Прва песничка књига Боранке Јелене Радовановић Повремени прекиди са зујањем, после прве награде на Дисовом пролећу 1999., овенчала се и “Бранковом наградом” за 2001. годину, коју додељује Друштво књижевника Војводине. Ова награда обележила је песничке почетке Васка Попе, Павла Угринова, Рајка Петрова Нога, Раше Ливаде, љубивоја Ршумовића, Мирослава Максимовића, Братислава Милановића, Драгана Јовановића Данилова, што на посредан начин говори о квалитету поезије младе песникиње.

Е-маил

Пакосни гном ме је гледао изнутра
Чекајући само да завршим
Па да одмах отрчи у Канаду
Похватала сам последње зелене инсекте:
“Све је у најбољем реду. Пуно те волим”
На клик гном је одјурио
Преко пола Европе велике воде целе Америке
И за три секунде биће код тебе
Тако никад нећеш сазнати
За паузу између у и најбољем
Како ми се рукопис искосио
Јер није све у тако добром реду
И колико је данас нервозна локна на р
Знаш већ
Ал сад нема начина да сазнаш
Нећеш писмо
Хоћеш да будемо
Економични
Ефикасни
Емнациповани
Ето ти онда

Кратак сусрет

Зовем се Немања Ружичић и гледао сам
змији у очи.
Будим се уморан.
Летео сам високо заједно са светлом.
Газим предграђе и жудим врле градове.
Сипам често живо млеко у сламнате жене.
Чекам јутро на крововима.
Размишљам о кречењу неба.
Пребројавам на колико сам места шупаљ.
Пребројавам такође и мртваце у грлу.
Слике из сна су се случиле у следећем столећу.
Испод кревета гмижу жуте стенице као
коштице урми.
Смрдим на себе.
Моје ципеле говоре.
Моји xепови певају.
Ја ћутим.

Подстанарка

Заљубљена сам у тебе Родионе Романовичу
Још од оног часа кад сам те угледала одмах
Сам те и прочитала јер и сама сам
Свакодневни убица ал неко секиру носи
У глави
А неко у глави
И у руци
Са твојим именом на уснама ја
Сечем све без милости убила сам данас
Дебелу касирку у радњи преко пута што
Никада не враћа педесет пара а после одсекла
љубичасте прсте благајници Народне банке и
Ископала очи гадном посластичару што
Штеди шлаг на мом кестен-пиреу
Пола сата касније заклала сам дете што
Гађало је клоцом црну мачку
Помислила сам да је за данас доста и
Кренула својој туђој кући кад сам у лифту
Истранжирала велику бабу с пудлицом што
Је пишкила пудлицу нисам дирала
Само сам јој ишчупала реп дошла
Сам у собу све мислећи на тебе
Спремна да одем чак и у Сибир
С тобом бришући ти грех за Аљону мада
Ми стари Фјодор то не би опростио ал како
Би само било добро да смо заједно и
Да убијамо све који у кући имају гоблен
Зимска ноћ и све друге гоблене
У гвозденим рамовима и жене које купују
Вештачко цвеће творце реклама за
Хигијенске улошке и све глумице у њима каква
Би то сјајна река крви била па онда
Војне пилоте партијске вође
Холивудске продуценте убице китова
Пијачаре што подмећу буђав сир попове што
Кркају чварке и сто марака по крштењу
Наставнике физичког што
терају децу да ђипају по греди
Произвођаче барбика купце барбика
Васпитачице у обдаништима мајке
Деце из контејнера и њихове очеве и
Пит-бул теријере средовечне жене у
У циклама конфекцији финансијске директоре
Макрое порезнике судске извршитеље
Мачо типове у каубојкама мало ко
Би остао драги Родионе онда бисмо
Опрали руке и за крај убили моју
Газдарицу што кува јаје у млеку да
Уштеди струју и онда срећни црвених руку
Склонили бисмо се у белу земљу
Сибирску без људи

XX

Како мора бити да је уживанција
У шупљини између две димензије
На јастуцима у не-времену
Да скрстиш ноге и гледаш амбис
Под својим стопалима
Крави качамак
У коме се давимо столећима
И никако да се досетимо да
Променимо куваре
И сву пијану ујдурму
Твог уображеног термитњака
У коме кидамо једни другима црева
Пошто нам је корак тесан
А земљи се повраћа
Колико смо јој претоварили стомак
И поврх свега смо побегли у себе
Мислећи да ту
Не можеш да нас видиш
Јер да можеш
Већ би нешто рекао
Или се спустио на уклето вашариште
Док је још време
Док нам земља не избљује
Многобројне оброке
Ал опрости им не знају
Да ћутиш зато што си
Остао без речи

Драгица Радетић

Од прве доделе Нобелове награде прошло је сто година. Да ли је то била инспирација и повод за појављивање ове књиге?
И јесте и није. Идеја да та књига настане стара је више од десет година. Повремено су се у нашим новинама појављивале беседе нобеловаца за књижевност. То су били веома лепи текстови и помислио сам да би било добро и занимљиво да се ти текстови обједине и објаве у књизи. Покушао сам за то да заинтересујем једног издавача, који је и прихватио моју идеју, али је проблем био да прикупимо текстове. Обраћали смо се чак и шведској амбасади, али није било одзива. Тек касније смо успели, укључујући неке људе који су могли да помогну.
Када смо набавили текстове, тек тада је мотив за објављивање књиге била стогодишњица од прве доделе Нобелове награде. Успели смо објавити ову
књигу у јубиларној години, тако да је то њена додатна вредност.

Реч “беседа” је помало заборављена у говору данашњице. У Речнику Матице српске “беседа” означава говор припремљен за неку свечану прилику. Дакле, наслов књиге у потпуности одговара садржају књиге. Да ли сте насловом хтели да ставите акценат на беседе, а не на беседнике?

Да, нагласак је стављен на беседе. Ја сам у предговору књиге назначио да избор беседа не кореспондира са избором аутора, јер има великих писаца који нису неки велики беседници. То напомиње и Томас Ман у својој беседи “Писци нису оратори”. Има књижевника чије је књижевно дело скромно, али су се нашли у књизи, и обрнуто. Дакле, ја сам бирао текстове који по своме садржају заслужују пажњу читалаца, а не према вредности беседника као писца.

Свет је очекивао да први добитник Нобелове награде за књижевност буде Лав Толстој. Је ли учињена неправда што су та очекивања изневерена?

То је страшна неправда. Највећа неправда, и то учињена на самом почетку. О томе је било много коментара у свету. И у Шведској је коментарисано. Касније је одлука образложена аргументима који уопште нису релевантни, нису прихватљиви у естетском смислу, не одговарају духу тестамента: био је у сукобу са црквом, против цара и против војног буxета и сл., углавном неки политички разлози. Осим Толстоја, Нобелову награду је заслужио да добије и Чехов, још је био жив, али је није добио ни он, већ Придом.

По Вашем мишљењу, колико је Нобелова фондација успела за ових сто година да оправда своје постојање остварујући изворну намеру Нобела?

Нобелова фондација у сваком случају оправдава своје постојање, али извесне грешке показују да није у свим случајевима изворна намера Нобела поштована. Знате, то је једна посебно занимљива тема: осврт на критерије и преиспитивање да ли је Нобелова награда увек праведно додељивана. Очигледно је да није. Међутим, упркос томе, значај Нобелове награде, као највећег јавног признања у свету, не може да се умањи. Има и оних који су мало огорчени, па кажу да се може направити тим писаца који нису добили награду, а који не би био лошији од ових који су је добили. На списку добитника су и нека имена за која нисте ни чули до сада, а са друге стране ту нису Толстој, Чехов, Ибзен, Стриндберг, Xојс, Пруст… Мартен ди Гар у својој беседи на то подсећа, просто опомиње.

Да ли Алфред Нобел заслужује дивљење човечанства више као научник и проналазач или као човек и хуманиста?

