Против свеобухватности краха

Саша Д. Ловић

Жозе Сарамаго, Слепило, Линва Франка, Београд 2001.

Жозе Сарамаго је рођен 1922. године у сиромашној сељачкој породици, толико сиромашној да нико није марио што је уместо породичног презимена Де Соза у црквене књиге уписан породични надимак Сарамаго. Овај догађај као да је наговештавао необичну судбину овог писца.
Будући сиромашан за одлазак на студије, он мења низ занимања, од металског радника до новинара, да би тек 1976. почео да се бави само књижевношћу. Првим својим романом Грешна земља (1947) не наилази на подршку књижевних кругова и након две деценије паузе јавља се као песник (Могуће песме 1966. и Вероватна радост 1970) и да је наставио тим путем, вероватно да би био само део антологија у вечној сенци Фернанда Песое. Међутим, атмосфера репресије и изолованости његове домовине тих година, с једне стране, и морална начела самог Сарамага, са друге, нагнала су га да заћути, и ћутао је до краја седамдесетих кад неодољива потреба за причом и причањем узима маха и теме почињу да се проналазе од Иберијског полуострва и ка истоку и ка западу. Објављивани у скоро правилним временским интервалима, његови романи плене читалачку публику широм света.
Оно што је јединствено (што се Сарамаговог стила тиче) није само његова оригинална и изузетна стваралачка имагинација, занимљива приповетка прожета ненаметљивим филозофским наумљењем, већ и однос према језику. Како сам писац каже (кроз лик Рикарда Реиша), вероватно да је језик тај који бира писца како би његовим посредством изразио један део свога богатства. Израњајући из тамних идиомских слојева, износи на светло папира затрпане наслаге језика, да се никад не заборави.
Са овог и са другог света и Путников завежљај (хронике) и збирка прича Тобожњи предмет дела су којима Сарамаго испитује своје изражајне могућности и увиђа да је за њега кратка форма исувише тесна. Подигнуто са земље (1980), роман у коме прати три генерације, једна сага из сеоског живота, једна борба за опстанак на земљи са које се кроз борбу усправљају и заузимају положај у висини својих могућности и моћи. Манастирски летопис, код нас преведен са Седам Сунаца и седам Месечина, роман који му доноси светску славу, испуњем људском жудњом за немогућим и тежњом ка савршенству, иако смештен у 18. век, осликава садашњост и преиспитује тумачење прошлости са историјске дистанце. Камени сплав (1986) има за идеју (стога што Сарамаго види свој, португалски и шпански народ као једну целину, упркос нетрпељивости међу њима, управо због заједничке жеље да напусте тај простор – он предлаже да се физички одвоје од Европе и као “камени сплав” плове јужним Атлантиком) проналажење Атлантиде за којом Европа чезне и трагање за сопственим идентитетом, оличеним у судбинама јунака романа.
Једно од најзначајнијих његових дела (које многи сматрају и најсавршенијим Сарамаговим романом) је Година смрти Рикарда Реиша, роман настао поводом педесетогодишњице смрти најзначајнијег португалског песника Фернанда Песое. Песоа је за живота створио читаву лозу псеудонима од којих је један и Рикардо Реиш, кога Сарамаго бира баш због тога што се његов псеудокарактер и поезија највише разликују од Песоиних. Кроз дијалоге са фиктивним двојником (Песоиним духом), Рикардо Реиш, у доба буђења фашизма у Португалији и Европи, у ствари проживљава на романескни начин целокупну биографију и дело великог песника, уз сву естетску и стилску префињеност ауторовог језика.
Човек није изобличен само као врста, већ је обезличен и као јединка. О томе Сарамаго говори у кафкијанској причи у којој се статистика, бројеви регистрација људи појављују као мерило људског постојања, у роману Сва имена (1997). Годину дана касније припашће му Нобелова награда за књижевност.
Године 1996. објављен је роман Есеј о слепилу (код нас Слепило, Лингва Франка, Београд 2001), где аутор сугерише губитак вида као губитак разума и слепило као јасну метафору за немогућност сагледавања света. Дакле, сасвим изненада, усред градске вреве, човек за воланом почиње да виче како је ослепео. За њим, убрзо, сви који су се нашли око њега постају слепи, и необјашњива епидемија почиње да се шири. Први оболели бивају смештени у карантин опасан оружаним снагама и ту су изложени терору и од стране власти и од групе наоружаних слепаца, који преузимају контролу над карантином. У том делу романа открива нам се низ безимених али не и безличних јунака, међу којима је и жена доктора офтамолога, једина коју је епидемија мимоишла, и која преузима улогу лидера мале групе коју писац прати. Прецизним описом једне необичне пошасти која се сручује на један сасвим обичан град, романом се постепено развија слика најдубљег моралног пада. Раздвајање и изгнанство растављених, патња за вољеним бићима и проблем злостављања са којим се сваки појединац помирио (циљ не бира средства) предмет су живог описа ауторовог.
Епидемија је узела маха и слепило се проширило на цео град. Наши јунаци успевају да се ослободе заточеништва и даље их воде једине здраве очи, очи докторове жене. Град у који улазе предворје је пакла, позорје сумрака цивилизације, слика онога како би све изгледало када би престало да фунционише. Слепци се размилели по граду окруженом лешевима и фекалијама, по граду претвореном у ђубриште, отимајући се око трулежи од хране и заузимајући своје територије.
Како је основна одлика Сарамаговог дела давање предности животу и људскости у свеобухватности краха људског бића, добро ипак тријумфује. У освит новог дана започиње ново стварање и када су сви поново прогледали (изненада, као што су и ослепели), када се тај митски круг преокренуо, полазећи од тога да несрећа није саздана по људској мери и да је нестварна као ружан сан који ће нестати (а он не нестаје баш увек, то људи нестају), зла коб закачила је најчистију: “… И на мене је дошао ред…”, констатује она кад угледа град непромењен.

Идентификација бактерија у стилу мишљења

Драган Стојменовић

Мери Даглас, “Како институције мисле”, Реч, Београд 2001. г.

