Наташа Малешевић

Крајем четрдесетих година 19. века, на тлу Србије се јављају прва читалишта „поради читања новина и међусобног сообраштенија”.
Настанак читалишта у Србији је везан за српски грађански препород (1848–1878) и заједно са њим пролазиће кроз политичке, економске и културне промене. Читалишта оснива млада грађанска класа, добровољно удружени грађани, трговци, свештеници, чиновници, учитељи који на тај начин истичу питање свог просветног и културног напретка.
Читалишта представљају нов облик јавних друштвених институција намењених коришћењу књиге, образовању и културном уздизању чланова. Никада нису била државне институције нити су добијала материјалну помоћ за свој рад. Финансирала су се улогом чланова и на тај начин набављала новине, часописе, књиге.
Члан читалишта могао је, према правилима, бити „сваки Србин свештеног, војног или грађанског реда…, сваки грађанин и грађанка српска ма које вере била…, само ако има 18 година, сваки поштеног имена човек, који плати одређен улог, сваки неприкорног владања Србин, Хрват и уопште Словен, као и сваки несловен, коме лежи на срцу напредак нашег народа…, сваки човек без разлике пола, занимања, националности и положаја…”1
Правила читалишта су одобравале одговарајуће власти Монархије и то: Министарство просвете и Министарство унутрашњих дела. Одобрена правила су представљала пуноважан правни акт о оснивању јавне установе и њима су регулисана сва питања организације, финансирања, рада и управљања читалиштем. Управу читалишта је чинило 5, 7 или више чланова (часника), од којих је именован председник, потпредседник, секретар, благајник и библиотекар (хранилац, књижничар). Бити у управи, представљало је изузетну почаст за сваког члана читалишта.
Читалишта постају стецишта грађанског сталежа, поготово у условима слабо развијене књижарске мреже, малог броја библиотека и врло мало писмених људи. У њима се чита, али се и слуша читање. Организује се описмењавање, учење страних језика, организују се курсеви за занатлије и трговце (лако рачунање), оснивају се позоришне дружине. Читалишта су била иницијатор за сакупљање народног блага, увођење реформи, за слободу штампе, за окупљање напредних снага око идеје за ослобађање српског народа. Језгро око кога се окупљало читалиште, била је писана реч и књига. Отуда и настојање да се библиотеке читалишта уреде на одговарајући начин, почев од принципа набавке, инвентарисања, смештаја, чувања, коришћења библиотечке грађе.
Са формирањем првих читалишта, започиње и процес формирања српског библиотекарства.
„У срезу Карановачком, наиме у вароши Карановцу, Читаоница постоји од 1868. године.”2 Тај податак је наведен у извештају управитеља Читаонице карановачке од 6. маја 1875. године и у супротности је са податком који се налази у молби начелника округа чачанског И. Коцића од 1. маја 1873. године министру просвете: „Грађанство вароши Карановца установило је варошку читаоницу још 1869. године, па како до сада никаквих правила није имало, то је сада такова сачинило”.3 Тачан датум оснивања читаонице не може се утврдити, што се види и из извештаја председника Општинског суда карановачког Ј. Сарића упућеном начелнику среза карановачког Јови Чешмановићу од 9. јануара 1881. године: „Читаоница које је године, као први пут отворена, Суд није могао сазнати, но само то, да је постојала пре доласка његовог височанства књаза Милана…”4
Утврђен је једино датум одобрења правила.
Правила Друштва Читаонице карановачке одобрена су 30. маја 1873. године, што се може видети из акта министра унутрашњих дела Начелству округа чачанског: „Господин Министар просвете и црквених дела послао је министру унутрашњих дела, као надлежном на преглед и одобрење Правила Друштва Читаонице карановачке. Пошто је министар унутрашњих дела прочитао ова правила, нашао је да нема ништа против истих приметити, па зато их одобрава”.5
Према сачуваним подацима, читаоница је 1874. године имала 50 чланова који су плаћали 40 гроша улога годишње. Средствима чланова организован је рад и издржавање читаонице, а такође је извршена претплата за 8 домаћих листова: Српске новине, Видовдан, Будућност, Домишљан, Рад, Тежак, Глас јавности, Застава. Приходи за 1874. годину износили су 3 546 гроша и то: од две беседе и једног села 1 246 гроша, интереса на капитал 300 и од улога 2 000 гроша. Расходи за исту годину износили су 3 366 гроша и то: кирија за читаоницу 720, позивне признанице 187, новине 731, дрва, осветљење и остало 288 гроша.
Читаоница је организовала посела, вечерње забаве, беседе, што се види и из чланка објављеног у Србији од 4. маја 1874. године: „У мом допису који је штампан у 15. броју овог листа, поменуо сам како је Управа овд. читаонице спремала беседу и како ће Певачка дружина и црквено певање отпочети да учи. Што сам поменуо, то је и извршено на радост и потпуно задовољство свију овд. свесних грађана. Беседник на беседи, млад и темељан у науци, својим лепим, чистим и јасним говором разбудио је у оваквом случају чисту напредну сувремену мисао о општем унапређењу нашем; а што је учинио беседник, то су певачи а и млађани декламатори учинили, све је извршено на потпуно задовољство свију, јер се у свему огледа прави сувремени напредак… Ових дана отпочела је Певачка дружина и црквено певање да учи, а поред овога спремаће се и за беседу, која је на Цвети намењена.”6 Таква једна беседа са игранком је одржана и 2. фебруара 1875. године у гостионици Милоша Петровића, што показује да читаоница није имала своје сталне просторије.
Услед српско-турских ратова (1876–1878) читаоница престаје да ради.
Град Карановац 1880. године, са око 2 500 становника, остаје без читаонице која, сем неколико столица, столова и огледала, није имала никаквих других непокретности, чак ни књига.
Општинска управа тежи да обнови рад читаонице и 1. јануара 1881. године отвара Општинску читаоницу, у општинском школском здању, која поседује 12 домаћих листова. То су: Српске новине, Исток, Видело, Нови век, Самоуправа, Побратимство, Стармали, Српска зора, Марица, Глас Црногорца, Сељак, Застава, те нешто бугарских и немачких наслова.
Читаоница, у периоду од 1881. до 1909. године, постепено попуњава свој књижни фонд и он у време отварања Ниже гимназије у Краљеву 1909. године има око 3 000 књига.
Ратови поново прекидају рад читаонице. Најпре балкански ратови, а потом и Први светски рат. Зграда у којој се налазила читаоница претворена је у касарну, а књиге су уништене.
Крај Првог светског рата уједно је означио и крај читаонице у Карановцу, која се више није обнављала.
Библиографија:
1. Век и по српских читалишта : каталог изложбе, Народна библиотека Србије, Београд 1986. г, стр. 6.
2. Б. Перуничић, Чачак и Горњи Милановац 1866–1915, 2. књига, ИАЧ, Чачак 1969. г, стр. 212.
3. Г. Ковијанић, Трагом читалишта у Србији, Народна књига, Београд 1986. г, стр. 259.
4. Г. Ковијанић, Нав. дело, стр. 260.
5. Исто, стр. 262.
6. Исто, стр. 262.

Маријана Матовић

Изложба публикација на 96 језика света из фондова Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку

