Ана Јанковић

Сајам књига, који се сваке године у последњој недељи маја одржава под кровом и у организацији Народне библиотеке Бор, а под покровитељством Скупштине општине Бор, у сваком погледу је постао традиционална манифестација, надрастајући притом, постојеће и културне и просторне оквире – не само зато што се одржава већ 18. пут, већ и зато што неки од великих издавача, попут „Просвете” из Београда, СКЗ-а, „Драганића”, итд. (без којих Сајам заиста не би био то што јесте), из године у годину излажу овде своје књиге, а и зато што је, да не звучи нескромно, постао заиста познат и на њега се озбиљно рачуна и ван граница наше општине.
Сајам је трајао шест дана, од 26. до 31. маја (закаснели посетиоци могли су да га посете и у суботу, до 13 сати). Овогодишњи промотер је била издавачка кућа „Просвета” из Ниша, која је по други пут била учесник на Сајму. У име промотера, посетиоцима се на отварању 18. Сајма обратио г. Тихомир Нешић, уредник „Просвете”, књижевник и новинар, а у име СО Бор говорио је г. Раде Михајловић, потпредседник ИО СО Бор. Све присутне, госте и излагаче, поздравила је и гђа Божица Кочбашли, директор Народне библиотеке Бор.
Запослени у Народној библиотеци Бор, организатори Сајма, имају све разлоге да буду задовољни: сви уложени напори су уродили плодом – на Сајму је књиге изложило 19 издавача из Београда, Ниша, Новог Сада, Панчева, Земуна и Бора; укупно је продато нешто мање књига него прошле године, али је зато библиотека купила више књига у односу на прошлогодишњи Сајам – 599 примерака, тј. 272 наслова, од тога 230 нових. Оно што посебно радује, и што у ствари и оправдава постојање Сајма књига у Бору је то што је Сајам посетило много више посетилаца него прошле године, углавном младих и ђака основних и средњих школа.
Мајски сајам је јединствена прилика да Борани, барем једном годишње, виде шта је то што је ново у издаваштву и да, под повољним условима, приуште себи неку нову књигу.
Показало се да су и књижевне вечери (било их је седам – нешто мање него прошле године) биле пун погодак. Доказ је неуобичајено добра посећеност, што никако не треба сметнути с ума, имајући у виду да, иначе, током године, за књижевне вечери, искрено говорећи, међу Боранима не влада неко претерано интересовање, па чак ни онда када је реч о веома угледним књижевницима. Овога пута заиста није било тако јер су, евидентно, велику пажњу привукла представљања књига Национализам и књижевност Драгана Жунића, Креманско пророчанство – рук пис приређивача Аце Видића и посмртно објављеног романа Малајско лудило Слободана Селенића, о коме је говорио приређивач, књижевник Милисав Савић, директор „Просвете” из Београда.
Што се изложених књига тиче, у смислу разноврсности избора, нарочито нових наслова, не може се рећи да је било много нових и атрактивних издања, те се, у том погледу, 18. Сајам не разликује од прошлогодишњег. То и не треба посебно да чуди, јер се борски Сајам књига одржава тачно пола године након претходног (или пола године пре наредног) београдског, тако да је сасвим извесно очекивати да листом сви издавачи, са својим “ударним” издањима, оним најатрактивнијим и највреднијим, ипак чекају октобар. Без обзира на то, не можемо се пожалити. Са великим бројем нових наслова (којих није било ни на Београдском сајму), појавила се „Народна књига – Алфа” из Београда, и на наше велико задовољство, први пут је на борском Сајму учествовала изда-вачка кућа „Лагуна” из Београда, за чије књиге, међу члановима наше библиотеке (и не само наше) влада велико интересовање, што се и показало на Сајму, нарочито ако се, поред атрактивности са-мих наслова (бестселери из ра-зних области), узму у обзир и њихове крајње приступачне цене (најскупља књига на „Лагунином” штанду је коштала 390,00 динара).
Ове године уведене су и новине које су имале заиста позитиван одјек – наградна игра за посетиоце и свечано затварање Сајма.
Сајам је био, 18. пут – ваља нам размишљати о наредном. Извесно време, с тим у вези, намеће се пи-тање шта нам је даље чинити. У пракси се показује да обим посло-ва и гломазна организација већ помало превазилазе могућности запослених у Народној библиотеци Бор, а и расположиви простор по-стаје неодговарајућ, јер последњих година учествује велики број издавача (условно речено). У не-ким успутним разговорима са изда-вачима и незваничним са неким од челника у нашој општини, на метнула се идеја да се Мајски са-јам, и то већ наредни, уздигне на неки виши ниво, да буде (значајан) део прославе Ђурђевдана, градске славе, што наравно, подразумева много веће ангажовање одговорних људи из СО Бор и изискује већа финансијска улагања. То би било корисно за све јер, иако не можемо баш рећи да ова, за наш град најзначајнија, културна манифеста-ција тавори, ипак се мора признати да би она, у једној свеобухватнијој организацији, са више издавача, у неком другом, већем, погоднијем (ексклузивнијем) простору, добила једну сасвим нову димензију. То је (готово) свима потпуно јасно и о томе се, већ сада, много више говори. Нека као илустрација послуже речи нашег дугогодишњег госта г. Синише Стојановића, пред-ставника издавачке куће „Mono & Маñаnа Press” из Београда: Са скромним средствима и у скромном простору, сајам је веома професионално организован. Запослени у Народној библиотеци Бор су веома љубазни. Веома су ми драги и посетиоци (годинама долазим на овај сајам, па неке и лично познајем), који су љубав према књизи највероватније стекли баш у овој библиотеци. И ако неки сајам траје 18 година, заслужио је да се градска влада више укључи у организацију овог, већ традиционалног, сајма како би он још дуго трајао у овом, нама драгом, граду.

Занимљивости са 18. Сајма књига

18. Сајам – 19 издавача
Од укупно 18 сајмова књига, колико их је Народна библиотека Бор организовала, београдска „Просвета” је учествовала – 18 пута
Највише наслова донела је „Народна књига–Алфа” из Београда
Највећи сајамски попуст – 50% (Sagittarius – Ниш)
Најскупља књига на Сајму – Енциклопедијски латинско-српски медицински речник („Просвета” – Београд): 7.500,00 динара
Најскупља књига за децу на Сајму – 1000 зашто, 1000 зато (на штанду „Евра” из Београда): 3.900,00 динара
Највише књига продато је на штанду „Народне књиге” – 233 примерка
Књига са најлуксузнијом опремом – Мирослав Антић: Плави чуперак у гаравом сокаку (на штанду „ЈРЈ”-а из Земуна)
Најмлађи посетилац је имао 36 дана (!)

Сајамска статистика

Време одржавања: од 26. до 31. маја
Радно време: од 9 до 21 сат
Број издавача: 19
Промотер: Просвета – Ниш
Број присутних на отварању: 129
Број књижевних вечери: 7
Број присутних на књижевним вечерима: 303
Најпосећеније књижевно вече: уторак, 27. мај – представљање књиге Креманско пророчанство – рукопис, прир. Аца Видић, Интелекта, Ваљево 2003.
Укупан број посетилаца на Сајму: око 3500
Најпосећенији дан на Сајму: петак, 30. мај – преко 500
Број учесника у наградној игри: 112
Број посетилаца на свечаном затварању: 150
Укупан број продатих књига: преко 1500
Народна библиотека Бор је купила 230 нових наслова (599 примерака)
Најпродаванија књига на Сајму: Царске песме – Милен Миливојевић, Инорог, Бор 2003. (продато 109 примерака)
Сајамску статистику и занимљивости припремиле
Гордана Голубовић и Весна Јовановић

Даница Оташевић

Часопис манифестације „Дисово пролеће”, бр. 34, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак, 28-30. мај 2003.

Нови број Дисовог пролећа, чији је издавач Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку, објављује више текстова о Душку Новаковићу, овогодишњем лауреату „Дисове награде”, али и о минулих четрдесет „Дисових пролећа” (1964–2003). Интервју са Новаковићем радила је Мила Милосављевић, а критичке тек-стове потписују др Јован Делић, Гојко Тешић, мр Маријана Ма-товић и Оливера Вуксановић. Ре-троспективу четрдесет „Дисових пролећа” направила је Даница Ота шевић (уредник), а Оливера Вуксановић приредила је in memoriam за Изета Сарајлића, Јована Христића, Танасија Младеновића и Бранислава Петровића, добитнике Дисових признања, који су преминули између два „Пролећа”. О Брани Петровићу пишу и Матија Бећковић и Миленко Пајић. Блок написа о Владиславу Петковићу Дису обја-вљују Владета Кола-ревић, Бошко Обрадовић, Маријана Ма-товић и Милица Ба-ковић.
Значајној српској и за-вичајној песникињи, али са-да у улози прозног писца, Да-ници Марковић, пажњу по-свећују Гојко Тешић и Марија Орбовић. Повод је објављи-вање књиге Купачица и змија, са 29 прича Данице Марковић, од којих су само две биле познате књижевној јавности. Ово књижевно откриће припада Марији Орбовић, библиотекару чачанске библиотеке која је и издавач књиге.
Часопис Дисово пролеће доноси и текстове Мирослава Максимовића, Војислава Ка-рановића, Ненада Мило-шевића и Цирила Злобеца, представља зборник Дисова поезија и књигу песама Јелене Марковић Како смо се играли са покојном баком, награђену на Дисовом конкурсу за необјављен рукопис у 2002. години. Познати су и ово-годишњи победници на кон курсу за прву збирку и есеј о Дису. Реч је о Озрену Петровићу из Медошевца код Ниша и Виолети Станковић, студенту из Бора. У новом броју часописа, Библиотека објављује најбоље радове уче-ника основних и средњих шко ла Моравичког округа на тра-диционалном конкурсу „Дисовог пролећа” за младе. Пове-зујући тематски сва „Дисова пролећа”, Владислава Петковића Диса и Душка Новаковића, као и стваралаштво завичајних писаца и младих, часопис Дисово пролеће постаје све значајнија периодична публикација за савремену српску књижевност.

