Управо зато што је свака добра књига израз дубљег разумевања међу људима, она је и знак свечовечије љубави и вид људског саосећања посебне и највише врсте. Отуд је и разумљиво што је она, у шаренилу стварносних прилика, тамнијем или светлијем, одувек била души прибежиште: у њој се тражило, и налазило, понешто од оног што је за човека измичуће и недохватно, а што је истински одраз његових чежњи и снова.
У значењски распон у којем би, на пример, слово било прво значење речи књига, а књижевност последње, сливени су, ма какви и чији били, сви цивилизацијски токови са својим бурним и делотворним матичним струјама, али, противно првотном бићу књиге, и са слепим рукавицама и устајалим мртвајама. То значи да је књига и слика живота чији је позитив неразлучив од негатива: по њој се ваља и ломата животно дрвље и камење, преко њених страница дувају ветрови различитих нарави и гоне се частиве и нечастиве силе, те крзају се њене корице, и меке и тврде: баштинска, грунтовна, земљишна књига; распусна књига; књига паметарка; књига староставна; лепа књига; тајна књига, црна књига…
У српском језику књига је од давнина пословичка реч. У првом државном издању Вукових Српских народних пословица реч књига припада кључним речима у једанаест пословица, а нарочито је занимљиво да она у седам мудрих изрека стоји у кључној корелацији с речју поп, у чему се, без обзира на смисао пословичке поруке, огледа њена изворишна везаност за нешто свето и мисионарско.
У атмосфери и окружењу сајамског устројства књиге, у тој трговачко-књижарској вреви, уз остала пратећа и пригодна изображења, приликује саопштити једну констатацију и питање у вези с њом, који су садржани у два почетна стиха народне песме “Смрт војводе Пријезде”: “Честе књиге иду за књигама: / од кога ли, коме ли долазе?” Доведени у технички и технолошки незамислив контекст, а да се и не помиње њихова технолошка заснованост, ови стихови, тек толико да се припомене, указују на битне проблеме савремене књижевне производње, као што су: однос између издавача, купца и државе, однос између писца и издавача, питање књижевне хиперпродукције – и готово судбинско питање може ли се класично обликована књига одупрети све агресивнијем електронском издаваштву.
Изрека Глава је старија од књиге учи нас да је у пословима с књигом и око ње потребно подоста издавачко-књижарске и књижевне памети, као и маште и довитљивости: по умењу с књигом разликују се, зато, човек од књиге и човек од три књиге.
Уз жељу: “Да боју држе титле, лигатуре, / орнамент биљни, звериње фигуре; / да Слову буде лека и тинктуре / од зрелог уља, јесени кад труле. // А рука моја нека злопати се / кад дршће стило док руменим списе. / У часном строју блистај, правописе, / са чедних речи што те обасуле” – уз ту словну молитву, гледајући вас кроз копчасто разбокорен Змајев иницијал Српске књижевне задруге, отварам, о њеној сто десетој годишњици, овогодишњи Борски сајам књига, с несигурним уверењем да ће се макар нешто од српског књижевно-задругарског полета из десете деценије деветнаестог века осетити и крајем маја ове две хиљаде друге године.

Ана Јанковић

17. Мајски сајам књига у Народној библиотеци Бор од 27. до 31. маја 2002. године

Овогодишњи 17. Мајски сајам књига у Народној библиотеци Бор ни по чему није изневерио очекивања ни самог организатора, ни излагача (16 издавачких кућа), ни посетилаца, у смислу да није био ни бољи ни гори од прошлогодишњег. Од прошлогодишњег се ипак разликовао по већем броју издавача, већем броју књижевних вечери, али и бољом посетом (Сајам је видело око 3000 људи). Међутим, када су овакве манифестације у питању, у центру интересовања је ипак – књига. Већ после првог разгледања штандова, наметнуо се закључак да 17. Сајам неће бити упамћен по новим и вредним издањима, свежим, тек изашлим испод пресе, јер, не треба заборавити, Мајски сајам у Бору одржава се на средини између два сајма књига у Београду. Разумљиво је да је тежња сваког издавача да управо на Београдском сајму представи што више нових издања. Управо зато се и не може очекивати да издавачи дођу на борски сајам са књигама које ће се на београдском сајму тек појавити. То се могло видети и на књижевним вечерима (којих је, ипак, било десет за четири дана, – погледати “Летопис библиотеке” у овом броју) када су издавачи били у обавези да представе неку своју књигу или издавачку кућу. Иако то нису били неки значајнији издавачки подухвати, изузимајући издање Народне библиотеке Бор, књигу Десет писаца, десет разговора, те књижевне вечери су, ипак, биле успешне и, што је веома важно, на задовољство и учесника и организатора, веома добро посећене. И ове године организатор се суочио са уобичајеним проблемима током припрема за сајам. Издавачи најаве свој долазак, а затим га у последњем тренутку откажу; готово до последњег дана се не зна ко ће од гостију доћи (тако је био најављен долазак Исидоре Бјелице, а затим отказан). Међутим, све су то проблеми са којима се мора од самог почетка рачунати. Важно је напоменути то да су запослени у Народној библиотеци, кад је организовање сајма у питању, постали један веома добро уигран тим, и да је бар са те стране, све ишло много лакше него претходних година.
Пет дана је Народна библиотека, а самим тим и град Бор, била домаћин издавачима из Београда, Ниша, Панчева, Новог Сада, Бора и Црне Горе (“Светигора”, Цетиње), а самим тим и стециште свих оних који воле књигу, било да су дошли да разгледају и купе књигу, било да су и сами ствараоци. Тако су гости бројних књижевних вечери (било их је по три дневно) били књижевни ствараоци, критичари, уредници, рецензенти.
Време у коме живимо довело је у питање одржавање многих културних манифестација, што, на срећу, није био случај и са Сајмом књига у Бору. Овај сајам, с правом, годинама носи епитет најзначајнијег културног догађаја у Борској општини, а можда и шире. Зато и није претерано убудуће очекивати максималну ангажованост свих оних од којих судбина сајма зависи. То се првенствено односи на СО Бор, који и иначе финансијским средствима омогућава да се овај сајам одржава, али он заслужује и много више, тј. да одржавање ове манифестације уђе у годишњи календар градских збивања, и да се Народна библиотека Бор знатно више помогне у самој организацији, јер то није нимало једноставан задатак, без обзира на то са колико се ентузијазма он обавља.
Дакле, нека не звучи претенциозно напред речено о значају сајма који је, руку на срце, више пута непотребно стављан на маргине културног живота нашег града, а на рачун наших других културних манифестација, које то не заслужују у толикој мери.
Чињеница је да ни са овог сајма нико није отишао незадовољан. Заслуге су и на страни организатора, који се потрудио да максимално изађе у сусрет издавачима и посетиоцима, али и на страни самих издавача, који су омогућили значајне сајамске попусте и разне друге погодности приликом плаћања, не би ли омогућили свима (или готово свима) да купе понеку књигу.
Куповина на Мајском сајму за Народну библиотеку Бор представља значајан вид набавке. Библиотека је на овом сајму купила више књига него на претходном, и то претежно нових наслова. Купљено је око 500 књига (укупно 230 наслова – 180 нових). Притом се водило рачуна да се фондови обогате, најпре новим насловима, али и да се обнове већ постојећи, али оштећени или изгубљени наслови. У оквирима могућности, мислило се и на потребе и жеље чланова, корисника библиотеке.
Седамнаести Мајски сајам недавно је завршен. Остаје читава година да се испланира наредни. Можда уз мало другачију организацију, можда у неком другом, већем простору, са више излагача и већим бројем нових и добрих књига. И – надајмо се – са мање финансијских проблема, јер организатор једне овакве манифестације, у граду какав је наш Бор, не би смео да брине о новцу, већ о неким мало суптилнијим стварима.

Горан Миленковић

Апстракт:

У тексту покушавам да опишем, с једне стране, начелне посебности у развоју типографског и електронског човека, с друге да повежем судбину читања у новом времену са кризом хуманизма. Прелазну кризу прати теорија, која делимично успева да усмери процес у одређеном правцу. Неке теорије читања постварују се у кибер-простору, нпр. у облику хипертекста, па то посматрам као граничну ситуацију у којој се издваја посебан положај модерног читаоца виртуелних простора. Читање је овде схваћено широко, па се један део текста бави и неким од могућих стратегија читања простора од стране заинтересоваинх диверзних група. Простор може да се чита јер је простор сав од језика. Природа простора је лингвистичка. Простор се стрикутурира, подложан је анализи и мењању. Виртуелно (са свим својим метафизичким и практичним импликацијама) треба да буде само средство, не и суштина. Читање одређује свет у истој мери у којој свет одређује читање.

Кључне речи: читање, типографски човек, човек електронске ере, кибер-простор, хипертекст, криза хуманизма.

