Вјекослав Видаковић

Кола је паркирао у једној од споредних улица, у делу града у којем су све улице споредне. Закључујући преглед јучерашњих друштвено-политичко-спортских збивања водитељка са радија је управо најављивала још један тежак дан за хроничне болеснике.
Остале није поменула.
Прво је угасио мотор, затим цигарету. Са седишта сувозача је узео бејзбол капу (без ознака), сунчане наочаре и цигарете. Мобилни му следећих пола сата неће требати. Пребацио га је на задње седиште и прекрио јучерашњим „Блицем”. Искључио је радио, извадио кључ из контакт-браве и изашао из кола. Кључеве и цигарете је одмах ставио у џеп. Није волео педеруше. Закључавајући врата, још једном је, вирећи кроз мутно стакло, проверио уверљивост камуфлаже на задњем седишту.
Прогностичаре треба послати на неплаћено. Завукао је прсте десне руке под леви рукав, примакао лице рамену и обрисао зној са чела. На рукаву је остала флека. При доласку је у дну улице спазио црвени киоск са натписом Хамбургерија. Ставио је капу и наочаре и кренуо на доручак.
Ходао је полако.
У овом крају не цепају плакате политичара.
Могао је да осети врелину зидова поред којих је пролазио. Данас ће се асфалт топити.
Жуте и зелене мрље на боку киоска су сваким његовим кораком бивале све јасније.
Након двадесетак метара успео је да препозна контуре слова:
СУР Буцко Вам нуди најбоље:
Пљескавице,
Ћевапе у лепињи,
Виршле,
Све врсте пецива
И остало…
Вадећи лову из џепа размишљао је шта да изабере. Није желео ништа са месом. Можда „остало”?
Можда ништа. Радно време СУР-а је било од осам сати.
Стајао је пред том ружном пластичном кутијом и бленуо.
Пролазници су га обилазили.
У широком луку.
Није волео овакве ситуације. Квота непредвиђених глупости за данашњи дан је почела да се испуњава сувише рано. Срећом, у низу локала на супротној страни улице спази један изнад кога је писало „Клас”. Инстант спас. Вратио је припремљени новац у �еп и кренуо ка Буцковој не-лој-алној конкуренцији.
Коловоз је прешао не реметећи лењи ритам јутарњег саобраћаја. Чудио се како синоћ није приметио ту пекару.
Први кораци по сенци су донели освежење плућима. А картица окачена са унутрашње стране стаклених врата олакшање нервима. Радно време: НОН-СТОП.
Локал је био чист и простран. Зидови бели, плочице такође, клима уређај исправан. Наоружао се стрпљењем и дисциплиновано стао на зачеље колоне.
Обе раднице су биле јако младе. Носиле су жуте кецеље обрубљене црвеном траком. Натпис „Клас”, на грудима, је такође био црвен. Биле су умерено љубазне и неумерено ужурбане. Искошена огледала при врху сваког од зидова су му омогућавала да осмотри ситуацију у помоћној просторији, и иако се ред испред њега релативно брзо скраћивао (а иза апсолутно продужавао), није успео да одоли том изазову.
Тамо није било љубазности.
Али он се налазио са ове, безбедније стране пулта.
Где време некако пролази.
Наручио је две кифле и јогурт.
Пластична чаша је била „ознојена”, кифле свеже а папир на ком су сервиране мало већи од поштанске марке.
Испровоциран чињеницом да се и у овом прехрамбеном објекту робно-новчана размена врши у нехигијенским условима изашао је не сачекавши кусур.
Наставио је низ улицу, сенченом страном, па на првој раскрсници скренуо лево.
Паркић је још увек био тамо. И даље окружен најсивљим зградама на свету, и даље једнако запуштен.
Све клупе су биле слободне. Сео је на најближу.
Закржљало лишће и изгорела трава. Нетакнута природа.
Поломљени тобоган и разјебана клацкалица. Нетакнуто друштво.
Исто као и пре петнаест година.
Јогурт је спустио до себе, а кифле задржао у руци. Из џепа је извадио кутију са цигаретама и положио је поред чаше.
Кифле су још увек биле вруће. И довољно слане, прави топли оброк.
Јогурт стандардан.
Колико зна, Марко још увек живи у једној од ових зграда. Нису се видели петнаест година. Били су нераздвојни до другог средње. Тад је ћале добио прекоманду. Последња вест о Марку која је стигла до њега није неочекивана. Дечко је дефинитивно одустао од факултета и сад намерава да се ожени. Чика Здравко, Марков тата, пре пар недеља је, приликом случајног сусрета на пијаци, са задовољством пренео другу половину новости свом бившем колеги.
Жвакао је полако, гледајући у врх својих прашњавих патика. Заливао је сваки залогај. Најкраћи пут од блока зграда до најближе продавнице је и даље водио кроз парк. Пролазили су поред њега. Пензионери и домаћице, углавном. Срећа, па је распуст. Жене у тренеркама, белим чарапама и кломпама, махом дебеле, обилазиле су га готово панично, у широком луку, трудећи се да ничим не покажу да су свесне његовог присуства. Забављао га је тај њихов ирационални страх. Одувек… Пензионери су били већ друга прича. Парадирали су са оним својим карираним торбама са дрвеним, несразмерно великим ручкама посматрајући уљеза подозриво, крајичком ока, без померања главе.
Постоји ли цивилна самозаштита у војним зградама? И, ако постоји, да ли је паркић под њиховом јурисдикцијом?
Након што је ставио последње парче кифле у уста, згужвао је папир и угурао га у чашу. Отресајући мрвице са мајице погледом је још једном потражио корпу за отпатке… Узалуд. Исто као пре петнаест година. Е, па нека се ј..у. Још увек жваћући, спустио је чашу на земљу пазећи да се она не нађе на путу гомили мрава која се мувала око рупе на ивици травњака.
Испружио је ноге и узео кутију са цигаретама. Обавезни део оброка. Одабрао је једну коју није требало пуно исправљати. Ето зашто не воли лето…
Након првог дима, који су његова плућа спремно прихватила, помисли да би сада мало тишине добро дошло. Али… бивши станари немају права на максималистичке захтеве.
Бивши немају право да било шта захтевају…
Погледа око себе.
Није могао да верује да се готово све што је требало да му се деси, десило у овом парку. Од последњих безразложних туча до првих туча због поноса. Од првог петинга до доношења одлуке да бенд назове „Носачи звука„. Од трагикомичног покушаја да се након једног од пубертетских пијанстава отрезни трчећи овом стазом до оних силних чекања. Ма кога и у ма које време. Паркић је био вечито зборно место.
Убеђен је да је и сада тако.
Спусти опушак на земљу, па га поклопи ђоном. Када следећи пут буде долазио овде донеће дискмен са… носачем звука на којем је снимљена музика из „Грлом у јагоде”.
Погледа на сат. Минут до седам. Устао је, дохватио цигарете са клупе и кренуо.
До места где је паркирао кола вратио се другом, сад већ пакленом страном улице.
Зној му се скупио на обрвама. Спустио је главу, скинуо наочаре и дланом обрисао чело.
Извади кључ од кола. Брава је била усијана.
Чим се сагнуо талас врелог ваздуха, помешан са мирисом прегрејане синтетике му груну у лице. Извадио је пиштољ из касете, заденуо га за појас, повукао мајицу надоле и кренуо ка пошти.
Марка је сат пробудио. Привремено. Први пут након десет месеци – привремено. Дугменце на полеђини будилника изнад којег је писало „аларм” је синоћ намерно пребацио на „он”, не би ли научио да цени будућу слободу. Јуче је дао отказ. Решио је да направи нешто од свога живота.
(Прва награда на Конкурсу за кратку причу)

Ана Јанковић

Протекли, 50. Београдски сајам књига остаће упамћен не само по великом броју домаћих и страних излагача, већ и по добро осмишљеном пратећем програму који је обиловао представљањима књига и издавачких активности излагача на сајму, сусретима са писцима, семинарима, предавањима и трибинама. Поводом јубилеја, на сајму је била отворена и изложба награђених књига, плаката и докумената са прошлих сајмова књига под називом „Педесет година Сајма књига”, аутора Радована Поповића.
Овај сајам ће посебно запамтити библиотекари, јер су, по први пут, од стране организатори уважени као пуноправни партнери. Наиме, ове године библиотекарима је први пут омогућено да бесплатно, уз службене пропуснице, уђу на сајам књига. На тај начин је утврђено да је ову манифестацију посетило преко 2000 библиотекара.
На иницијативу и у организацији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис”, Народне библиотеке Србије и Савета Сајма књига, на самом сајму је 28. октобра одржан први Форум библиотекара и издавача који би, према очекивањима организатора и учесника, требало да допринесе унапређењу њихове комуникације и сарадње. Разматране су теме које се подједнако дотичу и библиотекара и издавача: цене књига, издавачки попусти и услови куповине за библиотеке, говорило се о квалитету и трајности издања, о лектури, коректури, преводима, и уопште, опреми књига. Донето је неколико важних одлука, а између осталих да се подржи и реализује иницијатива Народне библиотеке Србије о оснивању Националног конзорцијума за обједињену набавку књига по узору на већ постојећи Кобсон, захваљујући коме преко стотину библиотека у Србији има могућност приступа бази података и координиране набавке страних часописа, те да се створе бољи услови за откуп књига и да се књиге ослободе поштанских такси. Што се откупа књига тиче, по ко зна који пут тражено је да се Министарству културе упути заједнички допис са захтевима да библиотекари у много већој мери буду питани у процесу одлучивања приликом откупа књига. На тај начин библиотеке би дошле до извесног броја књига које су им заиста потребне. У матичне библиотеке управо стижу књиге из последњег откупа Министарства културе од српских издавача. Без објављеног списка, библиотеке напросто и немају никакав увид у то шта је за њихове потребе откупљено, а стижу им и књиге које су објављене ранијих година. Напросто се стиче утисак да Министарство културе на овај начин не помаже библиотеке, већ субвенционише саме издаваче.
Учесници Форума су се дотакли још неких тема које су заједничке и библиотекама и издавачима, а то су питања хонорара гостујућих писаца, могућност кредитирања издавача, када би у обзир могли бити узети само добри пројекти, добро испланирани издавачки концепти, те проблем који са собом носи непостојање удружења издавача, итд.
Договорено је и да 2006. година буде проглашена Годином књиге, током које би се могли водити разговори са свим релевантним субјектима, а којима би могли бити разрешени многи проблеми изнети на овом форуму.
На Форуму је први пут додељена награда „Инфотекар” за допринос у развоју информатичке и пословне културе у библиотекама. Награда је додељена Вери Прокић (Научни институт за ветеринарство, Нови Сад) и Народној библиотеци у Куршумлији. Награду „Инфотекар” је доделило предузеће „Информатика” из Београда у сарадњи са Народном библиотеком Србије и Библиотеком Плус.