Ово што тренутно држите у рукама површина је посута знацима, која протиче под вашим одразом претапајући се контурама једног мишљења, стварајући један посебан облик комуникације и узајамног остваривања читањем. У таквом једноставном систему комуникације можете уочити ставове који се имплицитно или експлицитно заузимају путем овог медија упућујући вас на ”другу страну” те површине, у оквиру које се налази стварносна структура бескрајног промишљања, фонд који вам је доступан са минимумом солидарности – истинске солидарности (о којој је, између осталог, реч у књизи коју препоручујемо), која је могућа само у оној мери у којој појединци имају заједничке категорије мишљења.
Аутор књиге, професор антропологије Мери Даглас, на почетку своје каријере била је теренски истраживач у Западној Африци (белгијском Конгу), а касније предаје на многим угледним универзитетима у свету. Објављује научне радове од којих су најупечатљивији и најутицајнији они који се односе на симболичке системе. Код нас је објављено неколико њених важнијих текстова: Чисто и опасно: анализа појмова прљавштине и табуа, XX век, Београд 1993. г., Природни симболи: истраживање о космологији, Светови/Октоих, Нови Сад–Подгорица 1994. г., Мери Даглас и Сивен Неј, “Особе које недостају: критика друштвених наука”, у часопису Реч бр. 57/3, (Самиздат Фрее Б 92), Београд 2000. г.
У потрази за оригиналним “несоциолошким“ виђењем људске когниције у појединим облицима друштвеног живота и утврђивањем степена утицаја институција на мишљење појединца, аутор нам демонстрира један антрополошки приступ, односно, свеобухватни научни поступак компаративне теоријске и структуралне анализе кроз мноштво примера, научних расправа и огледа. Тема једне од тих расправа је и довођење у питање друштвене основе когниције и способности рационалног избора појединца у неким правно формулисаним, малим или латентним групама, из које је изведена констатација да је улога когниције приликом стварања друштвених веза недовољно заступљена. Таква једна природа друштвених веза захтевала је увођење неколико специјализованих термина које је својевремено понудио Лудвиг Флек (доктор медицине и бактериолог, бавио се серологијом тифуса и сифилиса; у питању је 1935. г.): заједница мишљења (еквивалент Диркемовој друштвеној групи) и њен стил мишљења (еквивалент Диркемових колективних представа) “који води опажање, увежбава га и производи залиху сазнања”. У том контексту Флек стил мишљења поставља као предуслов свакој когницији, што је представљало оригинално решење које тада није било признато од стране његових колега, али се осамдесетих година двадесетог века поново јавља интересовање за различите стилове обаквог типа резоновања.
След догађаја и концепција дела доводе нас до примера који се односе на систематске принуде на сарадњу у друштвима малих размера, од дружине ловаца на Борнеу, преко секти, удружења наставника и родитеља, радничких синдиката, све до изборних јединица за парламент и међународне сарадње. Продубљују се питања кроз критички приступ и указивање на пропусте и недостатке функционалистичке анализе социолога и антрополога до средине двадесетог века, али кроз духовите коментаре типа: “став неприхватања ниједног функционалистичког приступа као ваљаног за социологију исто је што и за човека да одсече нос да би напакостио свом лицу”. Оваква духовитост нас нешто касније доводи до интересантне илустрације заснивања институција на основу простих комлементарности десно – лево, мушко – женско, краљ – народ. Оне се преко конструктивне аналогије проширују све до територијалне поделе и политичких функција, као и заснивања институција које се затварају у склоп аналогија преузетих од људског тела. Ако се осврнемо на претходно, фигуративно изједначавање “функционалистичког приступа” и “носа”, може се констатовати институционализованост наука о којима је реч на високом нивоу. У таквој једној игри као метафору институција узмемо пећину у којој су остали заробљени Спелунсински истраживачи из приче која се налази на самом почетку овог дела, и ситуације у којој се нашао Лудвиг Флек. (Он је, наиме, по мишљењу Дагласове неоправдано маргинализован у научним круговима свога доба.) Структурална анализа централних тема овог научног дела односи се на класификаторске системе (нпр. винарија у области Бордоа и долини Напа у Калифорнији) и моделе институционалних идентитета, особених облика сазнавања, памћења али и селекције информација у институцијама.
Посебно је интересантна и теза (антрополога Риверса и Хадона) која се заснива на идеји да се, понекад, емоције и когниција појединаца могу институционализовати у извесним друштвеним облицима.
Увертира за последње поглавље књиге, које је насловљено “Институције одлучују о животу и смрти”, прича је о “етикетама”. Једноставније речено – институције производе етикете; етикете су лепљиве и посебно пријемчиве за одређене категорије особа уз истовремено јављање повратне спреге самоиспуњења. “Етикете стабилизују струјање друштвеног живота и чак до извесне мере стварају чињенице на које се односе.” Такав један однос који се ствара између етикете и стварности, Иан Хекинг, како наводи аутор, преноси на процес који је назван “измишљање људи“, односно, етикетирање које обезбеђује разне начине равнања субјекта према етикетама. Оно што, условно речено, можемо назвати последицом таквог једног односа описано је у последњем делу књиге, у оквиру научног рада антрополога Вилијама Торија о проучавању (теренском истраживању) реакције на глад у једном изолованом селу. Резултати су језиви, али нису неочекивани с обзиром на људску нарав која је, можда, благо окарактерисана у Титу Андронику. Наиме, Тори је био очевидац једног систематског уништења одређених категорија људи који су били предодређени да умру од глади као носиоци “етикета” девијантности, злочинства, али и порекла, службе, пола, година. Била је повлашћена, можете претпоставити, једино категорија људи са “етикетом” елите. Али оно што доводи у недоумицу нису те врсте предодређености, већ чињеница да су угрожене категорије прихватиле себе као жртве, и самим сазнањем да повлашћени нису били у непосредној опасности. Притом није дошло до очекиваног уништења тог друштвеног поретка, већ напротив – до његовог потврђивања. И на крају – фиктивна прича из Увода, ове изузетне научне студије, о “Случају Спелунсинских истраживача” може се схватити метафорично и упозорити нас на чињеницу да смо, неретко, сведоци и актери друштвених ситуација широм затворених очију.

