Весна Јовановић (и фотографије), Виолета Стојменовић, Ана Јанковић, Весна Тешовић

Сâм почетак сајма обележио је један ванредно непријатан догађај који умало није довео у питање организацију читаве манифестације. Наиме, након вишенедељних преговора и договора око учешћа “Арс Либријевог” каравана књига на 23. Борском сајму књига који је требало да почне 02. јуна, Ненад Арсић, власник издавачке куће “Арс Либри” из Београда, отказао је свој долазак у петак 30. маја у 12 сати, правдајући своју одлуку да се “прерачунао и да му се не исплати да дође у Бор”.
Са жаљењем се мора констато- вати да овакав поступак нисмо очекивали од издавача којег смо сматрали “озбиљним”. Ненад Арсић је ипак морао да зна “да ли ће му се долазак у Бор исплатити” бар у време док су трајали преговори, а не да директора НБ Бор, све запослене, а онда и све оне грађане Бора који су са нестрпљењем очекивали овај догађај, који је био и најављен у свим медијима и добро испланиран, доведе у један крајње незавидан и надасве понижавајући положај.
Дакле, због отказивања главног организатора у последњи час, сајма текорећи није ни било. Захваљујући дугогодишњем пријатељу Славољубу Милојковићу из Ниша, који је у помоћ прискочио у последњи час, на платоу испред Дома културе нашла су се четири штанда, те су Борани могли да рачунају барем на продајну изложбу књига, ако не на сајам на какав су навикли.

ddd

У понедељак 2. јуна у 14 сати, у присуству амбасадора Мађарске Шандора Папа, председника Општине Бор и многобројних гостију, у Народној библиотеци Бор је отворен 23. Борски сајам књига. На отварању су говорили Бранислав Ранкић, председник Општине Бор, Весна Тешовић, директор Народне библиотеке Бор, а присутнима се веома надахнутим говором обратила и Мирјана Мариншек Николић, књижевница и публициста из Београда.

ddd

Мирјана Мариншек Николић је истог дана, у 18 сати, публици у Народној библиотеци Бор представила свој мултимедијални пројекат „Фрида у кући Милене“, посвећен 100. годишњици од рођења велике мексичке сликарке Фриде Кало, а инспирисан посетом Мексику и Фридиној кући, Кази Азул, као и честим посетама галерији Баили у Пожаревцу. Инспирисана радом двеју сликарки, Фриде Кало и Милене Павловић Барили, Мирјана Мариншек Николић је истражила паралелизме у радовима ових двеју уметница, те је тако и настао овај веома занимљиви пројекат изговорен и приказан кроз наративе о животу, судбинској и уметничкој повезаности ових двеју надарених и славних жена. Анализом њихових живота и дела, Мирјана Мариншек Николић закључује да су њихове судбине биле повезане: спојио их је Париз 1939. године, Њујорк 1940. и две несреће, саобраћајне у којој обе доживљавају повреду кичме и емотивне – обе су биле несрећно и болно заљубљене.

ddd

У уторак 3. јуна, у 17 сати, на најбољи начин следећи завет великог песника Драгана Лукића, „смеха, смеха деци“, младим Боранима представила се екипа Ошишаног јежа. Чаробњак добре атмосфере био је Мирко Марковић, некадашњи уредник Ошишаног јежа, а сада директор библиотеке „Ђорђе Јовановић“ из Београда, који је представио своју Нову смешну књигу. Садашњи уредник овог најстаријег, а сада јединог хумористичко- сатиричког листа Радивоје Бојичић, читајући одабране стране из своје Откачене читанке, бранио је „декларацију о праву човека на смех“. Јасмина Буква је борским основцима представила лист Мали јеж, а посленици „Нове школе“ су ово књижевно уживање зачинили припремивши пригодне поклоне. Кроз пријатно и занимљиво дружење, борски школарци уживали су у стиховима, афоризмима и причама наших гостију. Такмичили су се у најслађем смејању и најбоље испричаном вицу које им је оргaнизовао Мирко С. Марковић. Наши гости поклонили су часописе и књиге малишанима, али и Дечјем одељењу НБ Бор, у којима ће наши чланови да уживају овог лета.

ddd

Истог дана, у 19 сати, борски књижевник Милен Миливојевић прославио је 50 година свог хумористичко- сатиричког стваралаштва, окупивши око себе уредништво Ошишаног јежа и „јежевце“ из Бора, Зајечара и Мајданпека. Представљена је нова Миленова књига Касно сам почео да пишем, а јубилеј су зачинили и гости читајући своје афоризме и сатиричне приче. Окупљени Борани су уживали у сатиричним „жаокама“ Радивоја Бојичића и Јасмине Букве из Београда, Живојина Денчића и Радивоја Јевтића Јенкија из Зајечара, Есада Пека Лаличића из Мајданпека и Рајка Мициног, Јована Г. Стојадиновића и Љубише Тодоровића из Бора.

ddd

У среду 4. јуна представљен је 6. зборник Прича у папучама. Књига садржи 23 приче које су изабране од готово 300 прича, колико их је стигло на Конкурс за необјавље- ну кратку причу 2006. и 2007. године. Аутори из Београда, Новог Сада, Зрењанина, Бора… различитог узраста, афирмисани или тек почетници, amateurs кратке приче, сваки са сопственом поетиком и особеним приступом задатој наративној форми, дају зборнику разноли кост, шаренило, и панорамску ширину у приказу тенденција и токова савремене кратке прозе.
Од локалних аутора заступљени су Саша Д. Ловић, са причом “И сад – шта ја да радим”, која је победила на конкурсу 2006. и Бранислав Бане Димитријевић, са причом “Гаће”, коју је прочитао публици присутној на представљању зборника.

ddd

У четвртак 5. јуна, гости Народне библиотеке Бор били су књижевници из Сремске Митровице. На овом својеврсном сусрету Истока и Запада Боранима су се представили познати песник и уредник издавачке куће „Српска књига” из Руме Недељко Терзић својом књигом Збор и збег и млади афористи- чар Срђан Динчић. О Динчићевој књизи Кактус, маказе и ситне наказе надахнуто је говорио борски књижевник Милен Миливојевић. Ако је судити по задовољству окупљених Борана, који су бирајући између спасовданског славља и књижевне вечери изабрали ово друго, Срђана очекује успешна каријера писца хумористичко-сатиричке оријентације.

ddd

У петак 6. јуна, гости Народне библиотеке Бор били су Драган Великић – писац и амбасадор Србије у Аустрији и Иван Радосављевић – уредник у издавачкој кући “Стубови културе”. Непосредан повод за њихов долазак било је представљање романа Руски прозор Д. Великића, овогодишњег добитника НИН-ове и награде „Меша Селимовић“. Представљање романа и читање краћих одломака употпунио је разговор с публиком, на чију радост се г. Великић показао као интересантан и речит саговорник, комуникативан и отворен.
Поред представљања, повод за долазак “Стубова културе” била је и значајна акција ове издавачке куће, која поводом 15 година свог постојања школским библиотекама поклања на десетине својих наслова, актуелних и популарних, како би употпунила скромне фондове наших школских библиотека и приближила своје најзначајније и најчитаније ауторе и публици адолесцентског узраста. На препоруку матичне службе Народне библиотеке Бор, школа чији је библиотечки фонд обогаћен за преко сто нових књига, јесте Гимназија “Бора Станковић”.

Ана Јанковић

(Блогопедија: збирка блог записа, Пословно удружење издавача и књижара Војводине/ Vega media, Нови Сад, 2007)

„Данас свако може бити блогер. Бити блогер, значи у исто време бити аутор, издавач и дистрибутер. Три у један. Малобројни имају од овакве издавачке делатности и профит. Међутим, већина су она врста срећника која се бави овом врстом издаваштва из чистог задовољства и то на најразличитије начине или форме – блогу ништа није страно.
Блог-постови, низ хронолошки разврстаних записа постали су део виртуелног комуницирања пре неколико година, не само као скуп линкова, већ пре свега као рефлексија личности аутора који их пишу. То су лични дневници који се ажурирају веома често, и у том смислу представљају најдинамичнија web издања данашњице. Они су у целости резултат воље, маште, интересовања и талента својих аутора, а лична нота која се види из записа, чини их посебно привлачним за читаоце.“
Ово је део предговора који су сачинили уредници Пословног удружења издавача и књижара Војводине, приређивачи необичне антологије коју су назвали Блогопедија. То је прва таква књига објављена код нас и представља збирку одабраних записа блогера широм Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине.
У оквиру новосадског Јесењег салона књига и медија „Од Гутенберга до бајта“, 10. новембра 2007. године одржан је други по реду регионални блогерски фестивал BlogOpen. За ту прилику, организатор Јесењег салона Пословно удружење издавача и књижара Војводине, расписао је конкурс за најбоље текстове објављене на блоговима на српском и хрватском језику. Овај својеврсни интернет конкурс трајао је свега 90 сати и за то време су блогери широм Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине пријавили 136 својих записа са тематиком из разних области.
Редакција Пословног удружења изабрала је 57 блог-записа различите тематике, дужине и квалитета, различитих жанрова и, мора се признати, без неког јасног естетског критеријума сврстала их у 6 поглавља: Рачунарске приче, Приче из свакодневице, Мисли, Међу јавом и мед’ сном, Блог-рецензије и Поезија.
Изабрани су записи 31 блогера и једног „госта блогера“ са 33 блога: Блогистика, Блог Зоран Олујић, Моја шкрабалица, Само мало, Палимпсест, Тата у пеленама, На камару, Растимо… у ширину, Мале и велике авантуре Ауроре Бореалис, Сасвим обична прича, Ominotago’s World, Postcards, Flyingman’s Blog, Mooshema, Блог башта у Србији, Charlie is good tonight, Иванино благо, Spes, ultima dea, Master Mind, Hot Item, Cras inges iterabimus aequor, Умијеће терсања, Pianist’s ultimate reference, Кишобран, Ситан вез, Тамо где је све по мом, Електрокухиња, Сунцокрет, Мало вако мало нако, Филмија, ХоризонтБлог, ДедаБорБлог, Трагови.
Међу објављенима у првој Блогопедији су и блогери из Бора (неки од њих су и на својим блоговима анонимни, па су под псеудонимима заступљени и у Блогопедији): Бранислав Димитијевић (два записа са блога Кишобран), Ана Јанковић („гост блогер“ са једним записом на Кишобрану), Деда (један текст са блога ДедаБорБлог), Суске (један запис са блога Сасвим обична прича), Сузана Јанаћковић Живковић (два записа са блога Трагови) – дакле, укупно 7 блог-записа.
Занимљив је запис „Сурови увод у блоговање“ са блога Блогистика, који је поставио Виктор Марковић (у Блогопедији објављено у поглављу Рачунарске приче). Виктор између осталог каже: Неко вам је рекао да је блоговање лако? Или сте некако сами то закључили? Шта да вам кажем – преварили сте се.
…У свету постоји сто милиона блогова. Деведесет девет процената од тога броја отпада на блогове дневничког типа. Ако и ви започнете такав блог, нико га неће читати. Никога не интересује шта сте јели за доручак јер постоји сигурно пар милиона блогера који су имали интересантнији доручак од вашег…
… Блогосфера је сурова. Немојте мислити да ће се на ваше постове јављати само истомишљеници. Напротив, у зависности од врсте блога, већа је вероватноћа да ћете доћи у контакт са више неистомишљеника него оних којима се ваш блог допада…
… Будите спремни да комуницирате. Блоговање је екстровертна делатност: све што напишете читају други, већином вама непознати људи. Мораћете да одговарате на већину коментара и писама читалаца уколико желите да их задржите и оставите добар утисак.
И, на крају, Виктор каже: Надам се да сам овим постом учинио добро дело и одвратио некога од започињања лошег онлајн дневника, а тиме истовремено уштедео време и несуђеном аутору као и несрећним читаоцима.
Добро каже Виктор.
Без обзира на то да ли објављују под својим именима или псеудонимима, одсуство било какве назнаке, биографске белешке о људима који остављају своје мање-више личне записе на интернету, не само у Блогопедији, већ и на самим блоговима, доста говори о томе да је оно „оп- ште“, заједничко, важније од појединачног, јер сви појединци на блоговима, аутори и коментатори, па и они који су само читаоци, припадају једној истој, великој виртуелној заједници – блогосфери.