Далеко после Хегеловог “завршеног”, а готово истовремено са Фукујаминим “последњим”, лагано из стања кризе у живу прошлост клизи и у историју се претвара “типографски човек”, човек нововековне модерне,(1) човек обележен предзнаком “хуманистички”. Као и његов хуманизам, моделован усмераваним читањем (читање у овом тексту треба схватити у најширем смислу: подразумева и интерпретацију и ре-интерпретацију и писање као читање), и овај човек још увек јесте ту, и у тој његовој присутности/одусутности видимо прву и парадигматичну особину којој треба, поред осталог, посветити пажњу. (Исти положај пратио је и његово рођење.) Реч је, заправо, о несталности. Допуна овога нестајућега човека јесте човек електронског доба, кибер-простора и виртуелних заједница.
“Тема ове књиге (тј. Гутембергове галксије, прим. Г. М.)” рећи ће на једном месту Меклуан(2) “није да у штампи има ичег доброг или лошег, већ да је одсуство свести о дејству ма које силе – катастрофа, а нарочито ако је у питању сила коју смо сами створили.” Ова свест, која за типографског човека већ постоји, а за посттипографског се тек уобличава, биће у некима од много још прилично мрачних нијанси значења осветљена у овом тексту, мислећи пре свега на оно што долази после нестанка типографског човека. Дакле, предмет о коме, између осталог, покушава да мисли овај текст није “типографски човек”, него његова смрт. Док је живео и усмеравао се кроз нову, типографску галаксију (тзв. Гутембергову), тек је његову касну младост (и то у виду метафора и парабола) почела лагано да обавија благодет теорије (нпр Паскал, Монтењ). Данас, напротив, теорија и пракса иду руку под руку, и у неким сегментима овог будућег означавајућег и одређујућег живота, теоријска свест чак покушава да иде и испред онога чиме се бави, у смеру прескриптивности (можда она тиме престаје да буде теорија, но време у којем се данас мисли, чини се бар, толико је либерално и неискључиво да се то можда и неће приметити). Дакле, на примеру и потенцијама химеричног човека штампе пратимо како се развија и куда иде модерни човек виртуелних заједница и хипертекста.
Меклуанове медитације над интелектуалном и духовном историјом прожетом феноменом штампе као основне истакле су далекосежну детерминацију западне мисли, постварене у свима наукама и уметностима. Тачније – не само мисли, него и егзистенције поменутих. Када Меклуан каже “Типографија је разбила гласове ћутње.”,(3) а ми под том метафором препознамо “традиционални израз за вајарство”, са узнемирењем почињемо да сазнајемо да архитектура и вајарство с појавом пресе улазе у кризу. У ту кризу улази и сам језик. Шта је све одређујуће и саодређујуће у том смислу: политичка аритметика седамнаестог и хедонистички рачун осамнаестог века; однос Шпанаца према Маврима; или: стварање интуитивног човека, проглашење штампе за надљудско и, посебно, гаргантуовско; развод поезије и музике; стварање централних сила модерних национализама; или: дислокација чула, ламенти краља Лира; у међужанровским борбама алеф постаје и остаје роман(4) итд. Снага која проистиче из вековних сила типографских димензија толико нас је одредила да данас није нимало чудно да теоретичари прекорачују традиционалне границе својега дискурса и с меланхолијом говоре о смрти једног света са којим и они сами нестају. Тај нови свет, дакле, који настаје праћен фанфарама теорије, ако је судити по снази коју је имао онај претходни, одредиће у неком смислу и судбину свакога од нас који ће га се дотицати. Треба рећи и то да за типографског човека не би ваљало рећи да је човек “пре свега” – но његова улога у историји никако није ни на маргинама живота и развоја.
Једну више од пола миленијума дугу епоху смењује управо ових дана, пред нашим очима, једна друга, у свом својем сјају и са свим могућим страховима које може са собом да донесе и да нам их с наклоном преда. Помињем страх, у једном тексту који би хтео да буде теоријски, те тако улазим у предворје књижевног дискурса: с меланхолијом, опет (о којој свакако треба размислити), почињем ово мало речи о читању и судбини читања, склапајући по тастатури синтагму у којој се додирују типографија и њоме одређен човек, с једне, и грозничава нужност хватања тренутка у вечност, са друге стране. “његов Шчовеков – Г. М.Ћ плен је сенка” рећи ће, мислећи о томе, један теоретичар.
Ова сенка, која је у једном специфичном смислу ипак била за типографског човека датост сигурности, јер је се помоћу ње одређивао у мишљењу себе и историје (а метафора је била библиотека у којој су редом наслагане књиге, књиге испуњене простором и временом, које могу да се листају, одложе и да им се поново врати), претворена је данас у неизвесност. Линеарност, логика и редослед нестају у бездану Мреже (Интернета). След усменост (или мисленост) – типографско (запис, рукопис, штампа) као да се враћа данас на своје почетке. “Кад су похрањене у електронску меморију, ту као да се догодила реверзија смера експресије – повратак експресије у мисао”(5) рећи ће Свен Биркертс на једном месту. Ова експресија у облику мисли није ништа друго до језик сам. његов запис као такав (чак и на харду или на дискети), гледано из свести типографског човека, у потпуности је изгубио хабитат, меру постојања. Та мера је скоро непостојање (типографско је сменило аудитивно визуелним, направило визуелну цивилизацију; нова галаксија је виртуелна). По А. Чикоњани(6), сваки феномен који се дешава у кибер-простору заправо је резултат електронских трансформација лингвистичких процеса. И још:

Све у свему, постоје две главне употребе језика у кибер-простору:

– комуникација; природни језик се прогресивно прилагођава новом медију и протоколима омогућеним Интернетом. Комуникација је у кибер-простору омогућена типичним језиком који узима у обзир ограничења медија и у стању је да надокнади губитак ‘емотивности’ уколико ју је било;
– конструкција; програмски језици учествују у развоју, ширењу и модификовању кибер-простора. Браузери, и интерфејси уопште, базирани су на језику. На њихову сложеност ослања се лакоћа и ефикасност употребе кибер-простора.
Обе ове употребе легитимне су и фундаменталне за постојање кибер-простора. Штавише, наш сопствени ‘идентитет’ у кибер-простору повезан је са нашим начином коришћења језика и тиме како можемо да изградимо ‘аватар’ Ш…Ћ лик који одражава нас саме или оно што мислимо да јесмо. Што је језик рафиниранији, то је кибер-простор способнији да угости виртуалне заједнице, које ће, на крају, бити у стању да прогласе своју независност од структуре физичког света.