Даница Оташевић

Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” у Чачку, добитник „Вукове награде”

Сврстати се под културно-просветни плашт Вука Стефановића Караџића, велика је част. То желе многи. Када се уђе у тај трезор културних и националних вредности, осим радости, јавља се и страх: да ли смо довољно добро радили, да ли је могло боље, више… Бити лауреат „Вукове награде” значи бити испред других, бити лучоноша, светлоносац, источник, расадник, темељ огромне куће знања које се у њу улива и из ње излази. Истрајавати у најтежим периодима, поделити судбину народа, времена.
У образложењу награде пише: „За изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору”. Култура – Просвета – Србија. На овој културно-историјској траси, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” избила је у прве редове. Запазили су то најпре културни посленици у Чачку, па је Културно-просветна заједница Општине предложила ову установу Културно-просветној заједници Србије за „Вукову награду”. Предлог је прихваћен. Међу лауреатима за 2002. годину нашли су се: Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, КУД „Соња Маринковић” из Новог Сада, часопис за културна и друштвена питања Хвосно и појединци: академик Александар Тишма, Станимир Арсенијевић, Мирослав Егерић, Станислав Живковић, Никола Јанковић, Бошко Руђинчанин и Гојко Шантић.
Одлука је донета 20. децембра 2002, а награда је уручена 21. маја 2003. године. Свечаност је уприличена у просторијама Културно – просветне заједнице Ср бије у Београду, у присуству бројних личности из културног и јавног живота. Награде је уручио Љубивоје Ршумовић, песник и председник Заједнице.
… Онда се нижу слике: библиотека је најстарија установа културе у чачанској општини, њени корени сежу до 1848. године и део су народа и људи овог краја. Са Чачком и писменошћу „расла” је и потреба за читаоницом и библиотеком. Расла је глад за знањем, лепотом писане речи, жеђ за временом и простором које нуди читање и тајновитост књиге.
Онда – „Дисово пролеће”. Заокружило 40 година. Толико је „стара” и „Вукова награда”. Исте, 1964, године, у Чачку је песник Дис добио своју манифестацију, а Културно-просветна заједница Србије установила је награду у част имена и дела Вука Стефановића Караџића. Славећи Владислава Петковића Диса, библиотека је награђивала сваке године по јед ног савременог песника, подстицала стваралаштво младих, организовала књижевне вечери, изложбе књига, штампала књиге и часописе. Сакупљано је завичајно писано благо, изашло се из града у село, окренуло свим генерацијама корисника и читалаца.
Иако без сопственог крова над главом, са додатним теретом простора уз сталну оскудицу и намицање, библиотека је, ипак, повезала традицију са новим технологијама; са Интернетом је постала део глобалног система, културу Чачка „изнела” је ван локалних граница и отворила врата другим културама и идејама. За годину дана су отворена још два огранка библиотеке (Мрчајевци, Прељина, Пријевор, Заблаће), из године у годину повећава се књижни фонд, успешно прати издавачка продукција, штампају све значајније књиге које запажа и шира књижевна јавност. Наметнули смо се књигом прозе Данице Марковић Купачица и змија, која је откриће за српску књижевност. Заслуге припадају Марији Орбовић за овај преврат у вредновању српске прозе 20. века, а затим и библиотеком Књига госта, у којој је штампано 28 књига добитника „Дисове награде”. Дисов конкурс за младе песнике изнедрио је песнике Живорада Недељковића, Милена Алимпијевића и Оливеру Вуксановић, а два чачанска лау реата (Јелена Радовановић и Јован Поповић) добила су „Бранкову награду” за прву књигу. Наметнули смо се и зборником Дисова поезија и Руским темама у Српском књижевном гласнику 1901-1914, Песмама Стевана Луковића, часописом Дисово пролеће. Од „Дисовог пролећа” библиотека је за четири деценије изградила велику културну грађевину од значаја за српску културу. „Дисово пролеће” је постала културна робна марка Чачка, синоним за Дисов завичај.
Године рада и генерације би блиотекара и запослених у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис”исткали су тај дивни, садржајни, шаролики, културни миље који чини радост српској култури и српском језику. „Ву кова награда” је награда за све добијене дугогодишње битке за просвећивање народа, за победу над овешталим нормама и мраком, за истрајавање на Вуковом путу чувања националног, свог идентитета. Награда библиотеци је награда целој бранши, библиотекарству као важном делу културе једног народа и друштва. То је доказ да услови и благостање нису увек предуслови да се успе, направи искорак, победи. Важно је и срце. А срца, знања и воље – али и муке – запослени у библиотеци су имали напретек. На библиотеку је „Вуковом наградом” усмерена нова, најјача светлост. Са библиотеком је осветљена и Скупштина општине Чачак као оснивач, град Чачак као колевка културе и напретка. Наш допринос култури Србије је очит, потврђен је сада и „Вуковом наградом”.
Заслужује ли онда Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” да добије и то што нема – свој кров над главом ?!

Весна Јовановић

У жељи да сазнамо колико млади корисници дечјег одељења по знају организацију рада и функционисање свог одељења, каква су им читалачка интересовања, колико знају о културним дешавањима, које су им потребе, а које примедбе, библиотекари дечјег одељења На родне библиотеке Бор спровели су анкету. Писменим путем испитано је око десет посто корисника овог одељења по принципу случајног узорка. Испитаници су били узраста од седам до четрнаест година. Анкета је била анонимна и чинило ју је двадесет пет питања. Питања су састављали радници дечјег одељења користећи сво-је искуство у раду са корисницима, пратећи њихово понашање, њихове потребе, навике и проблеме. Анализа одговора добијених овом анкетом дала нам је делимично очекивану слику тренутног односа наших корисника према функционисању, програму и раду овог одељења. Такође смо до шли и до неких мање очекиваних одговора и запажања наших кори сника. Изнећемо само неке од инте-ресантнијих и за размишљање бит-нијих резултата анкете.
Од целокупне понуде култур-них активности и програма које дечје одељење нуди (филмски програм, коришћење читаонице са периодиком, учешће у прављењу изложби ликовних радова, изложбе литерарних радова итд), наши корисници највише воле да цртају на задату тему и да своје радове виде на паноима који се налазе у ходнику дечјег одељења. Такође, велики број чланова упознат је са постојањем тематских изложби које се постављају на истом месту једном месечно (праве их библиотекари дечјег одељења), али даља анализа одговора показује да их заправо не разликују од изложби својих ликовних радова. Интересантан је и податак да је чак 66% корисника изјавило да зна где стоји огласна табла, али у даљој анализи одговора утврђујемо да се на истој, на жалост, и не информишу. Помоћ библиотекара при избору књиге очекује и тражи 62% корисника. Гостовање познатог писца жели 85% испитаних. Међу познатим и славним именима наших, углавном песника, петина анкетираних ко-рисника својим одговорима по-казује да не познаје временски период у коме је омиљени писац живео и стварао. Тако су се на листи нашли и Јован Јовановић Змај, заједно са Џеком Лондоном. И даље је најчитанија литература она из обавезне школске лектире, као и дела енглеске списатељице Енид Блајтон из серијала Пет пријатеља. Не рачунајући велике хитове као што су Хари Потер и Господар прстенова, годинама уназад листа најчитанијих дела се не мења.
Ово би укратко били најинтересантнији детаљи из анализе одго-вора ове, за сада прве, анкете кориснике дечјег одељења. Прво што нам се наметнуло као реа-кција на ове резултате било је да је усмено информисање ове популације корисника библиотеке много ефикасније, али, на жа-лост, и много теже изводљиво у пракси. Очигледно је изражена незаинтересованост, можда ле-њост или незнање деце да се ин-формацијама снабдевају и на огласној табли, и на изложбеним паноима, и у излозима књига. Укратко, проблем нечитања био је очигледан. Тако нам се као тема за размишљање и разговор наметнула феноменологија читања. Колико је битан први дететов сусрет са књигом као основа за формирање читалачке потребе која би требало да буде културна доминанта и стил живота.
Проблем неприсуства књиге у свакодневном животу, у поро дичном окружењу, присутан је и актуелан. Место књиге данас је иза вредности које су масовније прихваћене, нарочито међу млађом популацијом, као што су филм и музика.
Зато причу о читалачким по-требама морамо почети причом о културним потребама. У де-финицијама савремене социо логије културе потреба је интересовање. Иако не постоји теори-ја која ће природу интересо- вања објаснити и формализо-вати свеобухватно, несумњиво је да се људи разликују и по својим интересовањима. А код деце се поступно развијају следеће културне потребе: потреба за језичким изражавањем и комуникацијом, потреба за сазнавањем, естетска по-треба у свакодневном животу, по-треба за естетским доживљајима и стваралачке потребе. Да би успешно направили читаоца од свог детета, треба обратити пажњу на прву књигу. Онда, када Ваше дете научи да чита и то самостално може да обавља, прва књига треба да буде радост, свечаност. Нека буде поклон или награда за неки дететов успех. Нека ту радост и усхићеност поклоном покажу и укућани. Та-ко ће се дете мотивисати, али и створити трајан позитиван став према књизи и читању. Треба чи-тати заједно са дететом, а детету можете причати о прочитаном, маштати заједно. Књига може да има посебно место у кући (полица, радни сто, и сл.), направите малу библиотеку.
Естетски моменат у читању по-ступно се уграђује већ у раном деч-јем узрасту када је дете још увек са-мо слушалац. Слушајући приче које му одрасли читају, полако улази у свет књиге и литературе.
Породично, предшколско, школско и уопште друштвено окружење имају огроман и неоспоран утицај на формирање сазнајних потреба детета. Уколико се ове потребе уграде и негују код детета од најранијих година, утолико ће његове читалачке потребе бити изграђеније. Уколико заједница, родитељи, васпитачи, учитељи, уколико друштвени систем изграђује личност на оваквим темељима, на правом је путу да створи и изгради и потребе за естетским доживљајем као и стваралачке потребе. Књигу увек треба препоручити као средство за задовољење сазнајних потреба. Задовољење сазнајних потреба водиће ка самоостварењу личности.
Читање као културна потреба треба да постане културна навика. Уколико породица у којој дете живи има ту врсту културне навике да сакупља књиге, чува их и чита, да о њима прича, утолико је направљен чврст темељ на коме ће се изградити прави читалац.
Школа би пре било које друге институције требало да буде најмоћнија у стварању културне навике читања. Не само зато што је законска обавеза ићи у школу, већ зато што би то требало да буде један од циљева школе. Колико се осим образовног циља у школи постављају и други циљеви као што су васпитање и развој личности, откривање склоности и талената детета, па и стварање читаоца, тема је за неки други разговор.
Улога масовних медија на формирање културних потреба данас је неоспорно огромна, са свим својим и позитивним и негативним странама.
Библиотека као културна установа, са не само едукативно–информативном, већ и анимационом функцијом, може и треба да има значајан утицај на стварање културних навика читања. У зависности од техничке и кадровске опремљености зависиће и квалитет инфомацијске, промотерске и анимационе услуге. Обогаћивање фондова само по себи није довољно. Модернизација у смислу употребе савремених средстава комуникације – компјутера, са-купљања и некњижне грађе, разноврсности и богатства ку-лтурних програма, такође мора да се одвија паралелно са процесом обнављања и попуњавања фондова. Библиотеке морају да раде на популаризацији библиотечког ра да, да анимацију подигну на квалитетнији ниво, да одаберу, мењају и истражују маркетиншке концепције које ће привући и направити читаоца од корисника. Наш циљ, друштвени, породични, институционални, педагошки итд, као циљ једног хуманистички оријентисаног друштва, морао би да буде стварање и неговање културних потреба међу које свакако спадају и оне читалачке.

