Бранислав С. Миленковић

Скица за социо-историјски приказ

Налазимо се у времену јубилеја обнове рударства на овим просторима у 20. веку и стварања насеља Бор. Пошто је ред да се о јубилеју сетимо „слављеника”, његових почетака, остварених резултата и квалитета живота, и како је ред да истакнемо шта нам је остављено у наслеђе, односно какви су утицаји те прошлости на садашњост, циљ написа је да, у мери у којој је то могуће, представи то време што истинитије, ослобођено разних наслага заборава, идеолошких виђења стварности, свесних искривљавања у циљу остваривања одређених интереса (институција, друштвених група, појединаца) и шематизованог приказивања прошлости. Желимо да извршимо деконструкцију одређених кључних појмова којима се описивала и „разумевала” стварност, и да са једне релативно кратке дистанце укажемо на директан наставак те прошлости у смислу „историје која тече”.
Напис скица и у методолошком смислу нема за циљ да само фактографски и „фотографски” представи слику прошлости, већ да ту слику оживи из угла савременог виђења догађаја, у смислу последица те и такве прошлости и њеног одраза у садашњости.
С обзиром на то да предмет нашег написа представља осврт на постојање Француског друштва Борских рудника (даље у тексту: ФДБР), као једног сложеног техничко-производног, економског и друштвеног система, динамичког система који се стално мења и прилагођава променама у самом систему и променама у вези са окружењем, ФДБР није за нас само произвођач бакра, већ је и привредни и друштвени субјект који у остваривању својих циљева (производња и профит) остварује друштвену моћ, утиче на друштвене односе и, по природи ствари, опредељује и свеукупне услове живота.
Специфичност предмета обраде је у томе, да је ФДБР узрок настајања насеља Бор и детерминанта његовог живота и развоја. Тај утицај се не односи само на стварање материјалне структуре насеља, већ је определио насеље као урбани феномен, као цивилизацијски одраз привредног развоја, односно индустријализације.
Социолошки приказ мора да обухвати и друштвене групе, друштвене односе и структуру локалне заједнице према одређеним елементима, динамику у смислу остваривања друштвених процеса, циљева и интереса појединих друштвених слојева и група.
Основна карактеристика ФДБР опредељена је својинским карактером, а то значи да је ФДБР акционарско друштво, створено иностраним капиталом и да такав својински однос условљава: циљеве пословања, организацију предузећа, систем управљања и руковођења. Битно је да су руковођење процесима производње и пословања одвојени од власника – акционара и пренети на плаћене професионалне управљаче – менаџере. Из таквог карактера предузећа произилази и конституисање и расподела економске и друштвене моћи – стварање одређене структуре радне снаге у погледу професионалне и техничке поделе рада и економског и друштвеног положаја одређених групација запослених.
Француско друштво Борских рудника је, дакле, као економски и друштвени субјект, одређивало све токове живота у предузећу и насељу.
Насеље Бор се ствара од 1904. године, испрва као рударско насеље, затим као рударска колонија, па као “Борски рудник”, и напослетку, као варошица која представља резултат раста и развоја предузећа. С тим у вези, можемо да посматрамо развој друштвене структуре – појаву елите и “елите”, посебног стила живота и духа насеља, као одраза симбиозе духа паланке и индустријско-рударске средине, и најзад, локалног сеоског окружења. Са стварањем варошице (развој трговине, занатства, угоститељства), ствара се посебан слој тзв. средње класе, који сада значајно утиче на политички, друштвени и културни живот насеља. (Са овим у вези јесте и значајна последица – битна промена етничке структуре становништва.)
Структура запослених је опредељена карактером предузећа у целини (циљевима и интересима, врстом производње – рударство и металургија, техничком опремљеношћу, локацијом предузећа и постојањем извора радне снаге, како из ближег окружења, тако и из других крајева, укључујући и професионалне и стручне раднике средњоевропског порекла). Радна снага у ФДБР су претежно били неквалификовани радници.
Разликујемо, међутим, четири основне групације радне снаге:
– неквалификовани радници који су ангажовани из ближе околине. Они су представљали раднике – путнике који су свакодневно путовали од пребивалишта до радног места. То су радници који су и економски, и друштвено, и духовно, остали људи без села и „свог времена” и нису се стварно интегрисали у друштвени миље Бора. Стога је њихов утицај на друштвене токове у насељу био незнатан.
– Претежно неквалификовани радници, самци, ангажовани са ширег простора Србије, односно Југославије. Они су радили као сезонски радници или су радни век проводили у Бору, а затим се, као пензионери, враћали у своје крајеве. Та групација је остала на половини пута између индустријског радника и пољопривредника и није никада потпуно интегрисана у дати индустријски амбијент.
– Мање бројну, али изузетно значајну групацију, представљали су професионални радници који су животно били опредељени за рад у индустрији и који су кроз свој радни век раскинули са својим коренима (село, постојбина) и са својом имовином. Прву групу су чинили професионални рудари и рударске и индустријске занатлије пореклом из Средње Европе, који су дошли одмах након отварања рудника; друга група су ангажовани квалификовани радници из одређених индустријских средина са простора Србије, односно Југославије, који су пристизали упоредо са развојем производње. Њихово стално везивање за Бор имало је за последицу врло значајне утицаје на друштвени и културни живот.
– Стручњаци виших категорија и управљачка структура (из Француске и других европских земаља). Тај слој представљао је посебну елиту, али на неки начин и затворену друштвену групу у смислу друштвеног и културног живота.
Таква структура радне снаге битно је утицала на основну структуру борског становништва и била одлучујући фактор у стварању посебног, специфичног менталитета средине.
Имајући у виду изнете чињенице о раду и развоју предузећа, изградњи насеља и формирању друштвених структура и односа, запажамо последице које се на битан начин рефлектују и у данашњем времену:
– изградња колонијалног насеља уз само предузеће определила је и изградњу чаршије, а самим тим и даљи локацијски развој града. Последице су живот у загађеној средини, неплански развој града и остале негативности које проистичу из изградње града у еколошки нездравој средини.
– С обзиром на неразвијеност школства и других цивилизацијских претпоставки, није извршена вертикална покретљивост становништва у више квалификационе статусне и социјалне структуре, што је у датом периоду онемогућило динамичан културни развој, а последице тога видљиве су и данас.
– Мотивација акционара као власника предузећа у смислу максимализације профита определила је и начин експлоатације рудног богатства, као и планирање раста и развоја предузећа. То се огледало у селективној експлоатацији само најбогатијих слојева, чиме је умањен степен искоришћења руде, што се негативно одразило на каснији развој рударства у Бору.
Како је, међутим, Француско друштво Борских рудника било организовано на предузетничким принципима пословања, који су се испољавали у модерној организацији, систему руковођења, коришћењу технике и технологије, створен је одговарајући предузетнички дух, који се огледао у: високом професионализму стручних радника, остваривању високе радне и технолошке дисциплине, привржености и оданости предузећу – на чему се заснивало ефикасно руковођење процесима производње. У том смислу је створен тзв. предузетнички менталитет који се задржао и код радника који су касније (после Другог светског рата) ударали темеље обнови производње.
Период Француског друштва Борских рудника дао је значајан печат процесима привредног, друштвеног и културног преображаја овог краја и токовима економског и друштвеног развоја, до данас. У времену обележавања стогодишњег јубилеја Борског рудника и Бора, указујемо на потребу темељитог и свеобухватног социо-историјског разматрања и валоризације постојања, делатности и утицаја Француског друштва Борских рудника; суштинско сазнање о прошлости као наук историје може да нам послужи и за сагледавање будућности.