У смислу језичке организације интерфејса, у смислу окружења текста, читање постаје (исто као и писање) у исто време и ограничено и ослобођено; ограничено у смислу да на њега делују боја, слика и звук (као такви, или у облику метафора, икона, упућивача, алармера, за разлику од већинског принципа црног типографског знака на белој позадини), а ослобођено у смислу да нестаје једнообразност и линеарност претходнога читајућег решења.
Књига нестаје, библиотеке нестају. Но, није све тако једноставно: идеја књиге нестаје. Теоретичарске суптилности упозоравају нас да текст у типографском облику и текст у електронском облику изражавају ништа мање разлике него однос између двеју цивилизација, или двају времена са свим својим субјектима и међусобним односима. Трансформација средстава за комуникацију доводи до трансформације свести, ова нас мапира у смислу да одређује термине којима тумачимо свет, и накнадно нас одређује чак и у смеру реаговања. Једном речју, средства која смо створили постају наша когнитивна парадигма. Наш доживљај света је редефинисан. Није далеко тренутак када ћемо се зачуђени питати како смо могли уопште до сада да свет читамо без Мреже.
Мрежа, са своје стране, отисак је (или, можда, предводник у некој будућој перспективи) доминанти либералне теорије постиндустријског друштва. На плану језика и читања десило се то да је свест угрожена неуспехом холистичке доместикације у циљу испуњења (не)писаних хуманистичких постулата посегла за деконструкцијом егзактних анализа (читања): увођењем идеолошких дискурса у неутрално семиолошко писмо, релативизацијом смисаоног облика текста, релативизацијом концепата знака и прелажењем граница између различитих дискурса. Узмимо само један елемент, по којем је читалац морао да буде у духу демократских доктрина разрешен интерпретативних нужности. Читалац мора да постане субјект, и то не мора да изгледа превише тешко с обзиром на идеју о смрти аутора (исто као и Р. Барт, и Хајдегер(7) ће нешто раније покушати да формулише своју идеју о смрти аутора: аутор је Биће само, а пасторални чувар мудроснога стада и знања је само записничар у близини Бића; Биће пребива у кући језика; дакле, из тога, Хајдегер није аутор писма о хуманизму). Читалац се у првом реду претвара у коаутора, јер се негира линеарност текста – то је основа читања хипертекста. Читалац лута од места до места у хипертексту, могуће је увек другим путем. И књига у нашем традицијском смислу нестаје. (Јако занимљив случај јесте покушај кортасар-павићевске концепције да наведе читаоца да чита романе-школице, романе-укрштене речи, романе-лексиконе на овај начин. Ако постоји, такав читалац је изузетно редак. Роман-лексикон у штампаном издању се чита у духу традиционлне типографске читалачке свести, линеарно, сукцесивно, од прве до последње странице. Но, чим изађе на Мрежу, Павић, на пример, прави хипертекст. (И моје читање Павића на мрежи је, следствено, било “хипертекстуално”, макар оно било вођено чистом радозналошћу. О искуству са хипертекстом више у поменутом тексту Свена Биркертса.(8)) Нестаје и идеја традиције, сталности. Узмимо само као пример неки од текстова који се заснивају на причи и на поетичком темељу вероватности: сегментирајмо, рецимо, Принцезу де Клев ауторке Госпође де Лафајет (сетимо се те чувене приче), па онда допустимо себи да замислимо неког читаоца из последњих деценија 17. века како по екрану, сав у саблазни, тражи причу, и кроз њу нестале обрисе својега света. Ствар је у томе што је могуће да тај непознати читалац напише по својем времену припадајућим правилима опет овај роман; али, истовремено, неки други читалац ће направити неку модернистичку пародију. У 17. веку није било могуће да неко направи од свога света либерални фантазам. Постојао је Један свет, бар за већину мислилаца. Дакле, и савремени свет који је створио хипертекстуалну могућност, подлеже тој истој могућности, постаје хипертекстуалан. Такав свет јесте прочитан као свет плуралитета, али је то и свет дисперзије субјекта, децентрирања смисла, немогућности синтетисања. Добра ствар је (да ли?), ипак, што постоје језички обликовани апарати за стварање неке врсте заједница (мишљења). То су конференције, виртуелна друштва, собе у којима се могу срести истоврсни читачи појединог сегмента стварности, повезани емотивним, полним или идеолошким разлозима. Овде подвлачим – добро је све док рачунари кибер-простор схватамо као средство, а не суштину. За корисника рачунара, односно Мреже и хипертекста, свако поновно налажење испред екрана монитора покреће механизме новога читања, у којем се губе, ма читао Декарта или Честертона, или неки правни закон, све могуће метаприче које је донео хуманизам (целина, правда, хуманост, прогрес, све натемељу логоцентризма), и то само из разлога суштине на којима почива нова галаксија записа. А сам хипертекст је постварење тога стања, слика нестабилности и промене свести. Заправо, као што смо видели, могућа је ре-конструкција, стварање заједница, али је читање само по себи (са природом свога записа и облицима које му нуди либерална матрица) осама у свету који не постоји (угао типографске свести), односно постоји на специфичан начин. Чикоњани у смислу постојања овог простора као реалности наводи неколико карактеристика: могућност акције, станишност (ливабилитy), конструисање заједница, временска организоваост, просторна организованост (са структурама и метаструктурама, односно логичким организаторима). Од ових карактеристика најпроблематичнији статус има станишност (могућност постојања, или живљења у одређеном простору), па се стога кибер-простор сматра више метафором простора (иако је то простор у којем већ живе метафоре). Јасно је да је тај простор-метафора читљив као такав једино у смислу језичке когниције, па се у општем смислу сама текстуалност узима за срж организовања самог виртуелног универзума. При читању тога простора дешавају се, дакле, као аналогон просторном освајању новога света, иницијалне расподеле и разграничења у смислу синтаксичког и семантичког диверзитета између подвојених ентитета. Кибер-простор се прво узима као неутралан и бескрајан, али подложан структурирању. Структурирање може бити посматрано у светлу нпр. импликација пола, текстуалности и идентитета, па се интересне групе труде да у свету нових технологија (нарочито у оквиру важних симулација простора као што је виртуелни, раније и сада, наравно, социјални) истакну онај моменат разлике, не би ли стекли своја права. Право се потврђује просторним поседовањем, као и могућношћу да се простор уобличи посебним језиком/писмом. Тако на пример неке ауторке виде као кључни тренутак за разумевање питања идентитета у кибер-простору проблем феминизације виртуелнога простора.(9) Оне истичу да је кибер-простор до сада читан углавном у бинарном наративном кључу, где се осим односа мушко/женско јако мало импликација види на плану рецимо расних, етничких или класних квалитета, тј. разлика. При томе се узимају у обзир најшире могуће визије читања, проблематизоване и образложене исказним формама новијих модуса постфројдовске психологије, што изгледа смешно, јер као да постоји у, да поновим, гаргантуовском обличју. Тежња је ка деконструкцији “мушких” тропа и расветљавања самог начина мишљења кибер-простора. Један занимљив тренутак у том читању и реструктурирању виртуелног простора је и истицање да је текст као такав у новом свету контекстуализован још увек у парадигми шампарског отиска, који сам собом носи, кажу ове ауторке, мушку филозофију света/писма. Наравно, у светлу постхуманистичких покушаја, о којима је било речи, важно је било истаћи да овај свет/галаксија и није тако либералан, како се обично мисли. Феминистички усмерене теоретичарке траже промену кибер-културне матрице: она је нужна пре свега због тога импликоване природе самог простора који је физички сличан жени толико да несвесно покреће и код незаинтересованих питање идентитета по роду (суштински просторно као суштински женско). И поступак је, што је најважније, једнак преобраћењу језика рода у видљиву матрицу технологије, и усмерава се на аспекте комуникације уопште (дељења информација, структурирања реченица, стрктурирања интерфејса који јесте језик итд.)
Са друге стране, можемо размишљати и у правцу поистовећивања или постваривања неких нових или донедавно нових концепција читања (субјективисти, психоаналитичари, феноменолози, постструктуралисти)(10), доводећи га опет у везу са славним хипертекстом. Хиљаду читалаца, хиљаду читања. Сви могу да се усмере, пре свега, на постизање толеранције између раличитих читања, на ламент над разликама које се јављају у том насталом интерпретативном свету. Оном који више није (у ствари, одавно није) – један. Важна је разлика, која је безопасна. Безопасна је, али је сегментирала свет.
У једном свом познатом огледу(11) Петер Слотердајк, на маргинама, проглашава пораз школе од стране медија. Али то није једино. Концепција хуманизма по којој свет ради на матрици слања “пријатељских” писама (читај: књига, или текстом уопште обликованих целина, схватања), која нас уче како да организујемо своју свест и сам свет не би ли се подвојили од бестијалнога дела нашег бића, губи се данас у екстази ослобођенога читалачкога субјекта, који живи у свету који може да нестане за трен, нестанком струје електрона у локалној струјној станици. Зато се Слотердајкова упутница да ће свет спасити архивари (чувари мудрости), надам се и верујем, делом односи на традиционалне библиотеке, пуне додира и мириса. И смисла у традиционалном кључу, иако није савршен.
Но, и само размишљање о читању које за сада још увек деле типографски и електронски човек бива обележено том врстом двојности. У том светлу задивљујуће звуче чињенице да се у тренутку када се увелико праве цитатне базе и дигиталне библиотеке са којих је могуће скинути већи (читати: углавном недовољан) део садржаја књига, публиковање у традиционалном облику (са димензијама и квалитетима који карактеришу постојање историје, идентитета и целовитости) диже по квантитету до неслућених гигантских висина.
Тренутку кризе теорија је у том смислу и захвална и није. Многе се ствари виде, као што се многе и скривају. И ових неколико малих речи на малом простору читају тај свет у нестајању/настајању са неизбежном сумњом на лицу.

Напомене:

(1) Вид. Волфанг Велш, Наша постмодерна модерна, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци 2000.
(2) Маршал Меклуан, Гутембергова галаксија: настајање типографскога човека, Нолит, Београд 1973, стр. 280.
(3) Исто, стр. 282.
(4) Михаил Бахтин, О роману, Нолит, Београд 1989.
(5) Свен Биркертс, “Судбина читања у електронском добу” (превео Александар Б. Недељковић), Кибернетичка реч: подлистак Књижевне речи за теорију и праксу информатичке цивилизације, 0 (1998), у: Књижевна реч, 500 (1998), стр. 81.
(6) А. Чикоњани,”О лингвистичкој природи кибер-простора и виртуалних заједница” (превео Бобан Арсенијевић), Неодинамика, 1 (1999), њњњ.неодинамика.нет
(7) Мартин Хајдегер, О хуманизму, Градина, Ниш 1998.
(8) Отворена критика Биркертсове меланхолије и уопште схватања природе кибер-простора, који се тичу баш наше теме, износи Колин Гифорд Брук у тексту “Судбина реторике у електронском добу”, (превео Александар Б. Недељковић), Кибернетичка реч: подлистак Књижевне речи за теорију и праксу информатичке цивилизације, 0 (1998), у: Књижевна реч, 500 (1998), стр. 84–85.
(9) Вид. о томе у: Дон Дитрих, “(Пре)обликовање техно-еротске жене: пол и текстуалност у кибер-културној матрици”, у: Виртуелна култура: идентитет и комуникација у кибер-друштву (уредио Стивен Xоунз, превела Владислава Гордић), XX век, Земун 2001, стр. 229–252.
(10) Вид. о томе у: Јован Попов, Ослобођени читалац: огледи о теорији и пракси читања, Матица српска, Нови Сад 1993.
(11) Петер Слотердајк, “Правила за људски врт: одговор на Хајдегерово ’Писмо о хуманизму’”, Реч, 57/3 (2000), стр. 187–202.

