Драган Стојменовић

Креманско пророчанство: рукопис, Интелекта, Ваљево 2001/2002

Морам признати да сам, уз сву могућу сопствену имагинацију, добру намеру и урођену сумњичавост, са извесним умором, неспреман поново крочио у исту реку. У реку истог имена, али сада сигуран: не и исте садржине. Помислим: то је ипак нека врста иригационог система, функција његова требало би да је потпуно јасна и одређена. Велики тираж, пријемчив формат књиге, исувише познат наслов. Прво издање?!
Неколико месеци раније сазнао сам од своје колегинице да је пронађен и објављен оригинални рукопис Креманског пророчанства проте Захарија. Помислио сам, наравно иронично, да то случајно није онај „рукопис” из предизборне кампање, двехиљадите године, за који се нешто касније прочуло да је био директно источен из пера нашег драмског писца, професионалца Душка Ковачевића. Испоставило се да није. Опет неко чудо у Шаргану ЖТП-а? Зона сумрака, Досије X, Треће око, Шесто чуло? Ма, није ништа од тога. И, шта сад? Прочитаћу књигу, и то је то. Нахранићу свој „метафизички немир”(1) и задовољити знатижељу.
Очекивања, слутње, трагање за некаквом народном визионарском епопејом и стална сумњичавост која ме држи на дистанци. Имао сам прилике да пре неколико година упознам главног уредника и издавача ове књижице, г. Ацу Видића. Било је то када је са историчарем Велибором Берком Савићем у НБ Бор као гост пристигао и представио књигу Синови војводе Мишића. Ове године на Мајском сајму књига, исти господин дошао је са својом издавачком продукцијом. Наравно, искористио сам прилику да сазнам нешто више о издавачкој политици „Интелекте” из Ваљева. У библиотеци „Писмо” објављене су књиге Е. Паунда Како да читамо, А. Бретона Манифест надреализма, Ј. Парандовског Алхемија речи; Креманско пророчанство: рукопис…; у другој библиотеци објављени су Јосиф Бродски, Теофил Готје и још штошта. То је оно што ми је било познато, али некако ми се кремански рукопис није уклапао у све то. Јосиф Бродски, Езра Паунд, Бретон и прота Захарије са Тарабићима?! Нема већег скептика од Бродског. Њему је позадина хартије црња од оловног мастила којим су исписане речи. Езра Паунд са антенама и стиховима: Птица слеће на бели глог / И намах од додира умире тог. / Неког конопац, неког метак чека. / Жалосна је судба човека;(2) Тарабићи са сокоћалима, гвозденим путевима, огњеним колима, ратовима – велики распон за „метафизички немир”. Помислим на крају да се све то, можда, у неку руку и добро уклопило, али хајде да видимо: одкуд се поново створише Тарабићи?
Нешто раније, морам признати, већ сам размишљао у том смеру. Читајући Тајанствене појаве у нашем народу др Казимировића за време студија, разврставао сам садржину те књиге по Леви Стросовој тези да су врачање и гатање аналогни симболичном писању и симболичном читању. Али, код једног дела књиге, који се односи на пророчанства манитих људи, видовњака и народних пророка, нисам могао применити исту аналогију зато што они нису имали прецизно одређену религијску праксу на коју бих се у овом случају позвао, него сам је онако, прерано и олако, назвао симболичким говором. Поред „специјализованих” лица, која познају и за која се подразумева да упражњавају разне технике гатања(3) народни пророци нису користили никакве технике предвиђања будућости, већ су били нарочито обдарени да „виде” будуће догађаје. Прорицања су се изговарала и усменим путем преносила. Таква фрагментарна прорицања бележе се тек у 19. веку упоредо са систематским прикупљањем и бележењем етнографске и фолклорне грађе. Углавном немамо прецизне податке о пореклу и времену настанка тих фрагментарних прорицања, али један од важнијих мотива у тим предсказањима свакако је „долазак цара у опанцима” (старац Стања), који се везује за 17, односно 18. век, време за које је карактеристично појављивање хилијастичких верских покрета који својим погледом на свет наговештавају друштвени и културни препород, месијански култ и ослобођење. Непосредна идеолошка и друштвена важност и утицај тих предсказања на Балкану у целини, заиста су одиграли своју улогу. Тумачењем ових мотива прелазило се из религије у идеологију и стварао један савим другачији контекст и дискурс. Интересовање за ту врсту фолклорне грађе све више је расло и народни пророци временом добијају посебно место у народној религији Срба, као људи који су обдарени натприродним способностима и као такви обавијени велом тајне и углавном на маргини друштва. Профил личности народних пророка свакако би вредно било дубље анализирати и прецизније утврдити њихово место у корпусу синкретичке народне религије, али ово је само приказ књиге и треба мало охладити главу и вратити се музичкој фрази.
Дакле, књига се састоји из три дела: преписа рукописа, факсимила рукописа у интегралном изгледу (на каро папиру) и два поговора аутора који су приредили ово издање (г. Аца Видић и г. Милан Ђурашиновић). Рукопис Креманског пророчанства нађен је у једном селу на потесу од Ваљева до Београда. Случајно. Идентитет претходног власника рукописа: непознат. Потврда о аутентичности рукописа: постоји, и уредно је оверена код надлежних органа. Укратко, ово би били основни подаци које сам сазнао на промоцији књиге, али оно што је господин Аца Видић у једном трену рекао на промоцији, сурвало је моја очекивања са ивице паранормалног српског фолклора. Признајем, и иронични осмех који сам уљудно крио и који сам, надам се, успео да дочарам у претходним редовима, претворио се у лукове обрва подигнутих од изненађења. Наиме, г. Видић је овај рукопис препоручио пре свега као књижеви текст, и причу „Како се мртав Милош јавио живоме Митру” сврстао у сам врх српске и светске књижевне фантастике. Тада сам први пут чуо причу која је и прочитана исте вечери. Нисам остао равнодушан. Уследили су свакодневни разговори и упознавање. Нешто ми се „јавило”: написаћу приказ те књиге.
Уистину, књига је лишена свих оних бесмислених, бизарних, сензационалистичких тумачења, импликација, аналогија, „статистистичких истина”, квази–пара–псеудо–ПСИ фактора. Никог није брига што су Делфи и Кремна на истој надморској висини. Ето прилике, вратићу се накратко на поменути симболички говор о којем сам имао намере да интензивније размишљам. У исто време, један мој други драги пријатељ храни ме Димитријем Митриновићем, још једним српским (додуше можда више југословенским и европским) пророком. Сетим се Стане Лазове, пса везаног кобасицом, Димитрија Митриновића и Кваке 22. Постаћу пророк. Та дебела српска кобасица којом је пас везан и гладан не сме да је прегризе, уствари је уроборус кобасица, симбол нашег српског, колективног, несвесног. И Димитрије је баш њу понео у Лондон и увалио је европејцима нашу вечну српску жељу за интеграцијом. Ето, то је то. Ми смо сада гладни и не смемо да је прегриземо. Надам се да сада нисам ушао у неприлику без своје кривице, а ако јесам, макар нисам продао своју косу за израду перика за англиканске судије. А Свети Николај Српски је написао:
„Свако може бити пророк. Ономе што зло ради реци да ће зло проћи, а ономе који добро чини да ће бити награђен, па нећеш никада погрешити, јер је то вечни закон природе. Никада у историји није остало зло некажњено, нити добро ненаграђено.”
У знак захвалности
г. Аци Видићу,
Адам Круг
(1) Како сам то прочитао у научном раду Лидије Радуловић, „Чудна нам чуда. Савремени фолклор паранормалног”, у: Чудо у словенским културама, 2001.
(2) Езра Паунд, Песме, превод Милована Данојлића, Београд 1975, стр. 73.
(3) Којима се, претпоставићемо, „чита” неки догађај који тек треба да се догоди у будућности и задовољи нечију знатижељу да докучи оно што је непознато.

