Милена Првуловић

У усамљеном контејнеру цвилело је маче. На свет је дошло случајно, непожељно, као и његова браћа и сестре, сада заробљени у пластичној кеси са прошлонедељним остацима хране.
Дочекало је јутро у празном, неопраном складишту отпадака, које је своје коренове пустило у испуцали асфалт.
Можда то није његово последње јутро?
Брзаци јутарњих полузапослених службеника запљуснуше улице, чешући се о контејнер.
Тик поред њега прошла је жена. „Ју, каква је то цика?“ Нагнула се над зјапеће црнило у коме је кеса пулсирала зачуђујуће на дну. „Колико маца има? Јадни мали створови! Морам узети једно.“ У исто време је помислила: Како да се нагнем, а да не упаднем? Очима је снимила ситуацију, осврнула се око себе и… наставила на посао.
Неколико корака иза ње ишла је старица. За разлику од своје претходнице, није чула ништа јер је чврсто забрадила мараму, али јој радозналост скрену поглед у гротло контејнера: „Где су бацили ову гамад!”
Жена је водила сина у вртић на истом парчету улице. Млади саобраћајац је на истом ћошку био највећи ауторитет. „Мама, ја ћу да будем као овај чика кад порастем! Мама, јел’ то маче у контејнеру? Хоћу малу мацу! Хоћу малу мацу!“ Помислио је: Чуваћу је и пазићу је и играћу се са њом.
„По мацу ће да дође њена мама да је води у вртић“, рекла је жена, али је помислила: Шта ће ми контејнерска мачкетина у кући, још само за њом нисам чистила, Боже, зашто не дезинфикују контејнер?
За њима је ишао млади загрљени, поспани пар. Она је, рефлексно окренувши главу према контејнеру, помислила: Неће још дуго, али је гласно рекла: „Јао, јадне мале маце.“
Он је помислио: Има тако дивну, добру душу, баш имам среће, и разнежен, пољубио је у косу.
А онда је дошао снагатор. Кажу – вредан је домаћин. Јуче је сам поставио нови бојлер купљен на четири месечне рате. Сада избацује стари, смета му у кући, а треба и на посао да стигне.
Траас!
Мук.

Снежана Ивановић

Коса је имала само петнаест година када је, на петровданском вашару, први пут видела Остоју. Био је сиромах, један од тројице браће који су, на нешто више од два хектара земље, живели преко Јањића брега, у трећем селу.
И раније је Коса, кћер богатог сељака Павла Глигоријевића, чула за Остоју. Причало се да је висок и леп као слика и да свира трубу као нико. А кад га је смотрила како, с рукама у џеповима, стоји и разговара са сеоским учитељем, његов лик се одједном издвојио из масе људи и бљеснуо као лик свеца. Коса се, вођена невидљивом силом, обрела испред њега и стала да зури у његове очи. Остоја је заћутао. Пред њим је стајало ситно дете дугих, науљених плетеница и тек заруделих груди. Гледали су се нетремице. Те вечери, Остоја и Коса су постали муж и жена. Узели се. Залуд је био очај њене мајке, куканија старијих сестара и гнев оца. Коса је отишла за својом срећом.
Када се прво јутро пробудила као жена, Остоје није било на сламарици која јој је жуљала мршава леђа. Са страхом је погледала низа се: крвава мрља на белој кошуљи ошинула ју је посред груди. Нема и пренеражена, устала је и умила лице поливајући се из крњавог лончета. Сетила се зебње која јој је синоћ, док су прилазили малој кући, обузела душу. Ледена слутња брзо се претворила у извесност грубог живота.
Остоја се показао као невиђени шкртац. И оно мало пара које је зарађивао свирајући, она никада није виђала. У кући је увек фалило свега: гаса, кремена, соли, шећера… О чему другом, финијем, могла је само да сања. У почетку је покушавала да га умилостиви на разне начине, не би ли јој дао неки динар. Убрзо је престала јер је одговор увек био исти: вика од које се тресао кров трошне куће. Муж јој је бивао све мрскији. Нарочито га се грозила када би, вративши се ноћу са каквог весеља, одлазио у други крај собе и, окренут леђима, бројао паре. Биле су зелене и велике као младо храстово лишће, толико је Коса могла да види јер их је он, као да се троше и од погледа, брзо склањао у дрвено сандуче и још брже га закључавао. (То сандуче Коса је запамтила за сав живот.) Потом се, задовољан на кратко, обраћао жени сувим, набуситим питањима о летини, храни или стоци. Никада није пропуштао да је, за сваки случај, опомене на штедњу. За то време, гомила новчаница је расла у сандучету.
Најтеже јој је било кад је израђала децу: Љепосаву, Јелу, Невену, Станимирку и, најпосле, Радивоја. Једно јој је и умрло, син Недељко. Заспао је у хладу ораха, добио врућицу и није оздравио. Чак ни тада, док су покушавали да га излече, Остоја није отворио сандуче. Остао је тврд и неумољив. Никада Коса није прежалила седмогодишњег сина нити је опростила мужу. Као непомични, тамни камен, у најдубљем кутку њеног срца остао је неотклоњиви, горки прекор. Исто осећање, ко зна зашто, дуго је носила у себи кад год би видела двоје који се воле. Једном је, живо се сећа те слике, на превоју изнад њихове куће угледала комшију Светозара како својој жени Ружи пажљиво извлачи мараму испод крагне капута, а потом јој плетенице пружа низ леђа. У том часу, Коса је пустила сузу чија се жилица негде испод ребара провукла до ока. Обрисала ју је испуцалом шаком и загледала се у далеке, плаве врхове Таре испод којих је остао њен дом. Остоја, додуше, ниједном није дигао руку на њу, а и како би? Она је била кротка и ћутљива, па је сву муку товарила у уска плућа као пласт, без икаквог знака. Понекад јој се чинило да ће јој груди препући од неизговореног јада. Право говорећи, није ни пио, тешила се Коса. Али, добро памти и тај дан, једном јој је запретио да ће јој главу одсећи на пању пред кућом ако не призна како је липсало тек опрашено прасе. Она је тврдила да се заглавило у плоту, иако га је нехотице убио Радивоје, и то краставцем. Муж ју је шчепао за мараму и повео ка клади на којој су цепали дрва. Положио је њен врат на хладно дрво грубим покретом и подигао секиру. Зачувши писак деце, скочила је и, први пут после оног несрећног Петровдана, вриснула: „Ја сам га убила, убио те Бог!“ Спустио је секиру, ушао у кућу, најео се проје и млека и – заспао.
А једном је заноћила под стрехом. Ево како.
У Николићима, чије су куће биле подно гробља, одржавала се моба. Читав летњи дан је жњела Коса на божијој звезди за које кило брашна. Непрестано је мислила о деци и сваки час је, надланицом бришући чело, погледала навише не би ли угледала које од њих. Бринула је да ли су шта јели и да случајно не направе какву штету. Нека чудна, неодређена кривица коју је једнако осећала пред мужем, горела је у њој као жижак у кандилу. Кад се почело ближити вече, Коса се узнемирила. Она би кући, а вечера никако да почне. Народ је весело жагорио. И песма је кренула, дукат Месеца бљеснуо поврх ћувика, а Коса гладна, није рада да вечера голу проју у својој кући. Глад ју је охрабрила, па је одлучила да остане. Вечере нема, па нема, никоме се не жури. У неко доба, била је решена и да крене, али се, богме, плашила да прође поред гробља. Причало се по селу да је пре два-три месеца сеоски рабаџија угледао покојну Стану Николину како, у белој одори, вија по врзини иза гробља.
После вечере, Коса је камена срца пошла кући. Месец је у међувремену одлуњао насред неба. Небо светло од месечине, а кућа тамна наспрам неба. Као замишљен, погнут човек који стрпљиво некога чека у ноћи, деловала је претеће. Тишина, као да није овај свет. Само се чуло мешкољење свиња у обору. Коса је тихо покуцала на врата. Ништа. „Остоја…“, прозборила је готово нечујно, као да само потврђује његово име. Већ изнемогла од страха, поновила је чукање. Опет ништа. Пришла је прозору и продрмала га. Мук. Из собе се чуло потмуло искашљавање. Више није смела ни да шушне. Савила се као кокош испод стрехе и будна сачекала свитање. Видела је и чула све: прву румену пругу на истоку, гашење звезда и сусрет Месеца и Сунца (неко време су заједно сипали сјај на поспана поља), цвркут птица у гнезду на храсту украј пута и промукли пој остарелог петла…
Да видиш, некако јој је и лепо било. Први пут је ноћила изван куће и постеље коју је делила са Остојом. Док је дан насвајао, лица окренутог истоку, Коса је покушавала да се сети нечег великог, округлог и блиставог, нечег чему је заборавила име, али је знала да још увек постоји у малој, давно зазиданој одаји њене душе.
Кад је устао и уклонио резу на вратима, муж јој је мрачним погледом рекао све. Ћутке је прошла поред њега настојећи да га не дотакне и мирно почела да послује по кући.
Једном приликом, и то памти, за срце ју је ујео као никада до тада. Најстарија кћер је већ била стасала за удају и требало је о Госпођиндан ићи на вашар. Отуд – одовуд, морала је да пита злотвора за коју пару да би кћери доле, у селу, купила платно за сукњу. И питала га је. Залуд молећиви поглед. Само је узео трубу и замако низ шљивик. Љепосава је на вашар отишла у закрпљеној сукњи. Недуго затим се и удала, на сву срећу и доброту божију, како ваља. Али, Коса је ту горку успомену понела са собом и у гроб. Није могла да заборави слику: Љепосава читав дан стоји уз дрво да се закрпа не би видела. Ни у колу није заиграла.
Утом се завршио и рат, онај од четрдесет прве. Дошла је нова власт, а краљ давно пребегао у туђу земљу. Говорило се да ће сада да се „уведу“ нове паре. Коса је то напоменула мужу једног јутра док су у њиви сејали кромпир. Рекао је само: „Лажу“. Те вечери га је затекла како броји велике паре поред отвореног сандучета. Први пут се није крио. Кад их је пребројао, заклопио је сандуче, положио шаку на њега као да се опрашта, гурнуо га под кревет и дубоко уздахнуо.
После неколико дана, дали су народу на знање да краљеве паре више не важе. Пропале су. Постале гомила шуштаве, зелене хартије којом се више није могло купити ни зрно соли. Остоја је данима ћутао. Сандуче више није отварао. Стајало је под креветом све до његове смрти.
Кад је, септембра шездесет треће, Остоје умро од запте, Коса је извукла сандуче испод кревета, али није могла да нађе кључ. Однела га је на онај исти пањ испод куће и замахнула секиром. Паре су се, као поплашене птице, разлетеле по авлији. Коса је тукла по пању све док јој марама није спала с главе.
Затим је позвала петнаестогодишњу унуку и испричала јој своју причу.
(Прва награда наКонкурсу за кратку причу)