Милорад Грбовић

УВОД

У оквиру стручног испита у библиотекарској делатности за писмени рад одабрао сам тему “ Могућност формирања медијатеке у Народној библиотеци у Неготину“, у оквиру предмета Основе библиотекарства код проф. Александре Вранеш. Основна идеја, при одабиру предмета и саме теме, јесте да рад, осим што је део обавезе за стручни испит, има и другу, употребну вредност, тј. да послужи као основа према којој је заиста и могуће формирати медијатеку.
½

ПОТРЕБА ЗА ФОРМИРАњЕМ МЕДИЈАТЕКЕ

Велики број мултимедијалних издања страних издавача у легалној продаји, солидна понуда наших издавача, појава првих електронских публикација на српском језику, бројне предности и капацитети Интернета као средства и места са највећом концентрацијом информација до сада, као и постојеће јединице некњижне грађе у нашој библиотеци намећу потребу за формирањем засебног одељења – медијатеке које би прикупљало, обрађивало и омогућивало коришћење аудио, видео и мултимедијалних носача информација. У медијатеци би била груписана сва постојећа некњижна грађа и уз најмање утрошених средстава омогућено коришћење свих предности нових технологија и приступ Интернету.
Медијатека би обједињавала функцију референсне збирке, службу информација и позајмног одељења за некњижну грађу. Бројне предности (убрзано и олакшано претраживање, обједињавање текста, аудио и видео записа и сл.) дају приоритет информацијама смештеним на диску (флопи, хард или компакт) у односу на енциклопедије, лексиконе, атласе и сл. Био би олакшан посао и самим библиотекарима јер је преко Интернета доступан дневно ажуриран увид у нова издања, најчитаније књиге у другим библиотекама, доступни кратки прикази књига, новости везане за саму библиотечку делатност (измене УДК система, бројне дискусије, кодекс библиотекара…). Каталози наших највећих библиотека су доступни он-лине, што олакшава међубиблиотечку размену. Рад са читаоцима био би унапређен и олакшано давање одговора на бројна питања корисника из широког спектра људксог интересовања.
У Неготину поред три основне школе постоје још и гимназија, средња техничка школа, средња пољопривредна школа и основна и средња музичка школа. Знајући реално стање и услове рада школских библиотека потребно је обогатити фонд библиотеке мултимедијалним издањима на нашем језику која садрже градиво из бројних предмета (историја, географија, математика, физика итд.).
Значајна је и уштеда финансијских средстава. Ево само једног примера за дечију литературу: један ЦД-РОМ кошта мање него књиге из научно-популарне области са квалитетнијом графичком опремом а капацитети дискова су неупоредиво већи: више хиљада страница текста, више сати тонског записа, десетине видео секвенци, интерактивни квизови знања и сл. Осим тога, те књиге се користе искључиво у библиотеци а дискове би било могуће и изнајмљивти.
Део постојећих јединица некњижне грађе коју библиотека поседује је, у ствари, пратећи материјал у саставу публикације ( аудио касете, компакт-дискови) и евидентно је да ће таквих издања бити све више.Треба бити спреман на прихват тих јединица у складу са Правилником о ближим условима за чување библиотечке грађе. Корисници некада желе да користе само некњижну грађу (нпр. компакт диск) а неће да изнајме и књигу уз коју је та грађа објављена и сл. Такође,сматрам да треба да постоји јединствени каталог некњижне грађе и да сва таква грађа буде на једном месту.
Сведоци смо све бржег развоја техничких средстава и смене генерација средстава (носача) аудиовизуелног ( и текстуалног, наравно) записа са новим, бржим, јефтинијим и већег капацитета (грамофонске плоче се одавно више не производе, аудио и видео касете већ губе битку са компакт дисковима, МП3 форматом и ДВД-има, а класична фотографска техника са дигиталном). Ту је и Интернет са својим предностима. Само у марту о.г. претраживачи су регистровали више од две милијарде њеб – страница на Интернету („чега нема на Нету – не постоји“).
Теоријски проблеми и питања која се намећу при свакој анализи начина функционисања медијатеке далеко превазилазе и оквире овог рада и могућности самог аутора. Проблеми се јављају почев од самог назива: медијатека, мултимедијални центар, информационо документациони центар и сл. јер и сам назив већ дефинише садржај и фунцију. За назив „медијатека“ сам се одлучио јер је сличан са називима установа или збирки које чувају културна добра (библиотека, кинотека, фонотека и сл.).
Питање је и како уопште дефинисати и третирати једно литерарно дело или часопис који постоје само у електронском облику ( на Интернету) – да ли их треба инвентарисати, обрадити, сачувати и сл.? Осим тога, литература која обрађује ову тему веома брзо застарева.

РАД МЕДИЈАТЕКЕ

Рад у медијатеци би се одвијао углавном кроз изнајмљивање мултимедијалне (некњижне) грађе корисницима. Изузетак би били само они корисници који немају рачунар или не знају да га користе, и употреба оних издања компакт-дискова која имају заштиту и могу се користити само на једном рачунару.
Приступ Интернету би био само у оквиру тзв. рада са читаоцима и службе информација за преглед нових издања, приступ базама података Народне Библиотеке Србије, проналажење тражених информација, интернет адреса, сајтова и сл. Услуге електронске поште и причаонице („четовање“) не би биле доступне корисницима. Присуп Интернету би био могућ само уз обавезно присуство библиотекара.
Функционисање медијатеке би подигло ниво информатичке културе корисника. Они би, уз правилан приступ библиотекара, били мотивисани да користе нове технологије и упознати са новим могућностима и брже би добијали информацију где се налазе подаци који их интересују, а које библитека не поседује („библиотекар не мора да зна али зна ко зна“). Одељење медијатеке би повремено организовало и промоцију издања домаћих издавачких и софтверских кућа и радило на популаризацији информационих технологија.
Целокупан рад медијатеке би се одвијао у складу са Законом о ауторском и сродним правима (без употребе пиратских издања и нелегалног копирања, преснимавања, нарезивања и умножавања). Осим тога, потребно је да УО библиотеке донесе Правилник о о условима и начину рада медијатеке. Предлажем да се издају највише три јединице грађе а време издавања ограничи на седам дана.
Изнајмљивање на седам дана би се наплаћивало по цени једнодневног изнајмљивања видео касета, односно компакт дискова у видео клубу, односно ЦД- теци, а наплатом приступа интернету обезбедила би се средства за покривање телефонских рачуна.
Медијатеку би користили равноправно сви чланови библиотеке (пошто је дечије одељење одвојено), само би за сваког корисника био отворен засебан картон („yеп“).

ПРОСТОР И СРЕДСТВА ПОТРЕБНИ ЗА РАД МЕДИЈАТЕКЕ

Медијатеку је могуће формирати на дечијем одељењу, у просторији где је се налазе публикације из научно-популарне области (ту су већ смештени телевизор и видео рикордер). У том простору се већ одвија библиотечка делатност и он задовоњава све потребне техничке услове.
Од опреме потребне за рад у медијатеци потребно је обезбедити најмање један сто за рачунар, одговарајуће полице за смештај некњижне грађе, носаче (држаче) за компакт-дискове и сл.
Од уређаја потребних за функционисање медијатеке потребна је најмање једна рачунарска конфигурација новије генерације и уређај који обједињује фотокопир апарат, скенер и штампач. Пожељно би било да то буде нова ПИИИ конфигурација са матичном плочом која омогућује каснију уградњу и ПИВ процесора, мада у ту сврху може да послужи и постојећи рачунар са дечијег одељења. Потребно је обезбедити и нову телефонску линију која би била резервисана само за везу са Интернетом, а ако то није могуће приступ Интернету би био дозвољен само у поподневној смени преко постојеће линије.
Колекцију видео касета је потребно допунити новим насловима. Постојеће касете су набављене почетком 90-их година и представљају углавном екранизована дела класичне лтературе. По речима тадашњег директора идеја је била да се ученицима који баш не воле да читају омогући да виде филмску верзију дела из лектире. Попуну извршити позоришним делима објављеним у видео продукцији („позориште на видеу“), пошто су гостовања позоришта у Неготину ретка, играним и цртаним филмовима прилагођеним за децу млађег узраста и видео касетама са едукативним садржајем.
Понуда домаћих мултимедијалних издања виђена на Сајму књига у Београду је велика, остаје само питање расположивих средстава и набавне политике. У циљу дефинисања те политике потребно је пратити приказе нових издања у часописима, имати слуха за захтеве корисника и сл..
За унапређење рада библиотеке и за успешан рад медијатеке потребно је што пре обезбедити стручну литературу из области рачунарства и обезбедити претплату на бар један стручни часопис који прати ту област.

НАБАВКА НЕКњИЖНЕ ГРАЂЕ

Начин набавке некњижне грађе је исти као и набавка књига: куповином, разменом и поклом. Треба очекивати да ће поклоњених публикација бити све више јер њихово издавање тражи много мање трошкова него штампање истог материјала. Део постојећих мултимедијалних дискова је поклон библиотеци од Установе „Мокрањчеви дани“.
Пожељно би било приликом набавке разменити искуства са другим институцијама културе у граду (музеј, „Мокрањчеви дани“ и сл.), и остварити сарадњу са локалним телевизијама у вези видео документације од значаја за завичајни фонд. Такође је потребно контактирати и локалног провајдера у вези услуга везаних за Интернет.