Ана Јанковић

У акцији „Информатике“ и Библиотекарског друштва Србије, Народна библиотека Бор је на поклон добила лаптоп

Уместо овог, питање је исто тако могло да гласи и: “Има ли библиотеке којој није потребан лаптоп или барем обичан рачунар?“ У овом времену наглог развоја информатичких технологија, те разних императива постављених савременим јавним библиотекама у смислу да оне треба да постану својеврсни информациони сервиси и у том смислу „лидери“ у својим срединама, јасан је потпуно незавидан положај сваке јавне библиотеке која своје пословање још увек није аутоматизовала, која нема приступ Интернету и која нема развијену рачунарску мрежу.
С обзиром на овако постављене захтеве са једне, а већином са скромним буџетима са друге стране, многе библиотеке се данас налазе у великом раскораку између потреба и могућности.
Препознавши значај модернизације библиотека у информатичком смислу, издавачка кућа „Информатика“ из Београда, одлучила је да дâ свој допринос. У сарадњи са Библиотекрским друштвом Србије, „Информатика“ је на протеклом 52. Београдском сајму књига спровела акцију под називом „Да ли знате библиотеку којој је потребан лаптоп?“. Наиме, сваки купац „Информатикиних“ књига је за сваки купљени примерак могао да дâ по један глас некој библиотеци у Србији.
Захваљујући прикупљеним гласовима, Народна библиотека Бор је од „Информатике“ на поклон добила лаптоп „Dell Inspiron 1300“, који јој је уручен 11. новембра 2007. године на Филолошком факултету у Београду.
„Информатика“ се, пре свега, бави производњом и продајом рачунарске опреме и информатичким инжењерингом, али је, не само библиотекарима, већ и љубитељима књижевности уопште, позната по изузетно занимљивој издавачкој делатности, којом, како сами кажу, настоје да утичу на добар укус широке читалачке публике. Као издавачи, читалачкој публици „Информатика“ се представила данас већ култном библиотеком „Авантуре Ераста Фандорина“, у којој су објављени „детективски“ романи Бориса Акуњина, руског писца, који се све до пете књиге ове библиотеке „крио“ иза овог псеудонима, да би се након ње открило да се заправо ради о Григорију Чхартишвилију, врсном руском јапанологу (стручњак за Мишиму и јапанско кабуки позориште), преводиоцу и аутору низа научних чланака и есеја, уреднику Светске књижевности, једног од водећих књижевних часописа. За само неколико година, „Авантуре“ су преведене на више од 30 језика, распродати су милионски тиражи, у Русији су, следећи авантуре „руског Шерлока Холмса“, снимљена три филма са Никитом Михалковим и Олегом Меншчиковим у главним улога- ма, а у Холивуду се славни режисер и продуцент Пол Верховен припрема да екранизује читаву „Фандори- нову“ библиотеку.
Ове године се од истог аутора на сајамском штанду „Информатике“ појавио још један детективски серијал, али је у улози детектива, уместо сентименталног и плавооког лепотана Ераста Фандорина, сада монахиња − сестра Пелагија. Серијал се појавио под називом „Детективски роман из провинције или авантуре сестре Пелагије“.
Истовремено се појавила још једна књига Григорија Чхартишвилија: Писац и самоубиство, изузетно интересантна студија посвећена истраживању једног од најдраматичнијих проблема човечанства – феномену самоубиства.
„Назив ове књиге може читаоца довести у заблуду. На првом месту стоји писац, самоубиство је на другом, иако, у ствари, аутора пре свега занима управо самоубиство… Књижевници су узети као издвојен пример homo sapiensa, прилично компактан, лак за идентификовање, а уз то, најзгоднији за проучавање. Уопште, ово није књига о писцу−самоубици, већ о човеку−самоубици. Од обичног човека писац се разликује тиме што због своје егзибиционистичке професије излаже душу на опште посматрање, те знамо шта је унутра… Он најбоље разуме мотиве својих поступака и, у сваком случају, уме најбоље да их вербализује. Ако књижевник изврши самоубиство, обично не морамо да лупамо главу око тога зашто је извршио тај поступак: писац унапред даје одговор, или директно (писмом, белешком у дневнику, опроштајном песмом) или индиректно – својим делом, па чак и самим својим животом“, каже аутор у уводу књиге Писац и самоубиство.
Оно што одликује „Информатикина“ издања је нешто што није баш често виђена појава код данашњих српских издавача – изузетно висок професионални стандард, изванредна опрема и квалитет књиге у сваком погледу. Тако су прва и трећа књига о Фандорину добиле награду Удружења књижевних преводилаца Србије за најбољи превод руске прозе (награда „Др Јован Максимовић“ за 2003/2004. годину). Пасионирани читаоци и љубитељи Фандоринових авантура, кажу да у овим књигама нема стилских, лексичких, граматичких ни штампарских грешака.
Исто тако, „Информатика“ се определила да доследно и на време објављује све наставке серијала о Фандорину и Пелагији, тако да читаоци у Србији нимало не касне и пред собом имају Акуњинове књиге истовремено кад и читаоци у свету на чије су језике преведене.
Овај текст није реклама, већ мали покушај библиотекара Народне библиотеке Бор да се на свој начин захвале „Информатици“ на изузетном дару. Свакако, захвалност дугујемо и свим купцима на „Информатикином“ штанду који су гласали за нашу библиотеку.

Ана Јанковић

(Дејан Вукићевић, Дело : 1955−1992: библиографија, Институт за књижевност и уметност/ Народна библиотека Србије, Београд; Матица Српска, Нови Сад, 2007)

