Драгица Радетић

(Поводом циклуса предавања о здравој храни)

Велики број корисника наше библиотеке, заинтересован за литературу о здравој храни, иницирао је идеју да будемо организатори циклуса предавања на ову тему. По замисли др Словенке Михајловић, предавања су реализована у периоду од марта до маја 2003. године.
Прво предавање Принципи здраве исхране увод је и основа осталих предавања.
Следећа два, Принципи исхране дијабетичара и Принципи исхране срчаних болесника, посвећена су онима којима се препоручује посебан режим исхране као саставни део лечења.
Теме Минерали и витамини, Мед и пчелињи производи као храна и лек и Биље у исхрани и лечењу у служби су превенције болести.
Како су замишљена, тако су и реализована, не само у виду излагања предавача, него, укључењем слушалаца, прерастала су у занимљив разговор.
Предавачи су еминентни стручњаци за одређене области: др Словенка Михајловић, спец. интерне медицине, мр ендокринологије; др Благица Ђорић-Стојчевски, спец. интерне медицине, субспец. кардиологије; Тамара Мишковић, виша мед. сестра, едукатор за дијабетичаре; Биљана Стаменковић, произвођач меда и Стојана Перчић, председница Друштва лековитог биља „Мента”.
Уз сваку тему биле су пратеће изложбе, првенствено књига из одређене области, којима располаже борска библиотека. Наслови као што су Храна, ваш чудесни лек од Xин Карпер, Здрав сто година од Радована Ждралеа, Здрави и витки, чији су аутори Харви и Мерлин Дајмонд, Здравље из Божије апотеке Марије Требен и књига Станоја Стефановића Како доживети стоту, биле су у изложбеној поставци сваког предавања.
Обавештења о темама су благовремено објављивана посредством борске телевизије и радија, јер су предавања намењена свим грађанима. Ипак, посећеност није била онаква какву смо очекивали, посебно ако се има у виду да је здрава храна, као услов здравог живота, значајна за све, без обзира на године, социјални статус и професију.
Интересантно је да су предавања посвећена дијабетичарима и срчаним болесницима била боље посећена од предавања која се тичу спречавања настанка болести, односно унапређења здравља.
Разлог је вероватно то што здрав човек своје здравље подразумева као нешто што му трајно припада. Схвата да болест вреба, не бирајући ни место ни време, тек када се сусретне са њом.
Написано је много књи-га о здравом животу, о томе како постићи радост живљења, сачувати енергију и виталност, али све су оне у потрази за правим, још непређеним путем ка добром здрављу. Пажљиви читалац ће уочити да постоје знатне разлике које иду чак до противречности, између старих и нових медицинских теорија о исхрани, мада им је заједничко полазиште пресудан однос између хране и здравља.
Древне цивилизације, нарочито источњачке, веровале су да велики број поремећаја тела и духа потиче од онога што једемо и да је најважније успостављање метаболичке равнотеже. Полазећи од тога да је у природи све у савршеној равнотежи, сматрају да човеку, који је њен део, природа налаже да једе природну храну.
Међутим, променом услова живота, мењају се укуси, жеље и навике.
Савремена технологија данас нуди право богатство нових производа, примамљивих укусом, мирисом и бојом. Храна се индустријализује, производе се синтетизовани витамини. Комбинујући одговарајуће хемијске компоненте, у лабораторији је чак створено пшенично зрно. Али, то зрно не може проклијати јер му је природа дала живот и једино га природа може оживотворити.
Упркос развоју науке, јавиле су се озбиљне болести савременог доба од којих су најчешће рак, болести срца и крвотока, дијабетес, депресија… Болесници постају својеврсни сарадници лекарима у стицању искустава и обогаћивању знања у лечењу. Нажалост, заточеници лоших навика најчешће их се одрекну тек када се разболе.
Евидентно је да цивилизација одваја човека од природе. Можда је право време да се присетимо упозоравајућег пророчанства Митра Тарабића, неписменог сељака из Кремне, из друге половине 19. века: „Цијелим свијетом владаће нека болешчина, те нико умјети неће да јој ране извида, сви ће казивати ја знадем, јербо сам учен и научен, а нико ништа знати неће. Лутаће људи са мислима около и наоколо, а никако неће моћи да нађу прави лијек, а он ће Божијом помоћу бити свуђе око њих и у њима самима.” (1)
Може се закључити да су заблуде створене стеченим знањем већи проблем савременог човека од самог незнања.
Најважнији ци-љеви наших предавања били су: едукација слушалаца, упознавање са досадашњим знањима, али и отварање простора за нова, долазећа знања. Повратак природи, у којој ће можда пронаћи себе изгубљеног и упознати своју природну суштину, савремени човек осећа као потребу. Али, треба бити спреман одрећи се стечених навика, понашања и заблуда. Треба учи-ти од природе. Она нам говори у знаковима и симболима. Замислимо се над њиховим значењем.
„Роса означава светлост зоре, благослов и духовно окрепљење, али симболизује промене, илузије и нестајање.”(2)
Не препознаје ли се сличност човека са росом?
Исконска потреба човека за трајањем и чежња за бесмртношћу сликовито је описана у Епу о Гилгамешу. Изгубивши биљку живота, Гилгамеш је изгубио и наду да ће постићи вечни живот на земљи. Данашњи човек не стреми ка бесмртности, али жели леп живот испуњен здрављем и срећом. Људски живот има крај, али је зато то људско знање бескрајно. Будимо део тог бескраја тако што ћемо уложити напор да учимо како постати здравији, а самим тим бољи и умнији.
––––––––––––––––––––
(1) Креманско пророчанство, Београд, 1997, стр. 222.
(2) Мали речник традиционалних симбола, Београд, 1999, стр. 121.

Весна Јовановић

Светски Дан дечје и омладинске књижевности обележен је ове године у Народној библиотеци Бор дружењем са писцем, књижевним теоретичарем, библиотекаром и одличним дечјим аниматором Мирком С. Марковићем. Директор београдске библиотеке „Ђорђе Јовановић”, сатиричар и хумориста, приређивач неколико антологија кратке форме за децу, некадашњи новинар Јежа и Ошишаног јежа, господин Марковић био је наш гост 23. априла.
Пред пуном салом малишана одушевио нас је својим умећем да забави и заинтересује децу, али и присутне наставнике и родитеље. Игра, као начин комуникације, који Марковић очигледно преферира и који је без сумње стопостотно успешан, била је и ове вечери окосница дружења. Разговор и учење кроз игру и дружење, а све прожето хумором и добрим расположењем, држали су пажњу малишанима током једносатног програма. Иако су теме разговора биле разнолике, од народног стваралаштва, преко доживљаја читања књига до упознавања са кратким формама дечје књижевности, као што су афоризам, епиграм, графит и сл, интересовање наше младе публике (у просеку деветогодишњаци) , није посустајало. Овакав приступ нашег госта младом читаоцу, спонтан, духовит, оптимистичан, који је на самом почетку вечери наметнуо и такмичарски дух овом дружењу, оставио је незабораван утисак на све присутне.
Тако је протекло ово априлско, дечје, књижевно и поучно вече у Народној библиотеци Бор. На крају смо господина Мирка С. Марковића замолили да одговори на неколико питања :

– На који начин учинити да прва дететова искуства с књигом буду позитивна? Како да, од самог почетка, дружење с књигом буде радост?
Велика одговорност ту долази од родитеља. Хтели ми то или не, родитељи имају врло деликатну дужност да буду први извођачи писаног текста, да буду први селектори и антологичари. Родитељи бирају шта ће детету да се прочита. Битно је и имати искрен однос према књизи. Дружење с књигом не сме бити нешто што се мора или што се очекује. Деца стварају свој однос према књизи онога часа када се први пут сусретну с њом, а тада они још увек не знају слова. Они су, дакле, упућени на одрасле. Тако не говоримо више о књижевности за децу, већ о књижевности за децу и родитеље. Само заједно, у корелацији, они могу да направе успешан потез. Онога часа када дете пође у школу, добије торбу са пуно књига које су тешке око седам килограма, ту љубави нема.