Јелена Бањац, Ана Јовановић

Библиотекама, класичним, дигиталним и виртуелним, неопходан је високообразован, на савременим принципима школован кадар, способан да сачува писану реч, да овлада новинама, да обезбеди учешће и управља протоком информација у глобалној мрежи.
Проф. др Десанка Стаматовић

Године 1991. почела је да ради Катедра за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду, са циљем да образује будуће библиотекаре.
За десет година постојања (1991–2001) и рада Катедре за библиотекарство, дипломирало је 126 студената, од којих се више од 110 запослило у библиотекама Београда и у Србији, док је један број наставио студије у земљи или иностранству; неколицина је запослена у библиотекама у Канади, Шпанији, Швајцарској, Португалији и Аустралији. У истом овом периоду је одбрањено тринаест специјалистичких радова, десет магистарских теза и шест докторских дисертација, а у припреми је преко 20 магистарских теза и четири докторске дисертације. План и програм Катедре за библиотекарство обухвата изучавање двадесет предмета, од тога десет уже стручних. Након сваког парног семестра студенти полажу годишње испите из предмета библиотекарство и информатика, а групу стручних предмета употпуњују испити из предмета историја књига и библиотека (I и II). Поред ових уже стручних, заступљени су и предмети: увод у општу лингвистику, увод у филозофију, савремени српски језик, страни језик (I и II), културологија, социјална екологија, увод у психологију и предмет историја српске књижевности.
Поред тога, програм обухвата и обавезне семинарске радове и колоквијуме за одређене предмете, редовну годишњу праксу, обиласке и упознавање свих типова библиотека у већим градовима Србије. Осим редовне наставе на основним студијама, сарадници катедре учествују у настави Центра за постдипломске студије, Смер за библиотекарство и информатику, који од 1990. године организује постдипломске, специјалистичке и докторске студије.
Изучавање на Катедри за библиотекарство и информатику захтева много рада, труда и упорности, као што захтева и студирање сваке друге области науке, али олакшавајућа околност јесте то што се професори и асистенти у потпуности залажу за своје студенте. Поред тога што нам пружају сву потребну помоћ, труде се да предавања учине што занимљивијим, и самим тим нас мотивишу за даље студирање. По речима др Гордане Стокић, високе библиотекарске школе и постоје да образујући кадар за рад у библиотекама омогуће транспарентност професионалних циљева заснованих на правовременом реаговању библиотека на захтеве друштва. Стога је образовање библиотекара стратешки интерес и струке и друштва, а његов садржински оквир указатељ виталности идеала који они прокламују у области науке, образовања, информисања и културе.
Према томе, ако сте љубитељ књиге и читања, а пред вама је проблем у избору факултета, двоумљењу и размишљању је дошао крај. Филолошки факултет Универзитета у Београду, Катедра за библиотекарство и информатику је право место за Вас.
(аутори текста су студенти друге године Филолошког факултетау Београду,
Катедра забиблиотекарство и информатику)

