Весна Јовановић

Раша Попов, неуморни трагалац за сазнањ има, велики радозналац и носилац шешира без дна, био је у Народној библиотеци Бор 3. октобра 2002. године. Желели смо да се у “Дечјој недељ и” сретнемо са неким ко је деци близак, ко за децу ради и ствара, ко уме да их насмеје. Позвали смо господина Рашу Попова, писца и песника, Рашу проналазача и Рашу свезналицу, да дођу и буду нам гости. Борски малишани били су нестрпљ иви да виде овог чаробњ ака пуног идеја, који децу непрестано и неуморно засипа чаробним дахом свог шешира. Али ни ми одрасли нисмо крили узбуђењ е због сусрета с њ им.
Наш гост је стигао овог октобарског, сунчаног поподнева, да нашим суграђанима испуни жељ у да га виде уживо и чују понеку од безброј њ егових прича. И као да се већ дуго знамо, разговор тече лагано и опуштено. Одмах сазнајемо нешто интересантно.

Ја само први пут допешачио у Бор из Зајечара, преко Гамзиградске бањ е. То је било 1959. године, негде петог септембра. Ишао сам као војник. Били смо смештени на четвртом километру. Када су нас први пут пустили у град, ишли смо два-три километра до центра. Наш највећи циљ биле су две тачке: биоскоп и посластичарница. Војници су жељ ни љ убави и колача. Седнемо у посластичарницу и наручимо сутлијаш, а одгоре једну од оних огромних шампита која је висока дванаест сантиметара. Наравно, тај Горанац, посластичар, зна шта је војничка најмилија храна и он нам то доноси муњ евитом брзином. Ту задовољ авамо душу.
Други пут, шездесете године у октобру, дошао сам поново у Бор. Макавејев је знао да сам ја служио војску у Бору и позвао ме је. Он је добио понуду од “Авала филма” да спреми документарну грађу из Бора и борског рудника, па да сними један филм који би требало да буде документаристичко-играни. И ми смо допутовали октобра месеца и сместили се у нови хотел “Европа”. После шестомесечног служењ а војног рока, ја сам за годину дана поново дошао и живео у елитном хотелу. Јели смо филе мињ он с печуркама. То су нам служили из оних пониклованих тањ ира, успу у керамичке, и однесу сафт. То је био велики удар по мојим навикама у јелу.
Написали смо две стотине десет страна текста о Бору, и још увек је тај материјал код мене. Тамо има документарних ствари о животу у Бору тих педесетих година. Најупечатљ ивија ствар је била кад смо били у суду. Мак и ја смо добили од председника суда судску архиву. Мак је приметио у једном документу овакву реченицу: “Два Рома ухваћена су са 320 метара бакарне жице и то тако што су остали после смене у рудничком купатилу. Око тела једног од њ их обмотали су 320 метара жице.” И то је Мак упамтио. То је најлепша сцена у филму Човек није тица, филму сниманом у Бору.

Ваша сарадњ а са господином Душаном Макавејевом почела је много пре ове сарадњ е на филму?

Душан Макавејев је мој друг из раних дечачких дана. Били смо дечаци када смо се упознали. Он је био најблиставији ђак старе новосадске генерације и занимљ иво је да је као седамнаестогодишњ ак основао филмску дебатну секцију у нашој гимназији. Мене је метнуо за првог референта те филмске секције. Дао ми је да реферишем о филму Орсона Велса Грађанин Кејн. У хладном подруму новосадске гимназије, те 1951. године, седели смо обучени у зимске капуте. Ја сам устао, скинуо капут и одржао то предавањ е. Није прошло мало времена, прошло је тачно пола века, 2001. године нашао сам на Интернету 2500 сајтова о Макавејеву. На једном од тих сајтова упоређиван је Макавејев са Орсоном Велсом. Ето тако је мој друг из дечаштва и ране младости почео тиме што нам је делио задатке о Орсону Велсу, а на крају он сам постаје Орсон Велс. То је један од светских тренутака у развоју мојих другова.

Једном великом нашем песнику написали сте песму као посвету. Реч је о Мики Антићу. Били сте земљ аци. Да ли сте друговали?

Ја сам се родио у истом селу где се родио Мика Антић. То је Мокрин, поред Кикинде. Он се родио нешто више од године дана пре мене. Ја га знам од како сам отворио очи. Био сам седам месеци с њ им у редакцији новосадског Дневника, у културној рубрици, 1957. године. Али, занимљ иво је, иако сам ја написао песму дан после смрти Мике Антића, песма се зове “Оданде нас гледа”, ја нисам био човек таласне дужине Мике Антића. Ми се нисмо дружили као пријатељ и. Нисмо пријатељ евали, само смо били земљ аци, што је необично јака веза. Знате, код нас, завичајна веза је јача од било које друге духовне везе, и Мирослав Антић, када је пред смрт побројао све Мокрињ чане који се баве уметношћу, мене је назвао Раша, тај пјеро (на француском – кловн), што је велики комплимент за мене.

Скоро сте добили награду за репортажу коју додељ ује Интерфер. О каквој је репортажи реч?

Новосадски часопис Пољ а ове године, пред крај маја месеца, донесе одлуку да распише конкурс где би тема била нешто о Титу. Већ више од деценије ништа није било написано о њ ему. Нису нас ограничавали шта да напишемо. Ја сам написао једно сећањ е. То је мемоарска репортажа. Ја сам добио 1967. године, као заменик главног уредника Трећег програма радија, позив на свечани пријем у Палату Савезног извршног већа, 28. новембра, дан уочи државног празника. Потпис је био Титов и суви жиг Титов. И ја сам то описао. Ја дођем жени кући и покажем позивницу. Она каже: не можеш ићи на пријем када немаш црно одело. Па ништа, купићемо црно одело. Каже – то је безобразлук да купујеш црно одело због једног пријема. Ја се онда љ утим. Ето, ти сад моју вечеру с Титом претвараш у баналан пријем. Ја идем на вечеру с Титом. И онда идемо, купујемо мени црно одело, произведено код Ћебе у Пожаревцу, од неке гумасте синтетике. То одело виси на мени као на страшилу. Ногавице му кратке. Утежем се, правим се отмен. И одем на тај пријем. Били смо на дванаест метара од Тита. Али, тамо нема сто педесет љ уди. Ја сам замишљ ао да има сто педесет љ уди, па ће ми Тито прићи, ухватити ме испод руке и казати: “Баш вољ им што се дошљ и!”. Међутим, када сам ја ушао у ту палату, као пећину неку, од мермера, тамо је било три хиљ аде адмирала, генерала, само председника Народне скупштине било је девет. Ту је било саветника, уметника, балерина, полицајаца и шпијуна, агената и контролора. Тринаест тајних служби је имала Титова Југославија и ја сам у тој репортажи први пут саопштио да је нас, учеснике на том пријему, мотрило тринаест тајних служби. Заиста импресиван податак.