У оквиру тада моћног Нолита, издавачког џина сада већ, како се чини, далеке социјалистичке епохе, исто тако давне 1955. године изашао је први број Дела, часописа коме је у поднаслову писало Књижевни месечни часопис са повременим изменама од ове почетне замисли, па преко часописа за теорију, критику и поезију, па чак и часописа за теорију, културу и политику, све до коначног одређења Часопис за теорију, критику, поезију и нове идеје – зависно од промене концепције, која је углавном резултирала изменама у самом уредништву.
Дело је био један од водећих књижевних часописа у то време. Није било једноставно објавити чланак у Делу, као што тада није било једноставно објавити књигу у Нолиту. Велика имена српске књижевности уређују Дело: Антоније Исаковић (1955−1960), Оскар Давичо (1961), Мухарем Первић (1961−1980), Јовица Аћин (1980−1987) и Слободан Благојевић (1987−1992), а од бројних аутора чланака најпре треба поменути Васка Попу, Добрицу Ћосића, Душана Матића, Марка Ристића, Растка Петровића (његов роман Дан шести у целости је објављен на страницама овог часописа), Матију Бећковића, Бранка Миљковића, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Добрицу Ерића, Светлану Велмар-Јанковић, Петра Џаџића, Живојина Павловића, Миодрага Булатовића, Слободана Селенића. Импозантна је листа сарадника. Немерљив је значај обрађених тема из готово свих области културе и уметности. Књижевне и филозофске полемике које су вођене на страницама овог часописа обележиле су дух једног времена, једну епоху са чијим се нестајањем угасио и један од најутицајних часописа на тлу бивше Југославије.
Недавно је, након више од пе- десет година од појављивања првог броја, након исцрпног и дуготрајног истраживачког рада, штампана опсежна библиографија чланака часописа Дело, коју је пуних осам година радио мр Дејан Вукићевић. Библиографија је штампана као 16. књига у Серији Историја српске књижевне периодике Матице српске и Института за књижевност и уметност (уредници др Мато Пижурица, др Весна Матовић и Саша Илић).
Иако је ово још једна добра при- лика да се истакне значај сваке библиографије као камена – темељца сваког иоле озбиљног истраживачког рада, рад Дејана Вукићевића надраста саму дефиницију појма библиографије и у својој суштини представља нешто много више од тога. Оно што је Дејан Вукићевић урадио, није само библиографија која ће и те како бити од користи свим потоњим проучаваоцима Дела, већ и читаве епохе коју је овај часопис представљао и обележио.
Ова обимна књига састоји се од 4 поглавља.
У првом, дата је уводна студија, хронолошки преглед најважнијих момената који су пратили излажење Дела. Основни подаци о тиражу, ритму излажења, поднасловима, рубрикама (па чак и зачецима рубрика, тј. тзв. рубрикама кратког даха, које су биле најављене, а појавиле се само једном), тематским бројевима, преводној књижевности објављиваној на страницама Дела, те рецепцији Дела у ондашњој штампи, илустрацијама, досадашњим библиографијама, уредницима и сарадницима. Значајно место дато је првом броју Дела и највећим именима наше послератне књижевности и културе уопште, која су потписала овај број (уредници Александар Вучо, Оскар Давичо, Антоније Исаковић, Петар Џаџић и аутори Васко Попа, Добрица Ћосић, Душан Матић, Марко Ристић, Бора Ћосић, Растко Петровић – чији роман Дан шести бива објављиван у деловима почев од првог броја Дела – и други). Највише простора у Уводу посвећено је полемичким текстовима објављеним у Делу, и једном од највећих сукоба у оно време – модерниста са једне и реалиста са друге стране, у који су се, осим књижевника, укључили и критичари и теоретичари из других области. Занимљив сам по себи, овај текст доприноси сазнавању укупне књижевне, уметничке, па и друштвене атмосфере у којој је настајало Дело. Осим хронологије самог часописа, ово поглавље богато је опсежним фуснотама, које само доказују велико знање о предмету којег истражује, стрпљење са којим је то знање прикупљано и систематизовано, као и истраживачку вештину и упорност аутора ове библиографије. Као изворе информација, аутор библиографије наводи, у првом реду, саме примерке часописа, те бројне штампане, нештампане и живе изворе, као и интернет.
Друго и најобимније поглавље књиге је сâма библиографија чланака објављених у часопису Дело. Ова библиографија је урађена по ISBD(cp) стандарду – Међународном стандардном библиографском опису (саставних делова). Дакле, библиографија је, према обухвату грађе – исцрпна, јер су обрађени сви чланци објављени у Делу, укључујући и белешке на корицама, па чак и белешке са називом Errata, јер је аутор с правом претпоставио да чак и такве белешке у себи садрже извесну количину информација. С обзиром на врсту обухваћених публикација, то је библиографија саставних делова публикација (аналитичка). По облику библиографија је самостална, а према врсти извора примарна, рађена са примерком у руци (de visu), што даје висок степен поузданости, а самим тим и вредности ове библиографије. По хронолошком критеријуму је ретроспективна (јер доноси податке о часопису који је излазио у једном временском периоду и чије је излажење престало), по начину распореда библиографских јединица је стручна, јер их разврстава по систему Универзалне децималне класификације. По карактеру описа је анотирана и дескриптивна.
Садржи 7714 анотираних библиографских јединица, поређаних по азбучном реду презимена аутора или наслова чланака, а у оквиру одређене стручне групе. Анотираних, јер нуде у напоменама, по речима самог аутора, најосновније податке за лоцирање, а комплетни подаци се налазе у посебном поглављу, на крају библиографије, у „Литератури о Делу“. Одреднице и напомене су штампане ћирилицом, одреднице у инверзији (презиме, па име), са графички истакнутом редалицом, а главни библиографски опис је латиничан, јер је и часопис Дело штампан латиницом. Свака библиографска јединица садржи наслов (и поднаслов, ако га има) чланка, име и презиме аутора, преводиоца, те посебан одговарајући блок Напомене уз текст у коме је назначено да чланак садржи фусноте или напомене са додатним информацијама или библиографским подацима; у пољу напомена сваке библиографске јединице дати су следећи подаци о чланку: годиште, број књиге, број свеске, месец и година издавања (у загради) и редни број страна на којима је прилог објављен. Испод неких библиографских јединица налазе се УДК бројеви који су сложенији од броја групе у којој се налазе. Аутор је прибегао овом решењу не би ли избегао да више стручних група има само једну библиографску јединицу.
На пример:
81’37 СЕМАНТИКА
ПЕТРОВИЋ, Нада
2129. Jezik i značenje / Nada Petrović. – Приказ: Освалд Дикро, Цветан Тодоров,
Енциклопедијски речник наука о језику, Париз, 1972. – Напомене уз текст.
81’374 ЛЕКСИКОГРАФИЈА. РЕЧНИЦИ
Или:
75 СЛИКАРСТВО 1744. — „Zenit“, Ljubomir Micić i Vasilije Kandinski / Zoran Markuš. – Напомене уз текст.
У: Год. 19, књ. 19, бр. 6 (јун 1973), стр. 733−736.
75(050) СЛИКАРСТВО (ЧАСО- ПИСИ)
Између другог и трећег поглавља, дате су скениране наслов не стране првог и последњег броја Дела, те првог броја Савременика, затим неколико насловних страна неких тематских бројева Дела (Нова хиспаноамеричка књижевност, Антологија Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија, Езотерија, Утопија, Постмодерна аура), поруџбеница за Дело, први оглас за претплату на Дело, те неколико насловница цензурисаних бројева, од којих се, на једној, јасно види наслов чланка „Друштвена криза и марксисти- ка критика“ Милорада Вучелића, а на другој, цензурисаној, тог чланка нема.
Треће поглавље чине регистри, као неопходна помоћна пратећа апаратура, и то регистар аутора, преводилаца, неразрешених иницијала, аутора ликовних прилога, предметни регистар и регистар уредника и секретара. Аутор библиографије је отишао и корак даље и у првом поглављу књиге, Уводу, када је говорио о сарадницима, побројао је најзначајније сараднике по броју прилога објављених у Делу и то по врсти прилога. Занимљиво је да су поезију највише објављивали Матија Бећковић. Алек Вукадиновић, Александар Вучо, Оскар Давичо, Милован Данојлић, Добрица Ерић и др, прозу Драган Бабић, Миодраг Булатовић, Александар Вучо, Мирко Ковач, Антоније Исаковић и др; есејистиком су се највише бави- ли Јовица Аћин, Оскар Давичо, Радомир Константиновић, Мирослав Егерић, итд.
Четврто поглавље књиге садржи прилоге. У Прилогу бр. 1 побројани су бројеви часописа по годинама излажења. Ту се види колико је бројева изашло током године, а и то када је часопис изашао као двоброј, троброј, па и четвороброј. Тако је прве, 1955. године изашло 8 бројева и 1 двоброј (6−7), дакле укупно десет бројева. А последње, 1992. годи- не, часопис је изашао само три пута годишње, и то два пута као двоброј и једном као четвороброј (дакле, укупно 8 бројева). Из овог прилога, може се видети да су уредници Дела углавном успевали да изнедре 12 бројева годишње (осим прве и последње године). У Прилогу бр. 2 побројане су београдске штампарије у којима се штампало Дело (БИГЗ, Војно штампарско предузеће, Глас, Култура, Просвета, „Слободан Јо- вић“, „Србија“). У неколико случајева, штампарија није наведена. У Прилогу бр. 3 табеларно су приказане рубрике часописа и учесталост појављивања појединих рубрика. У табели се види и ко је, колико пута, уредио коју рубрику. У прилогу бр. 4 наведени су по годинама тематски блокови и тематски бројеви, као и уредници, а у Прилогу бр. 5 дата је панорама свих полемика објављених у Делу. Прилог бр. 6 је изузетно занимљив. Ту су приложени одговори уредника на анкету о Делу. Анкету је Дејан Вукићевић замислио тако што је употребио нека од питања из Упитника Драгише Витошевића и Ђорђија Вуковића из публикације Српска књижевна пе- риодика : 1768–1941 : попис и други прилози, у оквиру пројекта Института за књижевност Историја српске књижевне периодике и требало је да на та питања у анкети одговоре дају главни и одговорни уредници. Аутор анкете се на самом почетку суочио са непремостивом препреком: већина уредника или оних који су били најистакнутији у стварању Дела, нису више били живи, а неки се, једноставно, нису одазивали позивима да учествују у анкети (Сло- бодан Благојевић). Из добијених одговора се може много сазнати о покретању самог часописа, уређивачкој политици, сарадњи чланова уредништва у часопису, о односу Дела према другим часописима и листовима, и уопште једна укупна друштвено-политичка и културна атмосфера која је пратила излажење Дела током година. Занимљиви у том смислу су одговори двојице уредника Мухарема Первића и Милосава Мирковића на питање да ли је у Делу било цензуре и да ли постоје подаци о томе. Ова двојица дали су у потпуности супротстављене одговоре. М. Первић је рекао да у Делу није било цензуре, док је М. Мирковић одговорио да ју је било, и то редовно, да је Дело често било на тапету разних идеолошких комисија; неколико пута било је забрањивано и повлачено из продаје.

На самом крају књиге Дело : (1955−1992) : библиографија, побројана је коришћена литература која заинтересованог читаоца може упутити у дубље истраживање, уколико је оно уопште и потребно као такво, јер је књига Дејана Вукићевића једно и више него широко и темељно познавање свих датих историјских и књижевно-теоријских, културних, па и политичких прилика у којима је излазило Дело. Иако изузетно обимна (857 страна), захтевна за читање, она је и написана и осмишљена да буде лепа и читка, прегледна и јасна.
И наше време изнедрило је једног врсног библиографа, вредног, упорног, доследног и одговорног, баш онаквог какав и треба да буде свако ко се лати посла на изучавању и писању библиографије. То су препознали и увидели значај његовог замашног дела и колеге из Библиотекарског друштва Србије, и 14. децембра, на 60. годишњицу од оснивања друштва, доделили Дејану Вукићевићу награду „Стојан Новаковић“ за 2007. годину за „објављено дело на српском језику из области библиотечкоинформационе делатности које представља допринос библиотекарству“.
Рад на библиографији Дела Дејан Вукићевић је започео у пролеће 1999. године, да би је, као магистарску тезу, одбранио 2004. године на Филолошком факултету у Београду. Било је потребно још три године да би овај магистарски рад могао бити објављен у облику и обиму ове изванредне књиге, која је више од библиографије, а не мање од сведочанства о једној епохи.

Белешка о аутору

Дејан Вукићевић (Краљево, 1965) дипломирао је на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности и магистрирао на Катедри за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду. Радио је на персоналним библиографијама Бранислава Петровића, Алека Вукадиновића, Борислава Радовића, Миодрага М. Пешића, Борислава Пекића, Данила Киша, Симона Симоновића, Младена Маркова, Матије Бећковића, Драгана Лакићевића, Борисава Станковића, Јована Јовановића Змаја, Алексе Шантића, Воје Чолановића, Десимира Благојевића, Владана Деснице, Јована Стерије Поповића, Виде Огњеновић, Николаја Тимченка. Објавио је Библиографију прилога у краље- вачкој књижевној периодици (Књ. 1 Освит−Октобар−Слово, 2000; Књ. 2 Повеља 1971−2000, 2001); Библиографију Матије Бећковића и Библиографију Драгана Лакићевића (Дерета, 2006). Управо припрема библиографију Николаја Тимченка. Дејан Вукићевић ради у Народној библиотеци Србије и управља Фондом старе, ретке и минијатурне књиге у овој установи.