ОБРАДА, ИНВЕНТАРИСАњЕ, КАТАЛОШКИ ОПИС И ЧУВАњЕ НЕКњИЖНЕ ГРАЂЕ

После набавке некњижне грађе потребно је извршити обраду исте. „Исправне јединице (некњижне грађе – оп. М.Г.) снабдевамо маркицама (етикетама) које служе као подлога за означавање сигнатуре, односно (места) смештаја… Печат власништва ставља се тамо где је то могуће због димензија јединице, односно амбалаже у којој се чува, поред сигнатурне маркице.“ .
Правилником о евиденцији библиотечке грађе дефинисано је који се подаци уносе у књиге инвентара и каталоге. У чл. 2 истог Правилника је дато да се за сваку врсту библиотечке грађе посебно воде књиге инвентара. Такође, Правилником је предвиђено да се обрада библиотечке некњижне грађе заснива на примени Међународног стандарда за библиографски опис некњижне грађе ИСБД(НБМ) (за аудио и видео касете) и Међународног стандарда за библиографски опис машински читљивих записа ИСБД (ЦФ) (за машински читљиве податке).Како су ови стандарди застарели потребно је избор елемената библиографског описа направити према потребама медијатеке без употребе целе схеме поменутих стандарда. Поред стандардних елемената описа (главни стварни наслов, поднаслов,ауторство, место издавања, издавача, годину итд. битно је и навести посебну ознаку грађе и опсег јединице – дужину трајања записа на касетама и количину података меморије у МБ за све дискове. Сматрам да је за ЦД-РОМ потребно, у напомени, дати и опис потребне рачунарске конфигурације (овај податак није предвиђен стандардом).
Правилником о ближим условима за чување библиотечке грађе је прописано како се чувају поједине врсте грађе, тако да се пропратна грађа уз публкацију може чувати у засебној колекцији. „Када се пропратна грађа, приложена уз описивану публикацију, чува у посебној збирци, на то се указује у напомени (нпр.: Грамофонска плоча у посебној збирци). .

СТРУЧНО ОБРАЗОВАњЕ КАДРОВА

За успешан рад медијатеке потребно је подићи ниво знања запослених из информатике и. То је могуће организовањем интерног, убрзаног курса кроз хонорарно ангажовање доброг познаваоца ИТ технологија, до нивоа који омогућава приступ и сналажење на Интернету и инсталацију и употребу компакт дискова. Каснији напредак образовања из те области би зависио од потреба медијатеке и целе библиотеке и личних амбиција и афинитета запослених.

ЗАКљУЧАК

Медијатеку у Народној библиотеци у Неготину је могуће формирати без великог ангажовања средстава. Питање које се намеће није да ли је медијатека потребна, већ зашто није формирана до сада. Недоступиво је да некњижна грађа не стоји на располагању корисницима и да један рачунар годинама стоји неискоришћен (па и ако је у питању 286-ица) а својевремено је за њега плаћено много. Такође је недопустиво да библиотека буде суорганизатор опшитнског такмичења у рецитовању а да деца не могу да изнајмљују аудио касете са снимцима рецитација наших најпознатијих глумаца („Мој први декламатор“)
Не сматрам да ће библиотека у Неготину постати ускоро „библиотека без зидова“ али се надам да ће зид који нас дели од веће примене ИТ технологија бити срушен.

Драган Стојменовић

Цела наша машина ствара слике по своме подобију.
И највеће визије су визије те направе; нарочито њених Очију.
Највећа откровења Светог писма јесу визије визуелног нерва.
њих су “насликале” очи. Ништа се никако другачије не може.
Свет је слика нашег апарата.
Иначе, он се врти за свој рачун ко зна како.

Бранко Лазаревић Вариа сyлва сyлварум

Једну од савремених улога библиотечке делатности у постмодерном добу можемо посматрати у контексту увођења одређених иновација, за које се може рећи да претварају библиотеке у својеврсну “свеопшту синтезу” Николаја Фјодорова(1), “пешчану књигу” Борхеса или светску баштину о којој је размишљао Бела Хамваш. Библиотекарство као својеврсна дисциплина базирана је на принципима јавне установе која набавља, чува и издаје књиге, које и саме спадају у визуелне медије – писмо. Притом, библиотеке несумњиво осећају изазов времена које је окарактерисано као сликовно и кинематичко, у коме извесна флексибилност приступа проблематици омогућава знатно бољу комуникацију и техничке услове рада. Оне су предодређене за сазнање, доказ су историјских чињеница и производ су људске делатности базиране, условно и слободно речено, на “логичком квадрату” који по Маршалу Маклуану упућује на “четворочлану аналогију пропорционалности која представља узајамно дејство чула и разума”.(2) Дакле, квадрат у коме је смештено писмо, ликовни приказ, фотографија, пројектовани филмски запис, електронска слика итд., са једним прецизно одређеним предусловом: да је овакав облик преношења информација вредан пажње једне опште методологије наука и теорије уметности, стварајући тако један други паралелни облик “реалног света”и живљења.
Завичајне збирке у библиотекама представљају, условно речено, “дивљу мисао”, тежњу за знањем и даноноћни рад на коренима који су често сурови несагледиви простор, прибежиште егзота и путника који Друго траже у себи, и у свом непосредном окружењу, који, како би Попајев дух из лампе рекао, “долазе ниоткуда и не иду никуд”. Потребно је само изгланцати лампу. Оне теже да прерасту у “…геофизички, административни, етнички, политички, културно-историјски сагледив и нормиран завичајни фонд, стручно и акрибично сакупљан, свестрано обрађиван и отворен за научна истраживања, (суочен) се са бројним проблемима, чијем разрешавању треба систематски, осмишљено и доследно прилазити у свим областима, како у практичним искуствима, тако у теоретским поставкама и законској регулативи”.(3) Дакле, нимало безначајне амбиције које за собом повлаче висок степен одговорности, у свој комплексности мултидисциплинарног приступа проблемима, и њиховом диференцијацијом у интердисциплинарним оквирима посматрања одређених категорија збирки. У овом случају, разматраћемо проблеме визуелне и аудио-визуелне грађе у завичајним фондовима које су, донекле, и прецизиране библиотечким законима, али које нису теоријски разматране и валоризоване. Свеобухватност и комплетност таквих фондова огледа се у природи и врсти грађе коју он поседује (од монографских и серијских публикација, издања аутора са тог подручја из различитих области, писаних извора другог реда: рукописа, хроника, летописа, мемоара, итд., до картографске грађе, визуелне грађе (цртежа, фотографија, филмова, итд.), ситног библиотечког материјала), као и у стручном вођењу и афирмисању тих збирки.
У вредносној класификацији извора постоји неколико подела: извори првог и другог реда; техничким средствима очувана природна слика, остаци, споменици и акта (архивска грађа), сведочанства (непосредних сведока), традиција, трагови; писани и неписани (остаци историјске стварности), посредни (сведочанства о историјским чињеницама), адресирани, неадресирани итд.; материјални, писани, усмени и ликовни.
Статус визуелне грађе или визуелних извора у оваквој ситуацији је прилично неодређен, тако да је неопходно дати једну прецизнију систематизацију врста и употребе визуелне грађе. Она у једном ширем контексту може обухватити: 1. све физичке појаве које спадају у домен видљивог, 2. све врсте визуелних записа физичке стварности, 3. само визуелне записе настале коришћењем регистрацијских технологија. Ако у одређеном смислу узмемо у обзир то да се процесом који се сматра најмање “субјективним” (ослобођеним од личних перцептивних и концептуалних категорија аутора у регистровању објективне стварности), постиже најобјективнија и најпотпунија слика стварности која је тренутно могућа, технике бележења можемо поделити на: нерегистрацијске (цртеж, графика, сликарске технике итд.); регистрацијске (фотографска, филмска и телевизијска техника)(4)
Ближе одређење теме овога рада усмерено је према регистрацијским техникама које се остварују у простору и времену са визуелним и звучним ефектима, односно према комплексном процесу који омогућава регистровање објективне реалности и постизање документарне вредности. Од формирања првих збирки акварела и цртежа у XИX веку почиње систематско сакупљање визуелне грађе која се користила као допуна у процесу опсервације. Опсервација у научно-истраживачком раду је знатно напредовала открићем фотографске технике, чије предности су одмах уочене (први снимци, примењеном фотографском техником у антрополошком истраживању, потичу из 1844. г.), а одмах затим уследила је и примена филмске технике (деведесетих година XИX века). Документарна вредност те грађе била је у томе што је рађена на лицу места у ситуацијама стварног живота.(5) Прва визуелизација традиционалне културе у Србији, филмском камером, урађена је 1930 и 1931. Прве филмске кадрове снимио је етнолог Петар Ж. Петровић у Шумадији, Звижду и Македонији, у околностима које су најпогодније и представљају објекат снимања у реалном светлу. То су били тренуци стварности који су били вредни пажње и трајног бележења, да би се као такви трајно задржали и преносили, настали приликом научно-истраживачког рада, и представљају снимке кључних момената неког производног или ритуалног процеса.(6)
Процес снимања је, дакле, крајње селективан (може се одвијати у научне сврхе, приватне или јавне, документационе или евиденционе сврхе), како у фотографској техници, тако и у филмским техникама, и остварује се, притом, комуникацијом која је употребљива различитим начинима и која се различито тумачи.. Визуелна грађа подразумева двоструку визуелну комуникацију: 1. између аутора и појаве која се бележи; 2. између документа и истраживача приликом коришћења документа као извора. Може се користити у два основна правца: као равноправни извор података, упоредо са осталим изворима уз објективан критички приступ; као извор сазнања о теоријско-методолошком приступу истраживача који ту грађу ствара, прикупља или користи.(7)
Регистрацијске технике бележе тачну, објективну репродукцију реалности, али са друге стране бележе и околности под којим су снимане, тако да се из тог материјала може прочитати један остварен идејни ниво (односно, монтирани амбијент, идеални модел понашања и деловања у одређеним заједницама) и модел односа појединца према себи самом и свету који га окружује. Читање феноменолошког, оствареног реда прецизно је дефинисала Мирјана Прошић–Дворнић као испитивање које се састоји од “… предмета, појава, понашања и догађаја који се могу чулно опажати и који у друштву, као у било којем систему који се одликује унутрашњом стабилношћу, показују одређену регуларност исказану кроз статистичке обрасце постојања.” (8) Међутим, приликом презентације снимљеног материјала можемо обухватити више врста и категорија снимљеног материјала: поглед изнутра или 1. приватне аматерске фотографије и 2. аматерски филм; поглед споља: 3. фотографије као допуне у научно-истраживачком раду, 4. документарне фотографије, 5. уметничке фотографије, 6. филмски запис радње или предмета материјалне културе без икаквих интервенција, у континуитету, 7. документарни филм, 8. уметничке транспозиције забележене појаве.
Аматерска фотографија или филм је материјал који је снимио члан заједнице, неоптерећен фотографским или филмским образовањем. Он бележи појаве које су битне самој тој заједници, личности које имају посебан статус унутар те заједнице итд. Овакав материјал је битан из разлога утврђивања степена вредновања појединих сегмената радње, идеалног пожељног разумевања модела који постоји у свести чланова заједнице.
Поглед “споља” тежи да прикаже и забележи објективно посматрану реалност, која ће служити као илустрација или као извор у истраживању. Подразумева комплексан кинематографски поступак из више углова, понављање делова радње, монтажу кадрова, стручни коментар који истиче структуру догађаја, нивое значења и објашњава утицаје који су уклопљени у дешавање. Може бити и на нивоу дескрипције из које је искључена идеализација од стране аутора, осим у случају реконструкције неког догађаја. Поглед споља може бити и у виду уметничке транспозиције забележене појаве у којој аутор игра значајну улогу тиме што употребљава визуелне моделе савремене културе и елементе филмске или фотографске естетике, приликом снимања, режије или монтаже.
Приликом одређивања субјективне или објективне вредности неког фотографског или аудио-визуелног материјала, може се кренути од основних становишта са којих се посматра културна баштина: као историјски документ и као старина. Документационо-историјски аспект базиран је на заинтересованости појединца и друштва за одређени садржај минулих културних епоха и важности њиховог преношења из прошлости у садашњост и будућност. То су карактеристични документи свог времена битни за разумевање прошлости који могу имати културне, научне, или уметничке вредности јавног и општег интереса, самим тим што представљају део једне локалне традиције. Изузетну вредност и својство посебности могу имати и у погледу старости, оригиналности и раритета као носилаца животног интензитета прошлости.(9)
Фотографски и аудио-визуелни материјал у теорији музејске документације и селекције носилаца музеалности, може представљати облик документовања (у смислу опште картице, фотографије, архивског снимка итд.), али може имати и документарну вредност као оригинални извор оних информација које потврђују његову вредност. Таква документарна вредност поменутог материјала мора имати третман музеалије, односно, мора се испоштовати методолошко-техничка страна селекције, заштите, чувања и комуникације. Документација тог материјала мора садржати минимум стандарда за опис предмета, податке: 1. о институцији, са пуним називом институције и земље; 2. број књиге уласка и инвентарне књиге; 3. начину и методи набавке; 4. датуму набавке; 5. извору или месту налаза / настанка материјала; 6. општем називу предмета; 7. класификацији; 8. опису материјала; 9. историји предмета; темељној документацији, која подразумева морфолошки ниво, и тумачећој документацији, која подразумева систематски ниво. За изузетне вредности, раритете и старе фотографије и филмске записе, треба одредити услове чувања са највећим осигурањем, али и савременим средствима технике (пребацивањем тих записа у дигиталне записе) омогућити неопходну комуникацију и презентацију овакве врсте материјала.
Деведесетих година двадесетог века све више се истиче потреба за оснивањем збирки у којима би се по научним мерилима прикупљала и обрађивала визуелна и аудио-визуелна документација. Поред тога, већ раширена и широко примењива техника аудио-визуелног бележења требало је да добије одређени ток у институцијама које су се бавиле прикупљањем, чувањем и излагањем предмета материјалне културе; и библиотекама које су поседовале и гајиле амбиције о чувању и афирмисању културних вредности. Притом је било неопходно успоставити критеријуме и дефинисати вредности такве врсте артефаката, као и њихову афирмацију и адекватну комуникацију са публиком/корисницима што је, такође, указивало на посебан вишеструки значај таквих збирки. Изложбе, каталози изложба, фотомонографије, публикације које се баве том тематиком, фестивали, пројекције филмова, ретроспективе, едукативне пројекције у циљу анимације посетилаца, студијски програми, све су то облици комуникације са публиком/корисницима који врше едукативну функцију и афирмишу фондове и институције које их практикују. Они подстичу развој и продукцију ове врсте бележења стварности и омогућавају константан прилив ове врсте материјала, којим би се попуњавале збирке и фондови. За све ово потребни су и специфични услови које ћемо, из добро познатих разлога и стања у ширим друштвено-историјским и економским токовима, у овом случају прескочити. Али, морамо поменути оно што неизоставно зависи од нас самих, дакле стручно и методично настојање да се укаже на несумњиву вредност оваквог материјала, који захтева посебну пажњу и који комбинацијом са класичним облицима у библиотекарству може имати интересантну перспективу и инспирисати даља истраживања у овом смеру, уз неопходно разумевање проблематике и валоризације категорија поменутих збирки.