Познати сте као љ убитељ природе, познато је да волите село…

Ми смо баш летос у Бечеју имали један округли сто о сељ ачкој авлији, паорском дворишту. Економски новинар Боаров је тамо рекао: “Мит о сеоској кући и сеоској авлији у 21. веку ће дефинитивно ишчезнути.” Међутим, ми остали учесници, иако смо били шокирани, дочекали смо се на ноге. Ја сам рекао – па добро, нека сви љ уди буду сатерани у облакодере са терасама и балконима, али и тамо они ће гајити не само цвеће као сада, они ће гајити мале феферонке, парадајз и паприку. Много озбиљ ни визионари сутрашњ ице предвиђају да ће се узорати чак и фудбалска игралишта, да би се гајио кромпир и поврће. Зар неће онда та терасица на двадесет осмом спрату облакодера постати сеоско двориште о коме ми сада говоримо. љ уди ће се увек на ноге дочекати и сачувати макар симболично сеоско двориште. љ удима је потребан тај додир земљ е. Као оној античкој богињ и која, када се рве са противником, бива слаба када је противник подигне у вис. Чека час да поново дотакне земљ у, да поново добије снагу. Човек стварно у додиру са земљ ом и биљ кама може да очува снагу духа и здрав разум.

Гледамо Вас у разним програмима за децу. Трудите се да и на њ их пренесете ова уверењ а. Али, колико данас у нашим телевизијским програмима има квалитетних садржаја намењ ених најмлађима, који несумњ иво много времена проводе пред телевизијским екранима, свакога дана?

Сада, у новије време, долази до побољ шањ а. Наша деца имају доста добрих дечјих програма. Телевизија током ових мучних година није изгубила дечји програм. Пример је ДК, канал који покрива Београд, али почеће да покрива север републике, а доцније и југ. Али тамо где постоји кабловска телевизија можете видети ТВ-мрежу Цартоон Нетњ орк, која 24 часа емитује програме за децу. Само једна аждаја може да произведе довољ но филма, а то је Холивуд. Међутим, Холивуд не производи за децу емисије преко педагогије коју ми Европљ ани волимо. То је педагогија у којој су јунаци цртаних филмова другачији него јунаци Дизнијевих цртаних филмова. То су сада јунаци много бржи, они се крећу као ђулад испаљ ена из топова. љ уди скачу као пинг-понг лоптице. То је један заокрет ка ништавилу.

Колико је битно да одрасли гаје дете у себи?

Има два одговора. Постоји неваљ ало дете, дете мучено завишћу и својом слабошћу. Постоји дете које сазрева, које воли, које се радује и смеши. Важно је да љ уди у себи задрже то анђеоско, озарено дете. Али, има љ уди који уђу у одрасле године, постану и родитељ и, па су ћудљ иви и љ убоморни. Ти љ уди су задржали то побеснело, љ убоморно дете у себи.

Коју Ви особину код деце највише волите?

Ја се највише обрадујем када моји унучићи искажу нешто паметније него што су дотад знали. То ме највише усхићује, што деца стално сазревају, из дана у дан су све способнија за све сложеније мисли, формулације, захтеве. То растењ е деце, то је нешто прекрасно. Ех, кад би ми, деде, могли тако да растемо, где би нам био крај. Сви би на крају постали Ајнштајни. Али деца из дана у дан иду ка генијалности. Нека ће стићи до нивоа генија, нека ће се задржати на пола лествице, а нека која не буду могла далеко да напредују у области интелектуалног развоја, задржаће нешто а то је –смисао за хумор и саосећањ е. Тако ниједно дете неће остати без награде у своме сазревањ у.

У вечитој борби између добра и зла, деца увек верују да добро побеђује. Колико са одрастањ ем губе ту веру?

То је тешко питањ е, то је питањ е апокалипсе. Апокалипса постоји. У самој вери хришћанској последњ е поглављ е, “Откровењ е Јованово”, апокалипса страшних ствари које се могу збити. Када се паживо чита та завршна порука, сазнајемо да је Јован Богослов пре хиљ аду девет стотина година у пећини на Патмосу имао визије, визије зла које се спрема да дође. Он на крају види како тријумфује дрво живота, како кроз капије Новог Јерусалима долази срећа. љ уди се ипак надају да ће на крају, после апокалипсе и страхота, наступити добро, да ће се разгранати дрво живота. Али, наравно, са атомском бомбом у рукама све фашистичкијих диктатора, ми немамо баш великих нада да ће се раскошно дрво живота које расте на нашој планети очувати. њ ему прете. Има једна српска народна прича да је цео свемир смештен на једно глогово дрво. И како испод дрвета, у корену тога стабла, један дивљ и црни пас, једна погана вашка керећа, глође и бесно лаје то стабло. Циљ му је да га истањ и и да цео свемир, то величанствено дрво живота, сурва. То је српска народна прича, врло блиска “Откровењ у Јовановом”.

Да ли деца данас могу бити одговорнија од одраслих, или да ли их могу научити да одговорније испуњ авају своје обавезе, обећањ а?

Ту постоји једна изрека. Маргарет Рид и Рут Бенедикт су биле две велике жене антрополози у XX веку. Рут Бенедикт је рекла да сада, у тренуцима када човек поседује оружје за апсолутно уништењ е, спас љ удском роду може доћи само из свести родитељ ске о деци. Рекла је – узмите за основни принцип свог живота и свог политичког деловањ а став: заштитићемо своју децу ако заштитимо децу својих непријатељ а. Тако деца индиректно могу да позивају одрасле на одговорност. Немој покретати ратне походе, поготову оне са атомским потенцијалом, са страховитим разорним оружјем, имај на уму децу. Мисао на децу је та која одрасле може да начини одраслима. Али има љ уди који не мисле на децу. Нажалост, има.

Реците нам за крај да ли спремате нову књ игу, на чему радите ових дана?

Ја сад спремам Бунар страха, једну прозу за децу. То треба да буде бајка и написао сам сам почетак. Треба ми времена. Имам још једну намеру, да направим драму. То сам исто почео. О роботу. То треба да буде политички робот. Када га направе, они траже које мисли да му ставе у главу. У припреми је књ ига Лажљ ива уста истине, књ ига за одрасле, а тек изашла ми је књ ига Сто најлепших песама за децу, антологија по мом избору, у коју је ушло 50 наших песника.

Поздрављамо се са Рашом чекајући аутобус за Београд. Сутрадан је у другом граду, прекосутра у неком следећем, и тако док га ноге носе. А ноге помало уморне, за собом оставиле силне километре. Али, Раша је у мислима негде далеко, далеко испред. И он одлази даљ е, да распе тај невероватни, магични дах своје личности, да проспе алхемијски прах по онима жељ ним знањ а и мудрости. Да измами радозналост и осмехе деци. Срећан ти пут, Рашо!

