Саша Д. Ловић

За аутора ових прича све што се збива има подједнаку вредност или важност, нема појава, првог другог или трећег реда. Пред нама је беспрекорно уједначен свет. Отуд спремност на поштовање “неважног” и за његово стављање у исти ред са “битним”. Главни јунак (сам Б. Б. Димитријевић) има само један циљ: да уочи све што постоји, све бурлескно спојене појединости, које не поседују ништа сем гласности и наглашеног, баш тог бурлескног тона.
Ова “маштовита лагарија” (како приче назива рецензент М. Милошевић) намах подсећа на Xерома К. Xерома, баш због своје аутобиографске основе. Овде се ујка Поxер, који закива ексер, претвара у ујка-Рашу који вади зубе, тј. у класични лик из мноштва оваквих, сетом оивичених прича. И остали ликови, баш због ауторове склоности ка неприхватању подела и очигледној наклоности ка профаном, уважавајући устаљени ред ствари, поседују наклоност према “другоразредним” чињеницама живота и, наизглед, најбезначајније податке о кретању кроз лавиринт стварности.
У њима је садржана она питомина човека који више гаји наклоност према свету, него што га се плаши. Отуд се и ауторов говор своди на побрајање, уочавање и одсуство сваког другог коментара, осим оног који се тих реалија непосредно тиче.
Целовитост наративног корпуса, затим предочавање приповедног тока, уз истовремено, неправолинијско вођење казивања, уз шкрт, до крајности сведен дијалог, стиче се утисак посебне нехомогености приповедања и приповедачког неуважавања следа, као основног наративног начела. Осим спољашње условности, постоји и кохеренција изазвана унутрашњим императивом. Самим тим он успорава ход, његово је посматрачко кретање једва видљиво и због тога се прелази и квалитативне промене једва уочавају.
Је ли ово дело ограничена или безрубна целина – одлучују читаоци, којих ће, по свему судећи, бити, јер ове су приче брилијантна артикулација антиинтелектуалне формуле света. А како то Ана Бландијана рече, не постоји узвишенија представа од солидарности у име правде и достојанства, нити постоји већи понос од поношења другима.

Весна Тешовић

Народна библиотека Бор је 23. априла била је домаћин Градимиру Стојковићу. Он је последњих година најчитанији домаћи аутор на Дечијем одељењу. Том приликом наш је гост у Бележници открио како је настао његов књиевни јунак и тајну свог умећа да од дечије публике створи верне читаоце.

Хајдук је настао случајно. Једне лепе зиме 1984. г. кад нам се први пут догодио снег у јануару па је читав Београд био завејан, није било ни струје, продужи се лепо зимски распуст на четири недеље. Е, у том времену је настао Хајдук у Београду. Нити сам знао тада шта пишем, нити сам очекивао такав пријем. Већ следеће године роман је утрчао у издавачки план “Вука Караxића” и после тога враг је однео шалу. Мислио сам да ће се све завршити трећим делом, али, ево, наставило се и даље. Докле, не знам. Ја немам никакву формулу по којој се то ради. Чак нисам ништа ново измислио. Пре мене је то радио Нушић, па је онда био Бранко Ћопић, па је дошао и Градимир Стојковић. Ми смо, вероватно, урадили оно што деци треба, а то је: писати о њиховом времену на њихов начин, мислити као они и писати њиховим језиком. Можда је то решење, уз примедбу да за Градимира Стојковића кажу критичари да је највећи преписивач, што је тачно. Ја једноставно само преписујем, слушам шта они раде, шта причају, шта их тишти и шта желе, шта хоће а не умеју или не могу или не смеју да кажу. И, онда, ја то напишем па испадне тако како је.

Градимир Стојковић је дао своје мишљење и о месту и значају књижевности за децу у времену електронских медија.

Пуно пута сам казао да ми имамо вероватно најјачу књижевност намењену деци, у свету. Погледајте колико ту сјајних писаца има. Докле год је таквих писаца и овакве деце, сигурно ће се опстати. Не мора да значи да губи или да ће изгубити битку са другим медијима. Па, побогу, и фотографија је направљена, па сликарство није изумрло. Направљен је и филм, па позориште и даље живи. Од нас, искључиво од нас зависи шта ће то деца читати, као што ће од њих зависити шта ће њихова деца читати. И тако редом.
Две битне карактеристике књижевности за децу су да буде едукативна и да буде забавна. Трећа, врло битна, ставка је у томе да има причу. То је оно што чини књижевност намењену деци. То, ако гледамо у неком ужем смислу, иако ја сматрам да не постоји књижевност искључиво намењена деци. Књижевност стиже и до деце и до одраслих, али писцу се поставља тај посебан задатак. Треба дисати као деца, размишљати као они. Не дозволити себи да једнога дана постанеш матори досадни чика. Све врсте поука могу да се најлакше провуку кроз књижевност намењену деци.
Много зависи од онога ко то ствара, а готово исто толико од онога ко планира. А деца су по себи изузетно строги критичари. Осете они врло добро. Код њих нема средине. Све је црно или бело, добро или лоше. Најсуровији критичари су управо деца.

Прошлогодишње анкетирање корисника Дечијег одељења о њиховим читалачким интересовањима показало је да су за лепу књижевност најмање заинтересовани ученици седмог и осмог разреда. Мали број чланова овог узраста показује да оно што се по стандарду нуди није више занимљиво онима који имају четрнаест и петнаест година. Искористили смо прилику да са нашим гостом поразговарамо о идеји да се формира фонд адолесцентске литературе и о томе које наслове не бисмо смели да изоставимо.
То јесте велики проблем. Не само наше, већ уопште светске књижевности намењене адолесцентима. Ту се догађају, као и у животу, две ствари. Једна струја пише ствари углавном авантуристички занимљиво, не водећи рачуна да ли је у основи зло или добро. Друга је она која води рачуна о некој врсти едукативности и да у потки буде добро. Невоља је у томе што, по правилу, они први пишу изузетно добро и атрактивно.
Оно што се код нас догађа је својевремено Мирко С. Марковић, сјајан писац и критичар, назвао револуцијом романа намењеног деци и младима. Деведесетих година код нас је то кренуло пуном паром. Негде 1985. појавио се Хајдук у Београду. А још пре тога писали су Влада Стојшин, Слободан Стојановић и Мика Антић. Ту је био и Влада Стоилковић. И далеко пре свих – Гроздана Олујић, чији је роман Гласам за љубав изванредно примљен, али код одрасле публике.
Оно што се догодило те 1985. па на даље, повукло је, поред Градимира Стојковића, и Миленка Матицког, Слободана Станишића, Весну Алексић. Створила се група писаца која управо покушава да пише књижевност за публику од четрнаест до седамнаест година. А тада треба имати на уму једну сјајну особину тих читалаца. Када тинејxер види свеже обојену клупу у парку, иако на њој пише табла “свеже обојено”, он неће мирно проћи. Мора пипнути прстом да види да ли то јесте уистину свеже обојено. Е, ту је тај додатни захтев литератури. ње има мало и у свету.
Остаје да се боримо, да пишемо и да нудимо већ написано, од Маријане моје младости до Станишићевог Танга за троје. У том широком распону има литературе, само је треба сервирати!

Александар Костадиновић

(Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора,
Народна Библиотека Бор, 2002)

Поновно објављивање књиге интервјуа Бранимира Ћосића Десет писаца – десет разговора вредан је издавачки подухват с обзиром на неспорну вредност дела, као и необичну судбину ове књиге: Ћосићеви књижевни интервјуи најпре су били осмишљени као стални прилози ауторске рубрике „У разговору са…” унутар ревије Реч и слика београдског издавача Милана Зрнића, објављивани у временском периоду од септембра 1926. до априла месеца 1927. године,(1) дакле, као разговори који ће из броја у број доносити информације о књижевницима и књижевним питањима. Средином маја 1931. следи прво објављивање Ћосићевих текстова у виду књиге интервјуа, коју прати једногласно одобравање текуће књижевне критике, али и, зачудо, непримећена неусклађеност наслова и садржаја књиге јер, како се насловом недвосмислено упућује на тачан број интервјуа, књига садржи један разговор мање. Након Другог светског рата због интервјуисаних аутора, од којих се неки нису идеолошки уклапали у новонастали друштвени и књижевнокултурни поредак, Ћосићеву књигу надвија мрак неизречене али спроведене цензорске забране. Ново издање у оквиру библиотеке „Епифанијум” Народне библиотеке Бор не само да Ћосићеву књигу скида са списка принудно заборављених књига, већ настоји да јој одреди место и значај у синхронијском поретку српске националне књижевности.
Наиме, приређивач овога издања, Јован Пејчић, у оквиру опсежног и минуциозног проучавања Ћосићевих интервјуа с књижевноисторијског и поетолошког становишта настоји да реконструише аутентичну (првобитну) замисао аутора, пронађе десети, изостављени текст и тиме попуни лакуну која запрема читав интервју и ствара аномалију у структури књиге. Као десети, насловом предвиђени књижевни разговор најновије издање доноси интервју с песником Божидаром Ковачевићем. На овакво разрешење енигме десетога текста приређивача су упутиле две чињенице, од којих једна припада затвореној, а друга тзв. отвореној традицији. Прво, једини интервју који изостаје у књизи од оних штампаних у ревији Реч и слика (1926-1927) јесте управо разговор с Ковачевићем. Друго, 1987. године у гласилу Српске православне цркве, Веснику, објављен је Ковачевићев текст „Који писац недостаје збирци интервјуа Бранимира Ћосића”, којим се изостанак поменутог разговора тумачи као уступак интервјуера (Ћосића) своме саговорнику (Ковачевићу). Наиме, Ковачевић је у периоду од пет година, колики је временски размак између предоригиналног и оригиналног издања Ћосићевих књижевних разговора, битно променио своје ставове о књижевности, југословенству и будућности балканских народа у односу на оне изречене у интервјуу. Овом белешком Ковачевића и новим издањем књиге Десет писаца – десет разговора питање изостављеног интервјуа чини се решеним.
Значај поновног објављивања Ћосићевог дела има, ипак, првенствено аксиолошку димензију и тиче се културноисторијске вредности дела, дакле утицаја и значења које је књига остварила почев од времена свога постанка, а потом и онога што нам казује данас. Ћосићеви интервјуи, конципирани на себи својствен начин, представљали су у време првога објављивања новост у српској књижевности (прва књига књижевних разговора у српској културној средини), чиме је лако објашњив апологетски став текуће књижевне критике, али и обазривост или критички однос појединих саговорника (М. Црњански). Данас, у свом жанровском пољу, текстови Б. Ћосића имају хронолошки и вредносни статус дела-узора, парадигме којом се одређене књижевне слутње сабирају и срастају у посебност нарочите литерарне врсте унутар жанровског система једне националне књижевности. Са Ћосићевим делом, дакле, књижевни интервју се конституише, добија особитост и вредност, а тиме и статус самобитног жанра, граничне литерарне врсте која представља компромис публицистике и књижевности. Овакав статус тешко се осваја без успостављеног ауторског знања о природи, намени и циљевима текста који ствара. Управо изграђену свест о томе шта ради, зашто и за кога пише показује Бранимир Ћосић већ на самом почетку, јер његови текстови, иако испрва објављивани у периодичној публикацији, нису искључиво у водама публицистике којом влада превасходно императив тренутка. Већ у уводној белешци пружа свеобухватан поглед на своју будућу интервјуерску активност, исписује, дакле, програмски текст, проглашава и одређује особени модел књижевне комуникације којим доминирају три принципа – актуалност, документарност и естетско начело.
Ћосић ту обзнањује да ће разговори с писцима бити штампани редоследом који наметну „живот”, „идеје”, „случај”. Именована као хтење да се иде за животом и случајем, актуалност постаје један од критеријума за избор саговорника – не и једини. Уколико је актуалност, први принцип публицистике, засигурно била основ за разговор са одређеним писцима, као што су Сибе Миличић (аутор тада одликоване приповедачке збирке Борови и маслине наградом Српске краљевске академије) или Душан С. Николајевић (афирмисани научни радник и есејиста који управо тада започиње и успешно бављење драмом – Многаја љета, Парола), разговор с Борисавом Станковићем морао је бити мотивисан другачијим разлозима. Станковић је, иако „отац и оснивач модерног српског романа”, након рата, према мишљењу Ћосића, био ”немилостиво потиснут у страну”, а интервју са њим тако постаје чин реафирмације, превредновања и приближава се природи и суштини књижевне критике. Дакле, већ критеријуми за избор саговорника показују двоструку припадност разнородним моделима литерарне комуникације. Одсуство личне критике, такође прокламовано у уводном чланку, треба пре доживети као Ћосићеву отвореност према различитим поетичким опредељењима, него као недостатак критичког става. Критички став се у разговорима испољава у различитим модусима и степену: као одбрана сопствене поетике и технике интервјуисања (у разговору са Црњанским), апологија песништва млађих стваралаца (у разговору са Ракићем), изношење управо „личног” става према стиховима Божидара Ковачевића… Поменута поетичка отвореност, одбијање ускогрудих поетичких канона и трвења „нових и старих”, својеврсна интервјуерска објективност, резултовала је тиме да Ћосић у својој збирци разговора окупи припаднике трију различитих књижевних нараштаја:(2) Борисава Станковића и Милана Ракића као представнике модерне, авангаристе – Винавера, Крклеца, Миличића и Црњанског, и припаднике прелазног нараштаја које представљају Вељко Петровић, Григорије Божовић и Душан С. Николајевић.
Начело документарности има водећи значај када Ћосић одређује крајњу сврху и циљеве својих интервјуа. Они су: спремити „грађу за будућег књижевног и културног историчара”, омогућити књижевницима „да дођу у интимнији додир са идејама других”, пружити читаоцима интимније упознавање вољених писаца. Ради се, дакле, о сакупљању замашног броја чињеница и података о епоси и писцима који су радили између 1918. и 1930, јер Ћосићеви текстови настоје да пруже увид у биографске чињенице (интересовање за аутора као грађанску личност) и преглед актуалних литерарних идеја. Документарна грађа садржана у интервјуима данас има амбивалентан статус и значај: уколико су аутопоетички искази аутора несумњиво значајни за савремена поетолошка истраживања, биобиблиографске белешке остале су само донекле релевантне с обзиром на методолошко превазилажење позитивизма у науци о књижевности.
Међутим, подаци о животном путу, психолошким карактеристикама и друштвеном положају одређених писаца и данас носе највећу комуникативност за читаоца чији приступ тексту није мотивисан интересима науке о књижевности. Биографске чињенице оживљене су нарочитим даром Бранимира Ћосића за успостављање атмосфере, за оцртавање верног психолошког портрета чиме интервјуи постају надасве занимљиво штиво, јер се једна иста парадигма остварује као низ оригиналних, непоновљених ауторских решења. Користећи се познатим приповедачким стратегијама, од којих доминирају коментар и опис, нарочито променљив и функционалан (ентеријер/портрет, спољашња/метафоричка карактеризација), Ћосић настоји да све текстовне јединице повеже у јединствену смисаону целину.(3) Оваква телеолошка организација текста може се именовати као естетско начело. Оно није именовано у програмској ноти. Оно је и подређено начелу документарности, јер Ћосић аутентичност види као основни задатак својих интервјуа.(4) Оно, можда, и није део ауторских свесних напора, али је зато највиша вредност ових књижевних разговора – њихово коначно искупљење и оправдање у дијалогу с временом.