Ана Јанковић

Београдски сајам књига је ове године забележио пола века свог постојања. Основан далеке 1956. године, са основном идејом да то буде најбоља прилика за представљање домаће и иностране продукције књига, овај сајам је годинама претендовао да постане најпрестижнија манифестација културе код нас, што данас то свакако и јесте. Има се, међутим, утисак да су дани славе и сјаја Београдског сајма књига ипак прошлост, и то не кривицом организатора, већ самих излагача, и уопште, стања у српском издаваштву данас. Евидентан је све већи број издавача који учествују на сајму. Број објављених нових наслова такође. Али, ако је неко очекивао да ће 50. сајам бар повратити сјај некадашњих сајмова који су се одликовали разноврсношћу едиција, квалитетом и високим професионалним стандардима, јасним и осмишљеним уређивачким концепцијама (свака част појединим издавачима), преварио се. Оно што је приказано на овогодишњем сајму може се окарактерисати као: већ виђено, dejà vu. Све је мање узорних и модерних издавача који објављују добру, квалитетну и (не само наоко) лепу књигу. Истини за вољу, све је више модерних издавача који, тачно је, објављују хитове који су актуелни и у свету, међутим, знатан је број тих књига које су лепе само наизглед, али су на лошем папиру, слабо повезане, лоше преведене и још горе лекторисане. О самим садржајима да и не говоримо. Верујем да су ипак, добри познаваоци светске и домаће литературе у многим ауторима које издавачи рекламирају као хит-писце, а њихова дела као бестселере, препознали потпуне анонимце и писце у запећку.
На отварању јубиларног, 50. Београдског сајма књига, надахнуто је говорио академик Љубомир Симовић, поставивши, рекло би се, праву дијагнозу стања у српском издаваштву данас:
Негде средином петнаестог века, „у крајевима Истроса, који се и Дунав зове… на реци званој Далши, на извору”, неки непознати инок, који ће касније у историји књижевности бити назван Инок из Далше, пошто је завршио преписивање јеванђеља, на крају је дописао молбу својим будућим читаоцима: „А и ово молим и говорим: сачувајте књигу ову од прљања и од свеће покапања и горења и проливања зејтина од кандила”.
У данашње време књизи прете опасности много веће од свеће и зејтина: прети јој, пре свега, застрашујућа редукција наших културних потреба, неман која је родила другу аждају и претњу: нестанак мерила и осећања вредности. Ситуација у којој се књига данас налази представља својеврстан оксиморон: што се књиге мање читају, то се све више пишу и штампају; књигу не уништава то што неће да је штампа нико, него је убија то што је свако. И онај ко у животу није прочитао ниједну једину књигу може да се похвали да их је написао и објавио десет.
Ипак, на сваком кораку је владао општи оптимизам. Осмеси на лицима излагача и посетилаца сведочили су да књига никада није превише. У Арени Хале 1 Београдског сајма са нескривеним поносом се указивало на лепо дизајниране, елегантно и модерно уређене просторе на сајму као да је штанд самом себи сврха. И након (на срећу) краткотрајне параноје пред све већом експанзијом електронских медија, увидело се да књига пред њима не треба да устукне, већ напротив, да равноправно стане раме уз раме са њима, јер штампана књига и електронска књига и нису једна другој конкуренција. То се могло видети и на самом сајму где су неки (ретки) издавачи поред књига од папира нудили и књиге на CD-у, понекад чак и у истом паковању. Јасно је да треба бити спреман за будућност, када се на овакве примере може рачунати у много већој мери, јер у савременом свету они нису никаква егзотика, већ потпуна реалност.
У домаћим условима барем, време већ неколико година уназад није наклоњено књизи. У сваком случају, књига и те како говори о свом издавачу у сваком погледу. Сајам је огледало и издавача и књижевне продукције, из простог разлога што свако од њих гледа да се на сајму покаже у најбољем светлу, са што већим бројем нових наслова, престижнијим ауторима, новим идејама и концепцијама. Могло се пратити како од малих, анонимних издавача, који су до пре неколико година једва могли наћи места у „прстену” Хале 1, израстају велике и моћне издавачке куће које годишње објаве више десетина нових наслова издвајајући притом значајна средства за куповину ауторских права и то од писаца који су данас заиста и у Европи и у свету признати и актуелни. Неке куће и посустају.
Одавно се већ говори и пише о томе да је издаваштво постало један више него уносан бизнис, а књиге ништа друго до роба коју треба што боље продати. У тој трци траже се неке нове форме, теме каквих раније није било или које и ако их је било, нису у довољној мери експлоатисане, а показале су се као уносне. Ко зна каква нас тек изненађења очекују?
Добар пример је прави издавачки бум не само код нас, већ и у свету, који је настао објављивањем романа Да Винчијев код Дена Брауна (код нас објавио „Соларис”, Нови Сад). Након тога, издавачи се напросто утркују у потрази за сличним, бар приближно толико интригантним штивом. Док се једни задовољавају пуким тумачењем поменутог романа (Кључ за Да Винчијев код, „Бабун”, Београд), а други побијањем свега или готово свега што је у њему речено (Декодирани Да Винчијев код, „Народна књига – Алфа”, Београд), трећи своју шансу виде у томе да својим читаоцима открију и тако их просветле (неретко наведу и да купе књигу) „откривањем” разних „доказа” о свету још необзнањеним детаљима из живота Исуса Христа (Исусов брат и заборављена хришћанска учења, Христова изгубљена невеста и Свети грал, „Моћ књиге”, Београд). Или епохална творевина насловљена као Крађа Исуса („Алгоритам”, Београд), у којој је испричана „напета и узбудљива прича” о покушају да се клонира Исус Христ! Што је много, много је!
А наши читаоци (није генерализовано), које бар до сада није баш био глас да су пасионирани у настојањима да сваки слободан тренутак утроше на читање, преокупирани свим (не)могућим проблемима, очигледно жарко ишчекују свако слично „откриће”, не би ли кроз катарзу кроз коју и сами пролазе рвући се са проблемима свакодневно, ганути до суза што је и (бого)човек Исус Христ након свих мука које је поднео за добробит свеколиког човечанства, ипак, бар у литератури, доживео својеврсно остварење „небеске” правде. Ако је веровати поменутим остварењима, оставио је иза себе потомство (а и рођаке), тако да још увек постоји трачак наде да ће неко од њих однекуд искрснути и, попут Христа, поново умрети зарад окајања небројених грехова човечанства. И тако, кад затвори и последњу страницу, потпуно прочишћен, пун оптимизма и љубави према ближњима, читалац је спреман да се суочи са свим изазовима које му доноси нови дан.
И шта рећи „Cliu”, „Геопоетици”, „Стубовима културе”, „Службеном листу” и још некима реткима који су на себе преузели улогу мисионара у немогућој мисији да се по сваку цену подигну мерила која ће у сваком тренутку важити у издаваштву, који преводе и објављују дела највећих светских и домаћих књижевника, теоретичара, научника, чије су књиге изузетно добро опремљене, на добром папиру, добро повезане, када се, изгледа, њихове књиге све мање продају. Није ни чудо: оне не пружају никакву наду, њих читалац не може у сласт попити као „шећерну водицу”. Оне су на самом рубу да изгубе у беспоштедном боју између комерцијалног и квалитетног, између квантитета и брижљиво бираних и осмишљаваних издавачких подухвата.
Јер, када је Љубомир Симовић рекао да се никада није више објављивало, а мање читало, верујем да није мислио баш на Да Винчијев код који се и много чита, а који и није тако лоша књига… и сама сам је прочитала. Не могу да дочекам да сазнам каква ли је то по човечанство погубна (или спасоносна?) тајна записана у Микеланђеловој бележници.

Весна Тешовић

Јавна расправа у Народној библиотеци Србије поводом иницијативе да се промени профил награде за најчитанију књигу године коју додељује ова институција

