Приредио: Горан Миленковић

Златна греда: лист за књижевност, уметност, културу и мишљење (Нови Сад), 70 (2007)

Број у целини посвећен Другом међународном новосадском књижевном фестивалу.
Милан Ненадић
Јутро
А буђење је хапшење
А одећа је везање
А бријање је резање
А доручак је тровање
– А дете у наручју држим ја
А твој посао је робија
А мој нерад те убија
А одлазак је угрушак
А повратак је упљувак
– А дете у наручју држим ја
А шкиље семафори
А шкрипе кочнице
А кашљу раднице
А креште старице
– А дете у наручју држим ја
А поглед је убод
А поздрав је лавеж
А разговор ујед
А корак је прелом
– А дете у наручју држим ја

Још: Данило Николић, Жан-Пјер Фај, Јоан Ардељану, Андреј Курков, Славомир Гвозденовић, Саша Радојчић, Марко Видојковић, Ото Толнаи, Иван Негришорац, Стивен Родефер, и многи други.

Писмо: часопис за светску књижевност (Београд), 86/87 (2006)

Ко Ун, корејски песник, избор из његове поезије са енглеског превео Давид Албахари:

ПОРЕД ПРОЗОРА
Шта још да пожелим?
Постоји једно далеко место
и једно сасвим близу.

ИЗВЕСНА ПЕСМА
Ветар дува
сам од себе.
Ти си трава а
ја сам дрво.
Ветрови поново дувају.
Таласи се ломе
преко вечерњег мора.
Стално се мењамо.

У овом броју још: Петре Стојка, „Коначна станица“, Дмитриј Пригов, „Песме“, Миклош Хубаи, „Занемљивање“, Нагиб Махфуз, „Минијатуре“, Лудвиг Витгенштајн, „Листићи“, Кретјен де Троа, „Легенда о Гралу“ и други.

Пол Валери, „Медитеранска надахнућа“, Песничко искуство, (избор и предговор Коља Мићевић), Просвета, Београд, 1980, 181–194.

Валери је рођен у малом рибарском месту Сет на обали Медитерана, 1871. године. У тексту „Медитеранска надахнућа“, песник „Младе Парке“ говори о својем „оформљењу“, животу и осећајности које нуди близина мора, утисцима и идејама. Један део тога текста носи насов „Пливање“: „Чини ми се да се проналазим и препознајем док улазим у ту свеопшту воду. Уопште се не разумем у сетве и жетве. Ништа за мене у Георгикама. Али, бацити се у масу и покрет, делати до својих крајњих могућности, од потиљка до палца на нози; обртати се у тој чистој и дубокој супстанцији; пити и избацивати ту божанску горчину, то је за моје биће игра равна љубави, чин којим моје тело открива све знакове и моћи, као што се једна рука отвара и затвара, говори и дела. У мору, читаво тело се даје, узима, зачиње, троши, и као да жели да исцрпе све своје могућности. Оно жели да заграби ту воду, да је обгрли, оно постаје лудо од живота и своје слободне покретљивости, оно је воли, оно је поседује, оно израђа сњом хиљаде најчуднијих идеја. Захваљујући њој, човек сам какав желим да јесам. Моје тело постаје директни инструмент духа, а ипак творац свих својих идеја. Све ми постаје јасно. Схватам шта би љубав могла да буде у својој коначности. Сувишак стварнога! Миловања јесу сазнање. Дела љу- бавника били би модели стварања. Пливај дакле! загњури главу у тај вал који се ваља према теби, с то- бом се разбија и ваља… Срећни босоноги човек, ходам пијан од хода по огледалу које непрестано глача бескрајно нежан вал.“

Станислав Винавер, Пантологија српске и југословенске пеленгирике, НОЛИТ, Београд, 1966.

Избор Јована Христића из трију објављених пантологија генијалног Станислава Винавера.

Августин Ујевић
Обртни миздраци плиномара
у весперлином хенисману
Сви швалови који хенишу по рији
Опомињу криом ливре
Хидрокастра
По монду на тери сурсе су
пиластра
Мувмани аржила сутрусе по фији.
Вјејари ливидни видрују у плији
Балене глоаре сенком злате пјастра
Залуд пепли Рима сенклују частра
Од Хуан-ди-помпец до зденца у
Хији.
Солитидни оток абсанса
тремплине
Сазива у кикот пусијере санга
Ходочашћем крина понирућ у
плине
И Хајони ома и парфуми Шмена
Док богаташ не дâ пена котидјена,
Буши пролетера – у песцима Ганга.

Трећи програм (Београд), 129–130 (2006)

У часопису Трећи програм штампа се део прилога емитованих на Трећем програму Радио-Београда. У броју 129–130. објављен је темат „Позив филозофа“, састављен од текстова аутора који су присутни последњих година у домаћој филозофској и другој периодици: Милан Кангрга писао је о односу филозофа и истине, Јован Аранђеловић о филозофији као позиву, о чему је такође писао и Новица Милић у тексту „Позив филозофа (87 питања)“. Мишко Шуваковић се дотакао теме поузданости и непоузданости филозофских продукција, а Предраг Крстић је опоменуо на опозив филозофа, односно на филозофију као самокритичну дисциплину, битним делом утемељену данас у идеји филозофије као антиидеолошког органона, што је њено последње уточиште и утеха. Узгред, филозофија се, као писање и чин, мења: „… Хегел то никада није урадио, или написао, у неком од својих бројних текстова и, вероватно, није био у стању ни да замисли да би то било могуће и достојно неког филозофа… Можете ли, дакле, да замислите како Хегел у неко свом тексту пише о нечем приватном, о томе како се осећа, какво је време тога дана било у Јени, или нешто слично. Не можете, наравно, јер то не спада у филозофију него у постфилозофију…“

Приредилa Ана Јанковић

Николо Аманити, Блато, AGM, Загреб, 2005.