Напомене:

(1) Ћосићев интервјуерски рад ометен је гашењем ревије, с тим што разговоре с Миланом Ракићем и Станиславом Винавером објављује 1929. године, први у Летопису Матице српске, други у шабачком Књижевном полету.
(2) Оваквом непристрасном ставу одговара и Ћосићев доживљај тренутка у коме води књижевне разговоре као „једног изузетно тихог времена” што и јесте атмосфера књижевног живота у Србији 1926. године. Наиме, године великих спорова и ломова, „читаво једно херојско доба” неумитно је прошло: некадашњи предводници авангардне књижевне побуне сада су, углавном, признати и афирмисани, полемички интонирани текстови реткост су, ако се изузме круг аутора окупљених око Мицићевог Зенита, који је све маргиналнијег значаја.
(3) Добар пример представљају, рецимо, опис Винаверове радне собе и Дорћола у разговору с Душаном С. Николајевићем. У првом случају: ентеријер носи функцију метафоричке карактеризације саговорника, док опис Дорћола као попришта сукоба новог и старог Београда постаје симболички еквивалент тематици Николајевићевих драма.
(4) Ћосић и не штампа разговор са Милицом Јанковић јер не прихвата накнадну реконструкцију, коначно уобличење текста по сећању, што би, несумњиво, умањило његову документарну вредност.

Весна Тешовић

Често сте истицали да је ван Београда расна и првокласна провинција. Али Ви упорно чувате став човека са стране. У чему је предност човека који се налази на периферији књижевног, културног и политичког живота?

Предност је у апсолутном миру који вас окружује, у који сте бачени, тако да, ако имате довољно амбиција, ако се бавите писањем из правих разлога, тај мир вам омогућава да постигнете врло висок степен концентрације потребан за посао којим се бавите. То је основна предност. Напросто сте на тоталној маргини, ван свих нових догађања, имате врло мало додира са друштвеним животом.Чак и медије можете лако одстранити у условима некакве провинције, заправо свега онога што је ван Београда. Тако имате врло мало додира са стварношћу и можете да останете потпуно у свом свету све време док сте на неком пројекту, све док не истерате из себе те демоне који вас опседају и ударају онај кључни белег на тексту који радите. Кад се књига роди, онда мало одмора, одете до метрополе, промовишете мало себе и оно што сте урадили, правите идиота од себе и од других, а затим повратак у своју јазбину на нови пројекат

Поменули сте писање из правих разлога. Који су то?

Или поседујете веру у литературу или не. Из тога произлази да ли ћете литературу схватити као забаву или муку, као једну самотњачку мисију. Али све то је нешто што вам јако прија и даје потпуни смисао вашем овоземаљском битисању. Не пишете због награда, јефтиних его-трипова, сопствених или туђих. Не пишете да би се наметнули сопственој ужој или широј родбини, или свом неком локалном кругу познаника, већ пишете за неког непознатог, анонимног читаоца. Ова Србија није мала са становишта литературе и језика и са становишта онога што је изнедрила као своју књижевну традицију. Она заиста није мала, без обзира на трагичну историју и чамотињу која је заштитни знак не само овога времена и ове кризе. После и не знам више ког рата и после ког демократског обећања и преобраћења по реду, опет имамо исту врсту празнине, статус љуо, чудну врсту резигнације и нихилизма. Без обзира на сву ту чамотињу, јад и беду, лењост и полуписменост, чак бих рекао и неку врсто охолости овог народа, који, што мање зна и што мање мари за себе и друге, тиме је охолији и бахатији и спреман да и своје и туђе вредности пренебрегне и баци у блато, ипак имате сјајну књижевну традицију, невероватно јака књижевна имена, релевантна у нашим и светским оквирима.
Све ово је везано за оно што зовем прави разлог. Имате традицију, имате учитеље на који се можете позвати, уметничке богове које не смете изневерити. Увек када крећете у нови пројекат имате исто осећање снисходљивости, чудног мисионарства и страхопоштовања спрам тих величина, јер је за мене једини прави критеријум да сам успео у неком пројекту ако осетим да сам ваљани ђак својих учитеља, својих уметничких богова.

Који су то Ваши уметнички богови?

Није лако сад, на брзину, лапидарно направити списак. У српској литератури од Боре Станковића, Црњанског, Растка Петровића, преко Андрића, Пекића, до Воје Деспотова. Из литературе великих језика: код Руса и Гогоља као оца модерне литературе уопште, преко Толстоја, Бабеља, Хармса, до Јерофејева. То је једна од линија која је много утицала на мене. У енглеској књижевности занимљиво је да један Пољак “носи шњур”. То је наравно Xозеф Конрад. његови романи “Лорд Xим” и “Срце таме” су тако задужени за развој модерног романа с почетка двадесетог века. Ове године славимо два велика јубилеја књижевних дела која су јако важна за моје поимање живота и литературе. То су сто година од објављивања Божјих људи Боре Станковића, прве модерне збирке прича на српском језику и стогодишњица тог невероватног кратког романа Срце таме. Има ту још шашавих Енглеза из тог периода кад је Конрад деловао: Киплинг, Честертон, Лоренс; и наравно нови талас који се код нас много чита: од Илена Мекјуена до Ирвина Велша. Наравно Хорнби и Барнс, такође.
Врло је занимљиво да се српски писци запитају откуда корен успеха ових аутора не само у западноевропским земљама, већ и код нас. То је класична енглеска школа: поштовање заната, основних постулата приповедања, поштовање приче. То су људи који знају да ипак пишу за тржиште, без обзира да ли неког од њих прати академска аура. њихов успех последњих година код наше публике могао би призвати памети неке наше актере актуелне српске књижевне сцене да се запитају да ли је довољно само муљати и есејизирати, филозофирати на овај или онај начин, а не усудити се испричати причу о себи, о свом животу, животу својих јунака, онако како то захтева класична лепа књижевност.
Код Америчана, свето тројство: Рејмонд Чендлер, Хемингвеј и Xек Керуак.

У јавности сте створили слику о себи преко провокативних интервјуа и сталне увек ангажоване странице у НИН-у. Понели сте име свог књижевног јунака, Магичног Ћире. Какво је искуство? Колико такав став помаже или одмаже? Какав утицај има на Ваш живот и стваралаштво?

Магични Ћира је био још у мојим песмама као прототип неког стриповског јунака. Тада сам покушавао да направим неку врсту херојске поезије. Он је био и главни лик већине мојих прича. А онда, преко медијских стратегија и разних каламбура и мене су почели да третирају као Магичног Ћиру, и богами, остало је до данашњих дана. Било је ту занимљивих контаката са читаоцима, са публиком која ме је знала више као Магичног Ћиру, човека из медија, а не као писца. Из тих доживљаја било је грађе за неке нове приче, било је и искустава која су утицала на моје нове критеријуме и стратегије везане за писање. Магични Ћира је стално одавао једну моју тежњу и жељу за што широм и потпунијом комуникацијом са што ширим кругом читалаца, а да се избегну све замке популизма, без подилажења читаоцима. Требало их је освојити, купити, и ја радим на томе са, чини ми се, све више успеха. И пре НИН-ове награде било је тешко пронаћи моје књиге. На пример, претходни роман Прислушкивање имао је три издања. његова конкуренција за НИН-ову награду 1999. године подигла је тензију. У сваком случају, напор је уродио плодом и ето мене у Бору. Моје мисионарство ме довело у град злата, бакра и Шаиновића. То је свето тројство источне Србије.

У одлуци НИН-овог жирија пише да је цинизам романа потпуно дорастао цинизму времена. У Хобо-у је много мрачних тонова. Колико је он рефлекс деведесетих година? Ако је садржај књиге Ваше критичко виђење стварности, где видите решење?

Нема решења. То није посао литературе да нуди решења. Не бавим се социјално ангажованом литературом ни у једној од мојих књига, а има их осамнаест. Нема ту ни цинизма, колико има физички опипљиве туге. Хобо својом тужном причом представља рекапитулацију српских деведесетих, уз поштовање епских правила игре везаних и за шекспиријанску драматургију и за холивудски начин приповедања, уз пуно сјаја, бљештаве иконографије и лажнохеројских гестова који ипак инсистирају на стилу.

Влада мишљење да је овогодишња одлука жирија отворила драгоцени простор за другачије деловање и мишљење у књижевности.