Овако учи Свето Јеванђеље по Јовану, јер у почетку „бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи” у свих људи, али се ови погордише и стадоше градити кулу „којој ће врх бити до неба” да стекну себи име, да се не би расејали по земљи. Господ, гневан због њихове неразумне гордости, одлучи да помете језик људима у земљи Сенарској: „Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. Зато се прозва Вавилон, јер ондје помете Господ језик цијеле земље, и оданде их расу Господ по свој земљи.” И би, тако симболички, кажњено људско огрешење о „ријеч”, укидањем првобитне свељудске једнојезичности.
Бескрајно и никада потпуно истражено подручје језика одувек је на простору Балкана било предмет посебног интересовања, јер је југоисточна Европа од давнина место сусретања и мешања различитих народа и цивилизација. Српски народ је, упркос својој бурној историји, остао духовно отворен за језичку и међукултурну толеранцију и сарадњу са другим народима. Стога није случајно што се и град Чачак укључио у обележавање 2001. године, као светске године језика.
У оквиру „Иницијативе за младе”, коју су покренули Грађански парламент Чачка и Есперантска омладина Србије, организована је манифестација „Балкански фестивал језика” (18–21. октобар 2001), која је Чачанима и њиховим гостима понудила богате и занимљиве садржаје.
На овом јединственом фестивалу представљено је 18 језика Балкана и целог света, сличности и разлике са српским језиком, заједнички корени у грчком, латинском, арапском, турском… Говорило се и о култури и обичајима разних народа. У презентацији језика учествовали су они којима је неки страни језик матерњи, представници културних центара, професори Филолошког факултета у Београду, као и Чачани других националности.
Изузетно занимљив догађај Фестивала било је излагање професора Љиљане Црепајац „Наш дуг српском језику” и казивање Илијаде на старогрчком са симултаним преводом на српски.
Одржана су и два округла стола на којима су нове идеје о методама, искуствима и перспективама у настави страних језика изложили професори језика из Чачка, Филолошког факултета у Београду, представници Савеза за есперанто Југославије, Француског културног центра, Гете-института…
Концертом „Балканике” затворен је Фестивал који улива наду да људи „пометеног језика”, градитељи узносите Вавилонске куле, могу превазилазити језичке препреке и поново задобијати благодат међусобног разумевања и споразумевања.
У реализацији овог пројекта, значајну помоћ и подршку пружила је Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку, организовањем репрезентативне изложбе речника и других публикација на страним језицима, под називом „У почетку беше реч” (Чачак, Дом културе, 18–29. октобар 2001) и штампањем пратећег каталога чији су аутори библиотекари мр Маријана Матовић и Оливера Вуксановић.
„Ова изложба Градске библиотеке има вишеструк симболички и цивилизацијски значај. Њом је на најбољи начин испуњена мисија речника и оних који су их саставили и даровали. Моћ говора без моћи разумевања не домаша свој циљ. Овде имамо тријумф дијалога цивилизација, упркос реалности и рату цивилизација који се догађа у свету, овде имамо тријумф племенитих намера и прегнућа. Да у Чачку није постојала деценијама та отвореност према свету, овога данас не би било. То је нешто што бомбе не могу уништити никада… ”, део је надахнуте беседе којом је проф. др Дарко Танасковић, уз пригодан рецитал ученика школе страних језика „Black Bird”, отворио изложбу којом је званично започео први Балкански фестивал језика. Међу бројним гостима, присутни су били и представници неколико амбасада.
На овој атрактивној изложби, публици је представљен део богате лингвистичке литературе чачанске библиотеке – 264 публикације на 96 језика свих континената – како највећих и најпознатијих, са по неколико стотина милиона говорника (енглески, италијански, немачки, руски, француски, шпански), тако и оних мањих, са далеких меридијана, за једног Европљанина крајње необичних назива (абазински, аварски, агулски, адигејски, ахвахски, бартангски, бенгали, гварани, јазгулемски, каракалпачки, кумички, маратхи, нанајски, сараколски, сингалски, тагалог, узбечки, хиналугски, чукотски и многи други).
„Не напуштајући свој град, Чачани, тако, могу отпутовати у Азербејџан, на Исланд, у Јерменију, неку арапску земљу, у Турску, у Молдавију, Кину и црну Африку, а отворене су им и капије путовања кроз време, у походе Римљанима, Хелади или на калифски двор Харуна ал-Рашида”, каже у предговору каталога проф. др Дарко Танасковић.
Каталог изложбе У почетку беше реч, састоји се од две целине. Први део чине речници (једнојезични, двојезични, вишејезични), а у другом делу приказани су уџбеници, приручници и граматике страних језика. Многе публикације су раритети изузетне вредности из 19. и 20. века, а најстарији експонат је италијанско-немачки речник, штампан у Бечу 1811. године. Највише је издања из бившег СССР-а, затим из Немачке, Италије и Француске.
За овако богат садржај изложбе и каталога У почетку беше реч најзаслужнији је легатор Јован Давидовић (Бањица код Чачка, 1925 – Београд, 1977), полиглота, библиофил и пасионирани колекционар, о чијем интересовању за стране језике сведочи велики број речника, граматика и других језичких приручника у његовој приватној библиотеци која се као вредан легат чува на Завичајном одељењу ГБ „Владислав Петковић Дис”. Осим ове, на нашим просторима јединствене збирке, на изложби је представљен и део фонда Научног одељења (одељак референсне литературе), као и нека савремена издања на немачком језику, драгоцен поклон Гете-института.
Каталог је, по оцени организатора, најлепши и трајни запис о Фестивалу, јер поред основних библиографских података о изложеним публикацијама, садржи и анотације о сваком заступљеном језику (припадност одређеној језичкој породици, порекло и бројност народа који њиме говори, географски простор који заузима, писмо којим се бележи и друге занимљивости). Ради лакшег сналажења, израђен је и регистар језика. Богато је илустрован факсимилима ретких речника и алфабета, а ликовно-графички га је опремио Зоран Јуреш, академски графичар из Чачка. Објављен је у едицији „Каталози изложби”, која заузима све значаније место у издавачкој делатности библиотеке.
„Чачанска Градска библиотека може се с разлогом поносити збирком речника и сличних приручника које чува у својим фондовима, и то како у погледу њихове бројности, тако и са становишта језичке структуре и библиографске вредности појединих лексикографских издања. О свему томе веродостојно сведочи и овај методолошки узорно сачињени, а графички и ликовно укусно уобличени каталог, који превазилази своју основну пратећу и непосредну информативно-илустративну функцију, поседујући самосталну и трајну документарну и културну вредност”, сматра проф. Танасковић.
Током трајања међународног научног скупа „Турски језик у Европи” (Анкара, 23–27. октобар 2001), један примерак каталога је био изложен и доступан учесницима заједно са другим турколошким публикацијама, а трајно је остао у библиотеци Друштва за турски језик.
Уследило је још једно међународно признање – честитке упућене ауторима изложбе и каталога у име Лабораторије за експерименталну педагогију при Универзитету у Риму и ILEI (Међународно удружење предавача есперанта) „на сјајној иницијативи која заслужује да буде позната, подржана и поновљена не само у Вашој земљи, већ и ван Ваших граница”.
Речници, књиге које понајвише личе на људе, највернији су и најпоузданији сапутници у покушају превазилажења њихове отуђености – географске, културне, душевне… Није без разлога Паоло Монтегаца рекао да је „речник историја човека”, а тврди се да је на питање коју би књигу понео на пусто острво, Гете одговорио: „Свакако неки добар речник”. Изложба књига „У почетку беше реч” је била јединствена прилика за упознавање са богатом речничком збирком чачанске библиотеке.
Анализа резултата и перспективе Фестивала отвара могућност да ова манифестација постане традиционална.

Драгица Радетић

Неисцрпна и увек занимљива тема слободе окупила је ове године велики број стручњака из области библиотекарства у Народној библиотеци Србије, у Београду од 25 – 27. септембра. Дошавши из различитих земаља, различитих социјалних, политичких и културних средина, учесници међународног скупа „Интелектуална слобода и савремене библиотеке” имали су различите приступе и ставове о овој теми.
Међутим, дубока сагласност која је надрасла све разлике у мишљењима односи се на неопходност преласка интелектуалне слободе са теоријског разматрања на практично остваривање, као и значај библиотека у томе.
Већина учесника у својим излагањима позивала се на Универзалну декларацију Уједињених нација из 1948, као и на Декларацију IFLA* из 2002. о библиотекама, информационим сервисима и интелектуалној слободи. Из разговора о правима човека, која имају формалан вид, проистекла је потреба да се истакну обавезе и одговорност човека у остварењу права, чиме она престају бити само формална.
Велика професионална одговорност библиотекара је да доприносе остварењу права човека на приступ информацијама и слободу изражавања без икаквих ограничења. Међутим, омогућити другоме слободу може само неко ко је и сам слободан, коме је слобода духовно начело, а слободан стваралачки дух покретач у сазнавању и деловању. Зато је било пуно речи о библиотекарима који се морају непрестано стручно усавршавати, учити стране језике, стицати нова знања и овладавати новим техникама. „Библиотекари не би требало све сами да знају”, каже учесница из Холандије, „али би требало да знају ко зна одговор на дато питање.”
Потреба континуираног образовања библиотекара или „доживотног учења” како је истакнуто у неким радовима, подразумева и потребу образовања корисника, његово практично оспособљавање да пронађе тражену информацију. Корисник може учити од библиотекара, али и библиотекар од корисника. О овоме је врло занимљиво говорила ауторка из Мађарске.
Одређење интелектуалне слободе етичким нормама разматрано је у неколико радова. У раду Александре Хорват са Филозофског факултета у Загребу, нарочито је истицана неопходност етичког кодекса у библиотечкој струци. Весна Ињац из Народне библиотеке Србије, указала је на улогу библиотеке као заштитника приватности корисника.
Одређен број аутора истакао је друштвену улогу и одговорност у изградњи демократског друштва. Предраг Пајић, виши референтни библиотекар у Конгресној библиотеци у Вашингтону, посебну пажњу је посветио том питању у раду „Конгресна библиотека као потпорни стуб џеферсонијанских идеја демократије.”
Разматрање интелектуалне слободе у оквиру међународне и националне законске регулативе заступљено је у радовима аутора из Енглеске и из наших суседних земаља, Републике Српске, Румуније и Бугарске.
Представници Библиотеке Филозофског факултета у Новом Саду говорили су о практичним искуствима њихове библиотеке и изнели су конкретне предлоге за превазилажење противречности између интелектуалне слободе и интелектуалне својине.
„Цензурисање књиге у светлу правне регулативе и библиографије”, рад Александре Вранеш, указао је на друштвено-историјску условљеност цензуре у Србији у последња два века.
Представник борске библиотеке Горан Миленковић привукао је пажњу слушалаца оргиналним приступом теми слободе као идеји и идеалу.
Жив, полемичан дух попримила је дискусија у вези са практичним проблемима које су изнели поједини учесници скупа. Истакла бих рад библиотекара Универзитетске библиотеке у Минхену, који се бави питањем порекла књига које су нацисти конфисковали од Јевреја, а данас се налазе у немачким библиотекама. У складу са тим покренуто је питање књига и рукописа које су однете из наше земље за време Другог светског рата.
Разговор о Интернету који је, по мишљењу већине, значајан фактор у остваривању интелектуалне слободе, отворио је низ занимљивих питања која се односе на земље у развоју, и нису у могућности да користе електронске информације. Посебно су разматране ситуације у Нигерији, Индији и Сирији.
Затим, непознавање енглеског језика, који је данас привилегован језик у свету, за кориснике такође може бити баријера у приступу информацијама.
За кориснике са специјалним потребама, као што су слепи, глувонеми и сл, библиотеке би морале прилагодити своје услуге.
Говорећи о цензури, аутоцензури и пласману наше књиге у иностранству, аутори из Библиотеке града Београда и Народне библиотеке Србије поменули су политику као ограничавајући фактор у остваривању интелектуалне слободе. Пажљивом слушаоцу који је слушао текст на српском језику није могла да промакне горчина која се осетила у гласу ауторки при помињању санкција, бомбардовања и других видова изолације наше земље. Сумњам да су то приметили странци који су текст слушали из уста преводиоца. Разликовали смо се по томе што у њима нису покренута сећања. Међутим, разлике у схватању и разлике у психологији такође су израз слободе људског духа.
Практичан испит из интелектуалне слободе у библиотекарству полагаћемо свакодневно у различитим условима и на различите начине. Свакако да ће нам у томе помоћи техничка опремљеност, али будућност библиотека не зависи само од технолошког развоја, него првенствено од људи који раде у њима. Једино образовани, умни и духом слободни библиотекари могу да изађу из окошталог оквира старовременских библиотека, чиме се отвара хоризонт нових могућности у библиотекарству. Са развојем нових технологија потребно је да се преиспитају основне вредности библиотечке струке, као и нови вид одговорности библиотекара према кориснику. Злослутно и забрињавајуће је за све заговорнике интелектуалне слободе да нове технологије постају не само креатори него и контролори људске свести, што је свакако савремени вид неслободе. Начин да се превлада овај проблем је умни и морални развој човека. Библиотеке, као институционални посредници, треба да доприносе овом развоју.
* IFLA – International Federation of Library Associations and Institutions

Милица Матијевић

Материјализација, формализација и институционализација идеје о правима и слободама започињу још у средњем веку. Своју даљу афирмацију доживљава у 17. и 18. веку у филозофској и политичкој доктрини школе природног права. Савремено доба проширује ову област на сферу културе, образовања, заштите права личности. Савремени међународни документи о библиотекама дефинишу библиотеку као установу одговорну за остваривање интелектуалне слободе и слободан проток информација, а библиотекара обавезују на поштовање интелектуалне слободе и приватности корисника. Затим ће бити изложене одредбе из међународних докумената које говоре о односу интелектуалних слобода и библиотека. Одговорност библиотека у изградњи слободног демократског друштва огледа се у стварању активног грађанства, спремног да одлучује о свим питањима значајним за заједницу. Цензура у библиотеци може се јавити у облику спољних притисака који ометају редовно пословање библиотеке или као резултат пропуста у раду библиотеке. Библиотеке се морају одупрети цензури свесне своје одговорности за пружање информација и просвећивање корисника. Залагање за интелектуалну слободу у библиотекама укључује и право појединаца да неке информације не буду доступне јавности. Професионална етика обавезује библиотекара да штити податке о корисницима, као и о свом стручном раду.