Кратки роман веома популарног младог италијанског писца Николā Аманитија Последња Нова година код нас се појавио 2003. године у одличној едицији „Савремена проза” издавачке куће „Плато” из Београда. Међутим, када се 1996. Последња Нова година појавила у Италији, била је саставни део збирке Блато (Fango) са још шест прича различите дужине и тематике („Поштовање”, „Сањам те, с ужасом”, „Зоолог”, „Блато”, „Папир” и „Жељезо”). Повезујућа нит, поприште свих збивања, узрочно-последична веза испољавања ликова свих ових прича је тзв. егзистенцијално „блато” савременог италијанског велеграда, узаврелог мравињака, где се, готово сигурно, иза сваког (не) осветљеног прозора одиграва нека Приредилa: Ана Јанковић људска драма. Збирку Блато објавио је загребачки издавач AGM 2005. године и ово хрватско издање је захваљујући пројекту Bibliodissеy сада доступно и читаоцима у Србији. И попут „Платоовог” издања, и AGM-ово издање је, пре свега, одличан превод који је читаоцу на прави начин пренео изразито реалистичан Аманитијев стил у приповедању, крајње директан и модеран. Последња Нова година је треће по реду Аманитијево дело доступно српским читаоцима (након романа Долазим по тебе и водим те са собом и Не бојим се). Типично је Аманитијевски: насмејаће и згранути читаоца, на следећој страници можда и добро испрепадати, оне са „слабијим стомаком” и згрозити. Као да гледате филм у најбољем маниру Квентина Тарантина: мешавина црног хумора и бруталности најгоре врсте, комедије и правог правцатог хорора.
Као и у претходним романима, тако и у Последњој Новој години и приповеткама заступљеним у збирци Блато, наставља се тема зла и његовог испољавања, тема насиља и његових резултата, не узрока и не последица. Само зло и насиље као такво. И овде он провлачи идеју да прилике и те како могу натерати човака да постане зао. Зло нарушава и мења личност. То увек доводи и до развоја приче. Роману Последња Нова година, иначе, претходи интересантан мото који тек након што се прочита роман постаје свима кристално јасан: Sherree Rose, vidjevši da je zabava savršeno uspjela i da se gosti smiju i plešu, zapitala se: „Zašto se ovdje zabavljaju svi osim mene?” Sherree nije znala da je u tom trenutku svaki od gostiju, bez iznimke, mislio isto što i ona. Двојица другара наркомана, пропали музичар, преварена жена и њен момак – прељубник, њена најбоља пријатељица, потом једна сасвим нормална италијанска породица, затим напуштена од свих једна жена која је решила да свој живот оконча баш онда када сви остали очекују почетак нечега бољег, новог, обећавајућег, те настрани адвокат и блудница, један жиголо, и тројица лопова и још неки ликови, становници су или гости (неки и уљези) стамбеног комплекса „Острва” у предграђу Рима. Сви ови ликови ухваћени су у једном тренутку, сваки понаособ, свако са својим проблемима, надама, фрустрацијама, радостима и тугама, последњих неколико сати дочека Нове године. Прво се упознајемо са свим дешавањима у обе зграде, да би се вештином великог приповедача, неколико секунди пред очекивани догађај, све судбине, без трачка наде и могућности одступнице, спојиле у једну трагичну експлозију емоција, ватромета, крви и смрти. Тачно десет секунди до поноћи, сви се ови ликови боје, а затим и грчевито боре за своје животе. Нову годину једина ће дочекати она која од живота није очекивала ништа и која га више није ни желела.

Чарлс Буковски, Тако мртви воле, ЛОМ, Београд, 2006.

Он је писао само ноћу. Далеко од свакодневне вреве, буке, људи… Годинама је живео од данас до сутра, опијао се до бесвести, радио свакојаке послове. Ноћу је писао о ономе што је дању живео. Лутао је Америком, клошарио, остваривао најчудније могуће везе са људима које је успут сретао. Тематских табуа за њега није било, без обзира на то да ли су то биле песме, романи или приповетке. Откривајући и најситније детаље своје интиме, Чарлс Буковски је стекао епитет једног од најбестиднијих уметника у историји књижевности. Директан и непосредан (какав у стварном животу није био, будући да је у контактима са људима био стидљив, повучен, унапред „обележен’’ ружним ожиљцима од пубертетских акни), он је писао о властитом животу, искрено, језиком понекад сировим и вулгарним, али, тако је и живео (као да се владао по оној: „Све што је људско, није ми страно’’.). И у својим романима, и у песмама, а посебно у приповеткама, он као да постаје гласноговорник и заштитник свих лузера, свих оних неприлагођених, оних које живот није штедео. Књига Тако мртви воле је збирка састављена од 23 приповетке, које, уколико их читате „отвореног ума’’, на најбољи начин показују раскош његовог књижевног талента. У њима је некад тешко одредити шта је нормално, а шта ненормално (чак поприма размере патолошког), шта је стварно доживљено, а шта фантастично, настало у бројним алкохолисаним делиријумима.
Попут Селинџера, Керуака или Карвера, на пример, Буковски је намах постао љубимац надолазећих младих генерација, управо зато што се беспоштедно обрачунавао, чак и ругао свим лажима и преварама произведеним у пуританском, а лицемерном америчком друштву. Очајање и усамљеност, отуђеност, бесмислени послови које су људи принуђени да обављају да би преживели, перверзије сваке врсте, а истовремено стварна потреба за истинском повезаношћу и блискошћу са људима… није ли то заједничко многим људима, не само онима који су на маргинама живота? Разлика је једино у томе што они то не крију.

Рејмонд Карвер, Вандали, Просвета, Београд, 2005.

