Душан Кабић

Баш кад пролеће припрема буђење свих наших чула, тамна страна живота нема слуха за нова буђења. Сва бујна осећања, маштовитост, енергија, у тренутку, заувек, нестала су са Братиславом Петровићем.
Видећемо касније, ако је за утеху (а јесте овом приликом), била је у праву наша умна списатељица Исидора Секулић када је увек у својим надахнутим опсервацијама о животу, износила да “треба стално радити и стварати, од нас самих остаће само прах, али ће нас наша дела вечно наџивети”.
И била је у праву. Нашавши се већ у зрелом стваралачком добу, на половини пута, Петровић нам је оставио значајна ликовна дела.
Завршио је средњу уметничку школу “Ђорђе Крстић” у Нишу, затим Педагошку академију у Скопљу, на крају Ликовну академију у Сарајеву у класи професора Миливоја Унковића. Члан УЛУС-а постао је 1985. године. Долази у Бор и запошљава се у Музеју рударства и металургије у Бору, где ради као кустос Уметничке збирке и руководилац уметничке колоније “Бакар”.
Петровић је био свестран таленат. Оствареним делима доказао је високе домете ликовне обдарености, изнео је снажне емоције, дубоку и луцидну мисао из себе и око себе. О човеку је увек ликовно размишљао и то мултимедијално: уља на платну, акварели, графике, скулптуре, мурал, витражи, фреско-сликарство, примењено стваралаштво.
Овај временски омеђен сликарски опус уводи нас у свет стваралачог напора, исказивања пре свега унутрашњих немира, живота субјекта личног и окружења, присутна је и мисаона опсервација. Осећања и размишљања о човеку и животу исказује кроз особену форму искривљених линија. У разговору вођеним са њим, Петровић то и каже: “У први мах композиција делује неуравнотежено, немирно, пуна некакве слутње и набујале енергије вођене ка ниским страстима, ка разврату… Ипак, све је до детаља простудирано и свесно коришћено да упозори, да спречи.” Иза те графичке доминције у структури композиције, избија у први план боја, коју Петровић кроз тонске односе (топло–хладно), валерски осетљиве конструкције, маестрално хармонизује и тиме испољава танана сликарска умећа. Петровић нас у првом делу опуса упознаје са својим унутрашњим ломљењима, а резултат је тамнија фактура форме и бојених партија на површини слике. Осећа се снажна драматика садржаја. У другом делу опуса палета је нешто отворенија, доминирају светлији тонови. Ипак задржава обрис човека изобличена изгледа и покрета, а присутна је стално препознатљива садржина филозофије егзистенције: има ли смисла живети и оџивети све ово. На самом крају опуса наизглед је све смирено или се смирује, праволинијске конструкције праве смирене односе површина, појављује се све више светлости. Композиције добијају своје планове (мотиви из природе), а у неколико дела, веома успелих, јавља се и вечита тема односа човека и жене.
У овом релативно кратком сликарском опусу (1985–2002), Петровић је успео да нас на најбољи могућ начин упозна са својим сликарским умећем, и то преко мотива: портрета, мртвих природа, пејзажа, жанр-сцена, изведених сликарским техникама: уља на платну, акварела, темпера, цртежа, комбинованих техника.
Изванредно је познавао и графичку технику, скулптуру, витраж, мурал. Ту је испољавао свој таленат осећањем основних ликовних елемената кроз: однос тонова, топлих и хладних, валерска нијансирања, хармонију површине, склад композиције кроз однос планова, ритам, структуру, однос треће димензије, јачину и знак графичких законитости, однос црно – бело.
Свој раскошни таленат рационално је знао усмерити ка организовању различитих ликовних активности у Бору. Од тих активности треба поменути руковођење ликовном колонијом “Бакар” (1985–2002). Стручним вођењем довео је колонију до трећег места у Србији и Југославији по значењу и вредности. Испред су само “Мермер и звуци” у Аранђеловцу и “Тера” у Кикинди. У раду ликовне колоније учествовали су вајари из Француске, СР Немачке, Румуније, Украјине, Грчке, садашњих нових држава (бивше Југославије: Словеније , Хрватске, Македоније, Босне и Херцеговине) и, наравно, Србије и Црне Горе. Све су то данас значајна имена европске скулптуре. Иза њих је остало у културној баштини Бора, Србије, Југославије око 400 вредних уметничких дела. Данас се део њих може видети у екстеријеру борских градских површина.
Ликовна колонија је, понајвише заслугом Братислава Петровића, добила престижну (својевремено) Октобарску награду Бора 1992. године. И сам је Петровић, у два сазива, учествовао у раду Ликовне колоније и остварио дела препознатљиве експресивне форме.
Значајан ликовни таленат алтруистички је преносио у рад ликовног клуба “Мозаик” средином деведесетих, организујући клуб и дајући практичне ликовне савете самоуким ствараоцима из Бора. Неуморан, пун стваралачке енергије, стигао је да учествује и у раду ликовних колонија ван Бора: 1985. “Бранко Шотра”, Титова Митровица; 1992. “Делиблатски песак”, Панчево; 1995. “Мина Вукомановић–Караxић”, Горњи Милановац; 1996. “Цосмиц арт”, Војка; 1998. “Гамзиград”, Гамзиградска бања.
Добија и признања за свој рад: 1985. Сребрна плакета универзитета у Сарајеву, 1988. Откупна награда Југословенског бијенала портрета у Тузли.
Не смемо заборавити јако добро умеће код илустровања књига песама. Имао је сигуран и прецизан цртеж, и дар да осети песничку нит, коју њега претаче. Надахнуто је одрадио збирку песама Тачка Милена Миливојевића, а било их је још.
Петровић се вешто сналази и демонстрира свој раскошни дар и као примењаш. Неколико керамичких форми осликава у радионици познате керамичарке из Бора Анђелке Ковачевић, и то веома успешно. Маестрално је одрадио једну макету за потребе етнолошке изложбе Музеја “Бачије на Дубашници и Малинику”, готово пред сам крај свог живота. Имао је храбрости и први је у Бору 1995. године извео осликану јавну површину, на згради Дома културе у Бору и на згради Дома пензионера, са јасним порукама у садржају и трајним ликовним решењима.
И оно што је најважније за једног искреног, талентованог, свестраног ствараоца – увек је валоризовао своје дело пред гледаоцем, путем самосталних изложби: 1981. цртежи, Сарајево; 1982. цртежи, Сарајево; 1985. слике, Чачак; 1985. слике, Гуча; 1985. слике, Бор; 1985. слике, хотел “Борско језеро”; 1985. слике, Зајечар; 1985. цртежи, Лучани; 1986, слике, Кикинда; 1988. слике, Београд; 1990. слике, Бор; 1992. слике, Бор; 1998. слике и акварели, Бор; 1998. слике, Крушевац; колективне изложбе од 1981. године: Сарајево, Београд, Маглај, Титова Митровица, Мајданпек, Смедерево, Алексинац, Бор, Зајечар, Тузла, Горњи Милановац, Панчево…
Осведоченом ликовном таленту на крају се може упутити критика што је веома брзо трошио тај свој раскош од обдарености. Зато смо остали, средина борска а и шире, сиромашни за остварена ликовна дела већ доказаног завидног естетског нивоа.

Драгица Радетић

Мирно Бор село пре сто година постаје тачка коју велики европски капиталисти траже на географској карти. Та тачка, у коју су стале све њиве на којима се таласају раж и пшеница, овце расуте по брежуљцима, и шуме, по којима се мерио иметак ондашњег живља, постаје предмет преговора и ценкања богатих и моћних.
Човек који је Бор селу изменио изглед, а његовим сељанима начин живота, звао се Ђорђе Вајферт. његово порекло, богаство и господско држање, одавало је његово туђинство и узроковало неприхватање од житеља.
Међутим, данас, цео век касније, толико смо му блиски да његову слику чувамо у својим излизаним новчаницима, уз слику својих најдражих. Улива нам сигурност и поуздање. Пошто се осећамо боље с њим, него без њега, ред је да га мало боље упознамо.
Први досељеник из породице Вајферт доселио се у околину Вршца у 18. веку, у време Марије Терезије и Јосифа Другог, који су територије јужне Мађарске, опустошене турском владавином, плански насељавали немачким породицама.
његов потомак, Ђорђе Вајферт, рођен је 1850. у Панчеву, у богатој и угледној породици. У родном месту, које је тада припадало Војној граници, завршава основну школу и реалку, припремајући се за даље школовање у иностранству, јер у Кнежевини Србији није било високих школа. У родитељској кући стиче озбиљан и одговоран однос према раду. У Будимпешти завршава трговачку академију, а у Немачкој пољопривредну академију, одсек за пиварство, прихватајући да настави породичну традицију – производњу чувеног Вајфертовог пива. У то време његов отац Игњат био је власник две највеће пиваре, у Панчеву и у Београду.
По завршетку школовања, Ђорђе у 23. години подиже у Београду нову, за ондашње прилике најсавременију фабрику пива. Убрзо се и жени. његова изабраница постаје гђица Марија Харил. Заједнички живот њихов трајаће више од шездесет година.
Од оца не наслеђује само пиваре него и љубав према археологији и нумизматици. Очеве збирке су биле чувене по својој вредности и разноврсности и на њега утичу да се и сам бави археолошким испитивањима.
Интелигентан и прагматичан, у прво време жели да рударењем обезбеди сировине потребне за његове пиваре. Прихвата мишљење геолошких стручњака да је Србија богата резервама угља и металне руде. О античком рударству сазнаје из историјских списа и путописа из средњевековне Србије која је описана као дивља и неприступачна, земља сељака, сточара, рудара и трговаца.
Крај 19. века обележава закаснела индустријска револуција у Србији, сиромашан капитал, недостатак кредита и нешколован кадар. Због дуготрајних вазалских односа и аустријског настојања да потчини Србију у привредном и политичком смислу, развој српске привреде је спор. Држава нема новца који је неопходан да се избори економска самосталност, што је услов да се сачува тешко стечена независност. Ђорђе Вајферт то зна, јер је и сам, као ратник-коњаник, био учесник битака у Српско-турском рату 1876.
Жели да помогне својој земљи. Постаје заговорник идеје Београдске задруге, а затим 1883. год. и један од оснивача Народне банке Краљевине Србије, чији је задатак да помаже средњи сталеж повољним кредитима и унапреди привреду. Вајфертово учешће у управи Народне банке Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије, трајало је 42 године, од којих је 27 био на њеном челу, као гувернер.
У време када је страни капитал доминирао у Србији, његовом заслугом Народна банка успоставља банкарске везе широм Европе. Захваљујући томе, за време и после балканских ратова и након првог светског рата, државне финансије и валута Србије нису претрпели штету. Добром организацијом домаћег капитала остварена је стабилизација динара. То је било од изузетне важности за привредну стабилност Србије.
Као многопоштовани грађанин и успешан индустријалац Ђорђе Вајферт постаје почасни члан Индустријске коморе од њеног оснивања, 1910. године.
Међу првим потписницима је за оснивање Српског акционарског рударско-топионичарског индустријског друштва – САРТИД-а. Члан је Управног одбора овог акционарског друштва од 1921-1925., а председник наредних десет година.
Господин Ђорђе Вајферт, као богат човек, знао је колики је значај новца и да управљати пословима значи управљати новцем. Зато користи своју мудрост, тактичност, пријатељске и пословне везе да би заштитио интересе своје мале и сиромашне земље. Посебно важну улогу имали су припадници масона које су чинили људи из интелектуалне и економске елите, различитих професија и који су уживали углед у јавном и политичком животу. Као старешина, односно Велики Мајстор Врховног Совета Србије, Ђорђе Вајферт контактира са припадницима европске и америчке масонерије ради прикупљања прилога и пружања потребне помоћи српском народу, за изградњу школа и болница, домова за старе и сирочад и установа за ратне инвалиде.
Осим ангажовања на економском пољу и политички је активан у заступању и развијању југословенске идеје, на којој би се заснивао заједнички живот у заједничкој држави. Никада није био члан ниједне владе, иако му је нуђено место министра, али га није прихватио уз образложење да добар привредник не треба да буде политичар.
Веома је уважаван од својих савременика и због учествовања у многим акцијама хуманог карактера, у којима се издвајао од већине, по знатним сумама датим у добротворне сврхе.
Међутим, не само да је новац трошио, него га је и стварао. Новац се множио у халама његових пивара, у пловидби његових бродова, на угљенокопу Костолца, у јамама борског и других рудника.
Страни капитал био је заинтересован за експлоатацију рудника, али не и за рударска испитивања, која су скупа и неизвесна. Ђорђе Вајферт улаже велике суме новца у рударска истраживања у источној Србији.
Главне радове поверава инжењеру Фрањи Шистеку, који је своје рударско умеће показао у костолачком руднику. Велики сањар и занесењак као човек, поуздан и вредан као стручњак, Фрањо Шистек је био права особа за овај ризичан посао који захтева велики, често узалудан рад. У селу Глоговици налази се добро опремљена лабораторија у којој се врше анализе узорака руде.
Све бива у функцији велике визије, а она превазилази минијатурно рударство примитивног испирања злата. Вечити сан о бољем и срећнијем животу подстиче наду да ће се наћи пут ка тој срећи. Сиромашни рудари верују да ће у јамском лавиринту рударске лампе осветлити тражени пут.
После осам година трагања, колико су трајала истраживања, 1902. године догодило се очекивано, када су скоро сви престали да се надају и када је већ било одлучено да се прекину радови. Интуиција најистрајнијих није била погрешна. Откривено је богато рудно тело Чока Дулкан.
Настављени су радови и установљено је да је откривен један од највећих рудника бакра у свету. Пенушаво Вајфертово пиво потекло је у ту част.
Али Вајферт је знао да је тек потребан огроман рад и велики капитал да се метал који “спава” у утроби земље ослободи, потребни су скупи погони, лабораторије, пећи и конвертори и остала индустријска техника да руда постане вредност. Домаћи капитал нема ту моћ, те обезбеђује француски капитал и образује се Француско друштво борских рудника.
Тиме је обележена судбина Бора и људи који у њему живе и раде. Више раде него што живе. Они постају добровољни заробљеници рударске колоније и оболевају од златне грознице. Верујемо да о овим људима, о њиховом менталитету, обичајима, сновима, господин Ђорђе Вајферт није знао много, као ни они о њему. Живели су у различитим световима.
Сујеверно веровање по коме се предвиђа несрећа сваком проналазачу злата (јер злато и сунце су род, али треба да владају у одвојеним царствима, испод и изнад земље) није се обистинило у животу господина Вајферта. Од живота се опростио спокојно у осамдесет седмој години, уврштен од појединих смртника у сабор светаца.
Прошло је сто година. У руднику су своју снагу оставили деда, отац и син. Много тога се променило, али сан је остао исти, непромењен. Сан о бољем и срећнијем животу.
И унук сања исти сан.
Уочи 2002. године појавила се новчаница са ликом Ђорђа Вајферта, као нумерички израз злата, односно зрнца злата или златне нити која повезује почетак и крај приче о Ђорђу Вајферту.