(1) Како је то, у не баш дословном смислу “субморализма”, формулисао Николај Фјодоров у књизи Филозофија заједничког дела или васкрсење или васкрсавање.
(2) Маршал Меклуан, Гутембергова галаксија: настајање типографскога човека, Нолит, Београд 1973, стр. 273.
(3) Александра Вранеш, “Завичајне збирке – тезе за дискусију”, Народна библиотека Србије, Одељење за развој и унапређење библиотечке делатности, Београд, 21. 3. 2000.г.
(4) Слободан Наумовић, “Питање визелне грађе у етнологији”, Етнолошке свеске 9, Београд / Нови Пазар 1988.
(5) Први такав филм снимио је Роберт Флаерти Нанук са севера. У овом филму први пут су примећена начела етнолошког/антрополошког документарног филма.
(6) Видети у тексту проф. Николе Павковића “Визуелна етнологија”, ГЕМ 62, Београд 1996.
(7) љиљана Гавриловић “Визуелни извори у етнолошким истраживањима”, ГЕМ 60, Београд 1996.
(8) Исто.
(9) С. Томић, Споменици културе – њихова својства и вредности, Београд 1983

Бошко Токин

1912.
Имао је лепу ћерку, Амазонку.
Владала је коњем, љубавником, кловном и Црнцем.
Оженио се.
1914.
Рат.
Кловн је погинуо. Коњ је вукао топ.
Црнац је постао поп. Љубавник је
отишао у Аустралију.
1919.
Коњ је цркао. Кловн васкрсао.
Љубавник је умро у Хонолулу. Муж
постао слон. Црнац је још увек
био црн, збацио мантију и писао
песме. Коњ је постао кобасица.
1921.
Кловн је понова умро. Муж постао
коњ. Кобасицу је појео црнац.
1925.
И други коњ је цркао. Црнац је добио
Нобелову награду.
1945.
Она је још увек била млада.
1999.
Утопија…

