рећи, предстоји у целој Србији, да је треба истражити, подржати или провоцирати у различитим срединама, маргинализованим групама и појединцима, а да „макро” културно-политичке стратегије могу бити успешно оријентисане и према актуелним проблемима и искуствима данашњице. Релације центар-периферија није тешко превазићи (јер их је развој савремене технологије већ поништио) и започети рад на успостављању комуникација и веза између људи који хоће да мисле из различитих средина, ради препознавања и профилисања заједничких интереса.
Пројекат Јавна тајна директно произилази из ових постулата, а конкурс, радионице и продукција радова окренути су осветљавању и разумевању феномена јавних тајни, као конститутивних услова многих људских заједница, од породице, групе становника улице или зграде, до становника једног села или града.
Пре него што закључимо овај текст, изнећемо занимљиву констатацију директора Ресурс центра Неготин Сање Мркобад, изнесену на припремној радионици пројекта Јавна тајна у Rex-u: „У Неготину ни на једном отварању нема више од 20 30 људи”. Ова јавна тајна није специфично везана за Неготин нити за било који град Србије. Савремена уметничка продукција једноставно нема своју публику, јер није способна да произведе догађај. Фабрикација галеријске уметности, неспособне да упути било какву поруку која би била јасна и пријемчива ван самодовољног оклопа (да не кажемо конзерве) уметничког система, има за последицу незаинтересованост шире публике и свођење уметничких пракси у оквире визуелних досетки, вицева, и уопште, карикатуралности. Ретки су радови на данашњој сцени који би понудили концепт за излаз из деградирајућег положаја обесправљеним становницима насеља Дубочица, или било ког радничког предграђа у Србији, па ће га очигледно они потражити сами, можда гласањем за спаситеља који ће се сигурно појавити на политичкој сцени, а можда у подмлатку екстремних политичких организација.
Проблематизовање значења феномена јавне тајне намеће се као нужно у актуелном политичком и свакодневном дискурсу. Не треба да наводимо много примера, довољан је један: ко је бирао жртве за каналисање насиља унутар заједнице бивших југословенских република? Ако савремена уметност треба да буде одраз друштвене стварности ма како трауматична ова била, онда се јавна тајна о жртвовању десетина хиљада људи током деведесетих година може схватити као резултат стања духа или друштвеног конструкта који има своје особене, али за нас још увек тајне механизме деловања. Такав конструкт и даље постоји. Јавна тајна је процес који за полазиште има информацију или појаву која је, обично, за заједницу којој се обраћа недовољно убедљива, да би се потом о њој причало, и на крају следи јавно објављивање/потврда када сама полазна информација/појава престаје да буде јавна тајна, али се цео механизам, склоп конструкта премешта на другу појаву или скуп информација. Радионице и изожбе на тему Јавна тајна су пројектовање механизама или, боље речено, -мреже за схватање потреба појединаца и заједница за успешном миграцијом овог феномена.

О ауторима:
Јелена Милетић (Зајечар, 1975), дипломирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду 2002 године. Добитник прве награде жирија на изложби Слике транзиције у Бору. Објављује радове из области савремене уметности и теорије феминизма. Ради као руководилац ликовне збирке Музеја рударства и металургије у Бору.
Небојша Миликић (Београд, 1964), дипломирао и магистрирао на Рударско-геолошком факултету у Београду. Бави се организацијом, продукцијом и промоцијом пројеката у култури. Самостално и групно излаже од 1997. године. Објављује чланке о политици продукције и презентације савремене уметности. Ради као уредник програма акција у Реx-у, Културном центру Б92 у Београду.

