(Ване Живадиновић Бор)
Ана-рима је релативно ново поетско средство, чији је опис први пут дат крајем 1974. године у Оксфорду. Ово је учињено у једној малој књижици која је сачињена више као документ, а не за комерицијалну продају. Тек у мају 1975. године читаоци су сазнали за постојање нове риме – када је исти текст поново објављен у оквиру посебног додатка у Пхоениx магазине, бр. 13.
Интересовање за овај нови метод је ипак врло брзо почело да расте, иако се не би могло рећи да је било велико; добијао сам позиве од песника, предавача и научника. Написан је и објављен велики броја песама од којих су многе упућиване директно мени. Отуда су неке од песама које илуструју овај оглед оригинални радови. Исто тако, посве су нова и нека питања и проблеми о којима се данас расправља, а једно од њих би могло да гласи: да ли модерна поезија уистину захтева и нову риму? Будући да постоји велика слобода, да ли нам је потребна нова дисциплина?
Пре него што одговоримо на ово питање, укратко ћемо се осврнути на музику, уметничку сестру поезије. У њој се врло рано уочава тежња за ослобађањем од форме. Почетком века Шенберг уводи атонални систем (познат и као пантонални), а пре њега млади Дебиси изјављује (својим пријатељима) да у компоновању не признаје никаква правила. Ову тежњу, међутим, убрзо потискује трагање за новим дисциплинама (и нове употребе старих дисциплина), не као за трајним правилима, већ као за самоизабраним методама у појединим делима. Многи композитори прихватају овакав ток ствари, а сам Шенберг уводи нешто мало касније и свој изразито строг дванаестотонски систем. Други композитори постепено мењају своје формалне методе, а наводи се Бенxамин Бритн, који је за себе рекао да прелази са једног начина на други баш као што пчела лети са цвета на цвет. И овде је реч о слободи, али о једној посве другој слободи: не толико о спонтаности колико о већем избору метода.
Када је реч о поезији, први утисак би могао да нас наведе на помисао да је ситуација посве другачија. Чини се, на први поглед, да се већина модерних песника опредељује за спонтаност, а не за некакав метод. Други, пак, они које занима форма, лако се окрећу класичним начинима, посебно у области риме. Овај утисак, међутим, по свој прилици није посве тачан. Маргарет Пејн с правом тврди да у модерној поезији има много више форме него што се претпоставља. У једном од новијих чланака она пише: “Сматрам да у савременој поезији преовлађује аурална форма, а не визуелно математичко структурисање. Дужину стиха или реда одређује ухо, које даје форму засновану на звуку, музици и ефекту.” (Форм ин Модерн Поетрy, “Орбис”, лето 1976, бр. 24) Чини се да овакав аурални метод омогућава стварање најразноликијих ритмова. Ако је песников избор ограничен, онда је то случај у области риме. Поред класичне риме и њених бројних варијација (котрљајуће р, ублажено р) модерни песници најчешће користе старије форме нпр. асонација и алтерација, а неки песници су користили и Вилфрид Овенову пара-риму ШОден, Кејт Даглас, а од млађих Xон Вадингтон–Фетер у “Рат- раце” која се налази у Ипсо Фацто, антологији Међународног удружења песникаЋ. Отуда би се могло рећи да нова рима представља корисно проширење постојећег формлног избора, који је и данас унеколико ограничен. Међутим, пре него што пређем на разматрање ана-риме, желео бих укратко да опишем прегнуће Француза у тој области.
Познато је да Арагон, бивши пријатељ Елијара и Бретона и бивши мајстор слободног стиха, за време рата прешао на пуни стих. Он је такође настојао да уведе и везано римовање или “продужени стих” (риме ењамбее), тако што је почетне сугласнике из треће строфе користио да би завршио риму. (види, Ле Цреве Цоеур). Овај се метод може користити тек повремено, или за постизање посебних ефеката. Било како било, слични начини за повезивање били су познати већ код Жерарда Менлија Хопкинса и у раној велшкој поезији. Ево једног теоријског примера таквог везивања: Саинт, траин, то, од чега последња реч то долази на почетак трећег стиха.