Више као хуманиста. Као проналазач има пуно патената од којих је најпознатији и најзначајнији, за индустријски развој света, динамит.Убрзо је све видео какву разорну моћ има овај његов технички проналазак и да може бити коришћен и против човека. Управо због тога је Нобелова намера била да оснује једну овакву фондацију. Ајнштајн је 1945. године у свом говору поводом неког јубилеја напоменуо да је у подтексту Нобеловог тестамента присутна нека врста гриже савести. његова намера је била да укаже на потребу критичког односа према научним проналасцима – не само да се проналази, него да се човек пита о ономе што проналази, о смислу и сврси проналаска. Неопходност да сваки научник задржи једну изворно филозофску димензију према научним проналасцима како би се човечанство заштитило од могуће злоупотребе. Такође, потребан је и тај критички однос према литератури, књижевности која се највероватније највише бави људском судбином у изворном смислу и која највише поштује човека као циљ, као сврху по себи.

Приликом избора текстова кажете да сте се одлучили за оне беседе које највише плене лепотом исказа и које су дирљиво искрене. Пошто су текстови превођени са разних језика, постоји ли могућност да су неке беседе изгубиле превођењем нешто од тога?

Свакако да су изгубиле, мада су у највећем броју беседе писане на енглеском језику. Али, ако је мојим избором учињена неправда према неким беседама које нису у овој књизи, не мања неправда је и према оним беседама чији су аутори хтели да подсете и упознају свет са историјом својих земаља, што је природно и поштовања достојно, али су због своје опширности и подсећања на историографске списе, изостављене, јер сам сматрао да им читаоци не би поклонили већу пажњу.

Издвојили сте нобеловце за књижевност, иако и остали добитници Нобелове награде (за физику, хемију, медицину и за мир) не заслужују мање пажње и уважавања. Шта за Вас значи и каква је улога књижевности у животу човека?

Посебно у данашње време, у свету свеопштег материјализма проистеклог из свемоћи технике, мисија књижевности је да оплемењује душу човечанства. Сен Xорx Перс каже да је песник обитавао и у пећинском човеку и да ће обитавати и у човеку нуклеарног доба. Човек има душу, а душа је огњиште љубави, љубави према лепоти, уметности, животу и према другом човеку. То би значило да књижевност има двојаку улогу, естетску и етичку. Мада улогу књижевности не одређује само писац, него и читалац.

Наш нобеловац, Иво Андрић, у својој беседи каже да “приповедач и његово дело не служе ничем, ако на један или други начин не служе човеку и човечности”. Успева ли књижевност увек у остварењу ове улоге?

Сигурно је да не успева увек, али то би требало да јој буде циљ.

Ви сте у вечерашњој беседи доста говорили о нескладу између материјалних добара и духовног богатства/сиромаштва данашњег човека. Да ли је то један од разлога због којег можемо бити забринути за будућност човечанства?

Наравно. У свету у којем преовладава жеља за стицањем, у којем је новац постао светиња и све постаје роба јер се све продаје и купује, одговор на Фромову дилему “имати или бити” углавном је “имати”. Заиста, имамо разлога да будемо забринути за будућност.

Верујете ли и слажете ли се са пророчанском реченицом Достојевског: “Лепота ће спасти свет!”?

Ја бих ту реченицу тумачио кроз питање: како то, на који начин, лепота може спасити свет. Уметност има духовну моћ и, за разлику од политичке моћи, која убеђује људе помоћу пропаганде или присиле, уметност на “неодољив начин убеђује”. У том смислу би се могла разумети спасилачка мисија уметности, односно лепоте. Пошто уметност подразумева сталну продукцију нове естетске стварности, она иде испред историје, чији је главни инструмент клише. Отуда уметност може бити форма одбране од поробљавања, јер ће човек од уметничког укуса теже постати жртва пропаганде властодржаца и демагогије, који желе да у свему виде сагласност и једнодушност. Уметнички укус ту претходи моралном чину. Дакле, естетика је старија од етике. Сложио бих се са Бродским у тумачењу речи Достојевског да ће лепота спасти свет. и то уз скептичну ограду да је за свет вероватно касно, док за појединца шанса постоји.

Ваша књига је штампана у нашем граду у Штампарији “Бакар”, а корице је радио наш суграђанин господина Зоран Станковић, па смо ми, Борани, дајући овако свој допринос, на известан начин поносни што је настала овако једна лепа књига. Да ли сте и Ви поносни?

Веома сам поносан и овом приликом се још једном захваљујем свима који су ми помогли да се ова књига појави.

Можда бисте на крају хтели рећи нешто што Вас нисам питала у овом разговору?

Хето бих да кажем нешто, мада би можда било боље да то остане тајна. Планирам да пишем о добитницима Нобелове награде за физику. То је врло занимљиво јер су физичари, по мом мишљењу, својеврсни филозофи природе.

Ми се Вама захваљујемо првенствено на књизи, а онда и на овако лепом разговору.

Ана Јанковић

Крај октобра је време када се организује једна од већих европских манифестација писане речи – Сајам књига у Београду. И поред познатих несугласица и недоумица око организације, Сајам је протекао у необично живој и, рекло би се, гламурозној атмосфери. Хале 1 и 14 Београдског сајма, у којима се традиционално одржава Сајам књига, личиле су на прави мали “град књиге” (обележје овог Сајма су биле “улице” назване именима наших познатих књижевника), што не само да је било новина у организацији, већ је и олакшавало сналажење посетилаца, а самом Сајму давало сасвим нов изглед који ће се памтити.
И не само то – штандови су другачије изгледали, био је прегледнији распоред излагача, а и величина излагачког простора је била примерена значају издавачке куће (до сада то није било тако), што, на неки начин, указује на реалније сагледавање стања у савременом издаваштву код нас.
Било је доста нових књига, и то добрих књига; излагало је око 480 издавача, међу којима су највећи српски и црногорски издавачи и 86 страних издавача.
И радници Народне библиотеке Бор су један свој радни дан провели на Сајму књига у Београду. За библиотечке раднике, Сајам је одлична прилика не само за куповину књига, већ и за сусрете са писцима, али и за договоре са издавачима о будућој сарадњи.
Свега тога било је и на овом Сајму.
Куповина књига на Сајму у Београду је један од основних (ако не и најважнији) видова набавке у Народној библиотеци Бор, јер се управо тамо (одједном) купи највећи број нових и вредних наслова.
Број приновљених књига у Народној библиотеци Бор у 2001. години не прелази бројку од 1500 књига, иако је наша обавеза, као народне библиотеке, да годишње набавиммо 4500 књига (притом се мисли и на обнављање наслова дотрајалих књига, а и на куповину нових наслова). На последњем Сајму у Београду, у октобру ове године, купљено је 330 примерака књига (од тога 223 наслова). Углавном су то нови наслови које одељења за одрасле и за стручну литературу нису поседовала. И Дечје одељење је приновило свој фонд, доста скромно, за 57 књига.
Последњих дана увелико пристижу и књиге које је за библиотеке у Србији од издавача откупило Министарство културе (такође један од важнијих видова набавке). То је још 250 нових књига.
За све нас који радимо у библиотеци, а сигурно и за наше кориснике, највећа би срећа била када бисмо могли да купимо све оно што се ново објави између два сајма књига. Пошто то, из финансијских разлога, једноставно није могуће, трудимо се да ипак набавимо оно што је највредније (не само у материјалном смислу, већ и у културолошком и научном) и најактуелније, помно пратећи књижевну продукцију, али и када је то могуће, жеље и потребе наших корисника.
То је постало веома тешко (само Народна књига из Београда је на последњем Сајму изложила 200 нових наслова) – у обиљу нових и вредних књига начинити такву селекцију, тј. одабрати што је могуће више добрих књига, а остати у оквирима нашег и више него скромног буxета (иако је књига наше основно средство за рад).
За књиге данас треба издвојити доста новца (према процени Народне библиотеке Србије, просечна цена књиге је 350 динара). Иако смо током године набавили неупоредиво мањи број књига него што је то наша обавеза (мада бројка од 4500 књига годишње за наше услове звучи помало претерано), и иако смо на Сајму купили (само) 330 књига, морамо истаћи да је Народна библиотека Бор била једна од ретких библиотека која је том приликом у оволикој мери увећала свој фонд.