– Бавите се истраживањем хумора и сатире у књижевности за децу. Колико је хумор заступљен у савременој продукцији?
Хумор је основа књижевности за децу. У свету одрастања осмех је знак одобравања. У свету одрастања хумор је пут да се неке ствари лакше прикажу без обзира да ли су оне духовите или не. И само они врсни познаваоци заната писања то могу да ураде. Сетимо са само највећих светских хумориста и највећих светских писаца за децу. То су исте особе. Код нас су то Змај Јова Јовановић, сатиричар и писац за децу, Бранко Ћопић, Брана Цветковић, Душко Радовић, Љубивоје Ршумовић.
Хумор је саставни део сваке књижевности. Можда не најзначајнији, али највидљивији. Погледајте по нашим библиотекама које се књиге највише читају. Управо оне најдуховитије. Не оне духовите саме по себи, већ, на пример, Магареће године. Оне више нису у лектири, али се читају. Хајдуци и Аутобиографија Бранислава Нушића се читају. Хумор је она свевременска категорија која увек омогућава актуелност. И мислим да је ту и одговор. У којој мери је хумор актуелан, у тој мери је књига присутна у рукама читалаца.

– Колико је важно за развој детета да у својим првим сазнањима доживи свет кроз хумор и смех?
То је и питање како да први поглед на свет буде леп, а не ружан. Наиме, морамо да знамо да је хумор и смех једина категорија која разликује људско биће од свих других живих бића. Само човек има ту моћ да се смеје. Смех је лек и здравље. Ако се погледа физиолошка страна, приликом смејања се изгуби онолико калорија колико је потребно да се трчи тридесет минута. Јер сви органи људског тела учествују у смеху , од гласних жица до петних жила.

– Који би то наслови по Вашем мишљењу представљали незаобилазно штиво?
Мислим да наша савремена књижевност за децу може да се подели у две категорије: ону која добија награде и коју критичари хвале, и ону коју деца читају. Мислим да је много боље да ми погледамо шта је добро у ономе што деца читају и да се ту нађе неки одговор како и шта да се стави у први план. Да се вратим на Змаја. Деца у првом разреду основне школе „Пачју школу” не могу да схвате. Деца данас не знају шта су то скамије, каталог, не знају многе ствари. Погледајмо шта је данас деци смешно. То су, на пример, „Два јарца”. Значи, сукоб интереса. Слике су им смешне. Погледајмо због чега и даље живе сви романи Бранка Ћопића паралелно са романима чији су главни јунаци Хари Потер или дружина Пет пријатеља. Погледајмо због чега књиге Градимира Стојковића деца „гутају” – због духовитости заснованој на карактерима. То је духовитост која се налази у античкој комедији. Ниједно дете из серијала књига Градимира Стојковића није описано тако да знамо коју боју косе или колико килограма има и сл, већ је описано по својим карактерним цртама. Духовитост је свуда присутна у опажању. Свако се препознаје у тим књигама. У часу када се препозна, читалац се осећа сигурним. Ту је тајна и у читању, али и у писању.

– Наша искуства, али и резултати недавно спроведене анкете на дечјем одељењу показали су да су већ годинама уназад најчитанија дела она из обавезне школске лектире и дела чију је промоцију подржао најмоћнији медиј – телевизија. (Случај са романима Хари Потер, Господар прстенова итд). Који су начини да се млади корисници убеде у несумњиве квалитете и других дела?
Рекао бих једну ствар која је много важна и коју ће можда многи прогласити за јерес. Али, управо ти медији који су то подржали, учинили су нешто што је у последње четири године вратило књигу на место које заслужује. Роман Хари Потер, чак и да је најгори на свету, требало је да се створи јер је вратио децу књизи. Они који нису узимали књигу у руке почели су да, због Харија Потера, поново читају. Када су дошли по ту књигу, узели су и неку другу. То је био један велики повратак књизи. И то је тренд који је свуда у свету присутан. Није то појава присутна само код нас. Мислим да је то нешто што се у уметности зове синкретизам. Медији морају да се подржавају. Драма постоји откако је света и века. Позориште је опстало. Књига је опстала. Сваки нови медиј сам по себи нуди нешто ново. Због тога, ако филм подржи књигу, књига ће опстати. И оно што је јако важно, што у контактима са децом ми морамо да приметимо, књига има универзалну категорију коју ја зовем кућа. Свака кућа у књизи је различита. Свака кућа на филму је једна једина. А деца воле богатство. Они воле да имају што више доживљаја и погледа на једну исту ствар.

– Како да библиотекар постане бољи промотер књиге и читања?
Читањем. Много бољи библиотекари су они који читају. Они ће знати да кажу шта ћете у којој књизи наћи. Тако би се постигао скандинавски модел који ми имамо у нашим малим месним заједницама, у огранцима. Онај ко даје књигу, зна потребе онога коме је даје. Такав библиотекар познаје свог корисника коме пружа услугу. А велики број научника се сакупља на конгресима који јако пуно коштају, и на којима долазе до истог закључка: да је библиотекар центар локалне заједнице и културе; да библиотекар као давалац услуга зна шта корисник очекује. Ту је потребно, као и код деце, имати само једну чаробну реч – љубав према књизи.

– Како књигу, као медиј којим се не само преносе информације, већ и формирају ставови и емоције, а тиме и библиотеку, видите у скоријој будућности с обзиром на то да компјутери полако, али сигурно улазе у нашу свакидашњицу? Да ли ће књига бити потиснута и да ли је то можда логичан след ствари?
Одговор ће свако наћи у оном часу кад направи један мали тест. Видите да ли са компјутером можете да легнете у кревет и да га читате. То је врло компликовано, чак и ако је онај најмањи, најновије генерације. Може вам пасти и оштетити се. С друге стране, сваки нови програм на компјутеру, ма колико био савремен или скуп, има неколико књига које га тумаче. Ето одговора ко ће да победи у борби између компјутера и књиге. Али, морају се подржавати. Компјутер као медиј мора да има информације о књизи јер његова функција није да буди осећања, већ да подстакне и омогући да оно што даје књига, на прави начин дође до читаоца. И мислим да је ту и одговор – компјутер има важну улогу у развоју љубави према књизи.

– Колико читање треба да буде животни стил?
Постоје људи који су узалуд писмени. Ти људи знају да читају, али само ред вожње аутобуса, имена улица, итд. Постоје и стварно писмени људи који читају и налазе поруке између редова. Нека све буде садржано у једном афоризму – није све тако црно, има нешто бело, између редова. Књиге се читају између редова и ту настају нова дела која су само наша. Писци су, у ствари, подстрекачи на лепши доживљај живота. И мислим да је ту одговор на ваше питање.

Весна Тешовић

Већ сте 20 година на књижевној сцени. Иза Вас је 12 књига. То говори о великом раду за некога коме је ликовна уметност главно подручје деловања.