У поздравном говору ја сам се захвалио члановима жирија на исказаној храбрости, јер ипак је “Хобо” атипично дело, као што је и Зоран Ћирић врло апартна појава у контексту савремене српске књижевности. Ви сами стварате простор, тј. своју публику, управо својим писањем и јавном стратегијом, неким медијским деловањем.
Вечерас ће бити ово књижевно вече. Од мог односа према публици, која вероватно већим делом није читала моје књиге, зависи да ли ће неко од њих бити намамкан да прочита моју књигу. Али оног момента када узму књигу у руке, књига сама врши свој посао. Све моје медијске флоскуле, зезалице и досетке више не вреде. Књига почиње свој самостални живот, бори се за свој књижевни простор и читатељство и своје место у хијерархији српске књижевности.
НИН-ова награда је заиста мастодонт. Очигледно има статус најмоћније, најпрестижније награде, али ја нисам човек који је књигу написао због награде. За рад на пројекту Хобо добио сам прошле године нешто што ми, интимно, као писцу више значи, а то је стипендија фонда “Борислава Пекић”. Ја пишем због себе, због свијих читалаца жељних узбуђења, страсних и маштовитих, због вере у литературу коју сматрам врхунском забавом, синтезом маште и занатског умећа. И волео бих да моје књиге делују на читаоце иоле као што су на мене деловале књиге многих писаца.
Сам писац ствара простор својим деловањем, својим књигама и односом према читаоцима. На Западу књижевне вечери нису бирократски докона манифестација, која се прави да би неко убележио у свој роковник, у свој програм рада, или да би писац узео свој хонорар и тек тако нешто одрадио, смуљао. Ту се жели контакт са публиком. Мора доћи до неког варничења. То је битан тест за ваш однос према тексту и публици. Они вас могу сматрати сувише озбиљним, досадним, херметичним, самозаљубивим типом и дићи ће руке и неће никад узети ни једну вашу књигу. Сада, без додворавања и неке претеране љубазности према читаоцима, али ипак, морате се борити за њих.

Да ли књижевник који је део српске књижевности може да буде независан од традицијског кључа? Постоје ли књижевни узори у нашој традицији?

И Хобо и Прислушкивање су стварно апартне појаве. Али, јуче сам читао у Репортеру како сам ја анахрон писац и пишем на старомодан начин. И то ме је баш зачудило. Ја не знам који су то српски писци примењивали транспоновање рокенрол-културе у књижевност. Ја не видим те трендове. Последњи релевантни тренд је био амерички хиперреализам и прљави минимализам. Тако су називали и мене. Дакле, оно што су радили Рејмонд Карвер, Ричард Форд, Тобијас Вулф, Ен Блити, то је била главна струја америчке књижевности, а све се то надовезало на Хемингвејев приповедачки опус. Постојао је један реалистички проседе који и није толико битан као што је животност у обради књижевне грађе. Па, ако су они анахрони, онда сам и ја.
Многи су ме сврставали у постмодерне писце пошто сам ја љубитељ класичне нарације. Између једног Хамсуна и Едгара Алана Поа и једног Буковског и Хамата, све више је избијала на површину моја опседнутост причом и видело се да сам ја са неким постмодернистичким стилским постулатом у поприличној колизији. Постмодернистичка структура је једна импровизација без покрића, прича без главе и репа, покушај да се есејизирање прода као приповедање. Још је Сингер пред крај свог живота упозоравао на ту опасност. То стање јасно говори да је интелектуализам победио саму уметност. Интелектуализму нема места у правој уметности. Уколико желите да читаоца шчепате за стомак или да му помилујете срце, онда ћете интелектуализам у приличној мери затомити. Он ће бити примаран, али никако у првом плану. Не морате да убеђујете читаоце да ви о свему све знате. Ту су лексикони па ће се тамо информисати. Ваше је да испричате причу, онако, срчано, дирљиво и узбудљиво.

Шта мислите о стању у нашој литератури данас?

Има доста младих писаца који су, зашто не рећи, и на мом трагу. Неког урбаног сензибилитета сада је много више него када сам ја почињао. Позивају се на поткултуру Холивуда, рокенрола и стрипа, чега није било у литератури осамдесетих година.
Ја сам као рођени Нишлија једва успео да убедим те београдске провинцијалне лобије и центре да је то врло озбиљна литература. То је њима била нека стриповска литература. Те стриповске естетике и рокенрола биће у мом животу увек.
Међутим, то је и пре мене била легитимна литература. Нисам је ја измислио. Чак и Томас Пинчон, љубитељ наших полуинтелигената, свој предговор делу Смрт и милост у Бечу завршава речима да рокенрол никада неће умрети. Ако је Пинчон тога свестан, иако долази из других миљеа, онда сваки разговор престаје.
Сад видим ту неке младе људе који врло природно и спонтано користе поткултуру претходног века. Та салонска поетика која је на погрешан начин схватила и Борхеса и Набокова, па и Пинчона и Xојса, полако се исцрпла. То је евидентно и у српској књижевности. Репликанти Киша су већ на издисају и прелазе у неки хиперреализам, сада покушавају да се ухвате у коштац са животом. То чине преко ратних тема, преко невладиног хуманизма – али то је типична прича која фингира тржиште и тржишну оријентацију, али се опет ради о некој врсти елитизма, некњижевне појаве, јер је потребно задовољити неке менторе који дају новац. Имали сте режимске, а сад невладине писце. Али, постоје писци који врло аутентично раде своју ствар и које сматрам својим саборцима. То су људи попут Вулета Журића. Он пише одличне ствари и од њега очекујем још добрих. Игор Маровић је имао одличну збирку приповедака Трагачи. Сада ће му се појавити и роман, и сигуран сам да ће се о њему итекако причати. Ненад Ивановић има одличну збирку прича. Мирјана Новаковић је претпрошле године била у најужем избору за НИН-ову награду својим романом Страх и његов слуга. Она и њено дело су велико освежење.
Наравно, ту је и човек који је мој претходник у том НИН-овом забрану. Горан Петровић је, такође, пример озбиљног бављења литературом. Иако смо по питању естетике и књижевног сензибилитета потпуни антиподи, сматрам да је он мој саборац и једно од најзвучнијих и најрелевантнијих имена савремене српске књижевности. Литературом се треба бавити озбиљно. Ако не, пређите у дневну политику, бавите се историјом, етнографијом, екологијом, али немојте да прљате литературу. Ово је Србија, сиротињска земља, намучена, и зато те праве писце треба сачувати. Не траже они много, они су скромни, попут Зорана Ћирића.

Колико другачијег ће српска књижевност добити Вашим новим романом Сливник?

Кључни елемент у мом роману је коначан обрачун са митом Магичног Ћире. То је крај Магичног Ћире. Књига се неће појавити ове године, таква је тржишна стратегија великог газде. “Хобо” се продаје. Поновиће издања неких претходних књига, тако да “Сливник” можете очекивати почетком наредне године. То је потпуни антипод “Хобоу”, једно урнебесно књижевно зезање и још много преко тога. То је прилично ретка и прецизно изведена политичка сатира на тему рађања по хиљадити пут демократски преобраћене Србије. Али, о том – потом. Биће и времена и прилике.