Слободан Љ. Јовановић

Данас једна од најурбанијих и најсавременијих животних средина, пре само нешто више од 50 година Бор није имао статус града, а крајем 19. века, пред откривање бакроносног рудишта, Бор је био безначајно и заостало село у забачености Црне реке. Може се наћи много сличних примера у којима је нека природна карактеристика утицала на буран привредни и социо–историјски развој одређеног подручја. Али чини се да нигде на нашим просторима откриће природног богатства није имало за последицу тако корените преображаје целокупног живота као што је то случај са борским крајем. Отварање рудника имало је за Бор и околину значај, какав за највеће преокрете у друштву имају догађаји које називамо револуцијама.
Откриће борског лежишта бакра није се, међутим, догодило ни брзо, ни једноставно, нити као последица неког чудесног догађаја, надахнутог Провиђењем, како то легенде казују. Требало је да прође неколико деценија од првог запажања и више година истраживачког рада да би се открила велика и компактна рудна маса испод Дулканове чуке.
Први наговештај дошао је од барона Хердера, године 1835. Иако у самом Бору није вршио никаква истраживања, велико искуство и изузетна проницљивост омогућили су овом рударском стручњаку да лоцира потенцијално рудно лежиште. У књизи о његовом путовању Србијом, објављеној 1845. године, стоји: „24. септембра отишао је из Бучја у Брестовачку Бању. Како је преко долине Црне реке прешао, приметио је према североистоку три реда брегова један иза другог, који су сви лиси или голи и невисоки; средњи ред је жућкаст а крајњи су бели. ‘Ови брегови нису ништа друго’, вели г. Барон Хердер, ‘него продуженије мајданпекски гвозденорудни и бакренорудни жила; ваља и дакле с временом точно испитати, не садржавају ли богате бакарне руде, а после, ако се нађу, и ове као и мајданпекске употребити”.
Нажалост, истраживачи који су посећивали борски крај у другој половини 19. века нису следили Хердеров траг, у смислу темељнијих истражних радова на назначеним локацијама. Било је и потпуно погрешних процена, а најславнија међу њима свакако је она познатог геолога Теодора Андреа, који је борска рудоносна брда протумачио као резултат деловања вулканске лаве, без значајнијих трагова руда.
Ипак, прво озбиљније истраживање, које је осамдесетих година 19. века извршио утемељивач српске геологије Јован Жујовић, указало је на то да је Хердер био у праву. У првом делу своје Геологије Србије он је написао и следеће: „Сребровита руда нађена је у Бору. Бакарне се руде налазе у Кривељу, Бору, Бучју и Црном врху. Олово у Кривељу. Гвожђе у Бору, Злоту, Бучју и Брестовцу”. У другом делу Геологије Србије Жујовић је са више детаља описао геолошки састав борске околине.
У ово време почиње и делатност најзначајнијег прегаоца у рударству Србије и човека који је пресудно допринео открићу Борског рудника, геолога Феликса Хофмана. Већ 1876. он обилази терене Бора и Кривеља, следећи мајданпечку андезитску „ерупцију”. Године 1888. прикупља узорке руда и минерала за Париску изложбу 1889; тада је први пут свету приказана систематизована збирка руда и метала Србије. Неколико година касније основан је Тимочки рударски синдикат, под патронатом Ђорђа Вајферта и непосредним руководством Феликса Хофмана. Тада су започета, по Хофмановим пројектима, темељита рударска истраживања шире околине Бора. Радовима на терену руководио је Фрања Шистек.
Истражни радови на борском подручју трајали су 5 година, од 1897. до 1902. У 1902. години вршена су истраживања у Кривељу, на Тилва рошу, у самом селу Бору у басену Борске реке и на Дулкановој чуки. Октобра 1902. године овде су пронађени први сигурни знаци компактног рудног тела. До краја те године налазиште Чока Дулкан истражено је у дубину минералних слојева; тада се већ поуздано знало да рудно тело садржи огромну количину богате и квалитетне бакарне руде. Тако су дугогодишњи Вајфертови покушаји и прегнућа у рударству Србије, у моменту када су његови губици износили милионе динара, крунисани изванредним успехом.
Након дефинитивног утврђивања значајних резерви бакроносног рудишта, Вајферт је 13. октобра 1903. године добио концесију за отварање рудника на рок од 50 година у општинама борској, кривељској и оштрељској. Огромна улагања у експлоатацију налазишта присилила су Вајферта да се обрати иностраном капиталу. Заинтересовали су се француски финансијски кругови, са којима је Вајферт неколико месеци водио преговоре, да би 31. маја 1904. уступио концесиона права банци „Мирабо, Пијерари и комп.”, која је основала посебно предузеће: – „Француско друштво Борских рудника – концесија Св. Ђорђе”. Тако је француска компанија преузела од државе „повластице за 50 година”, почев од 30. септембра 1903, „за копање, вађење, испирање и израђивање руда и копова у општини Борској, Кривељској и Оштрељској”, и то „на простору 240 рудних поља”. Влада Краљевине Србије донела је и нарочито решење у коме су прецизиране ове повластице. Основни капитал Друштва утврђен је на 5.500.000 франака; за уступање повластице Вајферт је добио 1.250.000 франака (за оно време изузетно велику своту) и 3.300 потпуно уплаћених акција, као и место у Управном одбору Компаније. Друштво је конституисано 1. јуна 1904. године. Директор Предузећа постао је Албер Лоран, директор рудника, до смрти, Фрања Шистек, а директор топионице, након њене изградње, Морис Фурман. Председник Управног одбора Пол Мирабо и остали чланови заузимали су важне функције и у другим значајним предузећима за експлоатацију руде и гаса у Француској и другим европским земљама.
Тако је Француско друштво Борских рудника у извесном смислу постало саставни део мреже међународног приватног капитала, што је било од изузетног значаја за развој Борског рудника, па самим тим и Бора и борског краја.
О томе којим путевима се кретао и у којим облицима се испољавао невероватно динамични привредни, друштвени и културни развој овог краја, већ је доста речено и написано.
ПРИЛОГ
СРПСКА Периодика и посебни фондовиИ ШТАМПА О ПОЧЕЦИМА БОРСКОГ РУДНИКА
Рударски гласник, 1903.
„По опису г. Милојковића, инжењера Антуле и Фрање Шистека, директора рудника, г. Ђура Вајферт, после великих материјалних жртава на пространим истражним радовима, отворио је богато бакарно рудиште у Бору, на западној страни Стола, а на терену свога искључивога права истраживања. Г. Вајферт је на овоме месту тражио и добиће рударску повластицу за експлоатацију ба-кра”.
„Рударска повластица ‘Св. Ђорђе – Борски’ издата је г. Ђорђу Вајферту на бакарним рудиштима у Бору, среза зајечарског, округа тимочког, а на простору 240 рудних поља, за време од 50 година”.
Рударски гласник, 1904.
„Као што је познато, г. Вајферт отворио је богата бакарна рудишта у Бору на западној страни Стола, у округу тимочком. Ово богатство дало је повода једној страној финансијској групи, да ступи у преговоре са г. Вајфертом.
Г. Ђура Вајферт отпутовао је у Париз, да тамо дефинитивно изврши пренос повластице на бакарном рудишту у Бору – једном француском капиталистичком друштву, коју му је под врло повољним условима продао. Честитамо г. Вајферту овај сјајан успех, који је после великих материјалних жртава на нашем рударству заслужно постигао”.
Самоуправа, 1905.
„…За прераду руде Друштво је добило од државе, за 50 година, у концесију државну шуму на Црном врху, у простору од 800 хектара.
Ова ће се шума експлоатисати по привременом плану који ће ускоро бити израђен. По овом плану сваке би се године експлоатисали 14 хектара шуме. Од ове исечене шуме Друштво ће правити угаљ за топљење руде и подупираче за поткоп.
Друштво у овој државној шуми, а на висини од 860 метара, прави врло лепу вилу за становање свога шумског особља, за чиновнике Друштва када дођу на Црни врх и за госте. У шуми на Црном врху стално ће радити 80–100 радника.”
Правда, 1905.
„Село Бор једно је врло мало и врло сиротно влашко село у срезу зајечарском, округу тимочком, на једној малој реци, која никада не пресушује, и у једноме каменитоме и романтичноме месту. Али оно је постало од скора и врло знатно и врло чувено са свога Бакарног рудника, који и по количини руде, и по квалитету исте увршћује се међу најбогатије бакарне руднике.
Овај рудник пронашао је наш вредни, енергични и предузимљиви индустријалац г. Ђорђе Вајферт у октобру месецу 1902. године. Од 1904. рудник је почео да ради под управом Француског друштва Борских рудника ‘Свети Ђорђе’.
Друштво за сада само копа и извлачи руду напоље, а ова ће се топити одмах, чим фабрика буде готова која се сада подиже и која ће бити готова до конца месеца октобра ове године.
За сада има 180 радника који раде искључиво у мајдану под земљом. Ови су радници великом већином Срби и то из Бора и околине, и само је мали број странаца. Радника је доста тешко добити, мада су Бор и његова околина врло сиротни.
Ово је једно од најсолиднијих друштава Краљевине Србије. Желети је да оваквих друштава имамо више”.
Политика, 1906.
„Зачудо ми је, г. уредниче, да вам се нико до сада није јавио из овог малог српског села, чија будућност тако много обећава на пољу рударства и индустрије.
Бор село, до пре годину дана са неокреченим дуваровима, каљавим сеоским друмом, наереним баxама и ниским, тамним кућама – сад, после кратког времена, Бор је познат не само рударским тржиштима у Европи него и ван ње!
Бор више није село. Он има пошту и телеграф, полицију, лекара, болницу, бабицу и бакарни рудник који по оцени стручњака спада међу прве светске руднике.
Неокречених сеоских кућица полагано нестаје. У четири реда подижу се, беле као кутије, куће са свима потребним средствима да је милина погледати.
Иницијативом г. Фрање Шистека и материјалном помоћу Француског друштва подигнута је у селу дивна и по свим хигијенским прописима основна народна школа”.
Вечерње новости, 18. мај 1907. -некролог Фрањи Шистеку
„Јуче је умро у Бору, напрасном смрћу, г. Фрања Шистек, директор бакарних рудника у Бору. Вест о смрти његовој поразила је све српске рударе, све пријатеље покојникове. Шистек је једна од највеличанственијих појава у нашем рударству. Он је дошао на преокрет старог и новог времена српског рударског живота. Он је душа новог српског рударства; он је његов творац и организатор.
Источна Србија данас броји неколико лепих рудника. Бор је међу њима ремек дело. Из пијетета према сени свог заслужног сатрудника, уредништво Рударског гласника приредило му је достојан помен по рударском обичају.
Вечна му памет и помен међу нама, и нека му је лака српска земља, којој је веран био и свој живот посветио”.
Београдске новине, 1912.
„Данашњи Борски рудник налази се у селу Бору, преко пута сеоске механе, од које га раздваја Борски поток. На десној страни тога потока налази се Чока Дулкан, на коме је данас главни улаз у рудник. Овај је улаз после назван, из почасти наспрам Шистека, ‘Шистеково окно’.
Бор је требао у почетку да буде рудник злата, али је ето испало, да је постао један од највећих светских рудника бакра.
Бор је збиља један феномен у рударству! Страни инжињери, који су долазили са других великих светских рудника бакра, били су изненађени формацијом, односно богатством слојева. Они отворено веле, да таквог чега нема нигде на свету. Неки од њих мисле, да је Бор вулкански кратер.
Да би се добило ма и приближног појма о стварној вредности Борског рудника, напомињемо, да је 1908. године државни геолог израчунао, да само онај део руде, који се види, представља вредност 200 милиона динара. Од тога доба извађено је милионима килограма руде, али руднички слојеви нису тако рећи још ни дирнути”.
Самоуправа, 1912.Престолонаследник у Бору
„На Ђурђевдан освећена је православна црква у Бору. Његово Величанство Престолонаследник Александар стигао је у Бор у недељу увече. Приређен му је одушевљен дочек, а поздравио га је г. Вајферт. То вече престолонаследник је присуствовао бденију, а сутра свечаном освећењу цркве.
На банкету напио је здравицу краљу и престолонаследнику г. Вајферт, а генерални директор Лоран српском народу. Престолонаследник се захвалио на српском и француском језику.
Престолонаследник је прегледао топионицу и сва постројења а разгледао је радове и у самим поткопима. За све време бављења у Бору престолонаследник је био предмет опште љубави. Овој свечаности присуствовао је и председник Државног савета г. Пашић, министар председник г. Миловановић и многи други угледни гости”.
Политика, 1914. – некролог Феликсу Хофману
„Феликс Хофман је био омаленог раста, али снажне телесне грађе, живих покрета и изванредне енергије. Био је увек скромно али лепо одевен и никуда није ишао без рударског штапа.
Ово је несумњиво највеће име у обновљеном рударству Србије. Феликс Хофман провео је у Србији пуних педесет година и за то време својој новој домовини жртвовао не само лично и породично имање, које није било мало (80.000 дуката) већ и несебичан и веома успешан рад на подизању рударства. Хофман је отварао по Србији руднике и угљенокопе, градио топионице и направе за обогаћивање руда.
Брижљивим испитивањем открио је златоносне терене источне Србије. Али највеће његово откриће јесте откриће борске бакарне громаде. Тиме су са изванредним успехом крунисана вишедеценијска прегнућа Феликса Хофмана у рударству Србије”.