Весна Јовановић

У првој недељи октобра Дечје одељење је обележило Дечју недељу низом разноврсних садржаја, који су поред свог информативног имали и културно-забавни карактер.
Програм је обухватао упознавање деце са основним начелима и принципима на којима се заснива рад УНИЦЕФ-а, берзу књига, филмски програм, књижевно вече и цртање на задату тему.
Током ове недеље најмлађи корисници су били у прилици да се у простору Дечјег одељења друже цртајући разгледнице чије су поруке биле љубав, срећа и радост за сву децу света. Изложбу, коју је Дечје одељење поставило за ову прилику, чинила је кратка прича о Међународном фонду Уједињених нација за помоћ деци и низ илустрација које су објашњавале неке од чланова конвенције о правима детета. Стотинак дечјих цртежа-разгледница употпунило је ову изложбу.
Да би на што лакши и прихватљивији начин схватили која су то права која имају, организован је квиз на ту тему. Замишљен у виду радионице, са неконвенционалним приступом новом појму, а захтевајући пуно ангажовање све присутне деце, мало надметања и тимски рад, ова радионица максимално је окупирала пажњу деце.
Берза књига за децу била је први пут организована на Дечјем одељењу, у оквиру ове недеље у октобру. Деца су била у могућности да своје књиге, уxбенике, стрипове и сликовнице размењују, поклањају или продају.
Крајем недеље гости су били познати песник за децу Недељко Попадић и књижевни критичар Воја Марјановић. Пред препуном салом, заједно са песником, малишани су рецитовали најпознатије стихове омиљеног песника. Том приликом промовисан је и књижевни часопис за децу “Витез”.
Дечја недеља завршена је затварањем берзе књига и доделом награда најмаштовитијим креаторима разгледница и порука упућених деци широм света.
Иако са првенствено информативним и едукативним циљем, овај програм имао је намеру да анимира децу, да их позове и окупи да кроз упознавање и дружење уче, размењују искуства и разоноде се. Број учесника у догађањима током ове октобарске недеље показао је и то да су малишани заинтересовани за овакав вид рада и учења кроз дружење и забаву.

Ружа Божић

Захваљујем вам се на показаном интересовању за овај скроман догађај којим обележавамо 130 година од отварања “Читаонице Кривељске”. Наиме, читаоница је установљена на дан 12. децембра 1871. године и,после Злотске, била је друга и уједно и последња на просторима данашње борске општине у то време.
Кривељ се као насеље помиње још далеке 1571. године у турским детаљним и прецизним катастарским пописима и харачким обрачунима под именом Кривељац. Као Кривигберг забележен је на аустријској карти Црноречке области из 1718. године. Статус варошице Кривељ добија 1910. године. Зато није изненађујуће што се догађај отварања читаонице збио прилично рано имајући у виду прилике у Кнежевини Србији.
О самом отварању читаонице постоје документа. Ево цитата из једног од њих, где се на леп начин описује тај догађај:
(сложи га мало уже, без првог реда)
“Неколико отмених лица из села Кривеља одважила су се да установе у истом селу читаоницу под именом Читаоница Кривељска и написали су правила за читаоницу, које су поднела свом среском старешини на одобрење.”
Наравно, одобрење су добили и од окружног начелника и од министра просвете и црквених дела.
Читаоница је 1874. године имала тридесет и једног члана, који су уплатили по 12 гроша годишњег улога, а имала је и друге приходе као што су нпр. приходи од “добровољних подарака”. Расходи читаонице у били искључиво у плаћању новина које су примане, а чији је број иначе био прилично велики. Зна се да је примано десет листова: “Сион”, “Јавност”, “Глас јавности”, “Видов-дан”, “Будућност”, “Београдске новине”, “Исток”. “Школа”, “Тежак” и “Српске новине”. Књижни фонд чиниле су 63 разне књиге.
Читаоница у Кривељу радила је без престанка током читавог периода од оснивања до Српско-турских ратова (1876-1878). Према постојећим подацима, а упоређујући их са подацима о другим сличним читаоницама, може се рећи да је читаоница у Кривељу била једна од активнијих и боље опремљених сеоских читаоница у Србији. Може се претпоставити да се међу оним читаоницама које су радиле почетком двадесетог века налазе и читаонице у Злоту, Кривељу и Слатини. У периоду између два рата, поред Бора и Злота, народне књижнице и читаонице имали су још село Кривељ и Слатина. О књижници у Кривељу није установљен никакв траг у литератури и изворима, али зато о њеном раду постоје многобројна сведочења савременика. По записаним сећањима, књиге је издавао учитељ Драги Петковић. Крајем тридесетих, други учитељ, Сава Грујић, оформио је неку врсту одбора чији су чланови добровољним прилозима помогли обогаћивању књижног фонда Кривељске читаонице и књижнице. По другим сазнањима, у Кривељу је радила још једна књижница у оквиру Соколске чете.
У периоду после Другог светског рата, књижница и читаоница у Кривељу је радила са извесним прекидима при школи или при Дому културе, а посао књижничара обављали су омладинци, понекад учитељи и активисти, за веома низак хонорар или без накнаде. Такво стање је трајало све до 1962. године, када је Централна библиотека покренула реорганзацију сеоских књижница. Године 1978. сеоска књижница у Кривељу преименована је у Сеоску народну библиотеку. До 1989. године основано је десет “сеоских народних библиотека”, што је Народну библиотеку у Бору уврстило у у ред матичних библиотечких институција са најјачом мрежом у Србији.
Данас огранак Народне библиотеке Бор у Кривељу има богат књижни фонд, али, нажалост, чланство драстично опада тако да ове године има исти број чланова као и пре 130 година. Огранак је 1982. године на “Такмичењу сеоских библиотека” добио трећу награду Културно-просветне заједнице Србије и Нолита.