Јелица Живковић

Народна библиотека Бор ра-сполаже простором, елементарном опремом и стручним кадром, што дозвољава ширење делатности и прихватање нових улога у складу са новим потребама корисника, које намеће савремено информатичко доба. Библиотека има четири нивоа са посебним одељењима: одељење набавке и обраде, дечје, информативно одељење са периодиком, одељење за књижевност и језик, завичајно, стручно и матична служба. Целокупан књижни фонд монографских публикација (око 70.000 инвентарских јединица) налази се у аутоматској бази података и рад са корисницима је компјутеризован.
Анализе резултата рада би-блиотеке током последње деценије, засноване на годишњим извештајима са статистичким подацима, указују на тенденцију опадања заинтересованости грађа-на за библиотеку, која се огледа кроз смањење броја чланова и слабију посећеност јавних манифестација. Разлози овако неповољног тренда су двојаки и налазимо их с једне стране у материјалној ситуацији и општем стању окружења у којем живимо, а са друге стране у превазиђеном моделу услуга које библиотека нуди својим корисницима.
БИБЛИОТЕКА И ЛОКАЛНА ЗАЈЕДНИЦА
Бор је индустријски град са око 45 000 становника, без традиције (насеље је добило статус града пре педесетак година), чији је целокупни економски, социјални и културни живот од самих почетака везан за деловање једног од највећих рудника на свету. Пропадање овог гиганта током последње деценије погубно се одразило на читав живот у граду, самим тим и на културу и институције које су изгубиле свог моћног и јединог покровитеља и донатора. Истовремено, материјално сирома-штво, удружено са порастом броја незапослених и незадовољних људи неспремних да нешто сами предузму, створило је климу која није нимало повољна за рад библиотеке – перманентно се сма-њује број корисника, тако да се последњих година цифра креће око 2.000 чланова, што је мање од 4,5% становништва. Традиционалне про-грамске акције и кампање за популаризацију читања и при-влачење већег броја корисника библиотечких услуга, упркос ве-ликом ангажовању запослених, ни-су дале задовољавајуће резултате.
Закључци:
– Уколико остане у границама своје класичне улоге пасивне институције која извршава по-слове прописане стандардима, задовољавајући се притом сред-ствима добијеним из буџета, опстанак библиотеке је доведен у питање.
– Библиотека не сме одустати од своје примарне улоге, али у времену промена свом кључном ресурсу – кориснику мора по-нудити нешто ново што ће га привући и задржати.
– Нужно је дефинисање опсежније улоге библиотеке која је реле-вантна за ситуацију и окружење у којем живимо.
НОВА МИСИЈА БИБЛИОТЕКЕ У ЛОКАЛНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ
Ослушкујући потребе наших суграђана и узевши у обзир ситуа-цију у граду, долазимо до уверења да је оно што њима хронично не-достаје правовремена и тачна информација из различитих домена свакодневног живота, како на ло-калном тако и на ширем плану, и едукација за прихватање нових послова и изазова које време транзиције доноси. Примера ради, неки студент је остао без стипендије, а неки радник се није пријавио за посао јер нису били обавештени да су били отворени конкурси; неко је имао добре изгледе за посао, али му је недостајало елементарно познавање рада на рачунару; нека породица је пропустила прилику да под повољним условима летује јер није имала благовремену информацију; многи старији људи нередовно размењују пошту са својом децом у иностранству јер немају приступ Интернету; хронични болесници, којих у граду има много, свакодневно угрожавају своје здравље, па и животе, јер не знају да је тренутни ниво загађености ваздуха у граду за њих фаталан и да морају тог дана да остану код куће; многи људи су имали проблема или нису остварили своја законска права зато што нису умели да попуне пореску пријаву, или нису знали коме треба да се обрате за одређену врсту помоћи из области судства, здравства, просвете, администрације итд. Библиотека може да понуди својим корисницима такве врсте инфор мација и помоћи.
Све до сада, библиотека је била неискоришћени потенцијал, занемарени извор информација и знања потребних савременом човеку; док нашем граду недостају такве врсте служби и одраније – са продором информатичких технологија у све сегменте свакодневног живота, тај недостатак је наглашенији не-го икада. Уз прихватање једног оптималног модела организације, библиотека ће трансформисати и проширити своје деловање и улоге: са искуством у прикупљању, класификацији и преношењу информација и традицијом у пружању услуга, она заслужује да буде лидер у формирању локалног информационог центра.
УСЛОВИ КОЈЕ ТРЕБА ИСПУНИТИ
У процени првих корака које треба предузети на путу трансформације библиотеке – од класичне, претежно пасивне и буџетски финансиране инсти-туције, ка живом и динамичном сервису коме може да се приступи из многих области – определили смо се за оне промене које су изводљиве одмах или у врло кратком року без великог ангажовања материјалних средстава, ослањајући се углавном на сопствене тренутно доступне ресурсе: основу тих промена чини реорганизација и прерасподела простора, функција, опреме и кадрова.
Информативно одељење НБ Бор је језгро будућег информационог центра нашег града. Традиционално, то је било место где се вршио упис нових чланова и читала штампа. Задржавајући своју примарну улогу, ово одељење прихвата организацију програма и акција које постају висок приоритет библиотеке, а обухватају две основне сфере деловања: пружање информација и едукација корисника. Ово одељење располаже читаоничким и изложбеним простором, као и салом која може да прими више од стотину посетилаца. Опремљено је компјутером и има приступ Интернету; као и остала одељења библиотеке, има приступ фондовима монографских публикација и корисничкој бази. На одељењу раде два библиотекара (један са завршеним факултетом за менаџмент и један етнолог) у две смене.
У плану је да се до краја године корисницима овог одељења на располагање ставе два терминала преко којих ће моћи да претражују књижни фонд (у питању су старији компјутери које имамо). Потребна су додатна средства, чије изворе тренутно не видимо, за набавку нових компјутера преко којих би се нашим корисницима омогућио индивидуални приступ Интернету, а тада ће бити потребно да се ово одељење и кадровски ојача. Од тог тренутка ће библиотека преузети већу улогу у информатичким услугама.
ЦИЉЕВИ И КОРИСТИ КОЈЕ ЋЕ ОД ПРОМЕНА ИМАТИ ГРАЂАНИ И БИБЛИОТЕКА
1. Повећање нивоа информисаности грађана о локалним питањима и могућностима решавања проблема.
2. Подизање општег културног нивоа средине и отварање према окружењу.
3. Оспособљавање за коришћење нових технологија.
4. Омогућавање перманентног образовања које је императив сваког успеха.
Крајњи циљ библиотеке је повећање броја корисника библиотечких услуга и стварање услова за ширење делатности у профитабилне области, или, стицање поверења грађана нудећи им разне додатне услуге, које ће у перспективи библиотеци обезбедити већу финансијску самосталност.
Могући извори прихода су: значајно већи број корисника, продаја информација и пружање специјалних услуга.
ЗАДАЦИ И ОБЛИЦИ РЕАЛИЗАЦИЈЕ
Библиотека ће посредовати у интеграцији информатичких услуга, компјутерских технологија и образовних медија; ширећи своју функцију, помоћи ће локалној заједници у разумевању и савладавању сопствених проблема и отворити путеве боље комуникације грађана са окружењем, помажући им у стицању осећаја власништва над информатичком писменошћу. За реализацију непосредних задатака који предстоје, библиотеци је неопходна широка сарадња са медијима, значајним појединцима и институцијама, организацијама и службама из различитих сектора у граду. Тимом задуженим за реализацију конкретних акција руководиће директор библиотеке и у њега ће се, по потреби, укључивати сарадници са стране (из локалне заједнице, али и шире).
Информативна функција:
– Стварање локалних база података из различитих области јавног живота.
– Ажурирање адресара институција, установа, служби и појединаца значајних за средину.
– Повезивање и посредовање између оних који нуде и оних који траже одређене услуге.
– Омогућавање приступа изворима информација које су битне за локалну средину (скупштинске одлуке, одређени пројекти, планови и програми).
– Отварање Интернет читаонице.
Едукативна функција:
– Установљавање редовних циклуса трибина и предавања о најактуелнијим темама.
– Организовање курсева, радионица, тренинга, семинара… из различитих области.
– Формирање клуба приврженика отворене библиотеке, где ће се сливати информације, идеје и иницијативе за покретање нових програма, акција и кампања.
ЕВАЛУАЦИЈА
Овај програм је рађен полазећи од реалне чињенице да библиотека, у догледно време, од уобичајених извора финансирања не може да очекује додатна средства за развој делатности. Зато су за почетак и предвиђени кораци који не захтевају, или захтевају врло мало новца који можемо да обезбедимо: реорганизација рада, нова систематизација радних места и стварање повољне климе за прихватање промена; едукација и оспособљавање библиотечког кадра за нове одговорности; формирање тимова и одређивање носилаца појединих задатака према њиховим способностима; свакодневно присуство у неком од медија; сарадња и заједнички наступи са локалним институцијама, школама и организацијама; вођење кампања које промовишу библиотеку; подношење извештаја израда билтена, анкетирање и коришћење свих доступних инструмената за проверавање суда локалне средине о нама.
Сви предузети кораци ће се анализирати у утврђеним интервалима (једном месечно) и мењаће се, или ће се кориговати ако околности налажу.
Ми знамо да смо способни да делатност библиотеке усмеримо ка широком путу нове информатичке ере. Неке од наведених корака у реорганизацији, систематизацији, сарадњи са медијима већ смо предузели и почетни резултати су позитивни.
Библиотеке будућности нису мртви домови књига, него живи, динамични сервиси грађана, којима може да се приступи из различитих области, извори информација и знања који имају одговоре на сва питања својих корисника.

