Књижевни сусрет са Ненадом Грујичићем у Бору

Народна библиотека Бор
7. новембра 2013. године са почетком у 19 часова

организује
књижевни сусрет са

НЕНАДОМ ГРУЈИЧИЋЕМ,

песником, прозаистом, есејистом, полемичарем и антологичарем

Разговор са гостом водиће Горан Миленковић, библиотекар.

Сусрет ће бити уприличен у читаоници Одељења посебних фондова и периодике Народне библиотеке Бор, на другом спрату библиотеке.

Добродошли.

Информациона и медијска писменост у библиотеци

2. 11. 2013. у Народној библиотеци Бор одржана је радионица чија су тема и фокус биле информациона и медијска писменосту у библиотеци. Радионица је реализована у оквиру програма Едукација едукатора који је пролетос спровела Библиотека Плус, а чији је модератор био проф. Алберт Бекхорст, активни члан секције IFLA за информациону писменост и члан управног одбора ENSIL-а (Европске мреже за школске библиотеке и информациону писменост, Холандија).

Полазници његових радионица добили су задатак да у својим срединама организују исте или сличне програме за релевантне групе учесника – а то су, пре свега, библиотекари, без обзира на тип библиотеке у којој раде, и наставници чије би ангажовање на информационом описмењавању ученика и студената требало да доведе до боље, чешће и темељније сарадње између институција образовног система и библиотека које школама, факултетима, универзитетима стоје на располагању.

Да ли и како библиотека треба да се бави информационим и медијским описмењавањем својих корисника?
Да ли и како библиотека треба да се бави информационим и медијским описмењавањем својих корисника?

За разлику од иницијалних радионица чији је циљ био разматрање могућности заснивања политике информационе писмености у сопственој установи, због чега су се оне у великој мери тицале проблема менаџмента, презентација у Бору била је фокусирана на саме термине и неколике актуелне концепције информационе, односно, медијске писмености и потребу за њиховим повезивањем и развијањем. Циљ програма био је, пре свега, да се, независно од тога како ћемо их назвати и како се терминолошки обрађују у низу сродних дисциплина, размотре проблеми везани за

  • свест о важности знања, вештина и ресурса потребних да се у датим околностима и контекстима дође до потребних података, информација и знања, који би се успешно евалуирали, повезали и интегрисали у постојеће корпусе знања, а с обзиром на валидност хипотезе по којој је информација најважнији производни капацитет савремених друштава
  • степен (не)познавања начина, когнитивних и бихевиоралних модела и техничко-технолошких, финансијских и других средстава на које се то може учинити,
  • знања потребна да се свака добијена информација разуме у контексту специфичних карактеристика медија који ју је произвео/дистрибуирао/дисеминирао и од које она није независна,
  • свест о опсегну референци појма медиј(и), о ширини њиховог утицаја и њиховој свеприсутности, и сл.

Стога је учешће у радионици подразумевало и упознавања са изабраном литературом везаном за медијску и информациону писменост, односно студије медија, као и израду припремних задатака чији је циљ био да се полазници подстакну на размишљање о темама којима је радионица посвећена. Нажалост, релативно скромно интересовање за наведене теме додатно је опало због ових задатака, тако да је број учесника био испод очекивања, мада је, с друге стране, дискусија у оквиру презентације била и занимљива и подстицајана за даље размишљање.

РазБор 2013: Рајко Чукић, ДОДИРИ И ПРАЗНИНЕ

У оквиру завичајне библиотеке „РазБор“, крајем 2013. године биће објављена књига песама из заоставштине Рајка Чукића под називом Додири и празнине. Књигу је приредио књижевник Милен Миливојевић, а предговор је написао Жарко Требјешанин.

Радослав Рајко Чукић (1930, Беране – 2007, Београд) радио је најпре као новинар „Колектива“, листа Рударско-топионичарског басена Бор, потом као дописник „Политике“ из Тимочке крајине и, коначно, као новинар у редакцији овог листа у Београду.

Објавио је три књиге песама: Човек од земље („Багдала“, Крушевац, 1961), Епитаф за један свет („Младо поколење“, Београд, 1961) и Кап крви на небу („Багдала“, Крушевац, 1970).

Завичајна библиотека „РазБор“ основана је 2012. године као замена за награду „Књига године борског аутора“.

Уредник библиотеке „РазБор“ је виши библиотекар Горан Миленковић.

Rezultati Konkursa za kratku priču 2013.