Јелица Живковић

Последњу деценију прошлог века обележио је снажан продор електронике у све сфере друштвеног живота, па и у библиотечку делатност, што је у светској библиотекарској јавности изазвало бројне расправе и опречне ставове о будућности књига и библиотека.
Запитаност над судбином традиционалне библиотеке у надолазећем времену Интернета и нових компјутерских технологија сасвим је разумљива и оправдана: мултимедијалност нових електронских облика књиге, која подразумева и нов начин читања, намеће потребу за другачијом опремом и организацијом рада библиотека. Улога претежно пасивне институције која прикупља, обрађује, чува и даје на коришћење библиотечки материјал мења се и библиотека постаје информатички центар који пописује, класификује, омогућава свестрано претраживање фондова свих умрежених библиотека и дистрибуира у неупоредиво краћем року жељене информације и сав остали библиотечки материјал. У библиотеци будућности, која је за развијене земље већ почела, уместо каталога користе се софтвери за унос података, читаоницу је заменила рачунарска мрежа и онлајн приступ који библиотека обезбеђује својим корисницима; библиотекар у класичном смислу више не постоји и он преузима улогу информационог стручњака, који води своје кориснике кроз свет информација о расположивим фондовима.
Нажалост, наша шира јавност је остала, у условима блокаде и санкција, изван дискусија о мисији и функцијама библиотека у информатичком окружењу – нас и даље муче елементарни проблеми опстанка као што су простор, набавка и кадрови. Ипак, и наши библиотекари су свесни нових захтева и последица коришћења информатичких технологија и, у вези с тим, потребе која се намеће као императив времена – да се планира развој професије и струке.
Три библиотекара Народне библиотеке Бор присуствовала су током 2001. године семинарима у организацији Школе Б плус, а који су се бавили савременим стандардима у библиотекарству у три основна сегмента делатности: набавном процесу и каталогизацији публикација, менаxменту и маркетингу у библиотекама, и примени актуелних информативних технологија. Позитивна искуства стечена на курсевима изазвала су велико интересовање за саму Библиотеку плус – њене организаторе, циљеве и будућност. У покушају да нађемо одговоре на ова питања, стигли смо до Зорана Хамовића, аутора пројекта и једног од водитеља курсева, који је иначе јавности познат као оснивач и главни уредник Издавачке куће КЛИО и аутор више пројеката из области едукације у културним и медијским установама.
Школа Б плус, као део програмског пакета Библиотека плус, намењеног перманентном образовању библиотекара, указала се као јединствена и драгоцена могућност осиромашеној и у сваком погледу запостављеној библиотечкој делатности да своје кадрове упозна са савременим токовима библиотечког пословања. Према речима Зорана Хамовића, идеја о подстицању библиотекара на акцију, са циљем изградње савременог типа отворене библиотеке, покренута је још 1997. године. Почетком реализације пројекта може се сматрати семинар у Горњем Милановцу (септембар 1998), у чијем је раду учествовало 15 библиотека из Србије. Ипак, због недостатка финансијских средстава, на конкретан рад школе се чекало још две године, када је пројекат добио подршку Фонда за отворено друштво, што је организатору омогућило да, између осталог, сноси трошкове пута и боравка полазника.
Овогодишњи програм Школе Б плус у свом наставном плану имао је две целине:: Савремени стандарди и методи у библиотекарству и Нове информационе технологије у библиотекарству, и пет тематских модула: Иновације у набавци и каталогизацији,, Коришћење библиотечког материјала, Менаxмент и маркетинг, Обука за електронско доба и Коришћење извора са Интернета. Теме су обрађене у оквиру осамнаест курсева у Универзитетској библиотеци “Светозар Марковић” у Београду, а на сваки курс је позивано највише 20 пријављених полазника, што је диктирано капацитетима коришћених учионица (класичне и електронске) којима библиотека располаже. Како се у програму наводи, курсеви су били намењени “библиотекарима из свих типова библиотека и свих професионалних усмерења, руководиоцима одговарајућих одељења и руководиоцима библиотека”, са напоменом да су у Школи Б плус, за разлику од постојеће поделе према школској спреми на библиотекаре и књижничаре, “библиотекари људи који су положили стручни испит и раде у некој библиотеци: школској, високошколској, јавној, специјалној.” Очигледно је приликом прихватања пријава кандидата узиман у обзир територијални принцип па су се на истом месту нашли библиотекари из свих крајева Србије, што је читавом пројекту дало квалитет плус, у смислу омогућавања размене искустава и отварања врата за сарадњу. Водитељи курсева су били признати стручњаци за одређене теме, аутори различитих програма, стручних радова или пројеката из одговарајућих области библиотекарске едукације. Курсеви су одржавани током месеца маја, јуна, септембра и октобра, викендом, у виду једнодневних (у трајању од 4 часа), или дводневних (8 часова). Највећи број курсева је од полазника захтевао ангажман у четири фазе: припрема, рад на самом курсу, израда практичног рада и верификација стеченог знања и, што нам се чини особито значајним по ефекат школе, наставак сарадње у облику консултативног програма праћења развоја првобитно постављених пројектних задатака.
Организатори Школе Б плус могу бити задовољни почетним резултатима: програм за 2001. годину реализован је 100%, интересовање полазника је било много веће од расположивих капацитета, примећено је да су курсевима присуствовали факултативно, у мери у којој је простор дозвовољавао, и људи који нису добили позив, а сви консултовани полазници су се најпохвалније изразили о целокупној организацији и квалитету наставе. Оно што се и овог пута потврдило јесте чињеница о огромним разликама у опреми и раду међу појединим библиотекама – док једни лагодно сурфују по Интернету, други немају ни каталошке листиће, да и не говоримо о компјутерима! Међутим, оно што је у неформалним разговорима са полазницима означено као најважнији резултат ове школе јесте потпуно равноправно дата могућност свим учесницима да се едукују и буду спремни за повољније услове, које сви очекујемо у времену које долази. Зоран Хамовић нам је потврдио да су се намере организатора школе ка таквом циљу и кретале – поента читавог пројекта садржи се у томе како други раде, а не како ви радите. То Б плус чини отвореним, динамичним системом, који је Хамовић, мислећи на методе и ефекте школе на учмалу и пасивну атмосферу у претежном броју наших библиотека, назвао “креативним поремећајем”. По његовим речима, програм ће се даље развијати уз учешће оних библиотека и библиотекара који буду показали највећу кооперативност и отвореност.
За наредну годину планира се децентрализација у раду школе, тако да се курсеви неће одржавати само у Београду него и у другим библиотекама у оквиру система. Такође ће бити предузети кораци у правцу регионалног повезивања, на нивоу бивших југословенских република и шире, обезбеђивањем учешћа предавача, а можда и слушалаца, из иностранства. Изгледа да ће баш наредна година показати колико ће се услова стећи да се високо постављени циљеви Школе Б плус, као што су континуирано развијање стручних способности и изграђивање професионалних навика библиотекара и иновирање и уједначавање библиотечке праксе у различитим типовима библиотека, у стварности реализују и колико спремности међу самим библиотекарима има да у трку ухвате један од брзих возова за будућност у свету, насупрот тихом умирању из претходне деценије.

Весна Тешовић

Почеци библиотекарства у борској општини сежу у 1869. годину када је селу Злот установљена прва читаоница. У наредним деценијама судбину књиге одређивале су бројне историјске промене и немири који су је приближавали и удаљавали од читалачке публике. После Другог светског рата наступа период у коме се континуирано ради на подстицању читалачке културе и унапређењу библиотекарства. Оснивају се јавне књижнице везане за друштвено политичке и месне организације и насељске библиотеке. Насељске библиотеке 1962. године се обједињују у Централну библиотеку. Иако се библиотека налазила у једној омањој згради још тада је Дечије одељење било и физички одвојено од Одељења за одрасле и читаонице штампе. У једној просторији (која је имала и свој засебан улаз) био је смештен књижни фонд намењен најмлађим Боранима али није било места за читаоницу где би деца могла проводити своје слободно време.
Почетком 1972. године Дом културе, у чијем саставу је била и Централна библиотека, пресељен је у нову зграду. Тада се стичу повољнији услови за развој библиотекарства. Библиотека добија око 1.200 метара квадратних , а сваком одељењу припао је посебан функционално намењен простор.
Дечије одељење Народне библиотеке Бор смештено је у приземљу на површини од преко 100 метара квадратних. У пријатном амбијенту функционално је сређен простор који омогућава деци да лако приступе књизи. Нешто више од половине простора припада књижном фонду и радном простору библиотекара, а остатак читаоници у којој има 30 места. На 172 м полица смештено је око 9000 књига уређених по УДК систему. Посебно су издвојене полице на којима су школска лектира, сликовнице, стрипови и часописи. Дечије одељење стално набавља „Политикин забавник“ и „Велико двориште“ а од скора и „Витез“. Издвојена је реферална збирка и посебни фонд који се налазе на једној полици али су посебно означени. Посебни фонд чине књиге из свих области УДК, а даља набавна политика водиће рачуна да се фонд попуњава књигама из свих области које су значајне за интелектуални развој детета.
Иначе сваке године Дечије одељење се принови новим књигама и новим насловима. И ове године набавна политика је била таква да се у складу са материјалним могућностима пратила како савремена продукција стваралаштва за децу тако и интересовања која су верни корисници Дечијег одељења показали. Закључно са набавком на овогодишњем октобарском Сајму књига у Београду Дечије одељење се у 2001. приновило са 343 књиге.