Марија Калапиш
Развитком информационе технологије и њеним све бржим продирањем у све области знања и живота уопште, мења се и улога библиотеке и начин њеног пословања. Увођење аутоматизације у пословање је само један од корака у осавремењавању библиотеке и њеног рада. Имајући у виду улогу библиотеке у образовном процесу корисника, као и то да се све више информација може наћи на Интернету, библиотекари на себе преузимају улогу посредника који указују корисницима на релевантне информационе изворе.
Ради што боље и обухватније презентације, библиотеке израђују своје веб сајтове којима информишу кориснике о својој установи, начину и условима коришћења фондова, каталога и база података, радном времену. Такође, постоји могућност претраживања електронских каталога библиотеке, као и линкови за друге веће библиотеке, адресар појединих библиотека, и најновије вести о дешавањима и пројектима везаним за библиотеку.
Многе библиотеке негују књижевни укус и доприносе научном информисању, бавећи се издавачком делатношћу. Поред стручне литературе из области библиотекарства, поједине библиотеке издају како прозу, тако и поезију за децу и одрасле и часописе усмерене на праћење културе и књижевности.
Библиотеке у Србији образују, васпитавају и забављају развијајући издавачку делатност у папирном и електронском облику.
Народна библиотека Србије дуги низ година има развијену издавачку делатност.
Најкапиталније дело је Српска ретроспективна библиографија која је по хронологији подељена на периоде:
а) књиге (од прве штампане књиге до краја седамнаестог века, осамнаести век, 1801–1867, 1868–1944, 1945–1993)
б) листови и часописи (од Славено–сербског магазина Захарија Орфелина до 1918, 1919–1944, 1945–1993).
Српска библиографија – књиге 1868–1944. представља саставни део Српске ретроспективне библиографије и попуњава празнину од појаве Српске библиографије Стојана Новаковића. Рад на њој је почет 1954. године, а обухвата све српске књиге без обзира где су штампане.
Објављених петнаест свезака представљају до сада најпотпунији и најпоузданији библиографски преглед.
Часопис Гласник Народне библи-отеке Србије се први пут појавио 1940. године и до сада је четири пута покретан под различитим именом. Покренут је са намером да се корисницима редовно даје попис публикација које долазе у библиотеку, а садржао је и библиографски попис књига. Излажење часописа прекинуо је Други светски рат, а следећи пут је покренут 1960. године под називом Годишњак Народне библиотеке Србије. После годину дана је престао да излази и поново је покренут под истим називом после осамнаест година. Излазио је за 1978. и 1979. годину. Кроз двадесет година поново се јавља иницијатива да се покрене стручно гласило које поново добија назив Гласник Народне библиотеке Србије.
Каталог издања Народне библиотеке Србије може да се нађе само на Интернету и обухвата издања која се могу купити у књижари антикварници НБС. Наслови, са комплетним каталошким описом, разврстани су у следеће категорије: периодична издања, библиографије, каталози, опис ћирилских рукописа, посебна издања; издања библиотеке: корени знања, жива прошлост, Десанка Максимовић, стручна библиотекарска литература, методска упутства из библиотекарства, скрипта за стручне испите, приручници и студије.
Библиотека Матице српске објављује три серије каталога старих и ретких књига и легата и то: ћирилске рукописне књиге Библиотеке Матице српске, Каталог старих и ретих књига Библиотеке Матице српске и Каталог легата Библиотеке Матице српске.
Едиција Трагови је покренута 1991. године и обухвата одабране радове стручњака Библиотеке Матице српске.
У тромесечном гласилу Вести налазе се информације о текућим догађајима у библиотеци.
Годишњак Библиотеке Матице српске са извештајима о раду и одабраним и стручним текстовима, оригиналним или преведеним, мада као сараднике има само стручњаке запослене у својој Библиотеци, драгоцен је и актуелан научни извор. Излази од 1977. године, са прекидом од 1981. до 1989. године, а обновљен је у време када се гасио часопис Библиотекар (часопис за теорију и праксу библиотекарства, који излази од 1948. године као гласило Савеза библиотечких радника Србије).
Летопис Матице српске је часопис који је старији од саме Библиотеке. Покренуо га је 1824. године Георгије Магарашевић под називом Српски летопис. Због материјалних проблема преузима га Друштво Матице српске у Пешти и 1864. године сели се у Нови Сад. Тада мења назив у Летопис Матице српске, а од 1924. године постаје актуелна месечна публикација која прати живот тадашње Војводине.
Поред тога имају и периодична издања која излазе редовно. То су: Библиографија књига у Војводини, Билтен приновљених књига на страним језицима, Сигналне информације – из књижевности, лингвистике и библиотекарства.
Библиотека Српске академије наука и уметности 1978. године покреће серију Издања Библиотеке САНУ у којој публикује попис и садржај Академијиних издања, као и њених института.
Поводом 130-годишњице Би-блиотеке САНУ објављен је Преглед издања САНУ 1886–1947, а 1991. године је објављен водич Библиотека Српске академије наука и уметности.
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” је одскоро поново покренула издавачку делатност која се за сада заснива на издавању каталога тематских изложби књига које се налазе у фонду Библиотеке.
Заједница библиотека универзитета у Србији (ЗБУС) објављује часопис Инфотека, који излази од 2000. године и то два пута годишње. То је часопис за информатику и библиотекарство, а објављује научне и стручне радове из ових области. Часопис се доставља високошколским и специјалним библиотекама које су чланице заједнице, а постоји и претплата за библиотеке и институције које нису чланице, као и претплата за појединце и студенте.
Заједница матичних библиотека Србије је издавала информативно гласило Заједница библиотека, које је излазило од 1970. године, са прекидима од 1976. до 1979. а часопис није излазио ни за 1988. и 1989. годину. Часопис је излазио повремено и достављао се свим матичним библиотекама у Србији.
Универзитетска библиотека „Никола Тесла” из Ниша издаје електронске билтене приновљених публикација.
Опис часописа је скраћен и састоји се од: наслова, поднаслова, места издавања, издавача и године издавања. На крају описа је идентификациони број часописа из каталога библиотеке. У главном регистру часописи су сређени по систему стручне (УДК) класификације и то тако да бројеве прати и додатно језичко објашњење.
Поред тога издаје и публикације: Библиографија радова наставника и сарадника Универзитета у Нишу, Каталог домаћих серијских публикација у библиотекама Универзитета у Нишу, Каталог серијских публикација Универзитетске библиотеке у Нишу, Каталог иностраних серијских публикација у библиотекама Универзитета у Нишу, Билтен приновљених књига и Билтен часописа.
Универзитетска библиотека у Крагујевцу издаје: Библиографију радова наставника и сарадника Универзитета у Крагујевцу и Библиографију магистарских и докторских дисертација које су одбрањене на факултетима Универзитета у Крагујевцу.
Централна народна библиотека Републике Црне Горе „Ђурђе Црнојевић” из Цетиња посебну пажњу посвећује прикупљању публикација о Црној Гори из земље и иностранства, као и наслова чији су аутори Црногорци. Поред ретроспективних и тематских изложби, библиотека има успешну и разнородну издавачку делатност која се реализује преко неколико едиција.
У едицији Посебна издања објављују се научне монографије, зборници радова, кумулативне тематске библиографије и слична издања из историје и културе Црне Горе.
У едицији фототипских издања су до сада репринтовани највреднији наслови књига и периодике из раног периода наше штампарско – издавачке делатности.
Црногорска библиографија 1494 – 1994. године је ретроспективна библиографија Црне Горе са штампарским, ауторским и предметним критеријумима у основи. Састоји се од четири тома:
1. Библиографија монографских публикација обухвата све књиге, брошуре и музикалије штампане у Црној Гори, све књиге црногорских издавача штампане изван Црне Горе, дела Црногораца штампана на било ком писму и у било којој држави, дела старих штампара пореклом из Црне Горе.
2. Библиографија серијских публикација обухвата све серијске публикације издате и штампане у Црној Гори, сва периодична издања која су издале црногорске институције, а штампана су изван Црне Горе.
3. Библиографија чланака и прилога у серијским публикацијама обухвата само радове стручног и научног карактера, оригиналне књижевне радове, прилоге објављене у Црној Гори и Црногораца који живе изван Црне Горе.
4. Библиографија дела о Црној Гори и Црногорцима обухвата књиге и значајне чланке објављене изван Црне Горе, а тичу се Црне Горе и Црногораца. До сада су објављене библиографије на: енглеском, немачком, руском, италијанском, француском и чешком језику.
Био–библиографија је едиција у којој су до сада био–библиографски обрађене бројне и најважније личности из културног, научног, уметничког и јавног живота Црне Горе.
Поред ових едиција, библиотека издаје и часопис Библиографски вјесник – лист Друштва библиотечких радника Црне Горе и Центра Републике Црне Горе – који доноси нове информације и сазнања о Црној Гори и Црногорцима. Часопис излази у три броја годишње од 1961. године, а паузу прави од 1964. до 1976. године.
Подгоричка Народна би блиотека „Радосав Љумовић” издаје часопис Гласник којим је обележила сто двадесет једну годину оснивања подгоричке читаонице на чијим је темељима и настала ова Библиотека.
Поред тога излази и: Биографија Гласника, Био–библиографија др Слободана Калезића и Библиографија чланака из културе и збивања у дневном листу Вијести за прву годину.
Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева започиње издавачку делатност 1985. године преузимањем издавања часописа Повеља, који је покренут 1971. године. То је часопис за књижевност, уметност и културу, који 1975. године мења назив у Повеља октобра. Библиотека га преузима од локалне Културно – просветне заједнице и до 1997. године излази тромесечно, а сада излази четворомесечно. Часопис објављује српску и преведену књижевност, као и прилоге из ликовних области, историје, филозофије,…
С времена на време су се појављивала и издања књига, а од средине деведесетих се издавачка делатност развија и грана у више издавачких целина. Постоје едиције: „Поезија данас”, „Остала издања”, библиотека „Проза данас”, библиотека „Звоник” и „Зборници”.
У оквиру едиције Остала издања значајна је Библиографија прилога у краљевачкој периодици аутора Дејана Вукићевића. Састоји се од две књиге и обухвата часописе: Освит, Октобар, Слово и Повеља (1971–2000). Прва три часописа су се угасила, а Повеља и даље траје и њој је посвећена друга књига.
Пожаревачка Народна би блиотека „Илија М. Петровић” почиње издавачку делатност 1996. године објављивањем публикације Водич кроз библиотеку и прве свеске Каталога старе и ретке књиге у Народној библиотеци „Илија М. Петровић” у Пожаревцу (1774 – 1867).