Психологија данас

Јелена Ђорђевић-Максимовић

Од квалитетнијих домаћих издања часописа, којих, извесно, нема у претераном броју, “Психологија данас” се издваја на основу неколико добрих особина – неубичајено висок тираж и добра дистрибуција за један стручни часопис, успех да се одржи већ пуне четири године (мада као тромесечно издање), доследно придржавање концепције листа да сваки број обрађује једну посебну тему и, најзад, тежња да поред придржавања високих критеријума стручности, садржаје прилагоди и просечно образованом читаоцу.
У овом часопису нећете наћи теме везане за несвесно, фантазме, тумачење снова и друге садржаје “дубинске психологије”, нити тестове који ће вам открити све о вама, налик на оне из тин-магазина или из женске штампе. Наместо тога наћи ћете мноштво занимљивих података из најразноврснијих области живота и један крајње практичан и употребљив приступ појавама из области социјалног понашања, адаптације и људских нагона. Да би се разумело зашто је то тако, мора се упознати издавач, а то је Друштво бихејвиоралне теорије и праксе из Ниша, и теоријски погледи које представља.
Бихејвиоризам полази од основне идеје да се понашање (тј. манифестна реакција организма) постави за основни предмет проучавања, при чему највећу пажњу обраћа на процесе учења (тј. стицања и мењања) тог понашања, а све то уз маскимално поштовање принципа емпиријске науке. Једноставније речено, код бихејвиориста се лабораторијском пацову поклања једнака (понекад и већа) пажња као и човеку, пошто су елементарне основе њиховог понашања (тј. учење) једнаке. Наравно да данас бихејвиоризам није тако искључив и крут у поимању човека и признаје му све оно што га чини специфичним – важност когнитивних процеса, социјалне димензије понашања, као и сложена емоционалност. Оно што је остало непромењено јесте истицање важности процеса учења за настајање и мењање понашања.
На тим темељима заснива се и бихејвиорална терапија, која полази од једноставне чињенице да се све што је “погрешно” научено у понашању (а таква је цела патологија) може исто тако и “раз-учити”. Она је, у поређењу са другим терапијским методима, показала јасну делотворност, брзину и једноставност у поступку, и то посебно у раду са одређеним врстама проблема као што су фобијске реакције, зависности, навике понашања, али и код сложенијих психијатријских поремећаја. Тако данас нпр., уколико желите да оставите цигарете, ићи ћете на неку врсту бихејвиоралне терапије која се неће бавити дубљим разлозима ваше зависности, већ ће једноставно учинити да се одучите од пушења.
Оваква практична нота присутна је и у “Психологији данас”, кроз низ едукативних и саветодавних садржаја, са циљем да код читаоца најпре развије осетљивост за нека подручја проблема, да би се могло приступити и њиховом решавању, све у циљу подизања свести људи о значењу квалитетног живота. То у великој мери утиче и на избор тема којима се часопис интензивније бави – социјално понашање (асертивност, самопотврђујуће понашање, ауторитарност), сексуалност и љубав, стрес и криза, агресивност и аутоагресивност, болести зависности, креативност и др.
Часопис, наравно, има своје добре и лоше стране, али, пошто углавном добре преовлађују, пођимо од њих. Најпре, то је један заиста репрезентативан приказ стања у научној психологији код нас и пружа обиље информација са потпуном научном заснованошћу, односно, може му се веровати. Такође, и поред претежно бихејвиористичке оријентације, часопис ни у ком случају није искључив, те су њему заступљене разне области психологије и психијатрије – психодијагностика и психотерапија, психометрија, педагошка и развојна психологија, професионална оријентација, психосоматика, психолошка превенција, психологија личности итд. О другим позитивним стварима о овом часопису као што је добар тематски приступ и наглашен едукативни моменат – већ је претходно речено.
Што се мана тиче, квалитет текстова доста је неуједначен, поједини су сасвим испод очекивања које побуђује тема којом се баве, а поједини су изванредни, што све зависи од личне умешности аутора да на занимљив начин прикажу свој стручни рад и искуство. Такође, неприпремљен читалац може искусити извесну непријатност пред налетом савета које, услед природне несавршености и евентуалне неспремности да на њих реагује искључиво прихватањем, може доживети као претерано наметљиве. На крају, и поред прилично доброг изгледа часописа, морамо рећи да су им плакати прилично нелепи, премда поучни.
У сваком случају, верујемо да свако може, читајући овај часопис, пронаћи макар једну тему која ће га истински побудити и о којој ће сазнати нешто посебно, па га стога искрено препоручујемо.

Балканске књижевности пред крај века (из часописа Развитак)