Миодраг Игњатовић

Бела светлост што се непрестано, већ десетак година, као врх шила забада у зенице, неста уз једно реско – цак! Мрак прели собу пријатним невидом, смирујућим и благим попут утехе. Упи се у све поре зидова и оскудног намештаја, и све неста, немоћно да било чиме докаже своје присуство и постојање.
Ушушкавајући се топлином покривача човек тихо уздахну, ослобађајући тело непотребног терета и заплови сумаглицом реке сећања.
***
Мирис пржених јаја пожеле “добро јутро” уморном и неиспаваном Паскалу,
који се враћао из ноћне смене радника кланичара. Главом му је, као на траци, шетало свих деведесет девет крава, читаво стадо, које је тешким гвозденим батом ноћас убио. Сваки пар њихових тужних очију гледаше у њега молећи за милост које није могло бити.
Паскал прогунђа скидајући капут:
“Шта ћеш, такав је живот!” и настави да се свлачи.
Чу се глас жене из кухиње:
“Паскал, јеси ли много уморан?!
“Да!” одговори кратко одсутан мислима, петљајући око учворене пертле десне ципеле. Изуту ципелу шутну бесно, посматрајући је једно време нетремице, као да очекује да му она узврати ударац.
Жена настави са причом, али је више није слушао.
Сада му се у глави све очи спојише у једно велико Око које га је гледало, не више толико молећивим, колико дрским пркосним погледом.
”Шта хоћеш од мене” завапи “ја само радим свој посао?”
Око трепну, па после кратке паузе испусти једно “Му!” налик смеху.
“Завитлаваш ме, а, завитлаваш…“ простења, приљубљујући се уз чивилук леђима, тражећи несвесно ослонац и заклон.
“Ма какви” сад Око разговетно рече “ово није шала, ово је сасвим озбиљна ствар. Знаш, друшкане, мене и тебе чека један важан посао. Зато је боље да га обавимо што пре, хоћу рећи одмах.”
“А ако ја то не желим?!” покуша да се отргне од ове напасти. Протрља шакама лице. Ништа не поможе, Око га је и даље посматрало.
“Желиш, веруј ми!” ауторитативно и заповедно грмну оно на Паскала као нека строга учитељица на свог немирног и мало ретардираног ђака.
У глави му се побркаше лончићи, јак бол прошета челом од једне до друге слепоочнице носећи собом мрачило несвести. Осети малаксалост, поче да губи дах, зашишта као астматичар, као гусан; боље рећи као астматични гусан, неконтролисано у трзајима. Побеђен, притешњен чивилуком са једне и Оком са друге стране, клече и препусти се судбини.
***
У мраку собе човек се промешкољи, као црв поткорњак, забаци руке под главу, и гласно прозбори: “Због чега сам овде, не знам. Да ли сам крив, не знам. Ко сам уопште ја, ни у то више нисам сигуран!” Потом још једном уздахну и изнова урони у сумаглицу реке сећања.
***
Јарко црвене ружине латице промицале су сивом металном позадином. Капље крви сливале су се низ сечиво кухињског ножа у кога је Паскал гледао опчињено, као у нешто свето, држећи га тик испред лица.
Око се појави и тихо обрати Паскалу: “Знаш, не оптужујем ја тебе за моју смрт. Јер сам живот је бол …”
Паскал кроз стиснуте усне процеди : ”Досада!”», подиже поглед, угледа обливено крвљу, већ мртво тело своје жене што као непотребна издерана врећа лежи на кухињском поду, а поред ње згрчену фигуру детета, бледу , уплакану и блиску смрти готово исто колико и његова мајка. Приви дете у наручје и завапи: “Благо теби, Елена!”
***
Мрак собе се огласи уздисајима човека и претумбавањем његовог тела с краја на крај кревета. Затим из мрака потекоше речи, али не брзе и хладне као бујица, већ споре и топле, речи утехе које само створење без моћи поклања самом себи као једину сламку наде.
“Десет година, Паскал, премного је то и за неког човека од челика. Десет година страха, наде и ослушкивања корака што ходником свакога јутра најављују нови дан или стару смрт. Зарад чега, греха који ниси починио; туђег греха који су теби приписали. Шта је грех: убиство или превара? Узалуд објашњења, правдања. Око је остало за све невино и скривено; грешник је слободан. Ко зна колико још жртава чува у својим зеницама. Бар да су ме одмах…
“Нагло заврну рукав десне руке и поче, попут звери, да гризе своју подлактицу, не осећајући бол, само сланкасти укус вреле навируће течности у устима. Сисао је дуго, уживајући у благородном разливању животне снаге целим телом.
«Спаситељу, приносим ти жртву за душу која ће ти ускоро доћи на подворење. Прими своје чедо, у загрљај спокоја и блаженства.»
***
Бесомучно завијање сирене, као да се њиме може нешто исправити и непрестано наредбодавно “Признај!”, које се убрзо преобрази у ”Крив је”, а ово у једно дуго шиштеће “Смрт”, мешало се чинећи неразмрсиво врзино коло у коме се никако није могао снаћи; све време играјући на репу, немоћан да ухвати ни такт, ни корак наметнуте игре. Свикао да ћути и право и криво, ни овога се пута није разметао речима. Да и Не је било све што се од њега дало ишчупати. Разум му се поново врати тек у овој соби, када су, чинило се , сместивши га у њу и заборавили на њега и на његове грехе, које су му приписивали и наметали силне месеце суђења. Самотан, у миру и натенане, без емоција, као да чита неки туђи животопис, започео је размотавање свитка свог живота, у коме је, реч по реч, реченицу по реченицу, прочитавао све оно што је Било, одмеравајући на кантару добра и зла ваљаност сваког проживљеног тренутка. Прочитавање је имало сврху средства за убијање времена. Као гледање безвезних реклама пред почетак неке важне и дугоочекиване утакмице. Када би свитак размотао до краја, почињао је са читањем испочетка, неуморно, пасионираном упорношћу каквог родословног историчара. Сетио се свог првог млечног зуба, својих младалачких маштања и надања, својих њубави, жене, детета, родитеља, чак и Ока; свега се сети, само се оног тренутка, насталог после бола што му се прошета главом,
вукући мрачило за собом, није могао сетити. Тражио је те затурене делове по најскривенијим баxама ума. Узалуд, нигде их није било, као да их је појела маца. Живот му оста недоречен, штур за тај делић сећања.
***
Бројао је откуцаје срца, њима је мерио време до свитања.
“Још мање од четврт сата. Срце ме једино није изневерило – шапну, као да тиме открива највећу тајну човечанства; тајну свих тајни коју спознају тек одабрани или умирући.
Први пут не чу кораке ходником, врата се тихо отворише, мрак неста уз оно исто реско – цак, са којим се и појавио. Два стражара заједно са свештеником уђоше у ћелију.
“Осуђеник Деведесет девет, време је за исповест.”
Паскал скочи из кревета, обучен какав је и легао, одмахну руком, не погледавши у свештено лице.
«”Не, не желим, није потребно. Ја сам се свом Богу већ најавио».”
Свештеник устукну, прекрсти га, као да се брани од самог ђавола, пљуну пут осуђеника и журно изађе помамно целивајући крст, ваљајући речи полустиснутим уснама». Сачувај ме и саклони овакве звери».
Један од стражара, видно расрђен, викну непотребно гласно:
“»Осуђеник Деведесет девет, руке на леђа!”
Стављајући Паскалу ужурбано «лисице,» озледи му још нескорелу рану. Капље крви, падајући на под, попут клепсидре, почеше да броје последње минуте једног живота.
Крену, без поговора, погледа упртог у своје кораке; смело, са неким тајанственим и прикривеним одсјајем среће на лицу што му, као дашак поветарца, затрепери крајевима усана. Ишли су ћутке ка затворској трпезарији. Још издалека осети њему тако драг мирис прженх јаја, који му и овога пута, као некада давно, пожеле добро јутро. Паскал прогунђа: “Шта ћеш, такав је живот, моја Елена”!
***

“Бол прати рођење и смрт. И сам живот је пуста бол. Чему толика жудња за животом, за трајањем, памћењем, сећањем; за свим тим мање више болним стварима које нас из трена у трен сустижу и престижу током овог нашег бедног битисања? Први и последњи пут ћу заноћити срећан, јер знам шта ме чека сутра; оно је без неизвесности.”
Записао је, сада упокојени Паскал, на зиду ћелије, прстом, као пером, умоченим у сопствену крв, у ноћи пред дуго путовање у вечно.