Литература:

Индустријски преглед, Панчево 1937.
Ненезић, Зоран Д, Масони у Југославији 1764-1980, Народна књига, Београд 1984.
Станковић, Момчило, Борски рудник 1902 – 1972, Шриф, Бор 1972.

Драган Стојменовић

“У неком опису можемо низати у бескрај предмете који су се налазили на описаном месту, али ће се истина појавити тек онога тренутка када писац буде узео два различита предмета, одредио им однос који у свету уметности одговара оном односу који је једини однос закона узрочности у свету науке, те их буде затворио у нужно прстење лепог стила; дакле, као и у животу, пошто стопи једно својство заједничко двама утисцима, ослободиће њихову заједничку судбину спојивши их у једну метафору како би их отео неизвесности времена. Што се тога тиче, зар ме и сама природа није упутила на уметност, та природа која ми је често омогућавала да упознам лепоту неке ствари само у некој другој ствари, подне у Цомбреy-у само у звоњави, јутра у Донсиерес-у само у штуцајима нашег радијатора?…” М. Пруст Пронађено време(2)

Каква је то метафора која обједињује дијаметралне чињенице материјалне културе и природе? Културе као друге људске природе! Ако једно насеље у оквирима екистике(2) назовемо “јединственом биолошком јединком”(3), а несавесно експлоатисање природне средине и град Бор “природним окружењем”, можемо приметити да урастају међе између природе и културе. Граница нестаје али настаје перформатив – израз чије се значење може остварити непрестаним процесом сазнавања: читањем града у коме живимо.
Оно што ће представљати тему овог рада су апстраховани модели хабитуса објеката за смештај радника рударске колоније, у комплексној структури урбанизације Бора, и то доминантне варијанте модела, њихова дескрипција, питање настанка, дифузије, начина коришћења и њихов функционални контекст у тријади човек, природна средина и социокултурни систем. Овакав концепт подразумеваће одређену методологију научног истраживања која ће одређени артефакт сврстати у један широки спектар од инструменталних до експресивних потреба које он задовољава, са акцентом на специфичностима природног и културног система у којима људски фактор има одлучујућу улогу тиме што одређеним предметом материјалне културе задовољава одређене потребе и испољава одређени вид комуникације са својим непосредним окружењем.
Урбанизација је процес развоја градова који обухвата његове три основне компоненте, које су у зависном односу: демографску, просторно-физичку и функционалну.(4) Али, притом морамо имати у виду њихове утицаје на слободан развој човека. У том смислу, период који је најзначајнији у историји Бора је онај који је на њему оставио печат рудника, колонијалног насеља и привременог боравишта, без обзира на то што је Бор маја 1947. г. стекао статус града и други пут у својој историји кренуо путем поремећене адаптације и урбанизације у самоуправном социјализму. Тај први период од оснивања рударске колоније на територији села Бор, од отварања рудника 1903. г. до краја ИИ светског рата, карактерише рурално-урбани континуум са очигледним утицајем француске колонијалне управе и немачке окупације. Стара колонија је почела да се гради већ 1905. године, одмах изнад Бор-села, имала је плански изграђене зграде од бољег материјала које су се разликовале од сеоских кућа од “бондрука”,(5) али се убрзо после тога подижу кућице и бараке “где је ко стигао и како је могао”.(6) Модел куће који ће бити предмет анализе овог рада је објекат за смештај радника самаца или породица, карактеристичан за генерални изглед архитектонског плана старог Бора: приземна дуга кућа правоугаоне основе за колективни смештај са два заједничка улаза, или са засебним улазима у варијанти објекта са породичним становима. Ентеријер се у првом случају састојао од заједничког дугог ходника, два до четири заједничка мокра чвора и од симетрично постављених просторија за становање дуж ходника, намењених радницима самцима (али су не ретко у њима становале вишечлане породице). У другој варијанти куће су имале засебне улазе и породичне станове, диференциран прилаз улазу и приватне просторије, али заједничке су биле помоћне просторије за складиштење (“шупе”) и клозети на једној од краћих основа куће. Заједничке карактеристике ових двеју варијанти су минимум естетских критеријума приликом уређења фасаде куће и униформност у изгледу који задовољава примарну функцију да се на што мањем простору смести што више људи. У литератури су остали забележени описи тих објеката, називи и услови живота у њима, типа “каменити станови”,(7) касарне,(8) квартири,(9) а у жаргону се нешто касније користио назив “француске куће”. Квалитет станова био је лош, а нешто гори од тог “квалитета” били су услови живота, које можемо проценити из једног описа из 1925. године: “… то су биле дугачке постављене куће, близу самих топионица, и ту сем патоса нема ничег другог. Ова раја што долази уморна са рада обично се простре по патосу, покрије својим капутићем… и онда лежу ближе један другом те се тако загревају. А какав је ту ваздух од те масе, која ту спава и дише, може се замислити. Каква хигијена… она је овде из даљине викнула: Збогом.Ш…Ћ”(10) У нешто блажој варијанти “… целокупан намештај састојао се од неких дрвених постеља, најчешће без сламе Ш…Ћ”,(11) чинећи основне елементе ентеријера и реквизите културе становања које је користило до 130 људи(12). Тенденција побољшања животних услова може се уочити из статистичких података, урађених приликом пописа 1961. г., који показују да је те године у Бору “… било станова без водовода и канализације, па је разумљиво што је био и нижи број санитарних уређаја. Купатила је било свега 24,6%, а клозета у стану 41,4%, што је разумљиво с обзиром на процес прерастања варошице Бор у модеран град Ш…Ћ”(13) Отежавајућу околност приликом изградње зграда представљало је и откопавање темеља на андезитној основи, што је одузимало готово половину времена потребног за изградњу целог објекта, као и грађевински материјал који је транспортован са великих раздаљина.(14)
Синоним који се користо за Стару колонију је “насеље Север”. Изграђено је неплански и густо је насељено, састојало се од кућа за смештај радника и, као друго, кућа француских мајстора и чиновника Компаније, које су описиване као “лепе и мале виле”.(15) Временом се развија и насеље приватних зграда, без икаквог плана и реда, у којима су живели углавном староседеоци, досељени из Борске реке која је ушла у оквир индустријске зоне. Село Бор прераста у чаршију и губи свој идилични изглед. У њој се већ примећује мање формализовани живот, изграђују се: пекаре, касапнице, фишелернице, колонијални дућани, вински подруми, кафане, ковачнице…; Французи калдрмишу главну улицу која иде кроз чаршију, од Дирекције до пијаце.(16) Тако се стихијски основао центар чаршије, а касније је на том месту разијен и центар града, који је у својој суштини задовољавао критеријуме демографске експанзије и потребе локалних “шпекулантских елемената” (житељи који су се бавили неким облицима сиве економије). Насеље се од 1928. године шири изнад Борског потока изградњом Нове колоније или Јужне колоније, у којој се такође преноси модел приземне дуге куће у доминантној варијанти са засебним улазима. Тако се временом (до 1947) развијају и остала насеља Борског рудника, Старо селиште и Други километар, у којима се такође врши дифузија оваквог модела куће, модела који су прихватили и немачки окупатори.
Овакав облик насеља, који се је формирао у поменутом периоду, чини основу даљег развоја и тенденцију изградње градских подручја која се временом све више удаљавају од свог центра, према југу.