Каталог садржи осамдесет пет библиографских јединица које су сређене хронолошки. Две најстарије публикације Итика јерополотика и Рајићева Историја разних словенских народа су детаљније обрађене због њихове велике вредности за културну историју и графичког изгледа. У каталогу се од аутора налазе: Доситеј Обрадовић, Јован Стерија Поповић, Ђорђе Малетић, Милован Видаковић, Франц Миклошић, Милан Ђ. Милићевић, Ђура Даничић, Његош,… Каталог има три регистра – регистар аутора, регистар наслова и регистар књига са списковима пренумераната.
Народна библиотека „Др Ђорђе Натошевић” у Инђији има развијену издавачку делатност, а поред тога приређује књижевне вечери, предавања и изложбе.
Као домаћин научног скупа „Сусрети библиографа у спомен на др Георгија Михаиловића”, који се организује од 1983. године, издаје Зборник радова са сусрета библиографа, чији први број излази 1988. године.
У протеклих неколико година издаје фототипска издања дела проте Радослава Марковића (инђијског историографа с почетка двадесетог века): Инђија у сећањима Ђорђија Војновића и Стара Инђија Славка Гавриловића… Од 1999. године издаје збирке бећараца и поскочица: Нема лепше песме од бећараца, а и суиздавач је у два пројекта: Физика др Вјекослава Сајферта, са Техничким факултетом из Зрењанина и Лирски мемоари Душана Ранковића са Матицом српском из Новог Сада.
Народна библиотека из Пожеге се од скоро бави издавачком делатношћу. Од 1999. године до сада објављене су само две књиге др Животе Марковића: Ужички крај у доба Карађорђа и Ужички крај у Србији Кнеза Милоша.
Од 2001. године издаје часопис Пожешки годишњак, који објављује прилоге из економске, политичке и културне историје Пожеге. До сада је изашао само један број.
Народна библиотека „До ситеј Обрадовић” из Старе Пазове такође започиње издавачку делатност последњих година. До сада је објавила: Зборник радова са научног скупа посвећеног двестагодишњици рођења П.Ј. Шафарика, одржаног у Библиотеци 1995. године; репринт издање Православна Српска парохија у Старој Пазови крајем 1991. године Симеона Араничког и Српске народне приповетке Дамјана Прерадовића.
Народна библиотека „Жика Поповић” из Шапца се од 1967. године бави издаваштвом које је искључиво завичајно опредељено.
Публикација Подрињски часописи 1920–1970. Добрила Аранитовића представља део програма истраживања завичајне периодике и њоме је обележена 150-годишњица шабачког читалишта. Обухватила је часописе: Подрињски весник, Ново доба, Вентураементес, Глас цркве, Књижевни полет, Звезда, Подриње и Уствари који су поређани хронолошки и урађен је комплетан попис садржаја.
Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин” из Зрењанина је препознатљива по својој издавачкој делатности. За четврт века бављења издаваштвом Библиотека је објавила преко сто седамдесет наслова књига у тиражу око триста педесет хиљада примерака.
Издавачка делатност је организована у оквиру едиција и то: „Савремена поезија”, „Савремена проза”, „Књижевност за децу и омладину”, „Наши писци”, Фе-никс”, „Сусрети”, „Завичајне свеске”, „Полис”, „Уметност”, Библиотека: Посебна издања, Библиотека: Изабрана дела Тодора Манојловића.
Библиотека издаје и часопис Улазница, који је почео да излази још 1967. године и до сада је изашло сто шездесет бројева или просечно пет бројева годишње. Часопис обухвата културу, уметност и друштвена питања.
Панчевачка градска библиотека, почевши од 1994. године, сваке треће године организује научне скупове посвећене раз–ним темама које су везане за библиотекарство и књижевност. Излагања са прва два научна скупа су објављена као ванредни бројеви часописа Свеске (часописа за књижевност, уметност и културу који издаје Заједница књижевника Панчева. Излази четири пута годишње – у марту, јуну, септембру и децембру), а са трећег као посебна публикација под називом Књижевна топографија Панчева.
Од новембра 2002. године Библиотека издаје стручни лист Панчевачко читалиште, који је настао услед потребе за стручним усавршавањем библиотекара, разменом идеја и откривањем јавности значаја библиотечке делатности за развој овога града.
Библиотека као суиздавач објављује и зборник песама, фототипска издања, превод докторске дисертације Милана Ћурчина, спомен издање прве књиге стихова Ми рослава Антића: Испричано за пролеће, Незнане и мало знане списе Бранислава Нушића, а у току су и припреме за издавање заједничког гласила са Историјским архивом, Народним музејом и Заводом за заштиту споменика културе у Панчеву.
Градска библиотека у Вршцу издаје своје гласило Библиотечки билтен за популарисање књижевности, културе, уметности и библиотекарства, који излази од 2002. године и то шест пута годишње. Часопис излази у оквиру пројекта „Библиотека као информативни и едукативни центар града”, који је подржан од Фонда за отворено друштво у Новом Саду и Open Society Institute Budapest.
Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” у Чачку поред песничких свечаности „Дисово пролеће”, које се приређују већ тридесет седам година, издаје стручни лист Глас библиотеке, као и едиције „Завичајна библиографија” и „Завичајна библиотека Врела”.
Глас библиотеке је часопис за библиотекарство, који излази од 1990. године једном годишње.
У оквиру едиције „Завичајна библиографија” објављено је девет књига о различитим темама, а највише је персоналних и тематских библиографија. Међу њима је и библиографија о чачанском штампарству и издаваштву до 1941. године, која је објављена 1998. године поводом сто педесет година читалишта и сто година штампарства у Чачку.
Едиција „Завичајна библиографија Врела” покренута је 1983. године и скреће пажњу на ауторе чија су дела остала у рукопису.
Матична библиотека „Светозар Марковић” из Зајечара издаје библиографију часописа Развитак од броја 1-200 (1961–1998). То је часопис за друштвена питања, културу и уметност и завичајног је карактера.
Српска читаоница у Иригу од 1962. године организује Сабор библиотекара Срема на коме се последњих година окупљају библиотекари из целе Србије, а књижевну едицију „Стражилово” је основала пре двадесет пет година и у оквиру ње је изашло преко двеста наслова из области књижевности и науке.
О најмлађим читаоцима брину народне библиотеке: „Лаза Костић”и „Вук Караџић” у Београду.
Народна библиотека „Ла за Костић” је данас огранак Библиотеке града Београда и ово име носи од 1995. године. Организује књижевне трибине: „Међу јавом и мед сном”, трибине књижевности за децу и младе „Бранко Ћопић”, као и представљања дечјих часописа. Од 1996. године трибина „Бранко Ћопић” једном годишње објављује зборник дечјих песама са ђачких песничких сусрета деце Чукарице.
Народна библиотека „Вук Караџић” је такође огранак Библиотеке града Београда и организује разне књижевне програме, програме за децу предшколског узраста „Срицање сликовнице” и програме за ученике „Жива лектира”. Издаје часопис за књижевност и културу Расковник, који осликава појаве у народном животу и подстиче народну културу и изворно стваралаштво и у сеоској и у градској средини.
У данашње време појављују се и виртуелне библиотеке. То су библиотеке без зидова, које своје услуге пружају преко рачунарских мрежа, тако да им нису потребни каталози, читаонице, магацини, а ни библиотекари. Оне имају за циљ да задовоље потребе људи за информацијама на сваком месту, у свако време и за свакога, па се по томе разликују од циљева традиционалне библиотеке.
Пројекат Растко – Библиотека српске културе на Интернету представља подухват електронског архивирања и издавања научних и уметничких дела која припадају српској и сродним културама и има за циљ да их учини доступнима како у земљи, тако и у иностранству уз очување и развој националног писма – ћирилице у окружењу глобалне информатичке цивилизације.
Пројекат је 1998. године званично почео да ради. По броју текстова и докумената то је највећа електронска библиотека српске културе, а по броју наука (антропологија и етнологија, археологија, богословија, историја, лингвистика, филозофија) и уметности (драма и позориште, књижевност, ликовна уметност, музика, стрип, филм и телевизија, фотографија) најобухватнија.
У оквиру пројекта су премијерно објављене две хипертекстуално написане приче Милорада Павића: Дамаскин. Прича за компјутер и шестар и Стаклени пуж. Претпразничка повест, а библиотека књижевности садржи и биографију књижевних радова Милорада Павића, као и библиографију радова о њему. Од значајнијих дела ту су и: списи Светог Саве и Стефана Првовенчаног, Његошев Горски вијенац, Кратка историја српске књижевности Јована Деретића,… Песништво је заступљено подбиблиотеком која је посвећена Миодрагу Павловићу, а савремену српску драму представља педесетак драмских текстова. За српски стрип је дат преглед по ауторима, а на мрежи се може погледати и каталог изложбе Фото–савеза Југославије, и прочитати књига Радослава Лазића Естетика телевизијске режије.
На овај начин, пројекат шири и популаризује корисна достигнућа информатичке цивилизације унутар српског друштва и културе и афирмише недовољно цењене области српске културе, као што су: популарна урбана култура и кибернетичка поткултура.
Углавном све велике библиотеке имају заступљену издавачку делатност, било да се објављивање врши континуирано или са мањим или већим прекидима.
Подједнако је важно да се издаје стручна литература потребна за перманентно усавршавање и дошколовавање кадрова и литература којом се развија и унапређује библиотечка делатност, као и литература из других области, поготово књижевности, како би се што више популарисали књига и читање.
Иако је тешка материјална ситуација у свим библиотекама допринела да издавачка делатност буде прилично слаба, ипак треба радити на томе да се она побољша. То поготово важи за мање градове где часописи и билтени библиотека поред новости везаних за своју установу доносе и преглед важнијих културних дешавања у тој средини, па су намењени широј популацији и имају значајну информативну улогу.
Библиографија
1. www.krstarica.com
2. www.google.com
3. www.kanoodle.com
4. www.biblioteke.org.yu
5. www.rastko.org.yu
6. www.unilib.bg.ac.yu
7. www.nbs.bg.ac.yu
8. www.sanu.ac.yu
9. www.cacak–dis.org.yu
0. www.kv–biblio.org.yu
11. www.zr–biblio.co.yu
2. www.vrsac.com
13. www.arhiv.sv.gov.yu
4. www.bms.co.yu
5. www.npb.cg.yu
6. www.cetinje.cg.yu
7. www.jabooka.org.yu
8. www.junis.ni.ac.yu
9. Енциклопедијски лексикон/Коста Гру бачић. – Београд: Завод за издавање уџбеника,1964.
20. Библиотекарски лексикон/Владимир Јокановић … /и др./ . – Београд: Нолит, 1984.
21. Рјечник библиотекарских стручних израза/Ентони Томпсон. – Загреб: Издавачко предузеће школска књига, 1965.
22. Библиографија прилога у краљевачкој књижевној периодици / Дејан Вукићевић. – Краљево: Народна библиотека „Радосав Веснић”, 2000.
23. Библиографија часописа Развитак : од броја до 200 (1961-1998) / Кармен Гњеч-Мијовић. – Зајечар : Матична библиотека „Светозар Марковић”, 1998.
24. Подрињски часописи: 1920-1970: библиографија / Добрило Аранитовић. – Шабац: Народна библиотека „Жика Поповић”, 1997.