Виолета Станковић

Прва награда за есеј на овогодишњем конкурсу „Дисово пролеће” који расписује Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песма, дакле, почиње мотивом песме у сну. И Колриџ у белешци за „Кублај Кана” говори о сањаној песми коју није успео да у целости запише, јер се таква песма брзо и неповратно заборавља. Сан, ониричко, ирационално и тајанствено-неразумљиво стање душе одувек је за многе песнике било подручје најаутентичније и најснажније поезије. Многи романтичари, као Шели, на пример, говорили су да написаној песми претходи једна много интензивнија песма у песниковој души, која се никада не може адекватно изразити. О таквој једној неизрецивој, само наслућеној песми која је проистекла из најинтимнијег језгра душе, песми која се само нејасно осећа, говори и Дис. Отуда је „Можда спава” у једном свом аспекту и металитерарна, тј. говори о настанку песме, тачније, „Можда спава” је резултат сећања на песму из сна и контекст у коме му се она јавила, као и израз жаљења за изгубљеном песмом. Дис још увек осећа да је кроз ту песму имагинарно доживео срећу, да му је она открила нешто од егзистенцијалног значаја и зато хоће да покуша да ту визију поново доживи у свесном стању и да ту песму рекреира. Сасвим је разумљиво што Дис, као изразити песимиста, сву своју срећу проналази у сну, утолико пре што је тај сан отеловљење лепоте, стање заноса и извориште поезије.
II
У сну своме нисам знао за буђења
И да земљи треба сунца, јутра и зоре:
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Још увек је реч о сну и стању душе, које га карактерише. Сан има своје сопствено устројство. Сан је простор среће без трајања, без промене, дакле сурогат вечности. Дан овде има изразито негативне конотације; дан је смрт ноћи и сна. Земљи што животу служи (Т-1) потребна је светлост, али не и песнику који окреће очи даљинама сивим (Т). Зато Дис може да понови за Бодлером: Страшно светло шаље Зора („Сан радознала човјека”). Свако ново свитање је поновно буђење чула и свести, дакле, пад у тамницу индивидуалног, самосвесног живота који се циклично понавља сваког јутра. Отуда и спомињање звезда, за које се у „Тамници” каже да беже из очију у тренутку самоосвешћивања, онда када се биће осамостаљује и издваја, кад небо и свод и простор и трајање престане да осећа као део себе, као јединство и отуђи се. Пошто су очи огледало душе, онда се, метафорички, може рећи да очи, које у себе више не могу да сместе звезде, одражавају душу која је изгубила космичку свеобухватност и свела се у одређене, уске границе. Звезде беже из очију у висине које су у тренутку рађања постале недоступне. Али се и у „Тамници” каже да те звезде ипак нису неповратно изгубљене и да остају невино везане за сан моје главе. Отуда је сан сећање на преегзистенцију и једини начин на који човек може да повремено дође у везу са својим исходиштем. Да је сан у вези са оностраним, показује и Дисов уобичајен еуфемизам за смрт – спавати.
III
Ја сад једва могу знати да имадох сан
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
Из неиздиференциране масе сна, као из првобитног хаоса постепено се појављују извесни облици. Али, све је још флуидно и нејасно, толико неразговетно да песник не зна тачно да ли је реч о некој визији или о сећању на нешто већ доживљено и виђено. Ова строфа уводи мотив очију, који је кључни мотив ове песме. У „Тамници” Дис говори о онима које га зову као глас тишине, као дивна драга изгубљених снова, а које су му једина утеха и у којима осећа себе. С обзиром на то да од 4. строфе песма „Можда спава” говори управо о драгој из изгубљеног сна, то још једном потврђује тесну повезаност ових двеју песама.
IV
Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми био цео од пене,
Ил те очи да су моја душа ван мене:
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.
У овој строфи сан се доживљава као потенцијално удвајање и самотрансцендирање. Песник је већ у „Тамници” рекао да осећа свој дух у свему како моћно спава и да то препознавање себе у другом доживљава као песму и откриће, дакле као епифанију, откровење свејединства, космичког јединства које свему претходи. Из таквог става проистиче и његова слутња да су сањане очи истовремено његове очи, тј. његова душа.
V
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Кад се једном препустио слутњи, песник наставља да следи њене наговештаје, јер је, поред потпуног заборава и индиферентности према сну, то једина могућност. И овде су, као у „Тамници”, очи симбол љубави и утехе. Оне су једино што га мотивише, идеал, смисао.
Треба додати да ова строфа има средишњи положај у композицији песме, тј. да је песма у односу на њу симетрична. Наиме, степен знања о ономе о чему говори у појединачним строфама може се шематски приказати на следећи начин:
I и II – Сигурност (тврдња)
III и IV – Несигурност (сумња)
V – Слутња
VI и VII – Сигурност
VIII и IX – Несигурност
VI
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
У овим строфама можемо уочити изненадни прелаз са очајања због заборава и нејасне слутње на сигурност. Одједном песник одлучно тврди да зна да су то очи жене. Међутим, ова тврдња само је наизглед сигурно знање; у противном, била би контрадикторна претходним строфама. Свесна интерпретација сна, која нам се овде нуди, мешавина је слутње, жеље за љубављу и лепотом, потребе за одмором од живота, за утехом и нежношћу и вере да се до њих, макар и у сну, може доћи.
То наводно препознавање очију не доприноси разјашњавању загонетке, јер песник ничим не показује да ли су очи неке постојеће (некад постојеће) или имагинарне жене или можда очи неке случајне пролазнице која је поетском надоградњом постала за њега тако битна.
VII
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Начин на који је та жена описана врло је индикативан за Дисово схватање жене. Уз жену (бар у оним његовим песмама у којима се жена појављује као утеха и смисао) код њега увек иду пролеће и цвеће, при чему није реч о пејзажу као декору, као сентименталистичком locus amoenus; жена је код њега расцветали врт (У „Гробници лепоте” читав свет љубави и вољене жене сведен је на имагинарни врт у мају, тај врт је њена васиона и она умире кад тај њен свет увене, умире као природа. Слично је и у „Недовршеним речима”). Оваквим сликама којима се жена поистовећује са природом, указује се на метафизичко и мистично значење жене, и овде као код других песника, у „Песми над песмама”, наравно или (што је ближе Дисовој концепцији) код Водсворта у песмама о Луси, односно у Бранковој „Туги и опомени”.
VIII
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас
Не знам место на коме живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
IX
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена њена лепота:
Можда спава и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.
О природи Дисове жене из сна много се расправљало. Могуће је да је та жена:
1. умрла драга, као Беатрича, Лаура, Новалисова Софија, Ленка Дунђерски, итд, мада би најприближнија аналогија била Еуридика: песник као Орфеј силази у подземни свет, овде додуше у подземље своје душе, у ирационално и подсвесно, и ту проналази своју драгу коју, опет, као Орфеј, не успева да изведе на светлост;
2. жена је идеал, жена које нема, али се о њој сања са надом да ће се можда једном и појавити, жена која се само наслућује, а чији лик остаје нејасан и загонетан; жена као узвишена сублимација блаженства, срећног заборава и идеалног лепог, али и извор патње.(2) У крајњој линији, она је конкретизација саме жудње, и за љубављу, али и за смрћу, јер љубав и смрт Дис доживљава синкретички, као лице и наличје.(3)
Песник такође спомиње и њен глас. На почетку је било речи о сањаној песми о којој се у четвртој строфи говори као о арији, да би се постепено почетни мотив претопио у мотив сањане жене. Тако жена постаје она која пева, Муза, оваплоћење саме песме.(4) Имплицитно поистовећивање же-не и песме (не само оне сањане, него и ове, написане) доследно је спроведено. Као што је жена тајна чији облик непрестано измиче и коју песник никако не успева да до краја конкретизује у свом сећању, тако и она сањана песма остаје само неизрециво присутна у души, а ова постојећа до краја загонетна. Захваљујући специфичној употреби пеничке слике која губи дескриптивну функцију и постаје само нејасан наговештај, расплинута контура у којој се облици претапају, као на симболистичким сликама, Дис врло успешно самом песмом преноси флуидну и фантазмагоричну ат-мосферу сна. На основу те везе између жене и песме, може се рећи да оно што важи за жену, важи и за песму. Видели смо да се жена јавља као посредник између два света, сна који води ка идеалној преегзистенцијалној сфери космичког свејединства и јаве, парадоксално не припадајући ни једном и припадајући обома. Она је средство комуникације са оностраним, утеха, сродна душа која доноси блаженство, оваплоћење чежње са престанком јаве, али и патње због природе те исте јаве. Када та својства жене „пренесемо” на песму, долазимо да закључка који је на нешто нејаснији начин имплицитно присутан и у „Тамници” (и да слушам биће / и дух мој у свему како моћно спава ко једина песма, једино откриће). И ту се поезија јавља као утеха и смисао и као израз откровења, отрића тајанствене и неизрециве духовне суштине и свеповезаности ствари. Дакле, и песма је као и жена, посредник између идеалног и реалног, стварности и привида.
(1) Т – Тамница
(2) уп. Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности, СКЗ, Београд 1986, стр. 207 и Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима, СКЗ, Београд 1992, стр. 277-319.
(3) Миодраг Павловић говори о спрези мотива љубави, смрти (умрле драге) и сна као о врсти лирског архетипа. Нав. дело, стр. 308.
(4) И Колриџ у песми „Кублај Кан” говори о немогућности да песму жене из сна рекреира, дâ јој вербални облик, јер је таква способност надљудска.