Трибина о „новој школи“

Весна Јовановић

Пошто је нови концепт у нашем систему образовања и васпитања изазвао велико узбуђење и недоумице међу родитељима, и како ће ова проблематика бити још дуго актуелна и интересантна, Народна библиотека Бор се постарала да о овој теми поразговара са стручним наставничким кадром и родитељима. Трудили смо се да кроз неколико трибина заинтересоване информишемо о „новој школи”, тј. о променама које нова реформа у систему школства доноси. Акценат је био на новом програму рада у првом разреду.
Народна библиотека Бор, већ по дугогодишњој традицији, ђацима првог разреда омогућава бесплатан упис. Ово је један од начина да се деци која полазе у школу,пожели леп и успешан први сусрет са књигом. У оквиру нашег програма културних делатности, организовали смо три трибине за родитеље и децу. Прва, одржана 20. маја под називом „Чекајући прво школско звоно”, информисала је родитеље о најбитнијим променама у „новој школи”. На питања публике одговарали су наши гости Гордана Матовић, педагог, Славенка Марјановић, специјалиста медицинске психологије, Зорица Стојановски и Гордана Соринкановић, наставници разредне наставе, и Зоран Михајловић, инструктор за нови наставни програм. Друга трибина, одржана 24. септембра под називом „Нова реформа школства” почела је експерименталним часом у коме је учествовало једно одељење првог разреда. Присутни родитељи и деца видели су како изгледа час математике, одржан по новом програму рада. Гости ове трибине били су ученици и педагози основне школе „Девета српска ударна бригада”. Треће и последње дружење са родитељима и децом под називом „Технике учења”, одржано је у Дечјој недељи, 7. октобра. Пред препуном салом деце (али не и родитеља и педагога), опуштен и занимљив, али и креативан и едукативан разговор са децом водила је Јелена Максимовић, психолог. Кратка анкета коју смо спровели након трибине показала је да је овај начин презентације имао одличан пријем код деце као и то да и они сами имају жеље када су у питању нове теме. Најчешћи одговори на питање о чему би волели да разговарају били су: о проблемима деце у породици и школи, навикама и мотивима учења, о сарадњи родитеља и школе, о страховима, проблемима слободног времена и утицају медија на васпитање.
Овом трибином завршен је овогодишњи мали циклус дружења са родитељима и децом.
У Дечјој недељи коју је Народна библиотека обележила од 6. до 10. октобра, малишани су свакодневно могли да се забаве, али и да понешто науче о дечјим правима у „Играоници”. У филмском програму приказан је филм Барон Минхаузен. Ова недеља завршена је књижевном вечери Вере Чукић, ученице другог разреда основне школе која је уз помоћ својих вршњака и учитеља представила публици своје песме. До краја ове недеље Дечје одељење библиотеке обишло је око три стотине првака и њихових наставника.
Надамо се и верујемо да ће са новим концептом образовања деца имати много више могућности да се изразе и покажу своју креативност и вредности. Желимо да њихови наставници имају довољно снаге и љубави да децу из „нове школе” изведу као квалитетно образоване и васпитане младе људе, способне да даље успешно раде и напредују. Срећно!

Изложба „Средњовековне цркве и манастири на Космају“

Зоран Симић

У просторијама Народне библиотеке Бор, отворена је 14. октобра 2003. године изложба Средњовековне цркве и манастири на Космају. Организатори изложбе били су Завод за заштиту споменика културе града Београда и Центар за културу из Сопота.
Изложба је током 2003. године најпре организована у Центру за културу у Сопоту, затим у Центру за културу у Лазаревцу и у Библиотеци града Београда. Концепција организатора изложбе била је да се представе радови на три манастирска комплекса и три појединачна сакрална објекта из 15. века, који представљају споменичко наслеђе истражено у последњих тридесетак година на Космају.
Ограничена материјална средства наметнула су релативно скромну поставку. Изложбу чине панои са колор фотографијама, архитектонским плановима, цртежима идеалних реконструкција и фотографијама археолошког материјала пронађеног приликом ископавања.
Јаснију слику о црквеном градитељству на подручју северне Србије и на територији Београда последњих година пружила су истраживања појединих манастирских комплекса или појединачних цркава. Ово се првенствено односи на прву половину 15. века, време владавине деспота Стефана Лазаревића.
Под владавином Деспота Стефана, Београд није постао само један од трговачких и занатских центара, већ и средиште српског културног, књижевног и верског живота. У то време, интензитет живота на београдском подручју стално расте. Као велики покровитељ уметности, деспот је позивао са свих страна уметнике и учене људе, калуђере и световњаке. Одрастао на двору кнеза Лазара, са широким образовањем, високих духовних вредности и књижевног талента, деспот Стефан је био једна од најугледнијих личности српске културе. Тада су настала оригинална дела веома високих вредности, која су дала посебно обележје култури моравске Србије у последњим годинама њене самосталности. Живот средњовековних људи у Србији није се могао замислити без религије, верских обреда и цркава. То је био нераздвојни део свакидашњице свих друштвених класа и слојева. Цркве и манастире су подизали и даривали не само владар и висока свештена лица, већ и властелини и имућни грађани. За кратко време, на просторима деспотовине обновљене су многе раније постојеће црквене грађевине и подигнуте нове цркве и манастири. У овом погледу посебно је био значајан предео Космаја и његове околине. На овом простору, изгледа да је, услед богатства шумом и пределима за лов, било више властелинских имања. Позната је и чињеница да је и сам деспот Стефан врло често боравио на Космају.
Све чињенице у вези црквеног градитељства на овом простору упућују на то да су на Космају и другим брдовитим пределима Србије, у то време, цветале монашке заједнице калуђера који су се пред турским нападима повлачили на север у границе деспотовине.
Када се анализира општи распоред средњовековних црквених споменика у београдској околини, пада у очи њихова зависност од основних саобраћајница које су у то време пресецале деспотовину и којима су се остваривале трговачке, културне и духовне везе са суседним земљама. Поред своје основне делатности, верског окупљања и духовног просвећивања народа, манастири су у ондашњим условима живљења имали и значајну економску функцију.
Изложба Средњовековне цркве и манастири на Космају представља покушај да се широј јавности прикаже само један део рада Завода за заштиту споменика културе града Београда на истраживању, проучавању, конзервацији и презентацији црквених споменика на једном ужем подручју територије града Београда.
Изложбу је пратио информативни каталог истог наслова, намењен широј публици у коме је дат сажет опис прилика у којима су настали представљени споменици, као и текстови о сваком манастирском комплексу и црквеном споменику са простора Космаја који су до сада истражени.
Ова изложба може се сматрати важним доприносом како за упознавање, тако и за даље проучавање црквене архитектуре времена прве половине 15. века на београдској територији.

