Ружа Божић

Захваљујем вам се на показаном интересовању за овај скроман догађај којим обележавамо 130 година од отварања “Читаонице Кривељске”. Наиме, читаоница је установљена на дан 12. децембра 1871. године и,после Злотске, била је друга и уједно и последња на просторима данашње борске општине у то време.
Кривељ се као насеље помиње још далеке 1571. године у турским детаљним и прецизним катастарским пописима и харачким обрачунима под именом Кривељац. Као Кривигберг забележен је на аустријској карти Црноречке области из 1718. године. Статус варошице Кривељ добија 1910. године. Зато није изненађујуће што се догађај отварања читаонице збио прилично рано имајући у виду прилике у Кнежевини Србији.
О самом отварању читаонице постоје документа. Ево цитата из једног од њих, где се на леп начин описује тај догађај:
(сложи га мало уже, без првог реда)
“Неколико отмених лица из села Кривеља одважила су се да установе у истом селу читаоницу под именом Читаоница Кривељска и написали су правила за читаоницу, које су поднела свом среском старешини на одобрење.”
Наравно, одобрење су добили и од окружног начелника и од министра просвете и црквених дела.
Читаоница је 1874. године имала тридесет и једног члана, који су уплатили по 12 гроша годишњег улога, а имала је и друге приходе као што су нпр. приходи од “добровољних подарака”. Расходи читаонице у били искључиво у плаћању новина које су примане, а чији је број иначе био прилично велики. Зна се да је примано десет листова: “Сион”, “Јавност”, “Глас јавности”, “Видов-дан”, “Будућност”, “Београдске новине”, “Исток”. “Школа”, “Тежак” и “Српске новине”. Књижни фонд чиниле су 63 разне књиге.
Читаоница у Кривељу радила је без престанка током читавог периода од оснивања до Српско-турских ратова (1876-1878). Према постојећим подацима, а упоређујући их са подацима о другим сличним читаоницама, може се рећи да је читаоница у Кривељу била једна од активнијих и боље опремљених сеоских читаоница у Србији. Може се претпоставити да се међу оним читаоницама које су радиле почетком двадесетог века налазе и читаонице у Злоту, Кривељу и Слатини. У периоду између два рата, поред Бора и Злота, народне књижнице и читаонице имали су још село Кривељ и Слатина. О књижници у Кривељу није установљен никакв траг у литератури и изворима, али зато о њеном раду постоје многобројна сведочења савременика. По записаним сећањима, књиге је издавао учитељ Драги Петковић. Крајем тридесетих, други учитељ, Сава Грујић, оформио је неку врсту одбора чији су чланови добровољним прилозима помогли обогаћивању књижног фонда Кривељске читаонице и књижнице. По другим сазнањима, у Кривељу је радила још једна књижница у оквиру Соколске чете.
У периоду после Другог светског рата, књижница и читаоница у Кривељу је радила са извесним прекидима при школи или при Дому културе, а посао књижничара обављали су омладинци, понекад учитељи и активисти, за веома низак хонорар или без накнаде. Такво стање је трајало све до 1962. године, када је Централна библиотека покренула реорганзацију сеоских књижница. Године 1978. сеоска књижница у Кривељу преименована је у Сеоску народну библиотеку. До 1989. године основано је десет “сеоских народних библиотека”, што је Народну библиотеку у Бору уврстило у у ред матичних библиотечких институција са најјачом мрежом у Србији.
Данас огранак Народне библиотеке Бор у Кривељу има богат књижни фонд, али, нажалост, чланство драстично опада тако да ове године има исти број чланова као и пре 130 година. Огранак је 1982. године на “Такмичењу сеоских библиотека” добио трећу награду Културно-просветне заједнице Србије и Нолита.

Јелица Живковић

Последњу деценију прошлог века обележио је снажан продор електронике у све сфере друштвеног живота, па и у библиотечку делатност, што је у светској библиотекарској јавности изазвало бројне расправе и опречне ставове о будућности књига и библиотека.
Запитаност над судбином традиционалне библиотеке у надолазећем времену Интернета и нових компјутерских технологија сасвим је разумљива и оправдана: мултимедијалност нових електронских облика књиге, која подразумева и нов начин читања, намеће потребу за другачијом опремом и организацијом рада библиотека. Улога претежно пасивне институције која прикупља, обрађује, чува и даје на коришћење библиотечки материјал мења се и библиотека постаје информатички центар који пописује, класификује, омогућава свестрано претраживање фондова свих умрежених библиотека и дистрибуира у неупоредиво краћем року жељене информације и сав остали библиотечки материјал. У библиотеци будућности, која је за развијене земље већ почела, уместо каталога користе се софтвери за унос података, читаоницу је заменила рачунарска мрежа и онлајн приступ који библиотека обезбеђује својим корисницима; библиотекар у класичном смислу више не постоји и он преузима улогу информационог стручњака, који води своје кориснике кроз свет информација о расположивим фондовима.
Нажалост, наша шира јавност је остала, у условима блокаде и санкција, изван дискусија о мисији и функцијама библиотека у информатичком окружењу – нас и даље муче елементарни проблеми опстанка као што су простор, набавка и кадрови. Ипак, и наши библиотекари су свесни нових захтева и последица коришћења информатичких технологија и, у вези с тим, потребе која се намеће као императив времена – да се планира развој професије и струке.
Три библиотекара Народне библиотеке Бор присуствовала су током 2001. године семинарима у организацији Школе Б плус, а који су се бавили савременим стандардима у библиотекарству у три основна сегмента делатности: набавном процесу и каталогизацији публикација, менаxменту и маркетингу у библиотекама, и примени актуелних информативних технологија. Позитивна искуства стечена на курсевима изазвала су велико интересовање за саму Библиотеку плус – њене организаторе, циљеве и будућност. У покушају да нађемо одговоре на ова питања, стигли смо до Зорана Хамовића, аутора пројекта и једног од водитеља курсева, који је иначе јавности познат као оснивач и главни уредник Издавачке куће КЛИО и аутор више пројеката из области едукације у културним и медијским установама.
Школа Б плус, као део програмског пакета Библиотека плус, намењеног перманентном образовању библиотекара, указала се као јединствена и драгоцена могућност осиромашеној и у сваком погледу запостављеној библиотечкој делатности да своје кадрове упозна са савременим токовима библиотечког пословања. Према речима Зорана Хамовића, идеја о подстицању библиотекара на акцију, са циљем изградње савременог типа отворене библиотеке, покренута је још 1997. године. Почетком реализације пројекта може се сматрати семинар у Горњем Милановцу (септембар 1998), у чијем је раду учествовало 15 библиотека из Србије. Ипак, због недостатка финансијских средстава, на конкретан рад школе се чекало још две године, када је пројекат добио подршку Фонда за отворено друштво, што је организатору омогућило да, између осталог, сноси трошкове пута и боравка полазника.
Овогодишњи програм Школе Б плус у свом наставном плану имао је две целине:: Савремени стандарди и методи у библиотекарству и Нове информационе технологије у библиотекарству, и пет тематских модула: Иновације у набавци и каталогизацији,, Коришћење библиотечког материјала, Менаxмент и маркетинг, Обука за електронско доба и Коришћење извора са Интернета. Теме су обрађене у оквиру осамнаест курсева у Универзитетској библиотеци “Светозар Марковић” у Београду, а на сваки курс је позивано највише 20 пријављених полазника, што је диктирано капацитетима коришћених учионица (класичне и електронске) којима библиотека располаже. Како се у програму наводи, курсеви су били намењени “библиотекарима из свих типова библиотека и свих професионалних усмерења, руководиоцима одговарајућих одељења и руководиоцима библиотека”, са напоменом да су у Школи Б плус, за разлику од постојеће поделе према школској спреми на библиотекаре и књижничаре, “библиотекари људи који су положили стручни испит и раде у некој библиотеци: школској, високошколској, јавној, специјалној.” Очигледно је приликом прихватања пријава кандидата узиман у обзир територијални принцип па су се на истом месту нашли библиотекари из свих крајева Србије, што је читавом пројекту дало квалитет плус, у смислу омогућавања размене искустава и отварања врата за сарадњу. Водитељи курсева су били признати стручњаци за одређене теме, аутори различитих програма, стручних радова или пројеката из одговарајућих области библиотекарске едукације. Курсеви су одржавани током месеца маја, јуна, септембра и октобра, викендом, у виду једнодневних (у трајању од 4 часа), или дводневних (8 часова). Највећи број курсева је од полазника захтевао ангажман у четири фазе: припрема, рад на самом курсу, израда практичног рада и верификација стеченог знања и, што нам се чини особито значајним по ефекат школе, наставак сарадње у облику консултативног програма праћења развоја првобитно постављених пројектних задатака.
Организатори Школе Б плус могу бити задовољни почетним резултатима: програм за 2001. годину реализован је 100%, интересовање полазника је било много веће од расположивих капацитета, примећено је да су курсевима присуствовали факултативно, у мери у којој је простор дозвовољавао, и људи који нису добили позив, а сви консултовани полазници су се најпохвалније изразили о целокупној организацији и квалитету наставе. Оно што се и овог пута потврдило јесте чињеница о огромним разликама у опреми и раду међу појединим библиотекама – док једни лагодно сурфују по Интернету, други немају ни каталошке листиће, да и не говоримо о компјутерима! Међутим, оно што је у неформалним разговорима са полазницима означено као најважнији резултат ове школе јесте потпуно равноправно дата могућност свим учесницима да се едукују и буду спремни за повољније услове, које сви очекујемо у времену које долази. Зоран Хамовић нам је потврдио да су се намере организатора школе ка таквом циљу и кретале – поента читавог пројекта садржи се у томе како други раде, а не како ви радите. То Б плус чини отвореним, динамичним системом, који је Хамовић, мислећи на методе и ефекте школе на учмалу и пасивну атмосферу у претежном броју наших библиотека, назвао “креативним поремећајем”. По његовим речима, програм ће се даље развијати уз учешће оних библиотека и библиотекара који буду показали највећу кооперативност и отвореност.
За наредну годину планира се децентрализација у раду школе, тако да се курсеви неће одржавати само у Београду него и у другим библиотекама у оквиру система. Такође ће бити предузети кораци у правцу регионалног повезивања, на нивоу бивших југословенских република и шире, обезбеђивањем учешћа предавача, а можда и слушалаца, из иностранства. Изгледа да ће баш наредна година показати колико ће се услова стећи да се високо постављени циљеви Школе Б плус, као што су континуирано развијање стручних способности и изграђивање професионалних навика библиотекара и иновирање и уједначавање библиотечке праксе у различитим типовима библиотека, у стварности реализују и колико спремности међу самим библиотекарима има да у трку ухвате један од брзих возова за будућност у свету, насупрот тихом умирању из претходне деценије.