Светлана Слапшак

Обратићу пажњу, јер то и више приличи оваквом скупу, оним односима две балканске књижевности, грчке и српске, који остају у оквиру тематских структура. Жанровске подударности ових књижевности пред крај века или формалне одлике, чини ми се, не би биле мање плодотворне за изучавање.
Ако пођемо од балканске лингвистике (колико год да се и у њој данас постављају озбиљне концепцијске и методолошке замерке), сусрешћемо се са мишљењем да је статус грчког једнак са статусом српскохрватског у балканској језичкој подели – то су два секундарна балканска језика; ова се процена односи пре свега на заступљеност балканизама у тим језицима. Сем питања са становишта лингвистике, која су дакако легитимна, можемо се поиграти па пренети ситуацију у књижевност; јесу ли ту српска и грчка књижевност секундарно балканске, са мање књижевних балканизама? Такво питање има смисла ако би се могле показати неке изразите подударности између ове две књижевности на тематском плану, са подстицајним ограничењем на контекст краја века. Европска књижевност је имала релативно мало краја векова, али би се ипак могле, бар провизорно, навести неке теме које се тада појављују. Једна је, несумњиво, месијанизам. Другу, на основу садашње тематске разгранатости европске књижевности на крају века, можемо да одредимо као интерес за друго, у оквиру мултикултуризма, женског писма и сличног.
Када је у питању месијанизам, или круг тема које бисмо још тачније назвали христолошким, онда у српској и грчкој књижевности имамо два подударна и, при томе, “краљевска” примера: Никоса Казанцакиса и Борислава Пекића. Тему обрађују обојица, први у два романа, Христ поново распет и Последње искушење, а други такође у два романа, Време чуда и Златно руно. Два романа у којима је управо Христова патња са последњим данима главна тема, Последње искушење и време чуда, написани су приближно у истим, педесетим / шездесетим годинама, а рецепција тих романа, посебно мотив да се на основу њих праве дела у другим медијима, појавио се заиста сада, негде на крају века. Посебна “ванлитерарна”, али не без трагике и ужаса, јесте прича о томе шта се овој двојици писаца догађало због мишљења и писања: но та врста балканских подударности никад није недостајала.
Казанцакисово тело је чекало пред атинском Митрополијом, и није унето унутра на последњи обред, него га је добило тек на Криту. Ова непопустљивост, тек по грубости другачија од оне због које Казанцакис није добио ни Нобелову награду, следила је пишчеву христологију: у уводу Последњем искушењу, он каже да је књигу написао из љубави према Христу. Тематске иновације које су Казанцакис и Пекић унели односе се пре свега на “учитавање” идеолошких дискурса у свете списе. Ако Пекићева обрада у оба случаја доноси дубоку нагриженост иронијом, чак у Златном руну, у којем уметник-грнчар доживљава смрт сличну Христовој, и у којем је уметност тиме изједначена са вером, Казанцакисова има много мањи степен деструкције. У Последњем искушењу то је учитавање на нивоу језика: Христ и следбеници говоре језиком пуним критских дијалектизама, па је тако и свети језик подвргнут деструкцији. Ако је идеологија главно искушење за месију у разорном Времену чуда, у Последњем искушењу је за месију то лаж људског живота, односно облик који су култура, вера и идеологија заједнички приписале за човека. У оба случаја реч је о побуни, и то сасвим извесно против догме, па догме месијанизма. Морали смо кренути од теме месијанизма да бисмо закључили како два велика књижевника заправо тематизују антимесијанизам. Балканска народна књижевност сведочи довољно сликовито о постојаности ове теме: мислим на пародијски однос према црквеном језику, шале о поповима и, најзад, карневалску “идеологију” Карађоза, који се појављује у практично свим балканским народним културама. Друго на шта се мора мислити када се говори о христологији, односно антимесијанизму, јесте и то да у овоме случају заправо говоримо и томе како се у балканским књижевностима, и то на подударан начин, мењао ванбалкански и ваневропски мит. Када на уму имамо балканску митолошку ситуацију, онда можемо поставити тезу да је мит текст без аутора, дакле текст за исписивање и уписивање, и по томе необично “податан” за књижевност нашег краја века, односно за постмодернизам. Уосталом, добар део европског постмодернизма бави се не реинтерпретацијом, већ слободним уписивањем у испражњена значења митова. Две балканске посебности, антимесијанизам на тематском плану и способност манипулисања митом који одговара модерном књижевном покрету, осигуравају посебан положај ових књижевности пред крај века.
Што се тиче новог тематског оквира европског постмодернизма, другог, вреди испитати стање у грчкој и српској књижевности, већ и због олаке претпоставке да би тражење могло бити јалово. Подударности већ постоје, ако останемо код Казанцакиса и Пекића. У Казанцакисовом Зорби слика удовице, у газдином сну, постаје величанствена представа митске жене, огромног кипа (обоготворење) у који мушкарац улази као у светлиште, кроз отвор на ножном прсту. Зорбина утопија испуњава се такође налажењем удовице, на северу, у Србији. Тема животне издржљивости балканске жене појављује се у фантастичној иронији Борислава Пекића Златно руно као неумрла Томанија која, попут Маркесових јунакиња, још дуго после смрти комуницира са своји мужем на исти, људски и женски начин, као и раније, као да се живот наставио.
Још много упадљивији пример, у којем се независно поновио исти симболички наслов – уз истоветан тематски оквир, јесте пример Косте Тахциса и Драгослава Михаиловића: обојица су написали роман о женској судбини Балканке у историјским вртлозима нашег века, у оба случаја говори сама жена, у оба случаја реч “венац”, која у оба језика семасиолошки повезује цвеће, круну и венчање (српска реч је преведеница из грчког) стоји у наслову – Петријин венац и Трећи венац. Тахцисов Трећи венац постао је познат нашој публици, у изврсном преводу Зорана Мутића, тек прошле године. Оба романа формално и језички припадају засебном жанру, документарној исповести, која је са непотребном иронијом у нас названа и “магнетофонском прозом”. Тематска конструкција у којој је управо друго, женско окосница историјских промена – или, једноставније, историјска жртва, могла је настати у контексту у којем је женско и иначе стална жртва опсесије, на Балкану. Избор “обичне” жене, која говори свакодневним говором и свакодневним стварима, несумњив је изазов херојском тематизовању, уобичајеном у балканској традицији, и, не мање, идеологизованом дискурсу, исто толико честом. Управо пример ова два романа о обичној Балканки која се историји и идеологији одупире стратегијама другог – превасходно рушењем херојских лажи и животним опредељењем – јасно сведочи о важном тематском открићу најновије балканске књижевности: подручје другог може се откривати тек ако се спроведе деструкција првог. Моћ првог лежи у моћи историје, идеологије, истине. Новије теорије књижевности, уско повезане са новијим књижевним поступцима, сведоче о томе да су важна средства против првог иронија, језичка и тематска, иронија у поигравању са књижевним поступцима. Деструкција историје, идеологије и истине – једне истине, дакако, јесте нужно одмицање књижевности од подручја религије и примицање подручју науке, која се не бави истином, већ померањем граница знања. Овај процес, тако уочљив у књижевности пред крај века (помислимо само на Умберта Ека и нашег Павића) парадоксално је близак тражењу другог у појавама балканских књижевности које бисмо без оклевања назвали “реалистичким”. Парадокс је свакако мањи ако као пример деструкције првог , уз књижевне појаве обележене рафинираном конструкцијом и фантастиком, узмемо и исповедно женско писмо какво негује Маргерит Дирас.
Балкан је био и сада је подручје другог. Куд год да се књижевни Балканац окрене, видеће неког из другог племена и зачуће други језик. Према томе, Балкан је нужно и подручје знања без којег је комуницирање, напредак и писање само – искључено. Историја Балкана довољно је до сада убедљиво, бројем жртава, показала да знање не сме бити моћ. Антимесијанизам, односно упитаност према историји, идеологији и истини, и модерно занимање за друго, односно женско, показују да бар две балканске књижевности обележене балканизмима, грчка и српска, на запањујуће сличан начин улазе у дијалог са сопственом традицијом. Формалне одлике овог дијалога у којем се пише књижевност, као што су фантастика, иронија, испражњеност односно отвореност мита за ново уписивање, упитаност о аутору и ауторитету текста, језички експеримент, довољно су јемство спремности да се у дијалог укључи и нови век.