Демографска експанзија, “природно” окружење и социокултурни систем

Прогресивно повећање популације, као једне од основних компоненти урбанизације, условљено је од стране француске компаније све већим ангажовањем радне снаге различитог националног састава: Француза, Италијана, Чеха, Мађара, бројних Срба, Влаха, Словенаца, Македонаца… Према статистичким подацима, Бор је 1895. године иамо 150 домаћинстава и 717 становника, почетком тридесетих година двадесетог века око 5000 људи, а 1941. г. у Летопису Борске парохије и Цркве забележено је(17) да има око 13000 душа(18). Узрок оваквом приливу становништва је висина наднице која је за разлику од надница у неким другим предузећима Србије, касније и Југославије, била и редовна и скоро дуплирана у зависности од занимања и стручности. Структура радне снаге огледала се у неколико диференцираних друштвених статуса: 1. странци, стручњаци, квалификовани радници, домаћи инжењери, службеници, лекари; 2. стални радници “месечари”, писари, нижи домаћи чиновници, шефови, пословође, надзорници – уживали су статус друге генерације досељеника и рудара, са привилегијом да након 12. година рада буду ослобођени плаћања комуналних услуга; 3. најбројнија група сељака из околних крајева, рад у руднику био им је извор допунских прихода јер су се бавили неким од локалних облика сеоског привређивања; 4. самци, радници који су по бројности били одмах иза локалног становништва, досељени из пасивних крајева земље и који су живели у најгорим стамбеним условима.(19) У оквиру ових статусних група уочљива су кретања по хоризонтали и вертикали, као и дневне миграције село – град. Квалитативна обележја приликом пораста броја становника и њиховог распоређивања на одређеном простору имају велику важност у погледу урбаног развоја, а циљеви су најчешће прокламовани идеолошким и политичким програмима у оквиру индустријализације. Све ово утицало је на пораст популације досељавањем, али и на просторно-физичко обликовање рударског насеља (са негативном конотацијом) које обухвата непланско формирање градског језгра у непосредној близини индустријске зоне, тако да се то одражавало на архитектуру, а пре свега на слободан развој човека у нездравом окружењу.
Природно окружење борског подручја, са својим географским, геолошким и климатским карактеристикама и природним потенцијалима, безобзирно је експлоатисано и представља сегмент који је јасно описан изразом “еколошка катастрофа” (перспектива последица које живи овај град, после готово једног века постојања рудника). Дакле, “природно” окружење људи овог града чине: комунални објекти, машине, индустријска постројења, мртва природа и људи. Оцену квалитета живота у оваквој средини треба потражити у оквирима урбане екологије која за предмет свог проучавања има односе и процесе у вештачкој, изграђеној средини. Индустријализација и несразмерна екплоатација природних ресурса и људи у негативном смислу каузалних односа за последицу има тип куће која са својим принудним капацитетима и минимумом инструменталних функција представља својеврсни антидом, који је такав услед недостатка приватног простора и високог степена друштвене контроле. Томе у прилог говори и чињеница да је до добијања стасуса града насеље Бор једноставно називано Борским рудником.
Оно што може, у одређеном погледу, представљати критику друштвених наука које су се бавиле проучавањем друштвених односа у Бору од седамдесетих година до данас, је материјалистичка предрасуда “да је политика дужна да обезбеди грађанима кров над главом, оставу са храном и кревет за починак”,(20) која маргинализује проблем сиромаштва и објективан научни приступ тој проблематици. Антропологија(21) је давно објавила да су изобиље и слобода доступне и без социјалних програма, идеолошких предрасуда, комуналних стандарда, благодети технологије, увек се односећи са критичким тоном према алтруистички настројеним идеалистима у институцијама система и актуелној политичкој реторици. Таква врста социјалних програма има недвосмислене последице на антрополошком и социјалном плану. Друштвени живот Борског рудника, касније града, испољавао је своју специфичност баш у просторима за агрегацију радника ван радног времена, тако да у датој парадоксално-ироничној ситуацији постоји извесна “позитивна” доза социокултурног дискурса, која је преношена током свих ових година у граду. Она се огледа у феномену који је у социологији назван “друштвени агрегати”,(22) а означава друштвену групу у којој нема никакве присности међу члановима, већ су повезани искључиво просторно; карактеристични су за друштво у граду и неминовно их доносе урбанизација и индустријализација. У класичној подели, друштвени агрегати се деле на гомиле, масе и публику. Ближе одређење теми овог рада је контекст резиденцијалног агрегата, који означава “издвајање одређених личности и њихово смештање у одређене просторне оквире”, тј. стварање фунционалних агрегата-зона за смештај људи сличног друштвеног статуса (за оне који обављају сличне послове нпр. типа стамбених радничких колонија, просторни аспект: куће за самце, касарне, квартири итд.). Житеље резиденцијалних агрегата обично карактеришу: различито порекло, културна и друштвена припадност, прошлост, међусобна анонимност, споро успостављање ближих друштвених односа, друштвена издвојеност, високи степен друштвене контроле, “сивило свакодневног живота”.(23) Овај друштвени феномен не поседује самосвест, а још мање се може рећи да мисли или осећа, а то је у супротности и са марксистичким тезама које тврде да одређена друштвена класа “може да опажа, бира и дела на основу сопствених интереса”, и са демократским теоријама заснованим на идејама колективне воље.(24) На основу анализе објеката за смештај радника можемо уочити да се претпоставка друштвених агрегата у конкретном случају може сматрати врло реалном, јер се квалитет живота у тим групама не мења, а и даље постоји себична свест о јавном добру, услед угрожене егзистенције и опције јединог тренутног решења.
Културни ентитет у оваквим оквирима и наведеним демографским, еколошким и друштвеним контекстима један је од основних фактора разликовања структура и функција појединих зона у насељу, а такође показује да појава одређеног насеља у простору и времену није случајност. Период који је најважнији за културни и друштвени развој Бора је међуратно раздобље, а одлучујућу улогу одиграло је Француско друштво Борских рудника захваљујући својој финансијској моћи, корупцији и непотизму, јер је било у прилици “да приморава на зависност све значјаније друштвене институције, удружења и културне организације”.(25) Наиме, један дугогодишњи председник борске општине био је кум директора Дирекције ФДБР Емила Пијале, они су били и тајанствена групица која је дала свој допринос у изборној крађи и политичкој афери. Једна од тих институција (које су биле под “утицајем” ФДБР) је и Соколско друштво, које је имало за циљ васпитање омладине “у физичком, моралном, интелектуалном и националном духу”,(26) преко својих секција (хорови, оркестри, књижнице, читаонице). У овом периоду регистрована су и удружења типа: Аеро клуб “Наша крила”, Пододбор Друштва кнегиње Зорке, Народна одбрана, Удружење носилаца Карађорђеве звезде са мачевима, Удружење четника итд. Друштвени живот странаца (руских емиграната, Француза, Италијана и др.) одвијао се одвојено од осталог становништва у посебним институцијама: Касину, спортским клубовима, школама и забавиштима, хоровима(27). Један релативно аутономни облик јавног, културног и друштвеног живота одвијао се у неформалном простору локалних кафана, односно алтернативних културних центара јавног живота, који су имали и функције јавних кућа, дилетантских позоришта, биоскопа итд. Оне су и касније остале један од главних видова културног и јавног живота, културна институција у којој већина становништва улази у мање формализовану комуникацију и друштвени живот. Нешто касније се појављују и синдикална организовања излета у оквиру прослава државних празника, што је феномен који завређује посебну пажњу социјалне психологије, семиотехнологије, антропологије друштва итд.

Функционални контекст и трансформације објеката за колективни смештај

Функционални контекст модела, који је у овом случају предмет анализе и заузима једно од главних места у урбанизацији Бора, представља предмет материјалне културе који задовољава одређене потребе. Стамбени простор по Маршалу Меклуану “као склониште представља продужење наших телесних механизама за контролу топлоте – колективну кожу или хаљину.”(28) Примарна функција коју задовољава објекат за колективни смештај радника и њихових породица у нашем случају је, пре свега, задовољавање потреба индустријализације и рудника. Као секундарна функција се код ових објеката појављује задовољење основних инструменталних потреба људи који употребљавају овај простор. Ако са индивидуално психолошког аспекта потребу означимо као нужно деловање ради отклањања неког доживљеног недостатка, у овом случају се она задовољава у оквиру објекта, на њему и у његовом непосредном окружењу, интервенцијама које нису планиране и које су типа изградње шупа, вешераја, гаража, пољских клозета итд.
Најбитнији моменат који се тиче трансформације ових објеката и радикалних промена у њиховој функцији био је период деведесетих година двадесетог века, тачније 1995. година. Тада је донесена “Одлука о утврђивању урбанистичко-техничких услова за промену стамбеног простора у пословни у Улици М. Пијаде у Бору”.(29) Ова одлука је донесена под покровитељством Скупштине општине Бор, у оквиру Одељења за урбанизам, грађевинарство и екологију. Она предвиђа уређење површина око објеката одређеним елементима: бетонирањем прилазних стаза, озелењавањем слободних површина травом и жбунастим растињем, затим инсистирањем на уређењу микроурбаним елементима типа расвете, рекламног простора, клупа, жардињера, затим стилским уклапањем степеништа и прилазних рампи са архитектуром зграда, уређењем фасада које ће се формирати пробијањем парапета прозора оријентисаних ка улици (фасаде задржавају тренутни архитектонски израз, али се нужно освежавају бојом) итд. Из оваквог решења можемо имплицитно уочити сасвим другачији социокултурни, економски и политички контекст савременог урбанизма града (који је, додуше, и даље условљен индустријом и рудником, али овог пута њиховом осетном нерентабилношћу).

Приказивање приказаног

Оно што град нама говори, или оно што, најчешће, ми из њега не желимо да прочитамо јесте њему својствена интерпретација њега самог и његовог идентитета коме се опиру његови житељи. Не заборавимо да и он има своју Другу природу која се измиче пред покушајима да нашу свакодневицу схватамо као банално “сивило”. То није проблем града већ анонимног колективитета и природе људског бића, емпатије која не жели да погледа у себе. Ако град посматрамо као још даљи продужетак телесних органа који задовољава потребе великих скупина,(30) из облика града Бора, форме која се контитуисала од 1905. г. до данас, можемо уочити тенденцију ширења града од севера ка југу, са основним мотивом – што даље од Центра и индустријске зоне. Оваква форма града је јасно изражена у вербализацији градских подручја и насеља, која по себи има арому урбаног духа и локалног фолклора, ироничну и духовиту симболику (изражена у називима насеља, издиференцираним километарском удаљеношћу од Старе колоније: Други. Трећи, Четврти… Седми километар (где је Градско гробље). Ова тенденција урбанизације је колико духовита, толико и реална, тако да уобличава сасвим посебан културни контекст и денотацију која заслужује посебну пажњу. Интерпретација форме града као система непрекинутих метафора, који са једне стране, губи своје детињство осветом природе-ерозијом на површинском копу (која лагано гута северни део града), и који се другим крајем приближава локацији градског гробља, недвосмислено показује заслужено место које добија погрешна процена да се на толико дубоком темељу може подићи храм људске гордости. Основни мотив овакве хипотетичке експликације је жеља да се одређени предмет материјалне културе посматра као извор комплексних информација, не као артефакт који у негативном контексту деградира устаљена мишљења, стереотипна схватања прогресивне урбанизације и досадашња афирмативна прилажења овој проблематици, већ као феномен и откривени тренутак реалног живота и свакодневице.
У том смислу, приликом промишљања овога рада можемо се вратити на сам почетак – метафори којом би опис облика овог града добио одређен дискурс у просторном и временском оквиру који се може прочитати: (или) између два краја града, односно улаза или излаза ( ово је једно од безброј могућих читања), (или) повезивањем форме кућа о којима је било речи у овом тексту (нпр. у варијанти “каменитих станова” са заједничким дугим ходником), са “штуцајућом” формом града, какава јесте…

Напомене:

(1) Марсел Пруст, Пронађено време, књ. 2, Зора, Загреб 1965, стр. 8.
(2) Научна дисциплина која се бави прочавањем људских насеља, в. напомену 3.
(3) Константин Доксијадис, Човек и град, Нолит, Београд 1982, стр. 27.
(4)Душан Стефановић, Урбанизација – Прилог истраживању међузависног развоја становништва, делатности и животне средине људи у савременон свету, Центар за анализу и пројектовање просторних система ИСПУ, Београд 1973, стр. 3.
(5) Диреци и гредице у кућној конструкцији између којих се ставља ћерпич или зид изграђен на такав начин
(6) Бор 1903-1953, Вук Караxић, Београд 1953.
(7) Слободан љ. Јовановић, “Друштвени и културни процеси у Бору у историјском контексту међуратног раздобља”, у: Зборник радова Музеја рударства и металургије у Бору, књ. В-ВИ, Бор 1987–1990, стр. 194.
(8) Исто, стр. 194.
(9) Рабија Хасанбеговић, “Народна архитектура на подручју општине Бор”, у: Гласник етнографског музеја, бр. 38, Београд 1975, стр. 98-99.
(10) Цветко Костић, Бор и околина, Савремена школа, Београд 1962, стр. 37–38.
(11) Бор 1903–1953…
(12)Слободан љ. Јовановић, “Друштвени и културни…”, стр. 194.
(13) Рабија Хасанбеговић, “Народна архитектура на…”, стр. 99.
(14) Ц. Костић, Бор и околина…, стр. 135.
(15) Исто, стр. 38.
(16) Слободан љ. Јовановић, “Друштвени и културни…”, стр. 195.
(17) Исто, стр. 196.
(18) Исто. стр. 196.
(19) Исто, стр. 197–198.
(20) Мери Даглас, Стивен Неј, “Особе које недостају”, у: часопис Реч, бр. 57/3, Београд 2000, стр. 341.
(21) Исто, стр. 341.
(22) Цветко Костић, Бор и околина…, стр. 97.
(23) Исто, стр. 99.
(24) Мери Даглас, Стивен Неј, “Особе које недостају”…, стр. 341.
(25) Слободан љ. Јовановић, “Друштвени и културни…”, стр. 193.
(26) Исто, стр. 205.
(27) Исто, стр. 205–208.
(28)Маршал Меклуан, Познавање општила – човекових продужетака”, Просвета, Београд 1971, стр. 167.
(29) Архив, Одељење за урбанизам, грађевинарство и екологију, 29. 5. 1995. г., Одлука бр. 350-40/95-1-01 и Урбанистичка дозвола од 19. 2. 2000. г. бр. 353-121/99-ИИИ-05
(30) Маршал Маклуан, Познавање општила…, стр. 167–176.

Литература:

1. Марсел Пруст, Пронађено време 2, Зора, Загреб 1965. г.
2. Константин Доксијадис, Човек и град, НОЛИТ, Београд 1982. г.
3. Душан Стефановић, Урбанизација – Прилог истраживању међузависног развоја становништва, делатности и животне средине људи у савременон свету, Центар за анализу и пројектовање просторних система ИСПУ, Београд 1973.
4. Бор 1903-1953, без података о издавачу, Бор 1953.
5. Зборник радова Музеја рударства и металургије у Бору, књ. В-ВИ, Бор 1987-1990.
6. Гласник етнографског музеја, бр. 38, Београд 1975.
7. Цветко Костић, Бор и околина, Савремена школа, Београд 1962.
8. Реч, бр. 57/3, ФрееБ92, Београд 2000.
9. Маршал Маклуан, Познавање општила – човекових продужетака, Просвета, Београд 1971.
.

Архивска грађа и документација

1. Летопис Борске парохије и цркве, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор
2. Докуменатција Одељења за урбанизам, граћевинарство и екологију: Одлука бр. 350-40/95-1-01 и Урбанистичка дозвола бр. 353-121/99-3-05

Јелена Ђорђевић-Максимовић

Апстракт

Предмет рада чини покушај теоријског повезивања неповољних одлика градске средине и облика ескапистичког понашања људи који у њој живе, односно оних видова понашања који за свој основни ефекат имају удаљавање особе од незадовољавајуће стварности окружења. Анализа је спроведена на конкретном случају града Бора, који се може сматрати парадигмом неповољног окружења, у смислу штетних ефеката индустрије на живот људи, њихово здравље и понашање.
Неповољне одлике физичке средине посматране су кроз њихово одражавање на сферу друштвених релација у оквиру града, чије даље дејство, преко посредујућег субјективног доживљаја окружења, утиче и на типичне облике људског понашања у окружењу. У оквиру анализе појаве ескапистичког понашања изведене су неке од његових основних одлика и описани поједини његови видови (зависност од дрога / алкохола, ментални поремећаји, интимни односи и емоционално везивање, миграција, рецепција садржаја масовне културе).

Кључне речи: ескапизам, еколошка психологија, град Бор.

Увод

Град као животно окружење савременог човека својом топографијом, физичким одликама простора, архитектонским и урбанистичким обликовањем, као и карактеристичним облицима друштвеног живота, постоји као сложен сплет фактора целовитог дејства на људски живот, личност и понашање. При проучавању односа човек–град, тема која се намеће као најважнија са практичне тачке гледишта јесте негативно дејство урбане средине на човека. Таква дејства можемо поделити на директно негативне ефекте, у које спада утицај штетних супстанци на здравље и понашање људи (загађеност, “урбани стрес” и сл.) и изазивање специфичних понашања људи (начин живота, миграције), и индиректне ефекте, то јест формирање одређеног општег става према окружењу(1). Тиме се поставља питање адаптације човека на услове живота у неповољном окружењу и промена у личности и понашању које у резултат такве адаптације.(2)
Један од видова тако измењеног понашања људи под дејством средине представља “бежање” од реалности – ескапизам.(3) Може се претпоставити да је распрострањеност ескапистичких облика понашања већа у срединама где су услови живота неповољнији (загађеност, социјална изолација, економска неизвесност и сл.), а један од примера таквих градова је Бор. Ова хипотеза, као и свака друга, подлеже провери и потребно је проверити је, али овај рад нема такав циљ, већ је ограничен само на њено експлицирање, што може представљати полазну тачку за низ истраживања у будућности.

Специфичност градске средине (Бор)

Постоје разлози за изучавање односа у конкретном окружењу, ван широких генерализација. Како наводи Кораћ “… Као што средина у ширем и најширем смислу утиче на на веће или мање друштвене заједнице, исто тако, више или мање, ограничена средина, у којој човек живи и делује као појединац, снжно утиче на његово индивидуално понашање. Средина је за човека, пре свега, онај непосредни, релативно ограничени простор у коме он живи, и у коме се формира, а управо то се често занемарује.” (4) Поред тога, познавање кокретних услова живота људи неопходно је за било какво планирање реорганизације средине у циљу њеног побољшања и задовољења основних људских потреба њених житеља.
Када се анализирају особености града Бора, морају се користити и непсихолошки подаци да би се, тумачењем њиховог значења, дошло до одређења граничних услова живота (5) појединца, односно групе. Град Бор обједињује у себи одлике индустријске урбане средине и провинцијског малог града, које стоје у специфичном односу. Све оне одлике живота у провинцији које се сматрају његовим предностима над животом у великим градовима, као што су мирнији живот, мање “урбаног стреса”, већа интимост и већи број људских веза, мање отуђености, безбедност и сл., у случају града Бора су слабо изражене, уколико нису и сасвим супротне наведенима. Са друге стране су у великој мери присутне појаве провинцијског живота које имају негативан предзнак: монотонија, пасивност, културна неразвијеност и изолованост од токова утицаја, “јавна приватност” и др.
Висока загађеност и озбиљан ризик за здравље људи представљају вероватно најважнији фактор негативих утицаја окружења у Бору, који извесно производи и психолошке ефекте. Кораћ наводи: “Уколико је на неким местима ваздух опасан по здравље (што је општепозната чињеница), не само да ће се променити понашање људи који су приморани да га удишу, већ ће се променити и њихов став према средини. Извесно је да ће се обим њихове спољне активности смањити и да ће они све више времена проводити у затвореном простору. Није испитано какве ће то последице имати на социјалну активност људи, и на интензитет и квалитет њихових међуљудских односа. Било би занимљиво истражити и друге последице оваквог присилног начина живота, као што су, вероватно, пораст броја менталних обољења, депресивности, агресивности и слично.” (6)
Друштвена активност града, из ових или других разлога, знатно је смањена. Облици друштвеног сусретања сведени су на контакте у оквиру основних друштвених ангажовања (посао, школа), па је тако и у простору града приметан мањак локација намењених окупљању људи. Културни живот града опстоји на нивоу неуверљиве симулације, чиме је осујећена једна од важних потреба урбаног човека. Основни извор социјалне подршке(7) за поједница представља породица, која у владајућим условима економске нестабилности и сама бива угрожена.
Описано основно стање живота у граду додатно бива отежано ситуацијом опште економске и политичке кризе друштва која се универзално неповољно одражава на реаговање људи у кризним и стресним ситуцијама.
На основу ових запажања може се, са много основа, рамишљати о Бору као “патолошком граду”(8), при чему негативне последице на живљење, узроковане његовим карактеристикама, тек треба детаљно испитати.

Субјективни доживљај градске стварности (као интервенишућа варијабла)

Објективне одлике окружења одражавају се у субјективним репрезентацијама у виду општих ставова према окружењу. Поред когнитивне компоненте садржане у опажању и разумевању средине, коју одликују селективност и једноставност,(9) ови ставови, као и сваки други, укључују афективан однос према тој реалности, као и активну компоненту (спремност за одређену акцију у датој средини). Естетски и афективан однос према средини увек су присутни, при чему се емоционалне реакције на средину узимају као интервенишуће варијабле(10) између објективних одлика окружења и понашања људи у окружењу.(11)
Можемо одредити неке такве претпостављене садржаје субјективног реаговања на већ наведене услове. Неконтролисано стање загађености средине доживљава се као стална претња за здравље, што се на психичком плану одражва кроз стално присутну анксиозност, против које се у циљу одбране покрећу различити механизми (негирање, рационализација и слично). Пошто се особа налази у ситуацији угрожености чији извор није у стању да контролише, чест исход представљају депресивне реакције. Ограничено социјално ангажовање људи смањује простор неопходан за афирмацију личности, ограничава изворе самовредновања у социјалном окружењу, то јест оштећује доживљај сопствене вредности као целовитог, социјалног и индивидуалног бића. Смањена је тежња за постигнућем, а особа подлеже пасивној резигнацији. Сужена социјална интеракција води доминантној супротстављености у оквирима људских односа, тако да место здруживања и сарадње наилазимо на компетицију и изолованост. Додатна чињеница економске кризе на даље погоршава психичку стабилност људи у граду. Неизвесност будућности града утиче да се активне тежње људи (за развојем, просперитетом) губе на рачун свођења на живот у садашњости која не задовољава основне потребе, при чему се, без могућности наслућивања будућности које би деловало мотивишуће, улази у круг депресије и апатије.
Посредством оваквих психичких садржаја формирају се извесни типови понашања карактеристични за окружење. Један од таквих видова понашања (не и једини) је ескапизам, о коме се на даље детаљно говори.