Београдски сајам књига

Ана Јанковић

Књижевност постоји зато
да би разбила
ледено море у нашим грудима.
(Франц Кафка)

Уз поздравне речи познатих писаца, Наима Катана (Канада) и Давида Албахарија, отворен је Београдски сајам књига, одавно традиционална седмодневна манифестација, на којој сада српски и црногорски издавачи представљају своја најновија издања. Оснивач и покровитељ овогодишњег сајма књига била је Скупштина града Београда, која је, сасвим исправно, пресекла препуцавања две заинтересоване стране – Удружења издавача и књижара Југославије и Пословне заједнице издавача и књижара Србије и Црне Горе (основано пре две године) – одлучивши да, попут БЕМУС-а и БИТЕФ-а, и Београдски сајам књига стави под своје окриље. Сама организација сајма препуштена је Београдском сајму, који, објективно, једини и има све техничке услове да све то обави како ваља.
И заиста, седам дана је у халама 1 и 14 врило као у кошници. Више од 450 издавача из Србије и Црне Горе, и 30-ак из иностранства (почасни гост је била Канада), овде су приказали право мноштво издавачких иницијатива, сјајну продукцију домаће савремене књижевности, одличне преводе, али и видно обнављање интересовања за класичну књижевност.
Обићи све штандове било је немогуће, чак и онима најупорнијима (библиотекари), уколико се на сајму не проведе бар два до три дана.
Ко је ове године био на сајму и видео, под светлима бројних рефлектора, сву ту гужву и занос и једних и других, и продаваца и купаца, морао је да поверује у то да је књига, у овом свету у коме, како рече Давид Албахари, „ништа није сигурно”, са само њој својственом сигурношћу однела победу над свим технолошким постигнућима, свим тржишним изазовима, и да њена судбина није, као што многи кажу, неизвесна.
Готово педесетогодишње опстајање највеће манифестације књиге на овим просторима, управо је одличан доказ за то.
Све ово је, свакако, требало рећи. Можда је и сувишно, јер се о томе нашироко писало и говорило у свим медијима. И поред мноштва посетилаца сајма, вредних пратилаца свих књижевно-културних дешавања (њих ћемо изузети), ипак се не може баш рећи да је књига наша насушна потреба, јер се нација, то морамо признати, не претрже баш од читања, да не говоримо о томе колико се, уопште, купују књиге и употпуњују личне библиотеке, а за многе је, вероватно и не њиховом кривицом, књига – луксуз. Ипак, општи је утисак да на протеклом Београдском сајму нико није био незадовољан. Судећи по гужви која се формирала око штандова, дубоко верујем да су излагачи задовољно трљали руке, а посетиоци… Било их је право и незаборавно задовољство посматрати, на пример са степеништа које води у арену, како руку пуних кеса, обично стојећи на једној нози, прелиставају књиге и каталоге, дубоко замишљени (како ко), непрестано се питајући, прерачунавајући. И заиста, нису то све биле празне приче: сајам књига је (за мене сваки, не само овај) био заиста фантастичан, прави празник, онако сав обасјан светлима са свих страна, намирисан новим књигама тек изашлим испод пресе.
Ипак, било је, да се еуфемистички изразим, и оних који су, помало незадовољни, оставили за собом Београдски сајам. Осећали су да су нешто велико и важно пропустили, да су остали за много тога ускраћени. Ту, пре свега, мислим на библиотекаре, тачније – на борске библиотекаре. А како и не би били такви када су (уз сво разумевање за сложену, тешко решиву, итд. финансијску и сваку другу ситуацију у граду) од свог оснивача добили онолико пара колико је једва довољно за неку (скромнију) набавку код 10-ак (мањих) издавача (А БИЛО ИХ ЈЕ БЛИЗУ 500)? Како објаснити нашим корисницима (који плаћају чланарину да би читали књиге) зашто на сајму нисмо учинили оно што се од нас очекивало, тј. купили нова, актуелна, тражена издања; зашто смо купили преко 100 књига мање него на прошлогодишњем сајму (књиге нису поскупеле), како објаснити да је књига библиотекарима основно средство за рад, да је Београдски сајам основни вид набавке, када улажемо сва своја средства и све своје напоре да за библиотеку обезбедимо оно што је најбоље, и за који се припремамо читаве године? Како објаснити да НЕМА ДОБРЕ БИБЛИОТЕКЕ БЕЗ ДОБРЕ НАБАВКЕ?!
Примера ради: ако узмемо у обзир да је просечна цена књиге око 300–350 динара, а да је важећим стандардом да библиотека као што је Народна библиотека Бор треба ГОДИШЊЕ да набави 4 500 (примерака) књига, није тешко израчунати да нам је за тај (утопијски) подухват потребно између 1 350 000 и 1 575 000 динара. То је новац који су неке библиотеке попут наше (по сопственом признању – пише у новинама) добиле само за Београдски сајам књига (колико ли су, побогу, онда добили годишње?!) Ми, наравно, нисмо толико тражили (и да јесмо…). Чак ни приближно. Тражили смо само 300 000 динара – за годину дана (од тога, 150 000 за Београдски сајам). Ни то нисмо добили.
Али, нека се нико не секира. Успели смо ми да, колико-толико, прибавимо на сајму, ослањајући се на сопствена средства, првенствено на чланарину (иако је она симболична). То практично значи да су наши чланови сами себи купили књиге. Уздамо се ми током године и у два откупа књига од Министарства културе, надамо се поклонима појединаца, издавача, установа… Тога ће увек бити. Тиме ћемо, некако, успети да своје фондове у току ове године приновимо за нешто мање од половине онога што нам је законом прописано.