Награда за најчитанију књигу године коју додељује Народна библиотека Србије је установљена 1973. и први добитник је био Милош Црњански за Роман о Лондону. У историји награде било је неколико периода када награда није додељена (1974, 1982. и у периоду од 1985. до 1988. године), тако да није преседан што је у марту ове године инициран предлог да се додељивање награде замрзне на неко време.
Многи су разлози због којих је покренута ова иницијатива. Пре свега, то је награда коју додељују библиотекари, а у ствари је додељују читаоци. Искуство је показало да није могуће разграничити библиотечку статистику од промоције вредности, те да се створио изразити несклад између квантитета и квалитета прочитаног у библиотекама Србије, а самам тим и награђеног. Запретила је опасност да награда потоне у инфлацији стотина награда разних профила које већ постоје. У консултацијама су учествовали чланови Управног одбора Народне библиотеке, Комисија за доделу награде и директори библиотека у Србији. Више од пола библиотека се одазвало и заједно са члановима Управног одбора и Комисије подржали су ову иницијативу.
Заједничко решење које је предложено учесницима јавне расправе састојало се у следећем: библиотека ће наставити да евидентира читаност књига јер је то потреба културне заједнице;са списка 25 најчитанијих књига жири библиотекара би одабрао књигу, која би добила награду „Књига године у библиотекама Србије”. Предлагачи овог решења гајили су наду да ће тако помирити оба критеријума – квантитет и квалитет.
Позиву на расправу одазвали су се представници библиотека из Србије, професори са универзитета, издавачи, уредници часописа и књижевници, а размишљања и оцене које су се чуле биле су различите и често опречне.
Они који су се залагали за укидање награде аргументовали су своје мишљење тиме да су књига, писац и издавач награђени већ тиме што су најчитанији и да библиотека ту само технички одрађије посао. Чињеница да су романи најчитанији већ унапред дисквалификује остале жанрове, те тако нпр. поезија или филозофска дела немају никакву шансу да уђу у жирирање. Напоменуто је да читаност неке књиге не зависи само од рода и жанра, већ и од политичке актуелности. На интересовања одрасле читалачке публике готово је немогуће утицати у библиотеци, јер постоје медији који су много јачи у пласирању „хитова”, а тиме и у креирању укуса. Било какво проглашење књиге године и у нашој средини постаје беспредметно јер многе институције то чине, те једне године може и пет књига да понесе ту титулу. Тако се само обесмишљава оно што је већ бесмислено. Свака награда, уз лични престиж, диже тираж, па не треба занемарити финансијски ефекат, а тиме и могућност да се лобира. Упозорено је да у том случају награда зависи од жирија који може бити свакакав.
Изречена је и сумња у способност и стручност библиотекара да процене квалитет књижевног дела и подвучена чињеница да ће, уколико се прихвати предложак од 25 најчитанијих књига у библиотекама, библиотекари бирати по списку који нису сами сачинили већ неко пре њих.
Било је и мишљења да награду треба доделити, уз предложену промену критеријума, пошто и то даје могућност да се на фини начин скрене пажња на квалитет. Квалитет књиге библиотекари виде на више начина: поред садржаја не сме се занемарити изглед књиге, њене корице, повез, чистота и лепота српског језика који се нуди читаоцу кроз квалитетне преводе или лектуру. Предложено је и да жири директора матичних библиотека изабере књигу године, али да при том не користе предложак од 20 књига које избаци библиотечка статистика.
Овом расправом отворено је и питање набавке књига у нашим јавним библиотекама. Ако се прате читалачка интересовања огромне већине корисника јавних библиотека, онда се у великом броју примерака мора набављати тзв. лака литература што се одражава и на листу најчитанијих књига у библиотекама. Тако је у библиотекарској пракси дошло до својеврсне дилеме: да ли на библиотеку гледати као на храм културе, или пратити савремени тренд да постане сервис грађана. У последње време, семинари који су се организовали за библиотекаре нису се бавили њеном културном функцијом колико су инсистирали на појмовима: информациони центар, менаџмент и маркетинг, положај библиотека у оквиру економског система. Мисија коју библиотека треба да има у савременом друштву, да негује читалачки укус, естетске критеријуме и омогућава људима да лакше изграде сопствено мишљење и критички и конструктивни дух, као да је бачена у засенак. Данашњем читаоцу најчешће је потребан садржај који ће га забавити, који представља најлакше (и најјефтиније) бекство од свакодневице, који га не обавезује на веће размишљање. Пошто мора да поштује жеље „његовог величанства корисника”, библиотеци је тешко да се у својој културној мисији бори против популизма и подилажења општем укусу. Потребно је пронаћи снажан механизам да се квантитет, као мерило, претвори у квалитет, а то ће бити тешко остварљиво док библиотека у оквиру своје стратегије јасно не одреди своју функцију: да ли ће бити културни, социјални, информациони или ини центар. Тако, и кад је реч о Награди, статистика може бити оперативни податак на основу кога би се тражила „права мера” шта би библиотекари награђивали, а та мера би морала да одражава национални задатак у култури који библиотека има.
Остало је да сачекамо фебруар месец и да видимо како ће се редефинисати ставови, разрадити критеријуми и донети нов правилник по коме ће бити изабрана „књига године библиотека”. А расправа, као свака расправа, отворила је низ питања на која библиотека и библиотекари не могу сами дати квалитетне одговоре без заједничке дугорочне акције министарстава културе и просвете и телевизије као најмоћнијег медија.

Слађана Милошевић

Историјат Музеја Крајине
Музеј Крајине у Неготину основан је 1933. године у тренутку када у унутрашњости Србије оваквих установа уопште није било. Приликом прославе стогодишњице ослобођења Тимочке крајине од Турака, у Неготину је 21. септембра 1933. године била приређена изложба под називом „Старине Крајине”, где су били изложени археолошки предмети, оружје и стари новац. Организатори изложбе, али и грађани Неготина, свесни интересовања које је изазвала изложба, дошли су на идеју да покрену иницијативу за оснивање музеја.
Велики ентузијасти и љубитељи старина као што су Милан Радојевић, школски надзорник у пензији, Светислав Стефановић, банкар и Стојан Младеновић, професор Учитељске школе у Неготину, саставили су, у име оснивача и потписника, Правила музејског друштва, и доставили их бану Моравске бановине на одобрење и потврду.
Бан Моравске бановине у Нишу актом бр. II 3322 од 16. фебруара 1934. године потврдио је Правила музејског друштва у Неготину као и оснивање музеја, тада под називом „Градски музеј Хајдук Вељко”.
Музеј је најпре био смештен у старој турској згради са три уређене изложбене просторије. У периоду од оснивања до 1941. године музеј формира своје збирке путем поклона и откупа. Прве инветарске књиге, у којима је инвентарисано: 91 књига, 779 комада разног новца, 415 музејских предмета, 41 комад разних медеља, музеј има од 1939. године. Међутим, већина ових књига инвентара уништена је за време II светског рата, када неготински музеј није радио.
Од 1952. године Музеј добија зграду трговца Душана Јотића у којој се и данас налази.
Музеј Крајине је власник неколико објеката од којих је један родна кућа Стевана Стојановића Мокрањца, која је од 1964. године отворена за посетиоце, а преко целе године у њој се одвијају културне активности у част великог српског композитора. У саставу музеја налази се и најстарија сачувана грађанска кућа у Неготину, у којој је од 1997. године отворен Музеј Хајдук-Вељка са поставком о Првом српском устанку. Касноантички резиденцијално-меморијални комплекс „Врело – Шаркамен”, средњовековни комлекс манастира Короглаш из XIV века, као и родна кућа народног хероја Момчила Ранковића у Рајцу, такође су у надлежности Музеја Крајине.
Музеј Крајине данас чине одељење историје уметности, историјско, археолошко и етнолошко одељење, као и стручна библиотека.
О библиотеци Музеја Крајине
Формирање библиотеке започето је од тренутка оснивања Музеја, у тешким условима, са скромним средствима, недостатком простора и кадрова за рад. Библиотечка грађа, несређена и нередовно евидентирана, налазила се на местима која нису била предвиђена за смештај ове врсте грађе. Стручне књиге из музеологије, завичајне књиге, белетристика, биле су смештене у депоима за слике и етнолошки материјал.