1. РАЗВИТАК ИДЕЈЕ О СЛОБОДАМА И ПРАВИМА
Материјализација, формализација и институционализација идеје о правима и слободама започиње још у средњем веку. Први документ у којем се јавља је Енглеска повеља слобода1 из 1215. године, а код нас Законик цара Душана из 1349. године.
Идеја о слободама и правима своју пуну афирмацију доживљава у 17. и 18. веку у филозофској и политичкој доктрини школе природног права која је слободе и права човека прогласила највећим вредностима у људском друштву.2
Буржоаске демократске револуције крајем 18. века слободно изражавање мисли и идеја сматрају природним, неотуђивим и светим правом сваког човека, као што стоји у Декларацији о правима човека и грађанина.3
Следећа етапа у развоју ове идеје је период између два светска рата, када ће нове потребе развијеног капитализма захтевати проширење права заштите и слободе на социјално-економску сферу.
Савремено доба, које карактерише развој информатичког друштва, проширује ову област на сферу културе, образовања, права личности, заштите приватности, особености, различитости. Повеља Уједињених нација о људским правима и Европска конвенција о људским правима и основним слободама залажу се за право сваког појединца на слободу мишљења и изражавања. „То право укључује право на тражење, примање и преношење информација било којим средствима без обзира на границе.”4
Посебна карактеристика савременог доба развоја човека је његова интернационализација. Заштита и обезбеђење права и слобода проглашава се и третира као универзална светска вредност. У овом периоду донети су бројни међународни документи различите форме и карактера.
2. ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СЛОБОДЕ И БИБЛИОТЕКА
Савремени међународни документи о библиотекама дефинишу библиотеку као установу одговорну за остваривање принципа интелектуалне слободе и омогућавање несметаног протока информација, а библиотекара обавезују на поштовање интелектуалне слободе и приватности корисника.
УНЕСКО-в Манифест за народне библиотеке из 1994. године дефинише библиотеку као информациони центар локалне заједнице који својим корисницима омогућава непосредан приступ свим врстама знања и информација. „Рад библиотеке се заснива на једнакости приступа свима без обзира на године, расну, полну, верску, националну припадност, језик или друштвени положај… Билиотеке не смеју бити изложене било којој врсти идеолошке, политичке или верске цензуре, као ни економским притисцима.”5
Године 1997, на конференцији Међународне федерације библиотечких удружења и институција у Копенхагену, основана је Стална мисија за слободан приступ информацијама и слободу изражавања (FAIFE). Две године касније, интернационално удружење библиотекара усвојило је Извештај о библиотекама и интелектуалним слободама,6 документ у коме су изнета основна начела за која се залаже IFLA, као и смернице за рад библиотека. Извештај говори о односу библиотека и интелектуалних слобода у складу са Повељом УН о људским правима.
Године 1998, европски парламент усваја Извештај о улози библиотека у савременом свету,7 документ који указује на одговорност библиотека у изградњи слободног демократског друштва. Та одговорност се огледа у стварању активног грађанства, спремног да одлучује о свим питањима значајним за заједницу.
У јануару 2000. године, Извршни комитет Европског бироа библиотечких, информационих и документарних удружења (EBLIDA) усваја Водич за библиотекарско законодавство и политику у Европи,8 који обухвата четири важне области: слободан приступ информацијама, улогу библиотека у националној књижној и информационој политици, библиотеке и индустрију знања, и заштиту библиотечке баштине. Прва област, осим слободног приступа информацијама, обрађује и начела изградње збирке и начела приступа мрежама.
Средином 90-их година 20. века, библиотеке постају једна од највећих непрофитних група корисника Интернета. Посредством Интернета, милиони података, докумената, текстова, слика и другог, у електронском облику постају доступни, многи од њих бесплатно. На конференцији у Глазгову 2002. године, Међународна федерација библиотечких удружења и институција усваја Манифест о Интернету,9 који садржи основна начела слободног приступа дигиталним информацијама. „Глобални Интернет омогућава појединцима и заједницама широм света… да имају једнак приступ информацијама за лични развој, образовање, стимулацију, културно уздизање, економску активност и свесно учешће у демократији… Сви људи могу представити своја интересовања, знања и културу целом свету на увид. Библиотеке и информациони сервиси обезбеђују приступ на Интернет који је од суштинског значаја за све. Некима пружају олакшице, упутства и помоћ, док су за друге једина могућност приступа… Приступ Интернету и његовим изворима треба да буде у складу са Универзалном декларацијом УН о људским правима…”
На конференцији у Глазгову 2002. године IFLA усваја и Декларацију о библиотекама, информационим сервисима и интелектуалној слободи10 у којој још једном потврђује да је посвећеност интелектуалној слободи суштинска одговорност и обавеза стучњака за библиотекарство и информационе науке широм света. Та обавеза треба да буде изражена у професионалним етичким кодовима и доказана у пракси.
Кратак преглед историје правних норми и представљање најважнијих одредби које обрађују питање људских права и слобода, као и односа интелектулних слобода и библиотеке, недвосмислено указују да је „језик људских права постао универзални светски језик”.11
3. СПРЕЧАВАЊЕ ПРИСТУПА УСЛУГАМА БИБЛИОТЕКЕ
Сви ми трагамо за темељима друштва у коме су људска права заједничка тежња свих људи. То је исто оно друштво у коме се признају инхерентне границе које намеће социјална међузависност. „Индивидуална слобода не може бити ограничена, али исте снаге које неке границе чине нужним могу и да, ако им се дозволи да делују, сведу опсег људске слободе много више него што је одрживо.”12
Ако библиотеку посматрамо пре свега као „медиј комуникације”,13 разматрање питања слободног приступа информацијама укључује и испитивање свих поступака који спречавају приступ услугама библиотеке, а такође и поступака који угрожавају право на приватност корисника.
Цензура као контрола над средствима информисања, обавештавања, кореспонденције, духовним и интелектуалним стваралаштвом ради заштите постојећег друштвеног поретка14 није појава новијег датума. Прва забрана књига позната је још од 443. године п. н. е. када је у Атини спаљено дело филозофа Протагоре О боговима.
Цензура у библиотеци данас има своје различите појавне облике и сви они се третирају као поступци спречавања приступа информацијама.
Библиотеке у процесу профилисања фондова суочавају се са различитим облицима цензуре. Најлакше је уочити спољне изворе цензуре када је библиотека директно изложена притиску појединаца и група окупљених на основу верске, политичке, етничке и сл. припадности. Њихови захтеви нису увек рестриктивни. Веома често тај притисак се спроводи знатно суптилније: упорним инсистирањем на промовисању и набавци публикација које тематски покривају интересовање баш те групе и заступају њихове интересе. Библиотеке су буџетске установе. Њихово пословање у директној је спрези са радом државних установа које их материјално обезбеђују.
Набавка је у највећем степену централизована и нити прати специфичности стања фондова сваке библиотеке, нити уважава структуру корисника и њихове потребе. Потенцијални извор цензуре је и смештај грађе којој се у великом броју библиотека још увек не може слободно приступити. За такву грађу неопходно је да постоје записи у каталогу, јер у овом случају, једина веза између корисника и грађе је каталог. У случају да запис не постоји, та врста грађе постаје готово невидљива и реална је опасност да ће приликом ревизије ти наслови бити први излучени из фонда. Тихи облици цензуре у библитеци могу бити и нестручна ревизија, непотпун каталог, неадекватно радно време библиотеке, рестриктивне информације о начину коришћења читаонице, грађе, службе и уређаја – све се то може посматрати као ометање приступа услугама библиотеке и спречавање приступа информацијама и знању.
Шта учинити да се библиотека одупре цензури? У тексту „Право на читање” др Александра Хорват износи мишљење да је веома важно да библиотека свој рад учини транспарентним за заједницу у којој делује. „Библиотека мора јавно обзнанити сврху свог постојања, своје циљеве и начине на које их постиже. Другим речима, рад библиотеке мора постати познат јавности. Основни услов за транспарентност рада библиотеке је постојање правилника, основног документа, према ком се библиотека руководи у свом пословању. Ако постоји правилник, знатно је лакше сучељавање са могућим притужбама корисника.”15
4. ПРАВО НА ПРИВАТНОСТ
Залагање за интелектуалну слободу у библиотекама укључује и право појединаца да неке информације не буду доступне јавности.
Данас није најважније питање ко поседује одређену информацију, већ ко има приступ подацима и може их претворити у употребљиво знање. Настанком глобалне мреже долази до промена у досадашњем појму права на приватност. Информације се могу прикупљати, мењати и тако измењене дистрибуирати. Професионална етика обавезује библиотекара да штити податке о корисницима, односно да лични подаци о корисницима које сазнаје у свом раду не могу бити доступни јавности.
Некако на крају, намеће ми се слика трга. Трг је за мене увек синоним демократије. Тај трг се данас зове глобална мрежа. Правила, која су важила за раније игре на тргу, више не важе. Глобална и децентрализована структура Интернетта трага за новом врстом заједнице. Традиционална правна, политичка и етичка регулатива не даје одговоре шта чинити кад се налазите на капијама трга. Између анархије и Левијатана потребне су нам иницијатива, стручност, одговорност. Баш тим редом.
_________________
Напомене:
1. Magna charta libertatum, 1215.
2. Повеља права у Енглеској, 1689.
3. Declaration des droits de l’ homme et du citoyen, 1789.
4. The Evropean Convention on Human Rights and Fundamenatal Freedoms, 1950.
5. UNESCO Public Library Manifesto, 1994.
6. IFLA Statement on Libraries and Intelectual Freedom, 1999
7. Europian Parlament. Raport on Role of Libraries in the Modern World, 1998.
8. Council of Europe / EBLIDA Guildenes on Library Legislation and Policy in Europe, 2000.
9. The IFLA Internet Manifesto, 2002.
0. The Glasgow Declaration on Libraries, Information Services and Intelectual Freedom.
11. Bersis, Piere. Податак преузет са Интернета.
2. Бјукенан, Џејмс, Границе слободе
13. Стокић, Гордана, Ка филозофији библиотекарства: Џеси Шир у теорији и пракси библиотекарства 20. века
4. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић – Larousse, Т. 2, К–Ш, Београд : Вук Караџић, 1977.
5. Хорват, Александра, „Право на читање”.
Библиографија:
. Матић, Милан. Подунавац, Милан: Политички систем. Факултет политичких наука, Београд 1997.
2. Бјукенан, Џејмс: Границе слободе. Дерета, Београд 2002.
. Стокић, Гордана: Ка филозофији библиотекарства : Џеси Шир у теорији и пракси библиотекарства 20. века. Мали Немо, Панчево 2002.
4. Хорват, Александра: „Право на читање.” Преузето са www.nsk.hr
5. Gorman, Michael: Our Enduring Values : Librariaship in the 21st Century. American Library Association, Chicago, 2000.
6. www.ifla.org
7. www.ala.org.
8. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић – Larousse, Т. 2, К–Ш, Београд : Вук Караџић, 1977.