Светлана Слапшак
(текст је преузет из часописа “Развитак”, бр. 4-5 (1989), стр. 74-76; цео тај број посвећен је Борским сусретима балканских књижевника, а текст Светлане Слапшак изговорен је на симпозијуму чија је тема била “Балкан на крају века” са подтемама “Балканска књижевност – шта је то?” и “Мит и стварност балканске књижевности”, 8. јуна 1989. године)

Закукулелечање

Станиша Милосављевић

Критичар мора сагледати и правилно оценити дело да би истицањем личног става помогао читаоцу у недоумици: читати или не. Наравно, вредност књиге је оно што је написано у њој, а не о њој. Аутор, ако је неискрен пре собом и својим стваралаштвом, потпомогнут недоученим или пристрасним рецензентом, умисли да свака његова јота мора стићи до читаоца.
Анализираћемо овом приликом збирку афоризама И ја вама 2 љубише Микуловића љуце, из Бора (објавио збирке афоризама Све ово била је , а и сада је јава и И ја вама 1), један-по-један афоризам или песму, ред-по-ред или целину-по-целину.
“Имамо среће. Нису све речи претворили у дела.” “Број блесавих је утврђен само у психијатријској установи.” “Подмитите ме. Смањићу корупцију.” “Неки тврде да живе лоше, појма немају шта им се тек пише.” “Благо сиромасима. Када буду умирали неће имати за чим да жале.” “Што смо ближе небесима, све нас је више у гробовима.” “Добро је што у Србији чак 10% живи добро, иначе бисмо сви били гладни.” “Само у ћелији можеш да видиш ствари из свих углова.” “Причали су нам бајке. И тако се обогатили.” “У ратовима се никад нисмо штедели. У крви нам је да се разбацујемо.” “Руси су нам као сестре. Чим неко почне да нас бије они одмах заплачу.”
Ових десетак мисли о којима вреди размишљати и које би, са неким исправкама и проверама оригиналности, потписао готово свако, је премало за збирку афоризама о којој Александар Чотрић у предговору каже: “Шта рећи о овој књизи и мом колеги по перу када његови афоризми епиграми, епиграми досетке и изреке говоре све о њему и његовом квалитету писања. Онај чије се књиге траже и другим земљама и тамо уможавају Све ово била је а и сада је јава у 30000 примерака… Трећа његова књига ова о којој је реч И ја вама 2 верујем да ће достићи по броју размножавања прву књигу. У то је уверен и Бећковић, Капор, Вржина и други…”
Благо нама са Бећковићима, Капорима и Вржинама ако и о следећим примерима из књиге имају узвишено мишљење! “Док ово пишем, хватам везу да бришем. Алергичан сам на штроку, бежим у Мароку.” “И без доказа оптужнице се подижу.” “Ја сам врачар. Свако дана се са посла кући враћам.” “Живим у сенци. Сунце никако да ме огреје.” “Тома Фила бранио дебила.” “Да Туђман није сквикнуо, у Хагу би се сада судило педерском пару.” “Сакупљам девизе за Слобине адвокате… да им зачепим гузице.” “њЦ шоља ми одавно служи само за украс.” “Мама, Тата, ја сам гладан. Ма не ту! У стомаку!” “Нису све жене исте. Разликују се по дужини језика.” “Кад видим како меша Маја, откачим се све до јаја!” “Процветала бела лала, хвали ми се моја мала.” “Не лете само птице, лете и технолошки вишци.” “Није СРПСКИ ћутати. Зато кукулелечемо.”
Поред наведених примера који су, и у најмању руку, неразумни, у књизи И ја вама 2 има и јасних шовинистчких тонова, што је недопустиво: “Шоте мори шоте, шипше и циге се коте, а Срби и даље против себе уроте”. Може се претпоставити да је ова књига намењена ужем кругу читалаца, јер је у следећем галиматијасу присутна и јасна партијска линија: “ДСС уз СПС, и Хагу се суди смраду, а ми и даље клистирамо црева а желудцу смо омогућили принудни годишњи одмор”.
Издати уз препоруку врсног афористичара овакву књигу и очекивати тираж од тридесетак хиљада примерака, значи читаоцима, нарочито онима ван земље матице, представити написано као врхунски домет наше сатире. Оваквим афоризмима, стиховима и осталим умотворинама, за посебне читаоце (у кафани кафанске, у клозету клозетске!), ако се постиже успех како се наговештава – значи потпуни пораз наше писмености. Књига има недостатак да се њена вредност уочи тек по отварању и делимичном читању, али, показало се и овом приликом, из сваке књиге се нешто може научити.

Есхатолог Ивана Илића

Горан Траиловић

ЕСХАТОЛОГ, Иван Илић, поезија, Библиотека Манускрипт, „Мали Немо“, Панчево, 2001.