ШТА КАЖУ ДЕЦА

Како би се стекао увид у читалачке навике и интересовања корисника Дечијег одељења и да би се увидео однос који ученици имају према ономе што им Дечије одељење нуди, направљена је анкета. Обухваћено је 180 ученика од трећег до осмог разреда из пет основних школа у Бору. Водило се рачуна да број испитаника буде приближно исти у сваком разреду.
На питање „Да ли читаш?“ 61% је одговорио потврдно, 34% чита повремено, а 5% не чита уопште. Ово је једино питање на које је одговорило свих 180 ученика. За сваку је похвалу овако висок проценат оних који читају, али ће одговори на нека од наредних питања показати да слика није тао лепа како изгледа на први поглед.
Друго питање „Шта мислиш да добијаш читањем?“ врло је важно јер се из одговора види да ли ученици основних школа знају сврху читања књига. Мишљење 15% ученика је да богати само речник, 24% богати знање, а највећи број (42%) мисли да читањем богати и речник и сазнање. Проценат за сваку похвалу, али ако томе додамо да 9% мисли да тако само попуњава слободно време, да 4% каже да тиме не добија ништа и да 6% уопште нису одговорили на ово питање, добијамо резултат да 19% младих у читању књига не види сврху.
Анкета је показала да су 46% испитаних чланови Народне библиотеке и да је најснажнији мотив за упис била жеља да се прошири сопствено знање. Али ту је и оних 12% који су признали да су ту само због лектире. Збуњује чињеница да 48% испитаних није желело да одговори на ово питање, можда због тога што се нису могли препознати у понуђеним одговорима или су разлози мало дубље природе. Показаће се у даљој анализи.
Као продужетак тумачења резултата четвртог питања намеће се оно што нам је показало пето. На питање „Колико те наставник или учитељ упућује да користиш књиге из Народне библиотеке?“ 31% је одговорио мало, 19% нимало (што већ чини 50%), 43% потврђује да их стално подстичу и подсећају да узимају књиге из библиотеке. њих 7% се нису изјаснили.
Заиста је добро што ученици слушају своје наставнике. Потпуно је јасно и разумљиво да просветни радници имају огромног удела, а самим тим и одговорности, у обликовању и преобликовању свести младих људи. Неки то раде на најбољи могући начин, али подаци показују да 57% испитаних нису добили прави подстицај својих наставника. Данас посебнно морамо бити свесни актуелности и важности речи Иве Андрића да писац „својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе (…) да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо, али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо“. Млади се годинама затрпавају садржајима мале или никакве уметничке вредности који им се сервирају преко разних медија у инстант облику. Много је лакше гледати слике са малих екрана, на којима преовлађују латиноамеричке серије, него слободне тренутке креативније користити. У преобликовању и усмеравању младих значају улогу имају квалитетни књижевни садржаји, а они се најлакше могу наћи у библиотеци где ученике чекају стручни људи који још додатно могу да им помогну. Подстичући децу да читају и читајући истражују просветни радници много могу да допринесу стварању снажних креативних индивидуалности.
На шесто питање „На који начин најчешће долазиш до жељене књиге?“ 40% је одговорило да користи књиге Народне библиотеке, а 9% узима књиге из школске библиотеке. Овако мали проценат нам посредно, али веома гласно говори у каквом стању се налазе фондови књига по школским библиотекама. Увиди које је радила матична служба показали су да су школске библиотеке оптерећене књигама које су деци потпуно незанимљиве и да је број лектирних књига недовољан. Иако у библиотеци ученик може наћи већи избор разноврсних књига, ипак се 36% испитаних сналази тако што ће жељене књиге узимати од пријатеља или на неки други начин. На ово питање није одговорило 15% испитаних.
Занимљиво је да на седмо питање „Да ли до књиге у Народној библиотеци долазиш увек, понекад или никад?“ није одговорило 39%. Увек нађе тражену књигу 30% испитаних, 24% то успева понекад, а 7% никад. И овакав резултат такође показује да скоро половина испитаника не може наћи жељену књигу на одељењу. Да ли због тога што је недовољан број примерака једног наслова (код лектирних књига) или што су интересовања ученика борских основних школа другачија од онога што им нуди Дечије одељење показаће анализа 10, 11. и 15. питања.
Могућност да жељену књигу дете резервише тако што ће бити уписано у такозвану листу чекања и телефоном обавештено да је књига слободна и да чека баш њега, користи само 15% испитаних.
Шта ученици основних школа читају? Одговори на ово (9.) питање дају највернију слику о читалачкој публици. Само обавезну лектиру чита 31% анкетираних (значи скоро трећина). Осталу белетристику чита 40% (нешто мало више од трећине). Стрипове и слично чита 14%, што јесте читање, али нема неку уметничку вредност већ служи забави. И, ако овоме додамо 15% који се нису определили ни за један понуђени одговор, добијамо да скоро трећина ученика спада у категорију нечитача. Симптоматично је да 31% чита само лектиру, што значи да ништа друго и не читају сем онога што морају, а питање је какав и колики траг остављају у свести младих људи наметнути садржаји чија је једина функција добијање оцене.
У прилог томе колико наша деца стварно знају да читају и да се служе књигом као средством које даје одговоре на нека питања говори податак да 58% никад није користило енциклопедије и речнике. Овај податак за некога можда није алармантан (тек нешто више од пола !!!) али с обзиром да живимо у време када добијање брзе и тачне информације има највишу цену, сматрам да би ученике већ од тренутка када савладају технику читања и писања требало упућивати на то где могу пронаћи одређене податке.
На питања која нису имала понуђене одговоре већ су захтевала да их испитаници самостално напишу (10. Наведи три своја омиљена писца; 11. Наведи три књижевна дела која би радо препоручио пријатељима; 15. Шта би желео да нађеш на Дечијем одељењу а то још увек није ту; 18. Предложи садржај којим би културно-забавни живот одељења био бољи) 12 ученика није ништа одговорило, а још 25 је безуспешно покушало да одговори на 10. или 11. питање. Од тих 25 само је 13 успело да наведе 3 писца или 3 наслова књижевних дела, а од тих 13 само 3 је навело неког писца који није заступљен у школској или домаћој лектири. (Толико о читалачкој култури.) На основу овога можемо да закључимо да 21% нема апсолутно никакав однос према књизи, а и према библиотеци која би требала да буде један од највећих пропагатора писане речи. У овој групи најбројнији су ученици седмог и осмог разреда. Они чине 65% оних који нису одговорили на ова питања, а пошто су ово године када су психоразвојне промене најбурније можемо апсолутну незаинтересованост за свет књиге и библиотеке тумачити и тиме што у том периоду за децу тог узраста постоје много занимљивије ствари и жеља да се до одговора дође брзо или одмах што се не уклапа у слику стрпљивог исчитавања страница неке књиге која (покаже се тек на крају) и не нуди оно што је дете очекивало.
Попут добрих ђака 40% анкетираних одговорили су само на 10. и 11. питање, али нису имали никакву своју сугестију (за 15. и 18.) чиме би показали да су активни учесници живота у библиотеци, било кад се тиче коришћења књижног фонда, било кад су у питању културно забавни програми. њих 31% поменуло је искључиво ауторе и дела која припадају школској или домаћој лектири разреда у коме се налазе или неког од прошлих. Тако се поново потврђује да деца доживљавају библиотеку као место где могу узети оно што им треба за оцену и ништа више. Занимљиво је да и ту преовлађује једна група писаца. У нижим разредима Змај, Десанка, Ршумовић, Ерић код 70%. Ученици виших разреда највише се опредељују за Андића (70%), Ћопића (82%), Жила Верна (67%).
Аутори и њихова дела који не припадају обавезној школској белетристици а који су постали драги корисницима Дечијег одељења, доста су разноврсни, али и ту, с обзиром на узраст постоје неки који су популарнији. У нижим разредима (трећи и четврти) апсолутну популарност има Драган Лукић са својим романом „Три гускетара“. Затим код четвртог, петог, шестог и седмог разреда Градимир Стојковић својим серијалом о хајдуку потпуно је окупирао дечију пажњу, а уз њега су и Миленко Матицки и Раде Обреновић.
Од страних аутора ту су неприкосновене X.К.Роулинг са Харијем Потером, Енид Блајтон и готово сви романи где се описују авантуре пет пријатеља и „Близнакиње“ Сузан Xејни. Поред тога радо се читају сви жанрови у којима доминира хумор (преко Нушићеве „Аутобиографије“, Ћопићевих „Магарећих година“ до књига вицева „Да пукнеш од смеха“).
На 15. питање „Шта би желео да нађеш на Дечијем одељењу а још није ту?“ одговорило је 34%. Поред оних који су само похвалили постојеће нашли су се ту и они за које можемо да кажемо да су однеговани корисници Дечијег одељења, јер су својим предлозима тачно указали на оно што недостаје фонду или га има у недовољном броју. Предлози се изузетно разликују што је у складу са мноштвом интересовања деце. Књиге које говоре о проблемима адолесцената тражи 50% анкетираних осмака и седмака. Неколицина је прочитала „Конфликте“ (Креативни центар, Бгд.) што је једина књига са УДК ознаком 159 у нашем фонду. Али су зато њихови захтеви, који илуструју проблеме младих, врло конкретни. Желели би да користе књиге које им нуде одговоре на различита питања о наркоманији, сиди, сектама, парапсихолошким феноменима. Такође, желели би да виде научно фантастичне, криминалистичке и љубавне романе. Све ово нам говори да деца журе да одрасту (или су то већ учинили, али ми то не примећујемо) те да им књиге, које им се нуде на Дечијем одељењу, више нису занимљиве. Специфичан показатељ је и број ученика седмог и осмог разреда који су чланови библиотеке. Од анкетираних 58 ученика чланови библиотеке су њих 15. На Дечијем одељењу од 847 до сада уписаних чланова, седмака и осмака има 89 (10,5%), а највећи број њих долази само кад узима лектиру. Све ово говори да би набавна политика једним својим делом требало да буде усмерена ка овој популацији и њиховим интересовањима.
Нешто млађи корисници траже од Дечијег одељења да не пропусти ниједну годину школовања Харија Потера, да се упорно прате авантуре Пет пријатеља и Тајне седморке Енид Блајтон, да сазнају даљу судбину Стојковићевог Глигорија Пецикозе и његових потомака. Хтели би да читају више стрипова, али и да виде књиге о томе како се ствара стрип.
Ученици знају да Дечије одељење организује и културно – забавне програме (66%) и њих 29% те програме прати редовно а 45% повремено, те је тако на 18. питање, где је требало да предложе садржаје највише њих тражило различита такмичења, квизове и слично, што би било награђивано. Траже да им библиотека уприличи чешће контакте с писцима или трибине на којима ће чути нешто више о проблемима који тиште младе.