Весна Тешовић

Карактер је судбина човека.
Хераклит

Наш народ је показао да ништа не учи из своје историје и да му искуства предака ништа не помажу јер им ништа и не значе. Знао је стоички да носи своје заставе славе „гинући за слободу”, али је у миру губио осећај властитог дигнитета и слободе уопште. Не морамо да сежемо дубоко у прошлост па да видимо како феномен тоталитарног мишљења омекшава чак и најрадикалније умове, а милионе грађана тера да прокламовану истину прихвате као једину; хипокризију морала као истински морал. Због безмерне, неизрециве сервилности, ти милиони су френетично клицали свом новом богу, обожавајући његову деспотску силу, плаћајући поданичком ценом остварење властитих жеља и амбиција. Та спрега одговара вишевековном нивоу људске свести која захтева „чврсту руку”.
Сатире Радоја Домановића имају функцију постепеног буђења свести о стварној слободи човека и уче људе да разликују прави од лажног ауторитета. Он своје најбоље приче пише почетком 20. века да би жигосао време у којем је живео. Али, зашто и данас радо читамо сатирично дело давно написано? Да се наслађујемо глупошћу читавог једног доба које је далеко од нас? Или зато што оно говори о нама и нама?
Исидора Секулић је закључила да смо ми народ који у стварност не верује и који стварност не воли. Можда је у томе луцидност изабраног стваралачког поступка Радоја Домановића да кроз гротеску и алегорију довикне својим савременицима истину о њима самима. Исмевао је Домановић администрацију која доноси закон о укидању страсти јер оне сметају напретку, али и лојалне грађане који одмах губе вољу за дуваном, вином и политиком, које су раније страсно волели. Наругао се духовној лењости средине која се плаши свега новог и смелог што би у паланачку досаду унело нешто више покрета. Описао је чудну земљу у којој човек без ордења изгледа као дивљак и чудо невиђено. Говорио је с подсмехом о нашој слабости да метанишемо пред странцима, о слепом поверењу у вође који нам изгледају мудри само зато што их не познајемо (у противном, „остави, молим те, бар њега знам колико је тежак”) и што ћуте, о вођама који се не устручавају да поведу народ иако су слепи од рођења, о полицијским писарима који јашу грађане, о срамним ропским печатима које им власт удара на чело, али и о грађанској „храбрости” која се испољава спремношћу на свакакво понижење јер је владарска потреба за апсолутном влашћу сразмерна људској глупости, подаништву и сервилности које немају границе.
И данас Домановићеву сатиру нећемо читати као књижевно историјски документ, већ као живу, актуелну творевину која упозорава, суочава са непријатним истинама, приморава на узнемирена размишљања о сопственом времену и средини у којој живимо. Оно о чему Домановић пише не односи се на људску природу уопште, већ на посебну „балканску варијанту” у којој царује свемоћна, заразна болест нерада, зависти и свеопштег потцењивања, жеља за прогањањем, владавина глупости која само у властитој празнини може да се осећа снажном. И данас смо спремни да се приклањамо мртвом мору конформизма, да штошта решавамо административним мерама, да сумњама и поругом дочекујемо нечију иницијативу, а завишћу и подсмехом свачији успех, и да нам удвориштво и рајинска покорност буду стил живљења.
Желећи да обележи 130 година од рођења Радоја Домановића, Народна библиотека Бор је у фебруару уприличила представљање књиге Домановићев смијех Горана Максимовића. Са њим, али и са осталим гостима који су долазили у библиотеку у марту и априлу, разговарали смо о Домановићу, његовом делу које се и данас, после 100 година, чита као да је тек написано, али и нама самима.
Започињући размишљање о Домановићу, можда ћу увредити ваш шири крај. Када је подизан споменик Николи Пашићу на бившем Тргу Маркса и Енгелса, Београд, који је толике године одолевао гигантским Лењинима, добио је једну реплику Енгелса у лику Николе Пашића. Неки пролазник је рекао: „Боже, како је то сјајна скулптура! Тачно се види да је био висок и да је био велики говорник”. Једна особа која се мало више разуме, а која је била ту поред, рекла је: „Не, господине, грешите. Он је био веома мали и муцао је”.
Људи заборављају да је вођа, архетипски лик српске сатиричне прозе, нико други него тај исти Пашић. Невероватна је та потреба нашег народа за вођом, а коју је Радоје Домановић јасно осетио. Није вођа никакав активни агенс. Као што знамо, он је у причи слеп, али народ просто има потребу да га следи. Сада сам члан комисије за именовање улица и тргова у Београду и ја се на дневној бази подсећам Домановића и његове Страдије и свих оних страшних призора кад човек улази у тај Псеудобеоград и види људе који у колицима гурају своје ордење и колајне. Наш народ и даље упорно верује да величина нечијег споменика може поправити дело тога.
Чињеница је да се и Домановићева сатирична оштрица наједном истањила после Мајског преврата. То је нешто што многи губе из вида. Њега је провоцирало друштвено уређење последњих Обреновића и он је ту некако сместио свој свет. Промена је била радикална, кажу историчари, и можда ми данас на нашој друштвеној сцени немамо таквих карикатуралних појава какви су били Баџа, Биџа…
Заиста мислим да је Радоје Домановић драгоцен за некога ко је жив писац и увек када састављам листу реперних тачака у прошлости наше литературе, на њој су и Радоје Домановић, и из других разлога, Бранислав Нушић који нема такав сатирични потенцијал, али има онај комични, који је веома здрав. Оба та писца су веома високо рангирани. Укључио бих и трећег генија српског језика. То је Станислав Винавер чије преводе увек читам „као кондиције”, како се говорило језиком Домановићевог времена. Узимам кондиције из језика тако што читам 1001 ноћ или Гаргантуу и Пантагруела.
Српска књижевност је у многим епохама имала писца Домановићевог нерва и способности да сопствену друштвену стварност претвори у књижевност првога степена. У једној епохи имала је Јована Стерију Поповића, у другој самога Домановића, у следећој Нушића, а данас Душана Ковачевића.
Међутим, потреба за Домановићем није престајала без обзира на то који су писци имали ту врсту сатиричне потребе да изразе сопствену стварност, да је катарзично превазиђу препознавањем њених рђавих страна. Домановић је писац и нашег времена по тој способности да сопствено време изрази кроз беспоштедну сатиру, кроз сатиру упечатљивих догађаја, препознатљивих ликова и друштвених ситуација, а при том да то време буде сачувано и за искуство других генерација.
који је рекао нешто врло важно о нама самима и нашем времену. Мислим да Домановићева трајна присутност проистиче из његове несумњиве књижевне снаге и инвенције, сатиричне бриткости, а с друге стране да се времена, упркос свему што је прошло, нису много променила.
А да би се људи у времену које јесте и које је испред нас одвојили од Домановићеве слике, потребно је да читају више баш Домановића, да га читају више него што су га до сада читали.