Јасна Јанићијевић

Живот је у великој мери ствар комуницирања

Комуникација и култура су две стране истог новчића који се зове људски живот. Преко ње он добија пуноћу, важност и сврху. Са њима хуманост добија смисао, а друштвени и лични односи значај. Култура даје животу место трајања, садржину и смисао бића, док му комуникација даје разлог постојања, повезујући га са светом споља и изнутра, са временом и простором, са прецима и потомцима. Људска комуникација је стваралачка активност, пошто су људи способни да покрећу, подстичу и утичу на свет око себе и тиме да стварају и дограђују тај исти свет, односно своју околину, коју тумаче и на коју стално дају одговоре. Друштвена, и у томе културна стварност је човекова творевина, за разлику од природе која је самостворена и самосврховита. У том смислу је и комуникација пре свега људска активност, па тек онда средство да се изрази мисао. И какво год да је становиште културе које неко користи да тумачи свет око себе, то становиште утиче на његово делање и његову комуникацију, као што и све делатности и комуникативни односи које изводи утичу и на његову културу…
…Све што носи у себи и спознаје око себе, човек може да изрази и саопшти другом. Тако, најразличитији видови његовог понашања, начини његовог живљења, облици самоизражавања, никад нису независни и одвојени од других, већ су напротив, дубоко повезани са светом који га окружује. Тиме се комуникација уграђује као елементаран начин за деловање људске културе, а култура опет, премрежује низом односа који је стално обогаћују и омогућују њено деловање и преношење у времену и простору.
Јер, како рече песник, ниједан човек није острво…

(из књиге Комуникација и култура Јасне Јанићијевић,
Издавачка књижарница Зорана Стојановића,
Сремски Карловци, Нови Сад,2000)

1. Милорад Беланчић: „Покидане нити, стр. 20 – 23.; Зоран Ђинђић, Вилхелм Шмид:, „Животна уметност и питање о смислу”, стр. 24 – 27; Карел Чапек: „Разне бајке”, стр. 44; Кристал Парих: „Скривена етничка Америка: интелектуалац и мањински дискурс (I)”, стр. 54 – 62.
(у:) Златна греда, бр. 17, 2003.г.
2. Карел Турза: „Метадруштво”, стр. 45 – 66; Вилијам Аутвејт: „Мит о модернистичком методу”, „Шта је европска култура?”, „Рикерт, Зимел, Вебер”, стр. 69 – 126; Ђорђије Вукотић, Жерар Женет, Ролан Барт, Жан–Пјер Ришар, Мишел Битор, Морис Надо, Мишел Ремон: „О Флоберу”, стр. 279 – 372.
(у:)Трећи програм, бр. 113 – 114, 2002. г.
3. Гордон Крејг: „Други Ман”, стр. 22 – 32.
(у:) Мостови, бр. 125 – 126.
4. Владислав Ходасевич: „Мајмун”, стр. 5 – 6; Виктор Пелевин: „Иван Кублаханов”, „Реконструктор”, стр. 14 – 23; Алексеј Смирнов: „Јунак Наум Ромашкин”, стр. 24 – 29; Павле Муратов: Новеле, стр. 52 – 70; Леонид Андрејев: „Псећи валцер”, стр. 91 – 126; Сергеј Ејзенштејн: „Monsiuer, madame et bebe”, стр. 127 –137; Владимир Кантор: „Принципи хришћанског реализма, или против утопијске самовоље”, стр. 173 – 189; Ениса Успенски: „Виктор Борисович Кривуљин (1944–2001)”, стр. 198 – 201; Ирена Лукшић: „Принц перестројке”, стр. 207 – 211.
(у:) Руски алманах, бр. 9, 2002. г.
5. Волфганг Амадеус Моцарт: „Писма, 1791”, стр. 105 – 149.
(у:) Писмо, бр. 71.
6. Градац, бр. 112, Артур Адамов.
7. Градац, бр. 143–144–145, Бекет.
8. Градац, бр. 118–119, Селин.
9. Градац, бр. 122–123, Филозофија у раној Византији.
10. Градац, бр. 136–137–138, Антонен Арто.
11. Градац, бр. 134–135, Хуго Прат
12. Градац, бр. 126–127. Мартин Бубер.
13. Мајкл Харт и Антонио Негри: „Марксова кртица је мртва! Глобализација и комуникација”, стр. 227 – 242.
(у:) Реч бр. 68.14.
14. Оскар Вајлд: „Athanasia”, стр. 74 – 75.
(у:) Кораци, 1 – 2., 2003. г.
15. Виолета Станковић: „Фантастика у делу Е. Т. А. Хофмана”, стр. 69 – 84.
(у:) Улазница, бр. 183.
16. Душан Ковачевић: „Серум против људског уједа”, стр. 3; „Политички виц”, стр. 5, „Зној, руже и батине”, стр. 33.
(у:) НИН, 2731.
17. „Појмовник овог времена”, стр. 38; Иван Чоловић: „Треба ли Србији неки нови патриотизам?”, стр. 40.
(у:) НИН, 2730
18. „Мож’ те убију”, стр. 33; „Рушење Хегеловог зида”, стр. 45.
(у:) НИН, 2727.
19. Петер Слотердијк: „О разлици између идиота и анђела”, стр. 4 – 5; Бојан Јовановић: „Обожавање фортуне”, стр. 10 –11; Аца Видић: „Жива прошлост”, стр. 10; Миле Савић: „Публициста и јавни ум”, стр. 36 – 43; Владимир Гвозден: „(Де)маскирање интелектуалца”, стр. 52 – 57.
(у:) Златна греда, бр. 18.
20. „Александар Генис, писац. Разговор”, стр. 194 – 201.
(у:) Летопис Матице српске, јануар–фебруар 2003.
21. Саша Јеленковић: „О путовању и смрти”, стр. 312 – 317; Ђорђе Деспић: „Експресионизам и смисао експеримента у краткој прози Растка Петровића”, стр. 353 – 363.
(у:) Летопис Матице српске, март 2003.
22. Светлана Станков: „Типологија становања и начин живота”, стр. 127 – 133.
(у:) Свеске, бр. 67.
23. Умберто Еко: Летопис Матице српске стр. 212 – 214.
(у:) Свеске, бр. 65 – 66.
24. Срђан Дамњановић: „Срби у Хегеловој филозофији повести”, стр. 696 – 708; Александар Генис, „Чекић”, стр. 709 – 712; Горан Миленковић, „Књижевни разговори Бранимира Ћосића”, стр. 736 – 743.
(у:)Летопис Матице српске, новембар 2002.
25. Светлана Велмар–Јанковић, „Фе-стивал једног писца: Растко”, стр. 45.
(у:) НИН, 2733
26. Душан Макавејев: Србија од канабета до катарзе
(у:) Данас, од 5. до 8. априла 2003. године.
22. „Нови бољшевици”, стр. 50 – 51.
(у:) НИН 2734.
27. „Мој пријатељ владика Николај”, стр. 31; Специјални додатак: Мајски преврат.
(у:) НИН, 2735.
28. „Тако је рачунао Архимед”, стр. 5 – 7.
(у:) Политикин забавник 2677.
29. Корнилиос Касториадис: „Смисао аутономије – људска индивидуа”, стр. 25 – 28; Ненад Димитријевић: „Критичко читање традиција и слободе”, стр. 29 – 36.
(у:) Република, бр. 310 – 311.
30. Предраг Палавестра: „Гроб на Хајгејту”, стр. 96–111.
(у:) Свеске Задужбине Иве Андрића, 19/2002.
31. Мирослав Цера Михаиловић: „Они који знају”, стр. 79–88.
(у:) Повеља 1/2003.
32. Дејвид Хили: „Добра наука или добар бизнис?”, стр. 6–9; Јаша Денегри: „Бењамин Бухлох, критичар који се усудио да оспори Бојса”, стр. 14–15; Александер Нехемас: „Разум који спава ствара чудовишта”, стр. 40–48; Едвард Саид: „Ми знамо ко смо ми”, стр. 56–59.
(у:) Златна греда, бр. 18, 2002. година
33. Несиба Палибрк–Сукић, „Галипољске приче”, стр. 10–11; Жарко Војновић, „Каталог законом заштићених књига”, стр. 14–15; Весна Ињац: „Наша земља у пројекту ПАМЋЕЊЕ СВЕТА”, стр. 16–18.
(у:) Панчевачко читалиште, бр. 2, 2003. година