Посебан простор за смештај библиотечке грађе, према Летопису Музеја Крајине, одељење библиотеке добија 1951. године, када је започето и инвентарисање библиотечког материјала. Тада су формирани општи инвентар и инвентари по областима: музеологија, право, белетристика, религија, техника, хигијена и педагогија. Уређена је и картотека која је сређена по писцима и делима за сваку област. Извештаји о раду Музеја Крајине говоре да дуги низ година ниједан радник Музеја није био задужен за рад у библиотеци. Доласком на радно место музејског педагога 1972. године, Василија Пауновић је урадила попис целокупног књижног фонда (3 546 књига), а од 1973. године уведен је нови општи инвентар, према стварном стању књижног фонда.
Стварањем услова за обављање библиотечке делатности, у складу са чл. 14 Закона о библиотечкој делатности (Сл. гласник РС, 234/94), „Југословенским стандардима за просторије и опрему библиотека” , 1995. године, на основу чл. 26. ст.1 тач. 1 Закона о библиотечкој делатности, чл. 5 Правилника о садржини и начину вођења регистра библиотека (Сл. гласник РС, 63/94) извршен је упис библиотеке Музеја Крајине у регистар библиотека, и то као „организациона јединица Музеја Крајине која обавља библиотечку делатност”.
Структура фонда и обрада библиотечке грађе
Фонд библиотеке Музеја Крајине чини стручна литература из об ласти музеологије, завичајна грађа, енциклопедијска издања, каталози, плакати, позивнице, укупно 5235 инвентарских јединица. У библиотеци се налази више од 50 наслова зборника, прегледа, гласника из археологије, етнологије, историје и историје уметности из издавачке делатности установа које се баве заштитом покретних и непокретних културних добара. Библиотека има око 10 наслова листова који су у Србији излазили крајем XIи почетком Xвека, скоро све бројеве локалног листа Крајина и то почев од првог броја издатог 1952. године, па све до 1991. године, неколико непотпуних годишта локалних листова који су излазили у Неготину пре Другог светског рата, Гласник Вељкове Крајине и Крајинске новости.
Инвентарисање библиотечког материјала врши се у књизи инвентара која садржи следеће рубрике: редни број, датум завођења, писац и кратак наслов дела – име часописа или новина – место и година издања, број књиге или свеске или годишта часописа, сигнатура, набавка књиге, цена, број рачуна, напомена. У библиотеци постоји и интерна картотека по писцима и делима за сваку област. Целокупан фонд је подељен на грађу из области етнологије, историје, историје уметности и археологије.
Смештај, заштита и коришћење библиотечке грађе
Одељење библиотеке налази се на спрату музеја у малој одвојеној просторији величине 12 m². Грађа је смештена на полицама од нерђајућег челика и дрвеним полицама са металном конструкцијом. Старе књиге смештене су у ормару у родној кући Стевана Стојановића Мокрањца, а део публикација о Хајдук-Вељку Петровићу, јунаку из времена Првог српског устанка, изложен је у Музеју Хајдук-Вељка и чине део сталне поставке.
Заштита књижног фонда је у главном ограничена на физичку заштиту. Простор у коме је смештена грађа добија природну светлост из суседне просторије.
Корисницима библиотечке грађе није дозвољен слободан приступ фонду, као ни изнајмљивање књига. У музеју је обезбеђен простор за рад корисника библиотечке грађе. Простор у коме се налази читаоница је неодговарајући јер су у њему смештене и следеће службе: документација, рачуноводство и водичка служба.
Стручну литературу из области археологије, историје уметности, историје и етнологије углавном користе запослени стручњаци Музеја Крајине. У последњих пар година примећено је веома интезивно коришћење завичајне грађе. Све је веће интересовање за културно-просвено, етнолошко, привредно, здравствено истраживање прошлости Неготина и Крајине. Библиотечку грађу Музеја Крајине све више користе ученици, студенти, дипломци са захтевима из различитих области наше завичајне историје.
У складу са захтевима корисника, одељење библиотеке Музеја пружа следеће услуге:
– пружање информација из области стручне литературе и завичајне културне историје, науке и привреде;
– помоћ при изради матурских, семинарских, дипломских радова из области завичајне историје и науке уопште;
– сарадња са медијима (радио, телевизија, штампа).
Од 2002. године воде се статистички подаци о броју посета корисника библиотеци, преглед коришћене литературе, као и преглед корисника према занимању.
Набавна политика библиотеке
Књижни фонд библиотеке Музеја Крајине настао је од првих поклона појединих професора и других лица, приспелих на име „Градски музеј Хајдук Вељко”. И наредних година, према извештајима о раду Музеја Крајине и књизи инвентара, набавна политика се одвијала у том правцу.
О развоју набавне политике не може се много рећи. Фонд се ствара претежно од поклона, а средстава за попуњавање фонда готово и да нема. Од укупног броја приновљених пуб ликација само 1% годишње се набави куповином. Набавља се шта се може, коришћењем личних веза запослених стручњака Музеја, као и разменом са установама заштите које имају издавачку делатност.
Развој одељења библиотеке Музеја Крајине
За развој одељења библиотеке Музеја Крајине веома су важни седећи фактори:
– стручно оспособљавање радника задуженог за библиотеку;
– финансијска средства за набавку и заштиту библиотечког материјала;
– просторно проширење;
– аутоматизована обрада података;
– издавачка делатност.
За рад у специјалној библиотеци стандард предвиђа читаву екипу специјалиста, а пракса показује да у већини специјалних библиотека, кадровски потенцијал чине један до два библиотекара или књижничара. Због недостатка кадрова, за рад одељења библиотеке Музеја Крајине обично је био задужен један радник, а често о њој није бринуо ниједан радник. И данас одељење библиотеке има једног запосленог радника са вишом стручном спремом, стручно неоспособљеног за обављање библиотечке делатности, који је у целокупној организацији и расподели послова у Музеју задужен за:
– рад на општој (административни послови) и стручној (аутоматизована обрада података за централни музејски информативни систем Србије) документацији,
– рад са посетиоцима (водички послови кроз објекте Музеја Крајине;објекте Музеја годишње обиђе око 20 000 посетилаца),
– организацију мање сложених материјално-финансијских послова.
Стручним оспособљавањем, стварањем услова за едукацију, неангажовањем на другим пословима, створили би се услови да радник задужен за рад библиотеке обавља посао у складу са савременим захтевима библиотечке делатности.
За обезбеђивање додатног простора, стандардизованог намештаја за смештај и чување фонда, набавку библиотечке грађе потребни су веће разумевање и финансијска помоћ оснивача. Библиотека дели судбину свог оснивача, па се тако несташица и рестриктивне мере, одражавају најпре на библиотеку, поготову на иновирање фонда. Нови услови рада су неопходни да би одељење библиотеке Музеја могло одговорно да испуни своје обавезе. Просторним проширењем створили би се услови да се фонд завичајне библиотечке грађе обрађује и развија као посебан фонд.
Да би библиотека ускладила свој рад са захтевима савременог доба, мора да се уведе аутоматизована обрада података, како би библиотека била укључена у јединствени библиотечко-информативни систем Србије. Аутоматизацијом библиотечког пословања омогућила би се вишеаспектна предметизација књига и, самим тим, њихова ефикаснија доступност корисницима аутоматским претраживањима и проналажењем информација.
Издавачка делатност Музеја Крајине би требало да буде веома важан начин презентирања рада установе у целини. Покретањем сопственог часописа у будућности, Музеј би могао да представи рад свих својих одељења, па самим тим и одељења библиотеке, и истовремено омогући да јавност буде упозната са свим сферама рада Музеја Крајине.
ЛИТЕРАТУРА:
– Мирјана Бабовић, Светлана Јанчић, Алфабетски каталог монографских публикација, Народна библиотека Србије, Београд 1991.
– Драган Бараћ, Коментар Закона о библиотечкој делатности: са пратећим прописима, Народна библиотека Србије, Београд, 1995.
– „Правилник о ближим условима за чување библиотечке грађе”, Београд, Службени гласник РС, 63 (1994).
– Летопис Музеја Крајине (1934–1979).
– Извештаји о раду Музеја Крајине.
– Љиљана Милић, „Положај и место специјалних библиотека код нас”, Панчевачко читалиште, бр. 5, Панчево, 2004, стр. 40.
– Гордан Јањић, Шездесет година Музеја Крајине у Неготину, Музеј Крајине, Неготин 1994.