Милен Миливојевић

Јован Г. Стојадиновић: Како се сеје и гаји празна слама, Штампарија „Бакар”, Бор 2003.

Своју прву књигу афоризама под насловом Тимочко дубоко орање Боранин Јован Г. Стојадиновић (Стрелац код Бабушнице, 1947) објавио је пре 11 година, а на самом почетку ове године повукао је своју другу афористичарску бразду, дубоку и сада више не само тимочку. Излазак из локалних оквира омогућен је не само тематиком, садржајем и сатиричним дометом, већ и насловом књиге (који следи онај први) – Како се сеје и гаји празна слама.
При помену празне сламе, прва помисао је да је реч о њеном млаћењу, што за сатиричара не би било баш оригинално. Зато луцидни Стојадиновић за наслов узима савет: како се сеје и гаји празна слама. Можда она и јесте наш изум, али није искључиво наш специјалитет, а сама од себе није нам ни досад долазила. Зато аутор упозорава: „Људи, стање је критично: ако не изоремо и не засејемо, догодине нећемо моћи ни празну сламу да млатимо!”
Ова књига није млаћење празне сламе. А ако и јесте, онда је њен млатилац умео шта да из ње намлати. Није штампарска грешка – умео је, а није имао. Из овакве празне сламе, по којој сатиричари ударају, увек изађе и понеко зрно. Реч је, дакле, о сатиричарском умећу.
Како то чини Јован Г. Стојадиновић?
Иако у поднаслову књиге стоји: Безопасни афоризми за малу и велику децу, ови афоризми нису безопасни, нити су за децу. Они би могли бити безопасни само условно. Они на које би се могла односити њихова оштрина, већ су огуглали на све, па и на све бројније афоризме, тако да ови, као ни сви други афоризми, за њих стварно нису опасни.
Мада тематски није ограничена, аутор је, брижљив као што је био и док је писао сваки појединачни афоризам, књигу поделио на шест тематских кругова: привреда, политика, свет и ми, рат и мир, а у петој целини су разноврсни афоризми (о власти, о карактерима, а понајвише, чини се, о социјалном раслојавању), да би за крај књиге оставио жену и љубав.
Најбољи афоризми су они који су и шаљиви и сатирични, а Стојадиновић је такав афористичар у скоро целој књизи.
„Ми смо друштво у транзицији. Ратни профитери постају мирнодопски.” Ово је једна од тачнијих дефиниција нашег друштва, уз прецизан опис наших кључних особина.
По прецизности не заостаје ни овај опис националних карактеристика: „Нема тог проблема који, ако смо сложни и јединствени, не можемо да – направимо.” Према моделу многих (понекад и еуфоричних говора, којима се глорификују националне вредности, Стојадиновић је заменио само једну реч, ону последњу, и казао истину чија је духовитост у споју стандардне политичке фразе и њеног нетипичног завршетка.
Сатиричну оштрину аутор постиже и избором адекватних (и неизмењених) животних чињеница које стави једну поред друге: „Власт је пола века прогонила цркву, а онда је, на велика врата, увела велики пост”.
Користећи општепозната вишедеценијска идејна опредељења и њихов коначни циљ, Стојадиновић тек сада, кад се одустало од замисли о комунизму, каже: „Коначно, стигосмо у комунизам. Они који су у прилици, узимају према потребама”. (Млађе можда треба подсетити марксистичке идеје: радити према могућностима, а добијати према потребама.)
Ниједна власт на свету не признаје да није демократска, а наша је са идејом о демократији и дошла на тај положај. Питање је само, разуме се, шта ко под демократијом подразумева. Стојадиновић се, помно мотрећи на то шта се све догађа, изражава врло прецизно: „Демократске слободе су достигле такав ниво да нико не може да буде ухапшен пре него што буде приведен”. Чест је овакав начин ауторовог размишљања у овој књизи. Неке сасвим логичне ствари доведе у контраст са неким другим, такође, логичним стварима, на начин који делује сасвим логично, па тако, сасвим логично, направи нешто што је – апсурдно, и тако верно наслика нашу савременост.
Афоризам се, на први поглед, може сачинити и само од онога што се голим оком види и прочита у новинама или чује у електронским медијима, под условом да се направи добра селекција виђеног и чутог. Селектор Стојадиновић то овако чини: „Гладни се неоправдано буне. Нити их неко контролише да ли су јели, нити сносе последице што комопромитују систем”.
Контраст је омиљени метод хумориста и сатиричара, па од њега не бежи ни овај аутор, само што он иде даље, тврдећи да контраст није контраст, већ напротив: „Сада, када смо изгубили све што се могло изгубити, у огромној смо предности. Немамо више шта да изгубимо”.
Најпре се само шушкало о спрези власти и криминала, па су онда чињени напори да се те спреге пресеку, па су постигнути и сензационални успеси у томе, а Стојадиновић се томе не радује. Он мисли друкчије, као сатиричар: „Треба дозволити да криминалци уђу у структуре власти, јер тада неће имати интерес да поткрадају државу. Осећаће је као своју”.
Најмање два разлога постоје што политичари у опозицији олако обећавају: или стварно осећају (а можда имају и неки чвршћи аргумент за то) да је обећање остварљиво, или рачунају да ће тако придобити већу наклоност будућих бирача. И, као по правилу, обећања се изјалове. Оштар поглед Јована Стојадиновића види, међутим, и трећу варијанту: „Чврсто је обећао да гладних неће бити, ако буде имало шта да се једе”. Оваквом политичару нема се шта замерити!
У народу, богатом пословицама и изрекама, какав је наш, тешко је наћи афористичара који није „обрадио” неку пословицу: мењајући јој смисао, дописујући је, замењујући у њој коју реч… Уосталом, и афоризми су пословице, само што су им аутори познати. Стојадиновићу су такве игре речи стране. Он се користи пословицом, али углавном друкчије: „Толико је попуштао да му је придев ‘паметнији’ постао неодржив”.
Правно гледано, без неког видљивог основа ни на кога се не може сумњати. Стојадиновић, међутим, није правник. Као економиста по струци, он овако сумња: „Сумњиви су они који не краду, а имају. Одакле им?”
Посебно би се могла издвојити два афоризма. Први због своје сажетости и ефектности: „Нема нам спаса, преживећемо”. А други из других разлога: „Ако сви будемо бирали паметне, они други неће бити затупљени”. Ако је, уместо „затупљени”, аутор написао „заступљени”, онда је ово једна од оних величанствених штампарских грешака које аутори радо прихватају. У овом афоризму добре су обе речи.
И, кад већ помињемо штампарију, овом приликом би требало не само поменути, него и подржати чињеницу да се као издавач појављује Штампарија „Бакар”. Она је и досад, поред штампања, повремено била и издавач књига. Чини се да ће се у тој улози моћи чешће да појављује.