Ана Јанковић

Народске песме

Читање збирке која семантиком свог наслова асоцира на једну нарочиту врсту поезије, утемељену у нашој књижевној традицији, код читаоца може да изазове неку врсту тзв. изневереног очекивања. Поступак који, иначе, није редак у књижевности. Дакле, ово нису песме писане по узору „на народну”; то су песме чији су мотиви проистекли из свакодневног живота, живота који незаустављиво пролази, а који Бранислав Бане Димитријевић успева да својим стиховима на моменте заустави и забележи. Ономе ко је прочитао његове претходне две збирке песама неће промаћи утисак да аутор није изменио основне црте свог поетичког оквира, иако је извесно време протекло од настанка, могло би се рећи „младалачких” песама из прве збирке Кишобран и шибица (песме објављене 1998, али настале знатно раније), до ових потоњих, „зрелих”, објављених у збирци Народске песме. Начин говора, поступак грађења слика и још неки детаљи песничке „технике” остали су исти. Промењене су само песникове теме, и то зато јер се, с годинама, променила и пишчева свакодневица, тј. детаљи његовог свакодневног искуства. То што се овде истиче његова склоност ка свакодневном, не би требало схватити као приговор. Напротив. Добар песник из готово сваке ситуације, па чак и оне која на први поглед изгледа сасвим обичнo, може да сачини мноштво мотивационих низова и од тога направи добру песму.
У том смислу занимљива је песма „Слепић и славуј”, у којој Рака Слепић (измишљено име, стваран лик) у надахнутом монологу критикује прву збирку младога писца – славуја (ко ли је то?): Занатски гледано / Ово је савршенство / Перфектан стих / Ритам и рима / Кад се таленат делио / Ти си имао среће… Али: …Песма не сме да тече / Попут воде / Не сме да звони / Мора да се тумба / Без правила… А онда / Ту је и питање идеје / А ти си ту сасвим / Танак / Код тебе врца љубав / Лепота жене / Емоције / Прелепе слике / Из живота / Нема метафизике / Ни за лек / А шта је песма без тога / Шта је уопште човек / Нигде не постављаш питање / Природе Бога / Порекло / Постање света / Добро / Нико од тебе одговор / И не очекује…
О песничком „занату” (како воли да назове технику писања поезије), Бранислав Димитријевић је више пута отворено писао у ранијим бројевима Бележнице, истичући искреност као кључну ствар у писању. Писање, не само поезије, већ и прозе, увек је мање или више успешан покушај да се ухвати и забележи нешто искрено, нешто стварно. Лажи се на папиру виде, неискреност, као лоша карактеристика, брзо бива раскринкана, а неискрени поета, уста пуних „Сизифа и Еритреје, природе Бога и постанка”, намах и без пардона завршава са етикетом „обичног посранка у егзалтираној дијареји” („Бард”). Посредно, инсинуацијом, овде се само донекле увијено (Бор је мали град, сви културни посленици, а и они који то баш и нису, међусобно се познају), али оштроумно, на примеру самопрокламованог барда, назови величине, духовито наговештава оно што се изричито не казује. Можда ће Бане Димитријевић то сматрати претераним, али ја бих рекла да се песме „Бард” и „Слепић и славуј” могу прихватити као његове „програмске” песме: Никада нећу бити бард / Он носи браду / По којој је попадало иње / И пуши чибук или лулу / Сања о Фиренци и Монмартру / И држи лекције своме граду / У ком се књижевност свела на нулу и пише је свак… / …Никада нећу бити бард / Јер он је стар и кад је млад / И на све гледа са висине… / …Никада нећу бити бард / Јер он је писао једном давно / У време славно и узвишено / Док су и други писали барди / О Сизифу и о Еритреји / Природи Бога / И о постанку / Није се бактао с обичним стварима / И са свакодневицом…
Никада не падајући у (за многе магично привлачне) замке ларпурлартизма, Бане Димитријевић песме није писао тек да би их написао; на писање га је увек наводио неки снажан порив да каже нешто важно, што се не може прећутати, јер и прећуткивање и заташкавање воде ка неискрености. Отуд, како сâм каже, то грозничаво записивање песама свуда и у свакој прилици, на салветама, новинским маргинама и другим папирићима. Свака од тих песама је носилац одређеног ауторовог става; можда то нису увек (о)поруке од неког ширег значаја, али су за њега од животне важности. Ако се пажљиво прочитају све песме у овој збирци, схватићемо да итекако „стоји” она ауторова опаска из предговора о дежурним критизерима; поруке неких од ових песама стварно могу да разумеју, разазнају, само они „незлобиви”, чиста срца, који умеју да се насмеју и другима, али и себи. Искрен када пише о другима, у томе је бескомпромисан и када пише о себи, јер он воли да га воле, мрзи да га мрзе, скроз се смрзне на критике, а од среће му потеку бале када га неумерено хвале („Ево на пример ја”).
Зар нисмо сви такви, само то нећемо да признамо? Кобајаги пишући о другима, он у ствари пише о себи; из његових стихова, као на опрузи из кутије, искачу ликови, говоре, смеју се, јадају… Из њихових исказа, али и ауторових у 1. лицу, искачу ту и тамо извесне сентенце које би се управо могле дефинисати као један нарочити поглед на свет, нарочит јер је близак и пријемчив тзв. обичним људима, од којих многи, често, у разним ситуацијама, саму основу живота схватају у смислу „ма, нек иде живот, само једном се живи и мре”. Тако Станоје Савић, (а чврсто верујем да и аутор тако мисли) у „Испраној песми”, након испирања желуца услед претераног јела и пића каже: …Ал да вам кажем само / Да ми није жао / И опет би се с Племенку очукао / Па макар ми опет прали желудац / И са Дунав и са Саву / Па макар изгубио главу / Ал нек се зна да сам ја / Станоје Савић / И све што уз то иде / А не неки прцифутер / А ови што се ране / Са џем и путер / И опијају се од чаја / И што обневиде / Кад помалко грицну од јужно воће / Могу да ми изеду… / Које оће.
У књижевном опусу Бранислава Димитријевића нема неразумљивих песама (ни прича), али је и мало оних разумљивих „из прве руке”, а које не захтевају поновљена читања. О њима треба размишљати. Он у својој поезији и прози, али и у неким својим текстовима есејистичког типа, очигледно заступа тезу да је само оно што је једноставно – лепо и да је лепо само оно што је у својој основи једноставно, искрено, без фолирања, непотребног афектирања. Све остало вређа озбиљног читаоца. Тако Рака Слепић, тај „неспорни песнички ауторитет”, овако „храбри” младог писца: …Укратко / Песме су ти лепе / Са срцем / И добро написане / И то не ваља / То свако уме / Праву песму нико / Из прве не сме да разуме / Такође ни из друге / Тек после трећег пута / Читалац може да дође / До мутне идеје / О чему се у песми ради… Добар писац пише оно што живи, све остало је фарса, пад у сувишни „академизам”, робовање неким строго утврђеним естетским мерилима и формама што неминовно доказује недостатак оригиналности, подражавање узорa, често и стваралачку немоћ. Код Банета Димитријевића тога нема, као ни сувопарности, бесмислених метафора и будибокснама језичких структура, нема квазиуметничких пренемагања и кукумавчења; нема „индиго-принципа” – преписивања и угледања на друге. Он пише и живи у складу са својим бићем и околином и зато он све призоре и сцене и све што је наумио саопштава без напора. Он пише тако да га свако разуме. Зато су песме из ове збирке „народске”. И не само оне.
Уносећи свеж дах једног потпуно непосредног виђења света, он пажљиво бира и обрађује углавном актуелне теме у којима се огледају мање или више непосредне алузије на стварне догађаје или ликове од којих се неки могу са лакоћом препознати, иако их аутор не именује. О неким људима пак, говори директно и са нескривеним задовољством пише њихова имена, наводећи тако и самог читаоца на помисао да се ради о људима који су му драги и које необично цени (мудри „филозоф” Мика Кенац са својом теоријом да се сваки мушкарац, ја додајем прави, рађа равно пет пута, а умире само једном, затим поменути Станоје Савић, „цар лова и риболова”, стварне су личности). Њима је недвосмислено одао пошту и у самом предговору, рекавши: Сви ликови, дакле, у овим песмама, су стварни и мени драги људи. Неки од њих су умрли, али је већина, срећом, још увек жива. Некима сам задржао стварна имена, јер су то заслужили, док су код других она, из истог разлога, промењена. Та актуелност се може схватити и као готово потпуна повезаност ових песама са временом и средином у којима аутор живи. То се једино не може рећи за песме „На ливади” и „Крушка”, у којима се, можда, најбоље види још једна особеност стваралачког поступка Банета Димитријевића – његова склоност ка лирској нарацији. У овим песничким приповестима (личе на мале приче), преовлађује нарација, једноставно казивање, али крајње лирски интонирано. У овим двема песмама има знатно више емоција него у осталим песмама ове збирке, али без сувишног заноса и патоса. У њима су, у сетним сећањима на детињство и младост, испевани стварни догађаји у којима су главни актери у једној песми деда по оцу, а у другој деда по мајци. Не вреди их препричавати (имају фабулу), нити наводити фрагменте истргнуте из складне целине; треба их прочитати.
И, коначно, треба још рећи да је песнички говор, не само у овим песмама, већ и у осталим, не само ове збирке, већ и у претходним, једна потпуно повлашћена и код овог аутора непроменљиво добра категорија. Песнички језик Банета Димитријевића је близак колоквијалном говору урбане средине улица и паркова, солитера и хаустора. Тај језик је свеж, жив, сочан и метонимичан, одлично је средство да се и директно и индиректно, низом асоцијација, успостави веза између моћне и непредвидиве логике аутора, иначе пажљивог и „сурово реалног” (како сâм за себе каже) посматрача, и читаоца. Такав његов песнички језик, једноставан, разумљив, питак, права је удица, мамац за читаоца. Његове песме углавном немају строфичну организацију; стихови се нижу један за другим, различите су дужине, без графичког размака, или се чак, што је и чешће, некако слободно, вођени неким унутрашњим значењима, групишу у издвојене фрагменте који се не могу сматрати строфама. То су слободни, развезани стихови, углавном ослобођени риме и зато су веома налик свакодневном говорном језику, од кога их ипак раздваја поетски тон и честа опкорачења и неочекивана одступања од ритма. Зато су ти стихови складни и звучни, пуни неке унутрашње музике, са честим гласовним понављањима (навешћу само ово као пример: И мрзим да ме мрзе / Наскроз се смрзнем / На критике; као да се стресао од непријатности и рекао бррр!, зар не?), која управо појачавају експресивност песничког језика.
Иако се смрзне на критике других, Бане Димитријевић је сâмом себи најбољи и највећи, најстрожи критичар. Он је искрен и према себи самом, а ко је такав, зна да пред собом ништа не може сакрити. Зато он своје стихове стално дотерује, пажљиво бира речи. Иако на први поглед не изгледа тако, ту ништа није препуштено случају. Овде нема сувишних речи – таман колико је потребно. Ко га познаје – зна, ко га не познаје – прочитаће у песмама: он је „мудрац” и „филозоф” и у поезији и у стварном животу; он не крије своје знање о појавама и људима, стално тежи да то нешто „своје” дода свету, па непрекидно посматра, мери и премерава, али воли да изгледа обичан, непосредан и срдачан, воли и да су му песме такве. И јесу.
Можда је мом добронамерном читалачком оку нешто и промакло, али усуђујем се да верујем да ови стихови неће доживети судбину многих песничких заноса краткога даха.

Ана Јанковић

(Написано под навалом непосредних утисака.)