Иван Илић је дебитовао на нашој књижевној сцени 1994. године књигом песама Ледено преподне, за коју је добио прву награду на Лимским вечерима поезије. Неспорног талента и еруптивне стваралачке енергије био је, у том тренутку, источна звезда и врх најмлађе југословенске поезије. Оригиналност и свежина његове поетике лежи у модерном сензибилитету и самосвојном читању традиције засноване на златној фолклорној основи источне Србије. Она полази из најниже тачке “локалне депресије” и “огромног питања” једне генерације чији је свет “празан”, којој је досадно и која “једноставно жели лепо да се проведе”. Деструктивна стварност и лажи су обележја света који их окружује (ум је слободан али су мисли удвојене). Парадокс лежи у вери да ће пребродити бродолом “јер је брод давно потонуо”.
Прошла је једна готово катастрофична деценија од појаве Леденог преподнева; показало се да вера није била без основа и да је у средишту оног парадокса била ледена коцка логичког сагледавања тектонских промена стварног света из угла песника генерације која ће и сама протеклих година узети учешћа у “прљавим пословима с анђелом”. Опсесивни мотив деструктивне стварности налазимо и у новом рукопису, али је приступ радикалнији; размотрене су крајње консеквенце и апокалиптична самодеструкција. Крв и барут балканског спектакла су урезали снажну поетичку бразду у Есхатологу. То је најочигледније у завршном циклусу, у седам слика, који одјекује од веселих узвика добошара у атомском едену. Есхатолог лично проговара под оближњом Голготом у сенци новог Стоунхенxа. Митолошки систем предано грађен од првог стиха своје јасне обрисе открива тек у апокалиптичним слутњама и коментарима библијског краја.
Јасно је да је млади аутор себи наметнуо тежак терет опште и претенциозне теме, која захтева мудар и промишљен приступ, посебне поетске технике спуштања високог плана на један апстрактно-реални урбани микрокосмос. Можда је тачније рећи да су дешавања, време и сумрак протеклог миленија наметнуле апокалиптичне теме и млађим ауторима. Зато је и рецепција Есхатолога мање драматична у овим “анђеоским” временима него што би то било пре, можда, једне деценије. Чудно је да нас више саблазне и изненаде мотиви љубави и пријатељства у тексту, а апокалиптична стварност је, изгледа, реалност с којом живимо и која као да је изгубила на својој унутрашњој динамици. Потрага за љубављу у овом окружењу изгледа готово патетично и депласирано, али аутор сматра да то није разлог да се од потраге одустане.
Пажљиво конципирана од уводног до завршног питања и могућих одговора, нова књига Ивана Илића сведочи о више него озбиљном личном поетичком помаку. Верујемо да се после ње ни један валидан преглед наше млађе књижевне продукције не може појавити без посебног осврта на аутора Есхатолога.

Роман Самотиња Радише Драгићевића – емотивни осврт

Драган Тешовић

Не сматрам себе компетентним да критички процењујем туђе стваралаштво. Нарочито не рад Радише Драгићевића, који је увелико и одавно прешао оквире локалног, чији је прелазак преко Честобродице и поред магле и клизавог терена, успешно окончан.
Ипак, три дана по “гутању” последње странице Самотиње, осећам потребу да нешто запишем, да истресем муку из себе, да “провревим” макар с папиром. И зато ово није књижевнокритички осврт, већ једно, врло субјективно виђење настало из унутрашњег порива који је господин Радиша покренуо.
Мени се овај роман НЕ СВИЂА!
Није у питању квалитет и стил. Они су неспорни.
Не ради се ни о вођењу радње. Оно је у маниру најбоље српске класике. Поредећи га са најсличнијим примером, Ивановићевим Аризанима, рекао бих да Самотиња има већу дубину и обухватност.
Не ни због реченице, која је у тимочком стваралаштву најклимавија тачка. Драгићевић из једног јединог пасуса своје књиге може без измена направити збирку врхунских, правих афоризама.
Не свиђа ми се садржај. Самотиња је наставак романа Преко неба и, самим тиме, врста аутобиографског романа. Када се то има у виду, онда је јасно зашто Самотиња изазива нелагодан бол у пределу дијафрагме. Смрди на живот!!!
Да сам био у позицији господина Недића, вероватно бих рецензију завршио реченицама: “Обавезно штампати!” “Никако читати!” А издавачу бих препоручио да испод наслова допише контраиндикације: “Није за употребу у депресивним стањима”.
Дакле, онима храбрима, са јаким желуцем, свесрдно препоручујем ову књигу. Онај ко је са уживањем читао Роман о Лондону, уживаће и у Самотињи. Мени се Црњански није свидео.
Да се не стекне погрешан утисак: Самотиња је најпотпунији, најобимнији и најквалитетнији књижевни захват до сада у Тимочкој крајини. А познајући и остали део опуса Радише Драгићевића, потврђује се и моје веровање да је он један од најкомплетнијих писаца у Србији. И да је штета што живи у Бору, далеко од важнијих збивања.
Штета за њега. За нас – чист ћар!

Од Козарске до Француске 7

Саша Д. Ловић

Јован С. Митровић, Отворени рудник, Нолит, Београд 2001. (Библиотека “Нови нолитовци.