Рејмонд Карвер (1938–1988), поетички узор читавог једног и књижевног и читалачког нараштаја, објавио је седам књига приповедака, много песама и есеја. На српски језик преведене су његове збирке кратких прича О чему говоримо кад говоримо о љубави и Катедрала. Прошле године је београдска „Просвета’’ објавила збирку Вандали, састављену од пет прича пронaђених након Карверове смрти (Call if You Need Me: The Uncollected Fiction and Prose, The Harvill Presse, 2000). И у овим, последњим причама, остао је доследан и препознатљив, сведеног израза, прецизан (често, али погрешно карактерисано као „минимализам‘‘). Обичним језиком, без нејасноћа и помодности, онаквим каквим се у свакодневном разговору обраћамо једни другима, најистинитије је описао оно што обично називамо „american way of life”: живот радничке класе на западној обали САД-а, пропале бракове, алкохоличаре, читаву плејаду ликова оптерећених испразношћу живота, несвесних да је срећа и њима надомак руке, да је за њу тако мало потребно. И док им се животи незаустављиво сурвавају у провалију, они, иако жељни бољег живота јер осећају да на то имају право, не предузимају ништа да то исправе.
Према Карверовој прози из збирке Катедрала, Роберт Алтман је 1993. године снимио филм „Кратки резови‘‘. Збирку Вандали „карверовци‘‘ могу сматрати правим, ненаданим поклоном: поготово што се претходне две збирке објављене код нас (ако је веровати Интернету), не могу наћи чак ни у антикварницама.

Џералдин Брукс, Година чуда, Народна књига/Алфа, Београд, 2002.

Писана по мотивима стварних догађаја и делимично заснована на документима из друге половине 17. века (у књизи 1666, година „ђаволовог’’ знамења), када је у Европи харала куга, ова књига сугестивно и аутентично представља становнике и атмосферу у једном малом енглеском селу изолованом од осталог света (…пегава смрт јурила је наоружана кроз сваку улицу, ни добри не избегоше њену стрелицу, нити јој побегоше брзи, нити се одбранише храбри…). Ово, наравно, није само прича о куги, већ права мала психолошка студија о људској природи и њеном испољавању у тренуцима када се човек суочава са несавладивим страхом од смрти, а иначе оптерећен духовном, верском и моралном изопаченошћу, и прича коју је испричала главна јунакиња, млада жена Ана Фрит, и сама тешко погођена суровом пошасти. Пред законима природе, у њеном колоплету смењивања рађања и смрти, сви су људи једнаки, и богати и сиромашни, и добри и зли, само је питање времена када и како ће, притиснути несрећом, показати своје право лице.

Елизабет Гаскел, Вештица Лоис, Рад, Београд, 2006.

Кратки роман Елизабет Гаскел (Библиотека „Реч и мисао‘‘), настао је у 19. веку, у викторијанској Енглеској, када су и роман и имагинација уопште попримали снажан залет, преплићући често потребу да се пише о социјалним проблемима са елементима који су читаоцу нудили мистерију. У једном таквом окружењу, Елизабет Гаскел је написала ову невелику повест о салемским вештицама, о нечувеном терору који је протутњао кроз овај градић исписујући једно од најстрашнијих поглавља америчке историје. Роман почиње доласком младе Лоис Баркли у Салем годину дана пре но што ће се ту одиграти најчувенији лов на вештице. У пуританском Салему, где су жене и деца имали најнижи ранг у заједници, невина игра неколико девојчица експлодирала је у страшан бес и религиозну хистерију који су резултирали смрћу 19 невиних жена и мушкараца.

Лаш Фр. Х. Свенсен, Филозофија зла, Геопоетика, Београд, 2006.

Постоји асиметрија у људској (нашој) способности да се чини добро и зло: лакше је чинити зло него чинити добро; лакше је нанети другом човеку штету која ће га мучити до краја живота, него учинити нешто добро у истој мери; лакше је читавом народу нанети огромне патње него му приуштити исто толико благостања. Књига Филозофија зла дело је младог норвешког „доктора‘‘ филозофије (рођен 1970. године) Лаша Свенсена. Како сам каже, написао је ову књигу више из жеље да разуме починиоце зла и њихове мотиве за то него жртве тог зла. У овој књизи више пажње поклања злу које се чини него оном које се трпи. Свестан да би га многи могли критиковати због тога, јер би већина сматрала да жртве заслужују пажњу, а не злочинци, он свакако, на недвосмислен начин указује на то на чијој су страни његове симпатије и саосећање.
Да ли се људи рађају зли? Да ли су природно склони свирепости? Можда ипак, из поштовања према сопственом роду треба прихватити Русоову теорију по којој се људи рађају слободни, једнаки, самодовољни и без предрасуда (али их цивилизација потпуно преокрене)?
Ова књига се не може схватити као историја зла. Аутор се овде ограничио само на поједине и најважније аспекте зла у којима централно место заузима – човек.

Лоренс Гробел, Ал Паћино: његова прича, Stylos, Нови Сад, 2006.

Познат по љубоморном чувању сопствене приватности и својој већ пословичној нетрпељивости према новинарима, Ал Паћино је свој први интервју дао тек 1979. године америчком новинару Лоренсу Гробелу и то само зато јер је био импресиониран интервјуом који је овај урадио са Марлоном Брандом на Тахитију. До тада, Ал Паћино је већ снимио филмове „Кум” (1. и 2. део), „Серпико” и „Пасје поподне” и постао једна од највећих филмских звезда свих времена.
У књизи Ал Паћино: његова прича, Лоренс Гробел је у више интервјуа дао не само читаву ретроспективу једне величанствене глумачке каријере, већ је и приказао Паћина као човека са свим врлинама и манама, успонима и падовима, љубавима, хировима, грешкама и кајањима. Интервјуи су у овој књизи дати у интегралном облику, тако да су богати материјалима који су први пут доступни јавности – укључујући и детаље приче како је поред Роберта Редфорда, Џека Николсона, Ворена Битија и Роберта Де Нира управо Ал Паћино одабран за улогу Мајкла Корлеонеа.
Ал Паћино до данас није написао мемоаре, а какав је, вероватно никада и неће. Међутим, ова књига интервјуа је вероватно најближа Паћину глумцу и Паћину човеку и по свој прилици је највише што ће познаваоци и љубитељи филма од њега икада добити.