Јелена Радовановић

Заљубљена сам у тебе Родионе Романовичу
Још од оног часа кад сам те угледала одмах
Сам те и прочитала јер и сама сам
Свакодневни убица ал неко секиру носи
У глави
А неко у глави
И у руци
Са твојим именом на уснама ја
Сечем све без милости убила сам данас
Дебелу касирку у радњи преко пута што
Никада не враћа педесет пара а после одсекла
Љубичасте прсте благајници Народне банке и
Ископала Очи гадном посластичару што
Штеди шлаг на мом кестен-пиреу
Пола сата касније заклала сам дете што
Гађало је клоцом црну мачку
Помислила сам да је за данас доста и
Кренула својој туђој кући кад сам у лифту
Истранжирала велику бабу с пудлицом што
Је пишкила пудлицу нисам дирала
Само сам јој ишчупала реп дошла
Сам у собу све мислећи на тебе
Спремна да одем чак у Сибир
С тобом бришући ти грех за Аљону мада
Ми стари Фјодор то не би опростио ал како
Би само било добро да смо заједно и
Да убијамо све који у кући имају гоблен
Зимска ноћ и све друге гоблене
У гвозденим рамовима и жене које купују
Вештачко цвеће творце реклама за
Хигијенске улошке и све глумице у њима каква
Би то сјајна река крви била па онда
Војне пилоте партијске вође
Холивудске продуценте убице китова
Пијачаре што подмећу буђав сир попове што
Кркају чварке и сто марака по крштењу
Наставнике физичког што
Терају децу да ђипају по греди
Произвођаче барбика купце барбика
Васпитачице у обдаништима мајке
Деце из контејнера и њихове очеве и
Пит-бул теријере средовечне жене у
Циклама конфекцији финансијске директоре
Макрое порезнике судске извршитеље
Мачо типове у каубојкама мало ко
Би остао драги Родионе онда бисмо
Опрали руке и за крај убили моју
Газдарицу што кува јаје у млеку да
Уштеди струју и онда срећни црвених руку
Склонили бисмо се у белу земљу
Сибирску без људи

(Повремени прекиди са зујањем, ГБ „Владислав Петковић Дис”, Чачак, 2000)

Информативно одељење препоручује текстове из фонда периодике и штампе

Исповест: Славко Богдановић, авангардни уметник, доктор права –“Робија под либералима”, стр. 31 – 33.; Фељтон Сава Бабић: Драма Петра Естерхазија, стр. 56–59, (у: ) НИН 2692

Карађорђевићи пишу Ђинђићу: Вратите Музеј кнеза Павла, стр. 30–32; Вести: Линк на гробу, стр. 48, (у:) НИН 2693

Пјер Бурдије, Делегирање и политички фетишизам, стр. 4–10.