Поверење

Драга Гавриловић

Загледана у пространо и влажно језеро, Жеђ погну главу и прислони своје лице на глатку површину воде. Осети пријатну хладноћу и крупним залогајима крену да гута прозирну течност. Крупне капљице су се сливале низ њена уста, падајући низ читаво њено тело, стварајући јој осећај бескрајног задовољства и среће.
Језеро замахну руком као веслом, па приђе ближе њеној жељи, да јој удовољи и да покаже једно од својих најлепших лица. Седе на крај своје доброћудности и испружи длан ка госту и Сунцу.
Жеђ прихвати руку, уђе у воду до појаса, а онда зарони са главом напред и потону до прве дубине. Преплива мирни део, око ока језера, а онда увежбаним покретима спусти тело низ валове отегнутог слапа, који је, веслајући кроз простор, витлао млазеве воде, претварајући их у нескладне фигуре. Вода је то губила смисао за пад, па је падала у страшном ударцу на камене обале језера. Жеђ рашири своје тело преко средине слапа и у меком лету се спусти у мало језерце, које је, луда од болног ударца, вода већ ископала по пупку језера.
Заплива зналачки и опуштено, гњурајући и гутајући огромне клобуке таласасте масе. Играла се деловима свога тела, бацакајући жедне ножице изнад површине, а онда их уз вриску враћала да се напију и од умора заспе. Простирала се по површини, хватајући замах и у лету гутала пуне тестије воде. Подизала је млазеве високим ходом, а онда тонула у душу воде испијајући је са лаганим задовољством, цепајући јој биће на ситне гутљаје. Шетала је кроз мале таласе гутајући им мала срца к’о зреле јагоде, у једном залогају, а они су нестајали као поквашене креде, губећи главу и облик.
Жедна провода и љубави, љубила је лице језера, док је његова душа нестајала у њеном грлу. Задивљена њеном чистотом, Жеђ је јела халапљиво, смањујући његову површину – до барице.
Незасито се церекала и гњурала по малом телу воде, испијајући јој тугу из очију, грлећи њена скупљена рамена и љубећи њену садржину до смрти.
Очајно, мало језеро, слепо на једно око, загледа се у таласе неба, који са богате звездане трпезе просуше пехар вина кроз сузу кише.
Заспалу, ситу Жеђ није пробудила бука громова, ни тутњава олује. Мирно сањајући, протезала се на бившој обали планинског ока. Није видела кад је барица затруднела и кад је златна рибица положила своје ново јаје испод велике стене која је била уво великог језера. Није чула ни урлик баричиног порођаја, није видела ни одрастање, само се непријатно најежила док јој је леден, груб и намргођен талас прекривао уснулост. Пробала је да се подигне и заплива, али су јој уста била пуна водене траве и опалог лишћа које је ветар наносио, давећи је.
Покушала је да поједе талас који јој је прилазио, али он је био бржи, па је одгурну левом ногом високо у ваздух. Жеђ паде на линију између живота и смрти. Осети јак удар у пределу срца. Хтеде да се ухвати за траг сунца, али он се беше измакао дремајући на другој страни обале. Она се зато ослони на лакат и очајнички се загледа у своју мисао тражећи брзо решење. Пре него што схвати шта се догађа, подиже је нови талас и убаци је у своју утробу. Крену да је круни ситним, брзим ударцима од којих је постајала модра и све мања. Њена природна потреба за самоодржањем тихо се гасила.
Поучено родитељским страдањем, младо језеро одлучи да помери линију између себе и својих обала. Између две различите дубине, сакри своје лепоте и своје срце, а на дно самога себе закопа своју душу.
Постаде глатка и тамна површина из које се није чуо никакав тон.
(Трећа наградана Конкурсу за кратку причу)