Бранислав Бане Димитријевић

Бављење књижевном критиком је, можда и више од осталих јавних делатности, одговоран и незахвалан посао. Посебно када је усмерено претежно на локалну сцену. Одговорност је одређена самом улогом и задацима које има: она би, наиме, требало да обавештава о књижевним дешавањима, да указује на добро и лоше, да оцењује, анализира, предлаже и све време да едукује, како читаоце, тако и саме књижевне ствараоце. Наравно, такво писање ствара много незадовољних аутора или читалаца неистомишљеника, врло често и отворено непријатељство, а деси се да ствари дођу и до суда. Резултат таквог стања је да се мало ко одлучује на такву авантуру, а резигнирано одустајање је уобичајена појава. Зато је у књижевној критици остало врло мало озбиљних и широко образованих људи, познавалаца како књижевне теорије, тако и списатељског заната, спремних да се књижевном критиком баве храбро, доследно, стручно, мудро, бескомпромисно и добронамерно. Шта је дакле, остало?
1. На Силу Критичари. Они раде по задатку, из чисте обавезе, регрутују се из редова новинара. Књижевност их у принципу не интересује и приватно не читају ништа или евентуално лаке љубавне романе (жене), тј. биографије српских краљева (мушкарци). Обично се задржавају на књижевним вестима које често садрже нетачне податке. Тако роман Хобо постаје „Ново”, Старији и лепши Београд – туристички бедекер, а Прави дан за у рибе – приручник за пецароше.
Када морају да напишу приказ књиге, он је оријентисан неутрално или благо позитивно. Састоји се углавном од изјава аутора и извода из рецензије (обично са почетка исте). Књигу никад не прочитају, али воле да се хватају за занимање аутора питањем – констатацијом: Како то – лекар (инжењер, глумац, поштар, домаћица, мајка…) па писац?!! („Али стварно ми није јасно…”).
За своје ангажовање очекују редовну плату.
2. На Муку Критичари. Они раде из моралне обавезе, регрутују се из редова старијих професора књижевности и активни су врло ретко, само када их замоле бивши ученици – аутори или млађе колеге. Појављују се као рецензенти, гости на књижевним вечерима, чланови жирија; ретко пишу приказе, никад вести ни критичке анализе. Уморни су од свега, навикли да читају само (сваке године изнова) школску лектиру, а прихваћену обавезу отаљавају уз роптање свима који морају да их слушају. О својим пуленима пишу професорско-покровитељски, уз обавезно потенцирање искрености и осећајности уз понеку бенигну жаоку, обично погрешно усмерену, пропраћену осмехом – да се дете не увреди, али довољно наглашену да се зна да је реч о локалном почетнику, а добро је познато да после Толстоја ништа вредно није написано, а поготово не у нашем граду. Књиге о којима пишу читају површно, јер испод основног текста ионако нема ништа, поготово ако је читак или, не дај Боже, занимљив.
За своје ангажовање очекују вечну захвалност.
3. Критичари Волонтери. Они све то раде добровољно. Најчешће се чак и сами нуде. Долазе из редова неуспешних писаца (најчешће) једне или више књига које нико није смогао снаге да прочита до краја („њихов интелектуални ниво може да разуме само мали број изузетних ерудита”), или вечитих (обично) несвршених студената књижевности или на пример, филозофије. („Професори су глупи. Осим професора одбране и заштите.”) Своју исфрустрираност лече тиме што међусобно, а и онима који се ту затекну, причају да су они једини који вреде у овом глупом граду. Сви остали су неталентовани локалци. Вести не пишу (то је испод њиховог нивоа), као ни критичке анализе (не знају како, а уосталом, и „шта ту има да се анализира”). Пишу скоро искључиво приказе у којима не кажу такорећи ништа о књизи, али зато користе пуно страних речи и цитате великих људи (који се у гробу врте као вентилатори у јулу), које умећу и где им јесте и где им није место и обично су ван контекста (који иначе, не постоји). Општа атмосфера је великомудрена и благо позитивна са ехом гађења. Апсолутно позитивно пишу о онима од којих очекују спонзорство за књигу, посао или слично. Негативно пишу само о ауторима о којима постоји опште лоше мишљење и о онима који су написали стварно добру књигу и тако им такли у већ исфаширани его.
За своје ангажовање очекују коментаре сродних душа („Ал сам га средио, а?! Шта кажеш?”)
4. Такорећи Добри Критичари. Има их најмање и ради се о стручњацима и познаваоцима књижевности који такође пишу и добре књиге или се озбиљно баве уредничким и рецензентским послом. Поседују у принципу све што је потребно за озбиљне критичаре, а сметња су им скромност и хипертрофирана склоност ка незамерању. Пишу много и искључиво по позиву који по правилу, не могу да одбију. Када дођу до добре књиге, умеју да направе и заиста добру критичку анализу. Ипак, најчешће пишу приказе и рецензије које задивљују својом инвентивношћу. Када је реч о добрим књигама, то је и за очекивати. Па ипак, своје креа тивне врхунце ови критичари досежу када пишу о лошим књигама и лошим писцима. Што је књига гора, то је критичарско постигнуће занимљивије. Жеља да се аутор не повреди, толико је јака, да критичар посеже у најдубље фиоке и вади (и измишља!) најфантастичније трикове, тако да се већини читалаца (или посетилаца промоције), а највише од свих самом аутору, чини да је критика позитивна.
Који су, дакле, то трикови?
а) Мање захтевним ауторима се у масу безазлених похвала убацују флоскуле типа „аутор је писао слушајући више своје срце него ум” или „ова књига заслужује да види светлост дана ако ни због чега другог, а оно да остави траг о способности аутора да воли” (иначе му нико не би веровао – п. а.) или (болно) „аутор очигледно није имао уметничких амбиција”.
б) Оним захтевнијим, врши се анализа тема и циљева књиге, без залажења у начин њиховог остваривања (иако је, наравно, уметност управо у томе – прочитати за домаћи Сирана де Бержерака – 1. чин, четврта појава – Сиранов одговор Валверу).
в) Код оних најзахтевнијих, паметних и образованих, често и добрих писаца, којима се омакла (понекад врло) лоша књига, трик је у примени структуралистичке анализе: ту се броје типови песама – те оволико у рими, толико у слободном стиху, толико строфа, оволико редова, и слично.
Врхунац овог типа је пребројавање учешћа појединих слова у анализираној песми, па очекујем да следећи корак предметног критичара (по мом мишљењу најаналитичнијег и најзанимљивијег у граду) буде приказ у коме неће бити ниједне речи, већ само дијаграми фреквентности појединих слова, речи, знакова интерпункције или чега му већ падне на памет. А уместо потписа, стајаће само латинично слово „З” („Z”). Из кога ће капати крв.

Ениса Николић

На неке проблеме у превођењу наслова књижевних дела указано је на примерима пронађеним у фондовима одељења за књижевност и језик и стране књиге стручног одељења Народне библиотеке Бор

Књижевно превођење је изузетно сложен и деликатан посао који, поред изврсног познавања изворног и циљног језика, од преводиоца захтева и велику ерудицију, књижевни таленат као и одлично познавање културно-историјског контекста у коме је настало дело које преводи. Проблеми које у том процесу преводилац мора да разреши у извесном смислу могу се поредити са стваралачким напорима уметника, јер се врхунски превод уметничког дела такође може сматрати уметничким делом. Најчешће потешкоће у превођењу потичу од неподударности језичких система у појединим сегментима као и због културолошких разлика међу људима који се тим језицима служе, што преводиоци решавају са мање или више успеха у зависности од нивоа стручности, талента и професионалног искуства.
Свој први контакт са делом преводилац, као и читалац, остварује преко наслова. Наслов је најчешће реч, синтагма или реченица која синтетизује садржину дела и помаже читаоцу да наслути његову тематску и идејну одредницу. Романи енглеског писца Д. Х. Лоренса углавном имају наслове који стварају јасне и директне асоцијације у глави читалаца: Sons and Lovers (Синови и љубавници), Women in Love (Заљубљене жене), The Rainbow (Дуга). Наслови неких Хемингвејевих романа такође спадају у ову категорију: The Old Man and the Sea (Старац и море), Farewell to Arms (Збогом, оружје), For Whom the Bell Tolls (За ким звоно звони), као и наслови многих његових кратких прича. Наслов романа енглеског писца Џозефа Конрада The Heart of Darkness (Срце таме) најављује да ће се писац бавити неким тамним, прикривеним силама у људској природи, које човека терају на зло. Такви наслови обично не представљају проблем за преводиоца и они се могу превести одмах и пре самог читања дела, мада преводилац може бити сигуран да је добро превео наслов тек на крају, када је прочитао, разумео и превео неко књижевно дело. Добро познат и у стручној литератури често цитиран пример погрешно преведеног наслова је наслов романа енглеског писца Џојса Керија (Joyce Cary), The Horse’s Mouth, чији је превод у првом издању (Матица српска, Нови Сад, 1961) гласио Коњска уста. Ово је дослован и неадекватан превод јер наслов потиче од идиома from the horse’s mouth, чије је значење из прве руке и може се довести у смисаону везу са садржином романа. Овде се види да преводилац није много размишљао о тој вези (да јесте, упитао би се какве везе имају коњска уста са садржином романа, што би га, можда, навело да у речницима којих, морамо признати, 1961. године није било у изобиљу, потражи тај идиом и избегне ову грешку која је исправљена у каснијим издањима). Као још један пример неадекватно преведеног наслова могао би да послужи превод наслова романа америчког писца из 19. века Н. Хоторна (Nathaniel Hawthorne). Наслов оригинала овог романа гласи The Scarlet Letter, у преводу Скерлетно слово (Ново поколење, Београд, 1952), што свакако није најбоље преводилачко решење, ако се има у виду чињеница да већина просечних читалаца не користи придев скерлетан у свакодневном говору. Вероватно има и оних који не знају да он означава јарко црвену боју, стога овај наслов не успоставља никакву комуникацију са читаоцем, што није случај са насловом оригинала. Много касније, појавио се и филм снимљен по истоименом роману чији је наслов овога пута преведен као Слово срама. Ово је адекватнији превод, јер код нашег читаоца ствара асоцијације сличне онима које наслов оригинала ствара код читаоца енглеског говорног подручја. Наиме, синтагма scarlet letter се односи на слово А јарко црвене боје (потиче од речи adultery – прељуба), које је у 17. веку у Америци за казну морала да носи свака жена која је извршила прељубу. Преводилац наслова фил-ма је показао већу спретност и одлучио се за нешто слободнији превод наслова, настојећи да створи асоцијације које ће бити у вези са садржином. Ради се дакле, о неком сраму, а срам подразумева кривицу и осуду, што пак, указује на неки сукоб који и јесте окосница овог романа.
Наведени пример очито припада другој врсти наслова. Реч је, наиме, о насловима чије значење постаје јасно тек након читања или превођења једног дела. Такви наслови могу прилично да намуче преводиоца, нарочито ако су у питању необични спрегови речи, неологизми, идиоми, или пак, садрже речи које имају широко семантичко поље, па се мора трагати за дубљим нивоима значења. Опет, и српска и англосаксонска књижевност обилују таквим примерима. Роман Горана Петровића Ситничарница Код срећне руке свакако би био један озбиљан изазов за преводиоца (уколико већ није преведен), који би овај необичан наслов могао да преведе тек након што се, прочитавши роман, уверио да се ради о продавници књижарских ситница, која се звала Код срећне руке, а бити срећне руке је идиом придевски, углавном се јавља у значењу аутоматски, механички (а clockwork toy, а clockwork train); као именица значи сатни механизам; а израз like clockwork значи тачно као сат, као подмазано. Дакле, тек кад је схватио да се роман бави насиљем, преводилац је могао да се одлучи за превод наслова који се може довести у смисаону везу са садржином романа, јер она у већини случајева прожима наслов.
Ови примери довољно јасно илуструју колико је сложен и тежак посао књижевног преводиоца. У само једном сегменту процеса превођења, превођењу наслова дела, преламају се бројни проблеми који се јављају и при превођењу самог дела. Њих врло често није лако разрешити, јер преводилац све време мора настојати да не изневери оригинал, како у погледу значења, форме, тако и у погледу стила. Он мора верно да ослика атмосферу, водећи рачуна о нијансама у значењу, како се не би огрешио ни о писца ни о читаоце који у случају лошег превода, нарочито када је реч о превођењу поезије, остају закинути за финесе које једно књижевно дело чине особитим.
Врхунски преводиоци, свесни значаја сваке речи, овај посао раде пажљиво и смерно пред оригиналом. Стога се чини помало неправедно што су преводиоци увек у сенци аутора и што се често не наслућује колико је времена и стваралачког напора уложено у један добар превод. Ово је само један покушај да се читаоцима приближи њихов рад, како би, кад следећи пут остану задивљени пред неком реченицом страног писца, негде на првим страницама књиге потражили и име преводиоца и део тог дивљења поклонили и његовом раду.