Весна Тешовић

Почеци библиотекарства у борској општини сежу у 1869. годину када је селу Злот установљена прва читаоница. У наредним деценијама судбину књиге одређивале су бројне историјске промене и немири који су је приближавали и удаљавали од читалачке публике. После Другог светског рата наступа период у коме се континуирано ради на подстицању читалачке културе и унапређењу библиотекарства. Оснивају се јавне књижнице везане за друштвено политичке и месне организације и насељске библиотеке. Насељске библиотеке 1962. године се обједињују у Централну библиотеку. Иако се библиотека налазила у једној омањој згради још тада је Дечије одељење било и физички одвојено од Одељења за одрасле и читаонице штампе. У једној просторији (која је имала и свој засебан улаз) био је смештен књижни фонд намењен најмлађим Боранима али није било места за читаоницу где би деца могла проводити своје слободно време.
Почетком 1972. године Дом културе, у чијем саставу је била и Централна библиотека, пресељен је у нову зграду. Тада се стичу повољнији услови за развој библиотекарства. Библиотека добија око 1.200 метара квадратних , а сваком одељењу припао је посебан функционално намењен простор.
Дечије одељење Народне библиотеке Бор смештено је у приземљу на површини од преко 100 метара квадратних. У пријатном амбијенту функционално је сређен простор који омогућава деци да лако приступе књизи. Нешто више од половине простора припада књижном фонду и радном простору библиотекара, а остатак читаоници у којој има 30 места. На 172 м полица смештено је око 9000 књига уређених по УДК систему. Посебно су издвојене полице на којима су школска лектира, сликовнице, стрипови и часописи. Дечије одељење стално набавља „Политикин забавник“ и „Велико двориште“ а од скора и „Витез“. Издвојена је реферална збирка и посебни фонд који се налазе на једној полици али су посебно означени. Посебни фонд чине књиге из свих области УДК, а даља набавна политика водиће рачуна да се фонд попуњава књигама из свих области које су значајне за интелектуални развој детета.
Иначе сваке године Дечије одељење се принови новим књигама и новим насловима. И ове године набавна политика је била таква да се у складу са материјалним могућностима пратила како савремена продукција стваралаштва за децу тако и интересовања која су верни корисници Дечијег одељења показали. Закључно са набавком на овогодишњем октобарском Сајму књига у Београду Дечије одељење се у 2001. приновило са 343 књиге.

ШТА КАЖУ ДЕЦА

Како би се стекао увид у читалачке навике и интересовања корисника Дечијег одељења и да би се увидео однос који ученици имају према ономе што им Дечије одељење нуди, направљена је анкета. Обухваћено је 180 ученика од трећег до осмог разреда из пет основних школа у Бору. Водило се рачуна да број испитаника буде приближно исти у сваком разреду.
На питање „Да ли читаш?“ 61% је одговорио потврдно, 34% чита повремено, а 5% не чита уопште. Ово је једино питање на које је одговорило свих 180 ученика. За сваку је похвалу овако висок проценат оних који читају, али ће одговори на нека од наредних питања показати да слика није тао лепа како изгледа на први поглед.
Друго питање „Шта мислиш да добијаш читањем?“ врло је важно јер се из одговора види да ли ученици основних школа знају сврху читања књига. Мишљење 15% ученика је да богати само речник, 24% богати знање, а највећи број (42%) мисли да читањем богати и речник и сазнање. Проценат за сваку похвалу, али ако томе додамо да 9% мисли да тако само попуњава слободно време, да 4% каже да тиме не добија ништа и да 6% уопште нису одговорили на ово питање, добијамо резултат да 19% младих у читању књига не види сврху.
Анкета је показала да су 46% испитаних чланови Народне библиотеке и да је најснажнији мотив за упис била жеља да се прошири сопствено знање. Али ту је и оних 12% који су признали да су ту само због лектире. Збуњује чињеница да 48% испитаних није желело да одговори на ово питање, можда због тога што се нису могли препознати у понуђеним одговорима или су разлози мало дубље природе. Показаће се у даљој анализи.
Као продужетак тумачења резултата четвртог питања намеће се оно што нам је показало пето. На питање „Колико те наставник или учитељ упућује да користиш књиге из Народне библиотеке?“ 31% је одговорио мало, 19% нимало (што већ чини 50%), 43% потврђује да их стално подстичу и подсећају да узимају књиге из библиотеке. њих 7% се нису изјаснили.
Заиста је добро што ученици слушају своје наставнике. Потпуно је јасно и разумљиво да просветни радници имају огромног удела, а самим тим и одговорности, у обликовању и преобликовању свести младих људи. Неки то раде на најбољи могући начин, али подаци показују да 57% испитаних нису добили прави подстицај својих наставника. Данас посебнно морамо бити свесни актуелности и важности речи Иве Андрића да писац „својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе (…) да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо, али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо“. Млади се годинама затрпавају садржајима мале или никакве уметничке вредности који им се сервирају преко разних медија у инстант облику. Много је лакше гледати слике са малих екрана, на којима преовлађују латиноамеричке серије, него слободне тренутке креативније користити. У преобликовању и усмеравању младих значају улогу имају квалитетни књижевни садржаји, а они се најлакше могу наћи у библиотеци где ученике чекају стручни људи који још додатно могу да им помогну. Подстичући децу да читају и читајући истражују просветни радници много могу да допринесу стварању снажних креативних индивидуалности.
На шесто питање „На који начин најчешће долазиш до жељене књиге?“ 40% је одговорило да користи књиге Народне библиотеке, а 9% узима књиге из школске библиотеке. Овако мали проценат нам посредно, али веома гласно говори у каквом стању се налазе фондови књига по школским библиотекама. Увиди које је радила матична служба показали су да су школске библиотеке оптерећене књигама које су деци потпуно незанимљиве и да је број лектирних књига недовољан. Иако у библиотеци ученик може наћи већи избор разноврсних књига, ипак се 36% испитаних сналази тако што ће жељене књиге узимати од пријатеља или на неки други начин. На ово питање није одговорило 15% испитаних.
Занимљиво је да на седмо питање „Да ли до књиге у Народној библиотеци долазиш увек, понекад или никад?“ није одговорило 39%. Увек нађе тражену књигу 30% испитаних, 24% то успева понекад, а 7% никад. И овакав резултат такође показује да скоро половина испитаника не може наћи жељену књигу на одељењу. Да ли због тога што је недовољан број примерака једног наслова (код лектирних књига) или што су интересовања ученика борских основних школа другачија од онога што им нуди Дечије одељење показаће анализа 10, 11. и 15. питања.
Могућност да жељену књигу дете резервише тако што ће бити уписано у такозвану листу чекања и телефоном обавештено да је књига слободна и да чека баш њега, користи само 15% испитаних.
Шта ученици основних школа читају? Одговори на ово (9.) питање дају највернију слику о читалачкој публици. Само обавезну лектиру чита 31% анкетираних (значи скоро трећина). Осталу белетристику чита 40% (нешто мало више од трећине). Стрипове и слично чита 14%, што јесте читање, али нема неку уметничку вредност већ служи забави. И, ако овоме додамо 15% који се нису определили ни за један понуђени одговор, добијамо да скоро трећина ученика спада у категорију нечитача. Симптоматично је да 31% чита само лектиру, што значи да ништа друго и не читају сем онога што морају, а питање је какав и колики траг остављају у свести младих људи наметнути садржаји чија је једина функција добијање оцене.
У прилог томе колико наша деца стварно знају да читају и да се служе књигом као средством које даје одговоре на нека питања говори податак да 58% никад није користило енциклопедије и речнике. Овај податак за некога можда није алармантан (тек нешто више од пола !!!) али с обзиром да живимо у време када добијање брзе и тачне информације има највишу цену, сматрам да би ученике већ од тренутка када савладају технику читања и писања требало упућивати на то где могу пронаћи одређене податке.
На питања која нису имала понуђене одговоре већ су захтевала да их испитаници самостално напишу (10. Наведи три своја омиљена писца; 11. Наведи три књижевна дела која би радо препоручио пријатељима; 15. Шта би желео да нађеш на Дечијем одељењу а то још увек није ту; 18. Предложи садржај којим би културно-забавни живот одељења био бољи) 12 ученика није ништа одговорило, а још 25 је безуспешно покушало да одговори на 10. или 11. питање. Од тих 25 само је 13 успело да наведе 3 писца или 3 наслова књижевних дела, а од тих 13 само 3 је навело неког писца који није заступљен у школској или домаћој лектири. (Толико о читалачкој култури.) На основу овога можемо да закључимо да 21% нема апсолутно никакав однос према књизи, а и према библиотеци која би требала да буде један од највећих пропагатора писане речи. У овој групи најбројнији су ученици седмог и осмог разреда. Они чине 65% оних који нису одговорили на ова питања, а пошто су ово године када су психоразвојне промене најбурније можемо апсолутну незаинтересованост за свет књиге и библиотеке тумачити и тиме што у том периоду за децу тог узраста постоје много занимљивије ствари и жеља да се до одговора дође брзо или одмах што се не уклапа у слику стрпљивог исчитавања страница неке књиге која (покаже се тек на крају) и не нуди оно што је дете очекивало.
Попут добрих ђака 40% анкетираних одговорили су само на 10. и 11. питање, али нису имали никакву своју сугестију (за 15. и 18.) чиме би показали да су активни учесници живота у библиотеци, било кад се тиче коришћења књижног фонда, било кад су у питању културно забавни програми. њих 31% поменуло је искључиво ауторе и дела која припадају школској или домаћој лектири разреда у коме се налазе или неког од прошлих. Тако се поново потврђује да деца доживљавају библиотеку као место где могу узети оно што им треба за оцену и ништа више. Занимљиво је да и ту преовлађује једна група писаца. У нижим разредима Змај, Десанка, Ршумовић, Ерић код 70%. Ученици виших разреда највише се опредељују за Андића (70%), Ћопића (82%), Жила Верна (67%).
Аутори и њихова дела који не припадају обавезној школској белетристици а који су постали драги корисницима Дечијег одељења, доста су разноврсни, али и ту, с обзиром на узраст постоје неки који су популарнији. У нижим разредима (трећи и четврти) апсолутну популарност има Драган Лукић са својим романом „Три гускетара“. Затим код четвртог, петог, шестог и седмог разреда Градимир Стојковић својим серијалом о хајдуку потпуно је окупирао дечију пажњу, а уз њега су и Миленко Матицки и Раде Обреновић.
Од страних аутора ту су неприкосновене X.К.Роулинг са Харијем Потером, Енид Блајтон и готово сви романи где се описују авантуре пет пријатеља и „Близнакиње“ Сузан Xејни. Поред тога радо се читају сви жанрови у којима доминира хумор (преко Нушићеве „Аутобиографије“, Ћопићевих „Магарећих година“ до књига вицева „Да пукнеш од смеха“).
На 15. питање „Шта би желео да нађеш на Дечијем одељењу а још није ту?“ одговорило је 34%. Поред оних који су само похвалили постојеће нашли су се ту и они за које можемо да кажемо да су однеговани корисници Дечијег одељења, јер су својим предлозима тачно указали на оно што недостаје фонду или га има у недовољном броју. Предлози се изузетно разликују што је у складу са мноштвом интересовања деце. Књиге које говоре о проблемима адолесцената тражи 50% анкетираних осмака и седмака. Неколицина је прочитала „Конфликте“ (Креативни центар, Бгд.) што је једина књига са УДК ознаком 159 у нашем фонду. Али су зато њихови захтеви, који илуструју проблеме младих, врло конкретни. Желели би да користе књиге које им нуде одговоре на различита питања о наркоманији, сиди, сектама, парапсихолошким феноменима. Такође, желели би да виде научно фантастичне, криминалистичке и љубавне романе. Све ово нам говори да деца журе да одрасту (или су то већ учинили, али ми то не примећујемо) те да им књиге, које им се нуде на Дечијем одељењу, више нису занимљиве. Специфичан показатељ је и број ученика седмог и осмог разреда који су чланови библиотеке. Од анкетираних 58 ученика чланови библиотеке су њих 15. На Дечијем одељењу од 847 до сада уписаних чланова, седмака и осмака има 89 (10,5%), а највећи број њих долази само кад узима лектиру. Све ово говори да би набавна политика једним својим делом требало да буде усмерена ка овој популацији и њиховим интересовањима.
Нешто млађи корисници траже од Дечијег одељења да не пропусти ниједну годину школовања Харија Потера, да се упорно прате авантуре Пет пријатеља и Тајне седморке Енид Блајтон, да сазнају даљу судбину Стојковићевог Глигорија Пецикозе и његових потомака. Хтели би да читају више стрипова, али и да виде књиге о томе како се ствара стрип.
Ученици знају да Дечије одељење организује и културно – забавне програме (66%) и њих 29% те програме прати редовно а 45% повремено, те је тако на 18. питање, где је требало да предложе садржаје највише њих тражило различита такмичења, квизове и слично, што би било награђивано. Траже да им библиотека уприличи чешће контакте с писцима или трибине на којима ће чути нешто више о проблемима који тиште младе.