Konkurs sa kratku priču

Narodne biblioteke Bor za 2013. godinu

ODLUKA ŽIRIJA

 Na sednici žirija (Dragana Beleslijin, predsednica, Violeta Stojmenović i Goran Milenković, članovi), održanoj 16. oktobra 2013. godine, odlučeno je da:

prva nagrada bude dodeljena autoru Dimitriju Bukviću iz Beograda za priču „Surova nestvarnost“,

druga nagrada bude dodeljena autoru Mirku Jovanoviću iz Stare Pazove za priču „Gubitnik“,

treća nagrada bude dodeljena autoru Dušanu Rakiću iz Temerina za priču „Senke putopisnog mastila“.

Žiri čestita pobednicima takmičenja i zahvaljuje se svim učesnicima.

 

Dimitrije Bukvić

SUROVA NESTVARNOST

Podigao sam slušalicu. Okrenuo broj po sećanju. Potrefio sam: javila se. Dobro poznat glas: boja bluza i harmonija simfonije. Požalila se da ne ume da razmrsi san od jave. Hteo sam da joj pomognem. „Treba da se vidimo”, rekoh. „Kad, gde?” „Hajde, razmisliću”. „Neka bude sutra”. „Možda bolje prekosutra”. Tako još koji trenutak i… probudio sam se.

Nalaktio sam se na čaršav. Prošetao bunovni pogled. Sve isto kao u snu: memljivi zidovi, stočić, polica i na njoj telefon. Vilice su mi se sudarale kao kastanjete. Cvokot je smenio hrkanje. Ako uopšte hrčem poslednjih godina – blizu mene odavno nema nikoga da mi to potvrdi.

Podigao sam slušalicu. Sećanja više nije bilo. Koji broj da okrenem, da nastavim razgovor? Sinulo mi je: pritisnuo sam dugme za okretanje poslednjeg pozvanog broja. Dugo je zvonilo. A onda – „halo”; ponovo bluz simfonija.

– Zdravo… – počeh da zamuckujem.

– Opet ti?! Rekla sam ti da neću da se vidimo!

– Nije! Kazala si da hoćeš! – tobožnjom odlučnošću odlagao sam napad panike.

– To je bilo malopre, u snu. A sad smo u stvarnosti! – zalupila je slušalicu. Tresak mi je prostrujao kroz uvo i rikošetirao po mozgu.

Mrzim kad mi se stvarnost umeša u planove.

Opet sam pritisnuo redial. Ovo moramo da raspravimo. Sigurno je nesporazum. Duže je zvonilo nego prethodni put. Ali, javila se.

– Prestani! Shvati da život nije san! – prodrala se, kao da je „halo” uvreda.

Da ona zna šta je život a šta san, valjda ih ne bi brkala.

Još nekoliko puta sam je nazvao. Uvek isto: urla, ni da me sasluša neće. Predložio sam joj naposletku da malo odspava.

Koji sat kasnije, kad sam se uveliko rasanio, zazvonio mi je digitron. Kako da se javim na ovu spravu? Pritisnuo sam CE. Upalilo je: kad sam prislonio kalkulator na uvo, čuo sam strujanje vazduha; onaj milisekund tišine pre nego što se sagovornik oglasi.

A onda – bluz simfonija, ko zna koji stav.

– Poslušala sam te i legla da spavam. Sada sam u snu. Pa sam pomislila da te pozovem ovako. I da ti kažem da mnogo grešiš. Ne menjaš ništa na sebi. Ni oko sebe. Verovatno ti je soba i dalje memljiva. Sigurno i hrčeš, kao oduvek. Zato sam te ustvari okrenula na digitron, da ti kažem da se sabereš! – opet je prekinula vezu.

A ja sam se – oduzeo. Kroz vene mi je potekla tuga, a kroz arterije bes. Surova nestvarnost, pomislio sam, spuštajući glavu na jastuk.

Čim zaspim, pozvaću je.

 

Mirko Jovanović

 GUBITNIK

 Artiljerija, koja je proslavila Napoleona, kod Vaterloa je bila nemoćna, jer tlo beše vlažno i meko, pa su đulad u njega uletala kao u živo blato i bila lišena prilike da ostvare svoju sudbinu i rasprsnu se u vatromet smrti. Ipak, jedan francuski projektil od dvanaest livri pronalazi zaobilaznu trajektoriju, do ostrvca čvrstog tla pred kapetanom Prve holandske brigade Jozefom Verthajmom. Jačina eksplozije otkida kapetanu levu polovinu grudnog koša i ruku. I on, zapravo, biva sahranjen bez srca.