Свако добронамеран, а истовремено и љубитељ књиге, са нестрпљењем и радошћу очекивао је овај целодневни, добровољни метеж који сваке године окупља пар стотина хиљада књигољубаца, неколико стотина библиотекара и новинара и, како се ове године показало, више од 800 издавача из земље и света. Педесет први по реду, овогодишњи Београдски сајам књига изгледао нам је бољи, гламурознији, богатији него прошлогодишњи. Као највећи сајам књига у југоисточној Европи, а после Франкфуртског сајма најзначајнији у Европи, и овај је сајам показао да је и за нас саме ово најзначајнија и најпосећенија манифестација културе. У последњих неколико година, након што је знатно повратио свој некадашњи међународни углед, поново је постао стециште културних посленика широм света. Почасни гости биле су Канада, Француска и Велика Британија, а ове године то су биле Сједињене Америчке Државе. Идуће године у овој улози на сајму ће се представити Италија. Гостовали су многи познати и домаћи и инострани писци. Опет сте, ако сте били добро обавештени и упорни, могли да купите књигу потписану руком омиљеног писца. Сјај, много књига, жагор посетилаца, гужва, а нигде места да седнете и мало се одморите.
Овај сајам може бити посматран и из једне друге, не баш тако сјајне перспективе. Као слика и прилика друштва „у транзицији” као што је ово наше, и овај ће сајам остати упамћен по томе што су изостали некадашњи издавачки џинови попут Нолита, БИГЗ-а, Савремене администрације, нишке Просвете и других (приватизовани су и у великим финансијским проблемима, а неки се, тако приватизовани, више и не баве првобитном делатношћу). Посустаје и Српска књижевна задруга, а и неки други. Ако сте боље загледали, могли сте запазити да се још неке велике издавачке куће скривају иза штандова на којима су изложили претежно стару, а у великом броју случајева и туђу књижевну продукцију, на (непотребно) великом броју прескупих квадрата Арене Хале 1. Нажалост, посустају, па и нестају некада велики и значајни издавачи који су знали шта је добра књига и све што уз њу иде. Они су схватали да имају велику одговорност према људима који књиге купују и читају. Они су знали да направе добру књигу и да је добро и продају. Они су знали да укажу на то шта је добра, а шта лоша књига. Данас те поларизације готово да и нема. Нема је јер се готово нико и не труди да направи разлику између доброг и лошег. Иза сјајно дизајнираних корица, скупе и добро осмишљене рекламе, често се крије лоша литература, литература за једну сезону, литература које ће се на наредном сајму мало ко сећати.
Када говоримо о релацији велики издавач – мали издавач, неминовно ћемо сами себе довести до низа контрадикторности. Велики издавач некада – то је била фирма (државна, наравно), која је, у својој брижљиво осмишљеној књижевној продукцији, објављивала значајна дела из области науке и књижевности познатих и признатих аутора. Књиге су штампали у великим тиражима, добро опремљене, добро преведене, добро приређене, добро повезане и на квалитетном папиру. Велики издавач данас – то је или велики издавач некада, купљен за мале паре, од кога је остало само велико и звучно име или „новокомпоновани” издавач који се у свет издаваштва винуо вођен њухом којим је препознао шта воли „новокомпонована” књижевна публика, „новорођени” потрошачи масовне културе, који имају пара да са сајма (на пример) изађу клецајући под теретом (и буквално и метафорички) лоше литературе за једнократну употребу, али који немају превеликих књижевних захтева ни превеликог читалачког укуса. И једнима и другима који се данас декларишу као „велики” издавачи заједничко је следеће: њихови уредници се јавно хвале да преводе и објављују оно што и сами воле да читају, а наравно, нису криви што је то „у складу” са светским трендовима; вели ки број нових наслова – мали тираж – вишеструка прештампавања и доштампавања истих; на велика звона најављени као најтиражнији, најпродаванији, најтраженији, светски мега(хит)-писци, а у ствари у највећем броју случајева анонимци чак и у књижевним круговима земаља у којима су се „овенчали” бројним књижевним наградама (како их најављују наши издавачи), тј. непознати и књижевно непризнати и маргинализовани (част изузецима). Заједничка им је и тематика којом се баве: то су књиге које ће свакако заинтересовати и забавити просечног читаоца и које ће се добро продавати: разне романсиране биографије познатих личности засноване на „историјским” и „научно доказаним” чињеницама, бескрајне (и бесмртне у пејоративном значењу) епско-фантастичне сторије, те љубавне, животне и остале причице разних тинејџерки, купохоличарки, неостварених, средовечних и осталих жена (а и мушкараца). Неизоставно морам да споменем и популарне приручнике типа: тајна успешног почетка, како да постигнете договор или изађете на крај са незгодним људима, те како да стекнете самопоуздање, како да будете срећни упркос свему, како да остварите своје снове и узмете судбину у своје руке, тј. како да из књига научите да живите. Не смем заборавити ни бледе копије и банална и млака угледања на Да Винчијев код (какав год да је и шта год неко о њему мислио, његову славу, а и тираж, тешко је достићи). Заједничко им је и то што им неретко и Министарство културе иде „на руку”, те из сасвим очигледних разлога откупљује такве издавачке бравуре за „потребе” библиотека и њихових корисника широм Србије, потпомажући их („велике” издаваче) тиме и финансијски, а и крајње практично, празнећи им магацине за наредне подвиге. Заједничко им је и то што су им књиге лоше преведене јер вероватно у том сегменту штеде (често можете бити у недоумици да ли то преводилац горе познаје језик са којег преводи или свој сопствени), лоше лекторисане, лоше повезане, на лошем, прљаво-белом папиру (и овде је штедња очигледна), који често квалитетом нимало не одступа од новинског (на коме се новине, иначе, по мом скромном мишљењу и штампају да би биле јефтиније и да би их, након што их прочита, човек једноставно – бацио). У сталној потрази за што већим бројем чланова, библиотекари, иако (не)свесни шта купују, бирају и од својих локалних самоуправа тешко напабирчен новац троше на оваква штива, а онда се, у чуду, хватају за главу када схвате да те књиге нису прошле тест: након два-три читања, завршиле су на репарацији. И опет трошкови. А новца никада доста. Није ни чудо. Неки од „великих” прибегавају још једној нечасној работи: уколико се пре одласка на сајам није добро обавестио, библиотекар на себе преузима велики ризик да код појединих непоштених издавача купи књиге које су изложене на сајму, а у ствари нису књиге, већ макете. „Мудро” прећуткујући ову чињеницу, ти издавачи, наплативши на превару библиотеци рачун за неодштампане књиге, од библиотеке праве свог суфинансијера. Има ли библиотека које то себи могу да приуште? Ево још једног примера, тј. жалопојке са становишта библиотекара који мора по строго утврђеним каталошким правилима да обради неке од тих књига. Поређења ради, да бисте, на пример, обрадили књигу неког иностраног издавача, чак и не морате да познајете језик на коме су објављене, толико је све на свом месту. Тачно се зна где се штампа аутор, где наслов, где издавач, издавачка целина или остали релевантни подаци. Код ових „наших” се не зна „ко пије, а ко плаћа”. Ту никаква правила не важе. Толико је све несређено, да се често збуне и искусни обрађивачи из Народне библиотеке Србије или Библиотеке Матице српске јер су доведени у недоумицу да ли је то што је на насловној страни истакнуто, рецимо стварни наслов или наслов подређеног дела, да ли је у питању поднаслов или наслов збирке, а да и не говорим о томе да се често наслов на корицама и насловној страни не подударају (а неретко се на хрпту налази још једна верзија наслова). Или рецимо, изађе из штампе књига, а издавач тек од другог њеног наставка схвати да би то могао да буде читав серијал, па онда друга, трећа, први део четврте и други део четврте књиге припадају истој издавачкој целини, а прва, од које је сага (у последње време најчешће епско-фантастична) и започела, не припада, јер тако није назначено. Отуд, вероветно, и извесно шаренило, поготово у електронском каталогу: иста књига води се и на наслов, и на његов подређени део, и на збирку, како је ко од обрађивача разумео, а све из простог разлога јер на насловној страни и осталим местима у књизи не можете разлучити шта је шта. Толики је неред. На страну нова пошаст која све више узима маха: такозвана киоск-издања, тј. књиге намењене за продају на трафикама и у самопослугама. Руку на срце, нисмо то ми измислили. И у много богатијим земљама књиге можете купити у трафици, међу новинама и жвакама. Али се тамо зна шта се и како може продавати у трафици. А зна се и то да свако ко држи до себе и до сопствене личне културе књиге неће куповати у трафикама, већ ће гледати да то учини у књижарама или на сајмовима, бирајући по свом укусу квалитетна издања у сваком погледу, не дозвољавајући да тај избор буде насумичан, унапред одређен од стране оних који би да брзо зараде објављујући чак и тиражне писце (ако су живи, вероватно без њиховог знања) у џепном формату, на лошем папиру, са корицама од танушног картона лоше дизајнираног, на самој ивици кича, у огромним тиражима по смешно ниским ценама, очигледно избегавајући плаћање ауторских и осталих права (не разумем се најбољу у ову проблематику, али можда и пореза!?). Тако се на сајту Народне библиотеке Србије у ранг листи првих 100 издавача монографских публикација за период од 1. јануара до 29. децембра 2006. године, а на основу Централног каталога COBIB.SR на одличном 4. месту нашао и један познати београдски издавач који је до пре пар година, и то веома успешно (што и данас чини) објављивао дневну, недељну и месечну штампу, али је однедавно придодао још једну делатност – трафикинг издаваштво монографских публикација, тј. књига, и иза себе по броју објављених наслова на тој листи оставио многе реномиране издаваче којима је издавање књига основна делатност. Свим овим издавачима, о којима је до сада било речи, основни и једини порив је профит. Тога, нажалост, има све више. О читаоцу се све мање мисли, а о „мисији‘‘ књиге све мање говори (осим ако се и ту не умеша политика). И то баш у години која је проглашена годином КЊИГЕ.

А када се каже мали издавач, углавном се мисли на оне који немају велики профит, јер се не служе свим горе поменутим триковима, да их не понављам. У том смислу, када кажем МАЛИ издавач, ја мислим ВЕЛИКИ издавач, јер такви имају малу зараду, али велику културну улогу, јер имају јасне издавачке концепције од којих ни у ком случају не одустају, крајње су професионални према свима, почев од самог аутора, па до крајњег корисника – читаоца. Они поштују сва правила понашања. Они су јахачи на дуге стазе, али, када једном све дође на своје место, па и у издаваштву, они ће опстати и неће имати чега да се стиде, ни одличног дизајна ни уредничке и лекторске припреме ни високог квалитета штампаних књига. Нико им неће замерити да су им књиге незаслужено и преко везе откупљене, нити да су одредили вишу цену својих књига за откуп Министарства него што је она у књижарама. Нико им неће замерити да једна цена исте књиге важи у њиховој књижари, друга на уличном штанду, трећа код конкуренције. Они нуде исте услове за све. Они уливају наду да ће једнога дана издаваштво код нас, као својеврсни микрокосмос, постати једно боље, хуманије, поштеније и културније место.
Будући да и једне и друге (прве у нади да ће се променити на боље, друге у нади да ће тако наставити), доживљавам као пословне партнере, нећу их овом приликом именовати и наводити ни као негативне ни као позитивне примере. Сви они који на овај или онај начин купују и читају књиге, где свакако, сврставам и своје колеге библиотекаре, па и они који те књиге штампају, знају о чему и о коме говорим… док пишем.
После читаве једне овакве тираде, да сам ја била у прилици да је слушам или читам, прва бих се запитала: и, шта сада? Није конструктивно јадиковати над постојећим стањем, него смислити шта треба учинити да се оно превазиђе. Ја не знам шта. Ми немамо ни бољи сајам ни боље издаваче ни боље читаоце. Очигледно да проблем високо надраста све напред поменуте актере и да се њиме мора позабавити много виша, највиша инстанца – Влада Србије, која ће, коначно, донети закон који ће регулисати сва питања у домаћем издаваштву и учинити га професионалнијим, а све зарад једног, узвишеног циља: афирмисања књиге и читалачке културе у Србији.

