Александар Костадиновић

(Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора,
Народна Библиотека Бор, 2002)

Поновно објављивање књиге интервјуа Бранимира Ћосића Десет писаца – десет разговора вредан је издавачки подухват с обзиром на неспорну вредност дела, као и необичну судбину ове књиге: Ћосићеви књижевни интервјуи најпре су били осмишљени као стални прилози ауторске рубрике „У разговору са…” унутар ревије Реч и слика београдског издавача Милана Зрнића, објављивани у временском периоду од септембра 1926. до априла месеца 1927. године,(1) дакле, као разговори који ће из броја у број доносити информације о књижевницима и књижевним питањима. Средином маја 1931. следи прво објављивање Ћосићевих текстова у виду књиге интервјуа, коју прати једногласно одобравање текуће књижевне критике, али и, зачудо, непримећена неусклађеност наслова и садржаја књиге јер, како се насловом недвосмислено упућује на тачан број интервјуа, књига садржи један разговор мање. Након Другог светског рата због интервјуисаних аутора, од којих се неки нису идеолошки уклапали у новонастали друштвени и књижевнокултурни поредак, Ћосићеву књигу надвија мрак неизречене али спроведене цензорске забране. Ново издање у оквиру библиотеке „Епифанијум” Народне библиотеке Бор не само да Ћосићеву књигу скида са списка принудно заборављених књига, већ настоји да јој одреди место и значај у синхронијском поретку српске националне књижевности.
Наиме, приређивач овога издања, Јован Пејчић, у оквиру опсежног и минуциозног проучавања Ћосићевих интервјуа с књижевноисторијског и поетолошког становишта настоји да реконструише аутентичну (првобитну) замисао аутора, пронађе десети, изостављени текст и тиме попуни лакуну која запрема читав интервју и ствара аномалију у структури књиге. Као десети, насловом предвиђени књижевни разговор најновије издање доноси интервју с песником Божидаром Ковачевићем. На овакво разрешење енигме десетога текста приређивача су упутиле две чињенице, од којих једна припада затвореној, а друга тзв. отвореној традицији. Прво, једини интервју који изостаје у књизи од оних штампаних у ревији Реч и слика (1926-1927) јесте управо разговор с Ковачевићем. Друго, 1987. године у гласилу Српске православне цркве, Веснику, објављен је Ковачевићев текст „Који писац недостаје збирци интервјуа Бранимира Ћосића”, којим се изостанак поменутог разговора тумачи као уступак интервјуера (Ћосића) своме саговорнику (Ковачевићу). Наиме, Ковачевић је у периоду од пет година, колики је временски размак између предоригиналног и оригиналног издања Ћосићевих књижевних разговора, битно променио своје ставове о књижевности, југословенству и будућности балканских народа у односу на оне изречене у интервјуу. Овом белешком Ковачевића и новим издањем књиге Десет писаца – десет разговора питање изостављеног интервјуа чини се решеним.
Значај поновног објављивања Ћосићевог дела има, ипак, првенствено аксиолошку димензију и тиче се културноисторијске вредности дела, дакле утицаја и значења које је књига остварила почев од времена свога постанка, а потом и онога што нам казује данас. Ћосићеви интервјуи, конципирани на себи својствен начин, представљали су у време првога објављивања новост у српској књижевности (прва књига књижевних разговора у српској културној средини), чиме је лако објашњив апологетски став текуће књижевне критике, али и обазривост или критички однос појединих саговорника (М. Црњански). Данас, у свом жанровском пољу, текстови Б. Ћосића имају хронолошки и вредносни статус дела-узора, парадигме којом се одређене књижевне слутње сабирају и срастају у посебност нарочите литерарне врсте унутар жанровског система једне националне књижевности. Са Ћосићевим делом, дакле, књижевни интервју се конституише, добија особитост и вредност, а тиме и статус самобитног жанра, граничне литерарне врсте која представља компромис публицистике и књижевности. Овакав статус тешко се осваја без успостављеног ауторског знања о природи, намени и циљевима текста који ствара. Управо изграђену свест о томе шта ради, зашто и за кога пише показује Бранимир Ћосић већ на самом почетку, јер његови текстови, иако испрва објављивани у периодичној публикацији, нису искључиво у водама публицистике којом влада превасходно императив тренутка. Већ у уводној белешци пружа свеобухватан поглед на своју будућу интервјуерску активност, исписује, дакле, програмски текст, проглашава и одређује особени модел књижевне комуникације којим доминирају три принципа – актуалност, документарност и естетско начело.
Ћосић ту обзнањује да ће разговори с писцима бити штампани редоследом који наметну „живот”, „идеје”, „случај”. Именована као хтење да се иде за животом и случајем, актуалност постаје један од критеријума за избор саговорника – не и једини. Уколико је актуалност, први принцип публицистике, засигурно била основ за разговор са одређеним писцима, као што су Сибе Миличић (аутор тада одликоване приповедачке збирке Борови и маслине наградом Српске краљевске академије) или Душан С. Николајевић (афирмисани научни радник и есејиста који управо тада започиње и успешно бављење драмом – Многаја љета, Парола), разговор с Борисавом Станковићем морао је бити мотивисан другачијим разлозима. Станковић је, иако „отац и оснивач модерног српског романа”, након рата, према мишљењу Ћосића, био ”немилостиво потиснут у страну”, а интервју са њим тако постаје чин реафирмације, превредновања и приближава се природи и суштини књижевне критике. Дакле, већ критеријуми за избор саговорника показују двоструку припадност разнородним моделима литерарне комуникације. Одсуство личне критике, такође прокламовано у уводном чланку, треба пре доживети као Ћосићеву отвореност према различитим поетичким опредељењима, него као недостатак критичког става. Критички став се у разговорима испољава у различитим модусима и степену: као одбрана сопствене поетике и технике интервјуисања (у разговору са Црњанским), апологија песништва млађих стваралаца (у разговору са Ракићем), изношење управо „личног” става према стиховима Божидара Ковачевића… Поменута поетичка отвореност, одбијање ускогрудих поетичких канона и трвења „нових и старих”, својеврсна интервјуерска објективност, резултовала је тиме да Ћосић у својој збирци разговора окупи припаднике трију различитих књижевних нараштаја:(2) Борисава Станковића и Милана Ракића као представнике модерне, авангаристе – Винавера, Крклеца, Миличића и Црњанског, и припаднике прелазног нараштаја које представљају Вељко Петровић, Григорије Божовић и Душан С. Николајевић.
Начело документарности има водећи значај када Ћосић одређује крајњу сврху и циљеве својих интервјуа. Они су: спремити „грађу за будућег књижевног и културног историчара”, омогућити књижевницима „да дођу у интимнији додир са идејама других”, пружити читаоцима интимније упознавање вољених писаца. Ради се, дакле, о сакупљању замашног броја чињеница и података о епоси и писцима који су радили између 1918. и 1930, јер Ћосићеви текстови настоје да пруже увид у биографске чињенице (интересовање за аутора као грађанску личност) и преглед актуалних литерарних идеја. Документарна грађа садржана у интервјуима данас има амбивалентан статус и значај: уколико су аутопоетички искази аутора несумњиво значајни за савремена поетолошка истраживања, биобиблиографске белешке остале су само донекле релевантне с обзиром на методолошко превазилажење позитивизма у науци о књижевности.
Међутим, подаци о животном путу, психолошким карактеристикама и друштвеном положају одређених писаца и данас носе највећу комуникативност за читаоца чији приступ тексту није мотивисан интересима науке о књижевности. Биографске чињенице оживљене су нарочитим даром Бранимира Ћосића за успостављање атмосфере, за оцртавање верног психолошког портрета чиме интервјуи постају надасве занимљиво штиво, јер се једна иста парадигма остварује као низ оригиналних, непоновљених ауторских решења. Користећи се познатим приповедачким стратегијама, од којих доминирају коментар и опис, нарочито променљив и функционалан (ентеријер/портрет, спољашња/метафоричка карактеризација), Ћосић настоји да све текстовне јединице повеже у јединствену смисаону целину.(3) Оваква телеолошка организација текста може се именовати као естетско начело. Оно није именовано у програмској ноти. Оно је и подређено начелу документарности, јер Ћосић аутентичност види као основни задатак својих интервјуа.(4) Оно, можда, и није део ауторских свесних напора, али је зато највиша вредност ових књижевних разговора – њихово коначно искупљење и оправдање у дијалогу с временом.