Биљана Данић-Грбић

Читав 20. век био је обележен промоцијом људских права. Посебна пажња посвећена је промовисању дечјих права, а у оквиру њих нарочито правима деце са развојним тешкоћама.
Чињеница да наша земља на многим пољима заостаје у развоју у односу на западноевропске земље говори да је ситуација и у овој области слична. Док у западним земљама деца са развојним тешкоћама активно учествују у животу и раду друштва, у складу са својим потребама и могућностима, деца са развојним тешкоћама код нас још увек представљају маргинализовану друштвену групу која највише времена проводи у кући или институцији која се о њима брине. Последњих пар година били смо сведоци готово стидљивог обележавања Дана инвалида, који су организовали и у њему учествовали само одрасли чланови удружења. Деца са развојним тешкоћама нису била присутна. Ипак, реално је нагласити да различита удружења особа са развојним тешкоћама све више раде на томе да своје чланове ресоцијализују и да изграде позитивну друштвену климу према особама са развојним тешкоћама. Остварен је напредак и у области образовања, јер деца са развојним тешкоћама могу, у сладу са новим програмом основних школа, да похађају наставу и у редовним школама, заједно са својим вршњацима без развојих тешкоћа. С тим у вези, библиотеке могу ускоро да очекују веће присуство деце са развојним тешкоћама у својим читаоницама.
Основна намера овог текста је, да упозна све запослене у библиотекама са основним развојим тешкоћама, карактеристикама развојних тешкоћа и могућностима деце са развојним тешкоћама;начином на који је могуће остварити сарадњу са институцијама које се брину о деци са развојним тешкоћама;начинима за интеграцију деце са развојним тешкоћама у вршњачке групе;начинима за организовање различитих програма за децу са развојним тешкоћама у библиотеци.
Дете са развојним тешкоћама – дефиниција и терминологија
Последњих деценија терминологија која означава различите групе деце са развојним тешкоћама у великој мери је увећана. Нови термини настали су у покушају превазилажења старих који су били стигматизујући. Данас се користе следећи термини: деца са развојним тешкоћама, деца са сметњама у развоју, деца са посебним потребама. Сметње у развоју се деле у 6 основних група. То су:
1. сензорне сметње – оштећења слуха и вида, које за последицу имају отежану комуникацију са средином;
2. телесне сметње – поремећаји локомоторног апарата, разни облици посттрауматског инвалидитета, дужа хронична обољења, разни облици церебралне парализе;
3. недовољно развијене сазнајне способности од лаке менталне заосталости до најтежих облика тзв. менталне ретардације;
4. поремећаји говора – дислалиа, дислексија;
5. поремећаји моторике – дисграфија, дислатерализованост, тикови и тзв. моторни дебилитет;
6. изражени поремећаји у понашању – васпитни проблеми, емоционална и социјална незрелост, пасивно-агресивне и агресивне реакције, делинквентно понашање и слично¹;
Термини «деца са развојним тешкоћама» и «деца са сметњама у развоју» су индентични и обухватају ону децу у чијем се развоју запажа једна или више горе наведених сметњи. Термин «деца са посебним потребама» има нешто шире значење и поред деце са развојним тешкоћама обухвата и децу из маргинализованих група (ромска деца), децу из социјално депривираних средина (сиромашни), децу избеглице, децу лишену родитељског старања, децу из хранитељских породица.
Дете са тешкоћама у развоју је дете са посебним потребама, а дете са посебним потребама је дете. Све оно што је неопходно било ком детету, неопходно је и детету са посебним потребама.² За што боље разумевање деце са развојним тешкоћама, за боље перципирање њихових потреба и могућности, неопходно је нагласити да ова деца, као и сва друга, воле, осећају и размишљају, само на нижем развојном нивоу. Треба имати на уму да у развојном периоду, на путу ка одраслом добу, ова деца, да би остварила своје развојне могућности, требају организовану и удружену подршку родитеља, стручњака, уже и шире друштвене заједнице. Конвенција о правима детета каже: „Ментално или физички недовољно развијено дете има право на посебну негу, образовање и оспособљавање за рад, које ће му обезбедити потпун и достојан живот и постизање највишег степена самосталности и социјалне интеграције”.3
Дете са Down синдромом
Основне карактеристике по којима се препознају деца са Down синдромом су: округла глава са заравњеним задњим делом, мали нос, косо постављене очи са малим наборима на угловима, мека и танка коса, мала уста, најчешће полуотворена са повећаним језиком, често избаченим напоље, екстремитети су кратки и задебљани, глас је промукао и храпав, просечна висина је за 10–15 cm нижа, док просечна тежина ове деце знатно премашује просечну тежину њихових вршњака. Гледано уопштено, деца са Down синдромом су весела, пријатељски расположена, друштвена и активна. Због своје пријатне природе, топлог осмеха и испружених руку, ова деца плене пажњу околине која им најчешће узвраћа нежношћу. Морамо, истине ради, нагласити честе промене расположења, као и изливе емоција, који могу бити веома бурни, али и краткотрајни и површни. Тврдоглавост, инаћење, јогунство, одлике су деце са Down синдромом које родитељима и околини задају највише муке. Мотивација за учење новог код ове деце је врло слаба, видна и слушна пажња су краткотрајне и површне. Уопштавање наученог и преношење у нове ситуације је оскудно. Научено лако заборављају, уколико садржај који уче не одговара њиховим потребама. Способност говора и разумевања касни код ове деце. Реченицу формирају тек након четврте године. Фонд речи и у каснијим годинама бива оскудан. Деца са Down синдромом су тешко, умерено или лако ментално неразвијена, док веома мали број припада граничним случајевима.4
Дете са церебралном парализом
Церебрална парализа је непрогресивно оштећење мозга и упорно, али не и непроменљиво стање које настаје услед веома раног оштећења оног дела мозга који контролишу покрете и став. Манифестује се кроз различите поремећаје положаја и ставова тела и поремећаје покрета или моторних функција. Основној слици су врло често придружени и други поремећаји, пре свега низ психичких дисфункција, сензорни проблеми и говорне сметње, епилепсија, ортопедски проблеми и поремећаји понашања, укључивши и проблеме везане за психолошко и социјално прилагођавање. Сликовито речено, мећу децом погођеном церебралном парализом има оних који дивно пишу песме и дивно цртају, али и оних који не могу разговетно да говоре или не разумеју ни једну реч. Нека церебрално погођена деца су потпуно непокретна, док нека пате од вишка покретљивости и имају тешкоће да своје покрете усмере и да њима владају. Код неких постоји сметња покретљивости само једне руке или ноге која је скоро неуочљива голим оком. Један број ове деце завршава високе школе и у стању је да се самостално брине о себи, док код других не успева ни описмењавање и потпуно су упућени на бригу и старање других лица.5
Дете са епилепсијом
Епилепсија је поремећај који је људима одувек познат. Но, и поред тога постоји увек много предрасуда и незнања о правој природи епилепсије и особа које од ње пате. Посебност напада утицала је и на став друштва према епилепсији. Особе са епилепсијом често су означаване као «другачије», мање вредне и приписиван им је, неоправдано, читав низ негативних особина.
Епилептични напад је израз веома појачане мождане активности, односно веома повећане учесталости пражњења нервних ћелија мозга, које део тела или орган са којим су повезане, «бомбардују» сигналима, чиме доводе до поремећаја његове функције, што постаје уочљиво посматрачу или особи која добија напад. Сваки мозак може да се доведе у стање појачане раздражљивости. До напада могу да доведу различити поремећаји: недостатак кисеоника, шећера или других материја, изложеност отровним материјама, механичке повреде, притисак или истезање можданог ткива, електрични удар. Напади могу бити различитог опсега – могу бити велики, који изгледају крајње драматично, или парцијални, који пролазе готово непримећено. Изненада настао велики напад ствара паничну реакцију код родитеља или особа које су присутне. Природна реакција је да се детету помогне. Но, када се догоди велики напад, не треба предузимати никакве посебне поступке! Дете само треба обезбедити од додатног повређивања, ако је пало на тврду и неравну подлогу, треба га ставити на мекшу подлогу и ставити му испод главе простирку. Треба га окренути на страну, са главом наниже, да би садржај из уста могао да изађе напоље. Насилно отварање уста или заустављање трзања мишића могу само детету или особи која му пружа «помоћ» да нанесу додатне повреде. Треба сачекати да напад сам по себи престане, а то се по правилу догађа за неколико минута.⁶
Деца са сензорним сметњама
Ову групу чине слушно оштећени, слабовиди и слепи. Код ове деце комуникација са околином је отежана.
Слушно оштећени су бољи на невербалном плану. За њих је карактеристично отежано разумевање социјалних норми и усвајање правила понашања. Осетљиви су на неуспех, што може бити генерална карактеристика и остале деце са развојним тешкоћама. Због говорних тешкоћа карактеристичних за слушно оштећене неопходно је бити врло тактичан у комуникацији (стрпљиво их слушати, не довршавати реченице уместо њих;говорити разговетно, увек окренути лицем према њима).
Слабовиди и слепи највише проблема имају са кретањем у простору. Неопходно је простор у коме се крећу обездедити, тј. склонити ствари које би могле бити узрок незгода.
Ментално недовољно развијена деца
Деца која су недовољно ментално развијена сврставају се у следеће групе:
– просечно интелигентна деца и гранични случајеви (IQ 100–70) који похађају регуларне школе;
– лакше ментално неразвијена деца (IQ 70–50) која похађају специјалне школе. Могу се после обуке самостално бринути о себи. Посебним програмима могу се обучити за различита занимања, јер поседују нормалну мотивисаност за рад;
– умерено ментално недовољно развијена деца (IQ 50–30) могу се обучити за једноставнија занимања и могу да раде само уз надзор;
– тешко ментално неразвијена деца (IQ 30 и испод) захтевају сталну бригу.
Пре него што деца са развојним тешкоћама дођу у библиотеку
Сва деца имају потребу да буду прихваћена и да се осећају сигурно. Ову потребу је нарочито битно испоштовати код деце са развојним тешкоћама. Дечја библиотека треба да буде место где ће се афирмисати позитивни ставови према деци са развојним тешкоћама, место где ће се та деца осећати пријатно, где ће се према њима односити са поштовањем и прихватањем, место које ће бити подстицајно за њихов даљи развој.
Да би се постигли ови циљеви неопходно је запослене у библиотеци снабдети основним информацијама о развојним тешкоћама и о раду са децом са развојним тешкоћама. Неопходно је, такође, припремити кориснике за сусрет са децом са развојним тешкоћама. У ту сврху, упутно је на видним местима у библиотеци истаћи плакате који говоре о дечјим правима, а посебно о правима деце са развојним тешкоћама. У ову сврху могу да послуже и изводи из Конвенције о правима детета, књиге из те области и разне слике и фотографије деце са развојним тешкоћама. Корисници се могу и усменим путем, на пулту, обавестити о свему што их интересује из те области.
У циљу даље припреме корисника за сусрет са децом са развојним тешкоћама у библиотеци, било би добро организовати циклус предавања о развојним поремећајима. Најлакше је ову врсту предавања организовати у сарадњи са развојним саветовалиштем из најближег Дома здравља. На ова предавања позвати све заинтересоване, а посебно обавестити родитеље предшколаца, јер су ово теме које их посебно интересују. Циклус предавања најбоље је започети једноставнијом темом, нпр. кашњење у развоју говора. Обавестити медије и кориснике о намери библиотеке да у наредном периоду угости децу са развојним тешкоћама у својим просторијама.
Када завршите са овим припремним радњама, неопходно је да успоставите контакт са институцијама у вашем граду које се брину и раде са децом са развојним тешкоћама. Требало би да им понудите гостопримство у вашој библио теци, да их позовете у посету и да их обавестите о свим припремним радњама које сте до сада предузели како бисте деци са развојним тешкоћама омогућили пријатан боравак. Када се конкретно договарате о доласку групе деце морате нагласити да очекујете групу не већу од десеторо деце, која ће бити покривена одговарајућим бројем васпитача, у зависности од тежине развојне сметње заступљене у тој групи. На пример, деца са церебралном парализом која су у колицима или се тешко крећу морају бити покривена један на један, што значи једно дете – један васпитач. Код лакших облика недовољне менталне развијености тај однос може бити и један на пет, што значи један васпитач на петоро деце. На тај начин избећи ћете могуће непријатности, а и радници библиотеке ће се осећати сигурније уколико приликом прве посете библиотеци деца са развојним тешкоћама дођу у пратњи васпитача који их добро познају, знају њихове потребе и могућности и могу да предвиде њихове реакције и да их контролишу.
Програми за децу са развојним тешкоћама у библиотеци⁶
Морамо бити реални па рећи да тренутно чак и најобичнија посета деце са развојним тешкоћама библиотеци може бити схваћена као програм, јер сваки излазак из куће и установе која ради са њима, за ову децу представља празник и богати њихово иначе сиромашно социјално искуство. Посете деце са развојним тешкоћама библиотеци могу бити индивидуалне и колективне.
Индивидуалне посете деце са развојним тешкоћама не можете предвидети нити испланирати, али сте се за њих већ припремили уколико сте завршили припремне радње о којима смо говорили у претходном пасусу. Први сусрет са дететом са развојним тешкоћама ће библиотекару бити олакшан уколико има на уму следеће чињенице:
Дете са развојним тешкоћама је пре свега дете које воли, размишља и осећа на нижем развојном нивоу. Према њему се односите као и према другој деци, али водите рачуна о његовим ограничењима, а наглашавате његове очуване могућности. Подразумева се љубазан и професионалан однос, без испољавања сажаљења и без сервилности. Онако како се буде понашао библиотекар према детету са развојним тешкоћама, тако ће се понашати и остали присутни корисници.
Дете са развојним тешкоћама ће први пут у библиотеку, по правилу, доћи у пратњи родитеља или старатеља, који га добро познају и разумеју, те ће тиме ваш посао бити олакшан а биће олакшана и комуникација.
Библиотека није установа која пружа медицинске услуге, те од вас нико не очекује ни лек, ни излечење, ни сажаљење. Дете са развојним тешкоћама долази у библиотеку истим поводом као и остала деца, да би позајмило књигу или сликовницу и да би било у друштву својих вршњака.
Колективне посете деце са развојним тешкоћама библиотеци договају се са установама које се о њима брину и са њима раде. Најсврсисходније је одредити један дан у недељи у коме ће деца са развојним тешкоћама организовано долазити у библиотеку. Тога дана, и у том термину, библиотека мора бити отворена и за све остале кориснике како би се остварио основни циљ овог програма, а то је интеграција деце са развојним тешкоћама у групе вршњака. Јасно истакнутим обавештењем о термину за интеграцију дајете могућност оним корисницима који нису још увек спремни да се сусретну са децом са развојним тешкоћама да тај термин не користе за своју посету библиотеци.

