Конкурс за кратку причу Народне библиотеке Бор стар је готово деценију. Ове године одлучили смо да упростимо учестовање тако што ћемо ауторе прича ослободити обавезе слања коверата конвенционалном поштом. Разлог за то је што је претходних година стизало мало прича и што се такав начин организације показао као застарео и напоран. У првих пет дана овогодишњег конкурса стигло је 4о-ак прича, више него 2009. године када је у два месеца трајања конкурса стигло тек 25 прича, па је на предлог жирија жирирање отказано. Логика организатора је јасна, што више прича, то већи избор, што више аутора, више смисла за саму институцију и за сам конкурс. Аутори шаљу приче из своје радне собе. Нема трошења новца, времена, нема нервирања у загушљивим поштама.

И један и други начин слања прича имају своје мане.

Папирна двоковертна верзија омогућавала је потпуну заштиту идентитета аутора до тренутка када се испред публике јавно не отворе разрешења шифри. Простор за манипулацију био је у томе што је свако, у складу са нашом традицијом заобилажења свих могућих правила, могао послати више прича под другим именом, на другом папиру, у другом стилу. Наравно, то је и коришћено, овако или онако, опрезно или не, и традиција се сачувала у неком обиму. Лично сам још имао прилике да препознајем већ објављене приче, приче страних аутора из познатих антологија… читава збирка покушаја да се ово књижевно такмичење учини златним послићем који даје какав-такав новац, да се други неинвентивни а поштени учесници конкурса учине кретенима и да се што већем броју људи подметне нога и удари нека зврчка.

Електронска верзија пружа могућност слања више прича са различитих налога. Чинило нам се да је могућност да коначни учинак конкурса донесе један број квалитетних прича које ће значити квалитетну књижевност, довољан разлог да се са оваквим начином и користимо. Електронска верзија у једном броју случајева, када је налог регистрован под правим именом корисника, не штити идентитет аутора. У тим случајевима шифра изгледа непотребна. У другим случајевима идентитет је непознат. Поука: ако не верујете у поштење чланова жирија, немојте слати причу на конкурс.

Дужина кратких прича је од досадашњих 3 сведена на 1 страницу. У нашој култури прича се много, прича се цени, прича се и записује, знатно чешће него што је то замисливо. Ипак, конкурс има специфично жанровско ограничење, а аутори причањем умеју да стварају све друго, само не кратку причу. Зато смо одлучили да ауторе угурамо у кратак простор, који ће просто тражити оно што кратка прича захтева: ефектан почетак, ефектан завршетак, стилску и чињеничну прецизност, сведеност, концизност, осећај за радњу, за време, за савременост. Итд. Простор за манипулацију – ставити текст у најмањи могући фонт.

Дакле…

Један аутор, једна необјављена прича, на једној страници.

Иста правила за све. Исте могућности за све.

Могућност за поштену игру. И могућност за оно друго.

Избор је дубок и означавајућ.

Поздрав од Горана Миленковића, пуно уживања у писању књижевности и…

Срећно!