Милорад Грбовић

Током приватне туристичке посете Бечу, у септембру ове године, обишао сам и две бечке библиотеке: Аустријску националну библиотеку и централу Библиотека Беча. За мене је посебно била занимљива ова друга. Реч је о потпуно новој библиотеци која је занимљива и у архитектонском и у организационо-техничком погледу. Смештена је у новој, наменски пројектованој згради, у улици Urban-Loritz-Platz 2a, непосредно изнад станице метроа (линија U6), а за кориснике отворена 8. априла ове године. До улаза се долази широким степеништем, које се наставља до врха и излази на равни кров зграде, који је уређен, са клупама за одмор и са ког се пружа диван поглед на Беч. Цео кров служи и као тераса кафе-ресторана који је смештен у стакленом здању кружног облика, и носи име познатог нобеловца (Bibliotheks-Café Canetti)
Био је то мој први самостални излет, без својих домаћина-водича. Трема коју сам осећао због тога (не знам немачки језик) нестала је одмах при уласку у зграду, пред, заиста, пријатељским амбијентом. Одмах на улазу је план целе библиотеке и распоред одељења. Поред ознака одељења и уобичајене сигнализације, коришћене су и боје, тако да је сналажење веома лако. Ту је и овални пулт-инфотека, на коме се врши уписивање чланова и где се могу добити све потребне информације. Предрасуду о хладним и резервисаним Немцима разбила је службеница која се понудила да ме поведе у кратки обилазак целог здања уз конверзацију на „тарзанском’’ енглеском (обострано). Цела унутрашњост је пројектована и организована тако да доминира осећај ширине и опуштености. У уређењу ентеријера доста је коришћено дрво, има много места где корисници могу сести и прелиставати књиге или штампу, попуњеност књигама (по слободној процени) је тек око 50%. На дечијем одељењу књиге и сликовнице су смештене у широке отворене преграде чија је висина прилагођена дечијем узрасту, а ту је и ограђен простор са великим широким јастуцима, тако да деца могу да прелистају књиге и сликовнице онако како то најчешће раде и код куће -клечећи на коленима.
Библиотека је са отвореним приступом, простире се у два нивоа, а смештај грађе је по стручном принципу. На првом нивоу је белетристика, језици, публикације из области права, политике, филозофије, психологије, педагогије религије, езотерије и сл, а на другом је дечије одељење, одељење уметности (позориште, музика, сликарство), као и математика, техника, информатика и бизнис (Know How). На овом нивоу је и сала за презентације, која може да прими до 200 посетилаца. Једна од првих ствари које падну у очи је и велики број великих равних LCD монитора, као и то да су некњижни носачи информација (дискови, видео касете и сл) заступљени у великом броју. Корисницима на располагању стоји 240 000 штампаних публикација, 60 000 аудио-визуелних медија (аудио и видео касете и CD, CD-ROM, DVD итд) 78 радних терминала (интернет, базе података), 40 аудио и видео радних јединица (плејери, грамофони, декови са слушалицама) и 37 терминала за претраживање каталога. Само за илустрацију: на одељењу уметности корисницима на располагању стоји 30 000 књига, 8 500 нотних записа, 24 000 CD-а, 10 000 грамофонских плоча, 3 500 видео касета и DVD а и 300 CD-ROM-а. Каталози су, наравно, електронски, а сурфовање Интернетом је бесплатно, али је ограничено на сат времена. Могуће је од куће проверити да ли одређена публикација постоји у фонду и да ли је слободна, а може се извршити и резервација, уз плаћање одређене таксе. Свака књига је опремљена сигнатурном маркицом на хрпту, а са задње стране је налепница са бар-кодом. Корисници се сами задужују на пулту, који је опремљен интерактивним монитором (слично банкоматима) и платформом на коју се ставља свака књига појединачно да би се очитао бар-код. Такође, књиге су опремљене и сигурносним чипом, тако да електронски систем обезбеђења реагује звучним сигналом на сваки покушај изношења незадужене књиге (нисам испробавао).
У аустријским библиотекама у употреби је сопствена стручна класификација, која за разлику од УДК, користи слова абецеде; нешто слично класификацији Конгресне библиотеке. Љубазне службенице на инфотеци су ми поклониле свој примерак класификације, но, за детаљније објашњење, потребно је превести цео текст. Оно што је видљиво на први поглед је да и детаљније класификације не делују непрегледно, пошто се користи више знакова (26, у односу на 10 цифара код УДК).
Радно време Библиотеке је од 11 до 19 сати радним даном и суботом од 10 до 14 сати. Број публикација које се могу изнајмити је ограничен, а медији који се не могу изнајмљивати су посебно означени. У случају прекорачења рока, наплаћују се казне, и то по медију и по недељи прекорачења. Библиотека није у обавези да шаље опомене. Рок за изнајмљивање је могуће продужити највише два пута, у случају да публикација није у међувремену резервисана. Продужење је могуће телефоном и путем Интернета. У библиотеци постоје уређаји за копирање, али одговорност у погледу ауторских права сносе корисници. Ради поређења, ево и ценовника услуга:
– годишња чланарина 18 €
дневна чланарина 2 €
изнајмљивање аудио-визуелних и интерактивних медија, двонедељно, по медију 1€
накнада за резервацију 0,7 €
казна за закашњење, по медију и недељи 0,6 €
дискете 0,4 €
штампани примерак, формат А4 0,15 €.
Већ сам напоменуо да поменута установа представља централу Библиотека Беча. У њих се убрајају подружнице различитих величина у скоро свим бечким квартовима, болничке библиотеке, библиотеке ученика у привреди у занатским школама и 2 библио-буса.
Иако је за фотографисање потребна дозвола управе библиотеке, направио сам пар снимака. На првој фотографији види се зграда библиотеке, улаз у станицу метроа је доле лево, на средини је улаз у библиотеку, а на крају степеница је кафе-ресторан Канети (степенице су прилично стрме, и то би била једина замерка). На другој фотографији се види девојка која задужује нове књиге, испред ње, у другом плану, друга девојка која фотокопира, три девојке, у првом плану, чекају на ред, младић са леве стране седи и претражује каталог, лево од њега се види део паноа са распоредом одељења, а између два стуба је инфотека. На трећој фотографији је аутор текста, на одељењу технике; може се запазити да су доње полице попуно празне, а на левој страни се налазе изложбени пултови за књиге. На жалост, фотографије нису најбоље пошто нисам користио блиц.
Препоручио бих колегама да, у оквиру студијских путовања, међународне размене искустава и сл. ова библиотека буде незаобилазна станица. То је, тренутно, најмодернија библиотека у земљи и аустријски библиотекари су веома поносни на њу. Општи утисак је заиста повољан и не могу а да не помислим, да би и човек који заиста не воли књиге у овом здању променио свој став.