Горан Траиловић

Како у “Уводној речи” првог броја, члан редакције и директор Градске библиотеке Панчево, Немања Ротар наглашава: “Покретање стручног листа Панчевачко читалиште произишло је из снажне потребе библиотекара за усавршавањем, разменом идеја, за откривањем јавности од коликог је значаја библиотечка делатност за културни развој једног града.
Панчевачко читалиште само је један у низу пројеката који остварује Градска библиотека Панчево од почетка текуће године. Професионално усавршавање праћено је комплетном изменом имиxа библиотекара. У библиотеци се прелази нз аутоматизовани вид пословања, лисни каталог замењује се електронским или дигиталним, xепови и картони књига бар-код компјутерским системом очитавања података.”
Рецимо само да је много урађено на аутоматизацији библиотечког пословања, да се планира озбиљна издавачка делатност и да је изашао из штампе и први број листа БИБЛИ чију редакцију чине деца из панчевачких основних школа, а намењен је њиховим вршњацима. Издавач је Градска библиотека, а главни уредник је библиотечки радник Милован Лукић, који води истоимену дечију радионицу креативног писања.
Када је о самом Панчевачком читалишту реч оно садржи осам рубрика: “Читалиште”, “Мрежа”, “Линк”, “Пројекти”, “Библиотеке”, “Излог”, “Сервис” и “Галерија” у којима је 35 аутора из целе земље објавило педесетак стручних прилога.
Први део листа намењен је, углавном, презентацији панчевачке библиотеке, њених фондова и активности: Горан Траиловић пише о два века панчевачке библиотеке, Ветурија Пушичић представља Завичајну збирку, Нада Миловановић стару и ретку књигу из овог фонда, “Описаније свајтого божија града Јерусалима” Симона Симоновића, Несиба Палибрк–Сукић Библиотеку руске колоније која се чува као корпус сепаратум у Градској библиотеци, Жарко Војиновић Библиотеку Српске православне црквене општине у Панчеву. Милован Лукић дечију радионицу креативног писања, а директор Историјског архива у Панчеву, Милан Јакшић, пише о микрофилмовању црквених матичних књига у Историјском архиву.
Рубрика “Мрежа” доноси текст Весне Стевановић посвећен ЦОБИСС-у и прилог Иване Абрамовић о аутоматизација библиотечког пословања у Градској библиотеци Панчево.
“Линк” доноси већи број прилога који се односе на међународну сарадњу наше земље у области библиотекарства. Најексклузивнији је свакако текст Весне Ињац о Конгрес ИФЛА-е у Глазгову. Текст је у прилогу имао и три изузетно занимљиве фотографије Шејмаса Хинија како потписује своје књиге учесницима Конгреса, фотографију нове председнице ИФЛЕ Кеј Расероке из Боцване и секретара Дерек Лоуа у традиционалном шкотском килту. Како је резолуција била слаба, а није било довољно времена да се обезбеде јасније фотографије, редакција се тешка срца одрекла ових илустрација.
Гордана Стокић је објавила извештај о посети групе професора Филолошког факултета и истакнутих београдских библиотекара америчким колегама, Весна Жупан је представила једно од најзанимљивијих предавања у Народној библиотеци Србије прошле године – Америчку библиотекарску радионицу Ненси Краник и активности Заједнице библиотека универзитета у Србији, а Драгана Божовић Међународну конференцију јавних библиотека земаља у транзицији, која је у организацији Гете института одржана у Загребу октобра 2002. године.
Како се, последњих година, велики број међународних пројеката реализује у нашим библиотекама редакција је издвојила неколико најзанимљивијих: Гордана љубановић је представила програм Библиотеке Плус у 2002. години, Јасмина Нинков Пулманов дигитални водич, Стела Филипи-Матутиновић, ТЕМПУС пројекат “Изградња кооперативне библиотечке мреже високошколских библиотека у Србији”, а Милун Васић пројекат Фонда за отворено друштво и Народне библиотеке у Јагодини “На чају, четвртком у шест”.
Први број Читалишта у рубрици “Библиотеке” доноси занимљиве текстове о смедеревској и ковинској библиотеци, које потписују директори ових институција Драган Мрдаковић и Душан Милић.
“Излог” књига и периодике нуди велики број прилога посвећених стручним издањима: Божидар Вујић пише о Књижевној топографији Панчева, Добрила Бегенишић о Библиотекарском терминолошком речнику, Гордана Стокић о књизи Основи библиографије Александре Вранеш, Жељко Вучковић о књизи Гордане Стокић Ка филозофији библиотекарства, а Весна Златичанин о Маркетингу у библиотекама Весне Жупан. љубица Ћоровић пише о Одабраним радовима Марије Илић-Агапове и водичу кроз Библиотеку града Београда, Гордана Рудић о монографији посвећеној професору Душану Сурли, а Марија Јованцаи о библиографијама докторских и магистарских дисертација Медицинског факултета у Новом Саду.
Читалиште ће континуирано пратити и библиотечку периодику. У првом броју су објављени прикази најновијих бројева Гласника Народне библиотеке Србије, Годишњака и Вести Библиотеке Матице српске, крушевачке Савремене библиотеке, вршачког Библиотечког билтена, борске Бележнице, Крагујевачког читалишта и Инфотеке, часописа Заједнице библиотека универзитета у Србији. Аутори приказа су: Дубравка Симовић, Бранка Добросављевић, Соња Вељковић, Весна Стојановић, Весна Златичанин, Горан Миленковић и Гордана Вучковић.
“Сервис” доноси информације које се тичу рада Градске библиотеке Панчево: информације о одељењима, фондовима, дародавцима, колективним члановима, програмима и слично, а завршна рубрика “Галерија” представља сликара Властимира Николића аутора ликовних прилога у броју.
Редакцију листа чине: Ивана Абрамовић (технички уредник и компјутерски прелом), Миљана Алексић (ликовни уредник), Нада Миловановић, Жарко Војновић (заменик главног и одговорног уредника), Немања Ротар (за издавача) и Горан Траиловић (главни и одговорни уредник). Изузетно ликовно решење корица дело је Драгана Пешића, а спонзор овог издања је панчевачка штампарија Графос интернационал.
Лист је штампан ћирилицом, формата је А4, а излазиће полугодишње у новембру и мају.