На који начин се одвија интеграција деце са развојним тешкоћама? Интеграција је процес који се одвија у неколико фаза. Прва фаза интеграције је заједнички боравак деце са развојним тешкоћама и њихових вршњака без развојних тешкоћа у истој просторији. Заједничко присуство омогућава им да се привикну једни на друге и да превазиђу предрасуде које постоје код једних и других. Следећа фаза у интеграцији подразумева формално упознавање, размену информација и било коју врсту комуникације. Последња фаза интеграције је заједничка активност коју су иницирала сама деца или је организовао неко од одраслих.
Колективне посете користе се и за замену књига. Најбоље је одредити једног васпитача који ће бити задужен да брине о задужењима деце из групе коју прати. На овај начин биће избегнуте све могуће компликације. Да ли ћете дете са развојним тешкоћама учланити индивидуално или колективно, ствар је личне процене. За почетак, можда је најбоље уписати их колективно и на једну чланску карту те групе изнајмити им известан број књига, које ће они користити уз контролу својих васпитача, значи неће их носити кући него у установу из које долазе. Касније, када се навикну на коришћење услуга библиотеке, можда их је могуће уписати индивидуално, а родитеље задужити да воде бригу о њиховим задужењима. Ово се све односи на децу са недовољном менталном развијеношћу. Осталима, који имају очуване менталне капацитете, треба омогућити да користе услуге библиотеке под истим условима као и њихови вршњаци без развојних тешкоћа.
Када говоримо о осталим програмима у библиотеци, јавља се дилема које од њих могу да прате и деца са развојним тешкоћама. Деца са развојним тешкоћама могу да присуствују већини програма у складу са својим интересовањима, узрастом и развојним нивоом на коме се налазе. Уколико им је очувана интелигенција могу да присуствују представљању било које књи ге која одговара њиховом узрасту и интересовањима. Такође могу да присуствују и сусретима са писцем. Ово се посебно односи на децу са церебралном парализом, без обзира да ли имају говорне сметње, и на слабовиде. Деца са развојним тешкоћама могу да учествују у различитим креативним радионицама које се организују у библиотеци. Креативне радионице су нарочито погодне за децу са недовољном менталном развијеношћу. Различите ликовне и вајарске радионице нарочито пријају овој деци и на њих имају готово терапеутско дејство. Да би учествовала у овим радионицама, деца са развојним тешкоћама не морају да поседују неко специјално предзнање, тако да су изједначени у могућностима са својим вршњацима без развојних тешкоћа. Мора се водити рачуна о томе да радионице у које су укључена и деца са развојним тешкоћама, не смеју бити такмичарски организоване. Радове све деце, након завршене радионице, треба обавезно ставити на пано библиотеке. Тим гестом ћете деци са развојним тешкоћама дати прилику да библиотеку доживе као место на коме су они сами прихваћени и као место на коме се цене њихова постигнућа.
Деца са развојним тешкоћама могу учествовати на различитим ликовним и литерарним конкурсима које организује библиотека, под једнаким условима као и друга деца. Обавестите их о конкурсима које организујете, а њима препустите да сами одлуче да ли ће учествовати у њима.
Различите драмске и луткарске радионице су идеално место за дружење деце са развојним тешкоћама са својим вршњацима. Деца са церебралном парализом врло радо учествују у луткарским представама уколико имају иоле очувану моторику руку. Деца са Down сидромом такође радо учествују у једноставнијим драматизацијама и рециталима било које врсте. Они још радо певају и играју.
Постоји и посебна врста програма која за циљ има интеграцију деце са развојним тешкоћама у групе вршњака. То су интеграционе радиониоце. Оне су тако конципиране да воде рачуна о потребама и могућностима деце са развојним тешкоћама и деце без развојних тешкоћа која у њима учествују. Посебне активности у оквиру ових радионица осмишљене су на начин који би био довољно подстицајан за децу без развојних тешкоћа, а уједно довољно једноставан да у самим радионицама могу равноправно учествовати и деца са развојним тешкоћама. У овим радионицама учествују само она деца која су прошла претходну припрему, а да за учешће имају и сагласност родитеља. Деца са развојним тешкоћама такође пролазе припрему за учешће у интеграционим радионицама. Ово су врло сложене радионице које могу да раде само обучени психолози, педагози, дефектолози. Ова врста радионица је рађена у Дечјем одељењу Библиотеке града Београда током 2000-те године. Интеграционе радионице тренутно није могуће организовати у другим библиотекама, из разлога не постојања обученог кадра који би могао да радионице осмисли и води.
Уместо закључка
Уколико имате жељу и намеру да помогнете својим суграђанима са развојним тешкоћама и да уједно омогућите осталој деци да упознају другачије од себе, да се науче толеранцији и разумевању, неопходно је да се што пре укључите у савремене токове и да широм отворите врата библиотеке за све оне који су заинтересовани да уђу у њу. Морате водити рачуна о томе да нису сви довољно мотивисани за рад са децом са развојним тешкоћама. Неопходно је да изаберете оне људе из колектива који ће бити у стању да тај посао обављају са довољно радног елана и без предрасуда. Задатак библиотеке, поред свих осталих, јесте да ради на просвећивању локалне средине и на изградњи позитивне климе како према осталима тако и према деци са развојним тешкоћама и њиховим породицама.
НАПОМЕНЕ:
1 Ометено дете, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.
2 Добрила Муановић, Јадранка Новак, Дете са сметњама у развоју, Save the Children, Београд, 1998.
3 Незванични резиме 23. члана Конвенције о правима детета.
4 Јадранка Новак, Дете са Down синдромом, Save the Children, Београд, 1998.
5 Александар Савић, Даринка Радојевић, Дете са церебралном парализом, Save the Children, Београд, 1998.
6 Јелица Ерцег-Дурачић, Дете са епилепсијом, Save the Children, Београд 1998.
7 Овај део текста је настао на основу искуства у раду Дечјег одељења Библиотеке града Београда.