Радиша Драгићевић

Милен Миливојевић: Царске песме, Инорог, Бор 2003.

Вековима, миленијумима, готово од памтивека, траје једна прича о два субјекта, једна тешко решива дилема. И као у сличној скаски, оној о кокошки и јајету и томе ко је старији, тако ни овде не можемо да будемо сасвим сигурни ко је старији: цар или народ. Да ли је из подивљих хорди прво настао народ, па су потом измислили свог цара, или је прво постао цар који је потом, измислио свој народ? Како год било, ове две појаве, од тада, иду једна уз другу: некад антагонистички настројене, некад љубављу везане; заувек нераскидиво спојене.
Однос поданика према цару, у зависности од прилика, иде у два отклона: од слепог идолопоклонског обожавања до непомирљиве мржње. Средине, дакле, равнодушја – ретко буде. Ово, углавном, важи за оне обичне људе, што би наша западна браћа срећније рекли – пучанство. Међутим, у том пучанству, нарочито у последња два века, на овом простору се издвојила и трећа категорија односа према цару, а коју чине, како би Светозар Марковић рекао, пробуђени делови народа, дакле писци, да будемо још одређенији – песници. Наравно, постојао је и раније тако изражен однос – узмимо само пример Јефимије и њене Похвале Кнезу Лазару, али је то било из других побуда. Оно карактеристично за нашу причу настало је у претпрошлом, 19. веку, поновним осамостаљивањем нашег национа и стварањем нових царева, а то је такозвана удворичка поезија. Тако се готово не може наћи ниједан иоле познати аутор који се није опробао у тој удворичкој работи, чак и они који су стварали поезију друге врсте, дакле сатиричну, пародије, и због тога били затварани. Но, уверења се мењају, што се показало до данас када су присутни неки аутори са естраде који мисле да наше памћење траје два дана и којима се мора једино признати сјајно изучена мимикрија, осећај да намиришу када у власти засмрди, па да на време промене табор.
Велики број аутора се, дакле удварао прво краљевима, њиховим породима, па највећем сину наших народа и народности (почев од једног Бранка Миљковића, Бранка Ћопића, Мире Алечковић…), а потом новом српском месији…
Али, као што се у свакој несрећи изнедри и покоја срећна околност, мора се признати, први пут јавно, баш за његово време, у Србији се сатирична форма (овде се мисли на све сатиричне форме, и на карикатуру) уздигла до тада до неслућених висина, извргавајући руглу и подсмеху и цара и поданике, и чини се, немерљиво руинирала престо, много више него крваве револуције и пушке. Хероји те нове револуције постали су, дакле, неки витезови другачијег кова, витезови пера.
Милен Миливојевић, осведочени сатиричар, иначе један од наших стваралаца који се подједнако успешно огледа у различитим књижевним формама, аутор до сада запажених збирки афоризама Ан пасан, Како сам постао уврнут, С ума, Није ово Данска, Тврдоглави Рајко и Црвенкапа, овом се књигом придружује тој војсци непомирљивих. Али не окаснело, дегутантно, како би неко, у први мах, могао да помисли – његова књига, упркос одласку неких субјеката на које се одмах може помислити да се односи, задржава своју пуну актуелност: одлазе, наиме, само ликови, али роле остају непромењене, поготово оне царске. Но, за разлику од већине оних директних стрелаца у мету, Милен Миливојевић у својим Царским песмама то чини на један сасвим другачији, танан, суптилан, не знамо колико је упутно употребити – софистицирани – начин.
Наоко удворички, ироничним језиком, готово горким сарказмом, аутор говори о цару и поданицима. У 33 песме које, и да су уобичајено подељене на циклусе, краси изражена компактност, опорим језиком дакле, Миливојевић јасно подвлачи ту једну, некад тешко видљиву, црту раздеобе између доброг и зла, да и не, аут и ин, како се сада каже, а сјајно приказану на корицама ове несвакидашње и надасве занимљиве књиге (идејно решење Драгана Стојменовића), где су графичком фузијом у један спојена два лика прошлог века: један, који је свету донео највише смеха, и други, који је донео највише суза. А треба само умети препознати. И одредити сопствени однос према њима. Тиме се, опет враћамо на почетак ове приче – дакле, на причу о цару и поданицима.