Маче

Милена Првуловић

У усамљеном контејнеру цвилело је маче. На свет је дошло случајно, непожељно, као и његова браћа и сестре, сада заробљени у пластичној кеси са прошлонедељним остацима хране.
Дочекало је јутро у празном, неопраном складишту отпадака, које је своје коренове пустило у испуцали асфалт.
Можда то није његово последње јутро?
Брзаци јутарњих полузапослених службеника запљуснуше улице, чешући се о контејнер.
Тик поред њега прошла је жена. „Ју, каква је то цика?“ Нагнула се над зјапеће црнило у коме је кеса пулсирала зачуђујуће на дну. „Колико маца има? Јадни мали створови! Морам узети једно.“ У исто време је помислила: Како да се нагнем, а да не упаднем? Очима је снимила ситуацију, осврнула се око себе и… наставила на посао.
Неколико корака иза ње ишла је старица. За разлику од своје претходнице, није чула ништа јер је чврсто забрадила мараму, али јој радозналост скрену поглед у гротло контејнера: „Где су бацили ову гамад!”
Жена је водила сина у вртић на истом парчету улице. Млади саобраћајац је на истом ћошку био највећи ауторитет. „Мама, ја ћу да будем као овај чика кад порастем! Мама, јел’ то маче у контејнеру? Хоћу малу мацу! Хоћу малу мацу!“ Помислио је: Чуваћу је и пазићу је и играћу се са њом.
„По мацу ће да дође њена мама да је води у вртић“, рекла је жена, али је помислила: Шта ће ми контејнерска мачкетина у кући, још само за њом нисам чистила, Боже, зашто не дезинфикују контејнер?
За њима је ишао млади загрљени, поспани пар. Она је, рефлексно окренувши главу према контејнеру, помислила: Неће још дуго, али је гласно рекла: „Јао, јадне мале маце.“
Он је помислио: Има тако дивну, добру душу, баш имам среће, и разнежен, пољубио је у косу.
А онда је дошао снагатор. Кажу – вредан је домаћин. Јуче је сам поставио нови бојлер купљен на четири месечне рате. Сада избацује стари, смета му у кући, а треба и на посао да стигне.
Траас!
Мук.