Радиша Драгићевић

Мрем.
Не кано праведник – да ме наједанпут лупне, да нестанем; кано звезда кад преко небо сине.
Не ни од болес, кано мученик, да ме муке изобличе, да под мене кидам, да од болови јаучем.
Гасим се полак, кано лис венем.
Мрем – штоно каже песма – од Бога, од старог крвника.
Мрем, и спас ми нема. Дошла душа у нос.
И моју ће кућу скоро катанац да закити.
И моју ћу авлију боца и репушак да урасте.
Кано што по њиве одавно трње никло, границе се успрајиле поголеме. Међе у грмање урасле, врвине заличеле. Дира наша.
Бог ме с млоге године, с век, до крај казни.
Све што моје беше и што од мен беше оста само у овај мутан памет.
Још ме само доле, у катастар и суд, воде. И отуд ми само писмени абери праћају. Колко сам им још дужан.
Кад год поштар у моју авлију сврнул, кад га куче у авлију залајало – знал сам да добро не носи. Јер људи се једни за други сете само кад у невољу западну, кад несрећа сколи. Јер људи седну уз артију само да лошу вест јаве. Док је добро не сећају се. Кад видим да је писмо атресирано с онуј писаћу машину – знам да је од државу. Јер и сама држава ти је као једна машина. А чим је од државу – добро не носи. У нашу кућу је држава писала само кад јо нешто зафали; порез, прирез, кулук. Кад јо мушка глава за пушку затреба. И никад се тај држава не сети да ми на неки празник, бар на крсну славу писмо испрати, реч само; децу кад удомујем, свадбен венац над капију кад качим; унуци кад у колевку промрдају. Сете се за њи после, кад до пушку дорасту.
А уче ни да ни је држава као мајка. Као друга мајка. Од малена још, од школу, од војску, такој ни уче. Да је држава нешто горе, високо, над сви људи највише. Нешто највредно и најсветло, што никад не сме да пропадне. Што сви треба да чувамо. И чува ју власт. Чува ју војска, милиција, судови, чиновници. И онај последњи селски пандур што по авлије позиви разноси – и он ју чува. И такој сви мора да ју чувамо. И волимо. И бранимо. И бранимо. Да смо дужни да за њу све дадемо. Па и живот, ако треба. Као да живот мож из xеп да се извади. Као да у друге државе живот нема. И бољи можда. Као да у друге државе сунце не греје, не течу воде, нит расте трава. Оно јес – нема там ни наш језик, ни песме наше, ни обичаји. Ал, све је друго исто. Исто се људи смеју и радују, исто им сузе низ образи иду, од исте бољке обољевају.
Тој само ови горе, који државу воде, лажу да је наша држава таква какве је нигде у свет цел нема. И како нигде нема тој што код нас има. Лажу. Тој само за њи нигде таква на свет више нема, јер тамо негде они и не би били овој што овде су – главешине. А прос човек је прос човек, па где да отиде. Ако си човек, ако си поштен, добар и радан – свуде ће за тебе лебац да има. Тој само они нас хушкају, нас припрости; хушкају ни једни на други, као пцету гладну, да једни на други очњаци кезимо. Тој само они казују чија је коска међу зуби поголема; они, који су свет прошли и најбоље знају како је у њега.
И да њи не, да не ти цареви, ти краљеви, ти преседници, ти министри да не – никад се можда не би људска рука на човека подигла, не би нога туђу међу прескочила, не би људска крв потекла. Јер ми, прости људи, знамо докле су ни међе. Докле ни је од баштину остало. А они не знају. Ил се такој чине. Нека се онда они за теј њине државе бију. Нек и онда они воле. Нека њини синови у војску, на кланице испраћају – а не да и уз скутови, кано малоумници, чувају. Онак како су некад краљеви чинили, кад су им синови ране грдне у бој задобивали. Па и онај Стаљин, какав бил, сина на кланицу пратил, а кад га Швабе заробенога за генерала њиног понудише, одбруси да не дава генерала за поручника… Нек они за њине заваде и похлепе нас не дирају. Нек ни од њиве наше, од куће, од нашу децу још нејаку, недоучену, недомиловану, не одвајају. Нек ни од жене наше недомиловане пред цеви не терају. Да се једни против други бијемо – ми, који међусобно реч једну грубу несмо разменили. Што смо једни на други, затечени, коначиште пружали. Што смо једни с други комшијски тргували, размењували; да се од немаштину отнемо, да преживимо; да лакше намети њини, државни, носимо.
И док наше здравје ровови пију, док ни ножеви окол гуше играју, док на наше обезглављене куће црни барјаци каче, а да ни се ни гробови не знају – они се там у њини дворови сусрићу, један на другога руке пружају, они се чак и смеју; договарају се. Уз исти астал обедују. Из исту флашу пију. Цењкају. За поток пресушен. За чуку врлетну. За козју стазу. Као да је крок замља од једну људску душу поскуп. Погађају се докле ће чија држава да буде, а да ни сами не знају докле им доста. Ни докле стварно треба да буде. Као да не знају да на свет граница нигде нема исцртана, не види се. Сем на мапе њине.
Друкче ја ценим оној што они мисле да је наша држава. Оној, докле је само влас њина. За мене је наше све докле нашега Бога називам. Докле се наше песме чују. Докле су наши свеци по земљу ишли. И докле су ни коске расипане. Тој и не, нит се зове држава. Тој име нема. Тој међе нема. Тој границу нема. И тој цену нема.
Тој је наше. А не њине државе.
За овај мој живот шес сам државе променил: Краљевину Србију, Краљевину СХС, Краљевину Југославију, Недићеву Србију, Титову Југославију и овој саг што остаде – да се из авлију рођену не помако. И свака је влас, свака нова држава, за онуј пређашњу причала како је онај пре била грозна, како је била трула и неправедна. А да је овај, нова, од самог Бога дана. Као да не из онуј рођена. Као да дете рођену матер ружи. Као да се оне једна од другу разликују. Као кад змија промени кошуљу. Како пошло – можда ћу и седму државу у исту авлију, за мање од људски век променим, ал тешко. Мрем. Све ме издало, ал очи најпре. Од оној лето пре триес године кад пред вршу узе један дан да xакови окрпим, и кад први пут видо да иглу у конац више не мог да уденем. А беше некако баш пред пладне, кад је највидело, беше јара ударила. Подигнем онуј голему дебелу иглу пред очи и јасно видим иглене уши; конац у уста турим, овлажим малко да га лакше увртим, да лакше крај проз уши промакнем. А-ја, никако да погодим. Не тресу ми се руке, нит се крај од конац савија, ал никако конац проз уши да потревим. У, јебем му свеца, ја не видим. Опет дигнем иглу право пред очи. И конац. Пола сат сам се мучил да уденем. Залуд.
Оди, мори, овам – окну жену – да уденеш овуј иглу ако можеш.
А она из прве. Извуко конац из иглу, па ћу пробам сам. А-ја, никако.
Оди, мори, велим, опет. Изденула ми се.
А ти пази, не зивкај ме, другу работу имам – љутну се она, трже ми онај конац и иглу из руке и за час удену.
Еве, вели, па пази. Ако се извуче, удењуј сам. Неси ваљда оћоравел.
Падоше ми руке на xакови, наједанпут смалаксале. Оћоравел. Ћорав сам, старим, пролете ми кроз главу. И други сам знаци већ, као људи у теј године, пред старос, осећал, ал ме тој кад први пут видо да очињи вид губим – највише косну. Стра ме било да под старос не ослепим. Да ми године очи не узну. Да не мог да видим где ћу с ногу да станем. Да сам слепац. И свако сам јутро, кад се из кревет дигнем, пробал да онам на брдо у браниште дрвећа пребројим. На ограду сам тарабе бројил. И никад да се исти број два пут сложи. Слеп ћу останем. Стар и слеп. Боже, молил сам, све ми узни. Само очи не узимај. И као да ме Бог послуша. Остаде вид. Наједампут се заустави на једну тачку. Оно, јес: нит сам више могал без наочари да ситна слова читам, нити да човека издалек познам. Ни да ноћу, на ведро, тачно звезде разазнам.
Оста вид. Али, све друго отиде. И би како ме Бог казни што ме живота остаји. С очи. И с памет бистру. И с две кукаље у руке, што без њи не могу ни корак преко авлију да пружим. Сам. Као осења сам по кућу одим. Врата отварам – да пауци прагови не премреже. Да мољци из ћилими не прелете. Да се стоноге по дувари не напате. Да из патос мишеви не нагрну. Да из тован сузе не прокапу. Ништа од моји више нема. Само још на дувари висе слике њине. И по нешто, у шифоњери заостало од одећу, што се на помени на конопац разапет на алвију износило. Кад у месец, два, три, унука дојде – прозори отвара, прашину брише, проз прозор басма истреса. Одавно је из њи и последњу влас истресла њину. И мирис њин изветрел. И дира њина одавно обрисана. Кад, још поретко, праунучићи дојду – по собе само онеј слике загледају, ликови неупамћени. Питују – који су тој људи.
Све смрт сабра. Татка. Нану. Сина ми. Снају. Одавно им се гробови заравнили, срасли. Одавно јелке над њи посађене шишарке бацају, и ђулови подивљали. Жену ми на крај узе. Онак остарелу, измучену, измршавелу, слабу, напола обнезналу. Триес године је, јадна, од смрт бежала: од како ни оно у Дел на њиву киша уби, те се мокра до дом смрзе и асму доби. И кад год ју задави ноћу, она ни сви, поспали, из кревета подиза; да уз њу стојимо, да не умре. Чак је унуче, док помало беше, тражила да будимо, да га уз њу принесемо, да не умре док га последњи пут бар с очи не види. Онак дремљиви и назимени куњали смо поред кревет њојан на столице, а њој по целу ноћ, до јутро, танко и ситно свирење из гушу не мањује. Од сву муку на шалу обрнем:
Што, велим, такој неси свирила док помлада беше, па да те с наш оркестар на свирење водимо, више би паре зарадели.
А она ме, с клетву најгрозну у очи, само погледа. По најголем снег снају је терала да ју код доктура води, као мало дете се увијала и тражила да се снаја око њу као окол дете брине. А после, кад унук израсал и у варош отишал, кад је сваку суботу рано с кола овам јурил – она га већ од јутро чекала обучена пред капију. Да не улази док ју код доктура не одвезе. Али, кад време дојде јо, леже. Мирно, као да се одмори, легла. И нити смрт помену, нити уплашена беше. Нит мене погледа. Нити за праунучића пита. Унуку и унука, кад стигоше, не погледа, нити позна. Само се према дувар обрну и намести. И такој, неосетно, отиде.
И она ме, такој, самога ману. Онуј годин кад се зарати, кад стадоше да младеж сабирају, да у рат по Славонију испраћају; онуј јесен, пет недеље од како поштар телеграм овде за унука донесе да му је брат од ујку на Врбик пред Осјек погинул; сирочићи по њега останули.
Целу сам туј јесен, по први пут, Бога молил. Да ми бар саг кућу поштеди. Да ми поштар на капију не одсврне. Да у авлију не улегне. Да за унука позив од државу не донесе. Праунучићи ми причали како су доле у Бор, кад год су на онуј њину шпивунку у ноћу видели да се у ходник светло пали, код њег трчали и грлили га, да га не одведу.
Увечер, кад сијалицу утрнем, кад се на кревет сручим – јер више несам ни као човек мого полак да легнем – пред очи су ми излазили они мртви и преклани, посакаћени и попаљени, ослепени и унакажени, онеј слике од телевизор – једини мој разговор. Они што сам и такви, туђи и непознати, туј ратну јесен, сам у празну кућу оплакувал. Као да ми рођени јесу. Онај кревет је до мене, женин, онак празан и прекрит, до четерес дана од пола ноћ пуцал и шкрипал. И чинило ми се да по собу и кораци чујем. И горе, над мене, по горње собе. Али стра несам осетил. Јер је самотиња и од тој пострашна. Чак сам се, по неки пут, кад онај кревет уз мене јако припуца, на лактови из постељу успраљал, проз онуј таваницу очи упињал и гласно питувал:
Данице, ти ли си тој, мори.
А после четерес дана ману и она да код мен дооди. Ноћи оглувеше, отежаше. Само ме сунце из кревет дизаше; цел дан пред кућу на клупу преседим. Да бар некоме на добар дан одговорим. Да се у празну кућу људи не заглеђују, кад по неки дол низ пут промине; на сваки сат, два, онак стар и гурав као сенка; туј, где некад од децу не могло да се пројде, где су девојке на седењке уз огањ појале, где су по калдрму точкови звонили. Саг се само асвалт дроби, троскот из њег проница.
До моје ноге још само дрта керушина продрема. Не зна се који је од нас двојице постар. Нити он чује, нити види. Лебац му све у воду растварам, зуби нема. И онак више нема кво да чува. Одавно више из нашу шталу не мукају говеда, не зарзују коњи, ни петлови с крила по авлију ударају. По подруми бурићи молушину ватају, виле бубе једу, на плугови се рђа пре дебела вата. Само још под шупу у кавези гучу голубови. Унук ми донел, да се бар око нешто занимам. Голуба и голубицу, па се намножили. Гледам како се пазе, како један другога на гнездо смењују, како млади с млеко голубије зарањују.
Отвори кавез, нека лете, учи ме унук. Ће се врну.
А ја кавез не смем да отворим.
Децо наша. Голубови наши. С какво су вас тој млеко заранили. И мене је, младога, туђина мамила. И небо широко дозивало. Али ја сам увек знал где ми је кавез. Ја, Голуб.

Управо зато што је свака добра књига израз дубљег разумевања међу људима, она је и знак свечовечије љубави и вид људског саосећања посебне и највише врсте. Отуд је и разумљиво што је она, у шаренилу стварносних прилика, тамнијем или светлијем, одувек била души прибежиште: у њој се тражило, и налазило, понешто од оног што је за човека измичуће и недохватно, а што је истински одраз његових чежњи и снова.
У значењски распон у којем би, на пример, слово било прво значење речи књига, а књижевност последње, сливени су, ма какви и чији били, сви цивилизацијски токови са својим бурним и делотворним матичним струјама, али, противно првотном бићу књиге, и са слепим рукавицама и устајалим мртвајама. То значи да је књига и слика живота чији је позитив неразлучив од негатива: по њој се ваља и ломата животно дрвље и камење, преко њених страница дувају ветрови различитих нарави и гоне се частиве и нечастиве силе, те крзају се њене корице, и меке и тврде: баштинска, грунтовна, земљишна књига; распусна књига; књига паметарка; књига староставна; лепа књига; тајна књига, црна књига…
У српском језику књига је од давнина пословичка реч. У првом државном издању Вукових Српских народних пословица реч књига припада кључним речима у једанаест пословица, а нарочито је занимљиво да она у седам мудрих изрека стоји у кључној корелацији с речју поп, у чему се, без обзира на смисао пословичке поруке, огледа њена изворишна везаност за нешто свето и мисионарско.
У атмосфери и окружењу сајамског устројства књиге, у тој трговачко-књижарској вреви, уз остала пратећа и пригодна изображења, приликује саопштити једну констатацију и питање у вези с њом, који су садржани у два почетна стиха народне песме “Смрт војводе Пријезде”: “Честе књиге иду за књигама: / од кога ли, коме ли долазе?” Доведени у технички и технолошки незамислив контекст, а да се и не помиње њихова технолошка заснованост, ови стихови, тек толико да се припомене, указују на битне проблеме савремене књижевне производње, као што су: однос између издавача, купца и државе, однос између писца и издавача, питање књижевне хиперпродукције – и готово судбинско питање може ли се класично обликована књига одупрети све агресивнијем електронском издаваштву.
Изрека Глава је старија од књиге учи нас да је у пословима с књигом и око ње потребно подоста издавачко-књижарске и књижевне памети, као и маште и довитљивости: по умењу с књигом разликују се, зато, човек од књиге и човек од три књиге.
Уз жељу: “Да боју држе титле, лигатуре, / орнамент биљни, звериње фигуре; / да Слову буде лека и тинктуре / од зрелог уља, јесени кад труле. // А рука моја нека злопати се / кад дршће стило док руменим списе. / У часном строју блистај, правописе, / са чедних речи што те обасуле” – уз ту словну молитву, гледајући вас кроз копчасто разбокорен Змајев иницијал Српске књижевне задруге, отварам, о њеној сто десетој годишњици, овогодишњи Борски сајам књига, с несигурним уверењем да ће се макар нешто од српског књижевно-задругарског полета из десете деценије деветнаестог века осетити и крајем маја ове две хиљаде друге године.