Наташа Малешевић

Крајем четрдесетих година 19. века, на тлу Србије се јављају прва читалишта „поради читања новина и међусобног сообраштенија”.
Настанак читалишта у Србији је везан за српски грађански препород (1848–1878) и заједно са њим пролазиће кроз политичке, економске и културне промене. Читалишта оснива млада грађанска класа, добровољно удружени грађани, трговци, свештеници, чиновници, учитељи који на тај начин истичу питање свог просветног и културног напретка.
Читалишта представљају нов облик јавних друштвених институција намењених коришћењу књиге, образовању и културном уздизању чланова. Никада нису била државне институције нити су добијала материјалну помоћ за свој рад. Финансирала су се улогом чланова и на тај начин набављала новине, часописе, књиге.
Члан читалишта могао је, према правилима, бити „сваки Србин свештеног, војног или грађанског реда…, сваки грађанин и грађанка српска ма које вере била…, само ако има 18 година, сваки поштеног имена човек, који плати одређен улог, сваки неприкорног владања Србин, Хрват и уопште Словен, као и сваки несловен, коме лежи на срцу напредак нашег народа…, сваки човек без разлике пола, занимања, националности и положаја…”1
Правила читалишта су одобравале одговарајуће власти Монархије и то: Министарство просвете и Министарство унутрашњих дела. Одобрена правила су представљала пуноважан правни акт о оснивању јавне установе и њима су регулисана сва питања организације, финансирања, рада и управљања читалиштем. Управу читалишта је чинило 5, 7 или више чланова (часника), од којих је именован председник, потпредседник, секретар, благајник и библиотекар (хранилац, књижничар). Бити у управи, представљало је изузетну почаст за сваког члана читалишта.
Читалишта постају стецишта грађанског сталежа, поготово у условима слабо развијене књижарске мреже, малог броја библиотека и врло мало писмених људи. У њима се чита, али се и слуша читање. Организује се описмењавање, учење страних језика, организују се курсеви за занатлије и трговце (лако рачунање), оснивају се позоришне дружине. Читалишта су била иницијатор за сакупљање народног блага, увођење реформи, за слободу штампе, за окупљање напредних снага око идеје за ослобађање српског народа. Језгро око кога се окупљало читалиште, била је писана реч и књига. Отуда и настојање да се библиотеке читалишта уреде на одговарајући начин, почев од принципа набавке, инвентарисања, смештаја, чувања, коришћења библиотечке грађе.
Са формирањем првих читалишта, започиње и процес формирања српског библиотекарства.
„У срезу Карановачком, наиме у вароши Карановцу, Читаоница постоји од 1868. године.”2 Тај податак је наведен у извештају управитеља Читаонице карановачке од 6. маја 1875. године и у супротности је са податком који се налази у молби начелника округа чачанског И. Коцића од 1. маја 1873. године министру просвете: „Грађанство вароши Карановца установило је варошку читаоницу још 1869. године, па како до сада никаквих правила није имало, то је сада такова сачинило”.3 Тачан датум оснивања читаонице не може се утврдити, што се види и из извештаја председника Општинског суда карановачког Ј. Сарића упућеном начелнику среза карановачког Јови Чешмановићу од 9. јануара 1881. године: „Читаоница које је године, као први пут отворена, Суд није могао сазнати, но само то, да је постојала пре доласка његовог височанства књаза Милана…”4
Утврђен је једино датум одобрења правила.
Правила Друштва Читаонице карановачке одобрена су 30. маја 1873. године, што се може видети из акта министра унутрашњих дела Начелству округа чачанског: „Господин Министар просвете и црквених дела послао је министру унутрашњих дела, као надлежном на преглед и одобрење Правила Друштва Читаонице карановачке. Пошто је министар унутрашњих дела прочитао ова правила, нашао је да нема ништа против истих приметити, па зато их одобрава”.5
Према сачуваним подацима, читаоница је 1874. године имала 50 чланова који су плаћали 40 гроша улога годишње. Средствима чланова организован је рад и издржавање читаонице, а такође је извршена претплата за 8 домаћих листова: Српске новине, Видовдан, Будућност, Домишљан, Рад, Тежак, Глас јавности, Застава. Приходи за 1874. годину износили су 3 546 гроша и то: од две беседе и једног села 1 246 гроша, интереса на капитал 300 и од улога 2 000 гроша. Расходи за исту годину износили су 3 366 гроша и то: кирија за читаоницу 720, позивне признанице 187, новине 731, дрва, осветљење и остало 288 гроша.
Читаоница је организовала посела, вечерње забаве, беседе, што се види и из чланка објављеног у Србији од 4. маја 1874. године: „У мом допису који је штампан у 15. броју овог листа, поменуо сам како је Управа овд. читаонице спремала беседу и како ће Певачка дружина и црквено певање отпочети да учи. Што сам поменуо, то је и извршено на радост и потпуно задовољство свију овд. свесних грађана. Беседник на беседи, млад и темељан у науци, својим лепим, чистим и јасним говором разбудио је у оваквом случају чисту напредну сувремену мисао о општем унапређењу нашем; а што је учинио беседник, то су певачи а и млађани декламатори учинили, све је извршено на потпуно задовољство свију, јер се у свему огледа прави сувремени напредак… Ових дана отпочела је Певачка дружина и црквено певање да учи, а поред овога спремаће се и за беседу, која је на Цвети намењена.”6 Таква једна беседа са игранком је одржана и 2. фебруара 1875. године у гостионици Милоша Петровића, што показује да читаоница није имала своје сталне просторије.
Услед српско-турских ратова (1876–1878) читаоница престаје да ради.
Град Карановац 1880. године, са око 2 500 становника, остаје без читаонице која, сем неколико столица, столова и огледала, није имала никаквих других непокретности, чак ни књига.
Општинска управа тежи да обнови рад читаонице и 1. јануара 1881. године отвара Општинску читаоницу, у општинском школском здању, која поседује 12 домаћих листова. То су: Српске новине, Исток, Видело, Нови век, Самоуправа, Побратимство, Стармали, Српска зора, Марица, Глас Црногорца, Сељак, Застава, те нешто бугарских и немачких наслова.
Читаоница, у периоду од 1881. до 1909. године, постепено попуњава свој књижни фонд и он у време отварања Ниже гимназије у Краљеву 1909. године има око 3 000 књига.
Ратови поново прекидају рад читаонице. Најпре балкански ратови, а потом и Први светски рат. Зграда у којој се налазила читаоница претворена је у касарну, а књиге су уништене.
Крај Првог светског рата уједно је означио и крај читаонице у Карановцу, која се више није обнављала.
Библиографија:
1. Век и по српских читалишта : каталог изложбе, Народна библиотека Србије, Београд 1986. г, стр. 6.
2. Б. Перуничић, Чачак и Горњи Милановац 1866–1915, 2. књига, ИАЧ, Чачак 1969. г, стр. 212.
3. Г. Ковијанић, Трагом читалишта у Србији, Народна књига, Београд 1986. г, стр. 259.
4. Г. Ковијанић, Нав. дело, стр. 260.
5. Исто, стр. 262.
6. Исто, стр. 262.

Маријана Матовић

Изложба публикација на 96 језика света из фондова Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку

Овако учи Свето Јеванђеље по Јовану, јер у почетку „бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи” у свих људи, али се ови погордише и стадоше градити кулу „којој ће врх бити до неба” да стекну себи име, да се не би расејали по земљи. Господ, гневан због њихове неразумне гордости, одлучи да помете језик људима у земљи Сенарској: „Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. Зато се прозва Вавилон, јер ондје помете Господ језик цијеле земље, и оданде их расу Господ по свој земљи.” И би, тако симболички, кажњено људско огрешење о „ријеч”, укидањем првобитне свељудске једнојезичности.
Бескрајно и никада потпуно истражено подручје језика одувек је на простору Балкана било предмет посебног интересовања, јер је југоисточна Европа од давнина место сусретања и мешања различитих народа и цивилизација. Српски народ је, упркос својој бурној историји, остао духовно отворен за језичку и међукултурну толеранцију и сарадњу са другим народима. Стога није случајно што се и град Чачак укључио у обележавање 2001. године, као светске године језика.
У оквиру „Иницијативе за младе”, коју су покренули Грађански парламент Чачка и Есперантска омладина Србије, организована је манифестација „Балкански фестивал језика” (18–21. октобар 2001), која је Чачанима и њиховим гостима понудила богате и занимљиве садржаје.
На овом јединственом фестивалу представљено је 18 језика Балкана и целог света, сличности и разлике са српским језиком, заједнички корени у грчком, латинском, арапском, турском… Говорило се и о култури и обичајима разних народа. У презентацији језика учествовали су они којима је неки страни језик матерњи, представници културних центара, професори Филолошког факултета у Београду, као и Чачани других националности.
Изузетно занимљив догађај Фестивала било је излагање професора Љиљане Црепајац „Наш дуг српском језику” и казивање Илијаде на старогрчком са симултаним преводом на српски.
Одржана су и два округла стола на којима су нове идеје о методама, искуствима и перспективама у настави страних језика изложили професори језика из Чачка, Филолошког факултета у Београду, представници Савеза за есперанто Југославије, Француског културног центра, Гете-института…
Концертом „Балканике” затворен је Фестивал који улива наду да људи „пометеног језика”, градитељи узносите Вавилонске куле, могу превазилазити језичке препреке и поново задобијати благодат међусобног разумевања и споразумевања.
У реализацији овог пројекта, значајну помоћ и подршку пружила је Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку, организовањем репрезентативне изложбе речника и других публикација на страним језицима, под називом „У почетку беше реч” (Чачак, Дом културе, 18–29. октобар 2001) и штампањем пратећег каталога чији су аутори библиотекари мр Маријана Матовић и Оливера Вуксановић.
„Ова изложба Градске библиотеке има вишеструк симболички и цивилизацијски значај. Њом је на најбољи начин испуњена мисија речника и оних који су их саставили и даровали. Моћ говора без моћи разумевања не домаша свој циљ. Овде имамо тријумф дијалога цивилизација, упркос реалности и рату цивилизација који се догађа у свету, овде имамо тријумф племенитих намера и прегнућа. Да у Чачку није постојала деценијама та отвореност према свету, овога данас не би било. То је нешто што бомбе не могу уништити никада… ”, део је надахнуте беседе којом је проф. др Дарко Танасковић, уз пригодан рецитал ученика школе страних језика „Black Bird”, отворио изложбу којом је званично започео први Балкански фестивал језика. Међу бројним гостима, присутни су били и представници неколико амбасада.
На овој атрактивној изложби, публици је представљен део богате лингвистичке литературе чачанске библиотеке – 264 публикације на 96 језика свих континената – како највећих и најпознатијих, са по неколико стотина милиона говорника (енглески, италијански, немачки, руски, француски, шпански), тако и оних мањих, са далеких меридијана, за једног Европљанина крајње необичних назива (абазински, аварски, агулски, адигејски, ахвахски, бартангски, бенгали, гварани, јазгулемски, каракалпачки, кумички, маратхи, нанајски, сараколски, сингалски, тагалог, узбечки, хиналугски, чукотски и многи други).
„Не напуштајући свој град, Чачани, тако, могу отпутовати у Азербејџан, на Исланд, у Јерменију, неку арапску земљу, у Турску, у Молдавију, Кину и црну Африку, а отворене су им и капије путовања кроз време, у походе Римљанима, Хелади или на калифски двор Харуна ал-Рашида”, каже у предговору каталога проф. др Дарко Танасковић.
Каталог изложбе У почетку беше реч, састоји се од две целине. Први део чине речници (једнојезични, двојезични, вишејезични), а у другом делу приказани су уџбеници, приручници и граматике страних језика. Многе публикације су раритети изузетне вредности из 19. и 20. века, а најстарији експонат је италијанско-немачки речник, штампан у Бечу 1811. године. Највише је издања из бившег СССР-а, затим из Немачке, Италије и Француске.
За овако богат садржај изложбе и каталога У почетку беше реч најзаслужнији је легатор Јован Давидовић (Бањица код Чачка, 1925 – Београд, 1977), полиглота, библиофил и пасионирани колекционар, о чијем интересовању за стране језике сведочи велики број речника, граматика и других језичких приручника у његовој приватној библиотеци која се као вредан легат чува на Завичајном одељењу ГБ „Владислав Петковић Дис”. Осим ове, на нашим просторима јединствене збирке, на изложби је представљен и део фонда Научног одељења (одељак референсне литературе), као и нека савремена издања на немачком језику, драгоцен поклон Гете-института.
Каталог је, по оцени организатора, најлепши и трајни запис о Фестивалу, јер поред основних библиографских података о изложеним публикацијама, садржи и анотације о сваком заступљеном језику (припадност одређеној језичкој породици, порекло и бројност народа који њиме говори, географски простор који заузима, писмо којим се бележи и друге занимљивости). Ради лакшег сналажења, израђен је и регистар језика. Богато је илустрован факсимилима ретких речника и алфабета, а ликовно-графички га је опремио Зоран Јуреш, академски графичар из Чачка. Објављен је у едицији „Каталози изложби”, која заузима све значаније место у издавачкој делатности библиотеке.
„Чачанска Градска библиотека може се с разлогом поносити збирком речника и сличних приручника које чува у својим фондовима, и то како у погледу њихове бројности, тако и са становишта језичке структуре и библиографске вредности појединих лексикографских издања. О свему томе веродостојно сведочи и овај методолошки узорно сачињени, а графички и ликовно укусно уобличени каталог, који превазилази своју основну пратећу и непосредну информативно-илустративну функцију, поседујући самосталну и трајну документарну и културну вредност”, сматра проф. Танасковић.
Током трајања међународног научног скупа „Турски језик у Европи” (Анкара, 23–27. октобар 2001), један примерак каталога је био изложен и доступан учесницима заједно са другим турколошким публикацијама, а трајно је остао у библиотеци Друштва за турски језик.