ДЕЧИЈЕ ОДЕЉЕЊЕ ОД ДАНАС ДО ДЕЦЕ

У Бору је од почетка 2001. године на Дечије одељење уписано 847 чланова (у 2000. години било их је 818). У пет основних школа у граду ове школске године уписано је 4.175 ученика (прошле 2000/01. године 4.302), што значи да само 20% основаца долази у библиотеку анкета је показала да од тих 20%, 31% чита само лектиру, а 40% и осталу белетристику. Све ово указује да је интересовање за књигу мало и да је потребно да се ангажују сви субјекти нашег друштва, почев од породице, школе и библиотеке до телевизије, која изгледа има велики утицај на децу. Књигу треба вратити у школе, међу ђаке, а не да чами по полицама библиотеке. Она треба да се чита и децу треба научити да је поштују и чувају као велику драгоценост.
У складу с тим, Дечије одељење Народне библиотеке Бор се труди да постане место где ће велики број борских основаца најпријатније проводити своје слободно време, окружени књигама, и имајући могућност да задовоље своја најразноврснија интересовања и искажу своју креативност на најбољи начин. У овом простору већ две године редовно се одвија филмски програм где се деци приказују цртани филмови уз кратку причу о књизи на основу које је филм настао и уз информацију да Дечије одељење ту књигу поседује. Организују се трибине и за децу и за родитеље. У јеку грознице коју ствара почетак школске године организована је трибина „Мама и тата полазе у први разред“, а у оквиру Дечије недеље трибина о дечијим правима која је реализована као дечија креативна радионица у форми квиза. Пошто се већ показало да деца воле да цртају (у јуну поводом стогодишњице рођења Волта Дизнија успешно организована акција „Цртајмо Дизнијеве јунаке“) целе те недеље дечија машта је стварала разгледнице и честитке са врло ангажованим порукама којима су исказали своја схватања права.
Како би се књига популарисала доводе се омиљени писци (ове године у априлу Градимир Стојковић и у октобру Недељко Попадић). Награђју се најревноснији читаоци али се награђује и најмлађи корисник Дечијег одељења (2000. године то је била трогодишња девојчица).
Досадашње искуство у раду Дечијег одељења, пре свега са децом школског узраста, показује да би можда било боље када би први контакт са библиотеком учинио баш родитељ и то у неком раном предшколском узрасту детета. Тада би сусрет са књигом и библиотеком био лакши јер је необавезујући, чини га онај коме дете највише верује, и за свој циљ има чисто задовољство, а не израду домаћих задатака који су често ултимативно постављени.
Иако је образовање детета првенствени задатак породице и школе несумњиво је и циљ рада Дечијег одељења библиотеке. Зато библиотекар мора да буде свестан своје улоге едукатора и васпитача детета у његовом развоју ка зрелом читаоцу. Рад библиотекара на стручним пословима важан је и неопходан за рад библиотеке, али од изузетног значаја је и његова комуникација са корисником, добра обавештеност и спремност да изађе у сусрет интересовању детата.
Међутим, недовољна техничка опремљеност један је од проблема који свакако успоравају развој Одељења. Деца која код куће имају приступ интернету Дечије одељење доживљавају као музеј. Зато би од великог значаја за квалитетнији и савременији рад било увођење савремених информационих технологија и уређаја за аудио визуелну презентацију информација. И поред свежих идеја и ентузијазма радника сигурно да би увођење бољих и јачих машина и квалитетнијих програма утицало на повећање броја чланова. Напредак информационих система мења потребе и интересовања деце. Мултимедијална издања су нова средства у педагошком и методолошком раду. Поседовање оваквог библиотечког материјала, уз неопходност руковања компјутером визија је једне нове библиотеке која није непозната у свету.
Оно што Дечије одељење данас нуди својим корисницима јесу разноврсни програми који укључују, између осталог, изложбе дечијих радова, књижевне вечери са познатим дечијим писцима, литерарне сусрете, филмске програме и др. Сврха овакве разноликости је управо тежња и идеја да се помогне детету да прихвати библиотеку као место где се не само позајмљује књига, већ и место где ће моћи креативно да троши своје време, да се информише и забави.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Андрић, Иво. О причи и причању : (Говор приликом примања Нобелове награде). – Сарајево, 1981. стр. 66-70. – Сабрана дјела Иве Андрића ; књ. 12.
2. Јовановић, Весна. Наше дечије одељење. – Бележница, бр. 4. Бор, 2001, стр. 6 – 7.
3. Јовановић, Слободан љ. . Пут књиге у борском крају. – Бор, 1990.
4. Вучковић, Жељко. Ка савременој библиотеци. – Нови Сад : Библиотка Матице српске, 1997.
5. Пут књиге до читаоца посредством библиотека : зборник радова. Београд : Народна библиотека Србије, 1983.

Ана Јанковић

Фонд серијских публикација је, уопштено, извор за многа истраживања и, нарочито, за правовремено текуће информисање. У свакој библиотеци овај фонд би морао бити незаменљив и непресушан извор информација, па би, сходно томе, и садржај фонда морао бити свеобухватан и комплетан, без тематских ограничења, чиме би биле обухваћене многе гране знања.
Богатство овог фонда веома подиже вредност сваке библиотеке која га поседује, и представља тачку привлачења за све оне, који ће, користећи ову врсту грађе, бити свакодневно везани за ову установу.
Због свега тога, фонд серијских публикација (периодике) мора бити један од основних фондова сваке библиотеке.
Имајући све ово у виду, у Народној библиотеци Бор се, од почетка 2001. године, приступило сређивању постојеће грађе фонда периодике, који се дотада, несређен, нередовно евидентиран и необрађен, налазио на местима у библиотеци, која нису била предвиђена за смештај ове врсте библиотечке грађе.
Народна библиотека Бор је од 1962. године (од када је почело евидентирање серијских публикација) до 1995. године прикупила велики број наслова. Увидом у књигу инвентара серијских публикација вођену за овај период, може се утврдити да је уписано укупно 1430 инвентарских јединица (годишта) серијских публикација. Од 1995. године није вођена евиденција приспелих публикација у књизи инвентара, па је пронађено много публикација штампаних од 1995. до 2001. године које су мање-више редовно пристизале у библиотеку, а које нигде нису евидентиране. Показало се да је Народна библиотека Бор у периоду од 1962. до 1995. године располагала са више од 150 различитих наслова новина, часописа, зборника, итд, од којих је највећи, број, наравно прилично нередовно пристизао. Биле су ретке оне публикације које су библиотеку редовно пристизале.
Велики део овог фонда представљале су публикације комунистичко-марксистичко-социјалистичко- самоуправљачке оријентације. То довољно говори и о начину и о критеријуму по коме су се набављале серијске публикације, као и то да велики број наслова не подразумева истовремено и квалитет, нити редовитост пристизања у библиотеку.
Ипак – олакшавајућа околност – види се да је Народна библиотека у овом периоду и то путем претплате набављала и такве часописе као што су Багдала, Библиотекар, Лингвист, Бранково коло, Књижевност (и данас у претплати набавља овај часопис), Филмска култура, Развитак итд.
У претплати је, ако је веровати књизи инвентара, набављана и Библиографија Југославије (од 1950. до 1978. године), али приликом ревизије 2001. године ове публикације нису пронађене. Разлози за то нису познати.

Структура фонда серијских публикација – данас

До данас су у Народној библиотеци Бор инвентарисане укупно 1732 инвентарске јединице серијских публикација. С обзиром на то да је у фонду периодике свака инвентарска јединица у ствари једно годиште, а да свако годиште има више свезака, добија се утисак обимности грађе. Међутим, то је ипак привид, ако се узме у обзир шта је и како набављано, и шта је, након последње ревизије (и отписа) 2001. године остало.
Остала је укупно 681 инвентарска јединица.
Што се саме структуре фонда тиче, нови контролни картони (написани након ревизије према стварном стању фонда) показују да Библиотека поседује:

– 9 наслова из области библиотекарства
– 12 наслова из области филмске, позоришне, ликовне и уметности уопште
– 40 наслова из области књижевности, уметности и културе
– 7 наслова публикација које обрађују друштвено-историјске теме
– 24 наслова осталих серијских публикација

Библиотека поседује и 5 наслова часописа на страним језицима (енглески, француски и немачки).
То је укупно 90 наслова различитих серијских публикација. Притом, свакако треба нагласити да нису сви они редовно пристизали у Народну библиотеку Бор, те да има и оних наслова од којих Библиотека поседује само по једно, па и то непотпуно годиште.
Најредовније и најдуже су у Библиотеку пристизали управо они часописи на које је Библиотека била претплаћена. То су:

– Багдала (1970-2000)
– Библиотекар (1953-1997)
– Градац (1978-1998)
– Градина (1972-1998)
– Књижевност (1963-2001)
– Развитак (1961-1998), итд,

У 2001. години Библиотека путем претпате добија часописе: Психологија данас, Књижевни гласник, Свеске, Књижевност, Добро јутро, Златна греда.
Претплаћена је и на дневну и недељну штампу (Политика, Вечерње новости, Данас, Борба, НИН, Илустрована политика) и на дечју штампу (Велико двориште, Витез, Политикин забавник).
На информативном одељењу Народне библиотеке Бор се налази и својеврстан изложбени простор где су изложене фотокопије насловних страна часописа, што треба да упути кориснике у то чиме све Библиотека располаже на одељењу серијских публикација.
Бројке показују да највећи део фонда периодике чине наслови из области књижевности, културе и уметности, што је добро, али је уочљив недостатак часописа из области науке и технике, што би се у наступајућем периоду морало превазићи.