Јединствен случај у Српској Православној Цркви: Светац међу Вукмановићима – Лука Вукмановић Црмнички је недавно канонизован у свеца СПЦ; стр. Б6, (у:) Политика, 9. 8. 2002. г.

Анархосиндикализам: “Кропоткинова деца”, стр. 32–33, (у:) НИН 2695

Павел Хуеле, “Мерцедес–бенц из писма Храбалу”, стр. 25–30.; Xонатан Фрајдеј “Фотографија и репрезентација визије”, стр. 37–46., (у:) Златна греда 9–10.

Томас Френк, “Трговина и контракултура”, стр. 7–10.; Жерар Женет, “Метакритичка увертира (И)”, стр. 40–45.; Владимир Костов, *** (поезија), стр. 52, (у:) Златна греда бр. 11.

Мишел Фуко, “Старање о себи и старање о другима”, стр. 12 – 18; Бојан Јовановић, “Наш прелазнички менталитет”, стр. 23, (у:) Златна греда бр. 13

Xулијан Барнс “Грађанска будност”, стр. 5–14.; Јохан Волфганг Гете “Новела”, стр. 175–183 и “Карневал у Риму”, стр. 184–206.; Рихард Вагнер “Песништво и музика у драми будућности”, стр. 230–239., (у:) Писмо бр. 67

Самјуел Бекет, Песме на енглеском, стр. 77–82.; Аугуст Стринберг “Сумрак”, стр. 83–94.
Јохан Волфганг Гете, “Две приче”, стр. 164–198, (у:) Писмо бр. 68/69.

Сејс Нотебом, “Аутопортрет неког друог – снови о негдашњем острву и граду”, стр. 196–210.; Мартин Хајдегер, “О суштини истине”, стр. 211–230.; Луције Анеј Сенека, “О кратком трајању живота”, стр. 231–251. (у:) Писмо бр. 70.

Михаил Епштејн: “Фигура понављања: филозоф Николај Фјодоров”, (у:) Летопис Матице српске, јун 2002. г. стр. 910 – 920.

Пол Шредер, “Трансцедентални стил: Бресон”, стр. 257–296. (у:) Реч 65. 11

Космопловци “Повратак у канализацију”, стр. 3–18.; Деан Дуда “Хрвање са анђелима”, стр. 79–108.; Драгана Бесара, Библиографија “Речи” од броја 53/54 до броја 65, стр. 237, (у:) Реч 66. 12

Димитрије љотић: Десна епопеја, стр. 26–28.; Повратак љотића у родни град: Смедеревце није брига , стр. 28 – 29. (у:) НИН 2709

Предраг Палавестра, “Димитрије Митриновић, пророк европског јединства”, фељтон (у:) НИН 2710, стр. 58.

Панчевачко читалиште, бр. 1, стр. 1–64.

Милан Јакшић: “Нека искуства у микрофилмовању црквених матичних књига Историјском архиву у Панчеву”, (у:) Панчевачко читалиште бр. 1, стр. 13

Небојша Поповић, “Слободан Јовановић и Карађорђевићи”, (у:) Историја 20. века, бр. 1. 2002. г. стр. 9–27.

Језик и психотерапија: Ако псовке занеме, (у:) НИН 2711, стр. 34–35.

Одбојност према снисходљивом, интервју са Бранком Кукићем, (у:) Политика, 26. 12. 2002. г., стр. А15

Коста Ст. Павловић, “Између емиграције и отаxбине”, (у:) НИН 2713, стр. 41–43.

Париз: Ролан Барт у центру Бобур, “Од писма до слике”, (у:) НИН 2714, стр. 42–43.

Преп. Јустин Ћелијски: “Данас се Бог рађа као човек да би човек постао Бог”, стр. 4–5.; Из беседе блаженопочившег владике Данила Крстића одржане на Философском факултету у Београду 2000.: “Смисао постаде тело”, стр. 18–21; Писмо јеромонаха Серафима Роуза: “Савет савременицима”, стр. 25.; Блажени старац Филотеј Зервакос: “Покајање – мало Васкрсење”, стр. 26–27.; Архиепископ Стилијан Аустралијски: “Поредак суза”, стр. 54–55.; Дејвид Атли: “Богословска неопходност хумора”, стр. 55.; Т. Н. Сурун: “Православна Енгленска”, стр. 86–91.; Сергеј Латишев: “Св. Иван Руски на Еубеји”, стр. 102.; (у:) Црквени живот бр. 3.

Виктор Пељевин, руски писац: “Смешно је говорити о одговорности књижевника у епохи неодговорних влада”, стр. XИ (у:) Данас, викенд додатак, 11–12. 2003. г.

Драгица Радетић

Ова пословица изречена о библиотекама може бити потврда за разлог што је борска библиотека недавно постала нови дом једној необичној књизи. Књига је необична по изгледу, садржају, времену и путу који је прешла да би своје место нашла на библиотечкој полици.
На први поглед ова књига изгледом подсећа на старинску кутију за накит. Формат јој није уобичајен – 18x11x10 цм. Када се отвори “кутија за накит” открива се садржина коју чини мноштво речи које су попут бисерја низане од А до З, на 2206 страница: Речник италијанског језика, у издању УРЛИЦО ХОЕПЛИ, Милано, 1913. година, мали тираж.
Речник обухвата лексику општег карактера. Обрада речи је граматичка и значењска. По начину обраде речи, речник припада и лингвистици и лексикографији. Кроз језик је представљен део италијанске културе и књижевности.
С обзиром да се језик стално мења и развија, овде се могу наћи и архаичне речи, које носе нешто од флуида мисли, осећања и опажања ранијих времена. И то је једна од посебности ове књиге. Деведесет јој је година, те побуђује одређено поштовање. Наџивела је своје прве власнике, а наследио ју је наш суграђанин, господин Валеријан Попов. Поклањајући је библиотеци на брижљиво чување и још брижљивије коришћење, омогућио јој је да настави живот у посебном фонду наше библиотеке.
Господин Валеријан Попов корисник је борске библиотеке од времена када је са породицом доселио у Бор. Више од тридесет година.
Посебно од када је у пензији доста чита, јер своје слободно време највише воли да проводи уз добру књигу. Од својих родитеља је наследио љубав према књизи, музици и уметности уопште. Ствари које је наследио, а у које спадају књиге, музикалије, иконе и друге вредности материјалне природе у сенци су наслеђене складне мешавине италијанског, грчког и руског духа.
његов отац, Владимир Попов, рођен је крајем 19. века у Русији, на Азовском мору, од оца, руског држављанина, грчког порекла и мајке италијанског, аристократског порекла. Као трогодишњи дечак, Владимир је са Азовског дошао на Јадранско море, када му се мајка, оставши удовица, удала за нашег човека, богатог трговца из Котора.
Близина мора је у њему рано створила жељу да плови, да упознаје свет, различите културе и људе из далеких земаља. То га је определило да заврши наутичку школу.
У време бурних историјских дешавања, избијања првог светског рата и Октобарске револуције, у време када су се земље и људи делили и уништавали, у Владимиру се развијао космополитски дух. Пловио је туђим водама и обилазио непознате земље, али се нигде није осећао као странац.
Ипак, на дугим путовањима по мирном и уснулом мору, као и сваки млад човек, сањао је о великој и јединственој љубави која га негде чека. И сачекала га је у Котору лепа Рускиња, госпођица Евгенија. Оженио се и засновао породицу. Више га нису вукле даљине. Стручно се оспособио за контролора мера и постао врло цењен и тражен у овом послу.
Са породицом се преселио у Дубровник, центар трговачких и уметничких збивања, град на раскршћу светова, вера и култура.
Госпођа Евгенија Попов , мајка господина Валеријана, у њихов заједнички дом је унела смисао за лепоту, љубав према песништву и дар за музику. Сећа се господин Валеријан да је као дечак понекад сатима слушао своју мајку како свира на клавиру и дивио се њеном умећу да кроз музику изрази осећања. Настојала је и друге да подучи свирању на клавиру, и страним језицима.
Из Дубровника су се због очевог посла селили у друге градове, у Крагујевац, Београд, Ваљево. У новим срединама су их брзо прихватали као вредне, умне и племените људе. Стицали су нове пријатеље који су се радо окупљали у њиховој кући. Дуге зимске вечери, уз топли самовар, улепшавала је музика или Пушкинови стихови које је госпођа Евгенија рецитовала на руском. њихов живот није био лагодан, али је био испуњен духовним садржајима који су их бранили од малограђанске свакодневице.
Тако се господин Валеријан Попов сећа својих родитеља. Ово нам је испричао када је, са благом сетом, поклањао њихову књигу. И његов унук Алекса, лепи црвенокоси дечак, чуо је ову причу и чува је у свом чистом дечачком срцу. Једном ће је он причати уместо деде.
Наша библиотека се на овај начин захваљује господину Валеријану Попову на поклоњеној књизи, која је за њега више од књиге.