Често сам одговарао на питање откуда ја у књижевности. Да се вратим у неко доба 80-тих када сам највише радио и излагао, а та ликовна дела увек су пратили неки текстови који су их објашњавали. Тада сам се, много више него данас, бавио ликовном критиком. Мој данашњи ангажман у тој области се често своди на писање предговора за каталог и то искључиво за своје студенте. Искључиво за младе људе чији рад ја добро познајем зато што сам као професор сарађивао са њима. Дакле, сви ти текстови који су пратили изложбе почели су на чудан начин да се одвајају од свог материјала. За један тематски часопис који је био посвећен феномену нове слике, писао сам о Андреју дел Кастању, италијанском ренесансном сликару и када сам то трезвено погледао, схватио сам да то више нема никакве везе и да је то једна аутономна прича. Тако се моја прва књига Вечера код свете Аполоније појавила као некоинцидентна ствар и стварно сам мислио да се то неће поновити. Али, касније, како је време одмицало, нарочито током 90-тих године, књижевност ми се учинила за нијансу погоднији медиј за нешто што сам мислио да је обавеза свих људи на јавној сцени према текућим догађајима који су за овај народ били трауматични од почетка до краја, и свако ко је имао нека сазнања о претходним временима могао је да наслути какав ће то крај имати.

– Највећи број књига настао је баш у лимбу 90-их. Да ли је то ескапизам, катарза, ангажованост…?

Постоји недоумица да ли је то што сам ја писао током 90 тих ангажман, потреба да се буде на јавној сцени и искаже своје мишљење, или је то била нека врста одбране, штита према бруталности тих догађаја. То јесте на неки начин приватни ескапизам – седети у својој соби док се руши свет и писањем се бранити од тог рушења. Јесте и катарза. Ми смо можда изгорели у чекању катарзе и често смо, чекајући, правили пројекцију те катарзе. Можда је најпогоднији пример за то зазивање катарзе један мој ликовни рад из 90-их година. То је рад који се зове „Бирнамска шума”, а био је излаган на једној групној изложби, потом на изложби у САНУ. У центру је једна јако увећана фотографија где се на нежан начин додирују две руке. Рука је у руци. Рука припада хашком затворенику Слободану Милошевићу, а женска рука припада Мирјани Марковић. Око њих је једна гомила ситних механизама и мале папирне јелке које подрхтавају све време, тако да се има утисак да је то шума која хода. А шума која хода свима онима који знају историју књижевности врло јасно говори да је мотив преузет из Магбета. То је просто био један езотерични рад за оне који то могу да препознају, али је то био и позив на катарзу. Нажалост, катарза се није догодила после промена. Догодила се тек сада, након једног догађаја који нико од нас није могао ни да замисли.

– Ваша дела одликује специфичан ироничан, чак сатиричан став. Колико данашњи друштвени и културни тренутак провоцира такав Ваш потенцијал?

За сада не видим ништа на шта бих могао да се осврнем непосредно. Можда треба „покупити чауре”. Ако буде изашло треће издање моје књиге Старији и лепши Београд, мислим да га допуним само утолико што бих без пропратног текста дао фотографски материјал о судбини тих накарадних објеката који су настајали током Милошевићеве владавине, како сад иста та места изгледају после неколико година. Нека су замаскирана, нека уништена, нека су никла нова, као фраза. То би био један стрип без речи. Мислим да све оно што нам се догодило има капацитет трауме за неколико генерација писаца који ће тек доћи. Тако да ја верујем да ће оно што будем писао одмицати од овог амбијента, али да ће се на неки мало маштовитији и опуштенији начин ту и враћаги. Књига коју сада радим искорачује из нашег простора географски, а верујем да ће нека од наредних књига искорачити далеко од нашег времена, што, наравно, не значи да ће остати без симболичке паралеле која је увек провокативна и интересантна. Сви знамо да је можда најбољи роман о комунизму и траумама комунизма Дервиш и смрт Меше Селимовића.

– Како појединац може да се спасе од друштвених непогода, социопатологије и моралног суноврата?

Више него у другима то можда важи за Врт у Венецији, мада постоји једна породична ситуација и у претходним књигама. Постоје разне врсте љубави, не искључиво према људским бићима. Постоје љубави које везујемо за неке драге предмете. У Псу пребијене кичме постоји тај неки трећи, контрапунктни глас који је везан за неке предмете који нуде сталност или поузданост. И то је можда први наговештај тог неког зида, бране пред бурним догађајима који наилазе.

– Колико литература може да уради комуницирајући са широким
кругом читалаца и шта мислите о стању у нашој литератури данас?

Постоје медији који имају шири и атрактивнији начин комуницирања са публиком. Али, увек постоје људи који ће бити незадовољни том брзином и површношћу и који ће се вратити књизи. Књижевност као медиј опстаје и поред компакт дискова и интернета, као што фотографија није изумрла кад се појавио видео, нити позориште кад се појавио филм. Значи, увек ће постојати потреба да се то искуство подели.
Не бих стање у ли-тератури описао као пово-љан тренутак. Мислим да је у много већој кризи критика него што је продукција. Суочавамо се са тоталним нестанком тог посредника. Можда зато што се наша средина толико смањила, долазимо до тога да критичари који објављују текућу књижевну критику по новинама наступају као агенти неких издавачких кућа које су нови центри моћи. Мислим да је сумануто да неко пише о некој књизи, а да ту књигу истовремено потписује као уредник, а тога је све више. Много чешће се догађа да је тај посредник истиснут.
Ја сам јако збуњен. Моја читалачка публика се са сваком књигом увећава, што у прво време нисам промећивао, а сада примећујем. Мислим да људи неком осмозом шире оно што ја пишем и са тиме човек не може да не буде задовољан.

– Заинтересовани сте за проблеме културе у транзицији. Учествујете у пројектима институција културе у региону Балкана. Како на том пољу интеркултуралности оцењујете делатност библиотека, онаквих какве су данас, или онаквих како их Ви видите да треба да буду?

Значајно је место библиотеке и она ће сада доживети снажно проширење своје делатности и трансформацију. Мислим да је за нашу културу велика срећа што се на челу наше републичке институције појавила таква личност као што је Сретен Угричић и било би сјајно када би један такав човек могао да се мултипликује и да се појави на челу још неких националних институција. Ви имате ту срећу. Он је потпуно свестан моћи и будућности електронског преношења информација. Ја верујем да ће врло брзо, што ће зависити од степена и брзине развоја наше земље, у свакој од библиотека бити велики отворени пунктови у којима ће та нова димензија читања бити на располагању најширем кругу људи. Ту мислим на базе података и, заиста се не шалим када мислим да ће неко ко је озбиљан, ко заврши студије овакве или онакве и одлучи да се врати у Бор, за коју годину имати подједнаке шансе као да седи у некој од престоница, бар у погледу свог сопственог рада и развијања своје сопствене личности. Ја то пратим због потреба онога што пишем. Све је више капиталних текстова који су у целини на Интернету, а посредством Народне библиотеке Србије доћи ће се до најразличитијих текстова који су заштићени копирајтом. Неко ће бити преко ове библиотеке претплатник и На-родне библиотеке Србије и Универзитетске библиотеке, а можда и Британске или Конгресне библиотеке у Вашингтону.