Ненад Максимовић

Када и онако равнодушни човек данашњице одлучи, те покуша да у себи покрене бар мрвицу оног исконског дара, да бар за тренутак трансцендира свет и себе посредством бизарне катарзе палчевог нокта, и у тој се одлуци и том покушају послужи једном од, рекло би се, милиона књига савремене поезије – он, парадоксално или не – запада у још веће потешкоће. Наиме, постаје још равнодушнији. Долази до саме испразности. Онда се, ако је медиокритет – диви самој чињеници што је прочитао још једну књигу, што је за стотинак страница културнији, што незадрживо одмиче низ вертикалу еманципације… Сад, јесте, тачно је да се осећа празно, то је… -ах! па то је то! он сада све разуме! постмодерна – дијагностичка уметност! песник својом испразношћу само одсликава опште стање света! да, песник недвосмислено показује да је испразан, али он је испразнији од других, да! у томе је његова величина, он је актуализована хипербола нашег стања!!! Уколико је, пак, тај човек, што се управо изложио демонима савремене поезије, бар иоле духовно здрав (нпр. да бар нокат његовог палца осећа дубок смисао потенцијалне и актуалне егзистенције), он ће се наћи у стању извесне збуњености. И почети да размишља као толико пута пре. У књизи, наиме, има свега што треба (они лукавији песници најчешће искористе све постмодерне манире, без обзира да ли су ови у суштинској вези са оним што се исказује), да, да, свега, незаобилазне ироније, шизоидне расцепканости, катастрофичности, апсурдности бизарности, да, да, и полиморфности, и добро исклесаног римованог стиха и оног што се прелива, замуцкује, саплиће, стаје, и оног што наличи свакодневном говору, и оног што звучи “мудро”, па и оног у коме стиховски акценат тако “заврће” природни ритам језика да нас тера да се – не без мистичне језе – запитамо где је ишчилела емоција, заправо како се уопште може мислити / осећати на један такав начин. Ту су некњижевне форме, најчешће форма рецепта, или некаквог административног списка, ту су и тзв. графичке песме, и онеобичавање и ефикасни завршеци и – да не заборавимо – метафизика! Чешће, додуше, као реч но као делатни принцип! И баш ту и јесте читав проблем. Сви ти манири – за разлику од великана који су их увели – употребљавају се најчешће безвезно, усиљено, као какав списак правила који се мора испоштовати, а све у жељи да се успе. Тако у савременој поезији увиђамо да је све ту, а да – пардоксално или не? – нема најчешће готово, а неретко ни потпуно – ничега! Шта?! Како?! Зашто?!
На правом смо месту! Шта?! Како?! Зашто?! Три суштинска питања!
Као читаоци, ми сами морамо разрешити наше “зашто”; да би смо читали, или да би смо мислили…? Писац, такође, то мора решити за себе, интимно, и то не само у поезији, него и у животу, јер ће се ово друго неминовно пресликати на прво. “Зашто” је неопходно не би ли се добио онтолошки ослонац, темељ заправо. У супротном имамо, са једне стране, поету којим речи говоре и ту и тамо оцрњене папире који се одупиру сваком битном значењу и, с друге стране, читаоца који се препушта стихији некаквог сулудог ритма и који место да мисли (јер речи су, не заборавимо, ту ради значења, а не ради пуког нарушавања тишине ) – чита! Оба ова случаја припадају појму субегзистентности и веома су раширени у нашем народу који је, стицајем историјских околности – навикао да симулира бивство.
Ако смо се као читаоци одлучили да у речима песника потражимо значење, и при том осетили да нас дело које је пред нама само овлаш додирује (пецкање по леђима, свраб у пределу испод пазуха…), онда морамо, ако желимо извући икакву поуку, упитати и себе и песника: “шта” је покушао и “како”.
Шта и како?
То јесте суштински проблем младих и осредњих песника, а таквих је данас највише. Наиме, они или не увиђају да су ова два питања једно, заправо две стране истог, или пак немају тај “орган” који би им уопште омогућио такав увид (а када би га имали, можда им увид и не би био потребан!). Шта и како, неодвојиви као етика и естетика, као есенција и егзистенција, у врхунским поетским делима достижу висок степен узајамног сједињења, и то се сједињење доима као потпуно природно стање хармоније ума и срца, тела и душе. Прецизно изграђене слике, складна сазвучја и етички високо котирана значења у великом поетском делу јесу једно, и не захтевају никакву анализу. Анализа, то чудно уситњавање једног, јавља се из потребе да се објасни зашто је лоше дело такво какво је. И онда налазимо да су сазвучја складна, али ни прецизне слике, нити икаквог значења. Или, пак, да су прецизне слике и узвишено значење осакаћени неприпадајућој им емоцијом. “Како” потпуно туђег “шта”, “шта” потпуно туђег “како” – јасно нам откривају да је стваралац желео да буде оно што није (најбољи пример су наши пензионери који са шездесет почињу да стварају, а у шездесет првој већ завршавају животна дела. Неумешност “поетског усредсређења” да задовољи оба ова принципа у једном даху највећи је кривац за хронични недостатак не катарзе, него бар емоције које би подсећале на аутентичност, као када неки безвезни мирис изазове низ још безвезнијих слика и ми се, без обзира на сву безвезност, осетимо некако пуније, јер не знамо да смо доиста – живели. У доба у коме су најзад – након векова борби за уметничку слободу – све естетике постале легитимне, када поета најзад може стварати из оног што јесте по себи, настаје трка за оригиналношћу, пуна буке и беса, а која, најчешће се испостави, не значи чак ни “ништа” (и ништа је ипак нешто). Чак, иако у ово чудно доба и они са мање дара имају могућност да се сместе под окриље тзв. арта, најчешће се дешава да из пуке лењости (необавештености) у томе не успевају. Антиетика која каже “није важно шта, важно је како”, и антиестетика са својим “није важно како, важно је шта”, симптоми су већ поменутог обољења, етичко-естетичке шизоидности, али се, као такве, мањкавости ипак дају надоместити. То је још једна измишљотина постисторијске уметности. Реч је, наиме, о концепту без кога се таква дела распршују из свог немогућег атомског језгра, попут радиоактивних честица. Ако није важно како, то се “неважно како” мора надокнадити (што ипак значи да је оно важно), а ако није важно шта, опет се то “неважно шта” мора “оштасвовати”. Без тога, све творевине које стреме “анти-правцима” остају неутешно мањкаве, сличније каквој шали или вицу но уметничком делу, што им је недвосмислено у намери.
При само овлашном прегледу савремене поезије у нас, намеће се закључак да или погрешни људи објављују погрешне књиге, или да су, пак, сви аутентични давно нестали са лица земље (ово друго се сматра заблудом сваке граничне епохе, но треба узети у обзир могућност да се заблуда наједном преметне у истину).
Један општи поглед на поетска дела настала у “граду магле” показује нам да имамо најмање ниједног, а највише четири-пет истинских (не и врхунских) песника. При том, најмање половина тог броја долази из околних села, а разлог је вероватно то што је простодушности теже да симулира. Сам град, имајући 20-ак песника/МЗ (по једној месној заједници, читај – заједници меса и месних прерађевина), показје за нормалније градове непојмљиве димензије симулације. Огроман је број оних који квантитет објављених књига сматрају за мерило друштвеног статуса. Још више необавештених који своје интимне записе перверзном маштом премећу у ранг арт-а. Готово сви сматрају књигу предметом какав је ауто, на пример, само што је ауто много скупљи. људи немају довољно енергије (идеја) ни за себе саме, ни да својим животима удахну елан смислености, пишу књиге које ми читамо и након чијег ишчитавања се, сасвим природно, осетимо не испуњенијим, прочишћенијим и смисленијим, него уморнијим, прљавијим и без икаквог значења. У намери да од самих себе сакрију поражавајуће чињенице колабиралог духовног живота, они нам продају (…). Место да разобличују и узвисују, они своју пропаст скривају иза бујица углавном бесмислених речи и тако је сублиминално преносе и на нас. Но, доста о њима.
Ови који иоле вреде повремено су у стању да нам пренесу по нешто значења. Али, све је то већ постало заморно. Исувише познато, предвидиво, деја ву! Ако бисмо подробније проучили односе између београдске и борске поетске сцене, видели бисмо и тачно могли побројати чије је ко манире покупио. Но, проблем није толико у тој “трансплантацији”, колико у примени “пошто-пото”, примени “бићу први који је овде”, оној у које се туђе искуство не уграђује у своје, већ се почиње да му се несвесно служи.
Они најбољи (најмање ниједан, највише три) према поезији се односе као према некаквој играрији. Женском делу то, додуше, не замерамо. Иако поезија делимично јесте игра, она, ипак, ако је судити по наслеђеној баштини (а по чему другом), носи са собом одређене одговорности. Но, то овде никог не занима. Високоетичке теме се не третирају, између њих и свакодневног стоји већ излизана иронија као брана, и као наговештај да песник поседује високу етику, али је чува за себе. У оваквом свету за њу нема места. Као да свет није онакав каквим га ми чинимо.
Уосталом, чему толика прича. Јасно је да нико неће успети да простим треперењем трију абдоминалних живаца досегне неку трајнију нирвану. Тачка. Која пробија папир.

Слободан Љ. Јовановић

“У такво сам доба живео на земљи
кад човек беше толико ниско пао
да је својевољно, страсно, без наредбе клао”

Ово су стихови великог песника Миклоша Раднотија, чију годишњицу смрти обележавамо данас.
Променимо ли, намерно и свесно, само задњу реч у њима и ставимо “крао”, добићемо тачан опис онога што се догодило Раднотију, историји, култури, свима нама.
Заправо, то се нама догађа дуго времена, али ми, људи опустошени и обездуховљени, као да не примећујемо: примитивизам, нискости сваке врсте, вандализам и културну прљавштину која се годинама таложи и прекрива наше животе.
Окорели у незнању, равнодушни према свему, ишчашених погледа на људске вредности и морал, ми окрећемо главу од оваквих догађаја, они се нас не дотичу и не размишљамо о њима.
Некима, чак, они служе као узор и подстицај, или је, обратно, нешто претходило овом догађају.
Јер можда и сада неко одвлачи цигле са рушевине дворца кнеза Александра Карађорђевића у Бањи; и сада, као и претходних година и деценија, пропада чувена кафана “Весели рудар”, најстарија грађевина у Бору; и сада је руина, као што је и била, француска основна школа, касније прва гимназија у Бору…
Дозволили смо да нас освоји инерција тупе свакодневице и такви какви смо, тупи, глуви и слепи, можда и не заслужујемо друго но да се о нама говори као о крадљивцима споменика. За ово што се догодило сви сносимо кривицу.
Миклош Радноти, велики песник, борски логораш, истопљен је два пута.
Први пут истопио се и нестао на мученичком путу од борских логора до северозапада Мађарске, оставивши на њему десет чудесних песама, његову и нашу “Борску бележницу”
Други пут украден је, исечен и истопљен у некој примитивној ливници неког нашег примитивца, а терет и грех тог чина пада на све нас.
Миклоше Радноти, опрсти нам нашу бездушност.