Ана Јанковић

(Владимир Јагличић Hollander, Hollander, Светлост, Крагујевац, 2006)

Бројна су и изузетно вредна књижевна, историјска, па и филозофска сведочанства о холокаусту, засигурно једној од најмрачнијих епизода у историји Европе. Вероватно су највреднија и најверодостојнија она индивидуална, дубоко лична сведочанства преживелих, а која су лишена жеље да се изрекне нека уопштена, морална, историјска или било каква друга осуда. Многи од њих су остатак живота провели у сталном покушају да разумеју и осмисле живот после логора, а неки – у сталном сукобу са временом – да сачувају те страшне догађаје од заборава. Они у томе и налазе смисао живота. Сталан, непрекидан рад на самоспознаји, суочавању са самим собом и објективизацији нечега што је крајње субјективно. Да би о томе могли говорити рационално, да би уистину преживели живот после логора, морали су схватити да „холокауст није лични проблем оних који су остали у животу”, како каже Имре Кертес, „већ да дугачка, тамна сенка холокауста пада на целу цивилизацију у којој се он догодио…”.
Холокауст је тема не само бројних историјских докумената, већ и томова романа и приповедака. И колико год се чинило да се, после толико година, може још мало тога рећи, очигледно је да ће то, док је света и века, бити недопричана прича – толико су велики бол, јад и патња недужних. А свако од њих има своју причу. И свака је на свој начин другачија, а подједнако страшна. Временска дистанца је била довољна да историја и историчари дају мање-више тачну слику холокауста. Подробно су описани догађаји, актери, и злочинци и жртве. Побројана су недела. Међутим, ипак су то само бројке, статистика, документација… Али, ниједан историчар, ниједан научник не може да напише и опише како је то кад Вам убију родитеље, браћу и сестре, учине све да убију и Вас, само зато што сте друге вере, друге расе или националности. Затворе Вас у логор и тамо изложе неизмерној патњи и најбестијалнијем мучењу које нормалан људски ум тешко може и да замисли.
Роман Холендер (Hollander) је једна од таквих прича. То је у потпуности аутентична прича о страдању десеточлане породице Холендер. Холендери су стара чешка јеврејска породица пореклом од холандских „ашкеназа” (богати Јевреји). Прича о њима почиње (и завршава се) у Америци, у Њујорку, где је једна телевизијска компанија уприличила сусрет двојице браће, Золтана и Ернеста Холендера, након више од 50 година раздвојености. У намештеном догађају, пред телевизијским камерама, одиграва се велика људска драма – незамислива већини гледалаца, прекидана рекламама. Водитељ се труди да од тога направи спектакл – јер телевизијска компанија је то и платила, гледаоци то желе да виде. Како да човек, пред ТВ камерама, пред слаткоречивим и лукавим водитељем, пред милионским аудиторијумом, у једном тренутку, опише шта осећа сада када је, после 50 године раздвојености, срео рођеног брата кога је све то време сматрао мртвим?
Причу о Холендерима, првенствено о Золтану и Ернесту, написао је књижевник Владимир Јагличић, чијом је љубазношћу Народна библиотека Бор и дошла до ове вредне књиге. Да се исприча ова истина, аутору је помогао Момчило Холендер, Золтанов син, који је открио многе детаље из Золтановог живота и уступио рукописе и магнетофонске траке на којима су Золтан и Ернест, наизменично, као у дијалогу (роман у два гласа), покушали да забележе своја сећања на изгубљене године, али по сопственом признању, у томе нису у потпуности успели. Изгубљено време се не може вратити.
Страдање породице Холендер, и по Золтановој и по Ернестовој причи, заправо је започело још 1939. године, када су Немци заузели један део Чехословачке, а Мађари, истовремено, Карпате, део Чехословачке где се налазила и Илоша, градић у коме су живели Холендери. Тада су сви Јевреји остали без своје имовине, без посла и без икаквих средстава за живот. Холендери су изгубили стругару и кућу у којој су живели. Ускоро ни на улицу нису смели без препознатљивих жутих трака. Бити ухваћен на јавном месту без њих значило је сигурну смрт. Нико од њих није ни слутио шта их тек очекује и да им је смрт извесна и са траком и без ње. Породица је последњи пут била на окупу на дан Пасхе, 1943. године. Више се никада нису видели у том саставу. Ернест је, са оцем и мајком, три сестре и двојицом браће депортован у Аушвиц. Осим Ернеста, логор је преживео само најмлађи брат Алекс. У нацистичкој Немачкој су постојале три врсте логора. Радни концентрациони логори као Дахау, нису били намењени за масовна смакнућа, и логораши су умирали махом од исцрпљености и болести, али су бар имали изгледа да преживе неко време. У логорима уништења („фабрике смрти”), као што су били Треблинка, Собибор, Берген Белзен, жртве су довођене искључиво да буду што брже погубљене (као део тзв. „коначног решења”, како је Адолф Хитлер називао проблем Јевреја). Аушвиц је припадао мешовитој групи концентрационих логора – за рад и уништење. Немци су имали прецизне процене докле се логораш исплати – да ли више ради него што кошта.
У Аушвицу је било опасно показати знаке слабости или болести. Такви би одмах били издвојени и на лицу места ликвидирани. Зато би, чим би приспели у логор, Немци одмах издвајали старе и болесне и мајке са децом. Они би завршавали у просторијама са „тушевима” из којих би уместо воде покуљао нервни отров Циклон Б. Мртве, а и оне који су били само ошамућени, али још живи, други логораши преносили су у крематоријуме где су спаљивани. У Аушвицу је на тај начин дневно убијано и преко 2000 људи. Ернест Холендер је, са оцем и браћом, био сведок оваквог смакнућа своје мајке и три сестре. Према сопственом сведочењу, сви су они, иако подвргнути истим страдањима, потпуно индивидуално доживели логор. Неки су одмах изгубили наду, јер је било страшно сазнање да смрт вреба сваког трена. И Ернест је у моменту губио наду, која му се недуго затим, ипак враћала, јер је жеља за животом нешто чудесно. Он и најмлађи брат Алекс једини су преживели пакао Аушвица, и након што су Савезничке снаге на челу са 322. пешадијском јединицом Црвене армије ослободиле логор, емигрирали су у Сједињене Америчке Државе. Пре тога, после много тражења и лутања, у Мађарској су пронашли најстарију сестру Сури која је била у логору Берген Белзен и која је недуго по доласку у Америку, измучена и болесна, умрла.
Најзанимљивије је, ипак, сведочење Золтана Холендера. И Золтан је одведен на присилни рад, да тешким, ропским радом откупи свој живот. За разлику од остатка његове породице који је Немцима био потпуно бескористан, са изузетком Ернеста и Алекса, и његова је судбина била да преживи рат и боравак у логору. Након оне судбоносне Пасхе 1943. када је породица Холендер последњи пут била на окупу, он је преко Румуније и Војводине, у возу препуном Јевреја, стигао у Бор. Ту је, у радном логору, остао наредних 17 месеци, све до октобра 1944. године. Како сам каже, Бор му је на крају постао опсесија: о Бору је много знао, прикупљао је монографије, документе, све што му је дошло до руку. Он је, будући да је био сужањ у борском радном логору, дао јединствено сведочанство из прве руке о томе какви су били услови у логору, како се преживљавало, ко су били заточеници, ко стражари и мучитељи. Иако у крајње незавидном положају, историју рудника сматрао је занимљивом: Испада да је крајем деветнаестог века тим крајем пропутовао Феликс Хофман који је прве узорке руде однео на Париску изложбу минерала 1889. године. Успех на изложби побудио је српске индустријалце и политичаре радикале, међу којима је био и Никола Пашић, да испитају целу ствар, а највише се заложио један Јеврејин – Ђорђе Вајферт. Кажу да је Вајферт био прави фанатик упорности. Ми смо, на терену, педесет година касније, често проклињали ову његову упорност, цептећи у блату, голи и боси, у најдубљим окнима…
У јесен 1902. године, постало је јасно да је терен рудоносан. Но, виц није био у бакру, већ у злату. На тону бакарне руде добијало се 40 грама чистог злата, што је, за једно такво налазиште, висок проценат. Борском руднику је било суђено да постане златна кока. Као главни извођач технолошких радова појавио се извесни инжењер Шистек. Ја сам, касније, био у старој борској цркви. Тамо постоји фреска на којој су, као заслужници за отварање борског рудника, заједно насликани Хофман, Шистек и Вајферт (В. Јагличић, Hollander, стр. 90).
Интересантна је и његова примедба да се радници Борског рудника, по условима рада и живота, нису много разликовали од логораша. Једино су, за разлику од њих, након тешког рада, могли да оду својим кућама, док су логораши своје ноћи и ретке тренутке одмора проводили у страшним условима, које многи нису могли поднети. Неиздржљива хладноћа зими, вашке и разна друга гамад, прљавштина, оскудна исхрана након тешког рада, често прекиданог ударцима и јавним батинањима, свакодневно су узимали свој данак у крви.
По бруталности, свакодневним мучењима и понижењима логораша и неподношљивим условима за живот, борски радни логор се није нимало разликовао од сличних логора у Европи. Једино што је живот бедног логораша у Бору ипак вредео мало више од живота осталих несрећних сужања широм Европе: производња у Бору је тих годи на била на завидном нивоу, Немци су са свих страна доводили раднике да би се што више производило за немачку ратну индустрију. Сваки живот био је драгоцен све док је заточеник био у стању да ради. Немци су оклевали да ликвидирају логораше без неког већег оправдања. Та околност, као и младост и добро здравље, учинили су да Золтан Холендер преживи боравак у логору. Осим локалног становништва и Јевреја депортованих из разних европских држава, у руднику су радили и Италијани, ратни заробљеници, Грци, Руси те разни преступници. Стално су довођени нови радници из целе Србије.
Золтан Холендер је у логору доста времена проводио са старим радником Емилом Посадеком који је цео свој век провео у руднику, добро га познавао, много тога је видео и запамтио. Од њега, Золтан Холендер је чуо и описао и боравак Ђорђа Андрејевића Куна у Бору. Кун се Посадеку није допадао: сматрао је да он и његово „конспиративно” друштво само подбуњују раднике, иако од тих побуна није било користи – хиљаде „голаћа” је једва чекало да ускоче на упражњена радна места непослушних. Ипак, како је духовито закључио Посадек, највећу побуну у историји рудника нису, како су предвиђали марксисти, изазвали освешћени радници, него – неосвешћене сељачке масе. Срби су и у том, класном, погледу, ујебали марксистичку теорију. Захваљујући дружењу са Посадеком, подробно је описао и Влашку буну из 1935. године: … Сељаци су се жалили на загађен ваздух, на неплодност терена изазвану радовима у руднику, на тешку обраду земље која се испостила и сјаловила… Бор је неколико дана био у рукама побуњених сељака. Ниједна владина служба није радила, а чиновници су бежали главом без обзира из Бора, у страху да их сељаци не побију. Побегао је и директор руд ника Емил Пијала, као и председник општине Марко Петровић… Управа је обећала да ће изградити пост ројења за хватање дима, обезбедити пијаћу воду, као и наложити исплату одштете. Износ процењене штете је, наравно, десетоструко смањен, али је ипак исплаћен. Сељаци нису дозвољавали обнову рада рудника све док нова комисија није завишила са радом. Кад је рудник поново почео са радом, сељаци су покушали опет исту ствар. Изгледа да су их овод пута хушкали комунисти, јер се одазвало мање људи, а завршило се трагедијом. Овог пута их је дочекала спремна жандармерија, отворена је ватра, један сељак је убијен, а четворо рањено… Борски басен је, дакле, и пре доласка нас, логораша, био машина за убијање српске сиротиње – радника и сељака (В. Јагличић, Hollander, стр. 104–106).
У покушајима да од заборава отргне своје логорашке дане, Золтан Холендер је констатовао да је све то лако испричати, али је тешко написати и описати тај живот који и није био живот. Целог живота је сматрао да добар човек свет мери према властитом аршину. Зато му је била потпуно несхватљива ситуација у којој су се нашли и он и његови сународници, али и остали недужни сужњи. Они који више нису могли да раде, једноставно су убијани ноћу, кришом. Убијани су и дању, углавном моткама, а лекари Немци су писали лажне извештаје – да су умирали од болести срца и слично. Овде је истакао улогу борског све штеника Милорада Стојановића, као једну од ретких светлих тачака којих се сећао: Свештеника, наравно, има разних. Мантија не чини човека, човека чини срце. Али, овај свештеник је свој духовнички позив схватио озбиљно: увек има неки такав, и то тамо где се најмање надаш. Није пристајао да прими тело покојника у затвореном ковчегу, док му се леш не покаже. Кад би се ковчег отворио, он би најчешће угледао човека плавог од убоја и масница, раскрвављене главе или пребијених удова. Он је, кришом, правио белешке о сваком појединачном случају, уписивао о покојнику све што се могло сазнати, бележио број његових масница, рана и убоја. По његовим извештајима, нађеним после рата, у Бору је убијено, а у извештајима о природној смрти заташкано, више од три стотине људи (В. Јагличић, Hollander, стр. 170).
У борском радном логору, тачније на Црном врху код Бора, а према Жагубици, где је грађена пруга, Золтан Холендер је 1944. упознао великог мађарског песника Миклоша Раднотија. Као и Холендер, и Миклош Радноти је у Бор доспео као припадник тзв. радне службе у коју је Хортијева, а затим Салашијева Мађарска мобилисала своје држављане Јевреје, шаљући их на присилни рад широм Европе. Золтан Холендер је Раднотија описао као крајње ћутљивог, мирног и повученог човека, који је волео да се, у ретким тренуцима одмора, одвоји од осталих и осами негде где би стално нешто уписивао у једну свешчицу. Упознали су се случајно. Золтан Холендер је једног дана у логорској бараци, на кревету нашао Раднотијеву свешчицу на којој је ћирилицом било написано „Авала 5”. Листао ју је са страхом јер је логорашима најстроже било забрањено да међусобно разговарају о свом положају, а камоли да поседују тако луксузне ствари као што су оловка и свеска у којој се може описати живот у логору. Стихове који су били ту записани није прочитао, већ само заглавље с почетка свеске, писано на мађарском, српском, немачком, француском и енглеском језику: „Овај нотес садржи песме мађарског песника Миклоша Раднотија”. Након повратка из радног логора, у једном од тзв. „маршева смрти”, мађарски фашисти су стрељали читаву скупину логораша, међу којима је био и Миклош Радноти. То је било 9. новембра 1944. године код села Абда у Мађарској. Леш Миклоша Раднотија идентификован је управо захваљујући овом нотесу (1971. године, ове песме су објављене на мађарском језику, под називом Борска бележница, а 1979. године Народна библиотека Бор је последње песме Миклоша Раднотија, записане у овом нотесу, објавила и на српском језику). Золтан Холендер се са великим пијететом сећао свог сународника и логорског сапатника. Сећа се разговора о томе како живе у времену када човек убија другог човека и још у томе ужива. Изгледа да нису сви рачунали на зло у човеку.
Золтан је сматрао да је у логору најбоље направити оштар рез са претходним животом. Запамтио је Раднотијеве речи: Не иде то увек лако, са заборавом, Холендер. Постоје различита времена, друкчији дани и ноћи. Каткад је заборав скоро природна ствар у ходу времена, а онда време успори ток, застане, набуја и обруши се натраг, најпре као цунами који руши све пред собом, а затим се уматичи, ујезери, ствара мртвају и до смрти пече као гризлица (В. Јагличић, Hollender, стр. 203).
За разлику од Миклоша Раднотија, Золтан Холендер је жив дочекао крај рата и ослобођење. Живот је наставио у Крагујевцу. Оженио се и основао породицу. У Крагујевцу је живео све до 1992. године, када је до њега стигла вест из далеке Америке да су му браћа жива, да су га читавог живота тражили и да никада нису престали да живе у варљивој, лелујавој нади:
ЗОЛТАН: Да завршимо како смо почели. Ја сам сада грумен земље. Што стане у стиснуту шаку, пре но се распе. Записао сам, у магнетофонску траку, известан део земног времена мог живота. Онолико колико сам сматрао да треба да се зна. Колико дугујем даљини изгубљеног времена, живима и мртвима.
ЕРНЕСТ: Ја сам сада земља. Што се кроз прсте распе. Испричали смо један другоме шта је требало. Остало је, за ову причу, без значаја.
Крај дијалога.