Јелена Радовановић

Петрификација

У оба моја бубрега
Твоме желуцу
Мојој жучној кеси
И твојој бешици
Има таман камења
Да се одморимо од свега
И изиграмо пиљака

Вожња

Саградићу дрвени брод
Ништа метал стакло
Поринућу га у центру велеграда
Баш тамо где је аутострада
И тада
Када
Ме прогута асфалтна прерија
Извириваће људи из луксузних каросерија
Бечиће очи кад виде каква их крнтија кочи
Њих динамичне
Њих махере за магистрале и петље
Који немају времена за будалаштине
Јер време је новац
И обратно
То је битно
И врло је хитно
Стићи на пословни ручак можда и бранч
А ко хоће да плови молим лепо
Нек не зеза поштен свет
Скретање за море
Му је кад се изађе са ауто-пута
Одмах лево

Песма за Феђу

Слушај Феђа нећу више да се играм
Данас си опет седео у хладњачи супермаркета
И млатарао ногама
Све време си се смејуљио
и говорио да риба нема облик коцке
Него главу и пераја
Као она коју смо виљушкама хватали у потоку
Онда
Док нам ноге не утрну у води
А леђа се запеку под звездом летњег дана
Али Феђа ово није та риба
И боље би ти било да одеш
Јер сад сам озбиљна другачија немам времена
За твоје керефеке
Треба кажу да се удам или родим дете и слично
Не да овде хватам с тобом зјала
И шта си уопште тражио у мом огледалу јуче
Кад те нико није звао
Намигивао си на моју свилену кошуљу а знам
Да сам се заклела
Како се никад нећу увући у свилу
Као твоје уштиркане тетке
И зашто викендом јурцаш по парку иза мојих леђа
И хваташ ми бубамаре да би ми дошли гости
Што више бубамара
Ал бубамара и нема нешто много у тој трави Феђа
А и гости више нису као онда
Гости који махну преко плота и сврате
Па и нису у ствари неки гости
Данас човек има познанике али не и госте
Узалуд хваташ силне бубамаре Феђа
Боље би ти било да одеш
Игри је ионако крај
Xаба летиш над мојом главом
И чикаш ме да загазим у бару ако смем
Јер ћу одмах да пропаднем у небо ал узалуд
Физика ме је потпуно растрезнила
У бару је немогуће пропасти
Не пали Феђа боље бриши док се нисам наљутила
Игри је крај јел ме чујеш…
Феђа?

Тест за полазак у школу

Прво ме узела за руку и онда
Ме увела у неку собу као у болници
И мирисала је оно као кад мирише у болници
Онда ме је прво питала шта ћу да радим
Кад почне киша а ја сам кренуо већ у школу
И да ли ћу онда па су биле три сличке
Под а) да се вратим кући по кишобран под б)
Да наставим у школу по киши и под ц) да
Се склоним и сачекам да киша стане.
Ја сам казао да ћу да наставим по киши
Она ми је рекла да размислим још једном
Ја сам још једном казао то исто онда
Ме она питала зашто да наставим по киши
Онда сам ја реко зато што волим кад пада киша
Онда ми је она дала бојице да обојим једну слику
Где је било једно дрво једна кућа један цвет
Сунце и небо онда сам ја то обојио
Онда ме она питала што сам небо обојио црвено
Ја сам реко тад ми се највише свиђа
Онда ме питала да л знам да пишем
Реко сам да знам онда ми је дала сличку
Неког дечка и неки облак изнад њега у који се пише
И тај дечко је кренуо у школу и прођу кола
Па га свог испрскају и онда треба да напишем
Шта тај дечко каже ја сам онда реко
Не каже ништа онда је она питала како ништа
Зар није љут на чику што је возио кола
Ја сам реко да јесте
Она је онда опет питала шта онда дечко каже
Ја сам реко да не каже ништа
Онда ми је показала слику а ја да кажем
Шта је погрешно а на слици је била девојчица
Како храни мишеве и по њима пљушти киша
А девојчица држи кишобран под мишком
И она ме је онда опет питала да кажем
Шта је ту погрешно ја сам реко ништа
Онда је опет рекла да размислим још једном
Онда сам ја опет реко да је све у реду
Онда ме питала још неке ствари
Онда ме извела напоље
Па је после дуго причала са татом у ходнику
И стално вртела главом

Школице

Најпре исцртају шаблон
Једањедандваједандваједан
Онда нађу велику клоцу
Гађају вас на свим пољима
И тако
Осам дугих година
Час на једној час на две ноге
То им је и циљ
Да вас збуне док ђипате ђипате па
Кад дођете до краја обично се
Окренете и вратите на почетак
Једандваједандваједањедан
Ишчупате се накако збуњени
Мислећи напокон је крај
Ал после кад се најмање надате
Кроз цео живот звони
Из неке улице
Паклена школица

Пређашње свршено

Зато што уђох као охоло оштро копље
То што осмехом навукох инсекте
И јер глагољивошћу ућутках масу
Ако окренух ти леђа као тричавом робу
А игнорисах историју увреда
Па одлично одглумих амнезију
И поједох главе свих ниских пиона
Не значи да унутра
Склупчала се нисам ситна
Као заробљена корњача

Тихомир Нешић

Промотер овогодишњег, 18. Сајма књига у Народној библиотеци Бор била је издавачка кућа „Просвета” из Ниша. У име промотера, на свечаном отварању Сајма, присутнима се обратио г. Тихомир Нешић, књижевник и новинар, главни уредник нишке „Просвете”, речима:
Драги и поштовани пријатељи књиге,
Припала ми је велика част да вас поздравим у име издавача који учествују на овогодишњим свечаностима књиге у Бору, а то значи и да вам пренесем поздраве свих живих писаца чије су вам књиге овде представљене.
Посебно ми је задовољство да вас поздравим у име Издавачко-графичког предузећа „Просвета” из Ниша, којем је организатор и домаћин – хвала му – одао признање да буде промотер овог Сајма, потврдивши тако да и у овом на-шем делу Србије има вредног, има остварења која су у врховима културе наше земље.
Сви ми вам захваљујемо што сте дошли на ову лепу свечаност књиге, а она, књига, јесте, као што знате, благородна, па ће – како песма каже – да вас награди; ви који волите књигу, знате како: задовољством које је незаменљиво.
То незаменљиво задовољство с књигом да би се кренуло на пут у непознато, то задовољство интимног сучељавања са светом, јесте основа чија чврстина је много пута проверена и потврђена, на којој слободно и увек може да се тврди да везе између писца, књиге и читаоца нико и ништа не може да покида; саобраћај на тој релацији се одржава чак и ако му се, не само помаже, већ и одмаже.
Због тог јединственог задовољства које пружа књига, ред вожње између ње и оних који је воле не могу да поремете ни највећа техничка достигнућа: није то могао, како се стрепело, радио, није могао филм, није могла телевизија; ми који смо овде верујемо и знамо да опстанку књиге ништа неће мо- ћи ни, како се сада најављује и страхује, компјутеризација.
Човек против књиге, као и за њу, највише може. Али, човек против књиге, као и човек без књиге, шта је то?
Уколико се пак, саобраћају изме ђу књиге и читалаца пружи и ма-ла помоћ – како чине издавачи ова-квим манифестацијама и, још ви- ше, како може учинити Министар- ство културе најављеним укида- њем пореза на књигу – број путни-ка у оба смера – књига према читао-цима и читалаца према књизи–вишеструко и плодотворно ће се увећати.
А та плодотворност блискости с књигом олакшаће нам, као што је много пута до сада, да кроз све тегобе и тескобе прођемо неоштећени и прочишћени.
Зато смо овде, ми који књиге пишемо, ми који књиге издајемо и ми који књиге читамо.
Па, срећно нам и, како наш народ каже – берићетно, дружење.