Димитрије Ђорђевић

Библиотека Просвета, год. 1987, уредник Милан Комненић, превели Бранко Марковић и Марија Марковић

У руском духовном простору, од краја 19. па до средине 20. века, појављују се многи духовни људи руске филозофске мисли, творци руске идеје: Лав Шестов, Димитрије Мерешковски, Василиј Розанов, Вјачеслав Иванов, Владимир Соловјев, Константин Леонтијев, отац Сергеј Булгаков, Павле Флоренски. Међу овим духовним горостасима штрчи у висину духовни светионик, Николај Берђајев. Он је читавог себе унео у своја дела. Његова најпознатија дела из историје филозофије су: Самоспознаја (ду-ховна аутобиографија), Смисао историје, Смисао стваралаштва, Криза духовне интелигенције, Руска религиозна филозофија и Достојевски, Трагедија и свакодневница. У Руској идеји приказује ток кретања руске мисли деветнаестог и двадесетог века и приказује профетску снагу духовних људи епохе. Опседнут „апокалиптичким трагизмом” и предосећањима, предсказао је да ће у Русији, ако дође до револуције, неизбежно победити бољшевизам. Утемељивач је руске ренесансе, духовног покрета нове религиозне свести. Основни покретач његовог живота је неизрецива жудња: жеђ за Богом и спасењем, чуђење и дивљење пред тајном. Посебно значајан период од 1909. до 1915. године: слом револуције, појава богоискатељства чији је он један од духовних покретача. У његовом богатом мисаоном спектру је и мисао да је права револуција „препород личности”. Револуција се изграђује изнутра, а не споља (социјална). То је његов егзистенцијализам. Он је персоналист. „У средишту историје је човек, он треба да се обожи.” У својим списима гледа на историју „sub specie aeternitatis”, указује на динамички моменат. Све настаје из једног извора и враћа се њему (неоплатонизам). Љубав настаје из спознаје да је Бог узрок свега, да је све у њему и по њему, и спознаје која гледа на свет са гледишта вечности. Берђајев наслућује крај и сагледава историју финалистички. Предвиђа идеју колективизма као замену за саборност, и празнину и пустош у души народа као последице атеизације.
Главни духовни извори руске мисли су Пушкин, Толстој и Достојевски. Пушкин је једини ренесансни тип у Русији 19. века. Код народа западне културе је све детерминисано, подељено на категорије и коначно, за разлику од Руса. Руски народ је народ откровења, крајности и надахнућа. Посебан значај за Русе има 19. век, где народ и интелигенција у тешким социјално-економским условима исказују себе, мисли и речи. Петрова реформа избацила је једног ренесансног Пушкина, словенофиле Достојевског, Толстоја, тражитеља истине. Руси су по природи максималисти, обузети месијанском идејом, повезани са снагом и величином државе и цара. Цар је био проглашен божјим намесником на земљи, који се брине о држави и спасењу душа (цезаропапизам). У 18. веку имамо појаву „расколника” који оглашавају пропаст московског царства и долазак Антихриста. То мишљење преовлађује и у народу и у интелигенцији 19. века. Формира се руска културна душа. Изграђује се аскетска дисциплина и морал и трагање за истинским хришћанством. Засветлила је руска мисао, декабристи дижу устанак који је цар Николај I угушио. На сцену ступа интелигенција. Пушкин и његов универзализам без кога не би било ни Достојевског ни Толстоја. Писци 19. века ствараће, не толико због стваралачког надахнућа, ко-лико због страсне жеље да спасу народ и човечанство од патњи. Основни мотив је стварање бољег света, а не савршене културе. У односу на све литературе света, руска литература ће имати највећи религиозни карактер. Чадајев, једна од најснажнијих фигура 19. века, предаје се сав месијанској идеји и епохи доласка Св. Духа. Хомјаков проповеда саборност, руску комунитарност, љубав и слободу. Све то улази у руску идеју.
Шездесетих година 19. века, тип идеалисте се замењује типом реалисте. Херцен и Бјелински прелазе на позиције социјализма и атеизма. Херцен устаје против грађанства запада, проповеда антропоцентризам. Човек се не сме ничему жртвовати. Константин Леонтијев, један од најблиставијих умова Русије, претеча Ничеа, даје примат естетици над етиком. Размишља о процвату и пропадању културе пре О. Шпенглера. Он представља други пол руске идеје. Он је радикалан по томе што други нису смели да признају оно што је он признао. Проповеда трансцедентални егоизам: „Да би у животу постојала лепота, нужно је и зло.” Бјелински, пантеист, под утицајем је Хегела. За њега је идеја изнад свега, да би касније прешао на антропологизам. За њега је судбина личности важнија од целог света.
Он је претеча руског комунизма, он успоставља бољшевички морал. Гогољ види свет „sub specie mortis”, он је најтрагичнија фигура руске литературе. Код њега нема живих душа, све је демонско. Био је најмање хуман у најхуманијој литератури света.
Код Руса није било ренесансе у западноевропском смислу речи. За Русе је типична човечност која улази у руску идеју. Међутим, дијалектички процес ће довести руску човечност до нечовечности. Управо ће Достојевски, највећи мислилац кога је Русија имала, открити метафизичку дијалектику хуманизма. Његово стваралаштво је празник, гозба мисли. Код њега је присутна уметничка, идејна, сазнајна, филозофска интуиција – то је gnosis. Он у најдубљим слојевима душе открива „реализам стварног живота”. Он је највећи метафизичар кога је историја људске мисли имала. „Легенда о Великом инквизитору” говори о дијалектици хуманизма: „само пут Богочовештва и Богочовека води потврђивању човека, његове личности и слободе”. Хуманизам мора бити превладан, али не и уништен. То је есхатологија хуманизма и она чини руску мисао.
Владимир Соловјев је покушао да осмисли искуство хуманизма. Његова религиозна филозофија је прожета духом човечности. Тежио је теократији, остварењу царства Божјег на земљи. Његова улога у историји руских социјалних идеја је другостепена. Спешњем, претеча комунизма најреволуционарније оријентације, најближи је марксистима. Маркс није волео Русе и чудио се што међу Русима има више следбеника него међу људима са запада.
Седамдесетих година 19. века јавља се и народњаштво као и нихилизам и анархизам. Револуционарно народњаштво поникло из духовног сталежа и биће фермент је револуционарног врења. Централна фигура, Чернишевски, један је од најбољих руских људи. Човек близак светости. Осуђен на деветнаест година робије. Кад су га жандарми водили у Сибир, говорили су: „На-ма је било речено да водимо преступника, а ми водимо свеца.” Херцен, изразити аскета, био је сав испуњен човечношћу. За Русе је био важан човек, а за запад друштво и цивилизација. За Русе је суштина важнија од форме. Нечајев и Ткачев све подређују једној јединој страсти: револуцији. Она је за њих Божанство. Ткачев је био Лењинов претходник. За њега је револуција насиље мањине над већином ради освајања власти. Толстој, Достојевски и Вл. Соловјев су непријатељски расположени према револуционарној интелигенцији. Толстој оптужује историјску сврху, историјско хришћанство због прилагођавања Христовим законима овог света. Он улази у руску идеју као аристократа, „grand seigneur”, који не може да поднесе тај положај. Такво одрицање Западу је било потпуно страно. Био је сав у знаку супротних начела, природно склон противљењу, а пацифиста. Проповедао је религију блиску будизму. Достојевски је био револуционар духа и православни социјалист. Његова профетска снага, изражена у „Легенди о Великом инквизитору”, врло проницљиво предвиђа комунизам и све тоталитарне системе.
У осамдесетим годинама 19. века припрема се руски марксистички социјализам. Истиче се идеја братства и једнакости. Ово је руска идеја која се одредила одвојено од хришћанства и подразумевала је комунизам. Руска идеја је у својој бити есхатолошка, окренута крају. Универзална је, јер поприма вид свеопштег спасења. Руски људи стављају љубав изнад праведности. Руска религиозност има саборни карактер.
Све су то црте које налазе свој израз у религиозним правцима, а и у социјалним. Хришћанство се пре свега схвата као религија васкрсења. На жалост, ова идеја је нашла своје отелотворење у Антихристу и оснивању Божјег царства на земљи. Револуције, крвави сукоби, жртве и наставак социјализма представља деформацију велике руске идеје. Надвладале су ирационалне силе, тама над светлошћу и руска идеја се реализовала у своју супротност, у отрову социјализма и комунизма.
Николај Берђајев, руски романтичар с почетка 20. века, дао је велики допринос светском знању, култури и религији. Љубав према филозофији, према спознаји смисла живота, истискивала је из њега све остало. Великодушност, финоћа и духовни склад су манир његовог филозофирања, а његов живот гласнији је од његових књига. На свом путу стваралаштва и светости био је веома усамљен, жртвујући животно спокојство и безбедност развоја своје личности. За то је способан само онај који познаје стваралачку екстазу. То је пут светости, пут одрицања од нижих области бића, који захтева духовну снагу. Храбар и мужеван само када се радило о идејној борби или озбиљној опасности. Припада религиозном типу који се дефинише као „жеља за вечношћу”. Свестан своје снаге духа, независности и слободе која је главна идеја његовог стваралаштва, те га с правом називају „филозофом слободе”. Берђајев је човек који је успевао да влада собом, а такви људи су ти преко којих свет живи. Његова дела немају потребу за одбраном, она су изузетно стрпљива и знају да чекају. Ако нешто вреде, живеће.

Јелена Милетић

Вирџинија Вулф, Сопствена соба, Плави јахач, Београд 1995.
Virginia Voolf, A Room of One’s Own, Granada Publishing LTD, London 1983.

