На сајту Б92 можете прочитати вест под називом „Кад професори бацају књиге“. Професор Љубиша Рајић, са катедре за скандинавистику Филолошког факултета у Београду, говори о томе како је морао да одбије вредан поклон у књигама јер у библиотеци департмана за књиге нема места. Књиге и часописи се и иначе избацују из те библиотеке, а слично је стање у већини универзитетских библиотека у земљи. Вест погледајте овде:

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=08&dd=11&nav_category=206&nav_id=451099

У овом броју додатка можете прочитати и полемички текст Станка Црнобрње „НАЦИОНАЛНО БЛАГО НА КАЛЕМЕГДАНУ, ТЕСЛИН МУЗЕЈ НА ТРГУ“. Народни музеј Србије већ неколико година је затворен. Од првобитне идеје реконструкције одустало се. Архитекте сада прелажу да се музеј прошири укопавањем испод Трга републике. Проблем је са зградом, која је некада била здање у којем се налазила Хипотекарна банка, а потом, од 1952. године, музеј. Прва реконструкција музеја била је 1966. године. Зграда је, дакле, одувек била проблем, јер није ни била грађена за потребе музеја. Црнобрња критикује идеју укопавања као погрешну и анахрону, поред тога и скупу. Он предлаже јефтиније решење – градњу нове зграде музеја на Калемегдану, који би тако постао својеврсна зона музеја. Нова зграда би по свим стандардима музеологије испунила своју фукнцију. У актуелно здање уселио би се Музеј Николе Тесле. Стална поставка музеја затворена је 1. јуна 2003. године. Поред тога што су експонати склоњени од очију јавности, музеј троши огроман новац за плаћање њиховог смештаја у другим објектима. Депои музеја су руинирани.

У овом броју можете прочитати чланак о Ержебет Батори, крвожедној грофици која је убијала девојке и децу у својем замку крај Братиславе. Шта се налази у међупростору између легенде и стварности? Има ли у тој причи фалсификата из пoлитичких побуда, или је ова прича једна од оних које упозоравају на садистичке слојеве у људским бићима?

Јунак Цвајгове новеле описује малајско лудило, познатије под именом „амок“. Мали, тих, ни по чему посебан, неприметан, човек седи за столом локалне крчме, негде на улици, пије лагано своје пиће. Изненада устаје, вади нож и трчи, право, без скретања, заобилажења, само право, бесомучно трчи, и удара ножем све што му се нађе на путу. Људи проносе глас: „Амок, амок…!“ Човек трчи километрима, удара ножем, пена му избија, очи исколачене, само напред, само напред. Стаће када се поптуно изнури, пробудиће се и ничега се неће сећати. Или ће га неко убити. Трећега нема.

Порекло ове лудости, за коју нема видљивог разлога,  неки виде у култури. Лудило је створено отварањем, испољавањем слободе. Потпомогнуто ужасном, влажном и топлом, малајском климом.

Они који воле књижевност а посебно они који воле да размишљају о њој у овом броју могу прочитати текст Мориса Фридмана „Доктор Фаустус и Фауст“, сегмент о Милораду Павићу (Павићев „Дубровачки фрагмент“ и текстове Јована Делића и Ивана Негришорца о Павићу) и разговор са Линдом Хачион, који је водила Радојка Вукчевић, објављен под насловом „Књижевност и култура у постмодерном добу“.

Треба скренуту пажњу и на текст Алена Капона „Данило Киш 1989-2009“.

Ненад Грујичић, ХРПЕ ПРАЗНИХ РЕЧИ

Текст је објављен у оквиру рубрике ДУПЛО ДНО, у којој се аутори баве значењима и животом појединих песама (у сваком броју по једна песма). Грујичић је одабрао песму Јована Зивлака „Вриједи живјети и борити се – Тито“. Песма је објављена почетком маја 1980. године. На дан Титове смрти телеграфски је песник Зивлак, тадашњи уредник ПОЉА, упутио Титу и есеј „Остаје да живи“, својеврсно објашњење стихова песме. С друге стране иде прича о самом аутору Грујичићу и проблемима које је имао зато што је одбио да напише песму о Титу. Додатно, у мају 1980. године, због „опасних“ песама („Цар“ Херберта Збигњева и друге) , није изашао број часописа ТО ЈЕСТ (Филозофски факултет у Новом Саду), чији је уредник био Грујичић

Идеја текста је, отприлике, ова:

„Стихови који су до бесмислености величали бесмртног вођу, изједначавајући га са божанством, Сунцем и вечношћу, не може да изостави ниједан антологичар људске глупости“, Маринко Арсић Ивков

У овом броју објављен је разговор са Иваном Тасовцем, управником Београдске филхармоније. Нажалост, реч је била углавном о проблемима, нелогичностима и безобразлуцима који прате постојање ове институције, а знатно мање о музици, уметности, плановима музичара и садржајима уметничких програма. Једно од занимљивих запажања изнетих у тексту говори о сразмери плате селектора фудбалске репрезентације и плата свих запослених у филхрамонији (музичари, менаџмент, администрација, помоћно особље). Док селектор Антић добије месечно 125 000 евра, сви запослени у филхармонији зараде, са порезом и свим издацима, 73 626 евра (у питању су тзв. институције од националног значаја). Тасовац је јавно замолио Антића да нас све заједно лиши „патриотских излива емоције“. Фудбалска репрезентација Србије неуспехом је окончала мучење на СП у Африци. Надзорни и управни органи потврдили су да је селекција неуспешна, али је селектор и даље остао на свом месту, наравно са свим принадлежностима. С друге стране, филхармонија је за десетак дана продала готово две трећине годишњих карата за концерте у сезони 2010/2011. Плате музичара филхармоније дупло су мање него у Хрватској.

Никада није вишак подсетити да су Народни музеј Србије и Музеј савремене уметности Србије годинама ван функције и ван домета публике. Народна библиотека Србије такође је годинама недоступна, због реновирања. Култура у земљи Србији је на нули.