Ана Јанковић

Сајам књига, који се сваке године у последњој недељи маја одржава под кровом и у организацији Народне библиотеке Бор, а под покровитељством Скупштине општине Бор, у сваком погледу је постао традиционална манифестација, надрастајући притом, постојеће и културне и просторне оквире – не само зато што се одржава већ 18. пут, већ и зато што неки од великих издавача, попут „Просвете” из Београда, СКЗ-а, „Драганића”, итд. (без којих Сајам заиста не би био то што јесте), из године у годину излажу овде своје књиге, а и зато што је, да не звучи нескромно, постао заиста познат и на њега се озбиљно рачуна и ван граница наше општине.
Сајам је трајао шест дана, од 26. до 31. маја (закаснели посетиоци могли су да га посете и у суботу, до 13 сати). Овогодишњи промотер је била издавачка кућа „Просвета” из Ниша, која је по други пут била учесник на Сајму. У име промотера, посетиоцима се на отварању 18. Сајма обратио г. Тихомир Нешић, уредник „Просвете”, књижевник и новинар, а у име СО Бор говорио је г. Раде Михајловић, потпредседник ИО СО Бор. Све присутне, госте и излагаче, поздравила је и гђа Божица Кочбашли, директор Народне библиотеке Бор.
Запослени у Народној библиотеци Бор, организатори Сајма, имају све разлоге да буду задовољни: сви уложени напори су уродили плодом – на Сајму је књиге изложило 19 издавача из Београда, Ниша, Новог Сада, Панчева, Земуна и Бора; укупно је продато нешто мање књига него прошле године, али је зато библиотека купила више књига у односу на прошлогодишњи Сајам – 599 примерака, тј. 272 наслова, од тога 230 нових. Оно што посебно радује, и што у ствари и оправдава постојање Сајма књига у Бору је то што је Сајам посетило много више посетилаца него прошле године, углавном младих и ђака основних и средњих школа.
Мајски сајам је јединствена прилика да Борани, барем једном годишње, виде шта је то што је ново у издаваштву и да, под повољним условима, приуште себи неку нову књигу.
Показало се да су и књижевне вечери (било их је седам – нешто мање него прошле године) биле пун погодак. Доказ је неуобичајено добра посећеност, што никако не треба сметнути с ума, имајући у виду да, иначе, током године, за књижевне вечери, искрено говорећи, међу Боранима не влада неко претерано интересовање, па чак ни онда када је реч о веома угледним књижевницима. Овога пута заиста није било тако јер су, евидентно, велику пажњу привукла представљања књига Национализам и књижевност Драгана Жунића, Креманско пророчанство – рук пис приређивача Аце Видића и посмртно објављеног романа Малајско лудило Слободана Селенића, о коме је говорио приређивач, књижевник Милисав Савић, директор „Просвете” из Београда.
Што се изложених књига тиче, у смислу разноврсности избора, нарочито нових наслова, не може се рећи да је било много нових и атрактивних издања, те се, у том погледу, 18. Сајам не разликује од прошлогодишњег. То и не треба посебно да чуди, јер се борски Сајам књига одржава тачно пола године након претходног (или пола године пре наредног) београдског, тако да је сасвим извесно очекивати да листом сви издавачи, са својим “ударним” издањима, оним најатрактивнијим и највреднијим, ипак чекају октобар. Без обзира на то, не можемо се пожалити. Са великим бројем нових наслова (којих није било ни на Београдском сајму), појавила се „Народна књига – Алфа” из Београда, и на наше велико задовољство, први пут је на борском Сајму учествовала изда-вачка кућа „Лагуна” из Београда, за чије књиге, међу члановима наше библиотеке (и не само наше) влада велико интересовање, што се и показало на Сајму, нарочито ако се, поред атрактивности са-мих наслова (бестселери из ра-зних области), узму у обзир и њихове крајње приступачне цене (најскупља књига на „Лагунином” штанду је коштала 390,00 динара).
Ове године уведене су и новине које су имале заиста позитиван одјек – наградна игра за посетиоце и свечано затварање Сајма.
Сајам је био, 18. пут – ваља нам размишљати о наредном. Извесно време, с тим у вези, намеће се пи-тање шта нам је даље чинити. У пракси се показује да обим посло-ва и гломазна организација већ помало превазилазе могућности запослених у Народној библиотеци Бор, а и расположиви простор по-стаје неодговарајућ, јер последњих година учествује велики број издавача (условно речено). У не-ким успутним разговорима са изда-вачима и незваничним са неким од челника у нашој општини, на метнула се идеја да се Мајски са-јам, и то већ наредни, уздигне на неки виши ниво, да буде (значајан) део прославе Ђурђевдана, градске славе, што наравно, подразумева много веће ангажовање одговорних људи из СО Бор и изискује већа финансијска улагања. То би било корисно за све јер, иако не можемо баш рећи да ова, за наш град најзначајнија, културна манифеста-ција тавори, ипак се мора признати да би она, у једној свеобухватнијој организацији, са више издавача, у неком другом, већем, погоднијем (ексклузивнијем) простору, добила једну сасвим нову димензију. То је (готово) свима потпуно јасно и о томе се, већ сада, много више говори. Нека као илустрација послуже речи нашег дугогодишњег госта г. Синише Стојановића, пред-ставника издавачке куће „Mono & Маñаnа Press” из Београда: Са скромним средствима и у скромном простору, сајам је веома професионално организован. Запослени у Народној библиотеци Бор су веома љубазни. Веома су ми драги и посетиоци (годинама долазим на овај сајам, па неке и лично познајем), који су љубав према књизи највероватније стекли баш у овој библиотеци. И ако неки сајам траје 18 година, заслужио је да се градска влада више укључи у организацију овог, већ традиционалног, сајма како би он још дуго трајао у овом, нама драгом, граду.

Занимљивости са 18. Сајма књига

18. Сајам – 19 издавача
Од укупно 18 сајмова књига, колико их је Народна библиотека Бор организовала, београдска „Просвета” је учествовала – 18 пута
Највише наслова донела је „Народна књига–Алфа” из Београда
Највећи сајамски попуст – 50% (Sagittarius – Ниш)
Најскупља књига на Сајму – Енциклопедијски латинско-српски медицински речник („Просвета” – Београд): 7.500,00 динара
Најскупља књига за децу на Сајму – 1000 зашто, 1000 зато (на штанду „Евра” из Београда): 3.900,00 динара
Највише књига продато је на штанду „Народне књиге” – 233 примерка
Књига са најлуксузнијом опремом – Мирослав Антић: Плави чуперак у гаравом сокаку (на штанду „ЈРЈ”-а из Земуна)
Најмлађи посетилац је имао 36 дана (!)

Сајамска статистика

Време одржавања: од 26. до 31. маја
Радно време: од 9 до 21 сат
Број издавача: 19
Промотер: Просвета – Ниш
Број присутних на отварању: 129
Број књижевних вечери: 7
Број присутних на књижевним вечерима: 303
Најпосећеније књижевно вече: уторак, 27. мај – представљање књиге Креманско пророчанство – рукопис, прир. Аца Видић, Интелекта, Ваљево 2003.
Укупан број посетилаца на Сајму: око 3500
Најпосећенији дан на Сајму: петак, 30. мај – преко 500
Број учесника у наградној игри: 112
Број посетилаца на свечаном затварању: 150
Укупан број продатих књига: преко 1500
Народна библиотека Бор је купила 230 нових наслова (599 примерака)
Најпродаванија књига на Сајму: Царске песме – Милен Миливојевић, Инорог, Бор 2003. (продато 109 примерака)
Сајамску статистику и занимљивости припремиле
Гордана Голубовић и Весна Јовановић

Даница Оташевић

Часопис манифестације „Дисово пролеће”, бр. 34, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак, 28-30. мај 2003.