Сандуче

Снежана Ивановић

Коса је имала само петнаест година када је, на петровданском вашару, први пут видела Остоју. Био је сиромах, један од тројице браће који су, на нешто више од два хектара земље, живели преко Јањића брега, у трећем селу.
И раније је Коса, кћер богатог сељака Павла Глигоријевића, чула за Остоју. Причало се да је висок и леп као слика и да свира трубу као нико. А кад га је смотрила како, с рукама у џеповима, стоји и разговара са сеоским учитељем, његов лик се одједном издвојио из масе људи и бљеснуо као лик свеца. Коса се, вођена невидљивом силом, обрела испред њега и стала да зури у његове очи. Остоја је заћутао. Пред њим је стајало ситно дете дугих, науљених плетеница и тек заруделих груди. Гледали су се нетремице. Те вечери, Остоја и Коса су постали муж и жена. Узели се. Залуд је био очај њене мајке, куканија старијих сестара и гнев оца. Коса је отишла за својом срећом.
Када се прво јутро пробудила као жена, Остоје није било на сламарици која јој је жуљала мршава леђа. Са страхом је погледала низа се: крвава мрља на белој кошуљи ошинула ју је посред груди. Нема и пренеражена, устала је и умила лице поливајући се из крњавог лончета. Сетила се зебње која јој је синоћ, док су прилазили малој кући, обузела душу. Ледена слутња брзо се претворила у извесност грубог живота.
Остоја се показао као невиђени шкртац. И оно мало пара које је зарађивао свирајући, она никада није виђала. У кући је увек фалило свега: гаса, кремена, соли, шећера… О чему другом, финијем, могла је само да сања. У почетку је покушавала да га умилостиви на разне начине, не би ли јој дао неки динар. Убрзо је престала јер је одговор увек био исти: вика од које се тресао кров трошне куће. Муж јој је бивао све мрскији. Нарочито га се грозила када би, вративши се ноћу са каквог весеља, одлазио у други крај собе и, окренут леђима, бројао паре. Биле су зелене и велике као младо храстово лишће, толико је Коса могла да види јер их је он, као да се троше и од погледа, брзо склањао у дрвено сандуче и још брже га закључавао. (То сандуче Коса је запамтила за сав живот.) Потом се, задовољан на кратко, обраћао жени сувим, набуситим питањима о летини, храни или стоци. Никада није пропуштао да је, за сваки случај, опомене на штедњу. За то време, гомила новчаница је расла у сандучету.
Најтеже јој је било кад је израђала децу: Љепосаву, Јелу, Невену, Станимирку и, најпосле, Радивоја. Једно јој је и умрло, син Недељко. Заспао је у хладу ораха, добио врућицу и није оздравио. Чак ни тада, док су покушавали да га излече, Остоја није отворио сандуче. Остао је тврд и неумољив. Никада Коса није прежалила седмогодишњег сина нити је опростила мужу. Као непомични, тамни камен, у најдубљем кутку њеног срца остао је неотклоњиви, горки прекор. Исто осећање, ко зна зашто, дуго је носила у себи кад год би видела двоје који се воле. Једном је, живо се сећа те слике, на превоју изнад њихове куће угледала комшију Светозара како својој жени Ружи пажљиво извлачи мараму испод крагне капута, а потом јој плетенице пружа низ леђа. У том часу, Коса је пустила сузу чија се жилица негде испод ребара провукла до ока. Обрисала ју је испуцалом шаком и загледала се у далеке, плаве врхове Таре испод којих је остао њен дом. Остоја, додуше, ниједном није дигао руку на њу, а и како би? Она је била кротка и ћутљива, па је сву муку товарила у уска плућа као пласт, без икаквог знака. Понекад јој се чинило да ће јој груди препући од неизговореног јада. Право говорећи, није ни пио, тешила се Коса. Али, добро памти и тај дан, једном јој је запретио да ће јој главу одсећи на пању пред кућом ако не призна како је липсало тек опрашено прасе. Она је тврдила да се заглавило у плоту, иако га је нехотице убио Радивоје, и то краставцем. Муж ју је шчепао за мараму и повео ка клади на којој су цепали дрва. Положио је њен врат на хладно дрво грубим покретом и подигао секиру. Зачувши писак деце, скочила је и, први пут после оног несрећног Петровдана, вриснула: „Ја сам га убила, убио те Бог!“ Спустио је секиру, ушао у кућу, најео се проје и млека и – заспао.
А једном је заноћила под стрехом. Ево како.
У Николићима, чије су куће биле подно гробља, одржавала се моба. Читав летњи дан је жњела Коса на божијој звезди за које кило брашна. Непрестано је мислила о деци и сваки час је, надланицом бришући чело, погледала навише не би ли угледала које од њих. Бринула је да ли су шта јели и да случајно не направе какву штету. Нека чудна, неодређена кривица коју је једнако осећала пред мужем, горела је у њој као жижак у кандилу. Кад се почело ближити вече, Коса се узнемирила. Она би кући, а вечера никако да почне. Народ је весело жагорио. И песма је кренула, дукат Месеца бљеснуо поврх ћувика, а Коса гладна, није рада да вечера голу проју у својој кући. Глад ју је охрабрила, па је одлучила да остане. Вечере нема, па нема, никоме се не жури. У неко доба, била је решена и да крене, али се, богме, плашила да прође поред гробља. Причало се по селу да је пре два-три месеца сеоски рабаџија угледао покојну Стану Николину како, у белој одори, вија по врзини иза гробља.
После вечере, Коса је камена срца пошла кући. Месец је у међувремену одлуњао насред неба. Небо светло од месечине, а кућа тамна наспрам неба. Као замишљен, погнут човек који стрпљиво некога чека у ноћи, деловала је претеће. Тишина, као да није овај свет. Само се чуло мешкољење свиња у обору. Коса је тихо покуцала на врата. Ништа. „Остоја…“, прозборила је готово нечујно, као да само потврђује његово име. Већ изнемогла од страха, поновила је чукање. Опет ништа. Пришла је прозору и продрмала га. Мук. Из собе се чуло потмуло искашљавање. Више није смела ни да шушне. Савила се као кокош испод стрехе и будна сачекала свитање. Видела је и чула све: прву румену пругу на истоку, гашење звезда и сусрет Месеца и Сунца (неко време су заједно сипали сјај на поспана поља), цвркут птица у гнезду на храсту украј пута и промукли пој остарелог петла…
Да видиш, некако јој је и лепо било. Први пут је ноћила изван куће и постеље коју је делила са Остојом. Док је дан насвајао, лица окренутог истоку, Коса је покушавала да се сети нечег великог, округлог и блиставог, нечег чему је заборавила име, али је знала да још увек постоји у малој, давно зазиданој одаји њене душе.
Кад је устао и уклонио резу на вратима, муж јој је мрачним погледом рекао све. Ћутке је прошла поред њега настојећи да га не дотакне и мирно почела да послује по кући.
Једном приликом, и то памти, за срце ју је ујео као никада до тада. Најстарија кћер је већ била стасала за удају и требало је о Госпођиндан ићи на вашар. Отуд – одовуд, морала је да пита злотвора за коју пару да би кћери доле, у селу, купила платно за сукњу. И питала га је. Залуд молећиви поглед. Само је узео трубу и замако низ шљивик. Љепосава је на вашар отишла у закрпљеној сукњи. Недуго затим се и удала, на сву срећу и доброту божију, како ваља. Али, Коса је ту горку успомену понела са собом и у гроб. Није могла да заборави слику: Љепосава читав дан стоји уз дрво да се закрпа не би видела. Ни у колу није заиграла.
Утом се завршио и рат, онај од четрдесет прве. Дошла је нова власт, а краљ давно пребегао у туђу земљу. Говорило се да ће сада да се „уведу“ нове паре. Коса је то напоменула мужу једног јутра док су у њиви сејали кромпир. Рекао је само: „Лажу“. Те вечери га је затекла како броји велике паре поред отвореног сандучета. Први пут се није крио. Кад их је пребројао, заклопио је сандуче, положио шаку на њега као да се опрашта, гурнуо га под кревет и дубоко уздахнуо.
После неколико дана, дали су народу на знање да краљеве паре више не важе. Пропале су. Постале гомила шуштаве, зелене хартије којом се више није могло купити ни зрно соли. Остоја је данима ћутао. Сандуче више није отварао. Стајало је под креветом све до његове смрти.
Кад је, септембра шездесет треће, Остоје умро од запте, Коса је извукла сандуче испод кревета, али није могла да нађе кључ. Однела га је на онај исти пањ испод куће и замахнула секиром. Паре су се, као поплашене птице, разлетеле по авлији. Коса је тукла по пању све док јој марама није спала с главе.
Затим је позвала петнаестогодишњу унуку и испричала јој своју причу.
(Прва награда наКонкурсу за кратку причу)