Уследило је још једно међународно признање – честитке упућене ауторима изложбе и каталога у име Лабораторије за експерименталну педагогију при Универзитету у Риму и ILEI (Међународно удружење предавача есперанта) „на сјајној иницијативи која заслужује да буде позната, подржана и поновљена не само у Вашој земљи, већ и ван Ваших граница”.
Речници, књиге које понајвише личе на људе, највернији су и најпоузданији сапутници у покушају превазилажења њихове отуђености – географске, културне, душевне… Није без разлога Паоло Монтегаца рекао да је „речник историја човека”, а тврди се да је на питање коју би књигу понео на пусто острво, Гете одговорио: „Свакако неки добар речник”. Изложба књига „У почетку беше реч” је била јединствена прилика за упознавање са богатом речничком збирком чачанске библиотеке.
Анализа резултата и перспективе Фестивала отвара могућност да ова манифестација постане традиционална.

Драгица Радетић

Неисцрпна и увек занимљива тема слободе окупила је ове године велики број стручњака из области библиотекарства у Народној библиотеци Србије, у Београду од 25 – 27. септембра. Дошавши из различитих земаља, различитих социјалних, политичких и културних средина, учесници међународног скупа „Интелектуална слобода и савремене библиотеке” имали су различите приступе и ставове о овој теми.
Међутим, дубока сагласност која је надрасла све разлике у мишљењима односи се на неопходност преласка интелектуалне слободе са теоријског разматрања на практично остваривање, као и значај библиотека у томе.
Већина учесника у својим излагањима позивала се на Универзалну декларацију Уједињених нација из 1948, као и на Декларацију IFLA* из 2002. о библиотекама, информационим сервисима и интелектуалној слободи. Из разговора о правима човека, која имају формалан вид, проистекла је потреба да се истакну обавезе и одговорност човека у остварењу права, чиме она престају бити само формална.
Велика професионална одговорност библиотекара је да доприносе остварењу права човека на приступ информацијама и слободу изражавања без икаквих ограничења. Међутим, омогућити другоме слободу може само неко ко је и сам слободан, коме је слобода духовно начело, а слободан стваралачки дух покретач у сазнавању и деловању. Зато је било пуно речи о библиотекарима који се морају непрестано стручно усавршавати, учити стране језике, стицати нова знања и овладавати новим техникама. „Библиотекари не би требало све сами да знају”, каже учесница из Холандије, „али би требало да знају ко зна одговор на дато питање.”
Потреба континуираног образовања библиотекара или „доживотног учења” како је истакнуто у неким радовима, подразумева и потребу образовања корисника, његово практично оспособљавање да пронађе тражену информацију. Корисник може учити од библиотекара, али и библиотекар од корисника. О овоме је врло занимљиво говорила ауторка из Мађарске.
Одређење интелектуалне слободе етичким нормама разматрано је у неколико радова. У раду Александре Хорват са Филозофског факултета у Загребу, нарочито је истицана неопходност етичког кодекса у библиотечкој струци. Весна Ињац из Народне библиотеке Србије, указала је на улогу библиотеке као заштитника приватности корисника.
Одређен број аутора истакао је друштвену улогу и одговорност у изградњи демократског друштва. Предраг Пајић, виши референтни библиотекар у Конгресној библиотеци у Вашингтону, посебну пажњу је посветио том питању у раду „Конгресна библиотека као потпорни стуб џеферсонијанских идеја демократије.”
Разматрање интелектуалне слободе у оквиру међународне и националне законске регулативе заступљено је у радовима аутора из Енглеске и из наших суседних земаља, Републике Српске, Румуније и Бугарске.
Представници Библиотеке Филозофског факултета у Новом Саду говорили су о практичним искуствима њихове библиотеке и изнели су конкретне предлоге за превазилажење противречности између интелектуалне слободе и интелектуалне својине.
„Цензурисање књиге у светлу правне регулативе и библиографије”, рад Александре Вранеш, указао је на друштвено-историјску условљеност цензуре у Србији у последња два века.
Представник борске библиотеке Горан Миленковић привукао је пажњу слушалаца оргиналним приступом теми слободе као идеји и идеалу.
Жив, полемичан дух попримила је дискусија у вези са практичним проблемима које су изнели поједини учесници скупа. Истакла бих рад библиотекара Универзитетске библиотеке у Минхену, који се бави питањем порекла књига које су нацисти конфисковали од Јевреја, а данас се налазе у немачким библиотекама. У складу са тим покренуто је питање књига и рукописа које су однете из наше земље за време Другог светског рата.
Разговор о Интернету који је, по мишљењу већине, значајан фактор у остваривању интелектуалне слободе, отворио је низ занимљивих питања која се односе на земље у развоју, и нису у могућности да користе електронске информације. Посебно су разматране ситуације у Нигерији, Индији и Сирији.
Затим, непознавање енглеског језика, који је данас привилегован језик у свету, за кориснике такође може бити баријера у приступу информацијама.
За кориснике са специјалним потребама, као што су слепи, глувонеми и сл, библиотеке би морале прилагодити своје услуге.
Говорећи о цензури, аутоцензури и пласману наше књиге у иностранству, аутори из Библиотеке града Београда и Народне библиотеке Србије поменули су политику као ограничавајући фактор у остваривању интелектуалне слободе. Пажљивом слушаоцу који је слушао текст на српском језику није могла да промакне горчина која се осетила у гласу ауторки при помињању санкција, бомбардовања и других видова изолације наше земље. Сумњам да су то приметили странци који су текст слушали из уста преводиоца. Разликовали смо се по томе што у њима нису покренута сећања. Међутим, разлике у схватању и разлике у психологији такође су израз слободе људског духа.
Практичан испит из интелектуалне слободе у библиотекарству полагаћемо свакодневно у различитим условима и на различите начине. Свакако да ће нам у томе помоћи техничка опремљеност, али будућност библиотека не зависи само од технолошког развоја, него првенствено од људи који раде у њима. Једино образовани, умни и духом слободни библиотекари могу да изађу из окошталог оквира старовременских библиотека, чиме се отвара хоризонт нових могућности у библиотекарству. Са развојем нових технологија потребно је да се преиспитају основне вредности библиотечке струке, као и нови вид одговорности библиотекара према кориснику. Злослутно и забрињавајуће је за све заговорнике интелектуалне слободе да нове технологије постају не само креатори него и контролори људске свести, што је свакако савремени вид неслободе. Начин да се превлада овај проблем је умни и морални развој човека. Библиотеке, као институционални посредници, треба да доприносе овом развоју.
* IFLA – International Federation of Library Associations and Institutions