Нови број Дисовог пролећа, чији је издавач Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку, објављује више текстова о Душку Новаковићу, овогодишњем лауреату „Дисове награде”, али и о минулих четрдесет „Дисових пролећа” (1964–2003). Интервју са Новаковићем радила је Мила Милосављевић, а критичке тек-стове потписују др Јован Делић, Гојко Тешић, мр Маријана Ма-товић и Оливера Вуксановић. Ре-троспективу четрдесет „Дисових пролећа” направила је Даница Ота шевић (уредник), а Оливера Вуксановић приредила је in memoriam за Изета Сарајлића, Јована Христића, Танасија Младеновића и Бранислава Петровића, добитнике Дисових признања, који су преминули између два „Пролећа”. О Брани Петровићу пишу и Матија Бећковић и Миленко Пајић. Блок написа о Владиславу Петковићу Дису обја-вљују Владета Кола-ревић, Бошко Обрадовић, Маријана Ма-товић и Милица Ба-ковић.
Значајној српској и за-вичајној песникињи, али са-да у улози прозног писца, Да-ници Марковић, пажњу по-свећују Гојко Тешић и Марија Орбовић. Повод је објављи-вање књиге Купачица и змија, са 29 прича Данице Марковић, од којих су само две биле познате књижевној јавности. Ово књижевно откриће припада Марији Орбовић, библиотекару чачанске библиотеке која је и издавач књиге.
Часопис Дисово пролеће доноси и текстове Мирослава Максимовића, Војислава Ка-рановића, Ненада Мило-шевића и Цирила Злобеца, представља зборник Дисова поезија и књигу песама Јелене Марковић Како смо се играли са покојном баком, награђену на Дисовом конкурсу за необјављен рукопис у 2002. години. Познати су и ово-годишњи победници на кон курсу за прву збирку и есеј о Дису. Реч је о Озрену Петровићу из Медошевца код Ниша и Виолети Станковић, студенту из Бора. У новом броју часописа, Библиотека објављује најбоље радове уче-ника основних и средњих шко ла Моравичког округа на тра-диционалном конкурсу „Дисовог пролећа” за младе. Пове-зујући тематски сва „Дисова пролећа”, Владислава Петковића Диса и Душка Новаковића, као и стваралаштво завичајних писаца и младих, часопис Дисово пролеће постаје све значајнија периодична публикација за савремену српску књижевност.

Даница Оташевић

Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” у Чачку, добитник „Вукове награде”

Сврстати се под културно-просветни плашт Вука Стефановића Караџића, велика је част. То желе многи. Када се уђе у тај трезор културних и националних вредности, осим радости, јавља се и страх: да ли смо довољно добро радили, да ли је могло боље, више… Бити лауреат „Вукове награде” значи бити испред других, бити лучоноша, светлоносац, источник, расадник, темељ огромне куће знања које се у њу улива и из ње излази. Истрајавати у најтежим периодима, поделити судбину народа, времена.
У образложењу награде пише: „За изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору”. Култура – Просвета – Србија. На овој културно-историјској траси, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” избила је у прве редове. Запазили су то најпре културни посленици у Чачку, па је Културно-просветна заједница Општине предложила ову установу Културно-просветној заједници Србије за „Вукову награду”. Предлог је прихваћен. Међу лауреатима за 2002. годину нашли су се: Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, КУД „Соња Маринковић” из Новог Сада, часопис за културна и друштвена питања Хвосно и појединци: академик Александар Тишма, Станимир Арсенијевић, Мирослав Егерић, Станислав Живковић, Никола Јанковић, Бошко Руђинчанин и Гојко Шантић.
Одлука је донета 20. децембра 2002, а награда је уручена 21. маја 2003. године. Свечаност је уприличена у просторијама Културно – просветне заједнице Ср бије у Београду, у присуству бројних личности из културног и јавног живота. Награде је уручио Љубивоје Ршумовић, песник и председник Заједнице.
… Онда се нижу слике: библиотека је најстарија установа културе у чачанској општини, њени корени сежу до 1848. године и део су народа и људи овог краја. Са Чачком и писменошћу „расла” је и потреба за читаоницом и библиотеком. Расла је глад за знањем, лепотом писане речи, жеђ за временом и простором које нуди читање и тајновитост књиге.
Онда – „Дисово пролеће”. Заокружило 40 година. Толико је „стара” и „Вукова награда”. Исте, 1964, године, у Чачку је песник Дис добио своју манифестацију, а Културно-просветна заједница Србије установила је награду у част имена и дела Вука Стефановића Караџића. Славећи Владислава Петковића Диса, библиотека је награђивала сваке године по јед ног савременог песника, подстицала стваралаштво младих, организовала књижевне вечери, изложбе књига, штампала књиге и часописе. Сакупљано је завичајно писано благо, изашло се из града у село, окренуло свим генерацијама корисника и читалаца.
Иако без сопственог крова над главом, са додатним теретом простора уз сталну оскудицу и намицање, библиотека је, ипак, повезала традицију са новим технологијама; са Интернетом је постала део глобалног система, културу Чачка „изнела” је ван локалних граница и отворила врата другим културама и идејама. За годину дана су отворена још два огранка библиотеке (Мрчајевци, Прељина, Пријевор, Заблаће), из године у годину повећава се књижни фонд, успешно прати издавачка продукција, штампају све значајније књиге које запажа и шира књижевна јавност. Наметнули смо се књигом прозе Данице Марковић Купачица и змија, која је откриће за српску књижевност. Заслуге припадају Марији Орбовић за овај преврат у вредновању српске прозе 20. века, а затим и библиотеком Књига госта, у којој је штампано 28 књига добитника „Дисове награде”. Дисов конкурс за младе песнике изнедрио је песнике Живорада Недељковића, Милена Алимпијевића и Оливеру Вуксановић, а два чачанска лау реата (Јелена Радовановић и Јован Поповић) добила су „Бранкову награду” за прву књигу. Наметнули смо се и зборником Дисова поезија и Руским темама у Српском књижевном гласнику 1901-1914, Песмама Стевана Луковића, часописом Дисово пролеће. Од „Дисовог пролећа” библиотека је за четири деценије изградила велику културну грађевину од значаја за српску културу. „Дисово пролеће” је постала културна робна марка Чачка, синоним за Дисов завичај.
Године рада и генерације би блиотекара и запослених у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис”исткали су тај дивни, садржајни, шаролики, културни миље који чини радост српској култури и српском језику. „Ву кова награда” је награда за све добијене дугогодишње битке за просвећивање народа, за победу над овешталим нормама и мраком, за истрајавање на Вуковом путу чувања националног, свог идентитета. Награда библиотеци је награда целој бранши, библиотекарству као важном делу културе једног народа и друштва. То је доказ да услови и благостање нису увек предуслови да се успе, направи искорак, победи. Важно је и срце. А срца, знања и воље – али и муке – запослени у библиотеци су имали напретек. На библиотеку је „Вуковом наградом” усмерена нова, најјача светлост. Са библиотеком је осветљена и Скупштина општине Чачак као оснивач, град Чачак као колевка културе и напретка. Наш допринос култури Србије је очит, потврђен је сада и „Вуковом наградом”.
Заслужује ли онда Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” да добије и то што нема – свој кров над главом ?!