„Živeo je bez pameti, pa neka mrtvuje bez srca“, govoriće Hartog Verthajm za svoga oca.

Hartog, čiji su se preci po ženskoj liniji iskrcali na roterdamske dokove zajedno s precima Baruha Spinoze, kao da je bio neslana šala nekog prevodioca Spinoze na jezik genetike, to jest neobično otelotvorenje one Spinozine tvrdnje da telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom. Imao se, naime, utisak da se fatalna Jozefova rana prenela u dušu nerođenog Hartoga i da je na taj način telo oca, kakvo je pokopano, ograničilo misao i duh sina: Jozef je umro bez srca, ali – Hartog je bez njega rođen.

Otkako se iskrcao na dokove života, za sve je taj imao samo prezriv pogled i otrovnu reč. Oca, kog nije upoznao, mrzeo je što je jevtino prodao glavu – u stvari je „poklonio evropskim glavonjama“, čije „zađevice nije trebalo da ga se tiču“; mrzeo ga je što nije poživeo dovoljno dugo da se upoznaju, pa da može da ga mrzi tête-à-tête. Majku je takođe mrzeo, jer je „ustala iz svile i kadife De Kastrovih da bi legla u kostretnu postelju jednog Verthajma“; mrzeo ju je što ga je rodila, tim više što je to učinila na postelji od neadekvatnog materijala. Mrzeo je one što nemaju zato što nemaju, a one što imaju zato što ili ne daju, ili rasipaju. Očima nije mogao da vidi bolesne i kljaste. Podsmevao se zdravima što su oholi u svome zdravlju. Zamerao je glupima što su glupi, pametnima što popuštaju. Besmisleno mu je sve što se na ovom svetu dešava, sve kudi i svemu se ruga – te reči Erazmove Stultitiae kao da su se odnosile na Hartoga, Verthajma roterdamskog.

Demoni nasleđivanja nisu mutili samo po „krvi“, već i po „mleku“. Čoveku koji se svemu rugao, narugali su se naime i s majčine strane. Učinili su to uredivši da Hartogov poziv bude staklarstvo, i da tako unuk De Kastrovih, trgovaca brilijantima i svilom, preživljava sekući malenim dijamantom staklene ploče i glačajući ih rupčićima od jeftinih imitacija svile. Da ironija bude veća (a i za to su se morali postarati neki demoni), to što je Hartog izrađivao prozore i ogledala značilo je da jedan mračnjak obezbeđuje građanstvu videlo, i da jedan mizantrop omogućava ljudskom soju da se ogleda i voli sebe.

Hartog je umro u svojoj četrdeset petoj od sušice, izazvane dugogodišnjim udisanjem staklene prašine. Podelio je tako godine života i uzrok smrti sa Spinozom, s kojim je, uprkos svemu, imao manje zajedničkog čak nego i sa svojim ocem Jozefom – od koga jeste poživeo nešto duže, ali i otišao na onaj svet sa organom manje. Jer, osim bez srca, Hartog je, eto, skončao i bez glavnice pluća.

Dušan Rakić

Senke putopisnog mastila

Ka Mahdiji, četvrtak.

Opet je bio Mesec pun, i nanovo septembar, mediteranski vruć, tada nad starom prestonicom tunižanskih Arapa, nad Mahdijom.

U telima njihovim ključale misli bile su iste, u vremenu zaustavljene, tek daljinama razdeljene.

Klizio je u šumu aviona nebom nad Peskarom i Napuljem, nad magličastim svetlucanjem blago nabranog mora osrebrenog Mesecom, i nad oblacima, ka Mahdiji, sam.

Sa sobom sam i pomiren sa nemirom, da čeka i tim bademastim očima traga.

Kroz toplu i vetrovitu poznu noć i bela arapska naselja osenčena tragovima nemara na bezimenom trgu tog dalekog putovanja pred njih se raskrsnicom od nekud najednom isprečila svadba i svadbari.

Uštogljeni mladoženja sa još uštogljenijim buketom u ruci, i debeljuškasti trubači stešnjeni u otvorenom kamiončiću.

 

U Mahdiji. petak.

Vetrovito bistro popodne raznosilo je iskonsko smeće po sokacima ostarele varoši.

Bele, najčešće oronule kuće u stešnjenim uličicama unutar gradskih zidina isijavale su svoju tromu afričku vrelinu do trena olakšanja, iznenadnog trena kada bi se najednom ukazao omalen trg sa baštom kafane pod rashlađujućim eukaliptusima.

