Пише: Горан Миленковић

У пролеће 2017. године, у читаоницу Одељења посебних фондова и периодике, ненадано, ушао је мој друг из детињства, Зоран Кића Војводић. Као дечаци од шест, седам година, заједно смо провели цело лето 1980. године, у Злоту, селу у којем је тада живео са родитељима и братом. Касније, када нас је живот обојицу упутио на различито досуђене стазе, сретали смо се, срдачно и ретко, у граду Бору, где је он радио као саобраћајни полицајац. Неупоредиво више, у библиотеци сам сретао његовог оца, песника Марка Војводића.

Зоран Војводић, саобраћајни полицајац, дошао је у библиотеку као песник, носећи са собом несређени рукопис својих песама. Потражио ме је с опрезно изреченим предлогом да рукопис, који је имао радни наслов „Горење живота“, прочитам, да уколико има разлога саставим о њему кратку критичку белешку те помогнем да будућа књига прође кроз штампу. Претходно је требало да се изнедри једна усмена потврда базичне сувислости тих стихова. Своју поезију поставио је вредносно у разговору врло ниско, а рад у вези са њеним објављивањем представио је као за професионалног читача непријатан терет, за чије би ношење ја требало да будем награђен и којем не би требало да се посвећује ништа више од минимума формалне пажње. Без изузетка, силио се да ниједним гестом или речју не да тим стиховима било шта осим онога што заслужују. Сматрао је – тачније је да то није сматрао он, већ други – да им, ваљда, осим смеха и ниподаштавања, ништа друго и није могуће дати.

Радили смо повремено, озбиљно и предано унутар корисне тишине и медитативне сигурности градске библиотеке. Утврдили смо корпус, ушли смо у песме и кренуло је мукотрпно клесање речи. Негде пред зиму, дошли смо до првих питања о структури и значењима евентуалних делова или циклуса. Израда његовог домаћег задатка у тој етапи приређивања књиге из неког разлога била се одужила. Дошли су већ пролеће и лето, мислио сам да су га привремено од бављења поезијом одвукли посао или његове другарице пчеле. Понекад сам га, возећи ауто кроз град, погледом тражио по улицама. Вест о смрти Зорана Киће Војводића означила је крај свега.      

Прича о песнику Зорану Војводићу у једном виду представља просту конвенцију сукоба голе силе једне поезијом и уметношћу некултивисане средине и усамљеног појединца који из темељне нужности и ради суштог заокружења целине својег људског бића ради то што песник иначе ради са речима, њиховим значењима, звучањима и осећањима. Довољно опрезан да се тој грубој средини не објави као песник и интимно окренут неодложним законима и потребама властитог унутрашњег света, распет, са маском за друге, на једној страни, и истином за себе, на другој, покушавао је да искорачи и некако споји та два света затечена у мучној завади. Осећам у овоме некакво лично задовољство, а сигуран сам да би га и он имао – што ова поезија једног „полицијског службеника“ (као да је људску душу до краја могуће дефинисати послом којим се човек у животу бави) гази својом озбиљношћу преко тупавих стереотипа којима је преоптерећено наше предрасудама и грубим предмњењима и иначе богато друштво.  

Што се нашег заједничког посла тиче, књига није, нити ће, на жалост, бити завршена. Одлучио сам да се придржавам критеријума које смо Зоран и ја скупа на почетку  утврдили – да је потребно и исправно објавити ову поезију у облику књиге само уколико се та књига издвоји као чиста форма из несавршенога материјала рукописа. Како тај облик није успостављен, јер нису утврђени нити делови, нити обим, па ни наслов књиге, сматрао сам да је неопходно објавити један репрезентативни део овога рукописа. С друге стране, Зоран није имао ништа против часописног објављивања неких од ових песама. Тај став није имао од почетка, већ га је утврдио у тренутку када смо, после дугих разговора и ломљења предрасуда којих се гнушао и плашио, дошли до тачке у којој је, на послетку, почео себе да поштује као творца једног личног универзума облика, значења и осећања.