Ана Јанковић

17. Мајски сајам књига у Народној библиотеци Бор од 27. до 31. маја 2002. године

Овогодишњи 17. Мајски сајам књига у Народној библиотеци Бор ни по чему није изневерио очекивања ни самог организатора, ни излагача (16 издавачких кућа), ни посетилаца, у смислу да није био ни бољи ни гори од прошлогодишњег. Од прошлогодишњег се ипак разликовао по већем броју издавача, већем броју књижевних вечери, али и бољом посетом (Сајам је видело око 3000 људи). Међутим, када су овакве манифестације у питању, у центру интересовања је ипак – књига. Већ после првог разгледања штандова, наметнуо се закључак да 17. Сајам неће бити упамћен по новим и вредним издањима, свежим, тек изашлим испод пресе, јер, не треба заборавити, Мајски сајам у Бору одржава се на средини између два сајма књига у Београду. Разумљиво је да је тежња сваког издавача да управо на Београдском сајму представи што више нових издања. Управо зато се и не може очекивати да издавачи дођу на борски сајам са књигама које ће се на београдском сајму тек појавити. То се могло видети и на књижевним вечерима (којих је, ипак, било десет за четири дана, – погледати “Летопис библиотеке” у овом броју) када су издавачи били у обавези да представе неку своју књигу или издавачку кућу. Иако то нису били неки значајнији издавачки подухвати, изузимајући издање Народне библиотеке Бор, књигу Десет писаца, десет разговора, те књижевне вечери су, ипак, биле успешне и, што је веома важно, на задовољство и учесника и организатора, веома добро посећене. И ове године организатор се суочио са уобичајеним проблемима током припрема за сајам. Издавачи најаве свој долазак, а затим га у последњем тренутку откажу; готово до последњег дана се не зна ко ће од гостију доћи (тако је био најављен долазак Исидоре Бјелице, а затим отказан). Међутим, све су то проблеми са којима се мора од самог почетка рачунати. Важно је напоменути то да су запослени у Народној библиотеци, кад је организовање сајма у питању, постали један веома добро уигран тим, и да је бар са те стране, све ишло много лакше него претходних година.
Пет дана је Народна библиотека, а самим тим и град Бор, била домаћин издавачима из Београда, Ниша, Панчева, Новог Сада, Бора и Црне Горе (“Светигора”, Цетиње), а самим тим и стециште свих оних који воле књигу, било да су дошли да разгледају и купе књигу, било да су и сами ствараоци. Тако су гости бројних књижевних вечери (било их је по три дневно) били књижевни ствараоци, критичари, уредници, рецензенти.
Време у коме живимо довело је у питање одржавање многих културних манифестација, што, на срећу, није био случај и са Сајмом књига у Бору. Овај сајам, с правом, годинама носи епитет најзначајнијег културног догађаја у Борској општини, а можда и шире. Зато и није претерано убудуће очекивати максималну ангажованост свих оних од којих судбина сајма зависи. То се првенствено односи на СО Бор, који и иначе финансијским средствима омогућава да се овај сајам одржава, али он заслужује и много више, тј. да одржавање ове манифестације уђе у годишњи календар градских збивања, и да се Народна библиотека Бор знатно више помогне у самој организацији, јер то није нимало једноставан задатак, без обзира на то са колико се ентузијазма он обавља.
Дакле, нека не звучи претенциозно напред речено о значају сајма који је, руку на срце, више пута непотребно стављан на маргине културног живота нашег града, а на рачун наших других културних манифестација, које то не заслужују у толикој мери.
Чињеница је да ни са овог сајма нико није отишао незадовољан. Заслуге су и на страни организатора, који се потрудио да максимално изађе у сусрет издавачима и посетиоцима, али и на страни самих издавача, који су омогућили значајне сајамске попусте и разне друге погодности приликом плаћања, не би ли омогућили свима (или готово свима) да купе понеку књигу.
Куповина на Мајском сајму за Народну библиотеку Бор представља значајан вид набавке. Библиотека је на овом сајму купила више књига него на претходном, и то претежно нових наслова. Купљено је око 500 књига (укупно 230 наслова – 180 нових). Притом се водило рачуна да се фондови обогате, најпре новим насловима, али и да се обнове већ постојећи, али оштећени или изгубљени наслови. У оквирима могућности, мислило се и на потребе и жеље чланова, корисника библиотеке.
Седамнаести Мајски сајам недавно је завршен. Остаје читава година да се испланира наредни. Можда уз мало другачију организацију, можда у неком другом, већем простору, са више излагача и већим бројем нових и добрих књига. И – надајмо се – са мање финансијских проблема, јер организатор једне овакве манифестације, у граду какав је наш Бор, не би смео да брине о новцу, већ о неким мало суптилнијим стварима.

Горан Миленковић

Апстракт:

У тексту покушавам да опишем, с једне стране, начелне посебности у развоју типографског и електронског човека, с друге да повежем судбину читања у новом времену са кризом хуманизма. Прелазну кризу прати теорија, која делимично успева да усмери процес у одређеном правцу. Неке теорије читања постварују се у кибер-простору, нпр. у облику хипертекста, па то посматрам као граничну ситуацију у којој се издваја посебан положај модерног читаоца виртуелних простора. Читање је овде схваћено широко, па се један део текста бави и неким од могућих стратегија читања простора од стране заинтересоваинх диверзних група. Простор може да се чита јер је простор сав од језика. Природа простора је лингвистичка. Простор се стрикутурира, подложан је анализи и мењању. Виртуелно (са свим својим метафизичким и практичним импликацијама) треба да буде само средство, не и суштина. Читање одређује свет у истој мери у којој свет одређује читање.

Кључне речи: читање, типографски човек, човек електронске ере, кибер-простор, хипертекст, криза хуманизма.

Далеко после Хегеловог “завршеног”, а готово истовремено са Фукујаминим “последњим”, лагано из стања кризе у живу прошлост клизи и у историју се претвара “типографски човек”, човек нововековне модерне,(1) човек обележен предзнаком “хуманистички”. Као и његов хуманизам, моделован усмераваним читањем (читање у овом тексту треба схватити у најширем смислу: подразумева и интерпретацију и ре-интерпретацију и писање као читање), и овај човек још увек јесте ту, и у тој његовој присутности/одусутности видимо прву и парадигматичну особину којој треба, поред осталог, посветити пажњу. (Исти положај пратио је и његово рођење.) Реч је, заправо, о несталности. Допуна овога нестајућега човека јесте човек електронског доба, кибер-простора и виртуелних заједница.
“Тема ове књиге (тј. Гутембергове галксије, прим. Г. М.)” рећи ће на једном месту Меклуан(2) “није да у штампи има ичег доброг или лошег, већ да је одсуство свести о дејству ма које силе – катастрофа, а нарочито ако је у питању сила коју смо сами створили.” Ова свест, која за типографског човека већ постоји, а за посттипографског се тек уобличава, биће у некима од много још прилично мрачних нијанси значења осветљена у овом тексту, мислећи пре свега на оно што долази после нестанка типографског човека. Дакле, предмет о коме, између осталог, покушава да мисли овај текст није “типографски човек”, него његова смрт. Док је живео и усмеравао се кроз нову, типографску галаксију (тзв. Гутембергову), тек је његову касну младост (и то у виду метафора и парабола) почела лагано да обавија благодет теорије (нпр Паскал, Монтењ). Данас, напротив, теорија и пракса иду руку под руку, и у неким сегментима овог будућег означавајућег и одређујућег живота, теоријска свест чак покушава да иде и испред онога чиме се бави, у смеру прескриптивности (можда она тиме престаје да буде теорија, но време у којем се данас мисли, чини се бар, толико је либерално и неискључиво да се то можда и неће приметити). Дакле, на примеру и потенцијама химеричног човека штампе пратимо како се развија и куда иде модерни човек виртуелних заједница и хипертекста.
Меклуанове медитације над интелектуалном и духовном историјом прожетом феноменом штампе као основне истакле су далекосежну детерминацију западне мисли, постварене у свима наукама и уметностима. Тачније – не само мисли, него и егзистенције поменутих. Када Меклуан каже “Типографија је разбила гласове ћутње.”,(3) а ми под том метафором препознамо “традиционални израз за вајарство”, са узнемирењем почињемо да сазнајемо да архитектура и вајарство с појавом пресе улазе у кризу. У ту кризу улази и сам језик. Шта је све одређујуће и саодређујуће у том смислу: политичка аритметика седамнаестог и хедонистички рачун осамнаестог века; однос Шпанаца према Маврима; или: стварање интуитивног човека, проглашење штампе за надљудско и, посебно, гаргантуовско; развод поезије и музике; стварање централних сила модерних национализама; или: дислокација чула, ламенти краља Лира; у међужанровским борбама алеф постаје и остаје роман(4) итд. Снага која проистиче из вековних сила типографских димензија толико нас је одредила да данас није нимало чудно да теоретичари прекорачују традиционалне границе својега дискурса и с меланхолијом говоре о смрти једног света са којим и они сами нестају. Тај нови свет, дакле, који настаје праћен фанфарама теорије, ако је судити по снази коју је имао онај претходни, одредиће у неком смислу и судбину свакога од нас који ће га се дотицати. Треба рећи и то да за типографског човека не би ваљало рећи да је човек “пре свега” – но његова улога у историји никако није ни на маргинама живота и развоја.
Једну више од пола миленијума дугу епоху смењује управо ових дана, пред нашим очима, једна друга, у свом својем сјају и са свим могућим страховима које може са собом да донесе и да нам их с наклоном преда. Помињем страх, у једном тексту који би хтео да буде теоријски, те тако улазим у предворје књижевног дискурса: с меланхолијом, опет (о којој свакако треба размислити), почињем ово мало речи о читању и судбини читања, склапајући по тастатури синтагму у којој се додирују типографија и њоме одређен човек, с једне, и грозничава нужност хватања тренутка у вечност, са друге стране. “његов Шчовеков – Г. М.Ћ плен је сенка” рећи ће, мислећи о томе, један теоретичар.
Ова сенка, која је у једном специфичном смислу ипак била за типографског човека датост сигурности, јер је се помоћу ње одређивао у мишљењу себе и историје (а метафора је била библиотека у којој су редом наслагане књиге, књиге испуњене простором и временом, које могу да се листају, одложе и да им се поново врати), претворена је данас у неизвесност. Линеарност, логика и редослед нестају у бездану Мреже (Интернета). След усменост (или мисленост) – типографско (запис, рукопис, штампа) као да се враћа данас на своје почетке. “Кад су похрањене у електронску меморију, ту као да се догодила реверзија смера експресије – повратак експресије у мисао”(5) рећи ће Свен Биркертс на једном месту. Ова експресија у облику мисли није ништа друго до језик сам. његов запис као такав (чак и на харду или на дискети), гледано из свести типографског човека, у потпуности је изгубио хабитат, меру постојања. Та мера је скоро непостојање (типографско је сменило аудитивно визуелним, направило визуелну цивилизацију; нова галаксија је виртуелна). По А. Чикоњани(6), сваки феномен који се дешава у кибер-простору заправо је резултат електронских трансформација лингвистичких процеса. И још:

Све у свему, постоје две главне употребе језика у кибер-простору:

– комуникација; природни језик се прогресивно прилагођава новом медију и протоколима омогућеним Интернетом. Комуникација је у кибер-простору омогућена типичним језиком који узима у обзир ограничења медија и у стању је да надокнади губитак ‘емотивности’ уколико ју је било;
– конструкција; програмски језици учествују у развоју, ширењу и модификовању кибер-простора. Браузери, и интерфејси уопште, базирани су на језику. На њихову сложеност ослања се лакоћа и ефикасност употребе кибер-простора.
Обе ове употребе легитимне су и фундаменталне за постојање кибер-простора. Штавише, наш сопствени ‘идентитет’ у кибер-простору повезан је са нашим начином коришћења језика и тиме како можемо да изградимо ‘аватар’ Ш…Ћ лик који одражава нас саме или оно што мислимо да јесмо. Што је језик рафиниранији, то је кибер-простор способнији да угости виртуалне заједнице, које ће, на крају, бити у стању да прогласе своју независност од структуре физичког света.