ЦАРСКА

И када цар ћути, и кад виче,
и кад млитаве речи једва сриче,
и кад му мисли не одјекују,
кад му речи не варниче,
и када цар прича несувисле
и свима давно познате приче –
царска се никада не пориче!
И када цар само бунца
јер, у ствари, у дубоком сну хрче,
и када његова немушта реч никога не подстиче,
и кад нема ваљаних разлога
да се цару аплаудира и кличе –
царска се ни тада не пориче!
И кад у царевини све ослаби,
а само се цареви људи очеличе,
и када све цареве наредбе
ни на шта више не личе,
и кад ни они цару најближи
не могу царем да се подиче –
царска се никако не пориче!
И кад бахати цар руши гнездо
у коме страда нејако птиче,
и када је у царству све мртво
и ништа се не миче,
и кад се у целој царевини
од јутра до сутра само нариче –
царска се никако не пориче!
И када се ни поштеним радом
ништа више поштено не стиче,
и кад ништа из слаткоречивих
обећања царевих не ниче,
и када се народ малог цара
и цар великог народа одриче –
царска се, с разлогом, не пориче!
И кад народ од свог цара бежи
и за први заклон му замиче,
и кад од царевог мрког погледа
и деца у колевци плачу и циче,
док се цар шепури и, као гусан,
на све само достојанствено шиче –
царска се, дакако, не пориче!
И када стомаци поданика
од глади почну да се грче,
кад у празној сељаковој штали
све престане да грокће и риче,
а, место сеоским двориштима,
на двору почне да ћурличе –
царска се, дабоме, не пориче!
И кад народ дубоко уздише
или од муке и бола урличе,
и кад народа, сасвим природно,
и те како почне да се тиче
што му цар никако не дозвољава
голу задњицу пред њим да измиче –
царска се, јасно је, не пориче!
И кад је свима у царевини
забрањено напред да потрче,
зато што није препоручљиво
да се цар тако лако претиче,
и када се свакодневно секу
главе које изнад других штрче –
царска се, уз наклон, не пориче!

Бориславка Репац

Поводом прославе Дана Брестовца, библиотека у Брестовцу, огранак Народне библиотеке Бор направила је изложбу лековитог биља, која је трајала од 1. до 9. јуна. Занимљиво је што су изложене биљке биле свеже, тј. не сушене како је уобичајено, већ је из природе пресађено 70-ак биљака и изложено у просторијама библиотеке.
Изложбу је организовала и осмислила Бориславка Репац, књижничар библиотеке у Брестовцу, уз помоћ г. Аце Младеновића и г. Властимира Журкића, а уз подршку и помоћ МЗ Брестовац и самих мештана села.
О лековитом биљу, које се може наћи у овом крају, говорио је г. Аца Младеновић.
Изложбу је видело више од 300 посетилаца из Бора и самог Брестовца, што се може сматрати добром посећеношћу. О томе колико је изложба била успешна, говоре и бројни записи у Књизи утисака где је један посетилац написао и то да би било добро ову изложбу организовати и у јесен.
Осим свежих биљака, биле су изложене и пресоване биљке у хербаријумима, а и сушене. Организатор се потрудио да за сваку биљку, у писаном облику, постоји и опис биљке, њен латински назив, лековити делови и својства, као и начин употребе.
Истим поводом, поред изложбе лековитог биља, Библиотека је расписала и литерарни конкурс, и три најбоља рада наградила књигама.
Није наодмет овом приликом споменути још неке активности којима се библиотека у Брестовцу бавила од почетка ове године. Тако је за православни Ускрс организована изложба фарбаних јаја и тада је подељено много награда. Све то припомогли су МЗ Брестовац, Народна библиотека Бор и бројни спонзори.
Почетком године библиотеку је посетио стручни тим невладине организације Department for International Development (DFID), која се бави реформом социјалне политике, чији је главни финансијер Влада Велике Британије.
Организоване су и бројне изложбе књига поводом разних јубилеја познатих књижевника и ликовних радова ученика основне школе у Брестовцу.
На 18. Сајму књига у Бору, организованом од 26. до 31. маја у Народној библиотеци Бор, за огранак у Брестовцу је купљено 40 наслова из најновије књижевне продукције, међу којима су и књиге о лековитом биљу.

Драгица Радетић

(Поводом циклуса предавања о здравој храни)

Велики број корисника наше библиотеке, заинтересован за литературу о здравој храни, иницирао је идеју да будемо организатори циклуса предавања на ову тему. По замисли др Словенке Михајловић, предавања су реализована у периоду од марта до маја 2003. године.
Прво предавање Принципи здраве исхране увод је и основа осталих предавања.
Следећа два, Принципи исхране дијабетичара и Принципи исхране срчаних болесника, посвећена су онима којима се препоручује посебан режим исхране као саставни део лечења.
Теме Минерали и витамини, Мед и пчелињи производи као храна и лек и Биље у исхрани и лечењу у служби су превенције болести.
Како су замишљена, тако су и реализована, не само у виду излагања предавача, него, укључењем слушалаца, прерастала су у занимљив разговор.
Предавачи су еминентни стручњаци за одређене области: др Словенка Михајловић, спец. интерне медицине, мр ендокринологије; др Благица Ђорић-Стојчевски, спец. интерне медицине, субспец. кардиологије; Тамара Мишковић, виша мед. сестра, едукатор за дијабетичаре; Биљана Стаменковић, произвођач меда и Стојана Перчић, председница Друштва лековитог биља „Мента”.
Уз сваку тему биле су пратеће изложбе, првенствено књига из одређене области, којима располаже борска библиотека. Наслови као што су Храна, ваш чудесни лек од Xин Карпер, Здрав сто година од Радована Ждралеа, Здрави и витки, чији су аутори Харви и Мерлин Дајмонд, Здравље из Божије апотеке Марије Требен и књига Станоја Стефановића Како доживети стоту, биле су у изложбеној поставци сваког предавања.
Обавештења о темама су благовремено објављивана посредством борске телевизије и радија, јер су предавања намењена свим грађанима. Ипак, посећеност није била онаква какву смо очекивали, посебно ако се има у виду да је здрава храна, као услов здравог живота, значајна за све, без обзира на године, социјални статус и професију.
Интересантно је да су предавања посвећена дијабетичарима и срчаним болесницима била боље посећена од предавања која се тичу спречавања настанка болести, односно унапређења здравља.
Разлог је вероватно то што здрав човек своје здравље подразумева као нешто што му трајно припада. Схвата да болест вреба, не бирајући ни место ни време, тек када се сусретне са њом.
Написано је много књи-га о здравом животу, о томе како постићи радост живљења, сачувати енергију и виталност, али све су оне у потрази за правим, још непређеним путем ка добром здрављу. Пажљиви читалац ће уочити да постоје знатне разлике које иду чак до противречности, између старих и нових медицинских теорија о исхрани, мада им је заједничко полазиште пресудан однос између хране и здравља.
Древне цивилизације, нарочито источњачке, веровале су да велики број поремећаја тела и духа потиче од онога што једемо и да је најважније успостављање метаболичке равнотеже. Полазећи од тога да је у природи све у савршеној равнотежи, сматрају да човеку, који је њен део, природа налаже да једе природну храну.
Међутим, променом услова живота, мењају се укуси, жеље и навике.
Савремена технологија данас нуди право богатство нових производа, примамљивих укусом, мирисом и бојом. Храна се индустријализује, производе се синтетизовани витамини. Комбинујући одговарајуће хемијске компоненте, у лабораторији је чак створено пшенично зрно. Али, то зрно не може проклијати јер му је природа дала живот и једино га природа може оживотворити.
Упркос развоју науке, јавиле су се озбиљне болести савременог доба од којих су најчешће рак, болести срца и крвотока, дијабетес, депресија… Болесници постају својеврсни сарадници лекарима у стицању искустава и обогаћивању знања у лечењу. Нажалост, заточеници лоших навика најчешће их се одрекну тек када се разболе.
Евидентно је да цивилизација одваја човека од природе. Можда је право време да се присетимо упозоравајућег пророчанства Митра Тарабића, неписменог сељака из Кремне, из друге половине 19. века: „Цијелим свијетом владаће нека болешчина, те нико умјети неће да јој ране извида, сви ће казивати ја знадем, јербо сам учен и научен, а нико ништа знати неће. Лутаће људи са мислима около и наоколо, а никако неће моћи да нађу прави лијек, а он ће Божијом помоћу бити свуђе око њих и у њима самима.” (1)
Може се закључити да су заблуде створене стеченим знањем већи проблем савременог човека од самог незнања.
Најважнији ци-љеви наших предавања били су: едукација слушалаца, упознавање са досадашњим знањима, али и отварање простора за нова, долазећа знања. Повратак природи, у којој ће можда пронаћи себе изгубљеног и упознати своју природну суштину, савремени човек осећа као потребу. Али, треба бити спреман одрећи се стечених навика, понашања и заблуда. Треба учи-ти од природе. Она нам говори у знаковима и симболима. Замислимо се над њиховим значењем.
„Роса означава светлост зоре, благослов и духовно окрепљење, али симболизује промене, илузије и нестајање.”(2)
Не препознаје ли се сличност човека са росом?
Исконска потреба човека за трајањем и чежња за бесмртношћу сликовито је описана у Епу о Гилгамешу. Изгубивши биљку живота, Гилгамеш је изгубио и наду да ће постићи вечни живот на земљи. Данашњи човек не стреми ка бесмртности, али жели леп живот испуњен здрављем и срећом. Људски живот има крај, али је зато то људско знање бескрајно. Будимо део тог бескраја тако што ћемо уложити напор да учимо како постати здравији, а самим тим бољи и умнији.
––––––––––––––––––––
(1) Креманско пророчанство, Београд, 1997, стр. 222.
(2) Мали речник традиционалних симбола, Београд, 1999, стр. 121.