Ана Јанковић

Протекли, 50. Београдски сајам књига остаће упамћен не само по великом броју домаћих и страних излагача, већ и по добро осмишљеном пратећем програму који је обиловао представљањима књига и издавачких активности излагача на сајму, сусретима са писцима, семинарима, предавањима и трибинама. Поводом јубилеја, на сајму је била отворена и изложба награђених књига, плаката и докумената са прошлих сајмова књига под називом „Педесет година Сајма књига”, аутора Радована Поповића.
Овај сајам ће посебно запамтити библиотекари, јер су, по први пут, од стране организатори уважени као пуноправни партнери. Наиме, ове године библиотекарима је први пут омогућено да бесплатно, уз службене пропуснице, уђу на сајам књига. На тај начин је утврђено да је ову манифестацију посетило преко 2000 библиотекара.
На иницијативу и у организацији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис”, Народне библиотеке Србије и Савета Сајма књига, на самом сајму је 28. октобра одржан први Форум библиотекара и издавача који би, према очекивањима организатора и учесника, требало да допринесе унапређењу њихове комуникације и сарадње. Разматране су теме које се подједнако дотичу и библиотекара и издавача: цене књига, издавачки попусти и услови куповине за библиотеке, говорило се о квалитету и трајности издања, о лектури, коректури, преводима, и уопште, опреми књига. Донето је неколико важних одлука, а између осталих да се подржи и реализује иницијатива Народне библиотеке Србије о оснивању Националног конзорцијума за обједињену набавку књига по узору на већ постојећи Кобсон, захваљујући коме преко стотину библиотека у Србији има могућност приступа бази података и координиране набавке страних часописа, те да се створе бољи услови за откуп књига и да се књиге ослободе поштанских такси. Што се откупа књига тиче, по ко зна који пут тражено је да се Министарству културе упути заједнички допис са захтевима да библиотекари у много већој мери буду питани у процесу одлучивања приликом откупа књига. На тај начин библиотеке би дошле до извесног броја књига које су им заиста потребне. У матичне библиотеке управо стижу књиге из последњег откупа Министарства културе од српских издавача. Без објављеног списка, библиотеке напросто и немају никакав увид у то шта је за њихове потребе откупљено, а стижу им и књиге које су објављене ранијих година. Напросто се стиче утисак да Министарство културе на овај начин не помаже библиотеке, већ субвенционише саме издаваче.
Учесници Форума су се дотакли још неких тема које су заједничке и библиотекама и издавачима, а то су питања хонорара гостујућих писаца, могућност кредитирања издавача, када би у обзир могли бити узети само добри пројекти, добро испланирани издавачки концепти, те проблем који са собом носи непостојање удружења издавача, итд.
Договорено је и да 2006. година буде проглашена Годином књиге, током које би се могли водити разговори са свим релевантним субјектима, а којима би могли бити разрешени многи проблеми изнети на овом форуму.
На Форуму је први пут додељена награда „Инфотекар” за допринос у развоју информатичке и пословне културе у библиотекама. Награда је додељена Вери Прокић (Научни институт за ветеринарство, Нови Сад) и Народној библиотеци у Куршумлији. Награду „Инфотекар” је доделило предузеће „Информатика” из Београда у сарадњи са Народном библиотеком Србије и Библиотеком Плус.

Ана Јанковић

Београдски сајам књига је ове године забележио пола века свог постојања. Основан далеке 1956. године, са основном идејом да то буде најбоља прилика за представљање домаће и иностране продукције књига, овај сајам је годинама претендовао да постане најпрестижнија манифестација културе код нас, што данас то свакако и јесте. Има се, међутим, утисак да су дани славе и сјаја Београдског сајма књига ипак прошлост, и то не кривицом организатора, већ самих излагача, и уопште, стања у српском издаваштву данас. Евидентан је све већи број издавача који учествују на сајму. Број објављених нових наслова такође. Али, ако је неко очекивао да ће 50. сајам бар повратити сјај некадашњих сајмова који су се одликовали разноврсношћу едиција, квалитетом и високим професионалним стандардима, јасним и осмишљеним уређивачким концепцијама (свака част појединим издавачима), преварио се. Оно што је приказано на овогодишњем сајму може се окарактерисати као: већ виђено, dejà vu. Све је мање узорних и модерних издавача који објављују добру, квалитетну и (не само наоко) лепу књигу. Истини за вољу, све је више модерних издавача који, тачно је, објављују хитове који су актуелни и у свету, међутим, знатан је број тих књига које су лепе само наизглед, али су на лошем папиру, слабо повезане, лоше преведене и још горе лекторисане. О самим садржајима да и не говоримо. Верујем да су ипак, добри познаваоци светске и домаће литературе у многим ауторима које издавачи рекламирају као хит-писце, а њихова дела као бестселере, препознали потпуне анонимце и писце у запећку.
На отварању јубиларног, 50. Београдског сајма књига, надахнуто је говорио академик Љубомир Симовић, поставивши, рекло би се, праву дијагнозу стања у српском издаваштву данас:
Негде средином петнаестог века, „у крајевима Истроса, који се и Дунав зове… на реци званој Далши, на извору”, неки непознати инок, који ће касније у историји књижевности бити назван Инок из Далше, пошто је завршио преписивање јеванђеља, на крају је дописао молбу својим будућим читаоцима: „А и ово молим и говорим: сачувајте књигу ову од прљања и од свеће покапања и горења и проливања зејтина од кандила”.
У данашње време књизи прете опасности много веће од свеће и зејтина: прети јој, пре свега, застрашујућа редукција наших културних потреба, неман која је родила другу аждају и претњу: нестанак мерила и осећања вредности. Ситуација у којој се књига данас налази представља својеврстан оксиморон: што се књиге мање читају, то се све више пишу и штампају; књигу не уништава то што неће да је штампа нико, него је убија то што је свако. И онај ко у животу није прочитао ниједну једину књигу може да се похвали да их је написао и објавио десет.
Ипак, на сваком кораку је владао општи оптимизам. Осмеси на лицима излагача и посетилаца сведочили су да књига никада није превише. У Арени Хале 1 Београдског сајма са нескривеним поносом се указивало на лепо дизајниране, елегантно и модерно уређене просторе на сајму као да је штанд самом себи сврха. И након (на срећу) краткотрајне параноје пред све већом експанзијом електронских медија, увидело се да књига пред њима не треба да устукне, већ напротив, да равноправно стане раме уз раме са њима, јер штампана књига и електронска књига и нису једна другој конкуренција. То се могло видети и на самом сајму где су неки (ретки) издавачи поред књига од папира нудили и књиге на CD-у, понекад чак и у истом паковању. Јасно је да треба бити спреман за будућност, када се на овакве примере може рачунати у много већој мери, јер у савременом свету они нису никаква егзотика, већ потпуна реалност.
У домаћим условима барем, време већ неколико година уназад није наклоњено књизи. У сваком случају, књига и те како говори о свом издавачу у сваком погледу. Сајам је огледало и издавача и књижевне продукције, из простог разлога што свако од њих гледа да се на сајму покаже у најбољем светлу, са што већим бројем нових наслова, престижнијим ауторима, новим идејама и концепцијама. Могло се пратити како од малих, анонимних издавача, који су до пре неколико година једва могли наћи места у „прстену” Хале 1, израстају велике и моћне издавачке куће које годишње објаве више десетина нових наслова издвајајући притом значајна средства за куповину ауторских права и то од писаца који су данас заиста и у Европи и у свету признати и актуелни. Неке куће и посустају.
Одавно се већ говори и пише о томе да је издаваштво постало један више него уносан бизнис, а књиге ништа друго до роба коју треба што боље продати. У тој трци траже се неке нове форме, теме каквих раније није било или које и ако их је било, нису у довољној мери експлоатисане, а показале су се као уносне. Ко зна каква нас тек изненађења очекују?
Добар пример је прави издавачки бум не само код нас, већ и у свету, који је настао објављивањем романа Да Винчијев код Дена Брауна (код нас објавио „Соларис”, Нови Сад). Након тога, издавачи се напросто утркују у потрази за сличним, бар приближно толико интригантним штивом. Док се једни задовољавају пуким тумачењем поменутог романа (Кључ за Да Винчијев код, „Бабун”, Београд), а други побијањем свега или готово свега што је у њему речено (Декодирани Да Винчијев код, „Народна књига – Алфа”, Београд), трећи своју шансу виде у томе да својим читаоцима открију и тако их просветле (неретко наведу и да купе књигу) „откривањем” разних „доказа” о свету још необзнањеним детаљима из живота Исуса Христа (Исусов брат и заборављена хришћанска учења, Христова изгубљена невеста и Свети грал, „Моћ књиге”, Београд). Или епохална творевина насловљена као Крађа Исуса („Алгоритам”, Београд), у којој је испричана „напета и узбудљива прича” о покушају да се клонира Исус Христ! Што је много, много је!
А наши читаоци (није генерализовано), које бар до сада није баш био глас да су пасионирани у настојањима да сваки слободан тренутак утроше на читање, преокупирани свим (не)могућим проблемима, очигледно жарко ишчекују свако слично „откриће”, не би ли кроз катарзу кроз коју и сами пролазе рвући се са проблемима свакодневно, ганути до суза што је и (бого)човек Исус Христ након свих мука које је поднео за добробит свеколиког човечанства, ипак, бар у литератури, доживео својеврсно остварење „небеске” правде. Ако је веровати поменутим остварењима, оставио је иза себе потомство (а и рођаке), тако да још увек постоји трачак наде да ће неко од њих однекуд искрснути и, попут Христа, поново умрети зарад окајања небројених грехова човечанства. И тако, кад затвори и последњу страницу, потпуно прочишћен, пун оптимизма и љубави према ближњима, читалац је спреман да се суочи са свим изазовима које му доноси нови дан.
И шта рећи „Cliu”, „Геопоетици”, „Стубовима културе”, „Службеном листу” и још некима реткима који су на себе преузели улогу мисионара у немогућој мисији да се по сваку цену подигну мерила која ће у сваком тренутку важити у издаваштву, који преводе и објављују дела највећих светских и домаћих књижевника, теоретичара, научника, чије су књиге изузетно добро опремљене, на добром папиру, добро повезане, када се, изгледа, њихове књиге све мање продају. Није ни чудо: оне не пружају никакву наду, њих читалац не може у сласт попити као „шећерну водицу”. Оне су на самом рубу да изгубе у беспоштедном боју између комерцијалног и квалитетног, између квантитета и брижљиво бираних и осмишљаваних издавачких подухвата.
Јер, када је Љубомир Симовић рекао да се никада није више објављивало, а мање читало, верујем да није мислио баш на Да Винчијев код који се и много чита, а који и није тако лоша књига… и сама сам је прочитала. Не могу да дочекам да сазнам каква ли је то по човечанство погубна (или спасоносна?) тајна записана у Микеланђеловој бележници.