Александра Вићентијевић

Социјални статистички подаци, како код нас тако и у свету говоре у прилог чињеници да књига и читање заузимају све мање места у животу деце. Озбиљне студије као узроке ове појаве наводе: исувише наглу технолошку писменост најмлађих, промене у систему образовања, као и недовољну заинтересованост одраслих (родитеља и професора) за садржаје које литература нуди. Како год, детињство деце данас нимало не личи на детињство њихових родитеља, што, посматрајући из перспективе библиотекара, условљава и давање предности садржајима који су другачији од класичног односа књига-читалац.
Функцијом и наменом основани да управо овај класичан однос развијамо и негујемо, нашли смо се у недоумици како изаћи у сусрет интересовањима деце а остати доследни сврси постојања. Увођење програмских садржаја у раду са децом показало се као једини модел који је указивао на могућност повратка малишана у библиотеке.
а. Врсте програмских активности које је могуће изводити у дечјој библиотеци
У жељи да интересовања деце усагласимо са образовним потенцијалима запослених, као и могућностима фонда одлучили смо се за активности које ће, занимљивим садржајем и континуираним одвијањем децу привући у библиотеку, најпре као у нови простор, а затим их условити да користе писане садржаје које иста та библиотека нуди. Услов за долазак на програм било које садржине, а сваки од њих је бесплатан, био је само један – поседовање чланске карте.
Израда програмске концепције показала се као најкомпликованији део посла. Верујући да ће програми успети да највећи број деце заинтересоване за њих претворе у сталне чланове и активне кориснике нашег фонда, размишљали смо о могућностима које нам пружају наша знања и интересовања. Првобитна идеја била је да се програми одвијају тако што ће искључиво запослени у Дечјем одељењу Библиотеке града Београда осмислити методологију рада, континуитет извођења и постати реализатори онога што су сами и осмислили. Тако смо и кренули. Настале су:
– школа креативног писања – програм намењен старијим основношколцима, који има за циљ напуштање дедуктивно-репродуктивног модела у току процеса читања и писања и усвајање креативног односа ка стваралаштву уз помоћ програмиране наставе. Програм се одржава једном седмично.
– о књигама и још понечем – јесте програм осмишљен у циљу промовисања недовољно познатих, а квалитетних дечјих писаца. Ова врста програма представља књижевност кроз гостовање писаца, али укључујући и сценске наступе: делове позоришних представа, ученичка драмска извођења и сл. Програм се одржава једном у две седмице.
– дружење са писцем је програм који представља дечје писце кроз целокупно њихово стваралаштво, што значи да је реч о књижевном опусу писца, о стваралачком поступку, о различитим фазама рада које стваралаштво прате итд. Програм би се одвијао једном месечно.
– вртић у библиотеци је програм намењен деци београдских вртића, која, при организованим посетама, добијају информације о одређеним књижевним делима, одабранима за ту прилику, која, кроз логичке игре, усвајају одређени део градива и лагано улазе у свет литературе. Програм се одвија једном седмично.
– приче о митовима је програм који децу предшколског и основношколског узраста упућује у основе митолошког поимања света, као и у неке појмове који су за ту свест карактеристични. У каснијим фазама деца уче популарне митове и учествују у квизовима са питањима из свега што су научили. Програм се одвија једном седмично.
– приче из прошлости је програм намењен старијим основношколцима и бави се представљањем занимљивости из домена историје, које су, најпре, базиране на историји културног и приватног живота протеклих епоха и славних историјских личности, укључујући и госте који су вољни да о одређеној теми понекад говоре. Програм се одвија једном седмично.
– ми и они други је програм намењен интеграцији деце са посебним потребама у вршњачке групе. Одржавао се једном седмично.
– приче о животињама јесте едукативно-забавни програм који деци млађег основношколског узраста нуди основне информације и занимљивости из животињског царства, приче из Зоо врта, укључује их у разговоре о кућним љубимцима и популарише књиге које говоре о животињама. Програм се одвија два пута у месецу.
– еколошке радионице чине програм усмерен на стварање и развијање еколошке свести код деце, упознавање са основним принципима очувања животне средине и осмишљавање конкретних акција заштите животне средине у локалној заједници. Програм је намењен деци предшколског и нижег основношколског узраста, а одржава се два пута у месецу.
– припрема деце за полазак у школу је програм намењен предшколцима. Он обухвата увођење деце у моторичке радње, као и у основне појмове предмета са којима ће се у току почетног школовања сусретати. Програм траје од фебруара до краја јуна месеца.
– мала школа примењених вештина јесте програм у оквиру кога деца уче да праве предмете од зрневља, украсе од пресованог лишћа, да вајају, плету, везу по различитим моделима и сл. Програм је намењен предшколцима, као и ученицима нижих разреда основних школа, а одвијао се једном седмично.
– психолошко саветовалиште је засновано на индивидуалним терапеутским разговорима са децом или њиховим родитељима. Циљ програма је пружање стручне помоћи у решавању проблема одрастања, проблема у учењу, у породици, помоћ у решавању конфликата са вршњацима и као и са особама супротног пола. Програм се одвија једном седмично и траје три сата.
Увидевши, после извесног времена, када су програми већ добили замашан медијски одјек и када је било извесно да редовних посетилаца итекако има, да има и заинтересованих појединаца а и установа културе које су вољне да без икакве материјалне надокнаде гостују и одрже понеки програм за децу, уведени су и нови садржаји. Тако су настали програми:
– све је култура – програм намењен основношколцима, који има за циљ упознавање деце са различитим установама културе у Београду, са делатностима које ове установе обављају, као и са грађом коју заинтересованим грађанима могу да понуде (архиви, музеји, позоришта). Програм би се одвијао једном месечно.
– кад порастем, бићу… је програм намењен старијим основношколцима, а представља необична занимања (пиротехничар, сценограф, маскер) и нуди помоћ при избору професије. Програм би се одржавао једном месечно. Аутор и реализатор је Биљана Данић-Грбић.
– а сада мало музике је програм намењен деци старијег основношколског и средњошколског узраста и чине га концерти класичне музике ученика завршних година београдских музичких школа. Концерти се реализују једном месечно.
Временом је установљено да деца гаје интересовања и за садржаје које запослени у библиотеци нису у стању да понуде, а чија би заступљеност у великој мери покренула занимање за фондове који постоје а који су недовољно искоришћени: шаховска литература, различита издања стрипова и књиге митолошко-религиозне садржине. У то име ангажовани су еминентни стручњаци из тих домена, који су и раније радили са децом, те су тако настале:
– школа стрипа – програм који децу учи како да разумеју уметност стрипа, како да разумеју теорију стрипа, и, коначно, како да постану стрип цртачи. Програм је осмишљен за ученике основних школа и одвија се једном седмично.
– школа шаха као програм намењен деци нижег основношколског узраста, заснован на увођењу у свет шаха, учењу основних шаховских потеза, као и развоју логичког мишљења. Програм се реализује једном седмично.
– мала школа веронауке која деци, кроз занимљиве приче из религиозног живота, приче из живота светаца и религиозна предања открива тајне које су адекватне њиховом узрасту. Програм се одвија једном седмично.
На програме у Дечјем одељењу Библиотеке града Београда деца су долазила или организовано (колективно) – са школама и вртићима или самостално. Добра сарадња са локалном заједницом: школама, вртићима и осталим установама које се баве бригом о деци била је неопходна.
б. Утрошак материјалних средстава
Све активности које су реализоване у нашем простору изискивале су током процеса реализације, јер су тако и осмишљене, минимална материјална средства. То значи да су углавном били потребни један рачунар са штампачем, дрвене бојице и фломастери, демонстрациона шаховска табла, обична табла и креде у боји, пажљиво одабране илустрације – које је увек у библиотеци мо гуће пронаћи, играчке за развојиње меморије – које пак библиотека поседује од раније и простор. Овим желим да кажем да извођење квалитетних програма за децу не подразумева у исти мах и захтевне финансијске конструкције, те и да тиме развејем страх који се обично, при помисли на било какву иновацију, у већини средина најпре појави.
в. Функционалност програмских активност
Увођења различитих програмских садржаја показало је да деца јесу заинтересована за различите теме из домена културе, али је неопходно било упутити их на прави начин. Неопходно је било кренути, у великом броју случајева, од компјутерских презентација, јер то је поље које је њима најближе, да би се, каснијим радом, стигло до суштине проблема саме теме (шаха, стрипа, митова или живота животиња).
Сврха извођења програма у библиотеци била је најпре повећање броја активних чланова. О томе је ли сврха испуњена или није говори податак да је 2000. године Дечје одељење Библиотеке града Београда имало 1446 чланова, а да их је у 2004. години било 5 580, а до краја септембра 2005. 5 162.
Друга важна ствар јесте социјализација деце. Дакле, у времену у коме су деца углавном упућена на проналажење индивидуалних задовољстава (компјутери, видео-игре, спорт путем компјутера, DVD) библиотека им пружа могућност да се друже и да дружећи се упознају начин функционисања у колективу, што је један од основних предуслова за здрав процес одрастања и развоја личности.
Задатак који је свако од реализатора програма морао, према договору унутар колектива, испоштовати, био је да децу својим радом наведе на неопходност упознавања књижевних сижеа и да управо задате сижее одаберу за теме својих радионица. Уобичајавање читања, чак и код деце која му до тада нису била склона, учинило је да деца усвоје могућност коришћења књига и као секундарног средства у раду, те и да у каснијем приступу било којој теми, када одрасту, наставе да чине исто.
Неопходно је напоменути да је развијање и подстицање дечје креативности у великој мери кориговало унапред утврђене методолошке ставове, јер се догађало да деца сама предложе тему рада или другачији приступ постојећој теми, и да се касније испостави да су били у праву. Сама могућност дечјег уплива у организациону политику библиотеке није без потцењивања, када се узме у обзир психолошки непресушна потреба за свакодневним подстицањем дечјег самопоуздања. Трудили смо се да у том домену и сами дамо одређени удео.
г. Могућност праћења евалуације
Сваки од извођених програма морао је у библиотеци оставити некаквог трага. Прављене су изложбе ликовних и примењених радова, организовани су квизови и разна друга такмичења, додељиване награде, прављене видео презентације са записима програмских дешавања и издата је једна књига са радовима који су управо код нас настали.
Деца која су била посетиоци наших првих програма сада су већ ученици основних школа. Велики број њих редовни су корисници наших фондова, а и посетиоци неких других програма намењених њиховом узрасту и њиховим тренутним интересовањима. Чињеница да смо, промишљеним и дуготрајним радом, успели да децу у извесној мери вратимо књизи и вратимо библиотекама дала ми је за право да позовем и неке друге колеге да на сличан начин направе нови покушај. Било би лепо да на неком сличном скупу за известан број година можемо да разменимо искуства и да дискутујемо о овој теми изнова.
д. Закључак
Петогодишње искуство у извођењу различитих програма за децу резултирало је повећањем активних чланова Дечјег одељења Библиотеке града Београда са 1 446 за 2000. годину на 5 580 колико их је било у 2004. години. Многи некадашњи посетиоци програма, сада далеко старији, постали су редовни чланови библиотека којима књига и читање представљају саставни део живота и одрастања.

Весна Јовановић

У Сава центру у Београду је од 5. до 9. октобра 2005. године одржан међународни научни скуп на тему „Деца и библиотеке: истраживање читања, традиционалне вредности и савремени технолошки утицаји”.
Организатори скупа били су: Филолошки факултет Универзитета у Београду (Катедра за библиотекарство и информатику), Библиотекарско друштво Србије, Институт за књижевност и уметност, Институт за експерименталну фонетику и патологију говора, Народна библиотека Србије, Библиотека Матице српске, Библиотека града Београда, Градска библиотека Новог Сада, Национална библиотека Црне Горе и Факултет за менаџмент Универзитета „Браћа Карић”.
Скуп је одржан и уз подршку Министарства за науку и заштиту животне средине, Министарства за просвету и спорт, Министарства за културу, Министарства за националне мањине, Градског секретаријата за културу и Скупштине града Београда.
Прва недеља октобра била је Међународна недеља деце, када се подсећамо или учимо о њиховим правима загарантованим Конвенцијом УН. Међу осталим правима која деца морају да имају,чланом 17 ове Конвенције, предвиђено је да детету треба обезбедити приступ јавним информацијама које су добре за његово ментално и физичко здравље. Друштво треба да подстиче стварање и популарисање дечјих књига и часописа. Али, децу треба и заштитити од информација и материјала штетних по њихово добро!
А овај научни скуп се између осталог бавио питањима интелектуалних слобода деце у библиотекама, креативним осмишљавањем времена младих читалаца, очувањем духовног наслеђа путем превода, унапређењем опште и компјутерске писмености деце, итд. Изложено је преко шездесет радова домаћих и страних аутора, а било их је из једанаест земаља. Конференција је била идеална прилика да се прикупе искуства и информације, да се у директним и непосредним контактима са колегама, како из унутрашњости, тако и онима из света, сазна о животу и раду како малих тако и највећих библиотека.
Више од осамдесет учесника скупа присуствовало је излагањима и дискусијама које су отваране на крају сваког радног дана. Као резултат ових размена у мишљењима и идејама, радна група за доношење закључака извела је анализу и закључке који су се недвосмислено наметнули током рада овог скупа: неопходност постојања системске основе за рад библиотека са децом, неопходност подизања професионалног и материјалног статуса библиотекара у друштву, неопходност јачања комуникације и свих видова сарадње између библиотека у Србији. Дати су такође и предлози који би омогућили превазилажење ових проблема.
И заиста се овај вид едукације, прикупљања информација, размене искустава и дружења показао врло ефикасним и корисним. Нарочито интересантно било је чути искуства колега из иностранства, сазнати како раде, и како решавају своје проблеме, на које начине анимирају децу да се учлањују у библиотеке и како изгледају њихови пројекти унапређења читања. Посебно занимљива и инспиративна била су излагања колегиница из Норвешке и Канаде.
Али, иако ентузијазам не може да надокнади све оно што данашњим библиотекама и библиотекарима у Србији недостаје, почели смо одатле. Као резултат прикупљања искустава и знања својих колега, није било тешко да, уз мала прилагођавања, сопствене програме рада на Дечјем одељењу Народне библиотеке Бор обогатимо и освежимо новим садржајима.
Организатори скупа су се потрудили да учесницима скупа квалитетно испуне сваки минут слободног времена, омогућувши им да присуствују додели књижевне награде „Невен”, да уживају у концертима, друже се на излету и да у још низ других активности јачају своја нова пријатељства. Тако су нам нова познанства, осим личног задовољства, донела и добру сарадњу.
Захваљујемо се оним својим колегама који су се одазвали нашој молби да своје радове са овог научног скупа пошаљу редакцији Бележнице.