Драган Стојменовић

(…)
сад изговарамо
заклетве о путовању
сат
опет откуцава
сате
сат опет говори
идем идеш иде
изгледа
онемећемо(1)

Неизрециво, али потпуно разумљиво подражавање жеље за путовањем. Неухватљиво и вечно присутно кретање без комплексних структура простора и времена, једноставно: идем идеш иде. Сусретања су неизбежна, питање је само колико смо спремни да упознамо друго и треће лице, личности које нам иду у сусрет. Да ли је то изворни појам среће – тренутак сусрета, препознавање другог и себе, у ситуацији када је потребна потпуна отвореност према другоме? “Силина смелога случаја” у микрокозми?
Како сада из тог клупка можемо извући почетак и крај? Како их препознати када су потпуно истоветни? Почетак је вероватно спирала, петљица, а крај је наизглед само прав и њиме увек почињемо плетиво вешто начињеном петљицом. Тако, изгледа, све бива у недоглед. Поета и путник спајају се и тешко их је разлучити у том јединственом бићу. На крају крајева, то неће ни бити потребно. Происхођење из једног у друго је један вид неописиве нарације коју ни овом приликом нећемо успети да сагледамо и послужићемо се малим лукавством – ритуалним увођењем у оригиналне текстове Александра Помежанског. Дозволимо само да нас жеља за откривањем поведе у препознавање речи, читање и међусобно упознавање. На том путу нећемо ни бити свесни претапања граница, спајања светова, језика и бића, читања и путовања; тумачења тог, у извесном смислу, обреда прелаза.
Фазе обреда прелаза формулисао је А. ван Геннеп (1909). Искористићемо их приликом конструисања овог текста (у једном импровизованом облику покушаћемо да пренесемо сам обред који читаоца, надајмо се, може увести у “друго” стање ствари) – приказа путописа Персијске разгледнице Александра Помежанског,(2) и његове поезије, при чему ћемо оглашавати поједине фазе на овом путовању. Записани утисци увешће нас у један, по много чему, другачији свет поезије и културних разлика који је А. Помежански живео.
Прву фазу обреда прелаза чини ритуал сепарације. Он почиње када путник крене према себи одвојивши се од виртуозног свирања на пупчаној врпци првим изговореним стихом. Тада он самом себи веже пупак, нађе центар света у себи и свет већ путује у њему. Брод остаје миран а пејзаж на обали лагано се креће. Завежљај који путник носи са собом у ствари је он сам. Безвременост тог момента, непостојање статуса и норми огласићемо стиховима:

(…)
ја имам
свој чамац неба
ја имам
свој прамац мира

сто пута каже
не
а ја ћу данас
отпловити

Поезија изолује песника али га, било као поету, путника или читаоца, спаја са другим светом.
На том месту, долазимо до средишње, лиминалне фазе у обреду прелаза, или другачије речено, путовања/читања као ритуала прекорачивања граница познатог. А. Помежански том приликом је читао културу Ирана, записујући своје утиске оставио нам је могућност да “путујемо” и осетимо дух Персије посматран кроз призму која је искристалисана у Европи.
Богатство детаља који нас уводе у свакодневицу појединих региона Ирана, Техерана, предграђа и околних места, можемо издвојити у неколико уопштених категорија које су представљале сферу интересовања путописца: опште разлике које постоје између култура; културни контекст који произилази из ислама, шеријата и револуције као тадашње основе државног уређења Исламске Републике Ирана; сукоб Ирана и Ирака осамдесетих година XX века. Све то преломљено је кроз духовитост песника који културне разлике сагледава у наизглед маргиналним особеностима Иранаца, нпр. откривеним “другим лицем” Ирана које није баш у толикој мери презирало западне пороке и валуте. С друге стране трагичност ратне ситуације, званичне политике Ирана и култова личности који су испливали после Иранске револуције, путописац је вешто избегавао да карактерише и описује из некаквих званичних изјава у медијима, већ их је упијао из свакодневних ситуација на улици или из приватних, породичних и личних трагедија приликом сусрета са једноставним људима и породицама који су у њему препознавали архетип путника са отвореном душом и добрим намерама, кога су заузврат даривали искреношћу и исто толико отвореном душом древне Персије. А. Помежански описује овај универзални говор душа: “Путник чак неће морати да изговори ни једну једину реч: ако је жедан, треба само да пружи руку ка бистрој води која овде значи исто што и сам живот.” Жеђ за упијањем атмосфере Ирана угашена је уз шољицу чаја у једном сеоском домаћинству описаном у разгледници. Ухваћен је и прочитан истински дух Персије у сеоској кућици од непечене цигле, негде дубоко у пустињи. “Намештаја у класичном смислу те речи нема. Само разастрти ћилими, у једном углу танке простирке на којима породица проводи свој ноћни одмор, на којима се рађа и умире. На бело окреченим зидовима од непечене опеке – из новина изрезане фотографије имама Хомеинија, ајатолаха Бехештија, неких младих иранских ратника, синова или рођака. И то је све.” Знатижељни погледи пролазника, трговаца, упозорења наоружаних људи у зеленом, тајанствени гестови невидљивих пријатеља скидали су чадоре са те задивљујуће земље.
Већ поменута бескрајна духовитост и учитавање духа путописца у живот Иранаца огледа се кроз изванредне формулације било да је реч о револуцији, пићу или храни. Све то спајао је на њему својствен начин. На разгледници “Воћни сок у вино” можемо видети Помежанског како испија горки талог персијске традиције и “модерног” Ирана: “У постреволуционарном, исламском Ирану, који се до непрепознавања разликује од Ирана из времена лозе Пахлавија, уживање било које врсте алкохола је најстрожи табу; забрана, разуме се, не обухвата коришћење алкохола као медицинског дезифектанта који, на жалост бројних поклоника добре капљице, не може да се пије.” Бескрајни истраживачки дух и путопишчева знатижеља заиста дубоко понире у стварност Ирана тако да нам у истој разгледници осликава оно што је свакако далеко од очију просечног путника-туристе, да све што је људски није страно људима па и муслиманима у Ирану, који не поштују баш дословце исламске регуле, па се у свакој погодној прилици огреше чашицом “арака” (персијском ракијом) која се производи у тајним “фабрикама” које дестилишу, замислите само – лозовачу; али и смоквовачу, дудовачу или ракију од урме. Оваква огрешења се строго кажњавају јавним бичевањима – обично са “четрдесет удараца електричним каблом који је заменио трдиционалну воловску жилу… Вино се тада претвара у крв…”
У Персијским разгледницама пажња је посвећена свему ономе што сачињава свакодневни живот у иранским регионима, Техерану, селима у пустињи: моди, храни, ресторанима, пијацама, пустињским путевима и насељима, индустријским радницима, револуционарној гарди која се сусреће на сваком кораку, јавним институцијама и јавном животу које обезбеђују наоружани стражари; али и дубоко укорењеним у шеријату: обичајима, празницима, прославама, сродничким односима, браку и уопште традицији коју је А. Помежански одлично познавао. Компарације ових веома широко изведених одредница, пре свега у историјском смислу стања ствари – пре и после иранске револуције, односно у старој Персијској монархији и затеченој Исламској Републици Ирану, пружају знатно дубље сагледавање стварности кроз ишчитавање овог путописа стварајући једну целовиту слику, не само затеченог стања, већ и конкретног културно-историјског контекста савременог Ирана.

дадоше води воду
небу небо
мени кровове

мален их проналазим

исклесах од њих
дубину
увис је бацих
помешаше се

сад
више налик
на споменике

Биће сасвим довољно да на крају отворимо себе према ономе што је А. Помежански срдачно исписивао и чиме је испуњавао овај град – својим универзалним духом уметника и уметности – Молитвама, које су понекад тихе и нечујне до онемелости, али које нам буде наду у трагању за откривеним јединством естетике-етике-логике А. Помежанског. Осврнућемо се пред сам крај овог текста на једну духовиту опаску из Персијских разгледница, која се односи на оне који желе да што бучније упуте своје молитве надајући се да ће оне бити услишене. У њој ћемо препознати један сасвим другачији приступ и став (које смо покушали да пренесемо његовом поезијом) према ономе коме се упућују. “Судећи по максималној ангажованости свих апарата и уређаја који те поруке преносе, неко од учесника у овим рамазанским активностима је, чини се, прилично наглув.” Не дозволимо само да се поред могуће онемелости нађемо међу наглувима за оно што се тихо изговара и не намеће својом суштинском интимношћу и бићем.
Ритуал агрегације био би последњи у овом низу ритуала конструисаних у обреду прелаза за који је неопходно присуство читаоца. У нади да ће нам овај обред састављен од речи приближити дела Александра Помежанског, песника и путника који свој дом антиципира у поезији и путовањима, он већ иде у сусрет знатижељнима и оглашава се стиховима:

(…)
у твоје племе
долазим
са луком смеха
и стрелом себе
млад
и распеван
(…)

Адам Круг

(1) Сви стихови у овоме тексту стихови су Александра Помежанског из збирке песама Молитве, објављене у Бору 1990. године.
(2) Који је, по речима господина Светислава Стевановића, настао од сабраних радио-прилога, редовно пристизалих у редакцију Радио-Бора било у виду писаних прилога, било у виду фоно-записа, касније објављених под наведеним називом у Бору 1986. године.