Ескапизам

“Отуђеност од животне средине конативно се испољава као активан или пасиван отпор да се таква средина прихвати. Пасивним отпором могли бисмо назвати све покушаје човека да избегне средину…”(12) Ескапизам представља управо такав вид избегавања реалности. Чак и у његовим активним облицима, када особа чини напор да се уклони пред средином, он је увек у суштини пасивно понашање, реакција, наспрам активних настојања да се на средину делује у смислу њеног мењања и прилагођавања.
Поред “бежања од стварности”, ескапизам подразумева и “бежање” од одговорности за свој положај, одустајање од сваке врсте ангажовања везаног за соспствени развој и развој окружења. Када неподстицајна, чак угрожавајућа средина прети развојним потребама јединке, при чему она не налази довољно снаге и мотива за покушаје суочавања или утицање на њу, особа прибегава различитим облицима понашања који имају палиативну функцију, који је одвлаче од основног конфликта са средином и ублажавају га до границе која омогућава какво-такво функционисање личности. Самим тим, ескапизам имплицира осећања фрустрације и немоћи, због чега бројни његови видови задобијају облике деструктивности и аутодеструктивности.
На основу анализе појединачних феномена ескапизма, могу се издвојити неке опште одлике таквог понашања: 1. Код ескапистичких понашања јавља се занемаривање постојања реалности и средине, понекад чак испољавање непријатељства и нападање њихових садржаја, 2. Ескапизам представља потврду субјективног, његову доминацију у деловању на личност и понашање над објективним, а, са друге стране, потирање субјективитета кроз препуштање и самозаборав, 3. Ескапистичка понашања одликује изолација особе као крајњи ефекат понашања, 4. Функција ескапистичког понашања је, поред осталог, и стицање доживљаја контроле над окружењем, која у реалним условима не постоји, 5. Ескапистичка понашања одликује присилност одражавања. Све ове одлике нису у једнакој мери присутне код свих ескапистичких понашања, а нека од њих имају и сасвим посебне карактеристике, али се бар у извесној мери ове основне димензије ескапизма могу препознати у сваком поједиачном случају.
У овом раду детаљније ће бити приказани само неки облици ескапистичких понашања, без претензије да се они систематично изложе. То су: зависности од дрога / алкохола, ментални поремећаји, рецепција садржаја масовних комуникација, афективне везе и интимно зближавање, миграција. Ови феномени не представљају у свим условима у којима се јављају искључиво експистичко понашање, њихова узрочност је сложенија и последице разноврсније. Начин на који ће бити приказани не служи за закључивање о њиховој општој природи, ни универзалној структури, већ се њихово описивање ограничава на препознатљиве елементе ескапистичког понашања на начин на који се испољавају. Избор ових понашања као потенцијално репрезентативних за конкретно окружење града Бора је хипотетички, при чему као могућност и потреба остаје испитивање њихове реалне распрострањености и поређење њихове дистрибуције са дистрибуцијом сличних феномена у другим срединама, да би се коначно закључило о специфичностима понашања у граду Бору. Дакле, ово је само теоријска разрада претпоставки једног будућег истраживања.

Зависност од дрога / алкохола

Проширеност проблема зависности у Бору уочљива је и без прецизног испитивања, нарочито у популацији младих. Није тешко претпоставити ескапистичку функцију понашања која чине зависност од дрога или алкохола. Измењено стање свести делује као промена реалности у условима када се објективна стварност опире промени, па се на тај начин напушта и мења “изнутра”. Токсикоманија је у највећем броју случајева уочљива, манифестна, при чему представља отворени чин отпора према незадовољавајућој околини. Свако узимање дроге или алкохола представља чин издвајања из опште стварности (мења се перцепција, укида логика општег консензуса на рачун субјективне логике жеља и потреба) и постављање субјективног доживљаја на прво место утицаја на понашање.
Често токсикоманија има за скривени циљ, поред потирања спољашње реалности, и потирање самога субјекта, анестезију болних места субјективитета. свака токсикоманија ангажује свесну или несвесну аутодеструктивност. Особа подлеже пропадању личности, инверзији вредносних ставова, угрожености здравља, чиме улази у круг даљег незадовољства које поново присилно сузбија бежањем од свести о сопственој ситуацији.
Опојна средства пружају пролазне ефекте пријатности, сигурности, осећај моћи и контроле над реалношћу, место субјективне немоћи и незадовољства. По Петровићу, наркоманија представља “несвестан покушај самолечења особа које пате од социјалне несигурности и емоционалне неусклађености. За овакве особе дрога је лек и једини начин суочавања са реалношћу. Без ње, они су несигурни појединци који беже у изолацију и резигнацију…”(13)
Опредељењем за наркоманију, особа обезбеђује своју припадност групи и тиме задовољава једну од основних социјалних потреба, чиме утврђује какав-такав социјални идентитет и обезбеђује сталне контакте са људима. “Они се осећају несигурни и отуђени у здравој популацији, из које су, у ствари, добровољно емигрирали. Некакву сигурност доживљавају једино у групама истомишљеника. Поред ових чисто психолошких разлога за окупљање, постоје и неки чисто практични разлози.”(14) У таквим групама не преовладава природни људски мотив за блискошћу, већ између особа постоји трећа “ствар”, “роба” која се заједници размењује и троши. Такви односи нужно су изопачени, моралне норме се искривљују према логици потреба, самим тим и не испуњавају функцију адекватних односа са другим, често воде агресивности и сукобима међу члановима групе.
Проширеност облика токсикоманије под негативним дејством окружења даље повратно делује на даље погоршање структуре средине – ширење апатије и незаинтересованости за друге садржаје, пораст криминала и агресивности, деструисање моралних вредности друштва, стварање штетих модела понашања и идентификације и др.

Душевни поремећаји

Није непознато деловање неповољних урбаних услова на распрострањеност душевних поремећаја. Фарис и Данхам говоре о томе наводећи да социјална изолација карактеристична за градски живот води нервним поремећајима. Према тим ауторима, социјална дезорганизација има одраз у менталној дезорганизацији. (15) Реактивни поремећаји услед стресних и кризних животних ситуација честа су појава у градским условима. При томе, адекватност кризнихy реакција отежавају неповољни животни услови. “Фактори као што су: породична и шира друштвена повезаност, задовољство професијом, задовољавајућа новчана примања, доприносе да особа лакше изађе на крај са тешким животним ситуацијама. Обрнуто: изолованост, недостатак подршке у породици, незапосленост, стална брига због претеће немаштине, доприносе да особа, суочена са кризним ситуацијама, реагује на неадекватан начин, често трајно патолошки”.(16) Реакције на стрес и кризу код мање психички стабилних особа поспешују развој и испољавање низа душевних болести.
Душевни поремећаји могу се тумачити и са аспекта ескапизма, као напуштање реалности која носи оптерећујуће садржаје и напуштање одговорности за своје акције у средини. Они претпостављају измењени однос према стварности, неадекватна и искривљена тумачења збивања у средини, и иста таква реаговања на њих. Често се душевни поремећај третира као субверзиван у односу на окружење: “Што се тиче значења душевног поремећаја у односу на друштвену средину, душевно поремећено увек означава негацију једног од основних постулата на којима почива друштвени живот, а то је предвидљивост понашања. Непредвиљивост понашања душевно поремећеног улази у дефиницију његове социјалне улоге, како објашњава Кецмановић.(17) Овде опет наилазимо на првенствено психичко детерминисање понашања које надвладава одређења из средине, али и детеоризацију субјекта и штетне ефекте на функционисање личности.
И поред тога што се душевни поремећај не може схватити као стање повећане контроле над средином, то је стање које за особу потенцијално представља многе изворе добити, примарне и секундарне, као што су ослобођење од одговорности за сопствену ситуацију, слобода испољавања обично недозвољених психичких садржаја и понашања, пажња и посебне бенефиције из окружења које болест захтева и сл.
Болест ставља појединца у изолован положај у односу на окружење и одржава се на присилан начин (симптоми поремећаја су отпорни на мењање због своје функционалности за особу у одређеном тренутку), чиме су исцрпљене све одредбе ескапизма, како су раније наведене.

Садржаји средстава масовне комуникације (фиктивни простори)

Вероватно најраспрострањенији начин ослобађања од реалности свакодневице јесте рецепција различитих садржаја медијске сфере који имају одлику фикције. Ови виртуелни простори представљају најзаступљенију конкуренцију ин компензацију простора свакодневне реалности. Функција пасивне рецепције информација (углавном у визуелној форми) има функцију блиску сну – проживљавање могућности које нису реализоване у стварности, што је основни део економије психичког живота. Не улазећи у посебну анализу преферираних садржаја из медијске сфере у конкретном окружењу (што није незанимљив проблем – шпанске серије, филмови посебне тематике, видео-игре, политика), задржавамо се на анализи ескапистичке димензије оваквог понашања.
При рецепцији фиктивних садржаја особа је ослобођена дејства реалности за кратко време, сво њено инвестирање сведено је на посебан ограничен садржај. Особа постаје посматрач пре свега, њен субјективни доживљај има доминантан утицај на понашање, при чему долази и до својеврсног поништавања личности која постаје медијум за њој дистоне садржаје једне арбитрарне реалности.
Питање контроле своди се на питање избора, акција постаје лака, расте самопоуздање онога-ко-посматра. Реципијент медијских садржаја, чак и у друштву остаје нужно изолован у свом доживљавању (модел биоскопа). Велики део времена које савремени човек проводи примајући такве садржаје упућује на присилност потребе која се на тај начин ствара.

Афективно зближавање и интимност

Као што је већ речено, Бор није средина у којој организовани социјални односи успевају, тако да особе, природно тежећи да успоставе односе који ће им пружити испуњење, осећај вредности и везаности, налазе најсигурнији начин у обезбеђењу ових потреба стварањем чврстих интимних веза са особама супротног пола. Као што Хорнајева примећује: “У ствари, ако се неко осећа у основи беспомоћан пред светом који је без разлике опасан и непријатељски, онда ће се тежња за љубављу јавити као најлогичнији и директан начин да се стекне нека врста доброте, помоћи и поштовања.”(18)
Афективно зближавање особа није по себи нездрав, нити изузетан феномен. Особа способна за љубав и размену по многим схватањима представља идеал менталног здравља. Проблем се уочава онде где функција издвајања из окружења и обезбеђивања интеракције постаје примарна над осталим основним функцијама интимнне везе. “Разлика између љубави и неуротичне љубави лежи у чињеници да је у љубави љубавно осећање примарно, док је у случају неуротичара примарно осећање потреба за сигурношћу, а илузија љубави је само узгредна” каже даље Хорнајева.(19)
Што се тиче ескапистичке функције стварања интимних веза, особе здружене у чврсте дијаде могу лакше да постану независне од објективне стварности, да једно другоме представљају неопходног “другог”. Често је то прави мали пакт против света, изолован у самодовољности, коју појединац не може сам да оствари. У афективном односу доминира субјективност у виду доминантне важности осећања и личних потреба, али се субјект сам губи кроз препуштање, гради се посебан здружени идентитет на рачун извесног одрицања од индивидуалних идентитета. Комуникација у дијади много је интензивнија и подложнија контроли од интеракције са другим деловима окружења. Утицај особа на понашање другог може се директно опазити и вољно мењати, што доприноси учвршћивању самопоуздања у смислу моћи деловања на окружење. Чест случај код веза неуротичног типа јесте њихова отпорност на промене, грчевито и присилно одржавање везе мимо реалних емоционалних потреба особа, уколико је доминантна функција везе ескапистичка.