Покушај да се једно од могућих целовитих читања приближи, предложи и подели са осталим читаоцима, могао би се узети као полазна намера овог избора из поезије једног ствараоца. Иако свој конформизам Песника Митровић крије иза једног вагабундовског лика, у своје стваралаштво уноси мистичност (и логично, дело је бивало све мање разумљиво), тј. себе и своја виђења исказује слободним стихом, а догађаје казује а не приказује, док јасно види и показује кривицу (немоћ да се оствари освета). “Док је мајка са оцем / радила додатну шихту за Тита и Партију / Ми смо се играли у флотацијском песку“ каже Песник.
Израз “целовито читање” се, наравно, изриче условно – с пуном свешћу о томе да се и најмањи целовити део те условно формиране целине непрекидно отима било каквом коначном сагледавању, било каквој једној интерпретацији, која би обухватила необухватно, која би искључила другачије приступе. Читање смислова, порука поетске творевине, и само јесте некакав необухватан процес рачвања смисла, кад год јој се поново приближимо.
У многобројним рецензијама Песниково име се везује за Рудник, што и аутор овог избора, сам Песник, потенцира. Међутим, тај мит о Рудару, те старе слике мишићавих Радника који се купају у гордини зноја свог, углавном је заступљен у ранијем стваралаштву (Реч приближна животу), док се даље (кроз овај избор, наравно) Песник углавном ослања на искуствену спознају и чулна опажања и не успева да створи индивидуални поредак ствари јер у томе самом мало је поезије, само празна игра речи, униформна продукција симбола, и самим тим тврдњу Ролана Барта, да књижевна творевина није производ већ знак, овај избор потврђује.
Песникове фотографије осликавају Човека усамљеног који долази из напуштеног сјаја прошлости (пуне горких мириса флотацијског песка, пуне блата Козарске улице, пуне парола исписаних кречом) и није спреман да без страха оде у таму Будућности (али, по свему судећи, Песник чека “боље Сутра”). Он стоји избезумљен, загледан у своје руке пуне пепела бесмисла и очима загледаним у даљину, пуну пахуља црне боје, чудног мириса устајалог људског меса и упија горчину магле која трује сваки дах. Отуда у њему самом дилема, отуда та страшна удвојеност која му не да мира, него га опомиње да се сједини и уздигне.
Године пролазе и Песник се уздиже и открива Пећину, ново надахнуће. Из Пећине извиру Платон, Русаље и сама Колонија. Из Пећине извире нови начин изражавања. Песник се након толиких лутања враћа Богу, али на врло занимљив и необичан начин и наслућује се снажнији раскид, осећа се више новина у његовом наступу него сличности које га везује за старо, за труло. Дакле, “боље сутра” стиже, али, по свему судећи, “Ћиром”, а не оним новим возом о коме Песник толико машта.
Метафизичка хијерархија снова Песникових, дакле, поклапа се са хришћанском вертикалом Пакао – Чистилиште – Рај. Свет и његови делови, који губе своје метафизичко значење и улогу у крају времена, у спасењу палих у грех и огрезлих у таму, с једне стране, и свет који извире из свог светог значаја на челу са Богочовеком, са друге.
И, наравно, да не заборавимо уредника библиотеке која објављује овај избор, старог социјуса Песниковог, зналца Пећине и песмолога који несебично води Песника овом књигом ка звездама и титули лауреата (врло вероватно) и тиме учвршћује његов положај у историји борског песништва.
Књига завређује дуго ишчитавање, као и цео опус песников, који је превођен на више језика и непрекидно ишчитаван диљем васељене.
“… Можда ће неки глас глас отерати моју мору,
или ће ме нека рука страсна
к теби привити…”

Мирис балканске свакодневице

Милен Миливојевић

Бојан Димитријевић, Мирис енглеског чаја, Културно-просветна заједница општине Зајечар, 2000.

Објављивање књиге приповедака Мирис енглеског чаја млађег борског аутора Бојана Димитријевића (Бор, 1963) у издању зајечарске Културно-просветне заједнице представља значајан догађај у борској култури, а посебно у његовом динамичном књижевном животу. Иако је у питању књижевни првенац, реч је о зрелом прозном остварењу, са завидним уметничким дометом.
У четрнаест кратких прича (званих још и новинским, јер су због такве своје форме погодне за објављивање у новинама), Димитријевић гради свој књижевни свет судбинама (али и схватањима и доживљајима стварности) људи различитих образовних нивоа и хтења. Две се особености ове књиге намећу као сталне: еротика и српско поднебље. Како еротика има суштинскији уплив у садржај прича (понегде је она и доминантан мотив), а географски прецизна одређења у већини случајева могу бити само формална, споредне или условне локализације збивања, могло би се рећи да се кроз целу књигу провлачи мотив еротике на тлу Србије.
љубав (стварна или у сну, или између сна и стварности) прожета је често и смрћу (директно или индиректно, или је, пак, смрт само присутна, као неминовни пратилац). То су два пола ове књиге који је чине животном. Већ је одавно нађена веза између Ероса и Танатоса, а Димитријевић их ставља у реалне животне оквире и ненаметљиво нам слика поетичан, суров, поетично-суров и сурово-поетичан живот.
На еротском плану, који представља живот, наћи ће се и неприродне и насилничке појаве (лажно представљање у “Утицају бањских љубави на модерну поезију”, силовање у причи “Ван решетака” или содомија у “Циркуској балади”). Тако ћемо, на оном другом плану, наћи и смрт која није природна, као, на пример, у “Кратким резовима” или “Позиву из тунела”, дакле баш у првој и последњој причи. Таквом смрћу писац као да је намерно (а како би друкчије него намерно!) уоквирио ову књигу (односно: живот).

“Кажем, никада нећу разумети жене, шта их то нагони да увек изаберу погрешног човека” – каже младић у возу у насловној причи књиге, али тако је и у причи “Ван решетака”, као и у још неким причама.
“И најпознатији светски психолози дошли су до сазнања да се све може потиснути и заборавити, само не може оно што се јавља у сну и постаје део живота, део мисли, ритма срца и живота” – говори исти младић у возу у причи “Мирис енглеског чаја” и тиме као да објашњава и став писца, и оно што се догађа у већем делу ове књиге, и комплетан књижевни поступак Бојана Димитријевића.

Све приче имају занимљиву фабулу и невероватне обрте. “Нисам могао да поверујем”, често каже и сам наратор у приповеткама, чинећи их, и тим невероватностима, не само занимљивијим, него и ближим животу. Радња се догађа (или су ликови отуда пореклом) у Војводини, Поморављу (али ту је и Далмација, а и има и досељеника из Босне), у Београду, Крагујевцу (или, још прецизније, у аутобусу који вози раднике у “Заставу”), Јагодини, Параћину, Неготину, Књажевцу, тимочком селу Шипкову, селу Б. (једино које није са потпуним називом, али се зна да је оно на падинама Овчара), а ту су још и Врњачка Бања, па Сокобања…
Смештајући радњу понекад и у воз (који повезује више места), Димитријевић као да хоће да каже како пише о судбини овог народа, који, иначе, воли да се весели, који држи до весеља, који све обележава весељем, али је то, истовремено, и народ кога прати прерана смрт (јер ону смрт која дође кад јој је време примамо природније, очекиваније, скоро неприметно). Реч је, дабоме, о небеском народу, који је такав баш због тога. Можда писац и није имао такву намеру, она се експлицитно нигде и не да видети, али ју је остварио, што му, као писцу, само може ићи у прилог.
По изванредном сликању карактера психологије ликова могла би се узети за пример, рецимо, приповетка “Ван решетака”. Са само неколико реченица дијалога Димитријевић изванредно дочарава све ликове, а посебно робијаше. Али и овде, као да не слика само оне затворенике (који, иначе, нису у затвору), него цео овај народ, који, такође, није у затвору, али је на робији, односно под разним санкцијама – спољашњим или унутрашњим.
Тако нам Бојан Димитријевић књигом Мирис енглеског чаја пружа прилику да, разноврсним поступцима у књизи и појединачним причама, омогућимо себи разноврсна доживљавања ове књиге која сведочи о човеку овог поднебља, садашњем и свевременом. Мирис енглеског чаја је, дакле, мирис балканске свакодневице.