Приредили:
Горан Миленковић
Ана Јанковић

Градина: часопис за књижевност, уметност и културу (Ниш), нова серија, 15 (2006)

Број 15 нишког часописа Градина садржајно је подељен на два дела: у првом је у избору Миљурка Вукадиновића представљена савремена румунска књижевност (такође дводелно: први део чине текстови есејистички, дневнички и прозни, а други део је избор из румунске поезије), а други уредио Власта Младеновић, и њиме је покушано да буде представљено песничко стваралаштво источне Србије.
Избор и начин представљања песника и поезије источне Србије од стране Власте Младеновића врло су проблематични: они су тумачени, а да нису добили прилику да сами проговоре; притом, тумачени су на врло смушен и често противречан начин, тако да читалац не може да има никакву идеју о томе шта је уредник хтео да постигне; о њима се говори рестриктивно, тако да су многа имена источносрбијанских аутора и њихови текстови остали у непрозирној тами. Овај број Градине у том смислу бити занимљив свима онима који се баве књижевношћу и читају књижевну периодику, а посебно онима који су на било који начин везани за књижевни живот источне српске покрајине.

Златна греда: лист за књижевност, уметност, културу и мишљење (Нови Сад), 58 (2006)

Број 58. Златне греде у целини је посвећен првом Новосадском међународном књижевном фестивалу. Представљено је књижевно стваралаштво Кристофа Мекела, добитника Међународне награде за књижевност – Нови Сад, Џона Хартлија Вилијамса, Метјуа Свинија, Тарека Етлајеба, Агњешке Волни-Хамкало, Роже Домашчине, Марије Игнатјеве, Катерине Рудченкове и других страних аутора, као и Горана Петровића, Мира Вуксановића, Драгана Јовановића Данилова, Ранка Рисојевића, Зорана Ђерића, Фрање Петриновића итд.

Растко Петровић, Дан шести, Завод за уџбенике и наставна средства/НИН, Београд, 2005.

Окосницу романа чини судбина главног јунака Стевана Папа-Катића. У позадини романа је међутим, испричан веома значајан историјски догађај: повлачење српске војске и народа преко Албаније у јесен 1915. године. Растко Петровић судбину свог јунака и албанску трагедију не доживљава као апотеозу националног страдања, већ као болно разарање људског у човеку. У роману нема рата; у њему није описана ниједна битка; у суштини ово није ратни роман, како на први поглед изгледа. Роман, у ствари, приказује распадање цивилизоване људске заједнице чије се постојање надаље одвија, не по људским, већ по природним законима. По тим законима, бришу се разлике које раздвајају човека од човека, пред њиховом неумољивошћу изједначавају се богати и сиромашни, војници и обичан народ, припадници зараћених страна; човек и пас који се у једној незаборавној уметничкој слици туку око коре хлеба. Глад, хладноћа, физичка и ментална исцрпљеност, планински успони, олујни ветар и снег: ТО је заједничка судбина свих. На путу према мору Стеван се постепено ослобађа ранијег (промашеног) живота. И не само за њега, у албанском беспућу за све оне који ће преживети то велико прочишћење, родила се клица новог живота, што је симболички најављено и у наслову романа, а који асоцира на библијско стварање света и човека, на нови почетак, нову прилику. Нови живот за Стевана ту почиње, а наставља се у Америци, где пратимо његову даљу судбину након 23 године. Стеван је сада цењени научник, професор палеонтологије на вашингтонском универзитету. У лову на јелене, он гине несрећним случајем. Сâм тренутак смрти он осећа као дефинитивни повратак ономе што је био на почетку, оном животу из кога је једном побегао и о коме је после целог живота сањао.

Николај Тимченко, Књижевност и догма: година 1952. у српској књижевности, СКЗ / Задужбина „Николај Тимченко”, Београд, 2006, стр. 250.

Задруга је заједно са Задужбином „Николај Тимченко“ објавила Књижевност и догму као део рукописне заоставштине књижевног критичара, есејисте, филозофа и уредника лесковачког Нашег стварања Николаја Тимченка (Лесковац 1934 – Лесковац 2004). Текст потиче из средине осамдесетих година. Предмет ове занимљиве сту дије је однос друштва и уметности у контексту једног затвореног и строго регулисаног политичког и државног система. Књига документовано прати лелујање, наизменично буђење и гашење слободе стваралачког духа, чиме је битно бивала одређена послератна српска књижевност. У тренутку када је текст настајао, Николај Тимченко је сматрао да се хроника године 1952. није завршила, те да се њене карактеристике непрестано враћају у литературу и књижевни живот, показујући способност српске књижевности за велике естетске и идејне узлете, али и склоност ка болести зачудног провинцијализма. Књигу је приредио књижевни историчар Јован Пејчић.

Фридрих Ниче, Несавремена разматрања, друго издање, Плато, Београд, 2006, 300 стр.

Васпитаник старих времена, а дете ондашњег „сада“, Ниче је улогу класичног и битног видео у томе да делује несавремено, против времена а на време, и у корист неког будућег времена. Једно од четири несавремена разматрања, оно под називом „О користи и штети историје за живот“ обавезна је лектира оних који не спавају. Несавремена разматрања објављена су у преводу Данила С. Басте и с поговором Михаила Ђурића, у Платоовој библиотеци „На трагу“, коју уређује Илија Марић.