Смештај и коришћење фонда серијских публикација

Велики проблем који ће се неминовно наметнути јесте проблем простора. Када набавна политика достигне један нормалан ритам, проблем ће се нагло актуелизовати.
Одељење периодике, наиме, нема одговарајући простор. Налази се у приземном делу библиотеке у једној малој одвојеној просторији (10м) и део је информативног одељења. Одељење периодике ће користити исту читаоницу на информативном одељењу коју користе чланови библиотеке који читају дневну и недељну штампу.
Када у потпуности буде завршена обрада фонда периодике и када он буде унет у аутоматску базу података (као и фонд монографских публикација), и ова библиотечка грађа биће дата члановима Народне библиотеке Бор на коришћење. Серијске публикације са одељења периодике моћи ће да користе сви они који имају чланску карту одељења за одрасле и одељења стручне литературе Народне библиотеке Бор за текућу годину.
Нашим корисницима је већ познато да се дневна и недељна штампа не износи из библиотеке. Остале публикације (часописи) ће се, под одређеним условима (задужење, реверс) моћи изнети из библиотеке или користити у читаоници информативног одељења. На одељењу периодике неће бити дозвољен слободан приступ публикацијама. Коришћење ће бити могуће само уз помоћ и посредовање библиотекара и помоћу електронског каталога. Према савету из Народне библиотеке Србије, планирано је да се у Народној библиотеци Бор инсталира компјутерски програм ЦОБИСС, чиме ће се знатно олакшати рад на обради публикација, али и само коришћење публикација, не само серијских, већ и монографских, јер овај програм пружа огромне могућности за детаљнија претраживања по разним основама, тако да ће само постојање, а и коришћење лисних каталога постати излишни.

Савремена библиотека, у време наглог и непрекидног раста информација на најразличитије теме, постаће стециште знања, извор података о достигнућима у свим областима људског стваралаштва. Свака библиотека данас, колико год је то могуће, мора прерасти од “места на коме се чувају књиге и са кога се позајмљују књиге” у такав информациони центар који у сваком тренутку може да одговори на најразноврснија питања својих корисника. И Народна библиотека Бор, у складу са својим могућностима, мора прерасти у такав центар. У томе, између осталог, и видимо улогу нашег одељења серијских публикација.

Приредиле: Драгица Радетић, Ана Јанковић

Тања Велманс, Чудесна повест иконе, Clio, Београд, 2007., Превела с француског Наташа Икодиновић

Византијска уметност и цивилизација је неисцрпна тема стручног интересовања историчарке уметности Тање Велманс, која је своју заокупљеност византијским простором и очараност византијском духовношћу понела из родне Бугарске у Француску. Бројни радови које је објавила из ове области, могли су да упознају савременог читаоца на Западу са историјом и уметничким благом које је сачувано на простору некадашње. Њено интересовање усмерено је посебно на грузијску уметност и српско средњовековно сликарство у Србији и Македонији.
Књига Чудесна повест иконе настала је захваљујући радозналом духу истраживача и личном доживљају естете. Управо емоције исказане као доживљај лепоте и испуњености коју ауторка осећа испред византијског уметничког дела чини ову књигу сасвим другачијом од њених претходних радова.
Тајна иконе, њено теолошко и мистично значење, настанак и историјски развој, разоткривају се на замишљеном путовању у византијску епоху до 15. века, на које ауторка с лакоћом води читаоца. Кроз ову духовну авантуру га упознаје са стварним и имагинарним, са сличностима и разликама хришћанске културе Истока и Запада у средњем веку, са незаобилазним темама живота и смрти, духа и материје, земаљског и небеског…
Приликом гостовања у Београду новембра 2007. године, Тања Велманс је на питање како икона утиче на посматрача, како на њега преноси свој код, одговорила:
“Икона буди у нама осећања, због тога што је икона донела човеку одговор на трансцендентална питања, на питања о апсолуту, донела сазнања о целини небеског света, знања о свету који је изнад човека.“
У свом предговору за српско издање ауторка се обраћа српском читаоцу као бољем познаваоцу византијске уметности од читаоца са Запада и нада се да ће га ова књига узбудити, а можда и опчинити

Богдан Богдановић, О срећи у градовима Просвета, Београд, 2007.

Слутње да ће планета постати обзидана и зазидана бетоном и челиком и да са градњом бетонских грдосија и чудовишта свет постаје хиперурбанизован, све више се обистињују. Између цивилизација, савремених и прошлих, нема разумевања, иако би једна другој могле много да кажу, када би имале довољно стрпљења да се слушају. Нажалост, нова, силнија и робуснија прождире стару, уморну и крхку. Ипак, данашњи човек, између прошлости и будућности, може да ужива у лепоти и мудрости традиционалних градова, док их још има.
Ако читалац одабере књигу О срећи у градовима пристаће да га Богдан Богдановић, уметник и књижевник, архитекта и филозоф градње, води по свету, у обилазак градова, и неће се покајати. Изванредним стилом, сликовито и поетски надахнуто Богдановић говори о различитим градовима, о томе шта их чини посебним и живим, о духу и карактеру или како каже „психизму“ града. Прве странице у књизи посвећује Београду, своме родном граду. Из Београда читалац креће даље на пут и заједно са студентима професора Богдановића учи како град треба упознавати градове, како их умети гледати. Као најбољи, проверени метод препоручије се пешачење. „Град треба ме- рити и читати сопственим корацима“, јер само тако га је могуће обухватити свим чулима. Говорећи о вишечулном доживљају града присећа се раскошне Венеције која има лош задах, Фиренце која је презасићена сувом прашином, Болоње у којој звуци и звучна слика надвадава визуелну… Опчињен градовима које прожима магија воде, издваја Штокхолм и Хелсинки као вилинске градове на води и Амстердам који није само на води него је, како каже, и у води до колена.
Врло занимљиво је упознавање са кружним градом, Багдадом, бившим градом из бајке, затим са социјалистичким градовима Пјонгјангом и Пекингом, кроз који га води млада пратиља са поетичним именом Ласта Са Стеновите Обале.
Чаролији речи и духовном до- живљавању путовања читалац се препушта и у обиласку америчких градова, Њујорка, Сан Франциска и Чикага.
Али оно што све ове градове чини живим у сећању путописца и доживљају читаоца су у ствари случајни сусрети са људима, живот људи у тим градовима, а све остало је како каже аутор „само сценографски оквир који је помогао да се боље уочи и прати човек у градском простору, све је то једна представа које не би било да нема људи, јер без глумаца нема представе“.
Након прочитане књиге О срећи у градовима читаоцу ће бити драго што је био део те представе, па макар и у публици.

Иван Клајн, И филозофи су луди : антологија смешних штампарских грешака, Београдска књига, 2007.

Свакодневно се исписују тоне и тоне папира, и замислите колико се грешака крије у написаном, упркос вредним коректорима. Грешке, као брзе осице, прелете и сакрију се од очију онога ко пише, али често и онога чији је посао да их хвата и уклања. Нису узалуд Латини давно измислили имена за написане, грешке пера, lapsus calami, али и за изговорене, грешке језика, lapsus linguae. Грешке су најчешће случајне, али могу бити и намерне, када их бирају хумористи и шаљвџије, а понекада и злонамерне, када их чине заједљивци.
Језичке грешке направљене пред очима или ушима јавности могу бити врло непријатне, чак скандалозне, а могу имати и застрашујуће последице за починиоца. Али могу бити и врло забавне, настале смешно премештеним или изостављеним словима у речи.
Смешним грешкама бави се Иван Клајн, наш врсни лингвиста у својој најновијој књизи са смешним насловом И филозофи су луди (уместо људи) Иако књига носи поднаслов антологија смешних штампарских грешака, настала је услед измишљања и бележења реченица које постају смешне захваљујући забавним грешкама, мада није искључено да су се негде заиста и догодиле. Грешке постају забавне када су неочекиване у датом контексту. Двадесетак година аутор је одабирао овакве грешке које постају нека врста енигматске игре за читаоца. Текст захтева пажљиво читање и учи читаоца коректурском занату.
Књига садржи више од две хиља- де грешака, које су груписане по типу и тематици. Илустрације Драгана Тасића сликовито прате духовит текст. За читаоца заиста забавно штиво које засмејава не само на свакој страни него у свакој реченици.

Свака млада девојка сања о принцу из банке.

У амбуланти остаје дежурна сестра спремна да пребије сваког ко дође после радног времена.

Домановић је био благ човек, али нико од оних који су му се замерили није избегао оштрицу његове сатаре.

Што се тиче слабе оцене вашег сина, имате две могућности: да сами радите с њим или да млатите наставника.

Пензионери воле птице и деле с њима сваку муву која им преостатане од ручка.

Новинари воле да вас интервјуишу, јер увек исцрпно оговарате.

Возач је био довољно модар да се не упушта у даљу расправу с полицајцима.

Даруб Мекман, Историја среће, Геопоетика, Београд, 2007.