ДЕЧИЈЕ ОДЕЉЕЊЕ ОД ДАНАС ДО ДЕЦЕ

У Бору је од почетка 2001. године на Дечије одељење уписано 847 чланова (у 2000. години било их је 818). У пет основних школа у граду ове школске године уписано је 4.175 ученика (прошле 2000/01. године 4.302), што значи да само 20% основаца долази у библиотеку анкета је показала да од тих 20%, 31% чита само лектиру, а 40% и осталу белетристику. Све ово указује да је интересовање за књигу мало и да је потребно да се ангажују сви субјекти нашег друштва, почев од породице, школе и библиотеке до телевизије, која изгледа има велики утицај на децу. Књигу треба вратити у школе, међу ђаке, а не да чами по полицама библиотеке. Она треба да се чита и децу треба научити да је поштују и чувају као велику драгоценост.
У складу с тим, Дечије одељење Народне библиотеке Бор се труди да постане место где ће велики број борских основаца најпријатније проводити своје слободно време, окружени књигама, и имајући могућност да задовоље своја најразноврснија интересовања и искажу своју креативност на најбољи начин. У овом простору већ две године редовно се одвија филмски програм где се деци приказују цртани филмови уз кратку причу о књизи на основу које је филм настао и уз информацију да Дечије одељење ту књигу поседује. Организују се трибине и за децу и за родитеље. У јеку грознице коју ствара почетак школске године организована је трибина „Мама и тата полазе у први разред“, а у оквиру Дечије недеље трибина о дечијим правима која је реализована као дечија креативна радионица у форми квиза. Пошто се већ показало да деца воле да цртају (у јуну поводом стогодишњице рођења Волта Дизнија успешно организована акција „Цртајмо Дизнијеве јунаке“) целе те недеље дечија машта је стварала разгледнице и честитке са врло ангажованим порукама којима су исказали своја схватања права.
Како би се књига популарисала доводе се омиљени писци (ове године у априлу Градимир Стојковић и у октобру Недељко Попадић). Награђју се најревноснији читаоци али се награђује и најмлађи корисник Дечијег одељења (2000. године то је била трогодишња девојчица).
Досадашње искуство у раду Дечијег одељења, пре свега са децом школског узраста, показује да би можда било боље када би први контакт са библиотеком учинио баш родитељ и то у неком раном предшколском узрасту детета. Тада би сусрет са књигом и библиотеком био лакши јер је необавезујући, чини га онај коме дете највише верује, и за свој циљ има чисто задовољство, а не израду домаћих задатака који су често ултимативно постављени.
Иако је образовање детета првенствени задатак породице и школе несумњиво је и циљ рада Дечијег одељења библиотеке. Зато библиотекар мора да буде свестан своје улоге едукатора и васпитача детета у његовом развоју ка зрелом читаоцу. Рад библиотекара на стручним пословима важан је и неопходан за рад библиотеке, али од изузетног значаја је и његова комуникација са корисником, добра обавештеност и спремност да изађе у сусрет интересовању детата.
Међутим, недовољна техничка опремљеност један је од проблема који свакако успоравају развој Одељења. Деца која код куће имају приступ интернету Дечије одељење доживљавају као музеј. Зато би од великог значаја за квалитетнији и савременији рад било увођење савремених информационих технологија и уређаја за аудио визуелну презентацију информација. И поред свежих идеја и ентузијазма радника сигурно да би увођење бољих и јачих машина и квалитетнијих програма утицало на повећање броја чланова. Напредак информационих система мења потребе и интересовања деце. Мултимедијална издања су нова средства у педагошком и методолошком раду. Поседовање оваквог библиотечког материјала, уз неопходност руковања компјутером визија је једне нове библиотеке која није непозната у свету.
Оно што Дечије одељење данас нуди својим корисницима јесу разноврсни програми који укључују, између осталог, изложбе дечијих радова, књижевне вечери са познатим дечијим писцима, литерарне сусрете, филмске програме и др. Сврха овакве разноликости је управо тежња и идеја да се помогне детету да прихвати библиотеку као место где се не само позајмљује књига, већ и место где ће моћи креативно да троши своје време, да се информише и забави.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Андрић, Иво. О причи и причању : (Говор приликом примања Нобелове награде). – Сарајево, 1981. стр. 66-70. – Сабрана дјела Иве Андрића ; књ. 12.
2. Јовановић, Весна. Наше дечије одељење. – Бележница, бр. 4. Бор, 2001, стр. 6 – 7.
3. Јовановић, Слободан љ. . Пут књиге у борском крају. – Бор, 1990.
4. Вучковић, Жељко. Ка савременој библиотеци. – Нови Сад : Библиотка Матице српске, 1997.
5. Пут књиге до читаоца посредством библиотека : зборник радова. Београд : Народна библиотека Србије, 1983.

Ана Јанковић

Фонд серијских публикација је, уопштено, извор за многа истраживања и, нарочито, за правовремено текуће информисање. У свакој библиотеци овај фонд би морао бити незаменљив и непресушан извор информација, па би, сходно томе, и садржај фонда морао бити свеобухватан и комплетан, без тематских ограничења, чиме би биле обухваћене многе гране знања.
Богатство овог фонда веома подиже вредност сваке библиотеке која га поседује, и представља тачку привлачења за све оне, који ће, користећи ову врсту грађе, бити свакодневно везани за ову установу.
Због свега тога, фонд серијских публикација (периодике) мора бити један од основних фондова сваке библиотеке.
Имајући све ово у виду, у Народној библиотеци Бор се, од почетка 2001. године, приступило сређивању постојеће грађе фонда периодике, који се дотада, несређен, нередовно евидентиран и необрађен, налазио на местима у библиотеци, која нису била предвиђена за смештај ове врсте библиотечке грађе.
Народна библиотека Бор је од 1962. године (од када је почело евидентирање серијских публикација) до 1995. године прикупила велики број наслова. Увидом у књигу инвентара серијских публикација вођену за овај период, може се утврдити да је уписано укупно 1430 инвентарских јединица (годишта) серијских публикација. Од 1995. године није вођена евиденција приспелих публикација у књизи инвентара, па је пронађено много публикација штампаних од 1995. до 2001. године које су мање-више редовно пристизале у библиотеку, а које нигде нису евидентиране. Показало се да је Народна библиотека Бор у периоду од 1962. до 1995. године располагала са више од 150 различитих наслова новина, часописа, зборника, итд, од којих је највећи, број, наравно прилично нередовно пристизао. Биле су ретке оне публикације које су библиотеку редовно пристизале.
Велики део овог фонда представљале су публикације комунистичко-марксистичко-социјалистичко- самоуправљачке оријентације. То довољно говори и о начину и о критеријуму по коме су се набављале серијске публикације, као и то да велики број наслова не подразумева истовремено и квалитет, нити редовитост пристизања у библиотеку.
Ипак – олакшавајућа околност – види се да је Народна библиотека у овом периоду и то путем претплате набављала и такве часописе као што су Багдала, Библиотекар, Лингвист, Бранково коло, Књижевност (и данас у претплати набавља овај часопис), Филмска култура, Развитак итд.
У претплати је, ако је веровати књизи инвентара, набављана и Библиографија Југославије (од 1950. до 1978. године), али приликом ревизије 2001. године ове публикације нису пронађене. Разлози за то нису познати.