Миграција

Конкретна промена окружења представља најактивнији облик ескапизма. Под неподношљивим осећањем незадовољства окружењем, које превазилази по снази друге мотиве (везаност за породицу и уже социјално окружење, инерција и сл.), особа чини напоре у њеног напуштања и налажења средине која ће омогућити веће задовољење њених потреба. Ово је активан вид понашања, али у својој суштини ескапистички и пасиван, пошто се не теи активном деловању на окружење, него његовом напуштању.
Пресељење из средине коначни је циљ непријатељста према њој, али самим пресељењем особа губи део идентитета пре него што успостави нови. Субјективно незадовољство доминантно делује на понашање. Вечити проблем емиграната лежи у томе што се не бива аутоматски функционалан у новом окружењу. И сама личност задобија одлике средине из које потиче (Ителсон), устаљени обрасци мишљења, понашања и доживљавања настављају да постоје у особи, она на неки начин носи своје окружење са собом. Такође, могуће је јављање осећаја изолованости и универзалног неприпадања као последица миграција (апатриди). Са друге стране, промена окружења делује позитивно на самопоуздање особе и осећај контроле над сопственим животом.

Закључак

Уколико желимо да теоретску општост претходних описа заменимо конкретнијим закључцима, потребно је у том циљу спровести серију емпиријских испитивања, која би потврдила реалну распрострањеност наведених видова понашања у Бору. Ипак се са извесном сигурношћу може говорити о присуству таквих појава о овој средини, где популација није превише хетерогена и где су услови живота несумњиво неповољни, а посебно имајући у виду тренутно стање у друштву. Оно што је суштина могућих налаза јесте да оно што другде представља индивидуални феномен, појединачан случај, који претежно детерминише склоност личности да реагује на ескапистички начин, овде постаје општа појава која озбиљно угрожава социјални живот града.
Потребно је такође схватити важност ангажовања у раду на мењању и реорганизацији услова физичког и социјалног окружења, уколико се жели било каква будућност града и побољшање општег нивоа здравља људи који у њему живе.

Напомене:

(1) Кораћ, 1978, стр. 110.
(2) “Једна од најнеобичнијих карактеристика урбаног живота није у томе колико је град постао непријатан за човека, већ како урбани становник успева да релативно неометано функционише у све тежим условима”, исто, стр. 113.
(3) Под ескапизмом се подразумева понашање које има за сврху (свесну или несвесну) и ефекат удаљавања од објективне ситуације које се доживљава као незадовољавајућа или угрожавајућа.
(4) Исто, стр. 19.
(5) Левин К., исто, стр. 140.
(6) Исто, стр. 118.
(7) “Под социјалном подршком подразумева се таква интерперсонална размена која укључује емоције (наклоност, љубав), потврђивање (изражавање поштовања) и помоћ (време, новац, савет, вођство)”, Влајковић, 1990, стр. 85.
(8) Термин “патолошки град” употребљавају неки аутори (Ителсон) да би означили збир негативних последица које живот у граду може да изазове код његових становника, в. Кораћ, стр. 123.
(9) Исто, стр. 151.
(10) Интервенишућа варијабла представља претпостављени процес или садржај који се не може директно мерити на објективан начин, али о коме се може (и мора) закључивати као о функционалном односу стимулуса и реакције.
(11) Исто, стр. 35.
(12) Исто, стр. 117.
(13) Петровић, 1989, стр. 227.
(14) Исто, стр. 74.
(15) Исто, стр. 127–128.
(16) Влајковић, стр. 58.
(17) Исто, стр. 25.
(18) Хорнај, 1964, стр. 77.
(19) Исто, стр. 77.

Литература:

Влајковић, Ј, Теорија и пракса менталне хигијене, Савез друштава психолога Србије, Београд 1990.
Кораћ, Жарко, Човек и град, Глас, Београд 1978.
Петровић, С. П., Дрога и људско понашање, Дечије новине, Београд 1989.
Хорнај, К., Неуротична личност нашега доба, Графички завод, Титоград 1964.

Данијела Ристић

Музеј рударства и металургије у Бору једна је од првих културно-научних установа ове врсте у оквиру музејске мреже Србије. Према својој основној концепцији проучава развој рударско-металуршке делатности од праисторије до данас и то кроз више научних дисциплина, тежећи при томе да човек буде у средишту процеса развоја рударства и металургије и да осветли повратни утицај развоја ове привредне гране на целокупан живот човека и средине у којој се развија.
Прва музејска поставка у Бору отворена је 1951. године ангажовањем Иницијативног одбора за отварање музеја, који је основан крајем 1950. године, на иницијативу Градског одбора Савеза бораца у Бору. Поставка је проширена и обновљена 1955. г.
Музеј у Бору је почео са радом 1961. године, када је оснивач, Скупштина општине Бор, поставила прве стручњаке, квалификоване музеологе.
Од свог оснивања 1961. године, Музеј у Бору радио је као комплексни народни музеј на прикупљању, чувању, изучавању и излагању покретних културно-историјских споменика Бора и околине. Богата рударско-металуршка традиција овог краја, као и сама врста музејског материјала, наметнули су потребу за специјализованим музејом са основном концепцијом проучавања развоја рударско-металуршке делатности у тимочком еруптивном басену од праисторије до данас. Упоредо са развојем Музеја богаћени су и музејски фондови и збирке. Данас Музеј у својим збиркама има преко 16000 предмета.
Циљ Музеја је био да се постигне јасна дефинисаност задатка, садржаја и организованости, а самим тим и јасна пројекција културног и научног рада Музеја. Развијајући се у правцу овако постављен концепције, Музеј у Бору је званично променио свој назив у Музеј рударства и металургије крајем 1972. године. Тиме је постао специјализована установа у групи техничких музеја, која се бави проучавањем развоја рударско-металуршке делатности.
Развој рударства и металургије на подручју Тимочке крајине започео је још од најранијих времена пре око 6000 година и све до данас давао је основни тон целокупном економском, социјалном и културном кретању ове области. Тај утицај манифестовао се и у стварању специфичне материјалне културе, избору места за становање, изради специјализованих алатки, као и у формирању посебних обичаја.
Музеј је у истраживању и при презентовању материјалног развоја једне од најзначајнијих производних делатности рударства и металургије, организовао и друга истраживања, укључујући: археологију, етнологију, историју, геологију, историју уметности, а у последње време и нове дисциплине као што су архрометрија и металургија. Ова сложена истраживања изводе се у сарадњи са другим научним и културним установама као што су: Археолошки институт, Етнографски институт, Институт за бакар, Филозофски факултет у Београду, Технички факултет у Бору, Народни музеј у Београду, Етнографски музеј у Београду итд.
Музеј према својој основној концепцији проучава развој рударско-металуршке делатности на тлу Србије од праисторије до данас. Обухвата четири сталне поставке које представљају интерпретацију садржаја према својој основној концепцији:
Историјски развој рударства и металургије од праистрије до данас
Парк-музеј – музеолошка поставка рударства, металургије и машинства на отвореном
Историјско-етнографска поставка у Конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи
Изложба скулптура Уметничке колоније “Бакар” у Галерији Колоније

Поставка која приказује историјски развој рударства и металургије од праисторије до данас налази се у згради Музеја у Дому културе. На око 400 м2 дат је хронолошки преглед развоја рударства и металургије од праисторије до данас, где су представљени најстарији алат и опрема нађена у Рудној Глави, праисторијском рудокопу у североисточној Србији. Преглед ове поставке презентиран је с више од 1200 музејских предмета: рударски алат, делови рударске опреме, народне ношње, накит, новац, керамика, оригинални документи и факсимили, фотодокументарна грађа, оружје, уметничке слике, скулптуре, макете, уводне легенде, цртежи и скице, археолошка карта и карта рудног богатства.
На археолошком локалитету Рудна Глава пронађени су настарији алат и опрема који су коришћени у ове сврхе: камени рударски батови од речних облутака, керамичке посуде које су служиле за технолошку обраду ископане бакарне руде азурита и малахита, као и изузетни примерци керамичких жртвеника.
Налази из Злотске пећине односе се на време од енеолита до гвозденог доба: шила, длета секире, алатке од јеленских рогова и кости, камено и кремено оруђе, бакарне игле, керамика и други предмети за свакодневну употребу.
Старије гвоздено доба (700–500 г. п. н. е.) представљено је керамиком, оруђем од костију, бронзе и гвожђа, накитом од костију, брозе, стаклене пасте.
Антички период (ИИИ–ИВ в. п. н. е.) представљен је покретним материјалом са локалитета Краку лу Јордан код Кучева, локалитета од значаја за металургију, који је и један од већих металуршких центара за прераду руде у овој области. Изложене су гвоздене алатке израђене ковањем (крампови, секире, пијуци), керамичке рударске лампе (особене по високој нози на којој се налазе), гвоздена конзола и др. Занимљива су и камена корита за дробљење руде, испирање злата, нађена у Глоговици (исти период).
Средњевековни одељак ове поставке представља сажет преглед материјалне културе настале у производно-прерађивачким центрима и насељима рудних области Србије од рановизантијског периода до позног средњег века. Материјал је изложен у две целине:
А. предмети опште материјалне културе (грнчарија, новац, оружје и др.) са ширег простора североисточне Србије у средњем веку
Б. процес и технологија експлоатације рудишта позносредњевековне Србије (алат, опрема, накит и др.)
Недавно је ова поставка проширена предметима који се односе на период новог века и прву половину XX века. Приказани су алат и опрема коришћени претежно у рударству тога времена: рударске лампе, рударске наџве, кожне капе и шлемови, предмети за свакодневну употребу, украсни предмети, новац и врло занимљиве сабље из турског времена. Обухваћена је и фотодокументарна грађа, разни факсимили и оригинална документа о оснивању и оснивачима борског рудника. Поставка укључује бисту Ђорђа Вајферта, једног од оснивача рудника (дело непознатог аутора). Приказан је и рударски алат коришћен између два рата, као и предмети личне природе. Период после Другог светског рата представљен је фотодокументарном грађом.
Парк-музеј или Музеј на отвореном отворен је поводом педесетогодишњице проглашења Бора градом. Овај тип музеја обогаћује техничку збирку предметима већих димензија, чиме се илуструје технологија и развој рудника у непосредној прошлости. Парк-музеј на најбољи начин доприноси да се отргне од заборава сећање на стару технологију, а истовремено приказује и развој града који прати технолошки и организациони развој рудника. Поставка садржи предмете, уређаје и машине који су се користили у процесу вађења и прераде руде потребне за добијање бакра и осталих племенитих метала као што су злато, сребро и др. који се јављају као остаци у процесу добијања и прераде бакра.
Сви предмети, уређаји и машине, према области у процесу прераде руде и добијања метала, могу се разврстати на:
– предмете, уређаје и машине из области рударства (јамска подграда, пнеуматски шински утоваривач “ЛМ 128”, прва машина у борској Јами коришћена за израду ходника малих профила, “класа” вагон за превоз људи, пнеуматски утоваривач “Цаво 310” (користи се за утовар и транспорт на откопима, ручни бушећи чекић БД “Пантер” (користи се за специјалне рударске радове), бушилица за истражно бушење, парна локомотива, масивна богата сулфидна руда са површинског копа Бор ),
– машину која се користила у процесу флотирања бакра (флотациона машина њЕМЦО 120×120 УНИТЕЦ)
– предмете и уређаје коришћене у топионици РТБ-а Бор (вагонет за транспорт топитеља и прашине – производ домаће ливнице, лонац за транспорт бакренца коришћен за транспорт од пламених пећи до конвертора, ватер-чакетна пећ)
– предмете коришћене у области машинства (универзалне маказе за сечење профила и пробијање отвора, машина за израду таласастог лима, производ Рударско-топионичарског басена Бор, вертикални циркулар коршћен за сечење метала пречника до 400 мм)
машине и предмете коришћене у процесу електролитичке рафинације бакра (машина за производњу полазних катода и рам за транспорт полазних катода од места производње до места улагања).
Занимљиво је нагласити да поставка приказује предмете, машине и уређаје који се и данас користе у процесу прераде руде потребне за добијање бакра и осталих племенитих метала.
Може се слободно рећи да ова поставка допуњује сталну поставку која се налази у згради Музеја и то приказом предмета, машина и уређаја из савременог доба.