Опис
Ана-рима се заснива и на самогласницима. У двема речима које се римују, сугласници морају бити исти, али је њихов ред различит. Овакво преуређивање је основно начело нове риме. Када је реч о самогласницима, строгих правила нема – они се могу мењати или остати исти (асонантно р). Неки самогласници, међутим, могу да покваре риму. У таквим случајевима песник сам одлучује о евентуалној промени, при чему је она у великој мери условљена његовим општим стилом. И овога пута је реч о “уху”. Осврнимо се сада на риму која је прихватљива. За реч долл (или дале, дулл) може се употребити лоад, лењд, лед (лид није примерено); за реч ацаре (сцоре, сцоур) може се узети царес или цоарасе, цоурсе, цурсе, црасс, цросс или роокс, роцкс, руск; за цорал (или цхорал, цруел) рима би могла да буде цаллер, цолоур, лоцкер, рецалл, цоолер, киллер. Избор је углавном суштинске природе, и као што ћемо касније видети, врло широк.
Одмах се може запазити да није од пресудног значаја писање речи које се римују, већ изговор; отуда пеаце не би требало везивати са цопе, већ са сее.Слично томе, кнот не би требало везивати са танк, већ са тоне (тон, тан). Овде се примењује фонетско начело, као што је то случај у пуној рими (еyес – нице, њасте, фацед).
Будући да нова рима захтева преуређење сугласника, она се може објаснити као делимичан анаграм – због тога је и добила назив ана–рима (или анаг–рима), који је данас опште прихваћен. Међутим, не би се смело претеривати са анаграмским видом ана–риме, јер она не води нужно до добрих резултата. Напротив, овај метод може да произведе непримерну риму, на пример раге–геар, спидер–редипс, ресцуе–цурсе.Све у свему, најбитније је направити звук који је мекши и мање “звони” од пуне риме. О томе сам говорио у првом разматрању ове новине 1974. године, одакле и следи навод: ”Данас… представљам нешто унеколико познато, риму која је мекша и мање звучна од класичне риме. За старије форме риме се може рећи да поседују умногоме наглашену звонкост због које се могу поредити са дурским тоналитетима у музици. Отуда се осећа потреба за мекшом римом, сличнијом молским скалама у музичком комаду. Као што ће се показати, нова рима није само мање звучна – она је и мање предвидива…” (Из “Тхе Анаг–Рхyме”, Оxфорд, 1974). Ова рима је примернија за изражавање сањарења, туге, слободних слика, надреалних асоцијација и за просту нарацију.
Примери
Време је да се зауставимо са теоријским разматрањем и да наведемо примере из пера истакнутих песника. Због своје мекоће и непредвидивости, нова рима се лако користи у консекутивном реду, као што је то случај у песми Маргарет Пејн “Фром мy Роом”:
Those dark trees
make vistas stilr
strangely like caverns.
Behind the brighter, lighter leaves
a secret place reveals.
I fully know there are no caves,
elusive fantasy invokes,
some nearer buildings and a road
make an imagined door…
yet my feelings sence the womblike
hiding of the soft cool
branching limbs,
the sharp green smell:
breezes redouble
in my ears like blood
(Посебна награда на Phoenix такмичењу, 1975. године, жири у саставу: Хари Чемберс и Харолд Масингам.)
У овој се песми види и то да песникања не користи увек целу реч у рими већ само њен део: леавес – ревеалс или редоубле – блоод. Ова пракса је данас у великој мери прихваћена.
Моје првобитно предвиђање да ће неки песници прво користити консекутивну риму потврдило се као тачно. У ствари, један песник, Мајк Мадокс, предавач енглеске литературе, објавио је наративну песму сачињену од 52 стиха у консекутивној рими, при чему је избегао било какво осећање монотоније (“Труе Тхомас”, бр. 5, 1976). Други песници су, пак, одмах користили наизменичну риму и то са таквом лакоћом и савршенством као да су годинама знали за ана-риму. Ево почетка песме Брајана Мерикина Хила, које се једноставно зове “љуест” (Пеннине Платформ, зима 75/76).
Searching the alien city I saw you in the half dark
Stand on the kerb to look before you crossed.
I spoke from too far off, masked by a crowd
of chattering loiterers. When I run you risked
a gap between taxis to reach a dark girl
in a torn anorak and a ragged, gracious man
You three reached an alley, I found no one in the glare
From a suddenly lighted window in that impass with no
name
Запажамо како у овој песми наизменичан ред савршено одговара како овој мрачној приповести, тако и њеној тајновитости. Једно још тананије римовање налазимо у песми Мејбел Ферет. Опис смењивања годишњих доба почиње простим наизменичним римовањем (за лето) да би се развио у сложенији образац за зиму (а, б, ц – а, б, ц). њен наслов је “Дуалитy” (приложена за ову прилику).