Ана Јанковић

Зашто се библиотекама не понуде листе најновије књижевне продукције, саопшти висина средстава којим располажу и препусти избор?

Сваке године, у пролеће и јесен, Министарство културе и јавног информисања Републике Србије откупљује од издавача књиге за 172 народне/општинске библиотеке у Србији. Тако је у мају (од 936 понуђених) откупљено 283 наслова у тиражу од 40014 примерака, а у новембру (од 2354 понуђена) 308 наслова у тиражу од 36362 примерка. За све то Министарство је издавачима платило укупно 23.343.320,00 динара. Судећи по томе, свака би, од 172 народне/општинске библиотеке у Србији требало да до краја 2002. године добије 591 наслов најновије књижевне продукције. Тиме да ли је то заиста тако, данима се након откупа бавила штампа. То и јесте озбиљна тема за размишљање и за разговор, али на неком сасвим другом месту, на коме би се могла чути реч свих заинтересованих страна – и Министарства, и издавача, али и библиотекара.
Једва да се слегла прашина подигнута након пролећног откупа књига, када је у последње време наступила нова провала незадовољства изазвана јесењим откупом. Истини за вољу, најгласнији у протестима и највише цитирани у штампи били су издавачи, такмичећи се просто у доказивању ко је био највише оштећен, а ко привилегован. Ту и тамо била је забележена и понека изјава чланова Републичке комисије за откуп књига. Најмање се, међутим, чула реч управо оних којима је тај откуп и намењен – библиотекара. Циљ откупа (барем би тако морало да буде) је да 172 народне и 27 матичних библиотека у Србији добију оно што је најбоље и највредније објављено током године. Да ли је у пракси то заиста тако, требало би питати саме библиотекаре. Међутим, њих нико ништа не пита. Изгледа да није довољно то што у свакој комисији за откуп библиотеке имају своје представнике (директоре појединих библиотека), када добијају књиге које им нису потребне и које нису желеле.
Треба рећи и то да су све библиотеке пред последњи откуп добиле допис из Министарства културе у коме се тражи да библиотеке саме саставе спискове књига које су им најпотребније и које би желеле да имају. Међутим, по објављивању списка откупљених књига, сам поглед на списак је вероватно код већине изазвао не мало резочарење. Примера ради, и Народна библиотека Бор која прати издаваштво, и која је у протеклој години свој фонд приновила за око 2300 књига, од којих је више од три четвртине купила (што значи да су јој те књиге биле потребне и да је сматрала да ће их читаоци – корисници библиотеке прихватити), такође је послала свој предлог за откуп, уврстивши ту наслове које није могла сама да купи, који су у библиотеци тражени и за које је сматрала да су оно највредније у најновијој књижевној продукцији – све у свему, наслове који су јој ПОТРЕБНИ. Шта је, међутим, последњим откупом добила? Отприлике половину наслова које већ има у довољном броју примерака, и око четвртину наслова за које сумња да ће (с обзиром на тип библиотеке) бити заинтересованих читалаца. Разумљиво је да је Министарству, вероватно, било скупо да од Савремене администрације откупи Енциклопедију православља за све библиотеке (нису је откупили ни за матичне), али је просто запрепашћујуће да су наше кориснике лишили неких добрих Просветиних књига, затим издања Народне књиге, Гутенбергове галаксије, Завода за уxбенике, Зографа, Арс либрија, БИГЗ-а, Прометеја, Рада, итд, или књига издавачке куће Лагуна, које су, без обзира на то шта ко о њима мисли, тражене и радо читане у нашој библиотеци. То би, ваљда, морао да буде и један од основних критеријума за избор приликом набавке – да ли ће књига бити коришћена или не. Ниједној библиотеци није у интересу да набавља књиге које ће јој касније стајати у магацину (а таквих је у овогодишњем откупу било).
Најбоље би и најправедније било да се саме библиотеке опредељују за то које су им књиге потребне. Овако, испада да су библиотеке у другом плану. Потпуно је неозбиљно очекивати да неко боље од библиотекара зна шта библиотекама треба. Зашто се свим библиотекама не понуде листе најновије књижевне продукције, саопшти висина средстава којима располажу и препусти избор? То би могло бити добро и праведно решење. Постоји и идеја директора Народне библиотеке Србије Сретена Угричића да се оснује конзорцијум библиотека, чиме би библиотеке биле у бољем положају и могле би да утичу на много тога, па и на квалитет књига, што би такође требало подржати.
Разлога за то што је откуп био овакав какав је сигурно има много, почев од тога да је новца било једва толико да се откупи у просеку једна и по књига по издавачу, што је, наравно, неодрживо, па до тога да комисија (која се формира пред сам откуп и коју, осим председника, чине увек други људи), није имала времена ни за читање понуђених књига, а камоли за њихово критичко процењивање. Показало се, између осталог, и то да не постоји чврст критеријум за откуп књига које су битне за библиотеке. Јер, ако се има мало пара, онда би морало да се купује само оно што је заиста најбоље. Овако, одлуком да се неки наслови не откупе, оштећене су много више управо библиотеке и њихови корисници, а много мање издавачи (ако се узме у обзир стварни смисао откупа).
Зато се опет враћамо на оно питање с почетка текста. Зашто библиотекари немају одлучујућу реч приликом одабира књига за откуп, када се те књиге и набављају (барем је тако декларисано) за потребе библиотека? Вероватно зато што би се библиотеке свакако одлучивале за књиге, а не за издаваче, што некоме, изгледа, не иде у прилог.

Драгица Радетић

Осим стандардних функција као што су набавка, обрада, коришћење и чување библиотечког фонда, важан задатак народних библиотека је и израда завичајне библиографије. Завичајна библиографија сведочи о друштвеним догађајима једне средине и духовном стваралаштву људи који припадају тој средини по свом пореклу или стварању. Као таква, драгоцен је извор информација и података о одређеном подручју.
Потреба за библиографским радом постоји и у борској народној библиотеци. То је определило два наша кандидата, који су полагали стручни испит у новембру 2002. године, да одаберу тему за свој рад из области библиографије. Уз стручну помоћ и проверу од стране мр Здравке Радуловић из Народне библиотеке Србије, успешно су урађене две библиографије намењене борској завичајној збирци.
Урађена је “Библиографија радова о Рударско-топионичарском басену Бор у часопису Бакар од 1968. до 1989. године” и “Библиографија текстова објављених у листу Народне библиотеке Бор Бележница од 1999. до 2002. године”.
Аутор првог рада Нина Божовић определила се за библиографски опис чланака о РТБ-у објављених у часопису Бакар. Овај часопис је излазио двадесет и једну годину, на српском, руском и енглеском језику, а дистрибуиран је у око четрдесет земаља. У њему су објављивани стручни чланци из области производње, прераде и пласмана бакра и производа на бази бакра. Библиографија је ретроспективна, јер је омеђена наведеним годинама у којима је часопис излазио, и селективна, јер је критеријум при избору текстова тематски одређен, а тиче се борског рударства и металургије. У описима библиографских јединица, којих има 102, дати су сви потребни библиографски елементи.
Другу библиографију је израдила Драгица Радетић. Овај рад представља текућу библиографију јер упућује на радове објављене у актуелном листу борске библиотеке, који излази од 1999. године. Концепцијом овог листа обухваћена су три основна тематска подручја: делатност и активност Библиотеке, локално књижевно стваралаштво и завичајне теме. Текстови који су објављени у Бележници у протекле четири године, обједињени су библиографијом и одређеним редом сложени по азбучном реду имена аутора. Библиографија обрађује 114 библиографских јединица. Прегледним пописом текстова библиографија доприноси бољем познавању књижевног и културног живота у Бору.
Заједничке карактеристике ове две библиографије су: библиографски опис рађен је “де вису”, према Међународном стандарду за библиографски опис прилога у публикацијама – ИСБД(с), садржинска обрада је по макро УДК индексима, а класификација унутар тих група алфабетски, према имену аутора прилога. Као саставни делови библиографија урађени су именски и предметни регистри, који имају задатак да олакшају коришћење основног текста библиографске грађе.