Život i ispadi živosti i pokreta napadno su se otimali toj nepomičnoj usijanosti gradića i njegovih ulica.

Oduvek.

Uvek, tog u miru tromog popodneva, u koracima kaldrmom sa umirujućim osećajem da je taj pogled mekih badem očiju ispod riđih lokni kraj njega.

Na njemu.

U njemu.

 

Sreda.

U daljini noći, munje brazdaju nebo nad pučinom.

Obesni rojevi oblaka celi su dan izlivali kišu, jaku i upornu.

Pričali su da su to prve kiše nakon tri-četiri godine.

I u priči, u tihom žamoru utopljen i sneno prepušten njen glas bi nazirao.

 A već izjutra, u magličastom kiptanju i nemirima mora, beskrajnog mora pred njim, s desna je, po malo u daljini u blagom luku u vetru lelujala osunčana Mahdija – bela i oniska sa tankim pustinjsko-smeđim okvirima zidina Medine.

U vetru i vlagi koja se nakon kiša nabirala u vazduhu kao tanušna stabla gradićem su se povijali svetli minareti.

Pred njim do u dalj pučine, talasi su pleli u huku svojih nabora filigranske a divlje čipke. Čipke njene modre haljine, u ćutnjama njegovog poniranja pučinom i tek neprimetnom osmehu.

Samo nekoliko dana pre bio je zatečen.

U takvima kao ti u svojoj moći obesni talasi, do opijajuće ponesenosti su se nametali, samo ne više neprekidno plavetno živi nego poput bolnog grča zaustavljeni, jednom pradavnom magnovenju okamenjeni masivi Atlasa.

Kao ogromni ostenjeni talasi do surovosti su se nizali ponegde bledoljubičato-modri, smeđe-crvenkasti ili olovno-smeđi masivi i njihovi orgijastički visovi.

Zarobljenim urlikom  iz pustinje, dizali su se, taložili i uzvisivali, orubljeni tek retkim oazama.

Najednom,  baš celim bićem osećajući je a ne videći je, u visinama jedna gola surost poigrala se pogledom, i silovito nametnula drugu. Jer, daleko nedohvatno  ispred i daleko ispod tog planinskog trona, u nedogled, prostirala se užareno žuta titrava vrelina Sahare.

 Tvorac kao da je lepotom iscrtavao,  i iscrtavajući pomerao – granice pakla.

I beskrajnog pakla tišine u njemu.

Bez nje.

 

 

 

Конкурс са кратку причу. Одлука жирија у петак у 14 часова

У петак 18. октобра 2013. године у 14 часова биће одржана конференција за медије и јавност на којој ће жири саопштити коначне резултате Конкурса за кратку причу, представити Образложење одлуке жирија и конкурсну статистику.

Позивамо учеснике конкурса, сараднике из медија и све заинтересоване да присуствују конференцији.

Добродошли.

 

 

Priče u užem izboru za nagradu na Konkursu za kratku priču Narodne biblioteke Bor

Poštovani učesnici konkursa i svi zainteresovani,

Žiri koji čine Dragana Beleslijin (predsednica), Violeta Stojmenović i Goran Milenković (članovi) utvrdio je uži izbor priča koje su stigle na Konkurs za kratku priču Narodne biblioteke Bor. U konkurenciji za nagrade naći će se sledeće priče (poslate pod šifrom):

1. „Tragom diletanta S. Miroslava povodom Konkursa za kratku priču Narodne biblioteke Bor“ (šifra: kraljevska76)

2. „Senke putopisnog mastila“ (šifra: prometheus21)

3. „Zov“ (šifra: Kecalkoatl77)

4. „Ćup“ (šifra: naiskap)

5. „Surova nestvarnost“ (šifra: nargila37)

6. „Šuma“ (šifra: vjera07)

7. „Špalir dobrodošlice“ (šifra: vern94)

8. „Gubitnik“ (šifra: gubitnik99)

9. „Mujo Kino“ (šifra: Mizera)

10. „Valcer tišine“ (šifra: Lejla16)

 

U petak 18. oktobra 2013. godine u 14 časova biće održana konferencija za medije i javnost na kojoj će žiri saopštiti konačne rezultate konkursa: biće predstavljena Odluka žirija, biće pročitane priče i Obrazloženje za njihovo nagrađivanje i biće saopšteni podaci o konkursnoj statistici.