Има једна Паундова песма која каже: „Кад само помислим на шта би Америка личила // да се класици више растурају…” Мислим да би Србија била сасвим другачија земља кад би се у њој више читали њени најбољи писци из савремености или из традиције; када би се више читали њени најбољи историчари, као Слободан Јовановић или Владимир Ћоровић, или Радован Самарџић, а не они који су теоретичари завере и који су теоретичари изолационизма; када би се у њој препознавале истинске традиционалне и културне вредности, истинске ствари које чине срж њеног језичког и историјског памћења, уместо што се од ње са толико дуго упорности прави један провинцијски простор одвојен од праве традиције којој припада. Да би се Србија променила, неопходно је да свако у свом послу буде свестан да чинећи данас нешто, не чини то само у своје име, већ и у име неке друге генерације. Мислим да претходне генерације нису о томе тако мислиле. Свако ко нешто чини у своме месту, у својој професији, или у своје име, не чини то само у једном простору. Данашњи свет је доста интегрисан и све је доступно и лако препознатљиво на другом месту. У суштини, ми нисмо сами на овом свету. Ми живимо заједно са другима, који се разликују од нас, са којима се можемо разумети ако хоћемо да препознамо најбоље
ствари у себи и другима. Ако ћемо да истрајавамо у разликама, њих ће увек бити довољно. Ако ћемо да препознамо сличности, биће лакше и нама и другима. Кад год је Србија, и људи који су је обликовали, препознавала европску димензију свога постојања, она се уписивала у најбољи део тада актуелне међународне заједнице, она је била у вези са хуманистичким идеалима и пројекцијама. Кад год су они који су обликовали њену самосвест покушавали да побегну од њене европске димензије и да је претворе у простор ограђен од светских збивања, увек је пропадала, падала у изолационизам, у варљива савезништва за која су биле плаћене врло високе цене.
Ово је тренутак у којем се, са врло озбиљно плаћеним ценама, још увек могу исправити неправде које смо сами себи нанели, а и онима који ће доћи после нас. Али, још увек цена није тако висока као што ће да буде за десет година ако будемо стајали на истом месту, ако будемо покушавали да се вратимо уназад.
Домановић је, пре свега Србин, и нико о Србима не може боље да дâ суд него сами Срби. И то је нешто што морају сви да схвате. То је оно што се у теорији књижевности зове перцепција. Пред огледалом се свако најбоље препозна сам, али кад нам неко постави огледало тако да у њему видимо другога, а мислимо да то нисмо ми, постиже се управо та актуелност. Наиме, то је актуелност која је присутна у односу према животу, у односу према политици, у односу према стварности. Домановићева актуелност је жалосна. Јер, Домановићева актуелност је нешто што представља стајање у времену, што није корак у напред. За то није крив Домановић, него ми. За то није крива чак ни политика, него оно што ми зовемо култура. И сад се враћамо на једно друго питање: колико култура може да утиче на развој свести? Много. А колико смо ми свесни да на нас утиче нешто што није култура? То је већ друго питање. Због тога Домановић остаје актуелан, на нашу жалост, али на срећу литературе. Због чега? Само права уметничка дела су увек актуелна. Само су Аристофанове Жабе увек смешне, само је Платон тај који је животне истине поставио много уназад. То су универзалне људске категорије. Оног часа када се одређујемо на сатиру која носи национални призвук, она подразумева одређено познавање карактера, етнографије, етнологије, и свега за једно друштво. И онда ћемо постићи да имамо једног Домановића који познаје нашу националну сатиру. Нико не говори о некој немачкој националној сатири, већ говори о немачкој класичној филозофији.
Ту је разлика у погледу на живот: срећни су они народи који умеју на такав начин да гледају и своју тугу. Мислим да је у томе тајна наше среће да постоје ствараоци као што су Домановић, Ћопић…, јер ако гледамо Домановића, Ћопића, можемо да читамо, ако гледамо Домановића, ми можемо и Нушића да читамо. И, ту је, у ствари, онај одговор. Домановић је симбол једног погледа на свет. Они који то могу да разумеју су много богатији од оних који то морају да гледају.
Домановић је писац који је имао способност да у комичној катарзи проналази смисао умјетности и у томе је карактер и величина његових комичних остварења. Домановићев смијех има јанусовску природу. Он има једну страну лица која је насмијана, која је пуна те смјехотворне енергије и другу, које је горка, у грчу, која је сва опора.
Прво сатирично дјело у српској књижевности је Мали буквар за велику децу Михајла Максимовића, објављен 1792. године у Бечу. Од Михајла Максимовића српска књижевност је готово у свакој генерацији имала по неког значајног и великог сатиричара. Јован Стерија Поповић је био подједнако велики хумориста, као и сатиричар. Иза тога, у другој половини 19. вијека, код Милована Глишића, па код Стефана Митрова Љубише, затим у Сремчевом дјелу, па у поезији, пре свега, Јована Јовановића Змаја, код Војислава Илића, па код његове браће
Милутина и Драгутина Илића, сатирични и комични жанрови готово да су били свакодневно присутни. Домановић је на тој националној традицији могао да гради искуства која се, пре свега, односе на тематске просторе и интересовања.
Међутим, кад је ријеч о европској традицији која такође има велики утицај на Домановића, пре свега у равни смјехотворнога поступка, два велика узора су Гогољ и Џонатан Свифт.
Домановић је из српске традиције користио нека искуства која се односе на хумор који је настајао у епској поезији.
Србијанска стварност на крају 19. вијека сервирала је готове теме. Домановић је био рођени сатиричар и он би их пронашао и да нису биле тако очигледне. Пошто јесу, требало их је само преточити у литературу.
Скадарлијска интелектуална боемија имала је пресудну улогу за обликовање не само комичних жанрова у књижевности српског реализма, него комплетне те треће генерације српских реалиста, тзв. високих реалиста, или критичких реалиста. Интелектуална боемија је доприносила прије свега умјетничком односу према књижевности, подизању естетских књижевних критеријума у стварању прозних комедиографских и пјесничких текстова, а затим и књижевне критике.
Домановићево дјело је и данас актуелно захваљујући универзалним идејама. Он полази од свакодневних тема конкретног простора и друштвеног тренутка, али су његове уметничке идеје универзалне и као такав, он је и данас популаран и доживљавамо га као савременика. Не доживљава га само српски народ као савременика. Домановићеве приче су провеђене на бројне европске језике. Постоји куриозитет да је Домановићева прича Вођа најчешће провођена, управо зато што је тај феномен власти, апсолутистичкога култа вође, народа који без критичке дистанце препушта судбину у руке тих вођа, универзална тема препознатљива у свим срединама, друштвеним системима, народима. Зато је Домановић тако присутан и популаран и данас.
Проблем савремене сатире је у томе што се она преточила у афоризам, у афористичку сатиру која у потпуности исцрпљује праву сатиричну литературу. Зато се прави сатирички жанрови, а то су прије свега сатирична приповјетка и кратка прича, данас слабо пишу и зато нема данас сатиричара домановићевског типа и формата. У српској књижевности има више сатиричара и хумориста који се исказују у комедиографском жанру. Рецимо, мислим да је и Душко Ковачевић у својим комедијама на правом трагу, али нушићевском трагу. Он ствара једну специфичну синтезу трагикомичнога у српској књижевности с краја 20. и почетка 21. вијека. Прије тога смо имали Александра Поповића који је својим комедијема давао једну критичко-сатиричну слику политичкога тоталитарног режима, од Голог отока, преко комунистичког система власти. Мислим да је савремена сатира какву је створио Домановић на крају 19. вијека на маргинама и да је готово нема.