Вирџинија Вулф (VirginiaVoolf, 1882–1941), књижевница која је заувек променила појам жене у књижевности, ангажоване жене, која је својом личношћу створила икону интелектуалке(1), остала је забележена у феминистичкој књижевности својим есејима Сопствена соба и Три гвинеје. Затим, романима Путовање напоље (1915), Орландо (имагинарна биографија посвећена Вити Сек–вил-Вест), Таласи и Госпођа Даловеј (романи тока свести).(2) Ту икону 20. века карактерисала је самосталност, другачији приступ писању, неопходан из феминистичке перспективе, који је садржао и душевне ране, праћене честим депресијама и кризама идентитета. Иако је била удата за Лионарда Вулфа, била је бисексуалка (о чему сведочи роман Орландо, писан делом у мушком, делом у женском роду), остајући и у својим књижевним делима верна свом андрогеном идентитету. Истицање њене биографије се намеће као нужно да би се разумео њен целокупан идентитет.(3)
Окончала је свој живот бацивши се у реку Аузе, али је пре тога напунила џепове камењем да би избегла судбину Офелије која скаче у воду и полудела плута певајући.(4)
I
Сопствена соба
Жене и књижевност. Какав нерешив проблем?! Ако зађемо у неку библиотеку, било виртуелну или уобичајену, прашњаву, пуну полица, и кренемо у потрагу за књигама, од рукописа па до CD а, чији су предмет писања жене, утрошићемо онолико времена колико је биљци алое потребно да два пута процвета.
Дакле, сто година. Али, то нису дела која су стварале жене, већ мушкарци. Ако бисмо кренули обрнутим путем, онда би нам се тај пут чинио бесмисленим. Вирџинија Вулф је изабрала онај други, трновитији.
Уосталом, она и није волела меке кораке.
Ко је заправо Вирџинија Вулф у Сопственој соби? ЈА, self identity који не постоји у реалности. Можемо да је идентификујемо као Мери Битон, Мери Ситон, Мери Карамајкл или као Шекспирову надарену сестру. Проблем настаје у трансформацији. Личност постаје медијум(5) који има двоструко дејство: изражава себе и обраћа се женама.
Вирџинија Вулф нас води кроз четири поглавља која имају функцију виртуелних соба of one’s own и предочава нам реалност. Жена мора имати новца и сопствену собу ако жели да се бави књижевношћу.
Прва соба. Врата која треба прво отворити су Универзитет. Жена треба да се школује. Травњаци, библиотека, мала парохијска црква, банкет. Ако жена жели да уђе у библиотеку, она то ради уз пратњу професора или уз препоруку декана.(6) Ако уопште зажели да одшкрине врата парохијске цркве, унутра је чека црквењак – НА ЛЕВУ СТРАНУ, ИЛИ МИ ПОКАЖИ КРШТЕНИЦУ! Ако жели да буде присутна на банкетима где се до касно у ноћ као какав ритуал изводе разна мудровања,(7) мора да је луда. Романсијерско правило да се о банкетима говори као о местима где је неко рекао нешто духовито, док су супа, лосос, пачетина безначајне ствари. Зашто би се неко сетио Ван Дајка или неког холандског сликара Vanitas тематике? Уосталом, оног тренутка када су жене ушле на ликовне академије, било им је забрањено да похађају анатомију, тако да су, све одреда, сликале мртву природу.(8) Уосталом, сви идемо у рај, а онда се окренемо и видимо безрепог мачка. Нико, наравно, није приметио разлику.(9) Смешно, зар не?!
Ферманска башта.(10) Џејн Ха-рисон (Jane Elan Harrison) – Prolegomena to Study of Greek Religion, 1921. године, прва жена са факултетском дипломом, пионирка класичних студија. Самоизражавање у књижици Реминисценције на студентски живот, о којој ће касније бити речи. Она у то време сања о женским заједницама и женским колеџима о којима у то време жене заиста могу само да сањају у баштама где нема чувара. Овом секвенцом Вирџинија Вулф (В. В.) затвара круг универзитета. Гасе се светла. Сви, уосталом, одлазимо у рај. И, напокон преузима идентитет Мери Ситон (1890). Зачеци феминизма. Мери Ситон (В. В.) изнајмљује просторије са пријатељицама. Оне читају књиге, дописују се, али удобности морају да причекају. Зашто, питале су се. Зашто њихове мајке нису биле богате, зашто им нису оставиле наследство? Мерина мајка је можда била расипница – да, изродила је тринаесторо деце свештенику. Њено расипништво се одразило на њеном лицу. Богатство! Узмимо само ове чињенице у обзир:
9 месеци трудноће
+ 3 – 4 месеца дојења
+ 2 – 5 година игре са дететом
све то: х 13
е, онда стекните богатство(11)
О економској независности жене у односу на мушкарца (М), можемо говорити тек од 1889. године
Друга соба. Лондон. Британски национални музеј. (12)
Његово величанство М. Зашто мудри мушкарци никада не говоре о томе шта мисле о женама када је очигледно да мудри мушкарци не говоре ни о чему другом?
Пол и његова природа могу, наравно, да привуку докторе и биологе, али оно што је необично је то да тај пол, тј. жена, јако привлачи ауторе љупких есеја и лаких романа. Све сами мушкарци са квалификацијама, или без квалификације, пишу о женама (само што нису жена).
И, ево шта су писали о нама:
Већина жена уопште нема ка-рактера.
Поуп
Жене иду у крајност, оне нису ни боље ни горе од мушкараца.
Ле Бријер
Жене су неспособне.
Наполеон
Жене су ментално, морално и физички инфериорније.
Сигмунд Фројд
Гнев је натерао све те велике мушкарце да пишу о нама. Нико није имун на детињасту таштину. Све те књиге писане су под црвеним светлом емоција које је узроковала мизогинија.(13) Шта је то мизогинија? Дословце – мржња према женама. У ширем смислу речи, безразложна мржња и/или страх који су најчешће праћени непријатељством и гађењем. Мизогинија се јавља у институционалним и свакодневним праксама, у јавним дискурсима, и у приватним и интимним односима. Она је често ритуализована и идологизована и прати је хијерархија и експлоатација жена.
Мизогинија није рационална, већ је то афективно-емотивни однос према жени, који почива на амбивалентном односу између мржње и љубави. Амерички антрополог Дејвид Гилмор је назива мушком болешћу и најчешће је повезује са патријархалним друштвеним конструктом у коме мушкарци и жене имају унапред одређене улоге.(14)
Полна једнакост у институционалној сфери не умањује мизогинију у ванинституционалној сфери и свакодневном животу. Први талас феминизма, којем припада Вирџинија Вулф, суочавао се са мизогинијом и патријархатом у институционалној сфери, када је мало жена учествовало у јавном животу. Међутим, списи о овој проблематици у есеју Сопствена соба нимало не заостају за феноменима који се јављају и данас. Жена у оваквом конструкту је инфериорна у односу на мушкарца. Истовремено, она је одраз у огледалу његове мушкости (маскулина). ОН, мушкарац, је владар… Осим магле, изгледа да све контролише.
Пут је за оба пола грчевит, живот је мукотрпан и тежак, вечита борба која захтева огромну храброст и снагу. А надасве, пошто смо створења склона илузијама – ОН тражи самопоуздање. Без самопоуздања смо беспомоћни као одојчад у колевци. Вирџинија Вулф поставља питање како најбрже наћи немерљиво и драгоцено својство. Због тога, патријархат(15) мора да осваја, мора да влада. Самопоуздање је важно јер даје огроман број људи. Зар је половина човечанства мање вредна од његовог величанства М?(16) Током протеклих векова, жена је као огледало које има чаробну моћ да двоструко увећа мушку фигуру која се у њему огледа. Без те моћи, земља би била мочвара и џунгла.(17) Славна историја наших ратова не би постојала. Кад жене не би биле инфериорне, не би ни увеличавале. Како год да се користе у цивилизованим друштвима, огледала се налазе у основи свих силовитих и херојских поступака. Зато су и Наполеон и Мусолини толико инсистирали на инфериорности жена.(18)
Вирџинија Вулф затим преузима идентитет Мери Битон и говори о праву на рад и праву гласа. Она се присећа значајног догађаја када су жене, да би имале сопствени пени, биле израбљиване и радиле посао који нису волеле и за који нису биле адекватно плаћене.(19) Говори и о праву да бирају и буду биране (1918). Вирџинија Вулф заступа механизам полне једнакости у јавно-политичкој сфери бивствовања жене и каже да жене треба да престану да буду заштићени пол, да оне исто тако успешно могу бити и војводе, морнари и радници на доковима.
Свашта се може догодити када женскост више не буде заштићено занимање.(20)
Трећа соба. Историја. Била сам разочарана зато што увече нисам донела ниједан закључак. Жене су сиромашне због овога или онога. Шта је са историјом? Зашто жене нису писале у време краљице Елизабете? Да сузимо испитивање и позовемо се на историчара који не бележи уверења већ чињенице.(21)
Вечита загонетка: мушкарци су писали сонете и драмске комаде, а жене не. Замислимо да је Шекспир имао надарену сестру. Шта се са њом догодило?
Ако прегледамо књижевност, о женама се одвајкада писало. Оне су биле звезде водиље у свим делима многих писаца: Клитемнестра, Антигона, Клеопатра, леди Магбет, Федра, Кресида, Розалинда, Дездемона, војвоткиња од Малфија, Миламет, Клариса, Беки Шарп, Ана Карењина, Ема Бовари. По-мислили бисмо да су оне биле важна персона.
У стварности, жена је била жртва сегрегације.(22) Тревелијан у својој књизи Историја Енглеске пише о положају жене. Кћер која одбија да се уда за господина по избору својих родитеља могла је бити закључана и кажњена батинама, а да то није изазивало шок јавног мњења. Брак није био ствар личних осећања, већ породичне грамзивости и трговине, посебно у витешким вишим круговима. Тако је било око 1470. године, у Чосерово доба. Слично је било и у средњој и вишој класи двеста година касније, у време Стјуарта. И онда, када се прихватимо књижевности, све оне племените речи су сишле са њених усана, а она, жена, у то време једва да је умела да чита и пише и била је власништво мужа. Удавале су се у шеснаестој, хтеле не хтеле. Зато би било у најмању руку необично да су писале Шекспирове комаде. Жене не могу да имају Шекспиров таленат. Уосталом, и мачке не иду у рај, иако имају душу.(23)