 

Odmah nakon konferencije, svi konkursni materijali (uključujući i nagrađene priče) biće dostupni na sajtu Narodne biblioteke Bor.

 

 

 

BOR XX VEK

NARODNA BIBLIOTEKA BOR
16. OKTOBAR, 19 ČASOVA – 6. NOVEMBAR
IZLOŽBA FOTOGRAFIJA IZ KOLEKCIJA ZAVIČAJNOG ODELJENJA

IZLOŽBA JE REALIZOVANA U OKVIRU PROGRAMA RAW SEASON GALERIJE ARTGET KULTURNOG CENTRA BEOGRADA

AUTORI IZLOŽBE: LUKA KNEŽEVIĆ – STRIKA I ANDREJ FILEV (BELGRADE RAW)

AUTORI FOTOGRAFIJA: ĐURO KOLOVRATAR, DRAGOLJUB MITIĆ, BAJRAM SALIJEVIĆ, LJUBOMIR MARKOV

Ovom izložbom javnosti predstavljamo fotografsku arhivu, sastavljenu iz kolekcija negativa RTB-a Bor, privatne kolekcije negativa Miroslava Radulovića i privatne kolekcije negativa i fotografija Ljube Markova. Ono što ih objedinjuje je da su fotografi ovih kolekcija svi bili fotografi lista RTB-a Bor “Kolektiv” koji izlazi od 1947. Njihova imena su Đuro Kolovratar, Dragoljub Mitić, Bajram Salijević i Ljubomir Markov. Arhiva sadrži i fotografije iz kolekcije negativa Francuskog društva Borskih rudnika na staklenim pločama iz perioda od 1903 – 1945. g. Fotograf je nepoznat a kolekciju je sačuvao i dao Zavičajnom odeljenju Ljubomir Markov.

RTB je razlog što je Bor postao grad i ostaje ključni uticaj na identitet i danas. Rudnik je i razlog što su ove fotografije nastale, jer su od osnivanja, pa sve do kraja XX veka u kontinuitetu zapošljavali fotografe čiji je zadatak bio da dokumentuju život rudnika i grada. Ova praksa je, nakon 100 godina trajanja, prekinuta 2004. godine.

Izložba je samo deo bogate kolekcije borskog foto arhiva, nastalog kao entuzijastički pokušaj da se sačuva, katalogizuje i digitalizuje neprocenjiva istorija Bora, rudarskog grada, njegovih stanovnika, prolaznika i putnika namernika. Pri odabiru fotografija bili smo rukovođeni instinktom da uočimo ono što mislimo da predstavlja jedan grad, koji do tada gotovo da nismo posetili – a to su prvenstveno njegovi stanovnici – radnici i njihove porodice, rukovodioci, političari i ostali došljaci, ali i objekti i proizvodni procesi koji kontekstualizuju sve aktivnosti u prostor rudarskog grada. Našavši se pred 13000 foto dokumenata, zadatak je bio i da shvatimo koje fotografije predstavljaju ritam grada koji deli sudbinu mnogih tipskih (rudarskih) gradova na tlu prvo Kraljevine Jugoslavije, potom SFR Jugoslavije, SRJ i naposletku Srbije. Teško je bilo ne osetiti Bor kao simbol društava koja su nastajala i nestajala u tom periodu i priča koju vam pričamo je i lokalna i globalna.

Priča koju pričamo, iako priča o zemljama, gradu i rudniku, te priča o životu i radu brojnih fotografa, je i lična priča nas koji smo je oformili u ovu izložbu. Prolazeći kroz arhivu doživeli smo snažnu identifikaciju sa fotografijama, zamišljali situacije u kojima su se njihovi autori nalazili, razloge što bi uopšte snimili one čudnije među njima i zadovoljstvo svakom od onih najuspelijih, skoro kao da smo je, aktom čupanja i biranja iz tolikog mnoštva, sami napravili. Proces biranja fotografije iz arhive i ima sličnosti sa fotografskim procesom, kada se govori o dokumentarnom pristupu. Iz mnoštva se bira, ukazuje prstom na nešto, jedno, posebno i time mu se daje značaj i stavlja u žarište. Ovaj arhiv, od trenutka kad smo prvi put saznali da postoji i videli samo njegov delić, znali smo, treba da dođe u fokus javnosti. Nadamo se da je ova izložba dobar korak ka tome.

Autori izložbe: Andrej Filev i Luka Knežević-Strika

https://www.facebook.com/events/197075980476445/?ref=22

PLAKAT bor xx vek