Приредили:
Весна Тешовић
Горан Миленковић

Харолд Пинтер, Изабране нове драме, Истар, Београд, 2002.

Осам кратких комада насталих у периоду од 1973. до 1993. уз „Говор Харолда Пинтера у Хамбургу, приликом примања немачке Шекспирове награде 1970. године” и његовог разговора са Стивом Грантом „Моје драме, моје полемике, моје белешке”, који је објављен у Independentu септембра 1993. представљају у овој књизи Харолда Пинтера као настављача театра апсурда, на кога су снажно утицали Бекет, Јонеско, Кафка, али и Чехов, с недвосмисленим политичким ангажманом. Монолог је драмски бисер о необичном пријатељству и љубави. Главни јунак употребљава речи као оружје у борби не само за опстанак него и да би сачувао здрав разум. То је усамљени човек, изолован и учаурен у простору и времену, који постепено доводи у сумњу све своје исказе о прошлости испуњеној љубављу и патњом, да би се на крају драме и оно што је било и оно што је могло бити изједначили. У жижи Гласова породице је типично пинтеровска тема: сукоб генерација, распад породице, прекид комуникације, неизвесност физичке егзистенције јунака. Син није био покрај постеље умирућег оца, мајку и сестру с врата тера сустанар, отац на самрти проклиње свакога ко му је на видику. Међутим, Пинтер је успео да и у овој пародичној деструкцију породичних емоција да особени лирски набој. У драмској минијатури Једна врста Аљаске јунакиња Дебора се буди из сна изизваног спаваћом болешћу и у дијалогу са лекаром и сестром исцртава сукоб између објективне, затечене стварности и онога што је њено искуство од пре двадесет девет година. Све то прераста у универзалну метафору људске изолованости и самоће. Комуникација као осмишљавање егзистенције, али и суштинска неостваривост такве комуникације израстају из Станице Викторија.
Контраст привидној аполитичности дају три једночинке прожете дубоким политичким смислом и ангажманом. У комадима Још јед но пред одлазак, Горштачки језик и Време забаве Пинтер даје кратке, бруталне и ружне приче о насиљу маскиране циничним поштовањем процедуре. Кондензованим сликама ствара својеврсне приказе репресивног система, од „цивилизованог” мучења затвореника, преко прогањања мањина и мањинских језика до господске бонвиванске доколице којом осликава репрсивно понашање моћних. У својим политичким комадима Харолд Пинтер проговара у име жртава, не зато што су оне у праву, већ зато што јесу жртве. Управо тиме он постиже универзалност која не значи опредељење за конкретну политичку или идеолошку опцију, већ залагање за властито и туђе људско достојанство.

Срђан В. Тешин, Кроз пустињу и прашину, Стубови културе, Београд, 2005.

Ово је још један роман о изгубљеној генерацији, којој припада и сам аутор, која је стасала за служење војног рока и одмах била упућена на фронт, а да није знала ни ко је стварни непријатељ, ни за какве се циљеве бори. Наслов представља очиту парафразу наслова познатог Сјенкјевичевог дела и важна је одредница Тешиновог осећања безнађа и најразличитијих страхова. Исконски људски страх од смрти један је од кључних мотива које аутор осликава у свом роману. Ово је и роман о стиду који он осећа због свих страхота, разарања и зла почињених у његово име и у име његове генерације. Уместо да безбрижно путује по свету, та генерација у иностранство иде или на тенковима или у избегличким колонама. Зато Тешин прибегава књижевним средствима, интимним белешкама које претаче у литературу како би она била сведок једне унесрећене генерације.
Литература је у случају овог романа постала „спасоносна оаза у нарастајућој пустињи успомена”. Док јури кроз ту „пустињу успомена”, кроз дим и разарање најновијег братоубилачког рата, писац као сведок и невољни актер портретише сопствени живот кроз сећање на безбрижно детињство, али још више кроз немилосрдну стварност рата у којем силом прилика учествује и који никако није његов. Његов романсијерски глас је опор и тврд, пун једа и отрова, изникао из неизрецивих дубина чежње за животом.

Данил Хармс, Сабрана дела. Том I–II, Логос, Београд, 2005.

Аутори поговора овом издању кажу: „Сложимо се да је волети Хармса – ин”. Поводом стотог рођендана Данила Хармса (1905–1942) и захваљијићи труду Корнелије Ичин, Бојане Сабо, Јелене Кусовац, Јулије Станков, Ане Јаковљевић, Бобана Ђурића, Мирјане Грбић и Наталије Ненезић, српски читалац може прочитати готово све што је овај загонетни уметник оставио за собом. То је његова поезија, књижевност за децу, интимни дневници, преписка, бележнице, свакојаки трактати, факсимили цртежа, и оно по чему је највише познат: кратка проза и драмолети.
Рани Хармс верује да је чаробњак. И у његовим песмама за децу „волшебно начело” се чува до краја. У текстовима за одрасле тога нема. Апсурдни свет његове прозе снажно и истинито одражава реалност коју доноси 20. век (зато не изненађује што је у последњој деценији умуруће Југославије Хармс код нас постао популаран). Бескрајни низ алогичних поступака и догађаја изизавају смех, а призори смрти и насиља без разлога доживљавају се као да су у луткарском позоришту.
С друге стране, ишчитавање ових страница кроз аутентичне аутобиографске белешке показује величину жртве свакодневичко–историјских наказности совјетске епохе (и свих тоталитарних система) и упознајемо Данила Ивановича Јувачева у свој његовој лепоти, чаробњачкој разбарушености, али и дубоком трагизму, обешчашћености и очају из кога проговара апологет „бесмисленог небића” и неминовног пута земље, државе и човека према нултој тачки егзистенције.