Милица Матијевић

Материјализација, формализација и институционализација идеје о правима и слободама започињу још у средњем веку. Своју даљу афирмацију доживљава у 17. и 18. веку у филозофској и политичкој доктрини школе природног права. Савремено доба проширује ову област на сферу културе, образовања, заштите права личности. Савремени међународни документи о библиотекама дефинишу библиотеку као установу одговорну за остваривање интелектуалне слободе и слободан проток информација, а библиотекара обавезују на поштовање интелектуалне слободе и приватности корисника. Затим ће бити изложене одредбе из међународних докумената које говоре о односу интелектуалних слобода и библиотека. Одговорност библиотека у изградњи слободног демократског друштва огледа се у стварању активног грађанства, спремног да одлучује о свим питањима значајним за заједницу. Цензура у библиотеци може се јавити у облику спољних притисака који ометају редовно пословање библиотеке или као резултат пропуста у раду библиотеке. Библиотеке се морају одупрети цензури свесне своје одговорности за пружање информација и просвећивање корисника. Залагање за интелектуалну слободу у библиотекама укључује и право појединаца да неке информације не буду доступне јавности. Професионална етика обавезује библиотекара да штити податке о корисницима, као и о свом стручном раду.

1. РАЗВИТАК ИДЕЈЕ О СЛОБОДАМА И ПРАВИМА
Материјализација, формализација и институционализација идеје о правима и слободама започиње још у средњем веку. Први документ у којем се јавља је Енглеска повеља слобода1 из 1215. године, а код нас Законик цара Душана из 1349. године.
Идеја о слободама и правима своју пуну афирмацију доживљава у 17. и 18. веку у филозофској и политичкој доктрини школе природног права која је слободе и права човека прогласила највећим вредностима у људском друштву.2
Буржоаске демократске револуције крајем 18. века слободно изражавање мисли и идеја сматрају природним, неотуђивим и светим правом сваког човека, као што стоји у Декларацији о правима човека и грађанина.3
Следећа етапа у развоју ове идеје је период између два светска рата, када ће нове потребе развијеног капитализма захтевати проширење права заштите и слободе на социјално-економску сферу.
Савремено доба, које карактерише развој информатичког друштва, проширује ову област на сферу културе, образовања, права личности, заштите приватности, особености, различитости. Повеља Уједињених нација о људским правима и Европска конвенција о људским правима и основним слободама залажу се за право сваког појединца на слободу мишљења и изражавања. „То право укључује право на тражење, примање и преношење информација било којим средствима без обзира на границе.”4
Посебна карактеристика савременог доба развоја човека је његова интернационализација. Заштита и обезбеђење права и слобода проглашава се и третира као универзална светска вредност. У овом периоду донети су бројни међународни документи различите форме и карактера.
2. ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СЛОБОДЕ И БИБЛИОТЕКА
Савремени међународни документи о библиотекама дефинишу библиотеку као установу одговорну за остваривање принципа интелектуалне слободе и омогућавање несметаног протока информација, а библиотекара обавезују на поштовање интелектуалне слободе и приватности корисника.
УНЕСКО-в Манифест за народне библиотеке из 1994. године дефинише библиотеку као информациони центар локалне заједнице који својим корисницима омогућава непосредан приступ свим врстама знања и информација. „Рад библиотеке се заснива на једнакости приступа свима без обзира на године, расну, полну, верску, националну припадност, језик или друштвени положај… Билиотеке не смеју бити изложене било којој врсти идеолошке, политичке или верске цензуре, као ни економским притисцима.”5
Године 1997, на конференцији Међународне федерације библиотечких удружења и институција у Копенхагену, основана је Стална мисија за слободан приступ информацијама и слободу изражавања (FAIFE). Две године касније, интернационално удружење библиотекара усвојило је Извештај о библиотекама и интелектуалним слободама,6 документ у коме су изнета основна начела за која се залаже IFLA, као и смернице за рад библиотека. Извештај говори о односу библиотека и интелектуалних слобода у складу са Повељом УН о људским правима.
Године 1998, европски парламент усваја Извештај о улози библиотека у савременом свету,7 документ који указује на одговорност библиотека у изградњи слободног демократског друштва. Та одговорност се огледа у стварању активног грађанства, спремног да одлучује о свим питањима значајним за заједницу.
У јануару 2000. године, Извршни комитет Европског бироа библиотечких, информационих и документарних удружења (EBLIDA) усваја Водич за библиотекарско законодавство и политику у Европи,8 који обухвата четири важне области: слободан приступ информацијама, улогу библиотека у националној књижној и информационој политици, библиотеке и индустрију знања, и заштиту библиотечке баштине. Прва област, осим слободног приступа информацијама, обрађује и начела изградње збирке и начела приступа мрежама.
Средином 90-их година 20. века, библиотеке постају једна од највећих непрофитних група корисника Интернета. Посредством Интернета, милиони података, докумената, текстова, слика и другог, у електронском облику постају доступни, многи од њих бесплатно. На конференцији у Глазгову 2002. године, Међународна федерација библиотечких удружења и институција усваја Манифест о Интернету,9 који садржи основна начела слободног приступа дигиталним информацијама. „Глобални Интернет омогућава појединцима и заједницама широм света… да имају једнак приступ информацијама за лични развој, образовање, стимулацију, културно уздизање, економску активност и свесно учешће у демократији… Сви људи могу представити своја интересовања, знања и културу целом свету на увид. Библиотеке и информациони сервиси обезбеђују приступ на Интернет који је од суштинског значаја за све. Некима пружају олакшице, упутства и помоћ, док су за друге једина могућност приступа… Приступ Интернету и његовим изворима треба да буде у складу са Универзалном декларацијом УН о људским правима…”
На конференцији у Глазгову 2002. године IFLA усваја и Декларацију о библиотекама, информационим сервисима и интелектуалној слободи10 у којој још једном потврђује да је посвећеност интелектуалној слободи суштинска одговорност и обавеза стучњака за библиотекарство и информационе науке широм света. Та обавеза треба да буде изражена у професионалним етичким кодовима и доказана у пракси.
Кратак преглед историје правних норми и представљање најважнијих одредби које обрађују питање људских права и слобода, као и односа интелектулних слобода и библиотеке, недвосмислено указују да је „језик људских права постао универзални светски језик”.11
3. СПРЕЧАВАЊЕ ПРИСТУПА УСЛУГАМА БИБЛИОТЕКЕ
Сви ми трагамо за темељима друштва у коме су људска права заједничка тежња свих људи. То је исто оно друштво у коме се признају инхерентне границе које намеће социјална међузависност. „Индивидуална слобода не може бити ограничена, али исте снаге које неке границе чине нужним могу и да, ако им се дозволи да делују, сведу опсег људске слободе много више него што је одрживо.”12
Ако библиотеку посматрамо пре свега као „медиј комуникације”,13 разматрање питања слободног приступа информацијама укључује и испитивање свих поступака који спречавају приступ услугама библиотеке, а такође и поступака који угрожавају право на приватност корисника.
Цензура као контрола над средствима информисања, обавештавања, кореспонденције, духовним и интелектуалним стваралаштвом ради заштите постојећег друштвеног поретка14 није појава новијег датума. Прва забрана књига позната је још од 443. године п. н. е. када је у Атини спаљено дело филозофа Протагоре О боговима.
Цензура у библиотеци данас има своје различите појавне облике и сви они се третирају као поступци спречавања приступа информацијама.
Библиотеке у процесу профилисања фондова суочавају се са различитим облицима цензуре. Најлакше је уочити спољне изворе цензуре када је библиотека директно изложена притиску појединаца и група окупљених на основу верске, политичке, етничке и сл. припадности. Њихови захтеви нису увек рестриктивни. Веома често тај притисак се спроводи знатно суптилније: упорним инсистирањем на промовисању и набавци публикација које тематски покривају интересовање баш те групе и заступају њихове интересе. Библиотеке су буџетске установе. Њихово пословање у директној је спрези са радом државних установа које их материјално обезбеђују.
Набавка је у највећем степену централизована и нити прати специфичности стања фондова сваке библиотеке, нити уважава структуру корисника и њихове потребе. Потенцијални извор цензуре је и смештај грађе којој се у великом броју библиотека још увек не може слободно приступити. За такву грађу неопходно је да постоје записи у каталогу, јер у овом случају, једина веза између корисника и грађе је каталог. У случају да запис не постоји, та врста грађе постаје готово невидљива и реална је опасност да ће приликом ревизије ти наслови бити први излучени из фонда. Тихи облици цензуре у библитеци могу бити и нестручна ревизија, непотпун каталог, неадекватно радно време библиотеке, рестриктивне информације о начину коришћења читаонице, грађе, службе и уређаја – све се то може посматрати као ометање приступа услугама библиотеке и спречавање приступа информацијама и знању.
Шта учинити да се библиотека одупре цензури? У тексту „Право на читање” др Александра Хорват износи мишљење да је веома важно да библиотека свој рад учини транспарентним за заједницу у којој делује. „Библиотека мора јавно обзнанити сврху свог постојања, своје циљеве и начине на које их постиже. Другим речима, рад библиотеке мора постати познат јавности. Основни услов за транспарентност рада библиотеке је постојање правилника, основног документа, према ком се библиотека руководи у свом пословању. Ако постоји правилник, знатно је лакше сучељавање са могућим притужбама корисника.”15
4. ПРАВО НА ПРИВАТНОСТ
Залагање за интелектуалну слободу у библиотекама укључује и право појединаца да неке информације не буду доступне јавности.
Данас није најважније питање ко поседује одређену информацију, већ ко има приступ подацима и може их претворити у употребљиво знање. Настанком глобалне мреже долази до промена у досадашњем појму права на приватност. Информације се могу прикупљати, мењати и тако измењене дистрибуирати. Професионална етика обавезује библиотекара да штити податке о корисницима, односно да лични подаци о корисницима које сазнаје у свом раду не могу бити доступни јавности.
Некако на крају, намеће ми се слика трга. Трг је за мене увек синоним демократије. Тај трг се данас зове глобална мрежа. Правила, која су важила за раније игре на тргу, више не важе. Глобална и децентрализована структура Интернетта трага за новом врстом заједнице. Традиционална правна, политичка и етичка регулатива не даје одговоре шта чинити кад се налазите на капијама трга. Између анархије и Левијатана потребне су нам иницијатива, стручност, одговорност. Баш тим редом.
_________________
Напомене:
1. Magna charta libertatum, 1215.
2. Повеља права у Енглеској, 1689.
3. Declaration des droits de l’ homme et du citoyen, 1789.
4. The Evropean Convention on Human Rights and Fundamenatal Freedoms, 1950.
5. UNESCO Public Library Manifesto, 1994.
6. IFLA Statement on Libraries and Intelectual Freedom, 1999
7. Europian Parlament. Raport on Role of Libraries in the Modern World, 1998.
8. Council of Europe / EBLIDA Guildenes on Library Legislation and Policy in Europe, 2000.
9. The IFLA Internet Manifesto, 2002.
0. The Glasgow Declaration on Libraries, Information Services and Intelectual Freedom.
11. Bersis, Piere. Податак преузет са Интернета.
2. Бјукенан, Џејмс, Границе слободе
13. Стокић, Гордана, Ка филозофији библиотекарства: Џеси Шир у теорији и пракси библиотекарства 20. века
4. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић – Larousse, Т. 2, К–Ш, Београд : Вук Караџић, 1977.
5. Хорват, Александра, „Право на читање”.
Библиографија:
. Матић, Милан. Подунавац, Милан: Политички систем. Факултет политичких наука, Београд 1997.
2. Бјукенан, Џејмс: Границе слободе. Дерета, Београд 2002.
. Стокић, Гордана: Ка филозофији библиотекарства : Џеси Шир у теорији и пракси библиотекарства 20. века. Мали Немо, Панчево 2002.
4. Хорват, Александра: „Право на читање.” Преузето са www.nsk.hr
5. Gorman, Michael: Our Enduring Values : Librariaship in the 21st Century. American Library Association, Chicago, 2000.
6. www.ifla.org
7. www.ala.org.
8. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић – Larousse, Т. 2, К–Ш, Београд : Вук Караџић, 1977.

