Јунак Цвајгове новеле описује малајско лудило, познатије под именом „амок“. Мали, тих, ни по чему посебан, неприметан, човек седи за столом локалне крчме, негде на улици, пије лагано своје пиће. Изненада устаје, вади нож и трчи, право, без скретања, заобилажења, само право, бесомучно трчи, и удара ножем све што му се нађе на путу. Људи проносе глас: „Амок, амок…!“ Човек трчи километрима, удара ножем, пена му избија, очи исколачене, само напред, само напред. Стаће када се поптуно изнури, пробудиће се и ничега се неће сећати. Или ће га неко убити. Трећега нема.

Порекло ове лудости, за коју нема видљивог разлога,  неки виде у култури. Лудило је створено отварањем, испољавањем слободе. Потпомогнуто ужасном, влажном и топлом, малајском климом.

Они који воле књижевност а посебно они који воле да размишљају о њој у овом броју могу прочитати текст Мориса Фридмана „Доктор Фаустус и Фауст“, сегмент о Милораду Павићу (Павићев „Дубровачки фрагмент“ и текстове Јована Делића и Ивана Негришорца о Павићу) и разговор са Линдом Хачион, који је водила Радојка Вукчевић, објављен под насловом „Књижевност и култура у постмодерном добу“.

Треба скренуту пажњу и на текст Алена Капона „Данило Киш 1989-2009“.

Ненад Грујичић, ХРПЕ ПРАЗНИХ РЕЧИ

Текст је објављен у оквиру рубрике ДУПЛО ДНО, у којој се аутори баве значењима и животом појединих песама (у сваком броју по једна песма). Грујичић је одабрао песму Јована Зивлака „Вриједи живјети и борити се – Тито“. Песма је објављена почетком маја 1980. године. На дан Титове смрти телеграфски је песник Зивлак, тадашњи уредник ПОЉА, упутио Титу и есеј „Остаје да живи“, својеврсно објашњење стихова песме. С друге стране иде прича о самом аутору Грујичићу и проблемима које је имао зато што је одбио да напише песму о Титу. Додатно, у мају 1980. године, због „опасних“ песама („Цар“ Херберта Збигњева и друге) , није изашао број часописа ТО ЈЕСТ (Филозофски факултет у Новом Саду), чији је уредник био Грујичић

Идеја текста је, отприлике, ова:

„Стихови који су до бесмислености величали бесмртног вођу, изједначавајући га са божанством, Сунцем и вечношћу, не може да изостави ниједан антологичар људске глупости“, Маринко Арсић Ивков

У овом броју објављен је разговор са Иваном Тасовцем, управником Београдске филхармоније. Нажалост, реч је била углавном о проблемима, нелогичностима и безобразлуцима који прате постојање ове институције, а знатно мање о музици, уметности, плановима музичара и садржајима уметничких програма. Једно од занимљивих запажања изнетих у тексту говори о сразмери плате селектора фудбалске репрезентације и плата свих запослених у филхрамонији (музичари, менаџмент, администрација, помоћно особље). Док селектор Антић добије месечно 125 000 евра, сви запослени у филхармонији зараде, са порезом и свим издацима, 73 626 евра (у питању су тзв. институције од националног значаја). Тасовац је јавно замолио Антића да нас све заједно лиши „патриотских излива емоције“. Фудбалска репрезентација Србије неуспехом је окончала мучење на СП у Африци. Надзорни и управни органи потврдили су да је селекција неуспешна, али је селектор и даље остао на свом месту, наравно са свим принадлежностима. С друге стране, филхармонија је за десетак дана продала готово две трећине годишњих карата за концерте у сезони 2010/2011. Плате музичара филхармоније дупло су мање него у Хрватској.

Никада није вишак подсетити да су Народни музеј Србије и Музеј савремене уметности Србије годинама ван функције и ван домета публике. Народна библиотека Србије такође је годинама недоступна, због реновирања. Култура у земљи Србији је на нули.

У ново броју часописа КОРАЦИ можете прочитати избор из руске прозе: Драгомошченко, Сен- Сењков, Прилепин, Аристов, Жагун, Ентланг…

Фонд периодике се налази на другом спрату библиотеке, у оквиру Одељења посебних фонодова и периодике.