У својој изванредној Едицији „Интимна историја“, Геопоетика је прошле године објавила књигу Историја среће Дарина Мекмана, професора на Универзитету Флорида, аутора неколико књига и многобројних чланака о европској и америчкој историји, култури и политици. Историју среће је на ен леском објавио 2006. године (Happiness: A History, Grove/Atlantic Press). Ова књига није ни налик онима које на популаран начин, „из личног, али и из искустава других „подучавају“ читаоца како да оствари сопствену срећу, промени је у своју корист, утиче на њену променљивост… Ово је озбиљна студија о историји среће, приказаној и објашњеној кроз дуге векове људске историје и цивилизације, векове у којима су се смењивали беда и благостање, рат и мир, векови болести, природних катаклизми, тако да је, како аутор наводи, још Херодот подсетио да “колико год био кратак његов живот, ниједан човек није толико срећан да га неће запасти, не једном, већ много пута, да пожели да је мртав, а не жив“. Дакле, од старих Грка до данас, бројна су питања о срећи на која аутор покушава да пронађе одговор. Од ове Херодотове опаске до Хегелове тврдње да се „историја може промишља- ти са становишта среће, али историја није тло на коме успева срећа. Раздобља среће су празне странице у књизи историје“, прошло је много времена, па иако су многи размишљали на ову тему, не само историчари и филозофи, већ и обични, најобичнији људи притиснути проблемима свакодневице, није се дошло до коначног спознања шта је срећа. Сви желе да буду срећни, али нико не уме да јасно и доследно каже шта је то што заиста жели и што би га учинило уистину срећним. Мекман о срећи говори као о модерној религији и пита се да ли су људи одувек у њу веровали, да ли је срећа вечна, универзална – или има историју, одређени временски и просторни запис. Може ли се срећа измерити, упоредити? Да ли су нека друштва срећнија од других? „Иако немам намеру да се упустим у тако смео покушај као што је писање историје човечанства, убеђен сам да историја среће, макар у почетку, треба да буде интелектуална историја, историја поимања овог вечног људског циља и стратегијâ смишљених да се он достигне, која би пратила њихов настанак и развитак у различитим етичким, филозофским, религиозним и, додао бих, политичким контекстима“, каже аутор. Појам среће је током векова драстично мењан, а промене које су настајале биле су тако велике, да се може закључити да „срећа“ из прошлости није ни налик данашњим поимањима „среће“.

Џон Фанте, Упитај прах, ЛОМ, Београд, 2007. Превео са енглеског Флавио Ригонат

Роман Упитај прах, условно речено наставак је романа Чекај до пролећа, Бандини, и са њим, као и са првим романом Пут за Лос Анђелес (који је, узград, издавач одбио да објави јер је био сувише смео и провокативан за конзервативни књижевни тренд тог времена, па је објављен тек постхумно), чини тематску целину о животу Артура Бандинија, главног јунака сва три романа, Фантеовом алтергу. Довољно је рећи да је Упитај прах у суштини, једна незаборавна прича о необичној љубави између младог Американца (италијанског порекла) Артура Бандинија, који је дошао у Лос Анђелес да се прослави као писац и исто тако младе Американке (мексиканског порекла) Камиле Лопез. Он своје дане проводи у бедном хотелу на Бункер Хилу у Лос Анђелесу, покушавајући да заради новац шаљући приче часописима, а она радећи у ‘’Колумбија кафеу’’, ћумезу над свим ћумезима описаним у светској литератури. Дошавши из Колорада у Лос Анђелес са једином жељом да постане познат и славан писац, Артуро Бандини са Камилом започиње везу која је од самог почетка била на самој ивици између љубави и мржње, стално потискујући своја супротстављена осећања којима је изложен док покушава да обузда страст коју према њој осећа. У његовом животу присутна је још једна жена, несрећна Јеврејка Вера. Фанте је радњу свих својих романа смештао у прљава предграђа Лос Анђелеса тридесетих година прошлог века, у којима животаре сиромашни и одбачени, док се хране сновима о успеху, али без америчког happy enda, ругајући се америчком систему вредности и начину живота (Артуро Бандини се захваљује Богу што је Американац, руга се Камили због њеног мексиканског порекла, а истовремено припаљује одбачени опушак који је подигао из сливника). У свом сиромаштву и безнађу, Артуро Бандини (као и сам Џон Фанте, уосталом) утапа се у гомилу истих таквих који су у топли ЛА дошли да пронађу своје место под сунцем. На несрећу, открио је да на том месту чак и ‘’сунце припада другима’’, и да му ништа друго није преостало до да игра ту игру до краја, усрдно одржавајући у животу илузију да је ту рај и да је и сам део тог раја.
Упитај прах је доживео велики успех код читалаца. Инспирисан тиме, Фанте је, смртно болестан и готово слеп, издиктирао свој последњи, четврти роман о Артуру Бандинију Снови са Бункер Хила. По роману Упитај прах снимљен је истоимени филм у коме су главне улоге играли Селма Хајек и Колин Фарел.

Приредио: Горан Миленковић

Златна греда: лист за књижевност, уметност, културу и мишљење (Нови Сад), 70 (2007)

Број у целини посвећен Другом међународном новосадском књижевном фестивалу.
Милан Ненадић
Јутро
А буђење је хапшење
А одећа је везање
А бријање је резање
А доручак је тровање
– А дете у наручју држим ја
А твој посао је робија
А мој нерад те убија
А одлазак је угрушак
А повратак је упљувак
– А дете у наручју држим ја
А шкиље семафори
А шкрипе кочнице
А кашљу раднице
А креште старице
– А дете у наручју држим ја
А поглед је убод
А поздрав је лавеж
А разговор ујед
А корак је прелом
– А дете у наручју држим ја

Још: Данило Николић, Жан-Пјер Фај, Јоан Ардељану, Андреј Курков, Славомир Гвозденовић, Саша Радојчић, Марко Видојковић, Ото Толнаи, Иван Негришорац, Стивен Родефер, и многи други.

Писмо: часопис за светску књижевност (Београд), 86/87 (2006)

Ко Ун, корејски песник, избор из његове поезије са енглеског превео Давид Албахари:

ПОРЕД ПРОЗОРА
Шта још да пожелим?
Постоји једно далеко место
и једно сасвим близу.

ИЗВЕСНА ПЕСМА
Ветар дува
сам од себе.
Ти си трава а
ја сам дрво.
Ветрови поново дувају.
Таласи се ломе
преко вечерњег мора.
Стално се мењамо.

У овом броју још: Петре Стојка, „Коначна станица“, Дмитриј Пригов, „Песме“, Миклош Хубаи, „Занемљивање“, Нагиб Махфуз, „Минијатуре“, Лудвиг Витгенштајн, „Листићи“, Кретјен де Троа, „Легенда о Гралу“ и други.

Пол Валери, „Медитеранска надахнућа“, Песничко искуство, (избор и предговор Коља Мићевић), Просвета, Београд, 1980, 181–194.

Валери је рођен у малом рибарском месту Сет на обали Медитерана, 1871. године. У тексту „Медитеранска надахнућа“, песник „Младе Парке“ говори о својем „оформљењу“, животу и осећајности које нуди близина мора, утисцима и идејама. Један део тога текста носи насов „Пливање“: „Чини ми се да се проналазим и препознајем док улазим у ту свеопшту воду. Уопште се не разумем у сетве и жетве. Ништа за мене у Георгикама. Али, бацити се у масу и покрет, делати до својих крајњих могућности, од потиљка до палца на нози; обртати се у тој чистој и дубокој супстанцији; пити и избацивати ту божанску горчину, то је за моје биће игра равна љубави, чин којим моје тело открива све знакове и моћи, као што се једна рука отвара и затвара, говори и дела. У мору, читаво тело се даје, узима, зачиње, троши, и као да жели да исцрпе све своје могућности. Оно жели да заграби ту воду, да је обгрли, оно постаје лудо од живота и своје слободне покретљивости, оно је воли, оно је поседује, оно израђа сњом хиљаде најчуднијих идеја. Захваљујући њој, човек сам какав желим да јесам. Моје тело постаје директни инструмент духа, а ипак творац свих својих идеја. Све ми постаје јасно. Схватам шта би љубав могла да буде у својој коначности. Сувишак стварнога! Миловања јесу сазнање. Дела љу- бавника били би модели стварања. Пливај дакле! загњури главу у тај вал који се ваља према теби, с то- бом се разбија и ваља… Срећни босоноги човек, ходам пијан од хода по огледалу које непрестано глача бескрајно нежан вал.“

Станислав Винавер, Пантологија српске и југословенске пеленгирике, НОЛИТ, Београд, 1966.

Избор Јована Христића из трију објављених пантологија генијалног Станислава Винавера.

Августин Ујевић
Обртни миздраци плиномара
у весперлином хенисману
Сви швалови који хенишу по рији
Опомињу криом ливре
Хидрокастра
По монду на тери сурсе су
пиластра
Мувмани аржила сутрусе по фији.
Вјејари ливидни видрују у плији
Балене глоаре сенком злате пјастра
Залуд пепли Рима сенклују частра
Од Хуан-ди-помпец до зденца у
Хији.
Солитидни оток абсанса
тремплине
Сазива у кикот пусијере санга
Ходочашћем крина понирућ у
плине
И Хајони ома и парфуми Шмена
Док богаташ не дâ пена котидјена,
Буши пролетера – у песцима Ганга.

Трећи програм (Београд), 129–130 (2006)

У часопису Трећи програм штампа се део прилога емитованих на Трећем програму Радио-Београда. У броју 129–130. објављен је темат „Позив филозофа“, састављен од текстова аутора који су присутни последњих година у домаћој филозофској и другој периодици: Милан Кангрга писао је о односу филозофа и истине, Јован Аранђеловић о филозофији као позиву, о чему је такође писао и Новица Милић у тексту „Позив филозофа (87 питања)“. Мишко Шуваковић се дотакао теме поузданости и непоузданости филозофских продукција, а Предраг Крстић је опоменуо на опозив филозофа, односно на филозофију као самокритичну дисциплину, битним делом утемељену данас у идеји филозофије као антиидеолошког органона, што је њено последње уточиште и утеха. Узгред, филозофија се, као писање и чин, мења: „… Хегел то никада није урадио, или написао, у неком од својих бројних текстова и, вероватно, није био у стању ни да замисли да би то било могуће и достојно неког филозофа… Можете ли, дакле, да замислите како Хегел у неко свом тексту пише о нечем приватном, о томе како се осећа, какво је време тога дана било у Јени, или нешто слично. Не можете, наравно, јер то не спада у филозофију него у постфилозофију…“

Приредилa Ана Јанковић

Николо Аманити, Блато, AGM, Загреб, 2005.