У смислу језичке организације интерфејса, у смислу окружења текста, читање постаје (исто као и писање) у исто време и ограничено и ослобођено; ограничено у смислу да на њега делују боја, слика и звук (као такви, или у облику метафора, икона, упућивача, алармера, за разлику од већинског принципа црног типографског знака на белој позадини), а ослобођено у смислу да нестаје једнообразност и линеарност претходнога читајућег решења.
Књига нестаје, библиотеке нестају. Но, није све тако једноставно: идеја књиге нестаје. Теоретичарске суптилности упозоравају нас да текст у типографском облику и текст у електронском облику изражавају ништа мање разлике него однос између двеју цивилизација, или двају времена са свим својим субјектима и међусобним односима. Трансформација средстава за комуникацију доводи до трансформације свести, ова нас мапира у смислу да одређује термине којима тумачимо свет, и накнадно нас одређује чак и у смеру реаговања. Једном речју, средства која смо створили постају наша когнитивна парадигма. Наш доживљај света је редефинисан. Није далеко тренутак када ћемо се зачуђени питати како смо могли уопште до сада да свет читамо без Мреже.
Мрежа, са своје стране, отисак је (или, можда, предводник у некој будућој перспективи) доминанти либералне теорије постиндустријског друштва. На плану језика и читања десило се то да је свест угрожена неуспехом холистичке доместикације у циљу испуњења (не)писаних хуманистичких постулата посегла за деконструкцијом егзактних анализа (читања): увођењем идеолошких дискурса у неутрално семиолошко писмо, релативизацијом смисаоног облика текста, релативизацијом концепата знака и прелажењем граница између различитих дискурса. Узмимо само један елемент, по којем је читалац морао да буде у духу демократских доктрина разрешен интерпретативних нужности. Читалац мора да постане субјект, и то не мора да изгледа превише тешко с обзиром на идеју о смрти аутора (исто као и Р. Барт, и Хајдегер(7) ће нешто раније покушати да формулише своју идеју о смрти аутора: аутор је Биће само, а пасторални чувар мудроснога стада и знања је само записничар у близини Бића; Биће пребива у кући језика; дакле, из тога, Хајдегер није аутор писма о хуманизму). Читалац се у првом реду претвара у коаутора, јер се негира линеарност текста – то је основа читања хипертекста. Читалац лута од места до места у хипертексту, могуће је увек другим путем. И књига у нашем традицијском смислу нестаје. (Јако занимљив случај јесте покушај кортасар-павићевске концепције да наведе читаоца да чита романе-школице, романе-укрштене речи, романе-лексиконе на овај начин. Ако постоји, такав читалац је изузетно редак. Роман-лексикон у штампаном издању се чита у духу традиционлне типографске читалачке свести, линеарно, сукцесивно, од прве до последње странице. Но, чим изађе на Мрежу, Павић, на пример, прави хипертекст. (И моје читање Павића на мрежи је, следствено, било “хипертекстуално”, макар оно било вођено чистом радозналошћу. О искуству са хипертекстом више у поменутом тексту Свена Биркертса.(8)) Нестаје и идеја традиције, сталности. Узмимо само као пример неки од текстова који се заснивају на причи и на поетичком темељу вероватности: сегментирајмо, рецимо, Принцезу де Клев ауторке Госпође де Лафајет (сетимо се те чувене приче), па онда допустимо себи да замислимо неког читаоца из последњих деценија 17. века како по екрану, сав у саблазни, тражи причу, и кроз њу нестале обрисе својега света. Ствар је у томе што је могуће да тај непознати читалац напише по својем времену припадајућим правилима опет овај роман; али, истовремено, неки други читалац ће направити неку модернистичку пародију. У 17. веку није било могуће да неко направи од свога света либерални фантазам. Постојао је Један свет, бар за већину мислилаца. Дакле, и савремени свет који је створио хипертекстуалну могућност, подлеже тој истој могућности, постаје хипертекстуалан. Такав свет јесте прочитан као свет плуралитета, али је то и свет дисперзије субјекта, децентрирања смисла, немогућности синтетисања. Добра ствар је (да ли?), ипак, што постоје језички обликовани апарати за стварање неке врсте заједница (мишљења). То су конференције, виртуелна друштва, собе у којима се могу срести истоврсни читачи појединог сегмента стварности, повезани емотивним, полним или идеолошким разлозима. Овде подвлачим – добро је све док рачунари кибер-простор схватамо као средство, а не суштину. За корисника рачунара, односно Мреже и хипертекста, свако поновно налажење испред екрана монитора покреће механизме новога читања, у којем се губе, ма читао Декарта или Честертона, или неки правни закон, све могуће метаприче које је донео хуманизам (целина, правда, хуманост, прогрес, све натемељу логоцентризма), и то само из разлога суштине на којима почива нова галаксија записа. А сам хипертекст је постварење тога стања, слика нестабилности и промене свести. Заправо, као што смо видели, могућа је ре-конструкција, стварање заједница, али је читање само по себи (са природом свога записа и облицима које му нуди либерална матрица) осама у свету који не постоји (угао типографске свести), односно постоји на специфичан начин. Чикоњани у смислу постојања овог простора као реалности наводи неколико карактеристика: могућност акције, станишност (ливабилитy), конструисање заједница, временска организоваост, просторна организованост (са структурама и метаструктурама, односно логичким организаторима). Од ових карактеристика најпроблематичнији статус има станишност (могућност постојања, или живљења у одређеном простору), па се стога кибер-простор сматра више метафором простора (иако је то простор у којем већ живе метафоре). Јасно је да је тај простор-метафора читљив као такав једино у смислу језичке когниције, па се у општем смислу сама текстуалност узима за срж организовања самог виртуелног универзума. При читању тога простора дешавају се, дакле, као аналогон просторном освајању новога света, иницијалне расподеле и разграничења у смислу синтаксичког и семантичког диверзитета између подвојених ентитета. Кибер-простор се прво узима као неутралан и бескрајан, али подложан структурирању. Структурирање може бити посматрано у светлу нпр. импликација пола, текстуалности и идентитета, па се интересне групе труде да у свету нових технологија (нарочито у оквиру важних симулација простора као што је виртуелни, раније и сада, наравно, социјални) истакну онај моменат разлике, не би ли стекли своја права. Право се потврђује просторним поседовањем, као и могућношћу да се простор уобличи посебним језиком/писмом. Тако на пример неке ауторке виде као кључни тренутак за разумевање питања идентитета у кибер-простору проблем феминизације виртуелнога простора.(9) Оне истичу да је кибер-простор до сада читан углавном у бинарном наративном кључу, где се осим односа мушко/женско јако мало импликација види на плану рецимо расних, етничких или класних квалитета, тј. разлика. При томе се узимају у обзир најшире могуће визије читања, проблематизоване и образложене исказним формама новијих модуса постфројдовске психологије, што изгледа смешно, јер као да постоји у, да поновим, гаргантуовском обличју. Тежња је ка деконструкцији “мушких” тропа и расветљавања самог начина мишљења кибер-простора. Један занимљив тренутак у том читању и реструктурирању виртуелног простора је и истицање да је текст као такав у новом свету контекстуализован још увек у парадигми шампарског отиска, који сам собом носи, кажу ове ауторке, мушку филозофију света/писма. Наравно, у светлу постхуманистичких покушаја, о којима је било речи, важно је било истаћи да овај свет/галаксија и није тако либералан, како се обично мисли. Феминистички усмерене теоретичарке траже промену кибер-културне матрице: она је нужна пре свега због тога импликоване природе самог простора који је физички сличан жени толико да несвесно покреће и код незаинтересованих питање идентитета по роду (суштински просторно као суштински женско). И поступак је, што је најважније, једнак преобраћењу језика рода у видљиву матрицу технологије, и усмерава се на аспекте комуникације уопште (дељења информација, структурирања реченица, стрктурирања интерфејса који јесте језик итд.)
Са друге стране, можемо размишљати и у правцу поистовећивања или постваривања неких нових или донедавно нових концепција читања (субјективисти, психоаналитичари, феноменолози, постструктуралисти)(10), доводећи га опет у везу са славним хипертекстом. Хиљаду читалаца, хиљаду читања. Сви могу да се усмере, пре свега, на постизање толеранције између раличитих читања, на ламент над разликама које се јављају у том насталом интерпретативном свету. Оном који више није (у ствари, одавно није) – један. Важна је разлика, која је безопасна. Безопасна је, али је сегментирала свет.
У једном свом познатом огледу(11) Петер Слотердајк, на маргинама, проглашава пораз школе од стране медија. Али то није једино. Концепција хуманизма по којој свет ради на матрици слања “пријатељских” писама (читај: књига, или текстом уопште обликованих целина, схватања), која нас уче како да организујемо своју свест и сам свет не би ли се подвојили од бестијалнога дела нашег бића, губи се данас у екстази ослобођенога читалачкога субјекта, који живи у свету који може да нестане за трен, нестанком струје електрона у локалној струјној станици. Зато се Слотердајкова упутница да ће свет спасити архивари (чувари мудрости), надам се и верујем, делом односи на традиционалне библиотеке, пуне додира и мириса. И смисла у традиционалном кључу, иако није савршен.
Но, и само размишљање о читању које за сада још увек деле типографски и електронски човек бива обележено том врстом двојности. У том светлу задивљујуће звуче чињенице да се у тренутку када се увелико праве цитатне базе и дигиталне библиотеке са којих је могуће скинути већи (читати: углавном недовољан) део садржаја књига, публиковање у традиционалном облику (са димензијама и квалитетима који карактеришу постојање историје, идентитета и целовитости) диже по квантитету до неслућених гигантских висина.
Тренутку кризе теорија је у том смислу и захвална и није. Многе се ствари виде, као што се многе и скривају. И ових неколико малих речи на малом простору читају тај свет у нестајању/настајању са неизбежном сумњом на лицу.

Напомене:

(1) Вид. Волфанг Велш, Наша постмодерна модерна, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци 2000.
(2) Маршал Меклуан, Гутембергова галаксија: настајање типографскога човека, Нолит, Београд 1973, стр. 280.
(3) Исто, стр. 282.
(4) Михаил Бахтин, О роману, Нолит, Београд 1989.
(5) Свен Биркертс, “Судбина читања у електронском добу” (превео Александар Б. Недељковић), Кибернетичка реч: подлистак Књижевне речи за теорију и праксу информатичке цивилизације, 0 (1998), у: Књижевна реч, 500 (1998), стр. 81.
(6) А. Чикоњани,”О лингвистичкој природи кибер-простора и виртуалних заједница” (превео Бобан Арсенијевић), Неодинамика, 1 (1999), њњњ.неодинамика.нет
(7) Мартин Хајдегер, О хуманизму, Градина, Ниш 1998.
(8) Отворена критика Биркертсове меланхолије и уопште схватања природе кибер-простора, који се тичу баш наше теме, износи Колин Гифорд Брук у тексту “Судбина реторике у електронском добу”, (превео Александар Б. Недељковић), Кибернетичка реч: подлистак Књижевне речи за теорију и праксу информатичке цивилизације, 0 (1998), у: Књижевна реч, 500 (1998), стр. 84–85.
(9) Вид. о томе у: Дон Дитрих, “(Пре)обликовање техно-еротске жене: пол и текстуалност у кибер-културној матрици”, у: Виртуелна култура: идентитет и комуникација у кибер-друштву (уредио Стивен Xоунз, превела Владислава Гордић), XX век, Земун 2001, стр. 229–252.
(10) Вид. о томе у: Јован Попов, Ослобођени читалац: огледи о теорији и пракси читања, Матица српска, Нови Сад 1993.
(11) Петер Слотердајк, “Правила за људски врт: одговор на Хајдегерово ’Писмо о хуманизму’”, Реч, 57/3 (2000), стр. 187–202.