Весна Јовановић

Светски Дан дечје и омладинске књижевности обележен је ове године у Народној библиотеци Бор дружењем са писцем, књижевним теоретичарем, библиотекаром и одличним дечјим аниматором Мирком С. Марковићем. Директор београдске библиотеке „Ђорђе Јовановић”, сатиричар и хумориста, приређивач неколико антологија кратке форме за децу, некадашњи новинар Јежа и Ошишаног јежа, господин Марковић био је наш гост 23. априла.
Пред пуном салом малишана одушевио нас је својим умећем да забави и заинтересује децу, али и присутне наставнике и родитеље. Игра, као начин комуникације, који Марковић очигледно преферира и који је без сумње стопостотно успешан, била је и ове вечери окосница дружења. Разговор и учење кроз игру и дружење, а све прожето хумором и добрим расположењем, држали су пажњу малишанима током једносатног програма. Иако су теме разговора биле разнолике, од народног стваралаштва, преко доживљаја читања књига до упознавања са кратким формама дечје књижевности, као што су афоризам, епиграм, графит и сл, интересовање наше младе публике (у просеку деветогодишњаци) , није посустајало. Овакав приступ нашег госта младом читаоцу, спонтан, духовит, оптимистичан, који је на самом почетку вечери наметнуо и такмичарски дух овом дружењу, оставио је незабораван утисак на све присутне.
Тако је протекло ово априлско, дечје, књижевно и поучно вече у Народној библиотеци Бор. На крају смо господина Мирка С. Марковића замолили да одговори на неколико питања :

– На који начин учинити да прва дететова искуства с књигом буду позитивна? Како да, од самог почетка, дружење с књигом буде радост?
Велика одговорност ту долази од родитеља. Хтели ми то или не, родитељи имају врло деликатну дужност да буду први извођачи писаног текста, да буду први селектори и антологичари. Родитељи бирају шта ће детету да се прочита. Битно је и имати искрен однос према књизи. Дружење с књигом не сме бити нешто што се мора или што се очекује. Деца стварају свој однос према књизи онога часа када се први пут сусретну с њом, а тада они још увек не знају слова. Они су, дакле, упућени на одрасле. Тако не говоримо више о књижевности за децу, већ о књижевности за децу и родитеље. Само заједно, у корелацији, они могу да направе успешан потез. Онога часа када дете пође у школу, добије торбу са пуно књига које су тешке око седам килограма, ту љубави нема.

– Бавите се истраживањем хумора и сатире у књижевности за децу. Колико је хумор заступљен у савременој продукцији?
Хумор је основа књижевности за децу. У свету одрастања осмех је знак одобравања. У свету одрастања хумор је пут да се неке ствари лакше прикажу без обзира да ли су оне духовите или не. И само они врсни познаваоци заната писања то могу да ураде. Сетимо са само највећих светских хумориста и највећих светских писаца за децу. То су исте особе. Код нас су то Змај Јова Јовановић, сатиричар и писац за децу, Бранко Ћопић, Брана Цветковић, Душко Радовић, Љубивоје Ршумовић.
Хумор је саставни део сваке књижевности. Можда не најзначајнији, али највидљивији. Погледајте по нашим библиотекама које се књиге највише читају. Управо оне најдуховитије. Не оне духовите саме по себи, већ, на пример, Магареће године. Оне више нису у лектири, али се читају. Хајдуци и Аутобиографија Бранислава Нушића се читају. Хумор је она свевременска категорија која увек омогућава актуелност. И мислим да је ту и одговор. У којој мери је хумор актуелан, у тој мери је књига присутна у рукама читалаца.

– Колико је важно за развој детета да у својим првим сазнањима доживи свет кроз хумор и смех?
То је и питање како да први поглед на свет буде леп, а не ружан. Наиме, морамо да знамо да је хумор и смех једина категорија која разликује људско биће од свих других живих бића. Само човек има ту моћ да се смеје. Смех је лек и здравље. Ако се погледа физиолошка страна, приликом смејања се изгуби онолико калорија колико је потребно да се трчи тридесет минута. Јер сви органи људског тела учествују у смеху , од гласних жица до петних жила.

– Који би то наслови по Вашем мишљењу представљали незаобилазно штиво?
Мислим да наша савремена књижевност за децу може да се подели у две категорије: ону која добија награде и коју критичари хвале, и ону коју деца читају. Мислим да је много боље да ми погледамо шта је добро у ономе што деца читају и да се ту нађе неки одговор како и шта да се стави у први план. Да се вратим на Змаја. Деца у првом разреду основне школе „Пачју школу” не могу да схвате. Деца данас не знају шта су то скамије, каталог, не знају многе ствари. Погледајмо шта је данас деци смешно. То су, на пример, „Два јарца”. Значи, сукоб интереса. Слике су им смешне. Погледајмо због чега и даље живе сви романи Бранка Ћопића паралелно са романима чији су главни јунаци Хари Потер или дружина Пет пријатеља. Погледајмо због чега књиге Градимира Стојковића деца „гутају” – због духовитости заснованој на карактерима. То је духовитост која се налази у античкој комедији. Ниједно дете из серијала књига Градимира Стојковића није описано тако да знамо коју боју косе или колико килограма има и сл, већ је описано по својим карактерним цртама. Духовитост је свуда присутна у опажању. Свако се препознаје у тим књигама. У часу када се препозна, читалац се осећа сигурним. Ту је тајна и у читању, али и у писању.

– Наша искуства, али и резултати недавно спроведене анкете на дечјем одељењу показали су да су већ годинама уназад најчитанија дела она из обавезне школске лектире и дела чију је промоцију подржао најмоћнији медиј – телевизија. (Случај са романима Хари Потер, Господар прстенова итд). Који су начини да се млади корисници убеде у несумњиве квалитете и других дела?
Рекао бих једну ствар која је много важна и коју ће можда многи прогласити за јерес. Али, управо ти медији који су то подржали, учинили су нешто што је у последње четири године вратило књигу на место које заслужује. Роман Хари Потер, чак и да је најгори на свету, требало је да се створи јер је вратио децу књизи. Они који нису узимали књигу у руке почели су да, због Харија Потера, поново читају. Када су дошли по ту књигу, узели су и неку другу. То је био један велики повратак књизи. И то је тренд који је свуда у свету присутан. Није то појава присутна само код нас. Мислим да је то нешто што се у уметности зове синкретизам. Медији морају да се подржавају. Драма постоји откако је света и века. Позориште је опстало. Књига је опстала. Сваки нови медиј сам по себи нуди нешто ново. Због тога, ако филм подржи књигу, књига ће опстати. И оно што је јако важно, што у контактима са децом ми морамо да приметимо, књига има универзалну категорију коју ја зовем кућа. Свака кућа у књизи је различита. Свака кућа на филму је једна једина. А деца воле богатство. Они воле да имају што више доживљаја и погледа на једну исту ствар.

– Како да библиотекар постане бољи промотер књиге и читања?
Читањем. Много бољи библиотекари су они који читају. Они ће знати да кажу шта ћете у којој књизи наћи. Тако би се постигао скандинавски модел који ми имамо у нашим малим месним заједницама, у огранцима. Онај ко даје књигу, зна потребе онога коме је даје. Такав библиотекар познаје свог корисника коме пружа услугу. А велики број научника се сакупља на конгресима који јако пуно коштају, и на којима долазе до истог закључка: да је библиотекар центар локалне заједнице и културе; да библиотекар као давалац услуга зна шта корисник очекује. Ту је потребно, као и код деце, имати само једну чаробну реч – љубав према књизи.