Кратки роман веома популарног младог италијанског писца Николā Аманитија Последња Нова година код нас се појавио 2003. године у одличној едицији „Савремена проза” издавачке куће „Плато” из Београда. Међутим, када се 1996. Последња Нова година појавила у Италији, била је саставни део збирке Блато (Fango) са још шест прича различите дужине и тематике („Поштовање”, „Сањам те, с ужасом”, „Зоолог”, „Блато”, „Папир” и „Жељезо”). Повезујућа нит, поприште свих збивања, узрочно-последична веза испољавања ликова свих ових прича је тзв. егзистенцијално „блато” савременог италијанског велеграда, узаврелог мравињака, где се, готово сигурно, иза сваког (не) осветљеног прозора одиграва нека Приредилa: Ана Јанковић људска драма. Збирку Блато објавио је загребачки издавач AGM 2005. године и ово хрватско издање је захваљујући пројекту Bibliodissеy сада доступно и читаоцима у Србији. И попут „Платоовог” издања, и AGM-ово издање је, пре свега, одличан превод који је читаоцу на прави начин пренео изразито реалистичан Аманитијев стил у приповедању, крајње директан и модеран. Последња Нова година је треће по реду Аманитијево дело доступно српским читаоцима (након романа Долазим по тебе и водим те са собом и Не бојим се). Типично је Аманитијевски: насмејаће и згранути читаоца, на следећој страници можда и добро испрепадати, оне са „слабијим стомаком” и згрозити. Као да гледате филм у најбољем маниру Квентина Тарантина: мешавина црног хумора и бруталности најгоре врсте, комедије и правог правцатог хорора.
Као и у претходним романима, тако и у Последњој Новој години и приповеткама заступљеним у збирци Блато, наставља се тема зла и његовог испољавања, тема насиља и његових резултата, не узрока и не последица. Само зло и насиље као такво. И овде он провлачи идеју да прилике и те како могу натерати човака да постане зао. Зло нарушава и мења личност. То увек доводи и до развоја приче. Роману Последња Нова година, иначе, претходи интересантан мото који тек након што се прочита роман постаје свима кристално јасан: Sherree Rose, vidjevši da je zabava savršeno uspjela i da se gosti smiju i plešu, zapitala se: „Zašto se ovdje zabavljaju svi osim mene?” Sherree nije znala da je u tom trenutku svaki od gostiju, bez iznimke, mislio isto što i ona. Двојица другара наркомана, пропали музичар, преварена жена и њен момак – прељубник, њена најбоља пријатељица, потом једна сасвим нормална италијанска породица, затим напуштена од свих једна жена која је решила да свој живот оконча баш онда када сви остали очекују почетак нечега бољег, новог, обећавајућег, те настрани адвокат и блудница, један жиголо, и тројица лопова и још неки ликови, становници су или гости (неки и уљези) стамбеног комплекса „Острва” у предграђу Рима. Сви ови ликови ухваћени су у једном тренутку, сваки понаособ, свако са својим проблемима, надама, фрустрацијама, радостима и тугама, последњих неколико сати дочека Нове године. Прво се упознајемо са свим дешавањима у обе зграде, да би се вештином великог приповедача, неколико секунди пред очекивани догађај, све судбине, без трачка наде и могућности одступнице, спојиле у једну трагичну експлозију емоција, ватромета, крви и смрти. Тачно десет секунди до поноћи, сви се ови ликови боје, а затим и грчевито боре за своје животе. Нову годину једина ће дочекати она која од живота није очекивала ништа и која га више није ни желела.

Чарлс Буковски, Тако мртви воле, ЛОМ, Београд, 2006.

Он је писао само ноћу. Далеко од свакодневне вреве, буке, људи… Годинама је живео од данас до сутра, опијао се до бесвести, радио свакојаке послове. Ноћу је писао о ономе што је дању живео. Лутао је Америком, клошарио, остваривао најчудније могуће везе са људима које је успут сретао. Тематских табуа за њега није било, без обзира на то да ли су то биле песме, романи или приповетке. Откривајући и најситније детаље своје интиме, Чарлс Буковски је стекао епитет једног од најбестиднијих уметника у историји књижевности. Директан и непосредан (какав у стварном животу није био, будући да је у контактима са људима био стидљив, повучен, унапред „обележен’’ ружним ожиљцима од пубертетских акни), он је писао о властитом животу, искрено, језиком понекад сировим и вулгарним, али, тако је и живео (као да се владао по оној: „Све што је људско, није ми страно’’.). И у својим романима, и у песмама, а посебно у приповеткама, он као да постаје гласноговорник и заштитник свих лузера, свих оних неприлагођених, оних које живот није штедео. Књига Тако мртви воле је збирка састављена од 23 приповетке, које, уколико их читате „отвореног ума’’, на најбољи начин показују раскош његовог књижевног талента. У њима је некад тешко одредити шта је нормално, а шта ненормално (чак поприма размере патолошког), шта је стварно доживљено, а шта фантастично, настало у бројним алкохолисаним делиријумима.
Попут Селинџера, Керуака или Карвера, на пример, Буковски је намах постао љубимац надолазећих младих генерација, управо зато што се беспоштедно обрачунавао, чак и ругао свим лажима и преварама произведеним у пуританском, а лицемерном америчком друштву. Очајање и усамљеност, отуђеност, бесмислени послови које су људи принуђени да обављају да би преживели, перверзије сваке врсте, а истовремено стварна потреба за истинском повезаношћу и блискошћу са људима… није ли то заједничко многим људима, не само онима који су на маргинама живота? Разлика је једино у томе што они то не крију.

Рејмонд Карвер, Вандали, Просвета, Београд, 2005.

Рејмонд Карвер (1938–1988), поетички узор читавог једног и књижевног и читалачког нараштаја, објавио је седам књига приповедака, много песама и есеја. На српски језик преведене су његове збирке кратких прича О чему говоримо кад говоримо о љубави и Катедрала. Прошле године је београдска „Просвета’’ објавила збирку Вандали, састављену од пет прича пронaђених након Карверове смрти (Call if You Need Me: The Uncollected Fiction and Prose, The Harvill Presse, 2000). И у овим, последњим причама, остао је доследан и препознатљив, сведеног израза, прецизан (често, али погрешно карактерисано као „минимализам‘‘). Обичним језиком, без нејасноћа и помодности, онаквим каквим се у свакодневном разговору обраћамо једни другима, најистинитије је описао оно што обично називамо „american way of life”: живот радничке класе на западној обали САД-а, пропале бракове, алкохоличаре, читаву плејаду ликова оптерећених испразношћу живота, несвесних да је срећа и њима надомак руке, да је за њу тако мало потребно. И док им се животи незаустављиво сурвавају у провалију, они, иако жељни бољег живота јер осећају да на то имају право, не предузимају ништа да то исправе.
Према Карверовој прози из збирке Катедрала, Роберт Алтман је 1993. године снимио филм „Кратки резови‘‘. Збирку Вандали „карверовци‘‘ могу сматрати правим, ненаданим поклоном: поготово што се претходне две збирке објављене код нас (ако је веровати Интернету), не могу наћи чак ни у антикварницама.

Џералдин Брукс, Година чуда, Народна књига/Алфа, Београд, 2002.

Писана по мотивима стварних догађаја и делимично заснована на документима из друге половине 17. века (у књизи 1666, година „ђаволовог’’ знамења), када је у Европи харала куга, ова књига сугестивно и аутентично представља становнике и атмосферу у једном малом енглеском селу изолованом од осталог света (…пегава смрт јурила је наоружана кроз сваку улицу, ни добри не избегоше њену стрелицу, нити јој побегоше брзи, нити се одбранише храбри…). Ово, наравно, није само прича о куги, већ права мала психолошка студија о људској природи и њеном испољавању у тренуцима када се човек суочава са несавладивим страхом од смрти, а иначе оптерећен духовном, верском и моралном изопаченошћу, и прича коју је испричала главна јунакиња, млада жена Ана Фрит, и сама тешко погођена суровом пошасти. Пред законима природе, у њеном колоплету смењивања рађања и смрти, сви су људи једнаки, и богати и сиромашни, и добри и зли, само је питање времена када и како ће, притиснути несрећом, показати своје право лице.

Елизабет Гаскел, Вештица Лоис, Рад, Београд, 2006.

Кратки роман Елизабет Гаскел (Библиотека „Реч и мисао‘‘), настао је у 19. веку, у викторијанској Енглеској, када су и роман и имагинација уопште попримали снажан залет, преплићући често потребу да се пише о социјалним проблемима са елементима који су читаоцу нудили мистерију. У једном таквом окружењу, Елизабет Гаскел је написала ову невелику повест о салемским вештицама, о нечувеном терору који је протутњао кроз овај градић исписујући једно од најстрашнијих поглавља америчке историје. Роман почиње доласком младе Лоис Баркли у Салем годину дана пре но што ће се ту одиграти најчувенији лов на вештице. У пуританском Салему, где су жене и деца имали најнижи ранг у заједници, невина игра неколико девојчица експлодирала је у страшан бес и религиозну хистерију који су резултирали смрћу 19 невиних жена и мушкараца.

Лаш Фр. Х. Свенсен, Филозофија зла, Геопоетика, Београд, 2006.

Постоји асиметрија у људској (нашој) способности да се чини добро и зло: лакше је чинити зло него чинити добро; лакше је нанети другом човеку штету која ће га мучити до краја живота, него учинити нешто добро у истој мери; лакше је читавом народу нанети огромне патње него му приуштити исто толико благостања. Књига Филозофија зла дело је младог норвешког „доктора‘‘ филозофије (рођен 1970. године) Лаша Свенсена. Како сам каже, написао је ову књигу више из жеље да разуме починиоце зла и њихове мотиве за то него жртве тог зла. У овој књизи више пажње поклања злу које се чини него оном које се трпи. Свестан да би га многи могли критиковати због тога, јер би већина сматрала да жртве заслужују пажњу, а не злочинци, он свакако, на недвосмислен начин указује на то на чијој су страни његове симпатије и саосећање.
Да ли се људи рађају зли? Да ли су природно склони свирепости? Можда ипак, из поштовања према сопственом роду треба прихватити Русоову теорију по којој се људи рађају слободни, једнаки, самодовољни и без предрасуда (али их цивилизација потпуно преокрене)?
Ова књига се не може схватити као историја зла. Аутор се овде ограничио само на поједине и најважније аспекте зла у којима централно место заузима – човек.

Лоренс Гробел, Ал Паћино: његова прича, Stylos, Нови Сад, 2006.

Познат по љубоморном чувању сопствене приватности и својој већ пословичној нетрпељивости према новинарима, Ал Паћино је свој први интервју дао тек 1979. године америчком новинару Лоренсу Гробелу и то само зато јер је био импресиониран интервјуом који је овај урадио са Марлоном Брандом на Тахитију. До тада, Ал Паћино је већ снимио филмове „Кум” (1. и 2. део), „Серпико” и „Пасје поподне” и постао једна од највећих филмских звезда свих времена.
У књизи Ал Паћино: његова прича, Лоренс Гробел је у више интервјуа дао не само читаву ретроспективу једне величанствене глумачке каријере, већ је и приказао Паћина као човека са свим врлинама и манама, успонима и падовима, љубавима, хировима, грешкама и кајањима. Интервјуи су у овој књизи дати у интегралном облику, тако да су богати материјалима који су први пут доступни јавности – укључујући и детаље приче како је поред Роберта Редфорда, Џека Николсона, Ворена Битија и Роберта Де Нира управо Ал Паћино одабран за улогу Мајкла Корлеонеа.
Ал Паћино до данас није написао мемоаре, а какав је, вероватно никада и неће. Међутим, ова књига интервјуа је вероватно најближа Паћину глумцу и Паћину човеку и по свој прилици је највише што ће познаваоци и љубитељи филма од њега икада добити.