На крају напомињемо да ће се библиографски рад сигурно наставити, јер стручност, одговорност и систематичност које овај посао захтева не недостају Народној библиотеци Бор

Јелица Живковић

Нове компјутерске технологије су крајем протеклог века довеле до великих промена у многим сферама живота па тако и у библиотечкој делатности, која се нашла у транзицији од традиционалних мирних домова књига ка динамичним информационим центрима. Тај процес, наравно, није ни у најразвијенијим земљама прошао без отпора: у једном америчком истраживању из 1991. године, директор једне високошколске установе је изјавио да он “није убеђен да би ми требало да будемо информатичари у униформама библиотекара. Ми смо људи од књиге, добављачи информација, понекад знања, с времена на време мудрости, а не они који крцкају бајтове”…
И док су велики и напредни, у времену о коме говоримо, бринули овакве бриге, код нас је највећи део ојађеног и пониженог становништва почео да мери дубину пада квалитета свог живота измишљеном висином некадашњег стандарда, оличеног у кредитима, синдикалним летовањима и масовној култури. Та масовна, каква-таква култура уступила је место никаквој култури, многе праве вредности су замењене сурогатима, али су понегде остале провалије које се нису дале камуфлирати. Рекло би се да је то област у којој ће репарације причињене штете најдуже трајати и најтеже ићи, можда и због широко прихваћеног и буквално протумаченог схватања да је култура секундарна потреба, а ово је било време када се смело мислити само на своје примарне потребе, што ће рећи голи живот.
Ако се, дакле, у опоравку друштва култура опет налази на зачељу, шта тек да кажемо о школском библиотекарству, као пасторчету просвете и културе? Ипак, школске библиотеке постоје, оне су потребне, у будућности им је намењена веома важна улога информационих центара у школама, а овог тренутка су, у највећем броју случајева, готово потпуно бескорисне: заборављена места где уморни наставници окончавају свој радни век у очекивању пензије или допуњавају мањак часова у настави до пуног радног времена, изложени често подсмеху али и зависти колега који “нормално” раде и верују да се у школској библиотеци баш ништа не ради. Као да те несрећне библиотеке ни због чега другог и не постоје већ да би незбринуто наставно особље некако остало у радном односу. Неколико лепих изузетака из ове суморне слике, барем када је о реч о библиотекама у школама Борског округа, улива наду да се стање може, у догледно време, изменити набоље.
Народна библиотека Бор у својој мрежи има укупно 36 регистрованих школских библиотека, 27 у основним и 9 у средњим школама. Од раније је већ познато тешко стање у овим библиотекама, које оптерећују свакојаке недаће, карактеристичне за библиотекарство у Србији уопште, као што су неадекватан простор, проблеми са набавком и обновом фондова, али драстичније још него у јавним библиотекама овде су изражене мањкавости у стручном раду, с обзиром на чињеницу да школски библиотекари нису у обавези да полажу стручни библиотекарски испит, а годинама уназад се едукација ових кадрова занемарује. Имајући то у виду, матична служба Народне библиотеке Бор је и у протеклом периоду у више наврата настојала да са школским библиотекама успостави бољу сарадњу у циљу подизања стручног рада на виши ниво: одређен је један дан у недељи за консултације са библиотекарима, обављан је стручни надзор, предлагане су мере, али су одјеци тих настојања углавном били слаби, а постојање библиотека у највећем броју школа се свело на формално, статистички подаци о раду за потребе програма МБС су углавном измишљани а целокупан рад је просто фингиран.
Матична служба НБ Бор је у оквиру својих редовних активности током септембра обишла школске библиотеке на територији општина Бор и Мајданпек, а у новембру библиотеке на подручју Неготина и Кладова (из објективних разлога нисмо обишли само шест библиотека). Увид у рад ових библиотека показао је да много тога може да се уради, да нема горе немаштине од незнања, да стручни рад никада није ни морао толико да се запусти, без обзира на заиста поражавајуће стање у области набавке. Најбољи доказ за то су оне библиотеке у којима су, упркос свему, библиотекари обављали свој посао, понекад изван стандарда, на много компликованији начин, измишљајаући сопствена правила, али су ипак успевали да одрже у каквом таквом реду фондове и да ученици не забораве да постоји школска библиотека. Наишли смо на позитивне примере и занимљиве покушаје да се помогне библиотеци: један школски библиотекар се обратио многим великим издавачима писмом молећи за бесплатне примерке нових издања према сопственом избору, и на тај начин је фонд током 2002. године обогаћен за 127 примерака, други је са библиотечком секцијом ученика организовао репарирацију књига и на тај начин у фонд су враћени многи оштећени примерци; у једној библиотеци у којој су смештени компјутери (4) ученицима је омогућено да самостално раде и истражују служећи се постојећим фондом књига и дискова. Нажалост, ентузијзма је ипак мало, много је више библиотека на које су директори школа помало заборавили, у које ученици ретко залазе, у којима библиотекари имају осећај да раде узалудан и бескористан посао.
У настојању да се помогне школама да своје библиотеке што пре доведу до нивоа прихватљивог, држећи се притом гесла “уради одмах, са што мање пара”, организовали смо стручни семинар за школске библиотекаре Борског округа и то 2. октобра за библиотекаре општина Бор и Мајданпек у НБ Бор и 16. децембра у НБ Неготин за библиотекаре са територије Неготина и Кладова.
У оквиру семинара обрађене су следеће теме, које су оцењене као елементарне за почетак стручног сређивања школских библиотека: Минимум југословенских стандарда за школске библиотеке, Евиденција библиотечке грађе: инвентарисање и смештај, Ревизија и отпис библиотечке грађе, Рад са корисницима и Библиотечка статистика. Предавачи су били стручни радници НБ Бор и НБ Неготин. Након сваке теме вођен је разговор са учесницима. Семинар је био одлично посећен – 2. октобра се одазвало свих 18 библиотекара са територије Бора и Мајданпека, а 16. децембра у Неготин због лоших временских прилика на скуп нису стигли библиотекари са територије Кладова, али су са територије општине Неготин присуствовали готово сви (изостала су три библиотекара).
Овом приликом је остварена врло добра сарадња са општинском библиотеком из Неготина, која је обезбедила превоз и учешће својих стручних радника у обиласку библиотека, припреми и организацији семинара.
Разговор са школским библиотекарима и директорима школа у току обиласка библиотека, током самог семинара, а нарочито контакти који су том приликом успостављени, позиви и консултације које се након тога одржавају, уверили су нас да смо учинили први корак ка поимању школске библиотеке као информационог центра – улоге која библиотекама у веку који је започео по дефиницији припада. Верујемо да је од потпуног прихватања ове идеје до њене реализације пут далеко краћи и лакши од онога како то најзаинтересованијима тренутно изгледа и да је, у том смислу, и одговор на питање постављено у наслову свакако позитиван