Али, ипак, немогуће је да ниједна жена није имала такав таленат. Замислите да је Шекспир имао даровиту сестру и да се она, рецимо, звала Џудит. Шекспир је, вероватно, ишао у лицеј и читао Вергилија и Хорација (и можда је одстрелио неког зеца). Вероватно је да је због тог подвига морао да се пресели у Лондон где је постао даровити глумац и почео да живи у средишту света, а она је и даље живела у родитељској кући, једнако маштовита и жељна да види света. И онда, када је читала књиге и када су јој наређивали да крпи чарапе и кува гулаш и када су хтели да је удају и када је рекла да се грози брака – онда је добила батине. Затим су следила преклињања – да оцу не наноси бол и да га не брука пред светом. Међутим, таленат и маштовитост јој нису дали мира, па је побегла од куће и упутила се у Лондон. Стала је испред позоришта и рекла да жели да глуми. Наишла је на исмевање. Онда је, захваљујући вођи трупе, затруднела. Дар је био заробљен у телу – извршила је самоубиство. Сахрањена је на раскрсници.(24)
Овако би изгледала прича. Међутим, у реалности, ниједна жена није могла да има Шекспиров дар. Дар се не рађа међу радним, неуким и покорним људима. Не рађа се ни данас у радничкој класи, па самим тим не може да се роди ни међу женама које су жртве сегрегације. Ипак, известан дар сигурно постоји у некој Џудит, или међу радничком класом, али нема прилике да се развије, засија. Њихов дар никада не осване на папиру. Ниједна жена није могла да стигне до Лондона и да стане испред позоришта и пробије се до вође трупе, а да не буде изложена насиљу – јер чедност је фетиш.
Чедност има религијски значај, обмотана је велом тако да њена демистификација изазива изузетак. Али, ако би жена ипак нешто написала, други пол би то прогласио моралном уобразиљом. Оно што је преостало од чедности је анонимност, чак и у 19. веку. Нека Картер Бел или Џорџ Елиот су плод њихове унутарње борбе – криле су се иза мушких имена и тиме удовољавале конвенцији (коју, други пол, ако је већ није увео, свесрдно ју је подржавао): највећа слава за жену је да се о њој говори. Међутим, у природи уметника је да брине шта се о њему говори. Ипак, прави уметник све неправде које је доживео превазилази и претаче у своје дело (по коме ће му судити).
Четврта соба. Животна авантура. В. В. преузима идентитет Мери Карамајкл, престаје да говори о томе да ли је Мери имала сопствену собу или сопствени пени, она говори о свом добу, о себи. Жене су комплексна бића, о њима мало можете да прочитате у лексиконима и енциклопедијама. У периоду савременом Вирџинији Вулф, жене су имале факултетске дипломе. Писале су, а да при том нису писале аутобиографије. Жи-вотна авантура Мери Карамајкл је уметнички роман о Клое која је волела Оливију. Не трзајте се!, поручује смело В. В. Подједнако је, као што је Антоније волео Клеопатру, Клое волела Оливију. Оне заједно раде у лабораторији, једна је удата, има двоје деце. Колико је књижевност трпела зато што су мушкарци обожавали жену, колико је мало примера у књижевности у којима су мушкарци истински пријатељи? Колико је књижевност осиромашена јер су жени врата била затворена, јер је била удавана против своје воље, када је држана само у једној соби и на једном радном месту? Како је било могуће да их драматичар прикаже целовито, занимљиво и истинито? Решење је љубав, песник(иња) треба да воли.(25)
У овом делу есеја назиру се аутобиографски елементи В. В.(26) Говорећи уопштено, она не преза ни да говори отворено о себи. Штета би било да жене пишу као мушкарци; свет не би био разноврстан да постоји само један род. Она се пита о чему жене мисле. Шездесет година касније, Мајкл Канингем(27) поставља исто питање – о чему жене мисле и како је могуће сместити један дан живота жене у један спис. Све актерке: гђа Даловеј, гђа Брун и сама Вирџинија Вулф, живе у једном моменту, у часу који откуцава часовник. Сате наших чудних живота. Зато, ако желите да пишете о женама, треба да отворите сопствену душу, да се ослободите стега греха које смо наследиле од сексуалног варварства и исписујете истину.
Пета соба. Андрогин В. В. говори о проблему рода. Иако она припада првом таласу феминизма, полна једнакост јој није страна. Напротив, у последњем поглављу она демистификује позицију пола и поставља gender. Термин gender многе теоретичарке преводе као род. Међутим, многе су склоне да ову реч не преводе, па је остављају у изворном облику. Прве, које прихватају теорију рода, припадају трећем таласу феминизма, критикују поделу на полове и успостављају род као друштвени конструкт. Вирџинија Вулф, раније, говори о андрогину као једнополном уму. Позива се на Колриџа, који слави велики ум андрогина, који мање прави разлику међу половима и мање је порозан, природно је креативан, ужарен и емоционалан. Шекспиров ум је био, по В. В, мушко-женски ум. Заправо, потпуно развијен ум не посвећује пажњу полу – важан је род, односно, улога коју ми имамо у друштвеном конструкту. Затим, В. В. се окреће свим женама и предочава им истину – бритко и јасно: жене не треба да буду наивне. Потребно је успоставити сарадњу међу половима у људској свести да би се постигло умеће стварања, једноставно успоставити брак супротности. Писац мора широм да отвори своју свест и да је такву предочи својим читаоцима. В. В. сматра да је Шекспиру то успело. Писац, једноставно, мора да има слободу и мир. За писца је кобно да на уму има само сопствени пол. Кобно је просто бити жена или мушкарац – треба бити андрогин.
На крају, интелектуална слобода зависи од материјалних ствари. Поезија зависи од интелектуалне слободе, зато, жене, сада имате сопствену собу, али водите рачуна како ћете је уредити.
(Текст је посвећен недавно преминулој Жарани Папић)
(1) С. Слапшак, Женске иконе 20. века, Библиотека 20. век, Београд 2001, стр. 303.
(2) Иако је лично познавала Фројда, одбијала је психоанализу сматрајући да психоанализа контролише жену.
(3) Биографија Вирџиније Вулф је важан документ за разумевање њеног стваралаштва, као и портрет који је урадио Мен Реј.
(4) По средњовековном веровању, женско тело је лако и теже се потапа. Види у: С. Слапшак, Женске иконе 20. века, стр. 308.
(5) Мондоид, „Личност је мој медијум”, GAYTO, časopis za queer teoriju i kulturu, Београд, 1999/2000, стр. 256-260.
(6) Да бисте били члан Библиотеке САНУ, потребно Вам је исто оно што је било потребно жени крајем 19. и почетком 20. века (прим. аут.)
(7) Израз мудровање је алузија на спис Пјетра Аретина из 16. века: П. Аретино, Мудровања. Попови, монахиње и блуднице у делу великог класика сатиричног еротизма, Београд 1983.
(8) Значајан преокрет у феминистичкој историји уметности је извела Фрида Кало, насликавши анатомију свог живог тела, приказујући реално своју
патњу и бол и тиме себе приказала као cyborga.
(9) Безрепе мачке које станују на острву Ман (Isle of Man), види у: В. Вулф, Сопствена соба, Београд 1995, стр. 16; Вирџинија Вулф је, такође, била спремна да изазове скандале као што је упадање у клубове само за џентлмене. Види у: С. Слапшак, стр. 307.
(10) О повезаности жене и цвећа говори нам дуга традиција. Занимљиво је да је крајем 19. века Густав Климт сликао жене у буколиком окружењу као природном станишту жене.
(11) Абортус: основно право жене је избор рађања. Фуко у својим предавањима на Colage de France из 1973. говори о био-власти и регулацији која утиче на сексуалност. Види у: М. Фуко, Треба бранити друштво, Светови, Нови Сад 1998, стр. 290-321. О викторијанском добу види у: М. Фуко, Историја сексуалности, Воља за знањем, Београд 1978, стр. 9-21. Уопште о абортусу види у: З. Мршевић, Речник основних феминистичких термина, Београд 2000.
(12) В. Вулф је започела своју каријеру као критичарка и есејисткиња. Године 1907. доселила се са братом Адријаном у суседство своје сестре Венесе у Блумзбери. „Блумзбери група”, која је сакупљала интелектуалце и интелектуалке (Роџер Фрај, Литон Стрејчи, Дезмонд МакКарти, Џон Мејнард Кејнзи, Е. М. Фостер), није имала посебан програм нити заједничке идеје, већ само заједнички интерес за филозофију, етику и естетику, уопште за књижевност и уметност. Види у: С. Слапшак, стр. 306; Virginia Voolf, The Norton Anthology. English Literature, Sixth Edition. Volume 2. W. W. Norton & Company. New York, London 1993.
(13) О мизогинији је највише писала социолог Марина Благојевић, види у: М. Благојевић, Мизогинија; контекстуална и/или универзална?, Посебно издање 2, Нова политичка мисао, Београд 2002.
(14) М. Благојевић, нав. дело, стр. 23-27.
(15) О патријархату види у: С. Браица, Патријархат као идеологија, Етнолошке свеске 8, Београд-Крушевац 1987, стр. 131-139; Г. Рубин, Трговина женама – белешка о политичкој економији полности, зборник радова Антропологија жене, приредиле Ж. Папић и Л. Склевицки, Библиотека 20. век, Београд 1983, стр. 91-152. У припреми је зборник радова (Filonus)
(16) В. Вулф, Сопствена соба, стр. 41-42.
(17) О жениној блискости са природом види у: Ш. Ортнер, Жена спрам мушкарца као природа спрам културе, Антропологија жене, стр. 152-184, Ж. Папић, Полност и култура, Библиотека 20. век, Београд 1997.
(18) У више наврата, В. Вулф истиче свој антифашистички и пацифистички став; њене идеје су највише заступљене у есеју Три гвинеје. Види у: В. Вулф, Три гвинеје, Феминистичка 94, Београд 2001.
(19) Значајан датум је 8. март 1857, када су у Њујорку текстилне раднице због ниских плата, предугог радног времена и тешких услова рада започеле штрајк, јер су биле искоришћаване и као раднице и као жене. Види у: С. Л. Новосел, Демократска транзиција и положај жене, Дискриминација жена у Хрватској, Загреб 2000, стр. 12
(20) В. Вулф, Сопствена соба, стр. 48
(21) Исто.
(22) Г. Рубин, нав. дело, стр. 126-137.
(23) Речи једног бискупа. Види у: В. Вулф, Сопствена соба, стр. 54.
(24) Исто, стр. 54-56.
(25) Исто, стр. 91-96.
(26) Као што је већ напоменуто на почетку текста, да би се разумели есеји и романи В. Вулф, неопходно је расветлити њен живот. У једном периоду живота живела је у бисексуалној вези са Вити Секвил-Вест.
(27) У овом тексту само помињем роман Мајкла Канингема Сати, по коме је снимљен истоимени филм. За роман Сати је добио Фокнерову и Пулицерову награду. Види у: М. Канингем, Сати, Народна књига-Алфа, Београд 2003. (прим. аут.)