– Како књигу, као медиј којим се не само преносе информације, већ и формирају ставови и емоције, а тиме и библиотеку, видите у скоријој будућности с обзиром на то да компјутери полако, али сигурно улазе у нашу свакидашњицу? Да ли ће књига бити потиснута и да ли је то можда логичан след ствари?
Одговор ће свако наћи у оном часу кад направи један мали тест. Видите да ли са компјутером можете да легнете у кревет и да га читате. То је врло компликовано, чак и ако је онај најмањи, најновије генерације. Може вам пасти и оштетити се. С друге стране, сваки нови програм на компјутеру, ма колико био савремен или скуп, има неколико књига које га тумаче. Ето одговора ко ће да победи у борби између компјутера и књиге. Али, морају се подржавати. Компјутер као медиј мора да има информације о књизи јер његова функција није да буди осећања, већ да подстакне и омогући да оно што даје књига, на прави начин дође до читаоца. И мислим да је ту и одговор – компјутер има важну улогу у развоју љубави према књизи.

– Колико читање треба да буде животни стил?
Постоје људи који су узалуд писмени. Ти људи знају да читају, али само ред вожње аутобуса, имена улица, итд. Постоје и стварно писмени људи који читају и налазе поруке између редова. Нека све буде садржано у једном афоризму – није све тако црно, има нешто бело, између редова. Књиге се читају између редова и ту настају нова дела која су само наша. Писци су, у ствари, подстрекачи на лепши доживљај живота. И мислим да је ту одговор на ваше питање.

Весна Тешовић

Већ сте 20 година на књижевној сцени. Иза Вас је 12 књига. То говори о великом раду за некога коме је ликовна уметност главно подручје деловања.

Често сам одговарао на питање откуда ја у књижевности. Да се вратим у неко доба 80-тих када сам највише радио и излагао, а та ликовна дела увек су пратили неки текстови који су их објашњавали. Тада сам се, много више него данас, бавио ликовном критиком. Мој данашњи ангажман у тој области се често своди на писање предговора за каталог и то искључиво за своје студенте. Искључиво за младе људе чији рад ја добро познајем зато што сам као професор сарађивао са њима. Дакле, сви ти текстови који су пратили изложбе почели су на чудан начин да се одвајају од свог материјала. За један тематски часопис који је био посвећен феномену нове слике, писао сам о Андреју дел Кастању, италијанском ренесансном сликару и када сам то трезвено погледао, схватио сам да то више нема никакве везе и да је то једна аутономна прича. Тако се моја прва књига Вечера код свете Аполоније појавила као некоинцидентна ствар и стварно сам мислио да се то неће поновити. Али, касније, како је време одмицало, нарочито током 90-тих године, књижевност ми се учинила за нијансу погоднији медиј за нешто што сам мислио да је обавеза свих људи на јавној сцени према текућим догађајима који су за овај народ били трауматични од почетка до краја, и свако ко је имао нека сазнања о претходним временима могао је да наслути какав ће то крај имати.

– Највећи број књига настао је баш у лимбу 90-их. Да ли је то ескапизам, катарза, ангажованост…?

Постоји недоумица да ли је то што сам ја писао током 90 тих ангажман, потреба да се буде на јавној сцени и искаже своје мишљење, или је то била нека врста одбране, штита према бруталности тих догађаја. То јесте на неки начин приватни ескапизам – седети у својој соби док се руши свет и писањем се бранити од тог рушења. Јесте и катарза. Ми смо можда изгорели у чекању катарзе и често смо, чекајући, правили пројекцију те катарзе. Можда је најпогоднији пример за то зазивање катарзе један мој ликовни рад из 90-их година. То је рад који се зове „Бирнамска шума”, а био је излаган на једној групној изложби, потом на изложби у САНУ. У центру је једна јако увећана фотографија где се на нежан начин додирују две руке. Рука је у руци. Рука припада хашком затворенику Слободану Милошевићу, а женска рука припада Мирјани Марковић. Око њих је једна гомила ситних механизама и мале папирне јелке које подрхтавају све време, тако да се има утисак да је то шума која хода. А шума која хода свима онима који знају историју књижевности врло јасно говори да је мотив преузет из Магбета. То је просто био један езотерични рад за оне који то могу да препознају, али је то био и позив на катарзу. Нажалост, катарза се није догодила после промена. Догодила се тек сада, након једног догађаја који нико од нас није могао ни да замисли.

– Ваша дела одликује специфичан ироничан, чак сатиричан став. Колико данашњи друштвени и културни тренутак провоцира такав Ваш потенцијал?

За сада не видим ништа на шта бих могао да се осврнем непосредно. Можда треба „покупити чауре”. Ако буде изашло треће издање моје књиге Старији и лепши Београд, мислим да га допуним само утолико што бих без пропратног текста дао фотографски материјал о судбини тих накарадних објеката који су настајали током Милошевићеве владавине, како сад иста та места изгледају после неколико година. Нека су замаскирана, нека уништена, нека су никла нова, као фраза. То би био један стрип без речи. Мислим да све оно што нам се догодило има капацитет трауме за неколико генерација писаца који ће тек доћи. Тако да ја верујем да ће оно што будем писао одмицати од овог амбијента, али да ће се на неки мало маштовитији и опуштенији начин ту и враћаги. Књига коју сада радим искорачује из нашег простора географски, а верујем да ће нека од наредних књига искорачити далеко од нашег времена, што, наравно, не значи да ће остати без симболичке паралеле која је увек провокативна и интересантна. Сви знамо да је можда најбољи роман о комунизму и траумама комунизма Дервиш и смрт Меше Селимовића.

– Како појединац може да се спасе од друштвених непогода, социопатологије и моралног суноврата?

Више него у другима то можда важи за Врт у Венецији, мада постоји једна породична ситуација и у претходним књигама. Постоје разне врсте љубави, не искључиво према људским бићима. Постоје љубави које везујемо за неке драге предмете. У Псу пребијене кичме постоји тај неки трећи, контрапунктни глас који је везан за неке предмете који нуде сталност или поузданост. И то је можда први наговештај тог неког зида, бране пред бурним догађајима који наилазе.

– Колико литература може да уради комуницирајући са широким
кругом читалаца и шта мислите о стању у нашој литератури данас?

Постоје медији који имају шири и атрактивнији начин комуницирања са публиком. Али, увек постоје људи који ће бити незадовољни том брзином и површношћу и који ће се вратити књизи. Књижевност као медиј опстаје и поред компакт дискова и интернета, као што фотографија није изумрла кад се појавио видео, нити позориште кад се појавио филм. Значи, увек ће постојати потреба да се то искуство подели.
Не бих стање у ли-тератури описао као пово-љан тренутак. Мислим да је у много већој кризи критика него што је продукција. Суочавамо се са тоталним нестанком тог посредника. Можда зато што се наша средина толико смањила, долазимо до тога да критичари који објављују текућу књижевну критику по новинама наступају као агенти неких издавачких кућа које су нови центри моћи. Мислим да је сумануто да неко пише о некој књизи, а да ту књигу истовремено потписује као уредник, а тога је све више. Много чешће се догађа да је тај посредник истиснут.
Ја сам јако збуњен. Моја читалачка публика се са сваком књигом увећава, што у прво време нисам промећивао, а сада примећујем. Мислим да људи неком осмозом шире оно што ја пишем и са тиме човек не може да не буде задовољан.

– Заинтересовани сте за проблеме културе у транзицији. Учествујете у пројектима институција културе у региону Балкана. Како на том пољу интеркултуралности оцењујете делатност библиотека, онаквих какве су данас, или онаквих како их Ви видите да треба да буду?

Значајно је место библиотеке и она ће сада доживети снажно проширење своје делатности и трансформацију. Мислим да је за нашу културу велика срећа што се на челу наше републичке институције појавила таква личност као што је Сретен Угричић и било би сјајно када би један такав човек могао да се мултипликује и да се појави на челу још неких националних институција. Ви имате ту срећу. Он је потпуно свестан моћи и будућности електронског преношења информација. Ја верујем да ће врло брзо, што ће зависити од степена и брзине развоја наше земље, у свакој од библиотека бити велики отворени пунктови у којима ће та нова димензија читања бити на располагању најширем кругу људи. Ту мислим на базе података и, заиста се не шалим када мислим да ће неко ко је озбиљан, ко заврши студије овакве или онакве и одлучи да се врати у Бор, за коју годину имати подједнаке шансе као да седи у некој од престоница, бар у погледу свог сопственог рада и развијања своје сопствене личности. Ја то пратим због потреба онога што пишем. Све је више капиталних текстова који су у целини на Интернету, а посредством Народне библиотеке Србије доћи ће се до најразличитијих текстова који су заштићени копирајтом. Неко ће бити преко ове библиотеке претплатник и На-родне библиотеке Србије и Универзитетске библиотеке, а можда и Британске или Конгресне библиотеке у Вашингтону.