У рукопису је остало 29 песама. Претежни део јесу рефлексивни садржаји, потом по обиму долази љубавна лирика, на послетку и четири песме посвећене мајци и оцу – нарочито оцу, на којега је песник Зоран Војводић упућен и емоционално и песнички, као на својега најважнијега стваралачког претходника. Управо је први озбиљни читалац ових песама и био отац Марко, човек који се читавог стваралачког живота бавио управо стиховима. У својим усменим опаскама, Марко Војводић утврђивао је њихову опасно трагичну, каткад туробну опорост и црнило. У томе је, вероватно, било колико искуства са сенкама у сопственој поезији, толико и просте забринутости оца над трајекторијама осећања својега сина. Зоранова поезија заиста има мрачни али и сетан, миран тон, који је такав и у тренуцима када песник одлучи да говори повишем интензитетом гласа – тон дугог, стилизованог опраштања и тихог и концентрисаног свођења рачуна. Као да се плашио да ће га велика тишина изненадити и затећи неспремног.

Нека га чувају небеске пчеле.  

(Избор из поезије Зорана Војводића биће објављен у следећем броју часописа БЕЛЕЖНИЦА.)

СМИРИЛО СЕ, СВЕ ЈЕ СТАЛО

Смирило се, све је стало

Утихнуло је једно време

Време је нестало

Сат је откуцао

Ни ветар се више не креће

Све је пусто и све тихо

Све је бол тог времена

Времена за успомену

Пише: Горан Миленковић

Године 1972, млади комедиограф, меланхолични студент, југословенско књижевно име у настајању, Душан Ковачевић, написао је драмски текст под називом Маратонци трче почасни круг. Поднаслов драме овако је поставио: „десни профил Београда“. Догађаји описани у драми просторно су смештени управо у Београд, а временски припадају јулу и августу исте 1972. године. У једном тренутку, протагонисти очекују поподневни пренос кошаркашке утакмице; у другом, возе се преко моста Газела, док Милутин Топаловић резигнирано размишља о несрећи коју иска ондашњи народ, „који се раскомотио… разгаћио, избезобразио, излудео од пића и блуда“; у трећем, Мирко, најмлађи Топаловић, са пријатељима слуша музику са магнетофона, пије, док девојке плешу, а са зидова у њих зуре егзотични ликови са хипи-постера. Типична слика великог града из седамдесетих година 20. века: елитни спорт, телевизија, модерна музика и плесни покрет, аутомобили и лака покретљивост савременог човека, слобода у потрази за самом собом. Представљена је, међутим, дуговека породица потпуних лудака, која се јавно бави гробарским пословима, а чија је историја испуњена бројним облицима ужаса: убиствима сопствених жена и љубавница (учињених зарад чувања породичног богатства), грозоморним промискуитетом (тако је своју жену, Персу Спасојевић, 102 године стар Аксентије Топаловић морао некада да дели са оцем Максимилијаном и својим неименованим дедом, па не може сигурно знати да ли му је син Милутин заиста син или му је, можда, брат) и патолошким егоизмом. Од неколико општих места, везаних за разумевање околности у којима се појављује драма, најпознатије и најпопуларније је оно које текст тумачи у складу са тада актуелним југословенским политичким констелацијама (остарели, вечни комунистички владар, окружен групом истих таквих аланфордовских вечних стараца сувладара, с бизарним везама са стварним светом). У истом тону тумаче се и промене приче у сценарију адаптираном за истоимени филм Слободана Шијана из 1982. године. Радња је смештена у 1935, а филм почиње снимком атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсеју, 1934 године. Прича је, наводно, прогнана из стања југословенског друштвеног и политичког раја, у време када је у од рођења пропалој и екстремно сиромашној предратној држави било могуће да се појави једно овакво породично и друштвено толерисано лудило. Најопштије место из историје перцепције ове породичне сторије јесте одсуство читања драмског текста, наспрам с мало којом упоредивом популарношћу филма на националном нивоу. Али, да се у српској култури мало чита и да се готово не познаје чак нити онај литератни канон на основу којег је изграђен национални патос и национално оправдање за свеопшту жртву, нити онај на основу којег се може промишљати изградња сувислог друштва и обликовање грађанина достојног савременог историјског времена, то је такође општа ствар. Оно што у смислу могућег друштвеног вредновања текста промиче јесте црна фарба смисла или бесмисла коју је Душан Ковачевић кроз поступке својих антијунака излио и кроз и преко некада постојећих или тренутно постојећих држава. Акутна историја поремећености, којој уз то нема краја ни у једном правцу простирања времена, на жалост остала је изгубљена испод јефтиног и простог обожавања у причи искоришћених реплика.