Поставка у конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи је историјско-етнографског карактера. Обухвата период прве половине XИX века, период турске владавине до ослобођења Тимочке крајине 1833. године и периода развоја бање у доба кнеза Милоша.
Године 1834. кнез Милош долази у Брестовачку бању са млађим сином Михаилом, у пратњи више чиновника и регуларне и нерегуларне коњичке гарде. Исте године Бању посећују кнегиња љубица и њен девер Јеврем Обреновић, у пратњи зајечарскога капетана Милутина Петровића Ере (Хајдук-Вељков брат). О овој посети сачуван је запис на једној стени. Посета кнеза Милоша и кнегиње љубице имала је за циљ, поред коришћења лековитих бањских извора, и успостављање политичких веза са видинским везиром Хусеин-пашом.
Такође се бележи и 1835. година када кнегиња љубица поново борави у Бањи са синовима Миланом и Михаилом.
Милош Обреновић је Брестовачкој бањи посвећивао посебну пажњу. У његово време почело се са њеним изграђивањем. Објекти изграђени тада сачувани су до данас у готово непромењеном облику. Сачуван је Милошев конак, наменен за кнежеве боравке, у којем се налази поставка. Подаци углавном говоре да је ова зграда сазидана после ослобођења 1835. или 1837. г. и то по налогу кнеза Милоша. Међутим, није искључено да је за потребе кнеза и његове фамилије могло бити адаптирано турско здање или да је подигнута зграда на његовим рушевинама. Још за време турске владавине, бања је била позната и коришћена. У њу су долазили имућнији Турци ради лечења и одмора.
Ослобођење од Турака 1833. г. било је за Тимочку крајину од великог значаја. Кнез Милош је у овом крају дочекиван уз велике почасти. У Брестовачку бању долазио је уз пратњу гарде и једног броја чиновника, а док је боравио овде водио је уобичајен живот без већих претензија на луксуз. Овде је кнез Милош обављао и своје државничке послове, посебно се интересујући за прилике у овом крају.
Сам конак кнеза Милоша, у коме је смештена ова поставка, веома је скромног изгледа и упућује тиме на претпоставку да је зидан на брзину и то само за боравак преко лета. У основи је правоугаоног облика, једноставне конструкције са равном фасадом. Кров је покривен ћерамидом с димњацима. Зграда је рађена у бондруку с профилисаним гредама од храстовине на угловима, који истовремено служе као коструктивни и декоративни елементи. Унутра са обе стране налазе се по две собе, мале и ниске, у које се улази из централне просторије. Историјско-етнографска поставка у конаку кнеза Милоша је управо смештена у овим собама. Прва соба лево од улаза уређена је у турском стилу, по угледу на беговске куће. Становништво Милошеве Србије није се тако брзо ослобађало турског начина живота и навика. Многи су по одласку Турака из Србије куповали њихова имања и куће те су тако преузели од њих не само начин грађења и изглед куће, већ и распоред, унутрашње уређење и опрему. Соба је уређена са миндерлуцима преко којих су постављени декоративни ћилимови, а уза зид наслоњени су јастуци. Под је од уских чамових дасака, тзв. бродски под, двовисински је, код улаза раван са прагом, а по целој соби је уздигнут за око 15 цм. На поду је такође декоративни ћилим. На средини собе налази се мангал, који је служио за грејање и кување кафе. Обедовало се на синијама, а седело се на миндерлуцима са пуно јастука. Изнад прозора је раф од дрвета на којем су поређани санови, тепсије, свећњаци, метално украшени тањири, филxани и зарфови. Поред прозора је дрвена чинија за пешкир. Соба се користила за ручавање и одмор.
Друга соба лево од улаза обухвата предмете и документе који се односе на кнеза Милоша, кнегињу љубицу, Јеврема Обреновића и Милутина Петровића Еру, као и историјски документи који се односе на ослобођење Тимочке крајине. У стакленим витринама налази се одело кнеза Милоша и одела музичара шивена по угледу на тадашњу европску моду. Познато је да су кнеза, док је боравио у бањи, увесељавали музичари предвођени Јозефом Шлезингером. Овај део поставке употпуњују и портрети кнеза Милоша, кнегиње љубице, Јеврема Обреновића, Стефана Стефановића Тенке, рађени у уљу (портрети су копије рађене по оригиналним портретима који се налазе у Народном музеју у Београду). Ту су и фотокопије чланака из тадашњих “Новина Србских”, који говоре о њиховим боравцима у Брестовачкој бањи.
Прва соба десно од улаза обухвата делове женске народне ношње с почетка XИX века, мушку и женску градску ношњу, посуђе које се користило тада, женски накит – брош, прстен, минђуше, украсе за главу, пафте, турске новчиће.
Друга соба десно од улаза носи назив “оxаклија” и има за циљ да представи изглед кухиње из 30-их и 40-их година XИX века, као и услове и начин под којима је припремана храна за кнежеву породицу и бањске госте. Из писаних података се сазнаје да није било никаквог сјаја и раскоши, већ да је доминирала скромност (чињеница је да се кнез није много разликовао од осталих имућних грађана).
У централном делу је отворено огњиште над којим су обешене вериге са кофом или бакрачем. Поред огњишта је већи земљани лонац. Ту је дрвени долап за смештај кухињског посуђа и прибора, полица на којој се држе већи дрвени и земљани судови, рафови постављени на зиду на којима се држе мањи судови, тањири и друго метално посуђе, тепсије.

Поставка у галерији Колоније на репрезентативан начин обухвата скулпторска дела Уметничке колоније “Бакар”. Музеј рударства и металургије у Бору основао ју је са циљем да обогати садржаје својих збирки и да допуни своју основну концепцију праћења развоја рударско-металуршке делатности. Ова интернационална уметничка колонија започела је са радом 1985. године и успешно траје захваљајући највише материјалној помоћи Холдинг компаније “Рударско-топионичарски басен Бор – Деоничарско друштво Топионице и рафинације бакра”. Програм колоније односи се на реализацију монументалних скулптура у разним племенитим материјалима специфичним за Бор као рударски град (од бакра преко бронзе и месинга до алуминијума). Рад ликовних стваралаца ове колоније одвија се у врло необичном атељеу – у просторима ливнице.
Сваке године од 1. до 31. јула организује се колонија, коју је са успехом до ове (2002) године водио нажалост преминули кустос Музеја Братислав Браца Петровић.
Поставка Уметничке колоније ”Бакар” приказује скулпторска дела настала током ових година, односно сачинњена је од оних дела које је уметнички савет изабрао за своју збирку. То су она дела која на најбољи начин задовољавају одређене уметничке критеријуме. Од уобичајених портрета до чисте апстрактне форме, поставка Уметничке колоније “Бакар” представља још један увид у развој српске савремене скулптуре.
Сталне поставке, које су саставни део организационе структуре Музеја рударства и металургије у Бору, од изузетног су културно-историјског значаја, не само за људе који живе у овом граду, већ и за оне који желе да сазнају нешто више о самом историјату града Бора и његовом надалеко чувеном руднику. Изузев поставке у конаку кнеза Милоша у Брестовачкој бањи, остале поставке односе се на развој рударско-металуршке делатности којом су се људи, који су живели на овом простору, бавили још од времена праисторије до данас.
Сама специфичност овога града чине Музеј рударства и металургије јединственим у земљи па и шире.

Весна Тешовић

Поезија за децу представља велику библиотеку, енциклопедију појмова, подсећа на “малу орахову љуску” у коју може све да стане. Она додирује и повезује оно што је стварни живот са оним што је бајка. Не може бити празна вербална играрија, већ озбиљна и одговорна, култивисана и с мером. Лепота речи није само у садржају, већ и у вештини како је та чињеница казана, на који начин успева да магијом речи занесе дете, да га забави, али и нечему научи.
Када се зна да животиње највише привлаче дечију пажњу, онда је разумљиво што је љубиша Симић у своју прву поетску збирку за децу уврстио највише оваквих песама. Стиховима ће испричати причу о лењом мраву, стоноги, кози и овци, безубом лаву, жабљем цару, младожењи врапцу и кума-лији, мачку хајдуку. Аутор зна да су деци нарочити драги младунци па ћемо у овој књизи упознати и несташно маче, радозналог мишића, мече које тражи крушке или “чека у трави да се на небу месец појави”. Сви они најчешће су приказани у амбијенту у којем живе. Обдарени су говором, размишљањем и моралним схватањима.
Песме посебно приљежним чини тон шаљивости, ведрине и игре. Учини нам се да смо некада те песме већ прочитали (Змај, Ћопић, Десанка, Црнчевић), али да су у овој књизи некако новије, помало неочекиване, драге и блиске.
љубиша Симић је трагао за речима, бирао оне најчистије, вуковске, што је такође један од квалитета ове књиге. Тим речима он своју сазнајну поруку преноси детету на сликовит начин, па је дете емоционално доживљава као нешто лепо и занимљиво, као својеврсну игру. Песник је поштовао интелектуалне могућости детета и клонио се, колико је могао, сувишних наравоученија, мада је у неким песмама уочљиво присуство дидактичности.
У поетској сликовници Маче наопаче, иако малобројне, својим мотивом (и квалитетом) издвајају се песме “питалице”. Аутор је у себи сачувао велико радознало дете и зато може шармантно и духовито да препозна и ослика зачуђеност и збуњеност детета при сложеним питањима времена и живота. Блискост песника са дечијом природом и поимањем живота и света нашло је своју манифестацију у непресушној запитаности и антиномичности каква може да се створи само у глави детета (“Да је…”, “Шта би било кад би било”).
Ова књига упућује позив на игру и даље маштање које отвара нове могућности осмишљавања и домишљења. Деца тај позив схватају и одазивају му се, те Маче наопаче не завршава свој живот по престанку чина читања, већ наставља свој век у дечијим срцима, подстичући их да и сами крену у сличне измаштане поетске експерименте.
Из љубави према деци могу се родити стихови који обећавају. Зато је ова књига и радост и обавеза за песника од кога се с правом очекују наредне.