Катедра за библиотекарство и информатику

Јелена Бањац, Ана Јовановић

Библиотекама, класичним, дигиталним и виртуелним, неопходан је високообразован, на савременим принципима школован кадар, способан да сачува писану реч, да овлада новинама, да обезбеди учешће и управља протоком информација у глобалној мрежи.
Проф. др Десанка Стаматовић

Године 1991. почела је да ради Катедра за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду, са циљем да образује будуће библиотекаре.
За десет година постојања (1991–2001) и рада Катедре за библиотекарство, дипломирало је 126 студената, од којих се више од 110 запослило у библиотекама Београда и у Србији, док је један број наставио студије у земљи или иностранству; неколицина је запослена у библиотекама у Канади, Шпанији, Швајцарској, Португалији и Аустралији. У истом овом периоду је одбрањено тринаест специјалистичких радова, десет магистарских теза и шест докторских дисертација, а у припреми је преко 20 магистарских теза и четири докторске дисертације. План и програм Катедре за библиотекарство обухвата изучавање двадесет предмета, од тога десет уже стручних. Након сваког парног семестра студенти полажу годишње испите из предмета библиотекарство и информатика, а групу стручних предмета употпуњују испити из предмета историја књига и библиотека (I и II). Поред ових уже стручних, заступљени су и предмети: увод у општу лингвистику, увод у филозофију, савремени српски језик, страни језик (I и II), културологија, социјална екологија, увод у психологију и предмет историја српске књижевности.
Поред тога, програм обухвата и обавезне семинарске радове и колоквијуме за одређене предмете, редовну годишњу праксу, обиласке и упознавање свих типова библиотека у већим градовима Србије. Осим редовне наставе на основним студијама, сарадници катедре учествују у настави Центра за постдипломске студије, Смер за библиотекарство и информатику, који од 1990. године организује постдипломске, специјалистичке и докторске студије.
Изучавање на Катедри за библиотекарство и информатику захтева много рада, труда и упорности, као што захтева и студирање сваке друге области науке, али олакшавајућа околност јесте то што се професори и асистенти у потпуности залажу за своје студенте. Поред тога што нам пружају сву потребну помоћ, труде се да предавања учине што занимљивијим, и самим тим нас мотивишу за даље студирање. По речима др Гордане Стокић, високе библиотекарске школе и постоје да образујући кадар за рад у библиотекама омогуће транспарентност професионалних циљева заснованих на правовременом реаговању библиотека на захтеве друштва. Стога је образовање библиотекара стратешки интерес и струке и друштва, а његов садржински оквир указатељ виталности идеала који они прокламују у области науке, образовања, информисања и културе.
Према томе, ако сте љубитељ књиге и читања, а пред вама је проблем у избору факултета, двоумљењу и размишљању је дошао крај. Филолошки факултет Универзитета у Београду, Катедра за библиотекарство и информатику је право место за Вас.
(аутори текста су студенти друге године Филолошког факултетау Београду,
Катедра забиблиотекарство и информатику)