Бранислав С. Миленковић

Сећање на Милоша Милутиновића (1933–2003)

Милош Милутиновић је рођен у Бајиној Башти 1933. године. Као дете повремено долази у Бор, код тетка-Драге (тетка по мајци), а непосредно после окупације 1941. године, када су му родитељи настрадали, долази са браћом у Бор.
Тада почиње фудбалски живот Милоша Милутиновића: на улици, поплочаној „коцкама од шљаке”; на пољанчету иза млина на Другом километру; на Падини (пољани где је сада сервис „Заставе”). На овим „теренима” Милош чини прве фудбалске кораке (додуше, крпењачом) и постаје капитен тима „Скакавац”. У то време свака улица или део насеља („мала”) имала је свој фудбалски тим, а ФК „Скакавац” је био тим „Другог потока” (тако се звао део насеља Бор на потесу где је сада Пензионерски дом).
Ти „улични” тимови или тимови „мала”, представљали су базу из које су се регрутовали фудбалери за фудбалски клуб у Бору.
У Бору се 1946. године формира фудбалски подмладак ФК „Бор” ради учешћа у првенству Тимочког фудбалског подсавеза за омладинце. Тим првог подмлатка чине: Милош Милутиновић, Балдовини, Тошић, Вејић, Миленковић и др. Капитен је Милош Милутиновић.
Подмладак је био срећно укомпонована генерација у тиму који осваја првенство Тимочког подсавеза (куп систем), и наставља такмичење за првака Србије. У том такмичарском циклусу, подмладак игра са „Радничким” и „Динамом” из Ниша, „Дубочицом” из Лесковца, „Партизаном” и „Црвеном звездом” из Београда, „Спартаком” из Суботице, итд. У том циклусу такмичења подмладак има запажен успех, а најбољи играч је Милутиновић.
Подмладак стиче популарност у Бору и шире, а утакмице подмлатка ФК „Бор” се рекламирају на следећи начин: „Наступа Милошева чета.” Публика у великом броју долази да гледа подмладак, али пре свега да ужива у Милутиновићевој игри.
Такав успех подмлатка, а пре свега М. Милутиновића, био је запажен у фудбалској јавности Србије.
Када се 1950. године припремала јуниорска репрезентација Југославије за европско првенство у Кану, из Бора је позван на изборну утакмицу и Милош.
На пробној утакмици у Београду, за избор репрезентативаца за одлазак у Кан, одређена је „плава” и „бела” екипа. Милош је био центарфор у „белој” екипи. На тој утакмици играо је фантастично. Дао је три гола и скренуо пажњу стручњака и спортске јавности на себе.
У полувремену, тренер Вујадиновић му је саопштио: „Довољно је. Ти нећеш да играш у другом полувремену, али ћеш сигурно да путујеш у Кан и можеш да се вратиш у Бор”. Таква тренерова одлука је потврда да је Милош за једно полувреме показао свој раскошан таленат и велики квалитет.
По повратку у Бор, били смо задовољни и срећни што је наш друг успео, али је било и мало скривене туге што још неко из тог подмлатка није био позван на „пробу”. (Бор је, у то време, ипак био провинција, тако да је срећа што је Милош био позван).
Касније, постављали смо му многа питања: „Како си играо, шта се дешавало, шта су ти рекли, како си дриблао, како си давао голове…?” Милош је кратко одговорио, можда помало збуњен толиким питањима: „Па, играо сам као и овде, за подмладак”. То би требало да значи да је играо слободно, самоуверено, надмоћно – он и није могао другачије.
Још је рекао: „Било ме је страх да ће ме оставити тренер да играм само у другом полувремену неколико минута, али, када сам заиграо, знао сам да ћу да успем.” Такав је био Милош! Није ни могао да игра другачије него што му је сама његова природа налагала.
Спортска и фудбалска биографија М. Милутиновића је позната, па овде само наглашавам основне моменте:
– играч и капитен тима „Скакавац”;
– капитен и најбољи играч подмлатка ФК „Бор”;
– играч јуниорске репрезентације Југославије, која је 1950. године у Вијаређу (Кан) постала првак Европе, а Милош Милутиновић је проглашен за најбољег играча турнира (изузетан успех: од играча борског подмлатка до најбољег јуниора Европе);
– по повратку из Вијаређа, постаје првотимац ФК „Бор”, са шеснаест и по година и игра центарфора (уз легендарног фудбалера Бора, Тимочке крајине и Србије Буду Гојковића);
– за младог репрезентативца (чији је бљесак у Кану одушевио Европу) „боре се” „Партизан” и „Црвена звезда”. Сукоб није само између клубова, већ се продубљује, и то на две најмоћније институције у Србији: Владу и УДБ-у. Влада је за „Црвену звезду”, а УДБ-а је за „Партизан”. Настаје незапамћена „јурњава” мерцедесима и џиповима прашњавим друмовима од Београда до Бора – ко ће пре да стигне до Милоша: „Црвена звезда” (читај: Влада) или „Партизан” (читај: УДБ-а). Сукоб се заоштрио до усијања. Милоша су, чак (!) киднаповали, скривали по појатама, нико жив није знао где се он налази. Тајна! У „игру” улази и Фудбалски савез Југославије. После свега, Милош потписује за „Партизан”, иако је (то смо знали сви у подмлатку) био навијач „Звезде”, и маштао о томе да постане „звездаш”.
– Милош је за „Партизан” одиграо 199 утакмица и дао 198 голова, више и од легендарног Моше Марјановића, па чак и од Пелеа, најбољег светског фудбалера свих времена!
– до своје 25. године, за државни тим одиграо је 34 утакмице, када је, због болести, напустио земљу; после операције плућа, наставио је да игра у „Бајерну” (Минхен), „Расингу” и „Стед франсу” из Париза, а фудбалску каријеру је завршио са Шекуларцем, у ОФК „Београд”.
Милош је у 25. години доживео тешку судбину. Разболео се. Лекари су констатовали да је изгубљен за фудбал. Остала је само нада у операцију плућа. Таква операција је, у то време, могла да се изврши само у Немачкој или Швајцарској, а Милош за то није имао пара.
Фудбалски савез Југославије није хтео да му помогне, чак су заборавили како су га извлачили из болнице да би играо за репрезентацију.
Милош се за помоћ обратио богатом председнику „Бајерна” (који је и раније изразио жељу да Милош игра за „Бајерн”). Молба му је услишена, под јединим условом: да Милош, ако операција успе, фудбалску каријеру настави у „Бајерну”. Тако је и било.
Након окончања играчке каријере, Милош Милутиновић је био тренер „Партизана” и ОФК „Београд”, као и савезни капитен југословенске репрезентације.
О Милошу, као фудбалеру и човеку, написано је много чланака, како код нас, тако и у светској спортској штампи и литератури. Због лепршавог, грациозног стила, због виртуозности у баратању лоптом, прозвали су га „Плава чигра”.
О Милошу се може написати роман, читава фудбалска студија – да би се објаснило шта је то, што је од њега створило „Плаву чигру”, фудбалску игру уздигло до уметности, а од фудбалера направило правог уметника.
Милош никада није заборавио Бор. И када је постао славно име „Партизана”, репрезентације и светског фудбала, није прекидао сентименталне везе са Бором, родбином и пријатељима у граду где је остварио своје фудбалске почетке. Интензивно се дружио са Боранима у Београду, а приликом својих редовних посета тетка-Драги и пријатељима у Бору, увек је изражавао велико интересовање за напредак и борског фудбала и самог града.
Ово је само мали допринос да сећање на Милоша Милутиновића не избледи. Он је својим умећем афирмисао не само фудбал, већ и сам град Бор у Југославији и у свету.
Треба се, на крају, упитати да нисмо, можда, остали помало дужни Милошу Милутиновићу? Он је, вероватно, био наш најпопуларнији и најпознатији суграђанин.