Весна Јовановић

У жељи да сазнамо колико млади корисници дечјег одељења по знају организацију рада и функционисање свог одељења, каква су им читалачка интересовања, колико знају о културним дешавањима, које су им потребе, а које примедбе, библиотекари дечјег одељења На родне библиотеке Бор спровели су анкету. Писменим путем испитано је око десет посто корисника овог одељења по принципу случајног узорка. Испитаници су били узраста од седам до четрнаест година. Анкета је била анонимна и чинило ју је двадесет пет питања. Питања су састављали радници дечјег одељења користећи сво-је искуство у раду са корисницима, пратећи њихово понашање, њихове потребе, навике и проблеме. Анализа одговора добијених овом анкетом дала нам је делимично очекивану слику тренутног односа наших корисника према функционисању, програму и раду овог одељења. Такође смо до шли и до неких мање очекиваних одговора и запажања наших кори сника. Изнећемо само неке од инте-ресантнијих и за размишљање бит-нијих резултата анкете.
Од целокупне понуде култур-них активности и програма које дечје одељење нуди (филмски програм, коришћење читаонице са периодиком, учешће у прављењу изложби ликовних радова, изложбе литерарних радова итд), наши корисници највише воле да цртају на задату тему и да своје радове виде на паноима који се налазе у ходнику дечјег одељења. Такође, велики број чланова упознат је са постојањем тематских изложби које се постављају на истом месту једном месечно (праве их библиотекари дечјег одељења), али даља анализа одговора показује да их заправо не разликују од изложби својих ликовних радова. Интересантан је и податак да је чак 66% корисника изјавило да зна где стоји огласна табла, али у даљој анализи одговора утврђујемо да се на истој, на жалост, и не информишу. Помоћ библиотекара при избору књиге очекује и тражи 62% корисника. Гостовање познатог писца жели 85% испитаних. Међу познатим и славним именима наших, углавном песника, петина анкетираних ко-рисника својим одговорима по-казује да не познаје временски период у коме је омиљени писац живео и стварао. Тако су се на листи нашли и Јован Јовановић Змај, заједно са Џеком Лондоном. И даље је најчитанија литература она из обавезне школске лектире, као и дела енглеске списатељице Енид Блајтон из серијала Пет пријатеља. Не рачунајући велике хитове као што су Хари Потер и Господар прстенова, годинама уназад листа најчитанијих дела се не мења.
Ово би укратко били најинтересантнији детаљи из анализе одго-вора ове, за сада прве, анкете кориснике дечјег одељења. Прво што нам се наметнуло као реа-кција на ове резултате било је да је усмено информисање ове популације корисника библиотеке много ефикасније, али, на жа-лост, и много теже изводљиво у пракси. Очигледно је изражена незаинтересованост, можда ле-њост или незнање деце да се ин-формацијама снабдевају и на огласној табли, и на изложбеним паноима, и у излозима књига. Укратко, проблем нечитања био је очигледан. Тако нам се као тема за размишљање и разговор наметнула феноменологија читања. Колико је битан први дететов сусрет са књигом као основа за формирање читалачке потребе која би требало да буде културна доминанта и стил живота.
Проблем неприсуства књиге у свакодневном животу, у поро дичном окружењу, присутан је и актуелан. Место књиге данас је иза вредности које су масовније прихваћене, нарочито међу млађом популацијом, као што су филм и музика.
Зато причу о читалачким по-требама морамо почети причом о културним потребама. У де-финицијама савремене социо логије културе потреба је интересовање. Иако не постоји теори-ја која ће природу интересо- вања објаснити и формализо-вати свеобухватно, несумњиво је да се људи разликују и по својим интересовањима. А код деце се поступно развијају следеће културне потребе: потреба за језичким изражавањем и комуникацијом, потреба за сазнавањем, естетска по-треба у свакодневном животу, по-треба за естетским доживљајима и стваралачке потребе. Да би успешно направили читаоца од свог детета, треба обратити пажњу на прву књигу. Онда, када Ваше дете научи да чита и то самостално може да обавља, прва књига треба да буде радост, свечаност. Нека буде поклон или награда за неки дететов успех. Нека ту радост и усхићеност поклоном покажу и укућани. Та-ко ће се дете мотивисати, али и створити трајан позитиван став према књизи и читању. Треба чи-тати заједно са дететом, а детету можете причати о прочитаном, маштати заједно. Књига може да има посебно место у кући (полица, радни сто, и сл.), направите малу библиотеку.
Естетски моменат у читању по-ступно се уграђује већ у раном деч-јем узрасту када је дете још увек са-мо слушалац. Слушајући приче које му одрасли читају, полако улази у свет књиге и литературе.
Породично, предшколско, школско и уопште друштвено окружење имају огроман и неоспоран утицај на формирање сазнајних потреба детета. Уколико се ове потребе уграде и негују код детета од најранијих година, утолико ће његове читалачке потребе бити изграђеније. Уколико заједница, родитељи, васпитачи, учитељи, уколико друштвени систем изграђује личност на оваквим темељима, на правом је путу да створи и изгради и потребе за естетским доживљајем као и стваралачке потребе. Књигу увек треба препоручити као средство за задовољење сазнајних потреба. Задовољење сазнајних потреба водиће ка самоостварењу личности.
Читање као културна потреба треба да постане културна навика. Уколико породица у којој дете живи има ту врсту културне навике да сакупља књиге, чува их и чита, да о њима прича, утолико је направљен чврст темељ на коме ће се изградити прави читалац.
Школа би пре било које друге институције требало да буде најмоћнија у стварању културне навике читања. Не само зато што је законска обавеза ићи у школу, већ зато што би то требало да буде један од циљева школе. Колико се осим образовног циља у школи постављају и други циљеви као што су васпитање и развој личности, откривање склоности и талената детета, па и стварање читаоца, тема је за неки други разговор.
Улога масовних медија на формирање културних потреба данас је неоспорно огромна, са свим својим и позитивним и негативним странама.
Библиотека као културна установа, са не само едукативно–информативном, већ и анимационом функцијом, може и треба да има значајан утицај на стварање културних навика читања. У зависности од техничке и кадровске опремљености зависиће и квалитет инфомацијске, промотерске и анимационе услуге. Обогаћивање фондова само по себи није довољно. Модернизација у смислу употребе савремених средстава комуникације – компјутера, са-купљања и некњижне грађе, разноврсности и богатства ку-лтурних програма, такође мора да се одвија паралелно са процесом обнављања и попуњавања фондова. Библиотеке морају да раде на популаризацији библиотечког ра да, да анимацију подигну на квалитетнији ниво, да одаберу, мењају и истражују маркетиншке концепције које ће привући и направити читаоца од корисника. Наш циљ, друштвени, породични, институционални, педагошки итд, као циљ једног хуманистички оријентисаног друштва, морао би да буде стварање и неговање културних потреба међу које свакако спадају и оне читалачке.