Summer was rich this year, a bulging purse
full of authentic guineas with golden glints
splendid and shining. This summer could usurp
an ancient’s telling – although his slack skin tingles
remembering yet his boat and the burning stream,
those fabulous meadows, those legendary trees
growing by mythological forest mares.
Even such old, crabbed men have had to assert
THIS summer was bountiful. But autumn tip-
toes insidiously towards us. Apples drop
furtively from the bough. Days dwindle. Roof tiles
are touched with frost now. Into the pit
of winter we must steer, and cold will prod
to altered acts, accounting by different lights.
Свака од ових рима је правилна ана-рима, али ваља приметити да је једна од њих добијена методом “позајмљивања” или проширивања: стреам – форест марес. Овде оно марес узима један сугласник од речи која јој претходи. Ово је посве у реду, а касније ћемо се задржати на значају овог метода.
Један други песник, Дензил Данет, нашао је други начин да створи сложено римовање, он га појачава на посве ингенозан начин. Он је искористио анаграмску природу риме и створио строфе од по три консекутивне риме, од којих свака има другачији сугласнички ред, на пример: рифтс, фист, стифф. Другим речима, он прави варијације на риму, што се најбоље види у његовој дугачкој песми “њинтер”, чији почетак овде доносимо:
Tress
Barely stir
While frost
Almost stalls
Nature’s engines, halts
The last round on the tussle
Of sap with vein-walls
And strictly disallows
Every appeal. The slow…
(Песма је добила посебну награду од аутора)
Због могућности да се постојећа рима мења више пута, предложено је да се назове и варијација рима (за разлику од репетитивне риме). Жилијен Бенс Xон предлаже алтернативни назив: мека рима.
Тешкоће и препреке
Упркос задовољству које пружа рад са овом новом римом, песници су указали на многе тешкоће и проблеме.
А. Тешкоће да се нађе одговарајућа рима – иако већина речи има мноштво речи које јој сликШуЋју, није по правилу увек тако. Узмимо, на пример, реч “хат”, која као да нема одговарајућу ана-риму. У случајевима као што је овај, песник може да разреши случај тако што ће да “позајми” сугласник од претходне речи. Ако узмемо да стих гласи: ис хат или сериоус хат, избор је заиста велик: хе сат, хот сеа, хате сее, њхо сет, њхосе теа, тњо хас – и још много других. Овакво проширивање риме на две речи већ сам обрадио у првој свесци (1974). У погледу речи које имају само један сугласник песници нису имали никакве тешкоће, а сви су римовали он са но, роњ са аре, или чак гага са аго, или бабе или обеy. Није потребно наглашавати да ана-рима није обавезна, да се увек може прећи на несликовани стих или на неку другу врсту риме. Међутим, на предлог лондонског магистра математике Б. Соргоа, направљен је обиман тест речи. Он је израдио “метод узрока” помоћу којег се долази до приближне процене постојећих речи за сваку групу сугласника. Тако, на пример, за речи са три дата сугласника (К–Р–С, или Л–П–С), број риме је уистину велик, иде чак до стотине, посебно ако се користи две речи за једну.
Б. Могућност да се ана-рима не запази. Ово је уистину тачно, посебно када у песми постоји сложено римовање или повезани стихови. Међутим, чак и када није очигледна, рима доприноси свеукупном звучном садржају песме. Ово већ јесте случај са различитим ритмовима који се не запажају, али мало ко због тога приговара. Ако пак песник жели да његова рима буде упадљива, он може да уради две ствари. Прво, он може да се определи за наглашену риму која је у исто време асонантна. (пост – стоп, цоунтер–рецоунт).
Друго, песми се може дописати мала белешка, нешто као “песма у ана-рими”, што је био случај са многим песмама објављеним у Пеннине Платформ. Сличне уводне напомене налазимо у музичким делима: Свита оп. 2 у Д- молу (Бах), Фантазија у цис-молу (Шуберт) или Соната но. 1 у Ф-молу (Брамс). Посве је уобичајено да се читаоцу назначи расположење или “тоналитет” песме, а велики песници су и у прошлости својим песмама дописивали “предговоре”.