Саша Д. Ловић

Након великог броја превода, једне монографије и више збирки песама, Стеван Молнар штампа своје приче и то врло отмено, наиме издаје их у виду триплона (у једном омоту, налик фасцикли за прибор за писање, очекују нас три књиге, по садржају истоветне али различите по формату: 21 са 14, 8 са 5,5 и 5 са 3, 5 центиметара, лепо заштићене, и фотографија и биографија аутора, између њих). Осам прича, не баш обимно, осам судбина чији је он сведок, дакле – један одјек успомена на одлазак и повратак, и упечатљив мотив смрти.
Што се одласка и повратка тиче, мотив не лелуја између могућих експресија, нити подстиче на трагање за различитим подслојевима примарног значења. Значи, време и простор се отварају кроз нека врата која зјапе на оно што језик назива једном речју: искуство. Са друге стране, смрт је код Молнара ствар која се тако зове зато што се појединачно схвата тако, било да је природна или произведена, независна од времена и простора. Зато остаје стабилна. Као да се аутор пита да се ми то не сводимо на сенке које су све сличне једне другима, различите само по броју, које лутају, уздигнуте и привидне.
Због тога што је давно искусио да писац није онај који пише, већ онај који се писањем изражава, за Молнара је писање постало сушта потреба да се изрази само постојање. Он је попут клупчета које постоји у мери у којој постоји и само предиво.
Молнарева је реч је значењем увек чврста и омеђена, она не нуди различите могућности тумачења, већ једну и прецизну означеност и ствара се импресија да он није ни тражио лепшу, изразитију и колоритнију реч, да је тежио само једном: да стање, ситуација или осећања буду исказани најподобнијом могућом речју.
Време које одмиче. А слова настављају да причају лепу причу коју слушамо са усхићењем и са завишћу…

Станиша Милосављевић

Тешко је данас не писати сатиру на овим нашим просторима који обилују погодним материјалом, тако да је понекад и крајње озбиљна реч званичника или тзв. обичног човека зрела да се без дораде стави на папир. Сатира својом једноставношћу мами ствараоца. Управо због тога, у некаквој журби да мисли не побегну или их нешто мање надарени списатељ не преотме, знатан број људи и оставља траг свог духовног постојања. Прва роса или плаха кишица сперу већину таквих трагова, остављајући успомену најближим сродницима.
Рајко Мицин се књигом Ни по бабу ни по стричевима први пут јавља, те се о аутору овога имена може изрећи суд после подужег ишчитавања написаног. Одмах треба истаћи да је лични доживаљај читаоца веома повољан, посматрајући тежњу аутора да своје мисли искаже књижевно-уметничким начином. Горак укус у устима читаоца, при присећању на обрађене теме и мотиве, остаје, а да се, наравно, нема шта замерити аутору, као што лекар не сноси кривицу за исказану дијагнозу болести.
Задржавајући спољашњи облик стихова познатих песника (Змаја, Радичевића, Попе, Десанке, Шантића, Костића, Јесењина, Ршумовића), народних песама, бајки, чак и химне једне од домоћих државних комбинација, Рајко Мицин, преобукавши и себе и стихове, говори о другим стварима. Оваквим одабиром тема упушта се у борбу са књижевним великанима (чак и са писцем који је познат по сатиричним темама!) на лаган начин, дајући материјал злурадима да помисле како је лако писати лепо, читко и разумљиво.
Чувени мачевалац је својевремено објашњавао да своме умећу има захвалити пажљивом посматрању не само кретњи бораца, већ и радника при обављању најпростијих послова, као што је испирање платна на речној обали. Она праља, каже, за коју површни посматрач помисли да је спора, захваљујући умећу, штедљивости, зарад рада са најмање покрета, без сувишних кретњи, обично прва заврши посао. А наше писане речи су покрети по којима нас примећују. Своје речи распростиремо као зрневље у тле, ни превише плитко да га штеточине покљуцају, ни предубоко да иструли. Ретки су они чије мисли опстану, издрже пробу времена, како се то популарно каже, иако су у време појављивања били прави хит, бестселер. Рајко потврђује да истински мајстор самодисциплиновањем може достићи стање ума способног да се усресреди и постигне успех у свему чега се лати, без потребе да следи нечији пут или учитеље.
Оно чега се пародија, нажалост, не може ослободити, је помињање имена, догађаја о којима прича, дајући јој временску одредницу са опасношћу да застари и изгуби на актуелности, но у свему томе најмање је кривице Рајка Мициног. Квалитет написаног у пародијама Ни по бабу, ни по стричевима изазива уметничку завист и поштовање читалаца што је, признаћете, крајњи домет писане речи.

Милен Миливојевић

Јелена Радовановић, Ситне изнутрице, Бранково коло, Сремски Карловци 2002.

Нова књига песама Јелене Радовановић (Бор, 1972) Ситне изнутрице, у издању “Бранковог кола” из Сремских Карловаца, у многом погледу представља наставак њеног песничког првенца (који је, под такође необичним насловом Повремени прекиди са зујањем, као победник на конкурсу “Дисовог пролећа” објављен пре две године у издању Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис” у Чачку).
За потврду песничког умећа кажу да је важнија друга од прве књиге. Прва се сматра важном зато што је прва, али тек друга може посведочити је ли реч о вредном аутору. Код Јелене Радовановић није се могло сумњати ни после прве књиге, а поготову то не може после друге. Сада је већ сасвим јасно да је реч о новом, оригиналном, аутентичном песнику снажног поетског израза, који никог не оставља равнодушним.
Јелена Радовановић је модерна песникиња по мотивима, по садржају, по приступу теми, по речнику (она се не либи да страну реч стави у наслов или да је употреби у песми, али чини то са дубоким поетским оправдањем). Она је по свим карактеристикама представник своје генерације, али говори у име свих генерација и пише за све генерације свога доба. Не само језиком, већ је Јелена Радовановић и начином размишљања показала у овој књизи да припада овом времену и својој генерацији. То је дух целе књиге, који се “најбрже” може видети у песми “Добровољни давалац крви”. А са каквом се иронијом и са каквом “личном дистанцом” односи према стварности (или можда према својим “бившим стварностима”) показују песме “Заклетва” и “Тест за полазак у школу”. “Школице” нису само дечија игра, као што ни песма под овим насловом није дечија, односно није за децу. Као ни “Шуге” или “Жмурке”, уосталом.
“Пихтије” су једна од духовитих парафраза рецепата не само за кухињске специјалитете, већ и за овај, овакав, садашњи живот. Ако ко не верује, може га уверити и “Акваријум”.
Кратка песма “Шетња” (а већина песама у овој књизи је таква) завршава се стиховима : “Увек уз мене профитираш / Као продавац свежег бола”. Чини се да је то мотив и целе књиге, односно да је у њој реч о свежем болу, само што Јелена Радовановић има снаге да се том болу подсмехне, да му се наруга, да га осећа “са дистанце”, да га слика и иронично. А све то она уме да уради добро јер зна шта хоће.
Ова поезија плени сажетошћу израза (отуд, ваљда, и наслов Ситне изнутрице), духовитошћу доживљавања и приступа, модерним сензибилитетом, јасном и концизном мишљу (“Петрификација”, “Табу”, “Закон лептира”…).
За разлику од своје претходне књиге, песникиња у овој обогаћује и форму. Поред тзв. слободног стиха, сада има и риме, од местимичне и спонтане до оне у песми ”Интацта” (која има четири катрена са укрштеном римом у дванаестерцу, са одступањем само у два стиха који имају по једанаест слогова).
Необично ломљење стихова, без поштовања изговорних целина, одраз је жеље за оригиналним ритмом песме и жеље да се стих завршава одређеном речју, без обзира на то што ће наредни стих почети енклитиком (“Амнезија”, “Вожња”…)
А да је песникињи стало до форме, потврђује и “Песма за Феђу”. њен први стих директно се наставља на последња два: “Слушај Феђа неђу више да се играм… / … Игри је дошао крај је л ме чујеш / Феђа?” Између та три стиха је садржај који их потврђује и оправдава, из којих је и проистекао.
Неке, пак, минијатуре само по форми, а неке и садржајем наликују и код нас све популарнијем хаикуу (“Закон лептира”, “Мртвац”…).
Ситне изнутрице представљају збир правих медаљона у поигравању језиком. Јелена Радовановић је мајстор за језичке бравурозности. Она успева да пронађе његове велике могућности, нијансе, скривене варијанте, да нас увуче у величанствену игру.
На први поглед су тешко схватљиви, или се бар таквима чине, потпуно необични, несвакидашњи, али маштовити и сугестивни (метафорични) епитети у “Чулним махинацијама”: округли глас, спори мирис, слан стисак, врућа тишина, зелени звук. Има и код Јована Дучића “слан и модар мирис пролетњега мора”, али ово код Јелене Радовановић је, ипак, нешто друго. њена цела минијатура (од пет стихова) само се од тога и састоји, на томе је заснована.
Уосталом, ову књигу није могуће ни читати (ни разумети), ако се нема у виду овакав (дакле, пре свега, неуобичајен) приступ језику као једином пишчевом средству изражавања.
Бор је са Јеленом Радовановић добио песника који није само “локалног” значаја (ни по мотивима, а посебно не по дометима), као што то у прози није више Радиша Драгићевић или у афористици Станиша Милосављевић или Милоје Ђуришић…
Зато Ситне изнутрице нису ситне. А о евентуалним недостацима неко ће други, ко боље види и више зна.

Бранислав В. Бранковић

Књига Приче у папучама трећи је зборник кратких прича који је објавила Народна библиотека у Бору. У ове зборнике, иначе, улазе најбоље од оних прича што пристижу на традиционални књижевни конкурс, који се у оваквом виду реализује од 1996. године. Зборници (или би, можда, тачније било рећи – томови једног јединственог зборника) се појављују сваке друге године, што значи да они међу корице сажимају стварни учинак двају конкурса. Трећу књигу зборника радова приредиле су професорке Јелица Живковић и Весна Тешовић. (Овај посао је Јелица Живковић раније обављала у тандему са Божицом Кочбашли, садашњом директорком библиотеке у Бору). Приређивачице су овога пута подариле читаоцима прилично аналитичан “Предговор”, којем готово да се не може ништа ни додати ни одузети. То је известан помак у односу на претходни зборник, с обзиром на то да је он био понуђен без икаквих коментара. Сада је задржан наслов претходне, друге књиге, који је заменио првобитно дат наслов (Кратке приче), што је наговештај могућности да се он устали. Опредељење за овакав наслов приређивачице образлажу чињеницом да ”се (њиме) алудира истовремено на више ствари: некохерентност садржаја ових зборника, шаролик састав претежно неафирмисаних аутора…, немогућност прецизирања начела селекције…, неизбежно пристајање на низ компромиса…, али са друге стране и на наглашену непретенциозност…” Поменути наслов би се, дакако, могао и другачије тумачити.
Најновије Приче у папучама примиле су међу своје корице осамнаесторо аутора, а с обзиром на то да су неки од њих заступљени са по више прилога, читаоци ће имати задовољство да прочитају укупно двадесет и четири кратке приче. Од тих прича, као што је већ одраније знано, шест је награђено на последња два конкурса (2000, 2001), а остале су биле, бар према процени стручног жирија, тек за коју нијансу слабијег квалитета. Међу заступљеним писцима има и оних које смо већ имали прилике да сретнемо у претходним “томовима” (Миодраг Игњатовић, Раде Стојковић, Саша Д. Ловић, Станиша Милосављевић, Никола Лежаић), али ту су и нека нова имена. И што је најважније, коначно се изашло из локалних оквира: одређен број писаца чије су приче овога пута ушле у зборник није са ових простора (Чарна Вукићевић, Војин Остојић, Новица Антић, Милосав Славко Пешић, Миле Марковић, Гордана Милићевић, Душан Мијајловић Адски). Кад смо већ код заступљених аутора, морамо истаћи да се једина слабост из претходног “тома” поновила и овде – наиме, о неколицини писаца нису прикупљени ни најосновнији подаци, тако да је одељак књиге са био-библиографским белешкама добио фрагментаран облик.