Јелица Живковић

Народна библиотека Бор ра-сполаже простором, елементарном опремом и стручним кадром, што дозвољава ширење делатности и прихватање нових улога у складу са новим потребама корисника, које намеће савремено информатичко доба. Библиотека има четири нивоа са посебним одељењима: одељење набавке и обраде, дечје, информативно одељење са периодиком, одељење за књижевност и језик, завичајно, стручно и матична служба. Целокупан књижни фонд монографских публикација (око 70.000 инвентарских јединица) налази се у аутоматској бази података и рад са корисницима је компјутеризован.
Анализе резултата рада би-блиотеке током последње деценије, засноване на годишњим извештајима са статистичким подацима, указују на тенденцију опадања заинтересованости грађа-на за библиотеку, која се огледа кроз смањење броја чланова и слабију посећеност јавних манифестација. Разлози овако неповољног тренда су двојаки и налазимо их с једне стране у материјалној ситуацији и општем стању окружења у којем живимо, а са друге стране у превазиђеном моделу услуга које библиотека нуди својим корисницима.
БИБЛИОТЕКА И ЛОКАЛНА ЗАЈЕДНИЦА
Бор је индустријски град са око 45 000 становника, без традиције (насеље је добило статус града пре педесетак година), чији је целокупни економски, социјални и културни живот од самих почетака везан за деловање једног од највећих рудника на свету. Пропадање овог гиганта током последње деценије погубно се одразило на читав живот у граду, самим тим и на културу и институције које су изгубиле свог моћног и јединог покровитеља и донатора. Истовремено, материјално сирома-штво, удружено са порастом броја незапослених и незадовољних људи неспремних да нешто сами предузму, створило је климу која није нимало повољна за рад библиотеке – перманентно се сма-њује број корисника, тако да се последњих година цифра креће око 2.000 чланова, што је мање од 4,5% становништва. Традиционалне про-грамске акције и кампање за популаризацију читања и при-влачење већег броја корисника библиотечких услуга, упркос ве-ликом ангажовању запослених, ни-су дале задовољавајуће резултате.
Закључци:
– Уколико остане у границама своје класичне улоге пасивне институције која извршава по-слове прописане стандардима, задовољавајући се притом сред-ствима добијеним из буџета, опстанак библиотеке је доведен у питање.
– Библиотека не сме одустати од своје примарне улоге, али у времену промена свом кључном ресурсу – кориснику мора по-нудити нешто ново што ће га привући и задржати.
– Нужно је дефинисање опсежније улоге библиотеке која је реле-вантна за ситуацију и окружење у којем живимо.
НОВА МИСИЈА БИБЛИОТЕКЕ У ЛОКАЛНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ
Ослушкујући потребе наших суграђана и узевши у обзир ситуа-цију у граду, долазимо до уверења да је оно што њима хронично не-достаје правовремена и тачна информација из различитих домена свакодневног живота, како на ло-калном тако и на ширем плану, и едукација за прихватање нових послова и изазова које време транзиције доноси. Примера ради, неки студент је остао без стипендије, а неки радник се није пријавио за посао јер нису били обавештени да су били отворени конкурси; неко је имао добре изгледе за посао, али му је недостајало елементарно познавање рада на рачунару; нека породица је пропустила прилику да под повољним условима летује јер није имала благовремену информацију; многи старији људи нередовно размењују пошту са својом децом у иностранству јер немају приступ Интернету; хронични болесници, којих у граду има много, свакодневно угрожавају своје здравље, па и животе, јер не знају да је тренутни ниво загађености ваздуха у граду за њих фаталан и да морају тог дана да остану код куће; многи људи су имали проблема или нису остварили своја законска права зато што нису умели да попуне пореску пријаву, или нису знали коме треба да се обрате за одређену врсту помоћи из области судства, здравства, просвете, администрације итд. Библиотека може да понуди својим корисницима такве врсте инфор мација и помоћи.
Све до сада, библиотека је била неискоришћени потенцијал, занемарени извор информација и знања потребних савременом човеку; док нашем граду недостају такве врсте служби и одраније – са продором информатичких технологија у све сегменте свакодневног живота, тај недостатак је наглашенији не-го икада. Уз прихватање једног оптималног модела организације, библиотека ће трансформисати и проширити своје деловање и улоге: са искуством у прикупљању, класификацији и преношењу информација и традицијом у пружању услуга, она заслужује да буде лидер у формирању локалног информационог центра.
УСЛОВИ КОЈЕ ТРЕБА ИСПУНИТИ
У процени првих корака које треба предузети на путу трансформације библиотеке – од класичне, претежно пасивне и буџетски финансиране инсти-туције, ка живом и динамичном сервису коме може да се приступи из многих области – определили смо се за оне промене које су изводљиве одмах или у врло кратком року без великог ангажовања материјалних средстава, ослањајући се углавном на сопствене тренутно доступне ресурсе: основу тих промена чини реорганизација и прерасподела простора, функција, опреме и кадрова.
Информативно одељење НБ Бор је језгро будућег информационог центра нашег града. Традиционално, то је било место где се вршио упис нових чланова и читала штампа. Задржавајући своју примарну улогу, ово одељење прихвата организацију програма и акција које постају висок приоритет библиотеке, а обухватају две основне сфере деловања: пружање информација и едукација корисника. Ово одељење располаже читаоничким и изложбеним простором, као и салом која може да прими више од стотину посетилаца. Опремљено је компјутером и има приступ Интернету; као и остала одељења библиотеке, има приступ фондовима монографских публикација и корисничкој бази. На одељењу раде два библиотекара (један са завршеним факултетом за менаџмент и један етнолог) у две смене.
У плану је да се до краја године корисницима овог одељења на располагање ставе два терминала преко којих ће моћи да претражују књижни фонд (у питању су старији компјутери које имамо). Потребна су додатна средства, чије изворе тренутно не видимо, за набавку нових компјутера преко којих би се нашим корисницима омогућио индивидуални приступ Интернету, а тада ће бити потребно да се ово одељење и кадровски ојача. Од тог тренутка ће библиотека преузети већу улогу у информатичким услугама.
ЦИЉЕВИ И КОРИСТИ КОЈЕ ЋЕ ОД ПРОМЕНА ИМАТИ ГРАЂАНИ И БИБЛИОТЕКА
1. Повећање нивоа информисаности грађана о локалним питањима и могућностима решавања проблема.
2. Подизање општег културног нивоа средине и отварање према окружењу.
3. Оспособљавање за коришћење нових технологија.
4. Омогућавање перманентног образовања које је императив сваког успеха.
Крајњи циљ библиотеке је повећање броја корисника библиотечких услуга и стварање услова за ширење делатности у профитабилне области, или, стицање поверења грађана нудећи им разне додатне услуге, које ће у перспективи библиотеци обезбедити већу финансијску самосталност.
Могући извори прихода су: значајно већи број корисника, продаја информација и пружање специјалних услуга.
ЗАДАЦИ И ОБЛИЦИ РЕАЛИЗАЦИЈЕ
Библиотека ће посредовати у интеграцији информатичких услуга, компјутерских технологија и образовних медија; ширећи своју функцију, помоћи ће локалној заједници у разумевању и савладавању сопствених проблема и отворити путеве боље комуникације грађана са окружењем, помажући им у стицању осећаја власништва над информатичком писменошћу. За реализацију непосредних задатака који предстоје, библиотеци је неопходна широка сарадња са медијима, значајним појединцима и институцијама, организацијама и службама из различитих сектора у граду. Тимом задуженим за реализацију конкретних акција руководиће директор библиотеке и у њега ће се, по потреби, укључивати сарадници са стране (из локалне заједнице, али и шире).
Информативна функција:
– Стварање локалних база података из различитих области јавног живота.
– Ажурирање адресара институција, установа, служби и појединаца значајних за средину.
– Повезивање и посредовање између оних који нуде и оних који траже одређене услуге.
– Омогућавање приступа изворима информација које су битне за локалну средину (скупштинске одлуке, одређени пројекти, планови и програми).
– Отварање Интернет читаонице.
Едукативна функција:
– Установљавање редовних циклуса трибина и предавања о најактуелнијим темама.
– Организовање курсева, радионица, тренинга, семинара… из различитих области.
– Формирање клуба приврженика отворене библиотеке, где ће се сливати информације, идеје и иницијативе за покретање нових програма, акција и кампања.
ЕВАЛУАЦИЈА
Овај програм је рађен полазећи од реалне чињенице да библиотека, у догледно време, од уобичајених извора финансирања не може да очекује додатна средства за развој делатности. Зато су за почетак и предвиђени кораци који не захтевају, или захтевају врло мало новца који можемо да обезбедимо: реорганизација рада, нова систематизација радних места и стварање повољне климе за прихватање промена; едукација и оспособљавање библиотечког кадра за нове одговорности; формирање тимова и одређивање носилаца појединих задатака према њиховим способностима; свакодневно присуство у неком од медија; сарадња и заједнички наступи са локалним институцијама, школама и организацијама; вођење кампања које промовишу библиотеку; подношење извештаја израда билтена, анкетирање и коришћење свих доступних инструмената за проверавање суда локалне средине о нама.
Сви предузети кораци ће се анализирати у утврђеним интервалима (једном месечно) и мењаће се, или ће се кориговати ако околности налажу.
Ми знамо да смо способни да делатност библиотеке усмеримо ка широком путу нове информатичке ере. Неке од наведених корака у реорганизацији, систематизацији, сарадњи са медијима већ смо предузели и почетни резултати су позитивни.
Библиотеке будућности нису мртви домови књига, него живи, динамични сервиси грађана, којима може да се приступи из различитих области, извори информација и знања који имају одговоре на сва питања својих корисника.