Јасмина Ахметагић, Унутрашња страна постмодернизма : (Павић / Поглед на теорију), Рашка школа, Београд, 2006, стр. 194.

Пре књиге Јасмине Ахметагић појавила се тек једна монографија која на негативан начин тумачи досеге дела Милорада Павића, Књижевна обмана Миливоја Марковића. Централни јунак српске књижевне повести с краја двадесетог века у тексту ове ауторке представљен кроз критичко листање двеју комплементарних димензија – његовог дела и критичарске рецепције. Уз сам текст приштампан је и додатак о унутрашњим сенкама постмодернистичке теорије. Једна од крупнијих тачака у протоку књижевне мисли у српској књижевности, чији ће се домети тек видети.

Театрон & сцена:, Јован Стерија Поповић – 200 година од рођења, 150 година смрти, уредили: Ксенија Радуловић, Иван Меденица, Даринка Николић, Александар Милосављевић, Београд, 2006, стр. 205.

После Новина Београдског читалишта још један покушај да се на прави начин обележи спомен на великог српског књижевника и културног радника. Склоп присутних ауторских имена говори о тежњи да се личност и дело Стеријино, и њихова никада довољно наглашена актуелност, расветле са више можда и суштински супротстављених страна: Рамбо Амадеус, Саша Илић, Предраг Ј. Марковић, Игор Маројевић, Новица Милић, Никола Самарџић, Србијанка Турајлић, Зоран Пауновић и други. Овде се позоришност посматра као културност. Још једно у низу заједничких издања часописа Театрон и Сцена.

Приредили:
Драгица Радетић
Ана Јанковић
Драган Стојменовић
Горан Миленковић

Ролан Вилнев, Историја канибализма, Градац, 2004.

Искључиво природном људском склоношћу исписана је историја канибализма и по томе нас она чини посебним. Остали и нису људи јер не једу једни друге. Поред тога што људи стварају историју разумевају је и завршавају, у њој и уживају хранећи се једни другима. Они као и људи у природном стању, које је по универзалистичкој и хуманистичкој рецептури нужно препредено у културно, једу једни друге без разликовања по томе да ли поједени познаје грнчарство, писмо или естетику, да ли је рођак или комшија. Гурман је са уживањем куснуо оно што је он сам и осетио укус својих органа за варење. А поједени је у нешто горој ситуацији од оног који је потврдио своју хуманост и идентитет јер из ситуације жртве не може спасити свет историјом будући да је само човек и затечен је својим крајем. Историја је дакле окончала живот човеку, цивилизација човечанству, а култура вери и надању. Када је пристрасност постала непожељна, смишљена је метафора. Метафоре најчешће теже ка исписивању које није до сада било познато, читају се разноврсно, а означавају чињеницу да је неко већ појео нешто што сви знају каквог је укуса па је смислио супституцију. „У очима филозофа, злочин није појести човека, већ га убити”. У основи употребљивости свих ових функција јесте човек, али је и сврха. Ономе што нас уистину сурово раздваја није потребан разлог или сврха, већ начин припреме, који по писању историје, његовој поновљивости и учесталости често окарактерисан као обредан, а то већ бива домен религије и то се не може ни метафорично ни разложно тумачити. Алиментирани, гастрономски, ратни, трофејни, еротски, лековити канибализам, религијска антропофагија, магијско једење, „диретло” убиства, „Мау-Мау” покрет или само омофагија, све су то „врата од утробе” ове историје коју треба прочитати.

Златна греда : лист за књижевност, уметност, културу и мишљење, Нови Сад, број 48, октобар, 2005, главни и одговорни уредник Јован Зивлак

Октобарски број Златне греде отвара текст Николе Милошевића „Идеја судбине у Другим сеобама”, у којем се трага за нерасветљеним димензијама једног од најбољих романа у српској књижевности, по Милошевићу и у светској. У тексту се наглашава паралелизам који постоји у судбинама ликова (нарочито Павла Исаковича) и самог Милоша Црњанског, историјске личности. Тај паралелизам, доследан, у свему постаје и коначно трагичан, када одбљесак тамних порива повуче у тмину пред хридима судбинских неменљивости и самог аутора, као што је увукао и његове меланхоличне јунаке. За овим текстом следи есеј Галена Строусона, британског филозофа, под називом „Заблуда нашег доба: није сваки живот наративан”, који уз претходни и потоњи образује један лабав блок, везан за питања судбине и идентитета. То је одбрана тзв. епизодичних живота, кроз чију се маглу вуку проблемске нити етичке и мислене природе. „Дијахроничност није нужан предуслов моралне егзистенције, нити исправног осећаја за одговорност”, рећи ће Строусон млађи, а затим, на крају, и цитирати В. С. Причета: „Јер ми живимо… изван било какве приповести коју случајно устоличавамо.” Бојан Јовановић се такође бави истим темама, у тексту „Дописивање судбине”. Затим, филозоф Милорад Беланчић посматра позне списе Мерло-Понтија, смештајући их у пост-феноменологију и пост-егзистенцијализам. Прича Дејвида Безмозгиса „Наташа” уводи нас у стваралаштво младога канадскога приповедача литванскога порекла, осветљавајући социјално-психолошку димензију и болне (не)могућности хаотичног одрастања у урбаном свету, а ту је и занимљива проза Раше Тодосијевића „Ланац светог…” Моника Флудерник у жижу поставља проблем универзитета у контексту либерализације и економизације стварности, а Ерик Фонер питања везана за Америку као империју, и став интелектуалаца, историчара и политичара према таквом одређењу. Драшко Ређеп је приказ посветио Њушкачима јабука Владимира Тасића, а Стојан Бербер књизи писама Милоша Црњанског Писма љубави и мржње, коју је приредио Радован Поповић. Одличан број Златне греде, који ће на прави начин испунити време истинитим заљубљеницима у високу и вредну уметничку, есејистичку и филозофску литературу.