Јелена Радовановић

Петрификација

У оба моја бубрега
Твоме желуцу
Мојој жучној кеси
И твојој бешици
Има таман камења
Да се одморимо од свега
И изиграмо пиљака

Вожња

Саградићу дрвени брод
Ништа метал стакло
Поринућу га у центру велеграда
Баш тамо где је аутострада
И тада
Када
Ме прогута асфалтна прерија
Извириваће људи из луксузних каросерија
Бечиће очи кад виде каква их крнтија кочи
Њих динамичне
Њих махере за магистрале и петље
Који немају времена за будалаштине
Јер време је новац
И обратно
То је битно
И врло је хитно
Стићи на пословни ручак можда и бранч
А ко хоће да плови молим лепо
Нек не зеза поштен свет
Скретање за море
Му је кад се изађе са ауто-пута
Одмах лево

Песма за Феђу

Слушај Феђа нећу више да се играм
Данас си опет седео у хладњачи супермаркета
И млатарао ногама
Све време си се смејуљио
и говорио да риба нема облик коцке
Него главу и пераја
Као она коју смо виљушкама хватали у потоку
Онда
Док нам ноге не утрну у води
А леђа се запеку под звездом летњег дана
Али Феђа ово није та риба
И боље би ти било да одеш
Јер сад сам озбиљна другачија немам времена
За твоје керефеке
Треба кажу да се удам или родим дете и слично
Не да овде хватам с тобом зјала
И шта си уопште тражио у мом огледалу јуче
Кад те нико није звао
Намигивао си на моју свилену кошуљу а знам
Да сам се заклела
Како се никад нећу увући у свилу
Као твоје уштиркане тетке
И зашто викендом јурцаш по парку иза мојих леђа
И хваташ ми бубамаре да би ми дошли гости
Што више бубамара
Ал бубамара и нема нешто много у тој трави Феђа
А и гости више нису као онда
Гости који махну преко плота и сврате
Па и нису у ствари неки гости
Данас човек има познанике али не и госте
Узалуд хваташ силне бубамаре Феђа
Боље би ти било да одеш
Игри је ионако крај
Xаба летиш над мојом главом
И чикаш ме да загазим у бару ако смем
Јер ћу одмах да пропаднем у небо ал узалуд
Физика ме је потпуно растрезнила
У бару је немогуће пропасти
Не пали Феђа боље бриши док се нисам наљутила
Игри је крај јел ме чујеш…
Феђа?

Тест за полазак у школу

Прво ме узела за руку и онда
Ме увела у неку собу као у болници
И мирисала је оно као кад мирише у болници
Онда ме је прво питала шта ћу да радим
Кад почне киша а ја сам кренуо већ у школу
И да ли ћу онда па су биле три сличке
Под а) да се вратим кући по кишобран под б)
Да наставим у школу по киши и под ц) да
Се склоним и сачекам да киша стане.
Ја сам казао да ћу да наставим по киши
Она ми је рекла да размислим још једном
Ја сам још једном казао то исто онда
Ме она питала зашто да наставим по киши
Онда сам ја реко зато што волим кад пада киша
Онда ми је она дала бојице да обојим једну слику
Где је било једно дрво једна кућа један цвет
Сунце и небо онда сам ја то обојио
Онда ме она питала што сам небо обојио црвено
Ја сам реко тад ми се највише свиђа
Онда ме питала да л знам да пишем
Реко сам да знам онда ми је дала сличку
Неког дечка и неки облак изнад њега у који се пише
И тај дечко је кренуо у школу и прођу кола
Па га свог испрскају и онда треба да напишем
Шта тај дечко каже ја сам онда реко
Не каже ништа онда је она питала како ништа
Зар није љут на чику што је возио кола
Ја сам реко да јесте
Она је онда опет питала шта онда дечко каже
Ја сам реко да не каже ништа
Онда ми је показала слику а ја да кажем
Шта је погрешно а на слици је била девојчица
Како храни мишеве и по њима пљушти киша
А девојчица држи кишобран под мишком
И она ме је онда опет питала да кажем
Шта је ту погрешно ја сам реко ништа
Онда је опет рекла да размислим још једном
Онда сам ја опет реко да је све у реду
Онда ме питала још неке ствари
Онда ме извела напоље
Па је после дуго причала са татом у ходнику
И стално вртела главом

Школице

Најпре исцртају шаблон
Једањедандваједандваједан
Онда нађу велику клоцу
Гађају вас на свим пољима
И тако
Осам дугих година
Час на једној час на две ноге
То им је и циљ
Да вас збуне док ђипате ђипате па
Кад дођете до краја обично се
Окренете и вратите на почетак
Једандваједандваједањедан
Ишчупате се накако збуњени
Мислећи напокон је крај
Ал после кад се најмање надате
Кроз цео живот звони
Из неке улице
Паклена школица

Пређашње свршено

Зато што уђох као охоло оштро копље
То што осмехом навукох инсекте
И јер глагољивошћу ућутках масу
Ако окренух ти леђа као тричавом робу
А игнорисах историју увреда
Па одлично одглумих амнезију
И поједох главе свих ниских пиона
Не значи да унутра
Склупчала се нисам ситна
Као заробљена корњача

Тихомир Нешић

Промотер овогодишњег, 18. Сајма књига у Народној библиотеци Бор била је издавачка кућа „Просвета” из Ниша. У име промотера, на свечаном отварању Сајма, присутнима се обратио г. Тихомир Нешић, књижевник и новинар, главни уредник нишке „Просвете”, речима:
Драги и поштовани пријатељи књиге,
Припала ми је велика част да вас поздравим у име издавача који учествују на овогодишњим свечаностима књиге у Бору, а то значи и да вам пренесем поздраве свих живих писаца чије су вам књиге овде представљене.
Посебно ми је задовољство да вас поздравим у име Издавачко-графичког предузећа „Просвета” из Ниша, којем је организатор и домаћин – хвала му – одао признање да буде промотер овог Сајма, потврдивши тако да и у овом на-шем делу Србије има вредног, има остварења која су у врховима културе наше земље.
Сви ми вам захваљујемо што сте дошли на ову лепу свечаност књиге, а она, књига, јесте, као што знате, благородна, па ће – како песма каже – да вас награди; ви који волите књигу, знате како: задовољством које је незаменљиво.
То незаменљиво задовољство с књигом да би се кренуло на пут у непознато, то задовољство интимног сучељавања са светом, јесте основа чија чврстина је много пута проверена и потврђена, на којој слободно и увек може да се тврди да везе између писца, књиге и читаоца нико и ништа не може да покида; саобраћај на тој релацији се одржава чак и ако му се, не само помаже, већ и одмаже.
Због тог јединственог задовољства које пружа књига, ред вожње између ње и оних који је воле не могу да поремете ни највећа техничка достигнућа: није то могао, како се стрепело, радио, није могао филм, није могла телевизија; ми који смо овде верујемо и знамо да опстанку књиге ништа неће мо- ћи ни, како се сада најављује и страхује, компјутеризација.
Човек против књиге, као и за њу, највише може. Али, човек против књиге, као и човек без књиге, шта је то?
Уколико се пак, саобраћају изме ђу књиге и читалаца пружи и ма-ла помоћ – како чине издавачи ова-квим манифестацијама и, још ви- ше, како може учинити Министар- ство културе најављеним укида- њем пореза на књигу – број путни-ка у оба смера – књига према читао-цима и читалаца према књизи–вишеструко и плодотворно ће се увећати.
А та плодотворност блискости с књигом олакшаће нам, као што је много пута до сада, да кроз све тегобе и тескобе прођемо неоштећени и прочишћени.
Зато смо овде, ми који књиге пишемо, ми који књиге издајемо и ми који књиге читамо.
Па, срећно нам и, како наш народ каже – берићетно, дружење.