Слободан Љ. Јовановић

Борски крај не обилује баш претерано догађајима за које бисмо могли да утврдимо да представљају знаменита обележја историјског и културног развоја. Све што је, у том смислу, старије од сто година (од открића рудника), можемо сматрати веома важном тековином и прворазредном баштином овог дела Србије. А уколико се ради о појави која је у забаченом и заосталом борском крају била луча и духовног преображаја, утолико је њен значај већи, а наша обавеза да је познајемо израженија.
То је случај са јубилејом кривељске цркве. Навршило се 130 година откако је у овом селу, 1873, отпочета изградња храма, посвећеног Сошествију Св. духа (Св. тројица). У 19. веку, на ширем подручју Бора су постојале још само цркве у Злоту (1837) и Слатини (1861); тако је црква у Кривељу постала извор духовног живота за шире подручје, укључујући више насеља, међу њима и Бор.
На мапи овог краја (не само административној, већ и привредној, просветној и културној), Кривељ је кроз историју увек био једно од најзначајнијих места. Први пут се помиње 1572. године, у турском харачком попису Видинског санџака. У време аустријске окупације ових крајева (1718–1739), на аустријским картама из тога доба наводи се као Кривит-берг. У време Првог српског устанка, године 1809, црноречки војвода Петар Ђорђевић Џода је два месеца бранио утврђени Кривељ од Турака, чиме је омогућено повлачење српске поречке и тимочке војске у Поморавље. Након присаједињења ових крајева Србији (1833), почиње период привредног (сточарство, земљорадња) развоја и културне еманципације. Године 1842, читаву деценију пре него што је добио школу, Кривељ се истиче у акцији прикупљања добровољних прилога за „Главни фонд училишта” у Србији – са 1 000 гроша, што у новцу, што у стоци; Кривељ је по величини прилога на четвртом месту свих округа источне Србије. Године 1871, у Кривељу је основана читаоница, једна од најбољих у то време међу сеоским читаоницама Србије, са десетак новина, више десетина књига и преко 40 чланова, што сведочи о већ јаком културном афинитету Кривељана. Године 1910, Кривељ је добио статус варошице – први од насеља данашње борске општине, и само је нагли развој Бора осујетио преображај Кривеља у знатни регионални центар.
Непознато је, да ли је Кривељ пре садашње цркве имао старију. По ослобођењу од Турака, Кривељ је потпао под надлежност Тимочке епархије. Први епископ, Доситеј Новаковић, свакако је походио Кривељ и остала насеља данашње борске општине. До 1847. године, Кривељ је припадао Рготинској парохији, када се одвојио у посебну парохију.
Црква је подигнута у време епископа Евгенија Симоновића. Довршена је 1881. Црква је саграђена из општинских приреза, заузимањем ондашњег председника општине Ивана Буљубаше, а градили су је, по казивању, „Талијани”. Црквено звоно је изливено у Вршцу 1879. године. На њему је записано: „Ово звоно приложи опшћина кривељска у црноречком округу под владом књаза Милана М. Обреновића, трудом кмета Јована Науновића и учитеља Тодора Стабловића, а уз помоћ приложника…”
Први свештеник за кога се зна био је Љубомир Миловановић (1881–1883).
Црква је вероватно освећена на храмовни дан, 15. јуна или на Спасовдан, Дан сеоског црквеног сабора.

Бранислав С. Миленковић

Скица за социо-историјски приказ

Налазимо се у времену јубилеја обнове рударства на овим просторима у 20. веку и стварања насеља Бор. Пошто је ред да се о јубилеју сетимо „слављеника”, његових почетака, остварених резултата и квалитета живота, и како је ред да истакнемо шта нам је остављено у наслеђе, односно какви су утицаји те прошлости на садашњост, циљ написа је да, у мери у којој је то могуће, представи то време што истинитије, ослобођено разних наслага заборава, идеолошких виђења стварности, свесних искривљавања у циљу остваривања одређених интереса (институција, друштвених група, појединаца) и шематизованог приказивања прошлости. Желимо да извршимо деконструкцију одређених кључних појмова којима се описивала и „разумевала” стварност, и да са једне релативно кратке дистанце укажемо на директан наставак те прошлости у смислу „историје која тече”.
Напис скица и у методолошком смислу нема за циљ да само фактографски и „фотографски” представи слику прошлости, већ да ту слику оживи из угла савременог виђења догађаја, у смислу последица те и такве прошлости и њеног одраза у садашњости.
С обзиром на то да предмет нашег написа представља осврт на постојање Француског друштва Борских рудника (даље у тексту: ФДБР), као једног сложеног техничко-производног, економског и друштвеног система, динамичког система који се стално мења и прилагођава променама у самом систему и променама у вези са окружењем, ФДБР није за нас само произвођач бакра, већ је и привредни и друштвени субјект који у остваривању својих циљева (производња и профит) остварује друштвену моћ, утиче на друштвене односе и, по природи ствари, опредељује и свеукупне услове живота.
Специфичност предмета обраде је у томе, да је ФДБР узрок настајања насеља Бор и детерминанта његовог живота и развоја. Тај утицај се не односи само на стварање материјалне структуре насеља, већ је определио насеље као урбани феномен, као цивилизацијски одраз привредног развоја, односно индустријализације.
Социолошки приказ мора да обухвати и друштвене групе, друштвене односе и структуру локалне заједнице према одређеним елементима, динамику у смислу остваривања друштвених процеса, циљева и интереса појединих друштвених слојева и група.
Основна карактеристика ФДБР опредељена је својинским карактером, а то значи да је ФДБР акционарско друштво, створено иностраним капиталом и да такав својински однос условљава: циљеве пословања, организацију предузећа, систем управљања и руковођења. Битно је да су руковођење процесима производње и пословања одвојени од власника – акционара и пренети на плаћене професионалне управљаче – менаџере. Из таквог карактера предузећа произилази и конституисање и расподела економске и друштвене моћи – стварање одређене структуре радне снаге у погледу професионалне и техничке поделе рада и економског и друштвеног положаја одређених групација запослених.
Француско друштво Борских рудника је, дакле, као економски и друштвени субјект, одређивало све токове живота у предузећу и насељу.
Насеље Бор се ствара од 1904. године, испрва као рударско насеље, затим као рударска колонија, па као “Борски рудник”, и напослетку, као варошица која представља резултат раста и развоја предузећа. С тим у вези, можемо да посматрамо развој друштвене структуре – појаву елите и “елите”, посебног стила живота и духа насеља, као одраза симбиозе духа паланке и индустријско-рударске средине, и најзад, локалног сеоског окружења. Са стварањем варошице (развој трговине, занатства, угоститељства), ствара се посебан слој тзв. средње класе, који сада значајно утиче на политички, друштвени и културни живот насеља. (Са овим у вези јесте и значајна последица – битна промена етничке структуре становништва.)
Структура запослених је опредељена карактером предузећа у целини (циљевима и интересима, врстом производње – рударство и металургија, техничком опремљеношћу, локацијом предузећа и постојањем извора радне снаге, како из ближег окружења, тако и из других крајева, укључујући и професионалне и стручне раднике средњоевропског порекла). Радна снага у ФДБР су претежно били неквалификовани радници.
Разликујемо, међутим, четири основне групације радне снаге:
– неквалификовани радници који су ангажовани из ближе околине. Они су представљали раднике – путнике који су свакодневно путовали од пребивалишта до радног места. То су радници који су и економски, и друштвено, и духовно, остали људи без села и „свог времена” и нису се стварно интегрисали у друштвени миље Бора. Стога је њихов утицај на друштвене токове у насељу био незнатан.
– Претежно неквалификовани радници, самци, ангажовани са ширег простора Србије, односно Југославије. Они су радили као сезонски радници или су радни век проводили у Бору, а затим се, као пензионери, враћали у своје крајеве. Та групација је остала на половини пута између индустријског радника и пољопривредника и није никада потпуно интегрисана у дати индустријски амбијент.
– Мање бројну, али изузетно значајну групацију, представљали су професионални радници који су животно били опредељени за рад у индустрији и који су кроз свој радни век раскинули са својим коренима (село, постојбина) и са својом имовином. Прву групу су чинили професионални рудари и рударске и индустријске занатлије пореклом из Средње Европе, који су дошли одмах након отварања рудника; друга група су ангажовани квалификовани радници из одређених индустријских средина са простора Србије, односно Југославије, који су пристизали упоредо са развојем производње. Њихово стално везивање за Бор имало је за последицу врло значајне утицаје на друштвени и културни живот.
– Стручњаци виших категорија и управљачка структура (из Француске и других европских земаља). Тај слој представљао је посебну елиту, али на неки начин и затворену друштвену групу у смислу друштвеног и културног живота.
Таква структура радне снаге битно је утицала на основну структуру борског становништва и била одлучујући фактор у стварању посебног, специфичног менталитета средине.
Имајући у виду изнете чињенице о раду и развоју предузећа, изградњи насеља и формирању друштвених структура и односа, запажамо последице које се на битан начин рефлектују и у данашњем времену:
– изградња колонијалног насеља уз само предузеће определила је и изградњу чаршије, а самим тим и даљи локацијски развој града. Последице су живот у загађеној средини, неплански развој града и остале негативности које проистичу из изградње града у еколошки нездравој средини.
– С обзиром на неразвијеност школства и других цивилизацијских претпоставки, није извршена вертикална покретљивост становништва у више квалификационе статусне и социјалне структуре, што је у датом периоду онемогућило динамичан културни развој, а последице тога видљиве су и данас.
– Мотивација акционара као власника предузећа у смислу максимализације профита определила је и начин експлоатације рудног богатства, као и планирање раста и развоја предузећа. То се огледало у селективној експлоатацији само најбогатијих слојева, чиме је умањен степен искоришћења руде, што се негативно одразило на каснији развој рударства у Бору.
Како је, међутим, Француско друштво Борских рудника било организовано на предузетничким принципима пословања, који су се испољавали у модерној организацији, систему руковођења, коришћењу технике и технологије, створен је одговарајући предузетнички дух, који се огледао у: високом професионализму стручних радника, остваривању високе радне и технолошке дисциплине, привржености и оданости предузећу – на чему се заснивало ефикасно руковођење процесима производње. У том смислу је створен тзв. предузетнички менталитет који се задржао и код радника који су касније (после Другог светског рата) ударали темеље обнови производње.
Период Француског друштва Борских рудника дао је значајан печат процесима привредног, друштвеног и културног преображаја овог краја и токовима економског и друштвеног развоја, до данас. У времену обележавања стогодишњег јубилеја Борског рудника и Бора, указујемо на потребу темељитог и свеобухватног социо-историјског разматрања и валоризације постојања, делатности и утицаја Француског друштва Борских рудника; суштинско сазнање о прошлости као наук историје може да нам послужи и за сагледавање будућности.