Ђуро Шушњић, Драма разумевања: од културе говора према култури разговора, Чигоја штампа, Београд, 2004

Дијалог у најширем смислу, као разговор са другим, са самим собом, са природом, са Богом… тема је књиге Драма разумевања професора Ђуре Шушњића. Књига обједињује текстове у којима аутор промишља начине да човек нађе пут до другог човека. Разлике које постоје међу људима, између различитих националних, верских, културних и политичких заједница могу се премостити дијалогом који је „мост од човека према другоме и друкчијем, обострано кретање, сусрет.”
У време подељености и неједнакости, у време кризе идеја и вредности, у време манипулације људима, аутор истиче значај духовног раста човека, посебно младих, кроз систем образовања и васпитања. Нужни услови за духовни раст су чување традиције, стицање знања, стварање вредносне свести, разликовање добра и зла, и учење дијалога и толеранције.
У сусрету разлика, усвојени обрасци мишљења, веровања и понашања постају сметња за разумевање, сарадњу и помирење. Читаоца, који је у времену садашњем, и сам суочен са проблемом неразумевања и нетолеранције, аутор подстиче да трага за оним што је заједничко свим људима, и да налази оно што је људско, а садржано је у љубави, вери, светости живота, истини…
Истинитост мисли Еразма Ротердамског: „Увек ће бити потребни људи који указују народима да је оно што их зближава изнад онога што их дели”, професор Шушњић доказује и овом књигом, као и раније писаним делима Рибари људских душа, Дијалог и толеранција, Отпори критичком мишљењу, Сократ – живот за истину… Књиге које ослобођају дух читаоца.

Ернесто Сабато, Абадон, анђео уништења, Тиса, Београд, 2003.

Уз неколико збирки огледа, Сабатово књижевно дело се, заправо, састоји од три романа. Сва три романа – Тунел из 1948. (Рад, Београд, 1969), О јунацима и гробовима из 1961. (Просвета, Београд, 1984) и Абадон, анђео уништења (у оригиналу штампан 1974, а код нас преведен 1989) – чине трилогију коју не повезује у толикој мери радња, колико је повезују теме, идеје и ликови. У последњем роману коначно су сажете и уобличене идеје, питања, опсесије које су заокупљале Сабата (питање добра и зла, Бога, смисла постојања, могућности и немогућности спознаје и комуникације, самоће, књижевности и њене улоге, проблеми уметничког стварања, итд.). Сва ова питања се, по Сабатовом мишљењу, могу ваљано разрешити једино у књижевности, јер она пружа много веће могућности, јер се у њој, осим рационалности, одвија игра митова, симбола и снова („оно суштинско у њој јесте порука која долази из света ирационалног”, пише он). У Абадону, преплиће се мноштво прича, мноштво тема са својим разнородним токовима. Готово ниједно поглавље не представља логичко-временски наставак претходног, као да се тиме треба истаћи да се и живот састоји од исто тако расутих догађаја које и нема смисла повезивати неком логичком нити. Драган Великић сматра да је Абадон „сваштара у којој су скице Сабатових ненаписаних романа, запажања о делима писаца које воли, интервјуи, писма, вести из новина, стихови, размишљања о бесмртности душе, о љубави и смрти, о непрекидном размимоилажењу као основном постулату људске егзистенције, филозофски трактати о проблемима века који је и временски маркирао властитим животом, снови, рестлови опсесивне теме о свету слепих, централном мотиву романа О јунацима и гробовима, аутопоетички записи, коментари самих јунака, измишљених и стварних, о писцу Сабату.” Ово ми се допало: „Читав живот је непрестано мимоилажење, и неко кога сретнемо на путу не воли нас када га ми волимо, или нас воли када га ми више не волимо, или тек после смрти, када је љубав већ излишна;и зато ништа што је било неће поново бити”, каже Сабато на крају Абадона.

Џаред Дајмонд, Микроби, пушке и челик : судбине људских друштава, Досије; Службени лист СЦГ, Београд, 2004.

Ова књига покушава да изложи кратку историју свих људских друштава у последњих 13000 година. Мотивише је питање: зашто се историја на разним континентима одвијала на различите начине? Књиге које се, по мишљењу аутора, прихватају задатка да испричају историју света, углавном се усредсређују на историје писмених евроазијских или северноафричких друштава, док се домородачка друштва у другим деловима света – у подсахарској Африци, Америци, острвској Југоисточној Азији, Аустралији, на Новој Гвинеји и острвљу у Тихом океану – обрађују само укратко и углавном се баве веома позним збивањима у њиховој историји, након што су их открили и покорили западни Европљани. Историја пре појаве писма (око 3000. г. пре н. е.) такође се обрађује само кратко, иако представља најдужи период историје људске врсте дуге пет милиона година. Аутор, који, могло би се рећи, аргументовано разбија овештале стереотипе о развоју људских друштава, каже: „Неки читаоци ће се можда сложити са једним рецензентом ове књиге. Са благом критичком неискреношћу, он је написао како се чини да ја на светску историју гледам као на главицу црног лука, у којој је савремени свет само спољна љуска, чије би слојеве у потрази за историјским објашњењем ваљало љуштити. Да, светска историја је доиста таква главица лука! Али, то љуштење слојева главице лука и јесте привлачно, изазовно – и од неодољиве важности за нас данас, док зарад наше будућности покушавамо да схватимо поуке које нам пружа наша прошлост.”