Бор – историјски путокази

Бранислав С. Миленковић

У напомени о мотивима и сврси писања књиге, аутор Слободан љ. Јовановић је јасно определио своју намеру речима: “Књига која је пред читаоцем представља покушај да се на концизан начин прикажу одреднице историјског развоја и путеви преображаја…”, и даље “Аутор се нада да ће презентовани материјал омогућити сазнање и оцену о месту, значају и улози Бора у историјским и савременим збивањима”. У приказу књиге се одмах треба изјаснити да је аутор своје мотиве и постављени задатак и остварио у целини.
МЕТОДОЛОГИЈА. Савремени (нови) прилаз изучавању и приказивању прошлости захтева интердисциплинарни приступ стварности као укупности и императив научног прилаза као јединствене науке. Аутор, поштујући тај захтев јединства и целине, приступа разматрању прошлости и на примерени начин структурира књигу.
ПРИРОДНО-ГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БОРСКОГ ПОДРУЧЈА. У овом делу се језгровито дају оснивни подаци, који у целини информишу о основним карактеристикама борског подручја, који служе као основа за разумевање историјских процеса.
ЕТНИЧКИ ПРОЦЕСИ И СТАНОВНИШТВО. Полазећи од становништва, као основног носиоца историјских збивања, аутор на малом простору целовито презентира слику становништва на овом подручју (шире Тимочке Крајине) од досељавања Словена на Балкан и врло интензивне миграције на простору Тимочке Крајине до почетка ХХ века. Такође, даје приказ формирања структуре становништва Бора као насеља, од формирања борског рудника 1903. год., са свим претпоставкама које су определиле састав и основне демографске, економске, друштвене и културолошке карактеристике.
Следећи део књиге ПРОШЛОСТ ДО 1903 ГОДИНЕ обрађује праисторијско време и активности на овом простору – цивилизацијске токове. Као посебно интересантно, даје се приказ државно – политичких прилика и владања две империје, Аустро-Угарске и Турске, што је битно определило Историјске путоказе
ПРОШЛОСТ БОРА ОД НАСТАНКА 1903 ГОДИНЕ (Као године формирања предузећа и рударске колоније – Борски Рудник). Обради овог периода, аутор прилази методолошки на тај начин што, поштујући објективну стварност, даје настанак и развој борског рудника као предузећа (Француско Друштво Борског Рудника, ФДБР) и Борског Рудника као насеља, представља јединствен процес, међусобно условљен у привредном, друштвеном, културном и духовном развоју предузећа и града. Тек у том јединству и међузависности могу се описати, сазнати, разумети и вредновати сви процеси који су се развијали у оквиру предузећа и насеља. У том смислу, аутор, служећи се компаративним прилазом и анализом историјских токова предузећа и насеља, презентира једну целину историјског простора.
Такав, комплексан прилаз прошлости, у контексту целине, резултирао је у садржају јер је аутор истовремено приказао две монографије – града и предузећа, које по форми и садржају представљају посебне целине, а истовремено су и јединствени приказ предузећа и града као једног јединственог бића. То је једно специфично али нужно решење приказа прошлости у једној посебној међузависности једног предузећа и града.
ФОТОМОНОГРАФИЈА. Књига је у поднаслову означена и као фотомонографија што представља посебан прилаз и квалитет књиге.
Проналаском фотографије се сматрало у науци, уметности, историји и филизофији да је реалистичка тенденција добила савршен медиј у посредовању човека са светом – са објективном стварношћу и да се употребом фотографије у приказивању објективне стварности превазилазе субјективне слабости доживљавања стварности – као искривљене стварности и истине. Аутор је на најбољи начин искористио својства фотографије и фотомонографије да дочара “путовање” кроз историју овог “поднебља” и да фотографије боље објасне текст; или, можда, обрнуто, да текст појасни фотографије! Такав спој даје јединствен квалитет и доживљај књиге.

Књига, по целини садржаја приказа ”историјских путоказа”, по савремености методолошког прилаза разматрања материјала, по форми приказа чињеница и процеса, и по литерарном начину излагања, има вишезначну употребну вредност, и то:
– Књига је информативна за упознавање и разумевање целине историјских токова на овим просторима, а посебно у настанку предузећа и насеља (од рударске колоније до садашњег града Бора);
– Представља попуну празнине монографске грађе која није обрађена од 1970. г. до данас;
– По својој садржини даје целину приказа историјског развоја борског подручја, предузећа (ФДБР, касније РТБ Бор) и Бора као насеља;
– Као монографија којом се може представити Бор широј јавности, како југословенској тако и страној, у циљу промоције потенцијала борског подручја ради остваривања пословних контаката (привреда, туризам, култура и др.).
Књига као изворни историјски материјал је подстицајна за даље изучавање прошлости о Бору и попуне фонда завичајне литературе.

На крају треба истаћи да је аутор Слободан љ. Јовановић приказом коришћене литературе показао да је користио, углавном, сву литературу која постији о Бору (уже и шире), што показује да је познавалац историјских токова, што му је омогућило да на врло малом простору презентира прошлост од праисторије до данас. То је захтевало велику умешност да се од наизглен небитних чињеница састави мозаик – целина историјске слике, што је у крајњем и захтев историјске науке. Квалитет аутора, као зналца историјске прошлости али и савремених токова на овим просторима, омогућио му је да поред историјског приказа, да врло успешно социолошку слику положаја човека, друштвених група (структуираних по разним основама и интересима), односно, да пружи слику друштвених односа, пре свега од времена отварања рудника 1903. г. и формирања насеља – рударске колоније до настајања садашњег града, кроз врло бурно историјско време промена друштвено економских односа и услова живота