Али, година 1972. није тек било која година у животу тада још релативно младог југословенског друштва. Осим у овде поменутом и не превише за то друштво битном књижевноисторијском смислу, ова година остаће уписана у европску и светску медицинску и епидемиолошку историју као посебан и значајан случај. Албанац, повратник са хаџилука, Ибрахим Хоти, донео је прво у родни Ораховац, па потом у Ђаковицу, коначно и у Београд, вирус великих богиња. Болест, тешка и смртоносна, последњи пут је регистрована у Европи 1930. године. Датум је био 9. март када је Хоти у Београду био изложен као редак и занимљив случај пред студентима Медицинског факултета у Београду и пред ученицима медицинских школа из Земуна и главног града. Кроз дерматолошко-венеролошку ординацију су, такође, пролазили и бројни пацијенти. Међутим, према неким сведочењима и историографима случаја, власт је одлучила да чињеницу великих богиња не помиње у јавности, иако је чињеница контакта зараженога са бројним појединцима итекако била вредна општег узнемирења. Разлог је био невероватан, и у исто време разумљив, препознатљив, немогућ, вероватан, неморалан, потребан, непотребан и свакидашњи: вест о смртоносној и високозаразној болести могла је да пресудно утиче на предстојећу туристичку сезону у Социјалистичкој Републици Хрватској. Према тексту из Националне географије (2020), објава епидемије је силом изнуђена, а за десетак дана од тренутка објављивања, 25. марта, лекарима и епидемиолозима јавило се око 3000 људи. Држава је упослила славног епидемиолога, Аустријанца Рајнхарда Линднера. Функционална апаратура социјалистичке државе, поверење грађана, свеобухватна послушност и чињеница постојања вакцине утицали су на брзо и ефикасно сузбијање могуће епидемије великих размера.

Док резигнирани и испошћени проучавалац драматургије Душан Ковачевић лежи и снатри на прашњавим душецима студентских соба, да ли чињеница ове епидемије утиче на настајање једног драмског текста трагикомичне нарави? Шеста сцена Маратонаца догађа се у погребној радионици породице Топаловић. Јул је месец, 28. дан, преподне, 11 часова, тачно стота година од кад је основана гробарска фирма у власништву породице. Истовремено, после изненадне смрти митског оснивача фирме „Дугог коначишта“, Пантелије Топаловића, време је за од свих очекивано отварање тестамента. У соби се води на почетку свечано-мучни, касније колерични разговор између очева и синова.

МИЛУТИН: За сто година смо израдили само 50 сандука, а продали 19 842. Е, мајку му, да се поклопило сто година радионице са 20 000-тим проданим сандуком. Али није могло, здрава година. Зрачак наде је био од ових богиња, међутим, курве спречише. Ту је могло да одапне бар десетак хиљада. Немамо среће.

АКСЕНТИЈЕ: Немамо среће. У неким земљама од кашља поцркају стотине, а код нас епидемија није однела ништа.

ЛАКИ: За све је крива медицина. Кад чујем да је неко добио Нобелову награду из медицине, само ми се смучи. Како су кренули, наћи ће лек и против природне смрти.         

Историја једног епидемиолошког случаја надграђена је уметничким додатком. И у једном и у другом облику – уколико и један и други извор посматрамо као текст ван граница истине – новац и моћ одређују кретање и поимање стварности. У једном случају, смрт се скрива ради новца, у другом смрт се прижељкује и о њој се сања, такође ради новца. Не би ни требало да се питамо: да ли је то тада заиста тако било? Него, будући да нам уметност то омогућава, постављамо питање: да ли су оваква стања вероватна и могућа? Уколико јесу, питамо се: колико још сведочења и колико трагикомедија морамо да избацимо из својег културног и моралног бића да би они били добро прочитани и исправно схваћени? Уколико нису, онда можемо да се до сопствене бесвести препустимо понављању изглобљених фраза из уметничких дела и да будемо мирни у безазлености сопствених живота.