Леополдо Алас „Кларин“, Регента, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 2005 (Библиотека Европски класици. Шпански писци)

Леополдо Алас „Кларин“, професор права на Универзитету у Овиједу, кога данашњи историчари књижевности и књижевни критичари сматрају једним од највећих приповедача у свеукупној историји шпанске књижевности, написао је поред великог броја приповедака (нпр. „Превара“, „Гавран“, „Доња Берта“ итд.), и два одлична романа, Његов син јединац и Регента, у којима открива постојање једног сасвим новог света. Обиман роман Регента почиње величанственим описом једног шпанског провинцијског града, чији су ликови – свештеници, аристократија, чиновници, слуге – потанко анализирани у читавом роману сложеног заплета у којем се вишеструко преплићу различити нивои приповедања, стварајући тако једну шаролику целину у којој се истиче централни мотив – богохулна страст дон Фермина де Паса према Ани Осорес де Кинтанар. Због мотива прељубе главне јунакиње критичари су често овај роман поредили са Флоберовом Госпођом Бовари и Толстојевом Аном Карењином. Снагу роману дају не само главна јунакиња, прожета љубављу која је изнад свега, него и остали ликови: добродушни муж који гине у двобоју, прост заводник и изнад свега, немилосрдан учитељ, вођен искључиво амбицијом. Роман у којем љубавна драма служи као контрапункт беспоштедној критици једног лицемерног и дволичног друштва. Право уживање за љубитеље озбиљне, класичне књижевности.

Ерик Хофер, Прави верник: мисли о природи масовних покрета, Просвета, Ниш, 2004.

„Прави верник“ и прави предузетник слични су једно другом по свом прозелитизму и по својој осујећености. Ове две горчине које их спајају покрећу наш свет у којем се човек најчешће прехрањује сладострашћем спектакла. Улога гледалаца у овом „позоришту потлачених“ је главна. „А онда“, како А. Боал каже, „међу глумцима оне (владајућа класа, прим. А. К.) издвојише главног јунака масе: тада поче принудно индоктринирање.“ Невешт би био сваки покушај сажимања смелости генерализације Ерика Хофера у анотацију од неколико реченица. Прочитајте књигу.

Средње доба, приредио Петар Милосављевић, СКЗ / БИГЗ, Београд, 2004 (Антологија српске поезије у осам књига, књ. 4)

Концепција на основу које је састављена ова антологија је следећа: српска књижевност средњег доба обухвата књижевност од 15. до 19. века, у њу спада тзв. дубровачка књижевност (књижевност Боке Которске, Дубровника и Далмације) и континентална књижевност коју су на просторима Угарске стварали Срби. То је спој књижевноисторијских размишљања Павла Поповића и Милорада Павића, да споменемо само најбитније, мада је историја ове идеје богата доприносима и преокретима. Периодизација српске књижњевности тиме је постављена кроз сукцесију четири стилске формације (рененсанса, барок, класицизам, предромантизам), а српска књижевност постаје у својем континууму „једна од веома вредних европских литература“. Песници Шишко Менчетић, Мавро Ветрановић, Марин Држић, Џиво Гундулић, Џоно Палмотић, Паскоје Примовић и др. легитимно по овој концепцији постају делом српске књижевности.

Жилбер Синуе, Дечак из Брижа, Stylos, Нови Сад, 2004.

У маглама Фландрије и блештавој светлости Тоскане, дечак од 13 година суочиће се са застрашујућом завером коју чини скривени свет, испуњен тамом. У борби против таквог мрачног света, његово једино оружје је невиност. Зашто неко жели дечакову смрт? Шта је то што он никада није смео да сазна, а ипак је сазнао? Због чега су славни сликари, мислиоци и архитекте на мети невидљивих убица? Какве су то тајанствене везе које их међусобно спајају и које их безосећајно гурају према рубу понора? Мноштво питања на које је дечак из Брижа приморан да одговори и за која треба да нађе решења како га не би, када на њега дође ред, прогутала тама.

Лаш Фр. Х. Свенсен, Филозофија досаде, Геопоетика, Београд, 2004.

Овај есеј, како аутор жанровски одређује своју књигу, развија идеје о томе шта је досада, када је настала, зашто и како нас погађа и зашто је не можемо победити некаквим вољним чином. Да би се овај многострани феномен проучавао, потребан је интердисциплинарни приступ, па су у књизи коришћени текстови из различитих области, као што су филозофија, лепа књижевност, психологија, теологија и социологија, уз бројне цитате аутора који се директно или посредно баве појмом досаде, међу којима су: Хајдегер, Аристотел, Ниче, Хегел, Кант, Бодријар, Бењамин, Бекет, Чехов, Достојевски, Кафка, Кундера, Лорка, Ман, Песоа, Шекспир, Шопенхауер, али и Ворхол, Дејвид Боуви и Иги Поп. Иако је у питању филозофско дело, које третира различите аспекте досаде и њеног односа према модерности, Филозофија досаде је писана занимљиво, приступачним и разумљивим језиком, тако да је намењена ширем кругу читалаца.

Манфред Остен, „Све је велоциферски“ или Гетеово откриће успорености: Прилог модерности једног класичара у 21. веку, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци / Нови Сад, 2005.

Angelus Novus као анђео историје пита: како време једе историју? са ког краја/почетка? Можда је једе као лубеницу, од средине? У средини је текстура времена која је у књижевној историји најслађа, која је дозрела уз помоћ Гетеа. Манфред Остен подсећа на јединствени изум за успорење времена -разлистане анђеле књиге, посебно на оне опружене под сенком црног сунца: Фауст, Западно-источни диван и Избор по сродности. Доба техничке репродукције тих анђела пружа јединствену прилику да се скоро увек може срести усамљени flâneur са прашњавим крилима на полици библиотеке. Проблем је можда у томе што се свест људи „тиранијом тренутка“ у велоциферском свету сабија у бочицу коју је напустио хомункул, тако да су сусрети све ређи, а усамљеност мучи и анђеле и људе.