Слободан Љ. Јовановић

Данас једна од најурбанијих и најсавременијих животних средина, пре само нешто више од 50 година Бор није имао статус града, а крајем 19. века, пред откривање бакроносног рудишта, Бор је био безначајно и заостало село у забачености Црне реке. Може се наћи много сличних примера у којима је нека природна карактеристика утицала на буран привредни и социо–историјски развој одређеног подручја. Али чини се да нигде на нашим просторима откриће природног богатства није имало за последицу тако корените преображаје целокупног живота као што је то случај са борским крајем. Отварање рудника имало је за Бор и околину значај, какав за највеће преокрете у друштву имају догађаји које називамо револуцијама.
Откриће борског лежишта бакра није се, међутим, догодило ни брзо, ни једноставно, нити као последица неког чудесног догађаја, надахнутог Провиђењем, како то легенде казују. Требало је да прође неколико деценија од првог запажања и више година истраживачког рада да би се открила велика и компактна рудна маса испод Дулканове чуке.
Први наговештај дошао је од барона Хердера, године 1835. Иако у самом Бору није вршио никаква истраживања, велико искуство и изузетна проницљивост омогућили су овом рударском стручњаку да лоцира потенцијално рудно лежиште. У књизи о његовом путовању Србијом, објављеној 1845. године, стоји: „24. септембра отишао је из Бучја у Брестовачку Бању. Како је преко долине Црне реке прешао, приметио је према североистоку три реда брегова један иза другог, који су сви лиси или голи и невисоки; средњи ред је жућкаст а крајњи су бели. ‘Ови брегови нису ништа друго’, вели г. Барон Хердер, ‘него продуженије мајданпекски гвозденорудни и бакренорудни жила; ваља и дакле с временом точно испитати, не садржавају ли богате бакарне руде, а после, ако се нађу, и ове као и мајданпекске употребити”.
Нажалост, истраживачи који су посећивали борски крај у другој половини 19. века нису следили Хердеров траг, у смислу темељнијих истражних радова на назначеним локацијама. Било је и потпуно погрешних процена, а најславнија међу њима свакако је она познатог геолога Теодора Андреа, који је борска рудоносна брда протумачио као резултат деловања вулканске лаве, без значајнијих трагова руда.
Ипак, прво озбиљније истраживање, које је осамдесетих година 19. века извршио утемељивач српске геологије Јован Жујовић, указало је на то да је Хердер био у праву. У првом делу своје Геологије Србије он је написао и следеће: „Сребровита руда нађена је у Бору. Бакарне се руде налазе у Кривељу, Бору, Бучју и Црном врху. Олово у Кривељу. Гвожђе у Бору, Злоту, Бучју и Брестовцу”. У другом делу Геологије Србије Жујовић је са више детаља описао геолошки састав борске околине.
У ово време почиње и делатност најзначајнијег прегаоца у рударству Србије и човека који је пресудно допринео открићу Борског рудника, геолога Феликса Хофмана. Већ 1876. он обилази терене Бора и Кривеља, следећи мајданпечку андезитску „ерупцију”. Године 1888. прикупља узорке руда и минерала за Париску изложбу 1889; тада је први пут свету приказана систематизована збирка руда и метала Србије. Неколико година касније основан је Тимочки рударски синдикат, под патронатом Ђорђа Вајферта и непосредним руководством Феликса Хофмана. Тада су започета, по Хофмановим пројектима, темељита рударска истраживања шире околине Бора. Радовима на терену руководио је Фрања Шистек.
Истражни радови на борском подручју трајали су 5 година, од 1897. до 1902. У 1902. години вршена су истраживања у Кривељу, на Тилва рошу, у самом селу Бору у басену Борске реке и на Дулкановој чуки. Октобра 1902. године овде су пронађени први сигурни знаци компактног рудног тела. До краја те године налазиште Чока Дулкан истражено је у дубину минералних слојева; тада се већ поуздано знало да рудно тело садржи огромну количину богате и квалитетне бакарне руде. Тако су дугогодишњи Вајфертови покушаји и прегнућа у рударству Србије, у моменту када су његови губици износили милионе динара, крунисани изванредним успехом.
Након дефинитивног утврђивања значајних резерви бакроносног рудишта, Вајферт је 13. октобра 1903. године добио концесију за отварање рудника на рок од 50 година у општинама борској, кривељској и оштрељској. Огромна улагања у експлоатацију налазишта присилила су Вајферта да се обрати иностраном капиталу. Заинтересовали су се француски финансијски кругови, са којима је Вајферт неколико месеци водио преговоре, да би 31. маја 1904. уступио концесиона права банци „Мирабо, Пијерари и комп.”, која је основала посебно предузеће: – „Француско друштво Борских рудника – концесија Св. Ђорђе”. Тако је француска компанија преузела од државе „повластице за 50 година”, почев од 30. септембра 1903, „за копање, вађење, испирање и израђивање руда и копова у општини Борској, Кривељској и Оштрељској”, и то „на простору 240 рудних поља”. Влада Краљевине Србије донела је и нарочито решење у коме су прецизиране ове повластице. Основни капитал Друштва утврђен је на 5.500.000 франака; за уступање повластице Вајферт је добио 1.250.000 франака (за оно време изузетно велику своту) и 3.300 потпуно уплаћених акција, као и место у Управном одбору Компаније. Друштво је конституисано 1. јуна 1904. године. Директор Предузећа постао је Албер Лоран, директор рудника, до смрти, Фрања Шистек, а директор топионице, након њене изградње, Морис Фурман. Председник Управног одбора Пол Мирабо и остали чланови заузимали су важне функције и у другим значајним предузећима за експлоатацију руде и гаса у Француској и другим европским земљама.
Тако је Француско друштво Борских рудника у извесном смислу постало саставни део мреже међународног приватног капитала, што је било од изузетног значаја за развој Борског рудника, па самим тим и Бора и борског краја.
О томе којим путевима се кретао и у којим облицима се испољавао невероватно динамични привредни, друштвени и културни развој овог краја, већ је доста речено и написано.
ПРИЛОГ
СРПСКА Периодика и посебни фондовиИ ШТАМПА О ПОЧЕЦИМА БОРСКОГ РУДНИКА
Рударски гласник, 1903.
„По опису г. Милојковића, инжењера Антуле и Фрање Шистека, директора рудника, г. Ђура Вајферт, после великих материјалних жртава на пространим истражним радовима, отворио је богато бакарно рудиште у Бору, на западној страни Стола, а на терену свога искључивога права истраживања. Г. Вајферт је на овоме месту тражио и добиће рударску повластицу за експлоатацију ба-кра”.
„Рударска повластица ‘Св. Ђорђе – Борски’ издата је г. Ђорђу Вајферту на бакарним рудиштима у Бору, среза зајечарског, округа тимочког, а на простору 240 рудних поља, за време од 50 година”.
Рударски гласник, 1904.
„Као што је познато, г. Вајферт отворио је богата бакарна рудишта у Бору на западној страни Стола, у округу тимочком. Ово богатство дало је повода једној страној финансијској групи, да ступи у преговоре са г. Вајфертом.
Г. Ђура Вајферт отпутовао је у Париз, да тамо дефинитивно изврши пренос повластице на бакарном рудишту у Бору – једном француском капиталистичком друштву, коју му је под врло повољним условима продао. Честитамо г. Вајферту овај сјајан успех, који је после великих материјалних жртава на нашем рударству заслужно постигао”.
Самоуправа, 1905.
„…За прераду руде Друштво је добило од државе, за 50 година, у концесију државну шуму на Црном врху, у простору од 800 хектара.
Ова ће се шума експлоатисати по привременом плану који ће ускоро бити израђен. По овом плану сваке би се године експлоатисали 14 хектара шуме. Од ове исечене шуме Друштво ће правити угаљ за топљење руде и подупираче за поткоп.
Друштво у овој државној шуми, а на висини од 860 метара, прави врло лепу вилу за становање свога шумског особља, за чиновнике Друштва када дођу на Црни врх и за госте. У шуми на Црном врху стално ће радити 80–100 радника.”
Правда, 1905.
„Село Бор једно је врло мало и врло сиротно влашко село у срезу зајечарском, округу тимочком, на једној малој реци, која никада не пресушује, и у једноме каменитоме и романтичноме месту. Али оно је постало од скора и врло знатно и врло чувено са свога Бакарног рудника, који и по количини руде, и по квалитету исте увршћује се међу најбогатије бакарне руднике.
Овај рудник пронашао је наш вредни, енергични и предузимљиви индустријалац г. Ђорђе Вајферт у октобру месецу 1902. године. Од 1904. рудник је почео да ради под управом Француског друштва Борских рудника ‘Свети Ђорђе’.
Друштво за сада само копа и извлачи руду напоље, а ова ће се топити одмах, чим фабрика буде готова која се сада подиже и која ће бити готова до конца месеца октобра ове године.
За сада има 180 радника који раде искључиво у мајдану под земљом. Ови су радници великом већином Срби и то из Бора и околине, и само је мали број странаца. Радника је доста тешко добити, мада су Бор и његова околина врло сиротни.
Ово је једно од најсолиднијих друштава Краљевине Србије. Желети је да оваквих друштава имамо више”.
Политика, 1906.
„Зачудо ми је, г. уредниче, да вам се нико до сада није јавио из овог малог српског села, чија будућност тако много обећава на пољу рударства и индустрије.
Бор село, до пре годину дана са неокреченим дуваровима, каљавим сеоским друмом, наереним баxама и ниским, тамним кућама – сад, после кратког времена, Бор је познат не само рударским тржиштима у Европи него и ван ње!
Бор више није село. Он има пошту и телеграф, полицију, лекара, болницу, бабицу и бакарни рудник који по оцени стручњака спада међу прве светске руднике.
Неокречених сеоских кућица полагано нестаје. У четири реда подижу се, беле као кутије, куће са свима потребним средствима да је милина погледати.
Иницијативом г. Фрање Шистека и материјалном помоћу Француског друштва подигнута је у селу дивна и по свим хигијенским прописима основна народна школа”.
Вечерње новости, 18. мај 1907. -некролог Фрањи Шистеку
„Јуче је умро у Бору, напрасном смрћу, г. Фрања Шистек, директор бакарних рудника у Бору. Вест о смрти његовој поразила је све српске рударе, све пријатеље покојникове. Шистек је једна од највеличанственијих појава у нашем рударству. Он је дошао на преокрет старог и новог времена српског рударског живота. Он је душа новог српског рударства; он је његов творац и организатор.
Источна Србија данас броји неколико лепих рудника. Бор је међу њима ремек дело. Из пијетета према сени свог заслужног сатрудника, уредништво Рударског гласника приредило му је достојан помен по рударском обичају.
Вечна му памет и помен међу нама, и нека му је лака српска земља, којој је веран био и свој живот посветио”.
Београдске новине, 1912.
„Данашњи Борски рудник налази се у селу Бору, преко пута сеоске механе, од које га раздваја Борски поток. На десној страни тога потока налази се Чока Дулкан, на коме је данас главни улаз у рудник. Овај је улаз после назван, из почасти наспрам Шистека, ‘Шистеково окно’.
Бор је требао у почетку да буде рудник злата, али је ето испало, да је постао један од највећих светских рудника бакра.
Бор је збиља један феномен у рударству! Страни инжињери, који су долазили са других великих светских рудника бакра, били су изненађени формацијом, односно богатством слојева. Они отворено веле, да таквог чега нема нигде на свету. Неки од њих мисле, да је Бор вулкански кратер.
Да би се добило ма и приближног појма о стварној вредности Борског рудника, напомињемо, да је 1908. године државни геолог израчунао, да само онај део руде, који се види, представља вредност 200 милиона динара. Од тога доба извађено је милионима килограма руде, али руднички слојеви нису тако рећи још ни дирнути”.
Самоуправа, 1912.Престолонаследник у Бору
„На Ђурђевдан освећена је православна црква у Бору. Његово Величанство Престолонаследник Александар стигао је у Бор у недељу увече. Приређен му је одушевљен дочек, а поздравио га је г. Вајферт. То вече престолонаследник је присуствовао бденију, а сутра свечаном освећењу цркве.
На банкету напио је здравицу краљу и престолонаследнику г. Вајферт, а генерални директор Лоран српском народу. Престолонаследник се захвалио на српском и француском језику.
Престолонаследник је прегледао топионицу и сва постројења а разгледао је радове и у самим поткопима. За све време бављења у Бору престолонаследник је био предмет опште љубави. Овој свечаности присуствовао је и председник Државног савета г. Пашић, министар председник г. Миловановић и многи други угледни гости”.
Политика, 1914. – некролог Феликсу Хофману
„Феликс Хофман је био омаленог раста, али снажне телесне грађе, живих покрета и изванредне енергије. Био је увек скромно али лепо одевен и никуда није ишао без рударског штапа.
Ово је несумњиво највеће име у обновљеном рударству Србије. Феликс Хофман провео је у Србији пуних педесет година и за то време својој новој домовини жртвовао не само лично и породично имање, које није било мало (80.000 дуката) већ и несебичан и веома успешан рад на подизању рударства. Хофман је отварао по Србији руднике и угљенокопе, градио топионице и направе за обогаћивање руда.
Брижљивим испитивањем открио је златоносне терене источне Србије. Али највеће његово откриће јесте откриће борске бакарне громаде. Тиме су са изванредним успехом крунисана вишедеценијска прегнућа Феликса Хофмана у рударству Србије”.