Милорад Грбовић

УВОД

У оквиру стручног испита у библиотекарској делатности за писмени рад одабрао сам тему “ Могућност формирања медијатеке у Народној библиотеци у Неготину“, у оквиру предмета Основе библиотекарства код проф. Александре Вранеш. Основна идеја, при одабиру предмета и саме теме, јесте да рад, осим што је део обавезе за стручни испит, има и другу, употребну вредност, тј. да послужи као основа према којој је заиста и могуће формирати медијатеку.
½

ПОТРЕБА ЗА ФОРМИРАњЕМ МЕДИЈАТЕКЕ

Велики број мултимедијалних издања страних издавача у легалној продаји, солидна понуда наших издавача, појава првих електронских публикација на српском језику, бројне предности и капацитети Интернета као средства и места са највећом концентрацијом информација до сада, као и постојеће јединице некњижне грађе у нашој библиотеци намећу потребу за формирањем засебног одељења – медијатеке које би прикупљало, обрађивало и омогућивало коришћење аудио, видео и мултимедијалних носача информација. У медијатеци би била груписана сва постојећа некњижна грађа и уз најмање утрошених средстава омогућено коришћење свих предности нових технологија и приступ Интернету.
Медијатека би обједињавала функцију референсне збирке, службу информација и позајмног одељења за некњижну грађу. Бројне предности (убрзано и олакшано претраживање, обједињавање текста, аудио и видео записа и сл.) дају приоритет информацијама смештеним на диску (флопи, хард или компакт) у односу на енциклопедије, лексиконе, атласе и сл. Био би олакшан посао и самим библиотекарима јер је преко Интернета доступан дневно ажуриран увид у нова издања, најчитаније књиге у другим библиотекама, доступни кратки прикази књига, новости везане за саму библиотечку делатност (измене УДК система, бројне дискусије, кодекс библиотекара…). Каталози наших највећих библиотека су доступни он-лине, што олакшава међубиблиотечку размену. Рад са читаоцима био би унапређен и олакшано давање одговора на бројна питања корисника из широког спектра људксог интересовања.
У Неготину поред три основне школе постоје још и гимназија, средња техничка школа, средња пољопривредна школа и основна и средња музичка школа. Знајући реално стање и услове рада школских библиотека потребно је обогатити фонд библиотеке мултимедијалним издањима на нашем језику која садрже градиво из бројних предмета (историја, географија, математика, физика итд.).
Значајна је и уштеда финансијских средстава. Ево само једног примера за дечију литературу: један ЦД-РОМ кошта мање него књиге из научно-популарне области са квалитетнијом графичком опремом а капацитети дискова су неупоредиво већи: више хиљада страница текста, више сати тонског записа, десетине видео секвенци, интерактивни квизови знања и сл. Осим тога, те књиге се користе искључиво у библиотеци а дискове би било могуће и изнајмљивти.
Део постојећих јединица некњижне грађе коју библиотека поседује је, у ствари, пратећи материјал у саставу публикације ( аудио касете, компакт-дискови) и евидентно је да ће таквих издања бити све више.Треба бити спреман на прихват тих јединица у складу са Правилником о ближим условима за чување библиотечке грађе. Корисници некада желе да користе само некњижну грађу (нпр. компакт диск) а неће да изнајме и књигу уз коју је та грађа објављена и сл. Такође,сматрам да треба да постоји јединствени каталог некњижне грађе и да сва таква грађа буде на једном месту.
Сведоци смо све бржег развоја техничких средстава и смене генерација средстава (носача) аудиовизуелног ( и текстуалног, наравно) записа са новим, бржим, јефтинијим и већег капацитета (грамофонске плоче се одавно више не производе, аудио и видео касете већ губе битку са компакт дисковима, МП3 форматом и ДВД-има, а класична фотографска техника са дигиталном). Ту је и Интернет са својим предностима. Само у марту о.г. претраживачи су регистровали више од две милијарде њеб – страница на Интернету („чега нема на Нету – не постоји“).
Теоријски проблеми и питања која се намећу при свакој анализи начина функционисања медијатеке далеко превазилазе и оквире овог рада и могућности самог аутора. Проблеми се јављају почев од самог назива: медијатека, мултимедијални центар, информационо документациони центар и сл. јер и сам назив већ дефинише садржај и фунцију. За назив „медијатека“ сам се одлучио јер је сличан са називима установа или збирки које чувају културна добра (библиотека, кинотека, фонотека и сл.).
Питање је и како уопште дефинисати и третирати једно литерарно дело или часопис који постоје само у електронском облику ( на Интернету) – да ли их треба инвентарисати, обрадити, сачувати и сл.? Осим тога, литература која обрађује ову тему веома брзо застарева.

РАД МЕДИЈАТЕКЕ

Рад у медијатеци би се одвијао углавном кроз изнајмљивање мултимедијалне (некњижне) грађе корисницима. Изузетак би били само они корисници који немају рачунар или не знају да га користе, и употреба оних издања компакт-дискова која имају заштиту и могу се користити само на једном рачунару.
Приступ Интернету би био само у оквиру тзв. рада са читаоцима и службе информација за преглед нових издања, приступ базама података Народне Библиотеке Србије, проналажење тражених информација, интернет адреса, сајтова и сл. Услуге електронске поште и причаонице („четовање“) не би биле доступне корисницима. Присуп Интернету би био могућ само уз обавезно присуство библиотекара.
Функционисање медијатеке би подигло ниво информатичке културе корисника. Они би, уз правилан приступ библиотекара, били мотивисани да користе нове технологије и упознати са новим могућностима и брже би добијали информацију где се налазе подаци који их интересују, а које библитека не поседује („библиотекар не мора да зна али зна ко зна“). Одељење медијатеке би повремено организовало и промоцију издања домаћих издавачких и софтверских кућа и радило на популаризацији информационих технологија.
Целокупан рад медијатеке би се одвијао у складу са Законом о ауторском и сродним правима (без употребе пиратских издања и нелегалног копирања, преснимавања, нарезивања и умножавања). Осим тога, потребно је да УО библиотеке донесе Правилник о о условима и начину рада медијатеке. Предлажем да се издају највише три јединице грађе а време издавања ограничи на седам дана.
Изнајмљивање на седам дана би се наплаћивало по цени једнодневног изнајмљивања видео касета, односно компакт дискова у видео клубу, односно ЦД- теци, а наплатом приступа интернету обезбедила би се средства за покривање телефонских рачуна.
Медијатеку би користили равноправно сви чланови библиотеке (пошто је дечије одељење одвојено), само би за сваког корисника био отворен засебан картон („yеп“).

ПРОСТОР И СРЕДСТВА ПОТРЕБНИ ЗА РАД МЕДИЈАТЕКЕ

Медијатеку је могуће формирати на дечијем одељењу, у просторији где је се налазе публикације из научно-популарне области (ту су већ смештени телевизор и видео рикордер). У том простору се већ одвија библиотечка делатност и он задовоњава све потребне техничке услове.
Од опреме потребне за рад у медијатеци потребно је обезбедити најмање један сто за рачунар, одговарајуће полице за смештај некњижне грађе, носаче (држаче) за компакт-дискове и сл.
Од уређаја потребних за функционисање медијатеке потребна је најмање једна рачунарска конфигурација новије генерације и уређај који обједињује фотокопир апарат, скенер и штампач. Пожељно би било да то буде нова ПИИИ конфигурација са матичном плочом која омогућује каснију уградњу и ПИВ процесора, мада у ту сврху може да послужи и постојећи рачунар са дечијег одељења. Потребно је обезбедити и нову телефонску линију која би била резервисана само за везу са Интернетом, а ако то није могуће приступ Интернету би био дозвољен само у поподневној смени преко постојеће линије.
Колекцију видео касета је потребно допунити новим насловима. Постојеће касете су набављене почетком 90-их година и представљају углавном екранизована дела класичне лтературе. По речима тадашњег директора идеја је била да се ученицима који баш не воле да читају омогући да виде филмску верзију дела из лектире. Попуну извршити позоришним делима објављеним у видео продукцији („позориште на видеу“), пошто су гостовања позоришта у Неготину ретка, играним и цртаним филмовима прилагођеним за децу млађег узраста и видео касетама са едукативним садржајем.
Понуда домаћих мултимедијалних издања виђена на Сајму књига у Београду је велика, остаје само питање расположивих средстава и набавне политике. У циљу дефинисања те политике потребно је пратити приказе нових издања у часописима, имати слуха за захтеве корисника и сл..
За унапређење рада библиотеке и за успешан рад медијатеке потребно је што пре обезбедити стручну литературу из области рачунарства и обезбедити претплату на бар један стручни часопис који прати ту област.

НАБАВКА НЕКњИЖНЕ ГРАЂЕ

Начин набавке некњижне грађе је исти као и набавка књига: куповином, разменом и поклом. Треба очекивати да ће поклоњених публикација бити све више јер њихово издавање тражи много мање трошкова него штампање истог материјала. Део постојећих мултимедијалних дискова је поклон библиотеци од Установе „Мокрањчеви дани“.
Пожељно би било приликом набавке разменити искуства са другим институцијама културе у граду (музеј, „Мокрањчеви дани“ и сл.), и остварити сарадњу са локалним телевизијама у вези видео документације од значаја за завичајни фонд. Такође је потребно контактирати и локалног провајдера у вези услуга везаних за Интернет.

ОБРАДА, ИНВЕНТАРИСАњЕ, КАТАЛОШКИ ОПИС И ЧУВАњЕ НЕКњИЖНЕ ГРАЂЕ

После набавке некњижне грађе потребно је извршити обраду исте. „Исправне јединице (некњижне грађе – оп. М.Г.) снабдевамо маркицама (етикетама) које служе као подлога за означавање сигнатуре, односно (места) смештаја… Печат власништва ставља се тамо где је то могуће због димензија јединице, односно амбалаже у којој се чува, поред сигнатурне маркице.“ .
Правилником о евиденцији библиотечке грађе дефинисано је који се подаци уносе у књиге инвентара и каталоге. У чл. 2 истог Правилника је дато да се за сваку врсту библиотечке грађе посебно воде књиге инвентара. Такође, Правилником је предвиђено да се обрада библиотечке некњижне грађе заснива на примени Међународног стандарда за библиографски опис некњижне грађе ИСБД(НБМ) (за аудио и видео касете) и Међународног стандарда за библиографски опис машински читљивих записа ИСБД (ЦФ) (за машински читљиве податке).Како су ови стандарди застарели потребно је избор елемената библиографског описа направити према потребама медијатеке без употребе целе схеме поменутих стандарда. Поред стандардних елемената описа (главни стварни наслов, поднаслов,ауторство, место издавања, издавача, годину итд. битно је и навести посебну ознаку грађе и опсег јединице – дужину трајања записа на касетама и количину података меморије у МБ за све дискове. Сматрам да је за ЦД-РОМ потребно, у напомени, дати и опис потребне рачунарске конфигурације (овај податак није предвиђен стандардом).
Правилником о ближим условима за чување библиотечке грађе је прописано како се чувају поједине врсте грађе, тако да се пропратна грађа уз публкацију може чувати у засебној колекцији. „Када се пропратна грађа, приложена уз описивану публикацију, чува у посебној збирци, на то се указује у напомени (нпр.: Грамофонска плоча у посебној збирци). .

СТРУЧНО ОБРАЗОВАњЕ КАДРОВА

За успешан рад медијатеке потребно је подићи ниво знања запослених из информатике и. То је могуће организовањем интерног, убрзаног курса кроз хонорарно ангажовање доброг познаваоца ИТ технологија, до нивоа који омогућава приступ и сналажење на Интернету и инсталацију и употребу компакт дискова. Каснији напредак образовања из те области би зависио од потреба медијатеке и целе библиотеке и личних амбиција и афинитета запослених.

ЗАКљУЧАК

Медијатеку у Народној библиотеци у Неготину је могуће формирати без великог ангажовања средстава. Питање које се намеће није да ли је медијатека потребна, већ зашто није формирана до сада. Недоступиво је да некњижна грађа не стоји на располагању корисницима и да један рачунар годинама стоји неискоришћен (па и ако је у питању 286-ица) а својевремено је за њега плаћено много. Такође је недопустиво да библиотека буде суорганизатор опшитнског такмичења у рецитовању а да деца не могу да изнајмљују аудио касете са снимцима рецитација наших најпознатијих глумаца („Мој први декламатор“)
Не сматрам да ће библиотека у Неготину постати ускоро „библиотека без зидова“ али се надам да ће зид који нас дели од веће примене ИТ технологија бити срушен.

Драган Стојменовић

Цела наша машина ствара слике по своме подобију.
И највеће визије су визије те направе; нарочито њених Очију.
Највећа откровења Светог писма јесу визије визуелног нерва.
њих су “насликале” очи. Ништа се никако другачије не може.
Свет је слика нашег апарата.
Иначе, он се врти за свој рачун ко зна како.