Напомене:

(1) Ћосићев интервјуерски рад ометен је гашењем ревије, с тим што разговоре с Миланом Ракићем и Станиславом Винавером објављује 1929. године, први у Летопису Матице српске, други у шабачком Књижевном полету.
(2) Оваквом непристрасном ставу одговара и Ћосићев доживљај тренутка у коме води књижевне разговоре као „једног изузетно тихог времена” што и јесте атмосфера књижевног живота у Србији 1926. године. Наиме, године великих спорова и ломова, „читаво једно херојско доба” неумитно је прошло: некадашњи предводници авангардне књижевне побуне сада су, углавном, признати и афирмисани, полемички интонирани текстови реткост су, ако се изузме круг аутора окупљених око Мицићевог Зенита, који је све маргиналнијег значаја.
(3) Добар пример представљају, рецимо, опис Винаверове радне собе и Дорћола у разговору с Душаном С. Николајевићем. У првом случају: ентеријер носи функцију метафоричке карактеризације саговорника, док опис Дорћола као попришта сукоба новог и старог Београда постаје симболички еквивалент тематици Николајевићевих драма.
(4) Ћосић и не штампа разговор са Милицом Јанковић јер не прихвата накнадну реконструкцију, коначно уобличење текста по сећању, што би, несумњиво, умањило његову документарну вредност.