Подигох споменик што није руком творен,
Неће га начети заборава зуб.
Челом се поносним узнео непокорен
Над Александров ратни стуб.

Не, смрти нисам плен; мој дух са лиром светом
Ван судбе свег што мре, наџивеће ми прах.
Славан ћу остати док траје са планетом
Бар једнога песника дах.

О мени Русијом жив глас пронеће qуди,
Поменуће ме свуд народа wених круг –
Словена горди син, и Тунгуз дивqе ћуди,
Финац и Калмик, степа друг.

Дуго ћу бити драг и мио своме роду:
Лиром сам бодрио свих добрих тежwи глас,
У веку окрутном певао слободу,
За сужwе увек звао спас.

Највишу заповест о, музо, верно следи –
Хвала и клевета спокојно слушај збор,
Не тражи ловоре, пред увредом не бледи,
И са глупаком мани спор.

1. Иван Чоловић, “Култура, нација, територија”, стр. 25–40.
у: Република 288 – 289
2. Јирген Хабермас, “Господари туђих гена”, стр. 58–61. “Срећни народи немају историје”, стр. 67–70.
“Искуство филма, границе теорије”(интервју са др Душаном Стојановићем), стр. 55–57.
Младен Весковић, “Пређена средокраћа” (критика књиге Старинска ствар Зорана Ћирића), стр. 51.
у: Књижевни гласник 3 – 5
3. “Емоционална прегорелост средњошколских наставника”, стр. 6.
“Позитивни ставови родитеља и деце о веронауци”, стр. 9.
мр љубиша Златановић, “Снови и култура“, стр. 48 – 50.
у: Психологија данас бр. 16
4. Фељтон, “Војинович против Солжењицина”
у: НИН 2684 – 2687
5. “Србија као понорница” (интервју са Стеваном К. Павловићем, проф. историје), стр. 34 – 35.
“Заточеници зла” (скуп о Хани Арент), стр. 36 – 37.
у: НИН 2689
6. Еп. Атанасије Јевтић, “Човек је створен за живот а не за смрт”, стр. 2.
Протојереј Георгије Флоровски, “Други долазак Христов и Суд божији остају тајна”, стр. 4 – 5.
Владимир Лоски, “Стварање света – дело љубави божије”, стр. 6– 7.
Старац Амфилохије Макрис, “Колико човек воли Бога толико воли и ближње”, стр. 18–19.
Архиепископ Јован (Шаховски), “Похвала малом добру”, стр. 20–21.
Протојереј Александар Шмеман, “Црква Христова с оне стране утопизма и бекства од света”, стр. 24–27.
Архимандрит Емилијан Светогорац, “Православна духовност и технолошка револуција”, стр.28–30.
Невенка Вукадинов, “Школа за глобално друштво, шта нам спремају наши ’просветни експерти’”, стр. 39–45.
Протојереј Радомир В. Поповић, “Календарско питање, црквено мерење и рачунање времена”, стр. 46–51.
Матеј Арсенијевић, “Милостивост – красота неизрецивог витештва”, 84–89.
У: Црквени живот 2/2002
7. Ерик Хобсбом, “Рат и мир у XX веку”, стр. 4–6.
Жак Дерида, “Онто-теологија национал-хуманизма”, стр. 43– 52.
У: Златна греда бр. 4–5
8. Жан Бодријар, “Хируршка естетика другости”, стр. 11 – 12
Ханс – Георг Гадамер, “Из филозофске аутобиографије”, стр. 45 – 47.
У: Златна греда бр. 6.
9. Миеке Бал и Норман Брајсон, “Семиотика и историја уметности”, стр. 161 – 192.
Ролан Барт, “Фотографска порука”, стр. 199 – 227.
Ролан Барт, “Треће значење”, стр. 228 – 237.
Синиша Митровић, “Однос студиума и пунцтума у теорији фотографије Ролана Барта”, стр. 238 – 247.
10. Улазница 179 – 180, посвећена Јовану Христићу
11. Летопис Матице српске, јануар – фебруар, март 2002
12. Филмске свеске 2-3, 2000/2001, Психоанализа и филм

1. Интервју: Роберто Салинас Прајс “ВраћањеТроји”, стр. 42–43;
Догађај: “Бергманова задужбина”, стр. 46
Црква и држава: “ Хришћански политичари”, стр. 49–50.
(у:) НИН 2691

2. “Весељаци из банатског сокака” – Желећи да својим сусељанима у Орловату укаже на погубност пијанчења, Урош Предић је насликао платно “Весела браћа (жалосна има мајка) и доживео грдно разочарење. Ко су јунаци ове чувене Предићеве слике? Стр. 4 – 6
(у:) Политикин забавник 2633