Борски културни клуб,
Слободан Љ. Јовановић

Стеван Молнар

Споменик као скулпторско дело само по себи поседује уметничке вредности у зависности од талента, тренутног надахнућа и способности уметника који га је створио.
Друго, можда значајнија вредност је коме је споменик подигнут и шта је повод, односно због чега се некоме подиже монумент трајне вредности. Знамо да су током историје споменици подизани и људима иза којих су остала недела. Нерон, Калигула, Висарионович Xугашвили, на пример.
Миклош Радноти је класик мађарске поезије. Спада у четири најзначајнија песничка имена са Петефијем, Адијем и Арањ Јаношем. Он је био учени песник. Доктор филозофије, полиглота, ерудита, интелектуалац високих домета. За време свог кратког живота написао је пет збирки песама: Пагански поздрав (1930), Песме нових пастира (1931), Млад месец (1933), Само ходај, на смрт осуђени (1835) и Стрмом стазом (1938). Написао је и један прозни текст, лирски дневник Месец близанаца (1939). Међутим, у његовим целокупним делима (у издању Сзéпиродалом из 1974) налазимо много до тада необјављених песама, преводе Хорација, ла Фонтена, Гетеа, Шелија, Китса, Фод дер Фогелвајдера, Хелдерлина, Меркса, Франсиса Жамса, Аполинера, Коктоа и Елијара итд. И још шест песама, као преводе извесног Итона Дара, за које се лако открива да су то песникова ауторска дела потписана псеудонимом.
Сви значајнији аналитичари слажу се да је Раднотијево песништво континуирани успон до оних “немилосрдно потресних висина”, до којих га доводи постхумно објављена збирка Борска бележница. Наиме, због свог јеврејског порекла, он је током владавине фашизма у Мађарској прогањан, да би се првог јуна 1944. г. обрео у Бору као принудни радник, присилно доведен у радне логоре немачке организације ТОТ. Током четворомесечног боравка у логору Хеиденау, он је написао десет песама које су касније задивиле свет. Деветог новембра 1944. године Радноти је убијен метком у потиљак, на крајњем северозападу Мађарске, од стране својих фашизоидних сународника Мађара.
Али, остала је бележница са ћириличном ознаком “Авала 5” у којој су биле написане песме и које су веома брзо након налажења објављене као Борска бележница Радноти Миклоша.
Од проф. Габора Толнаиа сазнајемо да је Борска бележница веома брзо (1948) преведена на румунски. Преводилац је Еуген Јебелелеану, а на италијански Едита Бруцк и Нело Рици. Нешто касније, стихови су се појавили на португалском, бугарском и хебрејском. Новосадски “Форум” је 1961. песме из бележнице у ненадмашном преводу Данила Киша објавио у збирци Стрмом стазом!
Све је то био повод да се на основу сарадње Министарства за културу СР Србије и Министарства за културу Мађарске на Борском језеру, петог маја 1979. године, постави импозантни споменик Миклошу Раднотију, рад знаменитог вајара Имреа Варге, наравно уз велику помпу и присуство значајних личности из кутурног, јавног и политичког живота обе земље. Тада је у издању Народне библиотеке у Бору промовисано и прво издање Борске бележнице на српском и мађарском језику. Од тада почиње да се ствара култ Радноти у борској културној средини,па и шире. На све Борске сусрете балканских књижевника позивани су Мађари. И – они су редовно долазили. И они и Јевреји из Савеза јеврејских општина. Све до 1989. године. Од тада песник почиње да пада у заборав. Тек је, одушевљен спомеником и трагичном судбином песника, борски књижевник и поета Милан Мирић 1999. године написао предивну песму “Сусрет са Миклошем на језеру”, коју је, заједно са преводом на мађарски, уврстио у своју збирку Круг црне ријеке.
Негде око првог октобра ове године примећено је да споменика крај Борског језера више нема. Нестао је! Спекулацијама шта се догодило са спомеником додајмо једну метафизичку: да је, можда, песник побегао! Једне ”кротке вечери, усиљеним маршом, стрмом стазом”, да би поново умро “смелом и чистом смрћу као у кратер Етне падајући блистајући Емпедокле”.

Горан Миленковић

Душан Иванић, Основи текстологије: увод у текстологију нове српске књижвности, Народна књига / Алфа, Београд 2001. г.

Основи текстологије Душана Иванића се појављују као педесет и седма књига по реду у оквиру библиотеке “Појмовник”, библиотеке чија је једна од основних функција попуњавање монографских и других пукотина у оквиру на српском језику доступних текстова из области књижевне теорије, методологије, историје и естетике. Али и сама по себи, ова вредна књига покушај је да се критички расветле и појасне неке појаве које су добро или лоше уређивале наша схватања и представе о сопственој националној књижевности, овде наглашено о оном делу њеном који називамо новом српском књижевношћу. И тиме се, наравно, неке могуће пукотине надомешћују и, требало би, предупређују.
Реч је, наиме, о преиспитивању и утврђивању закона и резултата аутономне дисциплине која се у својој разуђеној историји различито називала (критика текста, филологија у ужем смислу итд.), а коју Иванић, сагласно са другим компетентним ауторима, назива текстологијом. Предмет текстологије је текст, а задаци проучавање и утврђивање (устаљивање) текста (и свих његових елемената) путем разрађене методологије, с циљем да се потврди релевантност критичке анализе и истинито издање текста. Како има јединствен предмет, методологију и терминологију, текстологија испуњењем основних епистемолошких услова бива узета за јединствену науку, чија је, међутим, веза са осталим наукама и дисциплинама жива и потребна, у основи нужна. Традиционални прилази тексту допуњени су знањима теорије информација, семиотике, структурализма. Из теоријско-методолошког угла посматрано, текстологија обезбеђује потребне филолошке предуслове за крајње теоријско изучавање текста (али се резултатима могу да служе и остале блиске и неблиске науке: лингвистика, историја, право итд.). Тексту се затим прилази верујући у његову аутентичност и верност.
Посматрајући текстологију као пролегомену проучавању књижевности, утврђујемо двосмерну комуникацију: познавање логоса књижевне комуникације, утврђеног од стране књижевне теорије и историје, показаће нам, на пример, у случају тзв. коњектурног читања (када је из неког разлога, рецимо штампарске грешке, немогуће утврдити текст, па се мора реконструисати споља, из контекстуалног знања) како треба решити проблем текстуалне празнине. С друге стране, неколико верзија Бранкове песме “Кад млидија умрети” говоре нам о природи стваралачког у Бранка, посредно у романтизму: оно, следи, није баш потпуно препуштено утицају песничког заноса, дискурзивно је. Гроздови наука и дисциплина подразумевају се у текстолошкој анализи: археографија, палеографија, библиографија, ортографска историја, историја књиге, штампе и националног штампарства. Текстолог је познавалац историје народног и књижевног језика, дијалеката, историје и филологије, затим књижевног живота, културних прилика итд.
Нова књижевност, као таква у своме времену, условила је и усложила пут текста: ако се текстологија старе српске књижевности бави репродукцијама готових текстова (рад преписивача), у новој књижевности се прати судбина текста не би ли се реконструисао аутентичан текст. Текст мора бити коначан и неповредив (имајући у виду и модерне поетике читања – читалац може да направи своју верзију романа али бирајући између тачно дефинисаних, односно аутентичних текстуалних сегмената). Прате се фазе (стваралачке, и даље) с циљем да се доспе до истинитог текста и то у смислу који му даје дефиниццјом Лихачов, руски научник: “Текст (мисли се на аутентичан текст, прим Г. М.) је израз мисли његова аутора”. Наравно, различите поетике намећу нам различито схватање синтагме “израз мисли”: Иванићев пример ”Фруле” Настасијевићеве говори о динамичној природи текста, која подразумева дијахроничну перспективу, па је двадесет верзија “Фруле”, као “скуп… истовјетности и разлика” оно што чини текст песме. До коначног облика текст из нове књжевности прође дуг пут од аутора (његових бележака, његових идеја праћених из феномена блиског рефлектора, концепата, предлошки за слог, верзија, осврта), преко лектора, коректора, штампара (ту су још и “псеудовоље” аутора, адеспотна издања, мистификације, плагијати, цензуре, бизарни елементи старности, као што је куцаћа машина Милоша Црњанског без дијакритичких знакова итд.) до читаоца, овде проучаваоца књижевности.
Задатак је текстологије да пропрати пут текста и отклони ненамерне или намерне “грешке” које су му без свести аутора припојене. После текстолога, књижевни историчари приступају тумачењу и смештању текста у књижевну историју. А она је пуна грешака, лоше постављених ствари, покаткад у целини неправедно уређена структура. Ето и моралне одговорности текстолога. Али, исто тако, текстологија предлаже и прописује, у складу са својим резултатима, правила понашања при издавању нових текстова. Зато се у Основама текстологије пажљиво дефинишу текстолошки феномени варијанте, контаминације, атрибуције, редакције, извора, апарата издања, објављеног, необјављеног, анонимног издања, феномен “дубиа” итд. А у подтексту тражи се акрибија, поштовање норми, правила и закона, савесност и верност, пожртвовање, ученост, и вера у смисао речи и књиге. Следећи задаци текстологије су, после успостављања текста дела, успостављање корпуса дела једног аутора (издање у целини) и коментарисање издања.
Читалац ове књиге и служитељ њеним знањима, поред свих осталих ограничења и нужности горенаведених, мора бити духовно и стручно везан за нашу националну књижевност и за наше национално, уопште. Прескриптивно ове књиге, и још неколиких, као визију има књигу, уређену, тачну и користљиву. На даље – национални дух, свестан, прочишћен и јак. Још даље – дух благородно везан за потребу да се очува истинита сен свеколике људске краткотрајности, задржане још само у неким облицима, сликама и речима.