Бранко Лазаревић Вариа сyлва сyлварум

Једну од савремених улога библиотечке делатности у постмодерном добу можемо посматрати у контексту увођења одређених иновација, за које се може рећи да претварају библиотеке у својеврсну “свеопшту синтезу” Николаја Фјодорова(1), “пешчану књигу” Борхеса или светску баштину о којој је размишљао Бела Хамваш. Библиотекарство као својеврсна дисциплина базирана је на принципима јавне установе која набавља, чува и издаје књиге, које и саме спадају у визуелне медије – писмо. Притом, библиотеке несумњиво осећају изазов времена које је окарактерисано као сликовно и кинематичко, у коме извесна флексибилност приступа проблематици омогућава знатно бољу комуникацију и техничке услове рада. Оне су предодређене за сазнање, доказ су историјских чињеница и производ су људске делатности базиране, условно и слободно речено, на “логичком квадрату” који по Маршалу Маклуану упућује на “четворочлану аналогију пропорционалности која представља узајамно дејство чула и разума”.(2) Дакле, квадрат у коме је смештено писмо, ликовни приказ, фотографија, пројектовани филмски запис, електронска слика итд., са једним прецизно одређеним предусловом: да је овакав облик преношења информација вредан пажње једне опште методологије наука и теорије уметности, стварајући тако један други паралелни облик “реалног света”и живљења.
Завичајне збирке у библиотекама представљају, условно речено, “дивљу мисао”, тежњу за знањем и даноноћни рад на коренима који су често сурови несагледиви простор, прибежиште егзота и путника који Друго траже у себи, и у свом непосредном окружењу, који, како би Попајев дух из лампе рекао, “долазе ниоткуда и не иду никуд”. Потребно је само изгланцати лампу. Оне теже да прерасту у “…геофизички, административни, етнички, политички, културно-историјски сагледив и нормиран завичајни фонд, стручно и акрибично сакупљан, свестрано обрађиван и отворен за научна истраживања, (суочен) се са бројним проблемима, чијем разрешавању треба систематски, осмишљено и доследно прилазити у свим областима, како у практичним искуствима, тако у теоретским поставкама и законској регулативи”.(3) Дакле, нимало безначајне амбиције које за собом повлаче висок степен одговорности, у свој комплексности мултидисциплинарног приступа проблемима, и њиховом диференцијацијом у интердисциплинарним оквирима посматрања одређених категорија збирки. У овом случају, разматраћемо проблеме визуелне и аудио-визуелне грађе у завичајним фондовима које су, донекле, и прецизиране библиотечким законима, али које нису теоријски разматране и валоризоване. Свеобухватност и комплетност таквих фондова огледа се у природи и врсти грађе коју он поседује (од монографских и серијских публикација, издања аутора са тог подручја из различитих области, писаних извора другог реда: рукописа, хроника, летописа, мемоара, итд., до картографске грађе, визуелне грађе (цртежа, фотографија, филмова, итд.), ситног библиотечког материјала), као и у стручном вођењу и афирмисању тих збирки.
У вредносној класификацији извора постоји неколико подела: извори првог и другог реда; техничким средствима очувана природна слика, остаци, споменици и акта (архивска грађа), сведочанства (непосредних сведока), традиција, трагови; писани и неписани (остаци историјске стварности), посредни (сведочанства о историјским чињеницама), адресирани, неадресирани итд.; материјални, писани, усмени и ликовни.
Статус визуелне грађе или визуелних извора у оваквој ситуацији је прилично неодређен, тако да је неопходно дати једну прецизнију систематизацију врста и употребе визуелне грађе. Она у једном ширем контексту може обухватити: 1. све физичке појаве које спадају у домен видљивог, 2. све врсте визуелних записа физичке стварности, 3. само визуелне записе настале коришћењем регистрацијских технологија. Ако у одређеном смислу узмемо у обзир то да се процесом који се сматра најмање “субјективним” (ослобођеним од личних перцептивних и концептуалних категорија аутора у регистровању објективне стварности), постиже најобјективнија и најпотпунија слика стварности која је тренутно могућа, технике бележења можемо поделити на: нерегистрацијске (цртеж, графика, сликарске технике итд.); регистрацијске (фотографска, филмска и телевизијска техника)(4)
Ближе одређење теме овога рада усмерено је према регистрацијским техникама које се остварују у простору и времену са визуелним и звучним ефектима, односно према комплексном процесу који омогућава регистровање објективне реалности и постизање документарне вредности. Од формирања првих збирки акварела и цртежа у XИX веку почиње систематско сакупљање визуелне грађе која се користила као допуна у процесу опсервације. Опсервација у научно-истраживачком раду је знатно напредовала открићем фотографске технике, чије предности су одмах уочене (први снимци, примењеном фотографском техником у антрополошком истраживању, потичу из 1844. г.), а одмах затим уследила је и примена филмске технике (деведесетих година XИX века). Документарна вредност те грађе била је у томе што је рађена на лицу места у ситуацијама стварног живота.(5) Прва визуелизација традиционалне културе у Србији, филмском камером, урађена је 1930 и 1931. Прве филмске кадрове снимио је етнолог Петар Ж. Петровић у Шумадији, Звижду и Македонији, у околностима које су најпогодније и представљају објекат снимања у реалном светлу. То су били тренуци стварности који су били вредни пажње и трајног бележења, да би се као такви трајно задржали и преносили, настали приликом научно-истраживачког рада, и представљају снимке кључних момената неког производног или ритуалног процеса.(6)
Процес снимања је, дакле, крајње селективан (може се одвијати у научне сврхе, приватне или јавне, документационе или евиденционе сврхе), како у фотографској техници, тако и у филмским техникама, и остварује се, притом, комуникацијом која је употребљива различитим начинима и која се различито тумачи.. Визуелна грађа подразумева двоструку визуелну комуникацију: 1. између аутора и појаве која се бележи; 2. између документа и истраживача приликом коришћења документа као извора. Може се користити у два основна правца: као равноправни извор података, упоредо са осталим изворима уз објективан критички приступ; као извор сазнања о теоријско-методолошком приступу истраживача који ту грађу ствара, прикупља или користи.(7)
Регистрацијске технике бележе тачну, објективну репродукцију реалности, али са друге стране бележе и околности под којим су снимане, тако да се из тог материјала може прочитати један остварен идејни ниво (односно, монтирани амбијент, идеални модел понашања и деловања у одређеним заједницама) и модел односа појединца према себи самом и свету који га окружује. Читање феноменолошког, оствареног реда прецизно је дефинисала Мирјана Прошић–Дворнић као испитивање које се састоји од “… предмета, појава, понашања и догађаја који се могу чулно опажати и који у друштву, као у било којем систему који се одликује унутрашњом стабилношћу, показују одређену регуларност исказану кроз статистичке обрасце постојања.” (8) Међутим, приликом презентације снимљеног материјала можемо обухватити више врста и категорија снимљеног материјала: поглед изнутра или 1. приватне аматерске фотографије и 2. аматерски филм; поглед споља: 3. фотографије као допуне у научно-истраживачком раду, 4. документарне фотографије, 5. уметничке фотографије, 6. филмски запис радње или предмета материјалне културе без икаквих интервенција, у континуитету, 7. документарни филм, 8. уметничке транспозиције забележене појаве.
Аматерска фотографија или филм је материјал који је снимио члан заједнице, неоптерећен фотографским или филмским образовањем. Он бележи појаве које су битне самој тој заједници, личности које имају посебан статус унутар те заједнице итд. Овакав материјал је битан из разлога утврђивања степена вредновања појединих сегмената радње, идеалног пожељног разумевања модела који постоји у свести чланова заједнице.
Поглед “споља” тежи да прикаже и забележи објективно посматрану реалност, која ће служити као илустрација или као извор у истраживању. Подразумева комплексан кинематографски поступак из више углова, понављање делова радње, монтажу кадрова, стручни коментар који истиче структуру догађаја, нивое значења и објашњава утицаје који су уклопљени у дешавање. Може бити и на нивоу дескрипције из које је искључена идеализација од стране аутора, осим у случају реконструкције неког догађаја. Поглед споља може бити и у виду уметничке транспозиције забележене појаве у којој аутор игра значајну улогу тиме што употребљава визуелне моделе савремене културе и елементе филмске или фотографске естетике, приликом снимања, режије или монтаже.
Приликом одређивања субјективне или објективне вредности неког фотографског или аудио-визуелног материјала, може се кренути од основних становишта са којих се посматра културна баштина: као историјски документ и као старина. Документационо-историјски аспект базиран је на заинтересованости појединца и друштва за одређени садржај минулих културних епоха и важности њиховог преношења из прошлости у садашњост и будућност. То су карактеристични документи свог времена битни за разумевање прошлости који могу имати културне, научне, или уметничке вредности јавног и општег интереса, самим тим што представљају део једне локалне традиције. Изузетну вредност и својство посебности могу имати и у погледу старости, оригиналности и раритета као носилаца животног интензитета прошлости.(9)
Фотографски и аудио-визуелни материјал у теорији музејске документације и селекције носилаца музеалности, може представљати облик документовања (у смислу опште картице, фотографије, архивског снимка итд.), али може имати и документарну вредност као оригинални извор оних информација које потврђују његову вредност. Таква документарна вредност поменутог материјала мора имати третман музеалије, односно, мора се испоштовати методолошко-техничка страна селекције, заштите, чувања и комуникације. Документација тог материјала мора садржати минимум стандарда за опис предмета, податке: 1. о институцији, са пуним називом институције и земље; 2. број књиге уласка и инвентарне књиге; 3. начину и методи набавке; 4. датуму набавке; 5. извору или месту налаза / настанка материјала; 6. општем називу предмета; 7. класификацији; 8. опису материјала; 9. историји предмета; темељној документацији, која подразумева морфолошки ниво, и тумачећој документацији, која подразумева систематски ниво. За изузетне вредности, раритете и старе фотографије и филмске записе, треба одредити услове чувања са највећим осигурањем, али и савременим средствима технике (пребацивањем тих записа у дигиталне записе) омогућити неопходну комуникацију и презентацију овакве врсте материјала.
Деведесетих година двадесетог века све више се истиче потреба за оснивањем збирки у којима би се по научним мерилима прикупљала и обрађивала визуелна и аудио-визуелна документација. Поред тога, већ раширена и широко примењива техника аудио-визуелног бележења требало је да добије одређени ток у институцијама које су се бавиле прикупљањем, чувањем и излагањем предмета материјалне културе; и библиотекама које су поседовале и гајиле амбиције о чувању и афирмисању културних вредности. Притом је било неопходно успоставити критеријуме и дефинисати вредности такве врсте артефаката, као и њихову афирмацију и адекватну комуникацију са публиком/корисницима што је, такође, указивало на посебан вишеструки значај таквих збирки. Изложбе, каталози изложба, фотомонографије, публикације које се баве том тематиком, фестивали, пројекције филмова, ретроспективе, едукативне пројекције у циљу анимације посетилаца, студијски програми, све су то облици комуникације са публиком/корисницима који врше едукативну функцију и афирмишу фондове и институције које их практикују. Они подстичу развој и продукцију ове врсте бележења стварности и омогућавају константан прилив ове врсте материјала, којим би се попуњавале збирке и фондови. За све ово потребни су и специфични услови које ћемо, из добро познатих разлога и стања у ширим друштвено-историјским и економским токовима, у овом случају прескочити. Али, морамо поменути оно што неизоставно зависи од нас самих, дакле стручно и методично настојање да се укаже на несумњиву вредност оваквог материјала, који захтева посебну пажњу и који комбинацијом са класичним облицима у библиотекарству може имати интересантну перспективу и инспирисати даља истраживања у овом смеру, уз неопходно разумевање проблематике и валоризације категорија поменутих збирки.

(1) Како је то, у не баш дословном смислу “субморализма”, формулисао Николај Фјодоров у књизи Филозофија заједничког дела или васкрсење или васкрсавање.
(2) Маршал Меклуан, Гутембергова галаксија: настајање типографскога човека, Нолит, Београд 1973, стр. 273.
(3) Александра Вранеш, “Завичајне збирке – тезе за дискусију”, Народна библиотека Србије, Одељење за развој и унапређење библиотечке делатности, Београд, 21. 3. 2000.г.
(4) Слободан Наумовић, “Питање визелне грађе у етнологији”, Етнолошке свеске 9, Београд / Нови Пазар 1988.
(5) Први такав филм снимио је Роберт Флаерти Нанук са севера. У овом филму први пут су примећена начела етнолошког/антрополошког документарног филма.
(6) Видети у тексту проф. Николе Павковића “Визуелна етнологија”, ГЕМ 62, Београд 1996.
(7) љиљана Гавриловић “Визуелни извори у етнолошким истраживањима”, ГЕМ 60, Београд 1996.
(8) Исто.
(9) С. Томић, Споменици културе – њихова својства и вредности, Београд 1983