Приредили:
Горан Миленковић
Ана Јанковић

Градина: часопис за књижевност, уметност и културу (Ниш), нова серија, 15 (2006)

Број 15 нишког часописа Градина садржајно је подељен на два дела: у првом је у избору Миљурка Вукадиновића представљена савремена румунска књижевност (такође дводелно: први део чине текстови есејистички, дневнички и прозни, а други део је избор из румунске поезије), а други уредио Власта Младеновић, и њиме је покушано да буде представљено песничко стваралаштво источне Србије.
Избор и начин представљања песника и поезије источне Србије од стране Власте Младеновића врло су проблематични: они су тумачени, а да нису добили прилику да сами проговоре; притом, тумачени су на врло смушен и често противречан начин, тако да читалац не може да има никакву идеју о томе шта је уредник хтео да постигне; о њима се говори рестриктивно, тако да су многа имена источносрбијанских аутора и њихови текстови остали у непрозирној тами. Овај број Градине у том смислу бити занимљив свима онима који се баве књижевношћу и читају књижевну периодику, а посебно онима који су на било који начин везани за књижевни живот источне српске покрајине.

Златна греда: лист за књижевност, уметност, културу и мишљење (Нови Сад), 58 (2006)

Број 58. Златне греде у целини је посвећен првом Новосадском међународном књижевном фестивалу. Представљено је књижевно стваралаштво Кристофа Мекела, добитника Међународне награде за књижевност – Нови Сад, Џона Хартлија Вилијамса, Метјуа Свинија, Тарека Етлајеба, Агњешке Волни-Хамкало, Роже Домашчине, Марије Игнатјеве, Катерине Рудченкове и других страних аутора, као и Горана Петровића, Мира Вуксановића, Драгана Јовановића Данилова, Ранка Рисојевића, Зорана Ђерића, Фрање Петриновића итд.

Растко Петровић, Дан шести, Завод за уџбенике и наставна средства/НИН, Београд, 2005.

Окосницу романа чини судбина главног јунака Стевана Папа-Катића. У позадини романа је међутим, испричан веома значајан историјски догађај: повлачење српске војске и народа преко Албаније у јесен 1915. године. Растко Петровић судбину свог јунака и албанску трагедију не доживљава као апотеозу националног страдања, већ као болно разарање људског у човеку. У роману нема рата; у њему није описана ниједна битка; у суштини ово није ратни роман, како на први поглед изгледа. Роман, у ствари, приказује распадање цивилизоване људске заједнице чије се постојање надаље одвија, не по људским, већ по природним законима. По тим законима, бришу се разлике које раздвајају човека од човека, пред њиховом неумољивошћу изједначавају се богати и сиромашни, војници и обичан народ, припадници зараћених страна; човек и пас који се у једној незаборавној уметничкој слици туку око коре хлеба. Глад, хладноћа, физичка и ментална исцрпљеност, планински успони, олујни ветар и снег: ТО је заједничка судбина свих. На путу према мору Стеван се постепено ослобађа ранијег (промашеног) живота. И не само за њега, у албанском беспућу за све оне који ће преживети то велико прочишћење, родила се клица новог живота, што је симболички најављено и у наслову романа, а који асоцира на библијско стварање света и човека, на нови почетак, нову прилику. Нови живот за Стевана ту почиње, а наставља се у Америци, где пратимо његову даљу судбину након 23 године. Стеван је сада цењени научник, професор палеонтологије на вашингтонском универзитету. У лову на јелене, он гине несрећним случајем. Сâм тренутак смрти он осећа као дефинитивни повратак ономе што је био на почетку, оном животу из кога је једном побегао и о коме је после целог живота сањао.

Николај Тимченко, Књижевност и догма: година 1952. у српској књижевности, СКЗ / Задужбина „Николај Тимченко”, Београд, 2006, стр. 250.

Задруга је заједно са Задужбином „Николај Тимченко“ објавила Књижевност и догму као део рукописне заоставштине књижевног критичара, есејисте, филозофа и уредника лесковачког Нашег стварања Николаја Тимченка (Лесковац 1934 – Лесковац 2004). Текст потиче из средине осамдесетих година. Предмет ове занимљиве сту дије је однос друштва и уметности у контексту једног затвореног и строго регулисаног политичког и државног система. Књига документовано прати лелујање, наизменично буђење и гашење слободе стваралачког духа, чиме је битно бивала одређена послератна српска књижевност. У тренутку када је текст настајао, Николај Тимченко је сматрао да се хроника године 1952. није завршила, те да се њене карактеристике непрестано враћају у литературу и књижевни живот, показујући способност српске књижевности за велике естетске и идејне узлете, али и склоност ка болести зачудног провинцијализма. Књигу је приредио књижевни историчар Јован Пејчић.

Фридрих Ниче, Несавремена разматрања, друго издање, Плато, Београд, 2006, 300 стр.

Васпитаник старих времена, а дете ондашњег „сада“, Ниче је улогу класичног и битног видео у томе да делује несавремено, против времена а на време, и у корист неког будућег времена. Једно од четири несавремена разматрања, оно под називом „О користи и штети историје за живот“ обавезна је лектира оних који не спавају. Несавремена разматрања објављена су у преводу Данила С. Басте и с поговором Михаила Ђурића, у Платоовој библиотеци „На трагу“, коју уређује Илија Марић.

Приредили:
Весна Тешовић
Горан Миленковић

Харолд Пинтер, Изабране нове драме, Истар, Београд, 2002.

Осам кратких комада насталих у периоду од 1973. до 1993. уз „Говор Харолда Пинтера у Хамбургу, приликом примања немачке Шекспирове награде 1970. године” и његовог разговора са Стивом Грантом „Моје драме, моје полемике, моје белешке”, који је објављен у Independentu септембра 1993. представљају у овој књизи Харолда Пинтера као настављача театра апсурда, на кога су снажно утицали Бекет, Јонеско, Кафка, али и Чехов, с недвосмисленим политичким ангажманом. Монолог је драмски бисер о необичном пријатељству и љубави. Главни јунак употребљава речи као оружје у борби не само за опстанак него и да би сачувао здрав разум. То је усамљени човек, изолован и учаурен у простору и времену, који постепено доводи у сумњу све своје исказе о прошлости испуњеној љубављу и патњом, да би се на крају драме и оно што је било и оно што је могло бити изједначили. У жижи Гласова породице је типично пинтеровска тема: сукоб генерација, распад породице, прекид комуникације, неизвесност физичке егзистенције јунака. Син није био покрај постеље умирућег оца, мајку и сестру с врата тера сустанар, отац на самрти проклиње свакога ко му је на видику. Међутим, Пинтер је успео да и у овој пародичној деструкцију породичних емоција да особени лирски набој. У драмској минијатури Једна врста Аљаске јунакиња Дебора се буди из сна изизваног спаваћом болешћу и у дијалогу са лекаром и сестром исцртава сукоб између објективне, затечене стварности и онога што је њено искуство од пре двадесет девет година. Све то прераста у универзалну метафору људске изолованости и самоће. Комуникација као осмишљавање егзистенције, али и суштинска неостваривост такве комуникације израстају из Станице Викторија.
Контраст привидној аполитичности дају три једночинке прожете дубоким политичким смислом и ангажманом. У комадима Још јед но пред одлазак, Горштачки језик и Време забаве Пинтер даје кратке, бруталне и ружне приче о насиљу маскиране циничним поштовањем процедуре. Кондензованим сликама ствара својеврсне приказе репресивног система, од „цивилизованог” мучења затвореника, преко прогањања мањина и мањинских језика до господске бонвиванске доколице којом осликава репрсивно понашање моћних. У својим политичким комадима Харолд Пинтер проговара у име жртава, не зато што су оне у праву, већ зато што јесу жртве. Управо тиме он постиже универзалност која не значи опредељење за конкретну политичку или идеолошку опцију, већ залагање за властито и туђе људско достојанство.

Срђан В. Тешин, Кроз пустињу и прашину, Стубови културе, Београд, 2005.

Ово је још један роман о изгубљеној генерацији, којој припада и сам аутор, која је стасала за служење војног рока и одмах била упућена на фронт, а да није знала ни ко је стварни непријатељ, ни за какве се циљеве бори. Наслов представља очиту парафразу наслова познатог Сјенкјевичевог дела и важна је одредница Тешиновог осећања безнађа и најразличитијих страхова. Исконски људски страх од смрти један је од кључних мотива које аутор осликава у свом роману. Ово је и роман о стиду који он осећа због свих страхота, разарања и зла почињених у његово име и у име његове генерације. Уместо да безбрижно путује по свету, та генерација у иностранство иде или на тенковима или у избегличким колонама. Зато Тешин прибегава књижевним средствима, интимним белешкама које претаче у литературу како би она била сведок једне унесрећене генерације.
Литература је у случају овог романа постала „спасоносна оаза у нарастајућој пустињи успомена”. Док јури кроз ту „пустињу успомена”, кроз дим и разарање најновијег братоубилачког рата, писац као сведок и невољни актер портретише сопствени живот кроз сећање на безбрижно детињство, али још више кроз немилосрдну стварност рата у којем силом прилика учествује и који никако није његов. Његов романсијерски глас је опор и тврд, пун једа и отрова, изникао из неизрецивих дубина чежње за животом.

Данил Хармс, Сабрана дела. Том I–II, Логос, Београд, 2005.

Аутори поговора овом издању кажу: „Сложимо се да је волети Хармса – ин”. Поводом стотог рођендана Данила Хармса (1905–1942) и захваљијићи труду Корнелије Ичин, Бојане Сабо, Јелене Кусовац, Јулије Станков, Ане Јаковљевић, Бобана Ђурића, Мирјане Грбић и Наталије Ненезић, српски читалац може прочитати готово све што је овај загонетни уметник оставио за собом. То је његова поезија, књижевност за децу, интимни дневници, преписка, бележнице, свакојаки трактати, факсимили цртежа, и оно по чему је највише познат: кратка проза и драмолети.
Рани Хармс верује да је чаробњак. И у његовим песмама за децу „волшебно начело” се чува до краја. У текстовима за одрасле тога нема. Апсурдни свет његове прозе снажно и истинито одражава реалност коју доноси 20. век (зато не изненађује што је у последњој деценији умуруће Југославије Хармс код нас постао популаран). Бескрајни низ алогичних поступака и догађаја изизавају смех, а призори смрти и насиља без разлога доживљавају се као да су у луткарском позоришту.
С друге стране, ишчитавање ових страница кроз аутентичне аутобиографске белешке показује величину жртве свакодневичко–историјских наказности совјетске епохе (и свих тоталитарних система) и упознајемо Данила Ивановича Јувачева у свој његовој лепоти, чаробњачкој разбарушености, али и дубоком трагизму, обешчашћености и очају из кога проговара апологет „бесмисленог небића” и неминовног пута земље, државе и човека према нултој тачки егзистенције.

Јасмина Ахметагић, Унутрашња страна постмодернизма : (Павић / Поглед на теорију), Рашка школа, Београд, 2006, стр. 194.