Јасна Јанићијевић

Живот је у великој мери ствар комуницирања

Комуникација и култура су две стране истог новчића који се зове људски живот. Преко ње он добија пуноћу, важност и сврху. Са њима хуманост добија смисао, а друштвени и лични односи значај. Култура даје животу место трајања, садржину и смисао бића, док му комуникација даје разлог постојања, повезујући га са светом споља и изнутра, са временом и простором, са прецима и потомцима. Људска комуникација је стваралачка активност, пошто су људи способни да покрећу, подстичу и утичу на свет око себе и тиме да стварају и дограђују тај исти свет, односно своју околину, коју тумаче и на коју стално дају одговоре. Друштвена, и у томе културна стварност је човекова творевина, за разлику од природе која је самостворена и самосврховита. У том смислу је и комуникација пре свега људска активност, па тек онда средство да се изрази мисао. И какво год да је становиште културе које неко користи да тумачи свет око себе, то становиште утиче на његово делање и његову комуникацију, као што и све делатности и комуникативни односи које изводи утичу и на његову културу…
…Све што носи у себи и спознаје око себе, човек може да изрази и саопшти другом. Тако, најразличитији видови његовог понашања, начини његовог живљења, облици самоизражавања, никад нису независни и одвојени од других, већ су напротив, дубоко повезани са светом који га окружује. Тиме се комуникација уграђује као елементаран начин за деловање људске културе, а култура опет, премрежује низом односа који је стално обогаћују и омогућују њено деловање и преношење у времену и простору.
Јер, како рече песник, ниједан човек није острво…

(из књиге Комуникација и култура Јасне Јанићијевић,
Издавачка књижарница Зорана Стојановића,
Сремски Карловци, Нови Сад,2000)

1. Милорад Беланчић: „Покидане нити, стр. 20 – 23.; Зоран Ђинђић, Вилхелм Шмид:, „Животна уметност и питање о смислу”, стр. 24 – 27; Карел Чапек: „Разне бајке”, стр. 44; Кристал Парих: „Скривена етничка Америка: интелектуалац и мањински дискурс (I)”, стр. 54 – 62.
(у:) Златна греда, бр. 17, 2003.г.
2. Карел Турза: „Метадруштво”, стр. 45 – 66; Вилијам Аутвејт: „Мит о модернистичком методу”, „Шта је европска култура?”, „Рикерт, Зимел, Вебер”, стр. 69 – 126; Ђорђије Вукотић, Жерар Женет, Ролан Барт, Жан–Пјер Ришар, Мишел Битор, Морис Надо, Мишел Ремон: „О Флоберу”, стр. 279 – 372.
(у:)Трећи програм, бр. 113 – 114, 2002. г.
3. Гордон Крејг: „Други Ман”, стр. 22 – 32.
(у:) Мостови, бр. 125 – 126.
4. Владислав Ходасевич: „Мајмун”, стр. 5 – 6; Виктор Пелевин: „Иван Кублаханов”, „Реконструктор”, стр. 14 – 23; Алексеј Смирнов: „Јунак Наум Ромашкин”, стр. 24 – 29; Павле Муратов: Новеле, стр. 52 – 70; Леонид Андрејев: „Псећи валцер”, стр. 91 – 126; Сергеј Ејзенштејн: „Monsiuer, madame et bebe”, стр. 127 –137; Владимир Кантор: „Принципи хришћанског реализма, или против утопијске самовоље”, стр. 173 – 189; Ениса Успенски: „Виктор Борисович Кривуљин (1944–2001)”, стр. 198 – 201; Ирена Лукшић: „Принц перестројке”, стр. 207 – 211.
(у:) Руски алманах, бр. 9, 2002. г.
5. Волфганг Амадеус Моцарт: „Писма, 1791”, стр. 105 – 149.
(у:) Писмо, бр. 71.
6. Градац, бр. 112, Артур Адамов.
7. Градац, бр. 143–144–145, Бекет.
8. Градац, бр. 118–119, Селин.
9. Градац, бр. 122–123, Филозофија у раној Византији.
10. Градац, бр. 136–137–138, Антонен Арто.
11. Градац, бр. 134–135, Хуго Прат
12. Градац, бр. 126–127. Мартин Бубер.
13. Мајкл Харт и Антонио Негри: „Марксова кртица је мртва! Глобализација и комуникација”, стр. 227 – 242.
(у:) Реч бр. 68.14.
14. Оскар Вајлд: „Athanasia”, стр. 74 – 75.
(у:) Кораци, 1 – 2., 2003. г.
15. Виолета Станковић: „Фантастика у делу Е. Т. А. Хофмана”, стр. 69 – 84.
(у:) Улазница, бр. 183.
16. Душан Ковачевић: „Серум против људског уједа”, стр. 3; „Политички виц”, стр. 5, „Зној, руже и батине”, стр. 33.
(у:) НИН, 2731.
17. „Појмовник овог времена”, стр. 38; Иван Чоловић: „Треба ли Србији неки нови патриотизам?”, стр. 40.
(у:) НИН, 2730
18. „Мож’ те убију”, стр. 33; „Рушење Хегеловог зида”, стр. 45.
(у:) НИН, 2727.
19. Петер Слотердијк: „О разлици између идиота и анђела”, стр. 4 – 5; Бојан Јовановић: „Обожавање фортуне”, стр. 10 –11; Аца Видић: „Жива прошлост”, стр. 10; Миле Савић: „Публициста и јавни ум”, стр. 36 – 43; Владимир Гвозден: „(Де)маскирање интелектуалца”, стр. 52 – 57.
(у:) Златна греда, бр. 18.
20. „Александар Генис, писац. Разговор”, стр. 194 – 201.
(у:) Летопис Матице српске, јануар–фебруар 2003.
21. Саша Јеленковић: „О путовању и смрти”, стр. 312 – 317; Ђорђе Деспић: „Експресионизам и смисао експеримента у краткој прози Растка Петровића”, стр. 353 – 363.
(у:) Летопис Матице српске, март 2003.
22. Светлана Станков: „Типологија становања и начин живота”, стр. 127 – 133.
(у:) Свеске, бр. 67.
23. Умберто Еко: Летопис Матице српске стр. 212 – 214.
(у:) Свеске, бр. 65 – 66.
24. Срђан Дамњановић: „Срби у Хегеловој филозофији повести”, стр. 696 – 708; Александар Генис, „Чекић”, стр. 709 – 712; Горан Миленковић, „Књижевни разговори Бранимира Ћосића”, стр. 736 – 743.
(у:)Летопис Матице српске, новембар 2002.
25. Светлана Велмар–Јанковић, „Фе-стивал једног писца: Растко”, стр. 45.
(у:) НИН, 2733
26. Душан Макавејев: Србија од канабета до катарзе
(у:) Данас, од 5. до 8. априла 2003. године.
22. „Нови бољшевици”, стр. 50 – 51.
(у:) НИН 2734.
27. „Мој пријатељ владика Николај”, стр. 31; Специјални додатак: Мајски преврат.
(у:) НИН, 2735.
28. „Тако је рачунао Архимед”, стр. 5 – 7.
(у:) Политикин забавник 2677.
29. Корнилиос Касториадис: „Смисао аутономије – људска индивидуа”, стр. 25 – 28; Ненад Димитријевић: „Критичко читање традиција и слободе”, стр. 29 – 36.
(у:) Република, бр. 310 – 311.
30. Предраг Палавестра: „Гроб на Хајгејту”, стр. 96–111.
(у:) Свеске Задужбине Иве Андрића, 19/2002.
31. Мирослав Цера Михаиловић: „Они који знају”, стр. 79–88.
(у:) Повеља 1/2003.
32. Дејвид Хили: „Добра наука или добар бизнис?”, стр. 6–9; Јаша Денегри: „Бењамин Бухлох, критичар који се усудио да оспори Бојса”, стр. 14–15; Александер Нехемас: „Разум који спава ствара чудовишта”, стр. 40–48; Едвард Саид: „Ми знамо ко смо ми”, стр. 56–59.
(у:) Златна греда, бр. 18, 2002. година
33. Несиба Палибрк–Сукић, „Галипољске приче”, стр. 10–11; Жарко Војновић, „Каталог законом заштићених књига”, стр. 14–15; Весна Ињац: „Наша земља у пројекту ПАМЋЕЊЕ СВЕТА”, стр. 16–18.
(у:) Панчевачко читалиште, бр. 2, 2003. година