Структура фонда серијских публикација – данас

До данас су у Народној библиотеци Бор инвентарисане укупно 1732 инвентарске јединице серијских публикација. С обзиром на то да је у фонду периодике свака инвентарска јединица у ствари једно годиште, а да свако годиште има више свезака, добија се утисак обимности грађе. Међутим, то је ипак привид, ако се узме у обзир шта је и како набављано, и шта је, након последње ревизије (и отписа) 2001. године остало.
Остала је укупно 681 инвентарска јединица.
Што се саме структуре фонда тиче, нови контролни картони (написани након ревизије према стварном стању фонда) показују да Библиотека поседује:

– 9 наслова из области библиотекарства
– 12 наслова из области филмске, позоришне, ликовне и уметности уопште
– 40 наслова из области књижевности, уметности и културе
– 7 наслова публикација које обрађују друштвено-историјске теме
– 24 наслова осталих серијских публикација

Библиотека поседује и 5 наслова часописа на страним језицима (енглески, француски и немачки).
То је укупно 90 наслова различитих серијских публикација. Притом, свакако треба нагласити да нису сви они редовно пристизали у Народну библиотеку Бор, те да има и оних наслова од којих Библиотека поседује само по једно, па и то непотпуно годиште.
Најредовније и најдуже су у Библиотеку пристизали управо они часописи на које је Библиотека била претплаћена. То су:

– Багдала (1970-2000)
– Библиотекар (1953-1997)
– Градац (1978-1998)
– Градина (1972-1998)
– Књижевност (1963-2001)
– Развитак (1961-1998), итд,

У 2001. години Библиотека путем претпате добија часописе: Психологија данас, Књижевни гласник, Свеске, Књижевност, Добро јутро, Златна греда.
Претплаћена је и на дневну и недељну штампу (Политика, Вечерње новости, Данас, Борба, НИН, Илустрована политика) и на дечју штампу (Велико двориште, Витез, Политикин забавник).
На информативном одељењу Народне библиотеке Бор се налази и својеврстан изложбени простор где су изложене фотокопије насловних страна часописа, што треба да упути кориснике у то чиме све Библиотека располаже на одељењу серијских публикација.
Бројке показују да највећи део фонда периодике чине наслови из области књижевности, културе и уметности, што је добро, али је уочљив недостатак часописа из области науке и технике, што би се у наступајућем периоду морало превазићи.

Смештај и коришћење фонда серијских публикација

Велики проблем који ће се неминовно наметнути јесте проблем простора. Када набавна политика достигне један нормалан ритам, проблем ће се нагло актуелизовати.
Одељење периодике, наиме, нема одговарајући простор. Налази се у приземном делу библиотеке у једној малој одвојеној просторији (10м) и део је информативног одељења. Одељење периодике ће користити исту читаоницу на информативном одељењу коју користе чланови библиотеке који читају дневну и недељну штампу.
Када у потпуности буде завршена обрада фонда периодике и када он буде унет у аутоматску базу података (као и фонд монографских публикација), и ова библиотечка грађа биће дата члановима Народне библиотеке Бор на коришћење. Серијске публикације са одељења периодике моћи ће да користе сви они који имају чланску карту одељења за одрасле и одељења стручне литературе Народне библиотеке Бор за текућу годину.
Нашим корисницима је већ познато да се дневна и недељна штампа не износи из библиотеке. Остале публикације (часописи) ће се, под одређеним условима (задужење, реверс) моћи изнети из библиотеке или користити у читаоници информативног одељења. На одељењу периодике неће бити дозвољен слободан приступ публикацијама. Коришћење ће бити могуће само уз помоћ и посредовање библиотекара и помоћу електронског каталога. Према савету из Народне библиотеке Србије, планирано је да се у Народној библиотеци Бор инсталира компјутерски програм ЦОБИСС, чиме ће се знатно олакшати рад на обради публикација, али и само коришћење публикација, не само серијских, већ и монографских, јер овај програм пружа огромне могућности за детаљнија претраживања по разним основама, тако да ће само постојање, а и коришћење лисних каталога постати излишни.

Савремена библиотека, у време наглог и непрекидног раста информација на најразличитије теме, постаће стециште знања, извор података о достигнућима у свим областима људског стваралаштва. Свака библиотека данас, колико год је то могуће, мора прерасти од “места на коме се чувају књиге и са кога се позајмљују књиге” у такав информациони центар који у сваком тренутку може да одговори на најразноврснија питања својих корисника. И Народна библиотека Бор, у складу са својим могућностима, мора прерасти у такав центар. У томе, између осталог, и видимо улогу нашег одељења серијских публикација.

Приредиле: Драгица Радетић, Ана Јанковић

Тања Велманс, Чудесна повест иконе, Clio, Београд, 2007., Превела с француског Наташа Икодиновић

Византијска уметност и цивилизација је неисцрпна тема стручног интересовања историчарке уметности Тање Велманс, која је своју заокупљеност византијским простором и очараност византијском духовношћу понела из родне Бугарске у Француску. Бројни радови које је објавила из ове области, могли су да упознају савременог читаоца на Западу са историјом и уметничким благом које је сачувано на простору некадашње. Њено интересовање усмерено је посебно на грузијску уметност и српско средњовековно сликарство у Србији и Македонији.
Књига Чудесна повест иконе настала је захваљујући радозналом духу истраживача и личном доживљају естете. Управо емоције исказане као доживљај лепоте и испуњености коју ауторка осећа испред византијског уметничког дела чини ову књигу сасвим другачијом од њених претходних радова.
Тајна иконе, њено теолошко и мистично значење, настанак и историјски развој, разоткривају се на замишљеном путовању у византијску епоху до 15. века, на које ауторка с лакоћом води читаоца. Кроз ову духовну авантуру га упознаје са стварним и имагинарним, са сличностима и разликама хришћанске културе Истока и Запада у средњем веку, са незаобилазним темама живота и смрти, духа и материје, земаљског и небеског…
Приликом гостовања у Београду новембра 2007. године, Тања Велманс је на питање како икона утиче на посматрача, како на њега преноси свој код, одговорила:
“Икона буди у нама осећања, због тога што је икона донела човеку одговор на трансцендентална питања, на питања о апсолуту, донела сазнања о целини небеског света, знања о свету који је изнад човека.“
У свом предговору за српско издање ауторка се обраћа српском читаоцу као бољем познаваоцу византијске уметности од читаоца са Запада и нада се да ће га ова књига узбудити, а можда и опчинити

Богдан Богдановић, О срећи у градовима Просвета, Београд, 2007.

Слутње да ће планета постати обзидана и зазидана бетоном и челиком и да са градњом бетонских грдосија и чудовишта свет постаје хиперурбанизован, све више се обистињују. Између цивилизација, савремених и прошлих, нема разумевања, иако би једна другој могле много да кажу, када би имале довољно стрпљења да се слушају. Нажалост, нова, силнија и робуснија прождире стару, уморну и крхку. Ипак, данашњи човек, између прошлости и будућности, може да ужива у лепоти и мудрости традиционалних градова, док их још има.
Ако читалац одабере књигу О срећи у градовима пристаће да га Богдан Богдановић, уметник и књижевник, архитекта и филозоф градње, води по свету, у обилазак градова, и неће се покајати. Изванредним стилом, сликовито и поетски надахнуто Богдановић говори о различитим градовима, о томе шта их чини посебним и живим, о духу и карактеру или како каже „психизму“ града. Прве странице у књизи посвећује Београду, своме родном граду. Из Београда читалац креће даље на пут и заједно са студентима професора Богдановића учи како град треба упознавати градове, како их умети гледати. Као најбољи, проверени метод препоручије се пешачење. „Град треба ме- рити и читати сопственим корацима“, јер само тако га је могуће обухватити свим чулима. Говорећи о вишечулном доживљају града присећа се раскошне Венеције која има лош задах, Фиренце која је презасићена сувом прашином, Болоње у којој звуци и звучна слика надвадава визуелну… Опчињен градовима које прожима магија воде, издваја Штокхолм и Хелсинки као вилинске градове на води и Амстердам који није само на води него је, како каже, и у води до колена.
Врло занимљиво је упознавање са кружним градом, Багдадом, бившим градом из бајке, затим са социјалистичким градовима Пјонгјангом и Пекингом, кроз који га води млада пратиља са поетичним именом Ласта Са Стеновите Обале.
Чаролији речи и духовном до- живљавању путовања читалац се препушта и у обиласку америчких градова, Њујорка, Сан Франциска и Чикага.
Али оно што све ове градове чини живим у сећању путописца и доживљају читаоца су у ствари случајни сусрети са људима, живот људи у тим градовима, а све остало је како каже аутор „само сценографски оквир који је помогао да се боље уочи и прати човек у градском простору, све је то једна представа које не би било да нема људи, јер без глумаца нема представе“.
Након прочитане књиге О срећи у градовима читаоцу ће бити драго што је био део те представе, па макар и у публици.