Пре књиге Јасмине Ахметагић појавила се тек једна монографија која на негативан начин тумачи досеге дела Милорада Павића, Књижевна обмана Миливоја Марковића. Централни јунак српске књижевне повести с краја двадесетог века у тексту ове ауторке представљен кроз критичко листање двеју комплементарних димензија – његовог дела и критичарске рецепције. Уз сам текст приштампан је и додатак о унутрашњим сенкама постмодернистичке теорије. Једна од крупнијих тачака у протоку књижевне мисли у српској књижевности, чији ће се домети тек видети.

Театрон & сцена:, Јован Стерија Поповић – 200 година од рођења, 150 година смрти, уредили: Ксенија Радуловић, Иван Меденица, Даринка Николић, Александар Милосављевић, Београд, 2006, стр. 205.

После Новина Београдског читалишта још један покушај да се на прави начин обележи спомен на великог српског књижевника и културног радника. Склоп присутних ауторских имена говори о тежњи да се личност и дело Стеријино, и њихова никада довољно наглашена актуелност, расветле са више можда и суштински супротстављених страна: Рамбо Амадеус, Саша Илић, Предраг Ј. Марковић, Игор Маројевић, Новица Милић, Никола Самарџић, Србијанка Турајлић, Зоран Пауновић и други. Овде се позоришност посматра као културност. Још једно у низу заједничких издања часописа Театрон и Сцена.

Приредили:
Драгица Радетић
Ана Јанковић
Драган Стојменовић
Горан Миленковић

Ролан Вилнев, Историја канибализма, Градац, 2004.

Искључиво природном људском склоношћу исписана је историја канибализма и по томе нас она чини посебним. Остали и нису људи јер не једу једни друге. Поред тога што људи стварају историју разумевају је и завршавају, у њој и уживају хранећи се једни другима. Они као и људи у природном стању, које је по универзалистичкој и хуманистичкој рецептури нужно препредено у културно, једу једни друге без разликовања по томе да ли поједени познаје грнчарство, писмо или естетику, да ли је рођак или комшија. Гурман је са уживањем куснуо оно што је он сам и осетио укус својих органа за варење. А поједени је у нешто горој ситуацији од оног који је потврдио своју хуманост и идентитет јер из ситуације жртве не може спасити свет историјом будући да је само човек и затечен је својим крајем. Историја је дакле окончала живот човеку, цивилизација човечанству, а култура вери и надању. Када је пристрасност постала непожељна, смишљена је метафора. Метафоре најчешће теже ка исписивању које није до сада било познато, читају се разноврсно, а означавају чињеницу да је неко већ појео нешто што сви знају каквог је укуса па је смислио супституцију. „У очима филозофа, злочин није појести човека, већ га убити”. У основи употребљивости свих ових функција јесте човек, али је и сврха. Ономе што нас уистину сурово раздваја није потребан разлог или сврха, већ начин припреме, који по писању историје, његовој поновљивости и учесталости често окарактерисан као обредан, а то већ бива домен религије и то се не може ни метафорично ни разложно тумачити. Алиментирани, гастрономски, ратни, трофејни, еротски, лековити канибализам, религијска антропофагија, магијско једење, „диретло” убиства, „Мау-Мау” покрет или само омофагија, све су то „врата од утробе” ове историје коју треба прочитати.

Златна греда : лист за књижевност, уметност, културу и мишљење, Нови Сад, број 48, октобар, 2005, главни и одговорни уредник Јован Зивлак

Октобарски број Златне греде отвара текст Николе Милошевића „Идеја судбине у Другим сеобама”, у којем се трага за нерасветљеним димензијама једног од најбољих романа у српској књижевности, по Милошевићу и у светској. У тексту се наглашава паралелизам који постоји у судбинама ликова (нарочито Павла Исаковича) и самог Милоша Црњанског, историјске личности. Тај паралелизам, доследан, у свему постаје и коначно трагичан, када одбљесак тамних порива повуче у тмину пред хридима судбинских неменљивости и самог аутора, као што је увукао и његове меланхоличне јунаке. За овим текстом следи есеј Галена Строусона, британског филозофа, под називом „Заблуда нашег доба: није сваки живот наративан”, који уз претходни и потоњи образује један лабав блок, везан за питања судбине и идентитета. То је одбрана тзв. епизодичних живота, кроз чију се маглу вуку проблемске нити етичке и мислене природе. „Дијахроничност није нужан предуслов моралне егзистенције, нити исправног осећаја за одговорност”, рећи ће Строусон млађи, а затим, на крају, и цитирати В. С. Причета: „Јер ми живимо… изван било какве приповести коју случајно устоличавамо.” Бојан Јовановић се такође бави истим темама, у тексту „Дописивање судбине”. Затим, филозоф Милорад Беланчић посматра позне списе Мерло-Понтија, смештајући их у пост-феноменологију и пост-егзистенцијализам. Прича Дејвида Безмозгиса „Наташа” уводи нас у стваралаштво младога канадскога приповедача литванскога порекла, осветљавајући социјално-психолошку димензију и болне (не)могућности хаотичног одрастања у урбаном свету, а ту је и занимљива проза Раше Тодосијевића „Ланац светог…” Моника Флудерник у жижу поставља проблем универзитета у контексту либерализације и економизације стварности, а Ерик Фонер питања везана за Америку као империју, и став интелектуалаца, историчара и политичара према таквом одређењу. Драшко Ређеп је приказ посветио Њушкачима јабука Владимира Тасића, а Стојан Бербер књизи писама Милоша Црњанског Писма љубави и мржње, коју је приредио Радован Поповић. Одличан број Златне греде, који ће на прави начин испунити време истинитим заљубљеницима у високу и вредну уметничку, есејистичку и филозофску литературу.

Ђуро Шушњић, Драма разумевања: од културе говора према култури разговора, Чигоја штампа, Београд, 2004

Дијалог у најширем смислу, као разговор са другим, са самим собом, са природом, са Богом… тема је књиге Драма разумевања професора Ђуре Шушњића. Књига обједињује текстове у којима аутор промишља начине да човек нађе пут до другог човека. Разлике које постоје међу људима, између различитих националних, верских, културних и политичких заједница могу се премостити дијалогом који је „мост од човека према другоме и друкчијем, обострано кретање, сусрет.”
У време подељености и неједнакости, у време кризе идеја и вредности, у време манипулације људима, аутор истиче значај духовног раста човека, посебно младих, кроз систем образовања и васпитања. Нужни услови за духовни раст су чување традиције, стицање знања, стварање вредносне свести, разликовање добра и зла, и учење дијалога и толеранције.
У сусрету разлика, усвојени обрасци мишљења, веровања и понашања постају сметња за разумевање, сарадњу и помирење. Читаоца, који је у времену садашњем, и сам суочен са проблемом неразумевања и нетолеранције, аутор подстиче да трага за оним што је заједничко свим људима, и да налази оно што је људско, а садржано је у љубави, вери, светости живота, истини…
Истинитост мисли Еразма Ротердамског: „Увек ће бити потребни људи који указују народима да је оно што их зближава изнад онога што их дели”, професор Шушњић доказује и овом књигом, као и раније писаним делима Рибари људских душа, Дијалог и толеранција, Отпори критичком мишљењу, Сократ – живот за истину… Књиге које ослобођају дух читаоца.

Ернесто Сабато, Абадон, анђео уништења, Тиса, Београд, 2003.

Уз неколико збирки огледа, Сабатово књижевно дело се, заправо, састоји од три романа. Сва три романа – Тунел из 1948. (Рад, Београд, 1969), О јунацима и гробовима из 1961. (Просвета, Београд, 1984) и Абадон, анђео уништења (у оригиналу штампан 1974, а код нас преведен 1989) – чине трилогију коју не повезује у толикој мери радња, колико је повезују теме, идеје и ликови. У последњем роману коначно су сажете и уобличене идеје, питања, опсесије које су заокупљале Сабата (питање добра и зла, Бога, смисла постојања, могућности и немогућности спознаје и комуникације, самоће, књижевности и њене улоге, проблеми уметничког стварања, итд.). Сва ова питања се, по Сабатовом мишљењу, могу ваљано разрешити једино у књижевности, јер она пружа много веће могућности, јер се у њој, осим рационалности, одвија игра митова, симбола и снова („оно суштинско у њој јесте порука која долази из света ирационалног”, пише он). У Абадону, преплиће се мноштво прича, мноштво тема са својим разнородним токовима. Готово ниједно поглавље не представља логичко-временски наставак претходног, као да се тиме треба истаћи да се и живот састоји од исто тако расутих догађаја које и нема смисла повезивати неком логичком нити. Драган Великић сматра да је Абадон „сваштара у којој су скице Сабатових ненаписаних романа, запажања о делима писаца које воли, интервјуи, писма, вести из новина, стихови, размишљања о бесмртности душе, о љубави и смрти, о непрекидном размимоилажењу као основном постулату људске егзистенције, филозофски трактати о проблемима века који је и временски маркирао властитим животом, снови, рестлови опсесивне теме о свету слепих, централном мотиву романа О јунацима и гробовима, аутопоетички записи, коментари самих јунака, измишљених и стварних, о писцу Сабату.” Ово ми се допало: „Читав живот је непрестано мимоилажење, и неко кога сретнемо на путу не воли нас када га ми волимо, или нас воли када га ми више не волимо, или тек после смрти, када је љубав већ излишна;и зато ништа што је било неће поново бити”, каже Сабато на крају Абадона.

Џаред Дајмонд, Микроби, пушке и челик : судбине људских друштава, Досије; Службени лист СЦГ, Београд, 2004.

Ова књига покушава да изложи кратку историју свих људских друштава у последњих 13000 година. Мотивише је питање: зашто се историја на разним континентима одвијала на различите начине? Књиге које се, по мишљењу аутора, прихватају задатка да испричају историју света, углавном се усредсређују на историје писмених евроазијских или северноафричких друштава, док се домородачка друштва у другим деловима света – у подсахарској Африци, Америци, острвској Југоисточној Азији, Аустралији, на Новој Гвинеји и острвљу у Тихом океану – обрађују само укратко и углавном се баве веома позним збивањима у њиховој историји, након што су их открили и покорили западни Европљани. Историја пре појаве писма (око 3000. г. пре н. е.) такође се обрађује само кратко, иако представља најдужи период историје људске врсте дуге пет милиона година. Аутор, који, могло би се рећи, аргументовано разбија овештале стереотипе о развоју људских друштава, каже: „Неки читаоци ће се можда сложити са једним рецензентом ове књиге. Са благом критичком неискреношћу, он је написао како се чини да ја на светску историју гледам као на главицу црног лука, у којој је савремени свет само спољна љуска, чије би слојеве у потрази за историјским објашњењем ваљало љуштити. Да, светска историја је доиста таква главица лука! Али, то љуштење слојева главице лука и јесте привлачно, изазовно – и од неодољиве важности за нас данас, док зарад наше будућности покушавамо да схватимо поуке које нам пружа наша прошлост.”