Милен Миливојевић

Јован Г. Стојадиновић: Како се сеје и гаји празна слама, Штампарија „Бакар”, Бор 2003.

Своју прву књигу афоризама под насловом Тимочко дубоко орање Боранин Јован Г. Стојадиновић (Стрелац код Бабушнице, 1947) објавио је пре 11 година, а на самом почетку ове године повукао је своју другу афористичарску бразду, дубоку и сада више не само тимочку. Излазак из локалних оквира омогућен је не само тематиком, садржајем и сатиричним дометом, већ и насловом књиге (који следи онај први) – Како се сеје и гаји празна слама.
При помену празне сламе, прва помисао је да је реч о њеном млаћењу, што за сатиричара не би било баш оригинално. Зато луцидни Стојадиновић за наслов узима савет: како се сеје и гаји празна слама. Можда она и јесте наш изум, али није искључиво наш специјалитет, а сама од себе није нам ни досад долазила. Зато аутор упозорава: „Људи, стање је критично: ако не изоремо и не засејемо, догодине нећемо моћи ни празну сламу да млатимо!”
Ова књига није млаћење празне сламе. А ако и јесте, онда је њен млатилац умео шта да из ње намлати. Није штампарска грешка – умео је, а није имао. Из овакве празне сламе, по којој сатиричари ударају, увек изађе и понеко зрно. Реч је, дакле, о сатиричарском умећу.
Како то чини Јован Г. Стојадиновић?
Иако у поднаслову књиге стоји: Безопасни афоризми за малу и велику децу, ови афоризми нису безопасни, нити су за децу. Они би могли бити безопасни само условно. Они на које би се могла односити њихова оштрина, већ су огуглали на све, па и на све бројније афоризме, тако да ови, као ни сви други афоризми, за њих стварно нису опасни.
Мада тематски није ограничена, аутор је, брижљив као што је био и док је писао сваки појединачни афоризам, књигу поделио на шест тематских кругова: привреда, политика, свет и ми, рат и мир, а у петој целини су разноврсни афоризми (о власти, о карактерима, а понајвише, чини се, о социјалном раслојавању), да би за крај књиге оставио жену и љубав.
Најбољи афоризми су они који су и шаљиви и сатирични, а Стојадиновић је такав афористичар у скоро целој књизи.
„Ми смо друштво у транзицији. Ратни профитери постају мирнодопски.” Ово је једна од тачнијих дефиниција нашег друштва, уз прецизан опис наших кључних особина.
По прецизности не заостаје ни овај опис националних карактеристика: „Нема тог проблема који, ако смо сложни и јединствени, не можемо да – направимо.” Према моделу многих (понекад и еуфоричних говора, којима се глорификују националне вредности, Стојадиновић је заменио само једну реч, ону последњу, и казао истину чија је духовитост у споју стандардне политичке фразе и њеног нетипичног завршетка.
Сатиричну оштрину аутор постиже и избором адекватних (и неизмењених) животних чињеница које стави једну поред друге: „Власт је пола века прогонила цркву, а онда је, на велика врата, увела велики пост”.
Користећи општепозната вишедеценијска идејна опредељења и њихов коначни циљ, Стојадиновић тек сада, кад се одустало од замисли о комунизму, каже: „Коначно, стигосмо у комунизам. Они који су у прилици, узимају према потребама”. (Млађе можда треба подсетити марксистичке идеје: радити према могућностима, а добијати према потребама.)
Ниједна власт на свету не признаје да није демократска, а наша је са идејом о демократији и дошла на тај положај. Питање је само, разуме се, шта ко под демократијом подразумева. Стојадиновић се, помно мотрећи на то шта се све догађа, изражава врло прецизно: „Демократске слободе су достигле такав ниво да нико не може да буде ухапшен пре него што буде приведен”. Чест је овакав начин ауторовог размишљања у овој књизи. Неке сасвим логичне ствари доведе у контраст са неким другим, такође, логичним стварима, на начин који делује сасвим логично, па тако, сасвим логично, направи нешто што је – апсурдно, и тако верно наслика нашу савременост.
Афоризам се, на први поглед, може сачинити и само од онога што се голим оком види и прочита у новинама или чује у електронским медијима, под условом да се направи добра селекција виђеног и чутог. Селектор Стојадиновић то овако чини: „Гладни се неоправдано буне. Нити их неко контролише да ли су јели, нити сносе последице што комопромитују систем”.
Контраст је омиљени метод хумориста и сатиричара, па од њега не бежи ни овај аутор, само што он иде даље, тврдећи да контраст није контраст, већ напротив: „Сада, када смо изгубили све што се могло изгубити, у огромној смо предности. Немамо више шта да изгубимо”.
Најпре се само шушкало о спрези власти и криминала, па су онда чињени напори да се те спреге пресеку, па су постигнути и сензационални успеси у томе, а Стојадиновић се томе не радује. Он мисли друкчије, као сатиричар: „Треба дозволити да криминалци уђу у структуре власти, јер тада неће имати интерес да поткрадају државу. Осећаће је као своју”.
Најмање два разлога постоје што политичари у опозицији олако обећавају: или стварно осећају (а можда имају и неки чвршћи аргумент за то) да је обећање остварљиво, или рачунају да ће тако придобити већу наклоност будућих бирача. И, као по правилу, обећања се изјалове. Оштар поглед Јована Стојадиновића види, међутим, и трећу варијанту: „Чврсто је обећао да гладних неће бити, ако буде имало шта да се једе”. Оваквом политичару нема се шта замерити!
У народу, богатом пословицама и изрекама, какав је наш, тешко је наћи афористичара који није „обрадио” неку пословицу: мењајући јој смисао, дописујући је, замењујући у њој коју реч… Уосталом, и афоризми су пословице, само што су им аутори познати. Стојадиновићу су такве игре речи стране. Он се користи пословицом, али углавном друкчије: „Толико је попуштао да му је придев ‘паметнији’ постао неодржив”.
Правно гледано, без неког видљивог основа ни на кога се не може сумњати. Стојадиновић, међутим, није правник. Као економиста по струци, он овако сумња: „Сумњиви су они који не краду, а имају. Одакле им?”
Посебно би се могла издвојити два афоризма. Први због своје сажетости и ефектности: „Нема нам спаса, преживећемо”. А други из других разлога: „Ако сви будемо бирали паметне, они други неће бити затупљени”. Ако је, уместо „затупљени”, аутор написао „заступљени”, онда је ово једна од оних величанствених штампарских грешака које аутори радо прихватају. У овом афоризму добре су обе речи.
И, кад већ помињемо штампарију, овом приликом би требало не само поменути, него и подржати чињеницу да се као издавач појављује Штампарија „Бакар”. Она је и досад, поред штампања, повремено била и издавач књига. Чини се да ће се у тој улози моћи чешће да појављује.

Радиша Драгићевић

Милен Миливојевић: Царске песме, Инорог, Бор 2003.

Вековима, миленијумима, готово од памтивека, траје једна прича о два субјекта, једна тешко решива дилема. И као у сличној скаски, оној о кокошки и јајету и томе ко је старији, тако ни овде не можемо да будемо сасвим сигурни ко је старији: цар или народ. Да ли је из подивљих хорди прво настао народ, па су потом измислили свог цара, или је прво постао цар који је потом, измислио свој народ? Како год било, ове две појаве, од тада, иду једна уз другу: некад антагонистички настројене, некад љубављу везане; заувек нераскидиво спојене.
Однос поданика према цару, у зависности од прилика, иде у два отклона: од слепог идолопоклонског обожавања до непомирљиве мржње. Средине, дакле, равнодушја – ретко буде. Ово, углавном, важи за оне обичне људе, што би наша западна браћа срећније рекли – пучанство. Међутим, у том пучанству, нарочито у последња два века, на овом простору се издвојила и трећа категорија односа према цару, а коју чине, како би Светозар Марковић рекао, пробуђени делови народа, дакле писци, да будемо још одређенији – песници. Наравно, постојао је и раније тако изражен однос – узмимо само пример Јефимије и њене Похвале Кнезу Лазару, али је то било из других побуда. Оно карактеристично за нашу причу настало је у претпрошлом, 19. веку, поновним осамостаљивањем нашег национа и стварањем нових царева, а то је такозвана удворичка поезија. Тако се готово не може наћи ниједан иоле познати аутор који се није опробао у тој удворичкој работи, чак и они који су стварали поезију друге врсте, дакле сатиричну, пародије, и због тога били затварани. Но, уверења се мењају, што се показало до данас када су присутни неки аутори са естраде који мисле да наше памћење траје два дана и којима се мора једино признати сјајно изучена мимикрија, осећај да намиришу када у власти засмрди, па да на време промене табор.
Велики број аутора се, дакле удварао прво краљевима, њиховим породима, па највећем сину наших народа и народности (почев од једног Бранка Миљковића, Бранка Ћопића, Мире Алечковић…), а потом новом српском месији…
Али, као што се у свакој несрећи изнедри и покоја срећна околност, мора се признати, први пут јавно, баш за његово време, у Србији се сатирична форма (овде се мисли на све сатиричне форме, и на карикатуру) уздигла до тада до неслућених висина, извргавајући руглу и подсмеху и цара и поданике, и чини се, немерљиво руинирала престо, много више него крваве револуције и пушке. Хероји те нове револуције постали су, дакле, неки витезови другачијег кова, витезови пера.
Милен Миливојевић, осведочени сатиричар, иначе један од наших стваралаца који се подједнако успешно огледа у различитим књижевним формама, аутор до сада запажених збирки афоризама Ан пасан, Како сам постао уврнут, С ума, Није ово Данска, Тврдоглави Рајко и Црвенкапа, овом се књигом придружује тој војсци непомирљивих. Али не окаснело, дегутантно, како би неко, у први мах, могао да помисли – његова књига, упркос одласку неких субјеката на које се одмах може помислити да се односи, задржава своју пуну актуелност: одлазе, наиме, само ликови, али роле остају непромењене, поготово оне царске. Но, за разлику од већине оних директних стрелаца у мету, Милен Миливојевић у својим Царским песмама то чини на један сасвим другачији, танан, суптилан, не знамо колико је упутно употребити – софистицирани – начин.
Наоко удворички, ироничним језиком, готово горким сарказмом, аутор говори о цару и поданицима. У 33 песме које, и да су уобичајено подељене на циклусе, краси изражена компактност, опорим језиком дакле, Миливојевић јасно подвлачи ту једну, некад тешко видљиву, црту раздеобе између доброг и зла, да и не, аут и ин, како се сада каже, а сјајно приказану на корицама ове несвакидашње и надасве занимљиве књиге (идејно решење Драгана Стојменовића), где су графичком фузијом у један спојена два лика прошлог века: један, који је свету донео највише смеха, и други, који је донео највише суза. А треба само умети препознати. И одредити сопствени однос према њима. Тиме се, опет враћамо на почетак ове приче – дакле, на причу о цару и поданицима.

ЦАРСКА

И када цар ћути, и кад виче,
и кад млитаве речи једва сриче,
и кад му мисли не одјекују,
кад му речи не варниче,
и када цар прича несувисле
и свима давно познате приче –
царска се никада не пориче!
И када цар само бунца
јер, у ствари, у дубоком сну хрче,
и када његова немушта реч никога не подстиче,
и кад нема ваљаних разлога
да се цару аплаудира и кличе –
царска се ни тада не пориче!
И кад у царевини све ослаби,
а само се цареви људи очеличе,
и када све цареве наредбе
ни на шта више не личе,
и кад ни они цару најближи
не могу царем да се подиче –
царска се никако не пориче!
И кад бахати цар руши гнездо
у коме страда нејако птиче,
и када је у царству све мртво
и ништа се не миче,
и кад се у целој царевини
од јутра до сутра само нариче –
царска се никако не пориче!
И када се ни поштеним радом
ништа више поштено не стиче,
и кад ништа из слаткоречивих
обећања царевих не ниче,
и када се народ малог цара
и цар великог народа одриче –
царска се, с разлогом, не пориче!
И кад народ од свог цара бежи
и за први заклон му замиче,
и кад од царевог мрког погледа
и деца у колевци плачу и циче,
док се цар шепури и, као гусан,
на све само достојанствено шиче –
царска се, дакако, не пориче!
И када стомаци поданика
од глади почну да се грче,
кад у празној сељаковој штали
све престане да грокће и риче,
а, место сеоским двориштима,
на двору почне да ћурличе –
царска се, дабоме, не пориче!
И кад народ дубоко уздише
или од муке и бола урличе,
и кад народа, сасвим природно,
и те како почне да се тиче
што му цар никако не дозвољава
голу задњицу пред њим да измиче –
царска се, јасно је, не пориче!
И кад је свима у царевини
забрањено напред да потрче,
зато што није препоручљиво
да се цар тако лако претиче,
и када се свакодневно секу
главе које изнад других штрче –
царска се, уз наклон, не пориче!