Иван Клајн, И филозофи су луди : антологија смешних штампарских грешака, Београдска књига, 2007.

Свакодневно се исписују тоне и тоне папира, и замислите колико се грешака крије у написаном, упркос вредним коректорима. Грешке, као брзе осице, прелете и сакрију се од очију онога ко пише, али често и онога чији је посао да их хвата и уклања. Нису узалуд Латини давно измислили имена за написане, грешке пера, lapsus calami, али и за изговорене, грешке језика, lapsus linguae. Грешке су најчешће случајне, али могу бити и намерне, када их бирају хумористи и шаљвџије, а понекада и злонамерне, када их чине заједљивци.
Језичке грешке направљене пред очима или ушима јавности могу бити врло непријатне, чак скандалозне, а могу имати и застрашујуће последице за починиоца. Али могу бити и врло забавне, настале смешно премештеним или изостављеним словима у речи.
Смешним грешкама бави се Иван Клајн, наш врсни лингвиста у својој најновијој књизи са смешним насловом И филозофи су луди (уместо људи) Иако књига носи поднаслов антологија смешних штампарских грешака, настала је услед измишљања и бележења реченица које постају смешне захваљујући забавним грешкама, мада није искључено да су се негде заиста и догодиле. Грешке постају забавне када су неочекиване у датом контексту. Двадесетак година аутор је одабирао овакве грешке које постају нека врста енигматске игре за читаоца. Текст захтева пажљиво читање и учи читаоца коректурском занату.
Књига садржи више од две хиља- де грешака, које су груписане по типу и тематици. Илустрације Драгана Тасића сликовито прате духовит текст. За читаоца заиста забавно штиво које засмејава не само на свакој страни него у свакој реченици.

Свака млада девојка сања о принцу из банке.

У амбуланти остаје дежурна сестра спремна да пребије сваког ко дође после радног времена.

Домановић је био благ човек, али нико од оних који су му се замерили није избегао оштрицу његове сатаре.

Што се тиче слабе оцене вашег сина, имате две могућности: да сами радите с њим или да млатите наставника.

Пензионери воле птице и деле с њима сваку муву која им преостатане од ручка.

Новинари воле да вас интервјуишу, јер увек исцрпно оговарате.

Возач је био довољно модар да се не упушта у даљу расправу с полицајцима.

Даруб Мекман, Историја среће, Геопоетика, Београд, 2007.

У својој изванредној Едицији „Интимна историја“, Геопоетика је прошле године објавила књигу Историја среће Дарина Мекмана, професора на Универзитету Флорида, аутора неколико књига и многобројних чланака о европској и америчкој историји, култури и политици. Историју среће је на ен леском објавио 2006. године (Happiness: A History, Grove/Atlantic Press). Ова књига није ни налик онима које на популаран начин, „из личног, али и из искустава других „подучавају“ читаоца како да оствари сопствену срећу, промени је у своју корист, утиче на њену променљивост… Ово је озбиљна студија о историји среће, приказаној и објашњеној кроз дуге векове људске историје и цивилизације, векове у којима су се смењивали беда и благостање, рат и мир, векови болести, природних катаклизми, тако да је, како аутор наводи, још Херодот подсетио да “колико год био кратак његов живот, ниједан човек није толико срећан да га неће запасти, не једном, већ много пута, да пожели да је мртав, а не жив“. Дакле, од старих Грка до данас, бројна су питања о срећи на која аутор покушава да пронађе одговор. Од ове Херодотове опаске до Хегелове тврдње да се „историја може промишља- ти са становишта среће, али историја није тло на коме успева срећа. Раздобља среће су празне странице у књизи историје“, прошло је много времена, па иако су многи размишљали на ову тему, не само историчари и филозофи, већ и обични, најобичнији људи притиснути проблемима свакодневице, није се дошло до коначног спознања шта је срећа. Сви желе да буду срећни, али нико не уме да јасно и доследно каже шта је то што заиста жели и што би га учинило уистину срећним. Мекман о срећи говори као о модерној религији и пита се да ли су људи одувек у њу веровали, да ли је срећа вечна, универзална – или има историју, одређени временски и просторни запис. Може ли се срећа измерити, упоредити? Да ли су нека друштва срећнија од других? „Иако немам намеру да се упустим у тако смео покушај као што је писање историје човечанства, убеђен сам да историја среће, макар у почетку, треба да буде интелектуална историја, историја поимања овог вечног људског циља и стратегијâ смишљених да се он достигне, која би пратила њихов настанак и развитак у различитим етичким, филозофским, религиозним и, додао бих, политичким контекстима“, каже аутор. Појам среће је током векова драстично мењан, а промене које су настајале биле су тако велике, да се може закључити да „срећа“ из прошлости није ни налик данашњим поимањима „среће“.

Џон Фанте, Упитај прах, ЛОМ, Београд, 2007. Превео са енглеског Флавио Ригонат

Роман Упитај прах, условно речено наставак је романа Чекај до пролећа, Бандини, и са њим, као и са првим романом Пут за Лос Анђелес (који је, узград, издавач одбио да објави јер је био сувише смео и провокативан за конзервативни књижевни тренд тог времена, па је објављен тек постхумно), чини тематску целину о животу Артура Бандинија, главног јунака сва три романа, Фантеовом алтергу. Довољно је рећи да је Упитај прах у суштини, једна незаборавна прича о необичној љубави између младог Американца (италијанског порекла) Артура Бандинија, који је дошао у Лос Анђелес да се прослави као писац и исто тако младе Американке (мексиканског порекла) Камиле Лопез. Он своје дане проводи у бедном хотелу на Бункер Хилу у Лос Анђелесу, покушавајући да заради новац шаљући приче часописима, а она радећи у ‘’Колумбија кафеу’’, ћумезу над свим ћумезима описаним у светској литератури. Дошавши из Колорада у Лос Анђелес са једином жељом да постане познат и славан писац, Артуро Бандини са Камилом започиње везу која је од самог почетка била на самој ивици између љубави и мржње, стално потискујући своја супротстављена осећања којима је изложен док покушава да обузда страст коју према њој осећа. У његовом животу присутна је још једна жена, несрећна Јеврејка Вера. Фанте је радњу свих својих романа смештао у прљава предграђа Лос Анђелеса тридесетих година прошлог века, у којима животаре сиромашни и одбачени, док се хране сновима о успеху, али без америчког happy enda, ругајући се америчком систему вредности и начину живота (Артуро Бандини се захваљује Богу што је Американац, руга се Камили због њеног мексиканског порекла, а истовремено припаљује одбачени опушак који је подигао из сливника). У свом сиромаштву и безнађу, Артуро Бандини (као и сам Џон Фанте, уосталом) утапа се у гомилу истих таквих који су у топли ЛА дошли да пронађу своје место под сунцем. На несрећу, открио је да на том месту чак и ‘’сунце припада другима’’, и да му ништа друго није преостало до да игра ту игру до краја, усрдно одржавајући у животу илузију да је ту рај и да је и сам део тог раја.
Упитај прах је доживео велики успех код читалаца. Инспирисан тиме, Фанте је, смртно болестан и готово слеп, издиктирао свој последњи, четврти роман о Артуру Бандинију Снови са Бункер Хила. По роману Упитај прах снимљен је истоимени филм у коме су главне улоге играли Селма Хајек и Колин Фарел.