Ана Јанковић

Марибор, 9–10. новембар

Након што је некадашња Заједница југословенских националних библиотека 1987. године прихватила систем узајамне каталогизације као заједничку основу библиотечко-информационог система и система научних и технолошких информација Југославије, улогу информацијског и библиографског сервиса, а уједно и носиоца развоја организационих решења и програмске опреме преузео је Институт информацијских знаности (IZUM) из Марибора (Словенија). IZUM је 1991. године представио систем COBISS (Кооперативни online библиографски систем и сервиси) као организациони модел повезивања библиотека у узајамни систем чији је задатак да аутоматизује библиотечко пословање, обједини библиографско-каталошке базе података свих библиотека чланица и учини их доступним на Интернету. Библиотечко-информациони систем је био конципиран као узајамни каталог са подацима о стању фондова свих библиотека укључених у систем. Циљ је био да се све библиотеке повежу како би се корисницима библиотека на организован и рационалан начин обезбедио приступ до информација и докумената у електронском облику, без обзира на то да ли су настали у самом систему, или је систем посредник између корисника и информација на било ком рачунару на Интернету.
Од тада, у Марибору се сваке године организује стручни скуп библиотекара из земаља чије библиотеке учествују у систему COBISS и информатичких експерата из целог света. Ти скупови су добра прилика за размену искустава и мишљења, презентовање разних идеја, не само оних који већ користе програмску опрему COBISS, већ и других, који су аутоматизацију пословања својих библиотека, архива, института и др. засновали на неким другим програмским системима.
Ове године је у Марибору, 9. и 10. новембра, у хотелу – конгресном центру „Хабакук”, прелепом здању подно Похорја, одржана 14. Конференција COBISS (2005) на тему: „Стање и проблеми у аутоматизацији библиотека земаља чланица CEI (Central European Initiative) – конкурентност библиотека у информатичком друштву”. Организатори скупа били су: CEI, IZUM и Влада Републике Словеније. Интересантно је да се први пут као суорганизатор појавила CEI, што довољно говори о значају саме конференције. Централна Европска Иницијатива је прва регионална организација у Европи, основана 1989. године (суоснивачи Италија, Аустрија, Мађарска, Југославија) са основним циљем да помаже мање развијеним земљама да се приближе Европској Унији. CEI данас чине 17 земаља чланица међу којима је и Србија и Црна Гора. Осим земље домаћина, учествовали су представници свих некадашњих република бивше Југославије: Србије и Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине, Хрветске, као и представници Бугарске, Албаније, Чешке, Словачке, Аустрије, али и представници Косова и Метохије. На основу њихових излагања о томе докле се стигло са аутоматизацијом, који су проблеми и начини решавања проблема, могла су се извести разна поређења и извући многи закључци о томе где се ко налази у свету информација и информатичке технологије. Све те презентације су имале информативни карактер и биле су веома корисне. Оно што се могло одмах закључити је да је ниво развоја аутоматизације у земљама Региона веома различит, неуједначен, што може представљати озбиљну тешкоћу у повезивању свих библиотечких система у Европи у један, а што би на крају требало да доведе до тога да се све библиотеке укључе у програм дигиталне библиотеке Европске Уније.
Осим припремљених реферата, на Конференцији се могло чути и неколико занимљивих издвојених мишљења, током дискусија које су уследиле након самих реферата. Приметно је било да код већине, који нису у аутоматизацији свог пословања достигли ниво Словеније (више него успешан библиотечки систем у Словенији – заслуга IZUM-а), преовлађују исти или слични проблеми који се обично своде на недостатак новца, неразумевање не само локалних власти, већ и управа самих библиотека, а и мањак информатичких стручњака. Са појавом великог броја WEB страница које обилују најразноврснијим информацијама, библиотеке имају све мање корисника, и то је тенденција која није присутна само код нас. У свету су овај проблем уочили много раније и чине све како би се и библиотеке прилагодиле модерном свету. Јер, све оно што су до сада радиле библиотеке (бирају информације и чине их доступним за кориснике), то сада ради Интернет, само се посредством Интернета до података долази много брже и то са било ког рачунара – тако да корисник може и од куће да дође до било које информације. У томе и јесте неспоран значај давања информација online. У пракси се показало, а то су и многи говорници на Конференцији потрврдили, да је COBISS добар модел за то. Свима је одавно јасно да библиотеке чувају велике количине знања, али ако се до тог знања не може доћи, онда је све бескорисно, јер библиотека тада није остварила сврху свог постојања.
Зато и библиотеке, уз, како то у шали рече један од учесника Конференције, Microsoft и Google, морају да нађу начина и снаге да заузму своје место на „тржишту” информација и постану конкурентне у овом информатичком друштву.
Хелмут Хартман из Универзитетске библиотеке у Грацу је веома илустративно изнео основне захтеве и могућности које су изазов функционисању данашњих библиотека у смислу односа корисник – библиотека – финансијери:
Шта корисници кажу?
„Моја библиотека је свуда где сам ја. Хоћу све то и то одмах.”
Шта финансијери кажу?
„Желимо да се новац троши што је рационалније могуће.”
Шта библиотекари кажу?
„Како да све то објединимо?”
Тако се, закључује Хартман, дошло до идеје да се рад библиотека аутоматизује.
За присутне библиотекаре, који се библиотекарством баве и у пракси, веома је била занимљива презентација референсног сервиса „Упитај библиотекара” (налази се у систему COBISS.SI). О њему је говорила Романа Мухвич Шумандл (IZUM, Марибор) и уз помоћ својих сарадника показала како то у пракси изгледа. Овај сервис има два основна циља: да се помоћу посредника (библиотекар) направи веза између информације и корисника, и да посредује у употреби COBISS-а. Уз помоћ chat-а и е-mail-а, успоставља се веза између библиотекара и корисника, при чему се подразумева веома деликатна улога самог библиотекара, који мора знати где да брзо пронађе тражену информацију и про   следи је до корисника. Постоји и опција да се све оно о чему се посредством chat-а разговарало са корисником њему то и пошаље mail-ом. Интересантна питања и одговори похрањују се у тзв. „базу знања”, те се и касније могу потражити и прегледати. Добро је то што приступ овом сервису није условљен чланством у библиотеци.
Закључак је и више него јасан: интензиван развој информацијских технологија потпуно је изменио начин сакупљања, приказивања и приступања информацијама и суштински је изменио мишљење о функцији данашњих библиотека. Све то, као и потребе крајњих корисника за брзом и лаком доступношћу информацијама, поставили су услов библиотекама да се потпуно трансформишу у јавне информацијско-комуникацијске сервисе који би, уз велику уштеду времена (и новца), својим корисницима (и не само њима) пружале велике могућности коришћења бројних података и садржаја на једном месту. У том смислу, први кораци већ се чине: све више библиотека жури да се укључи у један од постојећих система и да што пре што већи део свог фонда понуди online. Онога тренутка када све библиотеке буду дигитализовале своје фондове, то ће бити крај не само класичним библиотекама, већ и, у савременом свету, одавно превазиђеним моделима библиотекарства.
Уколико библиотеке учине да се корисник, који је код куће, или на послу, за својим рачунаром, уместо за Google, Amazon, Књижару или Крстарицу (код нас), у потрази за информацијама, определи за неки од библиотечких онлине сервиса или каталога, онда су оне оствариле своју функцију и оправдале своје постојање.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Steve Coffman, „Some Thoughts on Libraries and the Information Market”, реферат на Конференцији COBISS 2005, 9–10. новембар, Марибор.
2. http://home.izum.si/cobiss/konference/konf_2005/.
3. http://www.cobiss.net/platforma_COBISS_scr.htm#RAZVOJ%20SISTEMA%20COBISS.