Ц. Инхибиторно дејство риме. Извесни песници жале се на овакво дејство. Наиме, после почетног лаког тока речи, рима све теже долази. Ово се дешава, али се не сме заборавити чињеница да је у питању новина и да је потребно вежбати, и то много више него што то чинимо када је у питању пуна рима, која нам је блиска још од детињства. Но и поред тога многи и за пуну риму користе посебне речнике риме, јер ни она не долази тако лако. Завршити стих одређеним звуком често може да представља тешкоћу. На срећу, ана-рима се не мора користити на крају стиха. Као што ћемо сада видети, ова нова рима може лако да се стави на почетак стиха, као почетна рима.
Почетна ана-рима. Увођење некаквог звучног ефекта на почетку стиха није нова идеја. У највећем броју случајева он има форму простог понављања или алитерације ШСер Томас Вијат, Сер Едвард Дајер, Сер Волтер Релеј, или од савременијих песника Волт Витман, Свинбурн, ЈејтсЋ. Може се рећи да пунији звук риме није погодан за почетне ефекте, због чега се врло мали број песника упушта у такве експерименте.
Ово се, међутим, углавном односи на пуну риму. Ако се, пак, окренемо некој другој врсти риме, доћи ћемо до другачијег закључка. Могућно је у одређеним ситуацијама наићи на пара-риму на почетку стиха, или у врло добрим песмама. Било да су тамо уметнуте свесно или по “звуку” није од пресудног значаја. Када је реч о ана-рими, у већини случајева је то урађено свесно. Маргарет Пејн је написала песму Гетхсемане пре које, дакле, на самом почетку стоји њено писмо у којем указује на почетну ана-риму.
Охрабрен овим примером, покушао сам да пишем песме са почетном ана-римом у сваком од стихова, али морам да признам да ме резултати не задовољавају. Реч је, рекао бих, о предрасуди. Ево почетка једне такве песме, за коју сам свесно одабрао једну “вечну” тему – оно чудно осећање ноћу пред надолажење лошег сна, а наслов јој је Бефоре тхе Нигхтмаре:
Sleep little monster of my tidal dreams,
Pleas of dark anguish will not you dispel,
Rest your hungry mouth on my fetid lungs
and stare into my head with small red eyes.
Nor are you alone on my aching side.
Rain is sleeping, green, on your golden tall
…
Неко би сад могао да приговори да сам изабрао “издржљиву” тему, тему која пружа мноштво могућности за обраду. У том случају, једини могући одговор био би одломак из једне друге песме-узорка, по цену да наљутим читаоце. њена тема је тананија а наслов јој је Цхилд Ресцуед (први део):
A room or something, depressing, street level,
More minutes elapse in silence, waiting
Rain falls on gray squares of s small window,
Near me a child wet, dirty, doping,
Our roof is tin, noisy and leaks,
Fear is still in the child and strange his eyes.
Природно је да се и дугачке речи користе за риму (надир, ордаин; массиве, саве ме), али није увек потребно да се обухвати цела реч, већ само њен почетак (нарцотиц, царнивал, манифолд, номинал).
Усуђујем се да посве прозаично додам да се овакве речи могу наћи у сваком речнику – да није потребно трагати за посебном књигом риме. Отуда не видим неки озбиљан проблем, неки инхибирајући ефекат када је у питању почетна ана-рима.
Постсцрипт (Вишеструко сликовање). Неки песници су предложили да се ана-рима користи у споју са другим облицима риме. Xилијен Бенс Xонс верује да би се могло утицати на “промену тоналитета” унутар једне песме, од дура на мол, или са пуне риме прећи на ана-риму. У основи ове идеје је да се нагласи промена расположења, рецимо, са радости на тугу, са активности на сањарење или вице-верса. Овакве примедбе су драгоцене. Познато нам је да су песници и у прошлости испробавали вишеструко сликовање, у време када је то била новина, Овенова пара-рима. Оден је био подједнако успешан у том погледу. Ја ипак мислим да је ово тек почетак ана-риме. Моја истраживања показују да се она лако и добро спаја са простом асонанцијом и пара-римом. Други спојеви различитих рима су за сада тек пробе, прегнућа тек у повоју. Било како било реч је о широком пољу које би требало истраживати постепено.