„Бечка школа“ – смер библиотекарство

Милорад Грбовић

Током приватне туристичке посете Бечу, у септембру ове године, обишао сам и две бечке библиотеке: Аустријску националну библиотеку и централу Библиотека Беча. За мене је посебно била занимљива ова друга. Реч је о потпуно новој библиотеци која је занимљива и у архитектонском и у организационо-техничком погледу. Смештена је у новој, наменски пројектованој згради, у улици Urban-Loritz-Platz 2a, непосредно изнад станице метроа (линија U6), а за кориснике отворена 8. априла ове године. До улаза се долази широким степеништем, које се наставља до врха и излази на равни кров зграде, који је уређен, са клупама за одмор и са ког се пружа диван поглед на Беч. Цео кров служи и као тераса кафе-ресторана који је смештен у стакленом здању кружног облика, и носи име познатог нобеловца (Bibliotheks-Café Canetti)
Био је то мој први самостални излет, без својих домаћина-водича. Трема коју сам осећао због тога (не знам немачки језик) нестала је одмах при уласку у зграду, пред, заиста, пријатељским амбијентом. Одмах на улазу је план целе библиотеке и распоред одељења. Поред ознака одељења и уобичајене сигнализације, коришћене су и боје, тако да је сналажење веома лако. Ту је и овални пулт-инфотека, на коме се врши уписивање чланова и где се могу добити све потребне информације. Предрасуду о хладним и резервисаним Немцима разбила је службеница која се понудила да ме поведе у кратки обилазак целог здања уз конверзацију на „тарзанском’’ енглеском (обострано). Цела унутрашњост је пројектована и организована тако да доминира осећај ширине и опуштености. У уређењу ентеријера доста је коришћено дрво, има много места где корисници могу сести и прелиставати књиге или штампу, попуњеност књигама (по слободној процени) је тек око 50%. На дечијем одељењу књиге и сликовнице су смештене у широке отворене преграде чија је висина прилагођена дечијем узрасту, а ту је и ограђен простор са великим широким јастуцима, тако да деца могу да прелистају књиге и сликовнице онако како то најчешће раде и код куће -клечећи на коленима.
Библиотека је са отвореним приступом, простире се у два нивоа, а смештај грађе је по стручном принципу. На првом нивоу је белетристика, језици, публикације из области права, политике, филозофије, психологије, педагогије религије, езотерије и сл, а на другом је дечије одељење, одељење уметности (позориште, музика, сликарство), као и математика, техника, информатика и бизнис (Know How). На овом нивоу је и сала за презентације, која може да прими до 200 посетилаца. Једна од првих ствари које падну у очи је и велики број великих равних LCD монитора, као и то да су некњижни носачи информација (дискови, видео касете и сл) заступљени у великом броју. Корисницима на располагању стоји 240 000 штампаних публикација, 60 000 аудио-визуелних медија (аудио и видео касете и CD, CD-ROM, DVD итд) 78 радних терминала (интернет, базе података), 40 аудио и видео радних јединица (плејери, грамофони, декови са слушалицама) и 37 терминала за претраживање каталога. Само за илустрацију: на одељењу уметности корисницима на располагању стоји 30 000 књига, 8 500 нотних записа, 24 000 CD-а, 10 000 грамофонских плоча, 3 500 видео касета и DVD а и 300 CD-ROM-а. Каталози су, наравно, електронски, а сурфовање Интернетом је бесплатно, али је ограничено на сат времена. Могуће је од куће проверити да ли одређена публикација постоји у фонду и да ли је слободна, а може се извршити и резервација, уз плаћање одређене таксе. Свака књига је опремљена сигнатурном маркицом на хрпту, а са задње стране је налепница са бар-кодом. Корисници се сами задужују на пулту, који је опремљен интерактивним монитором (слично банкоматима) и платформом на коју се ставља свака књига појединачно да би се очитао бар-код. Такође, књиге су опремљене и сигурносним чипом, тако да електронски систем обезбеђења реагује звучним сигналом на сваки покушај изношења незадужене књиге (нисам испробавао).
У аустријским библиотекама у употреби је сопствена стручна класификација, која за разлику од УДК, користи слова абецеде; нешто слично класификацији Конгресне библиотеке. Љубазне службенице на инфотеци су ми поклониле свој примерак класификације, но, за детаљније објашњење, потребно је превести цео текст. Оно што је видљиво на први поглед је да и детаљније класификације не делују непрегледно, пошто се користи више знакова (26, у односу на 10 цифара код УДК).
Радно време Библиотеке је од 11 до 19 сати радним даном и суботом од 10 до 14 сати. Број публикација које се могу изнајмити је ограничен, а медији који се не могу изнајмљивати су посебно означени. У случају прекорачења рока, наплаћују се казне, и то по медију и по недељи прекорачења. Библиотека није у обавези да шаље опомене. Рок за изнајмљивање је могуће продужити највише два пута, у случају да публикација није у међувремену резервисана. Продужење је могуће телефоном и путем Интернета. У библиотеци постоје уређаји за копирање, али одговорност у погледу ауторских права сносе корисници. Ради поређења, ево и ценовника услуга:
– годишња чланарина 18 €
дневна чланарина 2 €
изнајмљивање аудио-визуелних и интерактивних медија, двонедељно, по медију 1€
накнада за резервацију 0,7 €
казна за закашњење, по медију и недељи 0,6 €
дискете 0,4 €
штампани примерак, формат А4 0,15 €.
Већ сам напоменуо да поменута установа представља централу Библиотека Беча. У њих се убрајају подружнице различитих величина у скоро свим бечким квартовима, болничке библиотеке, библиотеке ученика у привреди у занатским школама и 2 библио-буса.
Иако је за фотографисање потребна дозвола управе библиотеке, направио сам пар снимака. На првој фотографији види се зграда библиотеке, улаз у станицу метроа је доле лево, на средини је улаз у библиотеку, а на крају степеница је кафе-ресторан Канети (степенице су прилично стрме, и то би била једина замерка). На другој фотографији се види девојка која задужује нове књиге, испред ње, у другом плану, друга девојка која фотокопира, три девојке, у првом плану, чекају на ред, младић са леве стране седи и претражује каталог, лево од њега се види део паноа са распоредом одељења, а између два стуба је инфотека. На трећој фотографији је аутор текста, на одељењу технике; може се запазити да су доње полице попуно празне, а на левој страни се налазе изложбени пултови за књиге. На жалост, фотографије нису најбоље пошто нисам користио блиц.
Препоручио бих колегама да, у оквиру студијских путовања, међународне размене искустава и сл. ова библиотека буде незаобилазна станица. То је, тренутно, најмодернија библиотека у земљи и аустријски библиотекари су веома поносни на њу. Општи утисак је заиста повољан и не могу а да не помислим, да би и човек који заиста не воли књиге у овом здању променио свој став.