Стеван Молнар

Литературу, посебно лепу књижевност и поезију, прати један незаобилазан чин, без којих оне не би биле потпуне. Књижевно дело написано на једном језику доступно је само онима који тај језик познају. Да би та остварења допрла до знатижељника, реципијената који говоре другим језиком, труде се књижевни преводиоци. Колики је значај тог деловања питање је којим се баве ови редови, подстакнути првенствено личним искуством.
Многи који са резервом или скепсом посматрају чин превода ипак прухватају да преводилац заправо врши пренос вредности. Остаје дилема колико у том преносу преводилац учествује као стваралачка личност. Није спорно да “учествује”, већ “колико”.
Пре написаног, уметничко дело не постоји. Постоји само живот. Преводилац, дакле, почиње од готовог уметничког дела, написаног на једном језику. Задатак традецтеур-а је да његов превод задржи оне вредности које поседује оригинал. Прецизније, дело мора бити поново остварено на другом језику.
Из претходно реченог произлази да је преводилац стваралац ограничене креативности.
Да би се неко бавио преводилаштвом неопходно је познавање бар два језика. Али у књижевном преводилаштву осим језика потребно је и шире познавање двеју књижевности, двеју култура, историја. Свакако да је најбоља комбинација тотално познавање оба језика. Међутим, код Станислава Винавера налазимо овакву белешку: “По неки пут ми долази на ум: можда је за коначно исконско превођење каквог вечног песничког текста претерано познавање оригиналнога језика чак и нека врста сметње!”
У личном искуству проблем је у самом почетку настао услед тога што се превођење одвијало између два потпуно разнородна језика. Подсећања ради, мађарски језик припада уралско-алтајској језичкој групи са осталим финско-угарским језицима, дакле није индоевропски, који корене вуку из санскрита.
Посебна карактеристичност тога језика је да редослед речи има изузетно важну улогу у разумевању смисла оног што је написано или речено. Када су прозни текстови у питању, ова тешкоћа је лакше савладљива, поготово када је смер превођења са матерњег, мађарског на српски. У обрнутом случају посао је много тежи. Тај делић лакоће произлази из већ констатованог ширег познавања културе, књижевности итд.
Код превођења поезије јављају се много сложенији задаци, које преводилац мора да реши. Сви облици песничког изражавања, од слободног стиха, риме, метафора, симбола па до језичких специфичности, изискују дуготрајан, мукотрпан, исцрпљујући рад, не би ли се превод песме показао веран оригиналу. За то је потребан један веома сложен услов: треба песника кога преводите познавати у душу. Треба му познавати личност, сензибилитет, читав његов живот. Како, ако су песник и преводилац различитих генерација? Ако живе у одвојеним временима? То намеће потребу комплекснијег прилаза таквом пројекту. Читању песникових целокупних дела, његове биографије, текстова написаних о њему и његовим остварењима.
Али, када се преброде све тешкоће, често уз стваралачке муке и патње, када се стигне до наума да се креира песничко остварење на другом језику, долази до неке врсте озарења и ослобађања. Тада се обистињује изречена оцена да преводилац остварује преношење вредности уз посредовање преводиочеве личности.
Шта рећи на крају? Преводилаштво, превод уметничког и књижевног остварења, захтева такву замену језика, да крајњи ефекат мора бити сличан ефекту који у читаоцу изазива оригинал.

Саша Д. Ловић

Видех безумног врача на прагу свога смисла
Руком заклањајући очи од свирепе светлости јаве
Гледаше нетремице мене Видех тад да сам сам
Падох ничице “ко човек кога савлада сан”
(“Земља чуда”, 1929)

Знао си да поезија није, како то Рембо рече, само уметност, већ начин како да се живи, и живео си пробуђене свести у машти, највишој стварности и правди која је у нама, живео си живот који представља, пре свега, начин на који си примио непримљиви положај човека, не више.

Још као шеснаестогодишњак сусрео се са поезијом Андреа Бретона и то остаје пресудно за његово схватање поезије и везивање са надреализам. (Андре Бретон – теоретски нуклеус око кога круже многе идеје и креативна активност.) Октобра 1923. за часопис Путеви преводи “Делове из Андре Бретона” (из часописа Литературе), након чега почиње и преписку са самим Бретоном, чије чланке и есеје преводи и објављује коментаре о надреализму за лист Покрет. Године 1924. објављен је “Манифест надреализма” у Паризу, који Бретон шаље Ристићу, након чега следи чланак “Надреализам” за прву свеску новопокренутог часописа Сведочанства. Овај часопис и сам Ристић имају одјека у Паризу. У првом броју Ле Револутион сурреалисме се помињу као нешто на шта треба обратити пажњу. У трећем броју Сведочанстава Ристић објављује код нас први “Пример” надреалистичког писања:

Овај пример надреалистичког писања без икакве тежње за лепим, за разумљивим, само је један чист документ о току непримењене мисли (о њеној игри сликама којима се тек а постериори може наћи симболички смисао и могућност поетске деформације стварности), где ниједну реч није могао променити отклоњени критички надзор…

Веровао си да, у ствари, није немогуће и да се замисли да ћеш се једнога дана спојити с твојим свесним ја и тако променити читав физички и ментални изглед света, као што то Динан рече. Стварао си метафоре које су у себи носиле нешто што је потпуно различито од логичких модела. Стварао си конструкције као ригорозне пројекте сагласности између две људске ситуације и слободних менталних ситуација. Тежио си ка дефинитивном уништењу свих осталих психичких механизама, замењујући их разрешавањем главних проблема живота, истином која долази кроз спроводне цеви подсвести и из играчака спољног света.

Прва збирка песама Од среће и од Сна излази му 1925. а годину дана касније, пошто је дипломирао на Филозофском факултету у Београду, одлази у Париз и упознаје Бретона и остале надреалисте, а и започиње писање тоталне књиге Без мере, која је објављена 1928.

(…)
Ја сам само тај вео на горком прагу дома
Где зид све даље води у шумску панику стубова
Тихо за ноћас прођи крај ових врата
За ноћас свако ће вече крити тај под од лишћа
Нисам ја једини сазнао за разастрту маглу
(“Спаваш ли у телу”, 1928)

Последњи број часописа Ле Револутион сурреалисме доноси “Други манифест надреализма”, на чијем завршетку је штампана изјава о одлучности спровођења закључака који се намећу читањем “Другог манифеста надреализма”, коју, између осталих потписује и Марко Ристић. По повратку у Београд почиње да уређује НИ заједно са Александром Вучом и Душаном Матићем, сарађује са Кочом Поповићем на објављивању “Нацрта за једну феноменологију несвесног” и свих тих година, тридесетих прошлога века, осим што покреће Надреализам данас и овде, часопис, пише и текстове на француском које објављује у париском Ле Сурреалисме ау сервице де ла Револутион (Надреализам у служби револуције), да би му 1938. цео тираж књиге Турпитуда запленило државно тужилаштво.

(…)
Ругам се њеном пустом запенушеном поверењу
жабље очи маштања
њеном сваком слаткоречивом гатању на обали
бљутавог језера где рже црни лабуд
Своју последњу песму од папира та дуговрата папига
без обзира на дан који труне
У вратоломној краљушти сурвавања и пад спотиче се
дрски јодлерски пеан
(…)
(Турпитуда, паранојачко-дидактичка рапсодија, 1938)

После Другог светског рата, у многобројним књигама есеја Марко Ристић прештампава своје и туђе текстове и пише и пише меморијалне есеје, интимни дневник постојања надреалистичког покрета (После смрти Милана Дединца и Андре Бретона, 1966, и Сведок или саучесник, 1970). У књизи Ноx мицроцосмица обједињује своју поезију насталу у раздобљу од 1923 до 1953.

(…)
Видиш ли како се расклапа то време. Из те разјапљене чељусти сија један залеђен пламен вечности. Ту на том ватреном језику прождируће звери зауставило се трајање – у грози, у јези лепоте и страсти – пред нама.
(“Топла звер која је љубав”, 1926, из Ноx мицроцосмица)

Јашући белог јелена с одблесцима злата, изашао си из шуме Шатле и ниси знао шта још знаш и шта знају способни за плач. Свака твоја реч није била само бескрајни искидани низ онога што дефинише њену моралну целисходност. Водио је те је диктат мисли, у одсуству сваке контроле коју би вршио разум, изван сваке естетике или моралне преокупације, говорећи:
“Е цадди цомо л’ уомо цхе л’ сонно пиглиа!”