Милица Матијевић

Јавна библиотека представља значајан едукативи ресурс за младог човека. Традиционална школа као место планског васпитања и образовања са задатком да омогући младима стицање професионалних знања и знања за наставак школовања не ствара много могућности за едукацију ван формалног образовања.
Овакав образовни систем отвара простор јавним библиотекама да својим услугама задовоље разноврсне потребе младих и утичу на развијање комуникационих компетенција, како ученика тако и наставника, у смислу читања, начитаности и заузимања критичког става.
У свом делу Увод у перманентно образовање Пол Лангран истиче да је „један од основних задатака модерног образовања да навикава људе на промене”. Дух пустоловине, ризика, истраживања, експеримента, обнављања, свега што сачињава прави смисао науке, мора да продре дубоко у структуру и програме институција информалног образовања, па самим тим и у активности јавних библиотека. У супротном, дешава се оно што већина запослених у јавним библиотекама уочава као тенденцију: из године у годину опада број корисника услуга библиотеке у категорији деце и омладине.
Библиотечка статистика говори да су деца и средњошколци и даље најбројнији активни читаоци и од укупног броја чине више од 60 посто корисника услуга јавних библиотека. Оно што статистика не говори, али искуства већине библиотекара потврђују је да је број читалаца у овим категоријама знатно већи од званичног броја јер позајмљену књигу обично чита више деце и младих. Ако се опет вратимо на статистику, видећемо да су деца и млади она категорија корисника која у просеку прочита највећи број књига годишње. Оно што не видимо из статистике је да су те књиге углавном део обавезне лектире.
Моје истраживање усмерено је пре свега на младе кориснике, оне које смернице IFLA за библиотеке намењене младима дефинишу као групу људи у периоду између детињства и одрасле животне доби. То су они који су, уместо једнократног и дефинитивног обреда иницијације који је постојао у старијим друштвима, у савременом добу изложени дугом процесу школовања, који као крајњи резултат има матуру или испит зрелости. Да ли се икад питамо колики је у том испиту зрелости удео јавних библиотека? Инструменти помоћу којих бисмо измерили утицај ваншколског образовања не постоје. Тешко је утврдити у којој мери јавна библиотека утиче на развој потребе и стварање и одржавање навика за читање и стицање знања.
Вратићу се опет на IFLA смернице за библиотеке намењене младима где се у одељку „Задаци и сврха” наводи да библиотеке могу бити значајан фактор у успешном развоју особе на прелазу из детињства у одрасло доба. Оне то чине омогућавањем приступа грађи и окружењем које подстиче интелектуални, емоционални и социјални развој и истовремено нуди позитивне снаге као алтернативу друштвеним проблемима.
У развијеним земљама у којима постоји свест да је писмено, образовано и обавештено становништво најважнији ресурс сваке земље, у порасту је број истраживања читалачких интереса и навика и утицаја библиотека у мултимедијалном окружењу. Код нас таква истраживања не постоје или се спроводе на узорку појединих библиотека или неке друге уже групе младих, тако да су и активности које спроводе библиотеке несистематичне и спроводе се од случаја до случаја.
Истраживање које желим да представим у овом раду има тај исти недостатак. Оно обухвата групу од 105 омладинаца, ученика завршне године Гимназије у Лазаревцу. Истраживање је спроведено у два наврата у октобру 2003. и мају 2004. методом анкете и интервјуа. Ова група и ови термини су одабрани зато што су ти ученици у сезони октобар 2003. – мај 2005. били активно укључени у рад омладинске трибине „Укључите се у разговор” која се у организацији библиотеке „Димитрије Туцовић” одржава више од петнаест година, али је 2003. године дошло до извесних промена у организацији рада ове трибине.
Ово кратко истраживање није имало за циљ да дâ коначне одговоре на питање утицаја библиотеке на развој свести, знања, читалачких капацитета и истраживачких вештина младих, већ више да подстакне на размишљање и конкретне партнерске активности библиотекаре, наставнике и младе.
Шта смо сазнали из истраживања?
Пре свега, да један број њих (значи ученика завршних разреда Гимназије) нису чланови библиотеке. Велика већина њих чита књиге из задовољства, али не мали број чита и зато „што мора”.
Тек половина од укупног броја знала је да користи каталог, а информације о новим насловима и књигама које њих интересују у највећем постотку долазиле су од вршњака.
Неадекватан простор и прометна читаоница су један од разлога за слабо коришћење референсне збирке, али, такође, и слаба упућеност на самостално истраживање.
Од почетка октобра до краја маја одржано је девет трибина у библиотеци. Свака од њих је имала госта предавача. На почетку циклуса припремљен је флајер са терминима и темама које ће бити презентоване. Свака трибина је имала и два ученика уводничара, при чему је један од њих износио информације и аргументе који афирмишу феномен о коме се говори, док други ученик уводничар настоји да наведе све негативне појавне облике феномена. Ученици уводничари су имали задатак да у сарадњи са библиотекаром припреме и материјале за остале ученике учеснике трибине.
Овакав приступ и активно укључење ученика у реализацију програма трибине резултирао је пре свега да су сви млади укључени у рад трибине постали и чланови библиотеке и стекли навику да долазе редовно у библиотеку.
Знатно више су читали и после краћег упућивања од стране библиотекара били су спремнији да самостално истражују и проширују знања.
Сви укључени били су оспособљени за самостално коришћење ауторског и стручног каталога. Имали су иницијативу, сами су предлагали теме за наредне трибине и били веома заинтересовани за грађу која обухвата те теме. Лакше су се укључивали у рад других институција образовања као што су Београдска отворена школа и Истраживачка станица Петница.
Важно је напоменути и да је континуирано дружење и жива комуникација утицала позитивно на односе међу младима, али и на побољшање комуникације на релацији професори – млади – библиотекари.
Наравно, и даље је остао проблем неадекватне и нефункционалне читаонице, али сви остали капацитети библиотеке високо су вредновани од стране младих корисника у истраживању обављеном у мају 2004. године.
Приликом заједничке процене стања пре и стања после, дошло се до закључка да се њихово читање квантитативно и квалитативно побољшало. „На путу смо”, каже један од анкетираних младих корисника. „То знам зато што се више не осећам добро само док читам књигу. Још се боље осећам док мислим о свим будућим књигама које ћу прочитати”.
„Цивилизацију једне земље не чини један или два
генијална човека. Њу чине милиони осредњих, али
на разуман начин образованих људи.”
Стендал
Ова Стендалова мисао уводи нас у сам крај приче о улози библиотека у образовању и формирању младих. Формирање човека је футуристичка категорија. Преношење знања и умећа је секундаран циљ увек подређен главном: навести младог човека да запосли своју имагинацију да мења, обогаћује и исправља властито знање, полазећи од света идеја и чињеница. Активним учешћем у овом процесу јавне библиотеке се стављају у функцију будућности.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Пол Лангран, Увод у перманентно образовање, БИГЗ, Београд, 1976.
2. Јелена Криш Пигер, „Зашто млади све мање читају” (истраживање рађено за овогодишњу Конференцију о читању, одржану у Загребу.
3. Said Sherine, Young People Librar (представљено на IFLA конференцији у Берлину, 2003).
4. Јован Љуштановић, Црвенкапа грицка вука, Дневник, Нови Сад, 2004.
5. IFLA Guidelines for Library Services for Young Adults.

Весна Тешовић

У Гете-институту у Београду је 18. и 19. новембра организована радионица на тему „Захтевни и захвални – млади као корисници библиотеке”. Ово је била седма по реду радионица која је реализована у сарадњи Гете-института, образовног центра Народне библиотеке Србије и Библиотеке Плус, а модератор је била проф. Бригит Данкерт.
Учествовало је 25 библиотекара из матичних библиотека у Србији и Градске библиотеке и читаонице Херцег-Нови, а све што се чуло има чврсту потпору у пракси. Централна тема разговора била је шта може да се учини не би ли се млади, у интересу сопственог развоја и образовања, придобили и задржали као корисници библиотеке. Наглашено је да је од новца пресуднији аргумент промена става према младима и послу. Овом питању се у целом свету посвећује велика пажња јер је познато да омладина, а посебно дечаци, са уласком у пубертет заборављају књиге и библиотеку. Зато је на семинару пуна пажња посвећена расветљавању сегмената који младост чине јединственим животним добом и начинима како да библиотека заузме значајно место у животу сваког младог човека.
Данас су млади са свих страна бомбардовани тржиштем и све већа је медијска опремљеност омладине. Гледање телевизије је најзаступљенија делатност, али је због могућности комуникације све веће коришћење мобилних телефона, рачунара и Интернета. На међународном нивоу, за младе водећи медиј је компјутер, а књига представља нешто традиционално што се повезује са старијим генерацијама, а самим тим је и непопуларно. Поред тога, оно што одбија је и чињеница да за разлику од компјутера, књига нуди готово знање, те тиме не представља медиј коме ће млади дати предност. Истраживања су показала да на читалачко понашање младих утичу неке константе као што су професија оца, врста школе коју имају родитељи, улога читања код лица које има друштвену моћ над дететом, улога читања у групи вршњака. Кад се све то има у виду, библиотека има пред собом тежак задатак. У Европи (изузимајући скандинавске земље), просечно 10 до 20 процената становника једног града су чланови библиотеке, а од тога 10 до 20 процената су они узраста од 14 до 24 године. Ова група најчешће долази у библиотеку у улози ђака. Библиотека није део њиховог животног осећања. Како реаговати на чињеницу да у библиотеци има младих, али да она игра веома малу улогу у њиховим животима?
Проф. Данкерт је нагласила да су анкете показале да су захтеви младих о томе какву библиотеку желе свуда исти: потпуно другачији ентеријер, савремен и на младима близак начин дизајниран;другачије радно време;мноштво различитих медија. У немачким омладинским библиотекама чак 50% фонда нису књиге и уз атрактиван ентеријер чине пријатно место за боравак младих, те су доживеле праву експлозију популарности. Да би се младима на такав начин изашло у сусрет, потребна је радикална решеност руководиоца библиотеке да се институција, на чијем је челу, бави младима и да се сви сегменти библиотечког пословања подреде тој служби. Њој мора да одговара и буџет и набавка и кадар. Радити с младима подразумева велику флексибилност и стално тражење нових решења пошто млади воле промене. Треба имати у виду да се култура младих брзо мења, петнаестогодишњак 2005. и 2010. године имаће различита интересовања, па и библиотекар мора да се прилагођава, стално мења и уграђује своју инвентивност у пословање. Већ поменути дизајн, у овом случају, не значи само како су библиотекари одевени, или какви графити красе зидове, већ који дух влада у библиотеци. У складу са младалачком разбарушеношћу и у библиотеци треба да влада нека врста структурисаног хаоса, нпр. на једном месту се налазе разни медији на исту тему, полице – препоруке које уређују сами млади, мобилне компјутерске станице које сваког јутра могу бити другачије уређене, простор намењен за најразличитију креативну и уметничку афирмацију.
Опште је познато да су најбољи сарадници библиотеке сами корисници. Анкете и интервјуи су добро помагало да се сазнају жеље и тако направи занимљива понуда која би младе привукла у библиотеку. Али младе треба и да задржимо, тј. створимо дугогодишње кориснике и активне креаторе програма. Због идентификације са вршњацима, волонтерски рад омладинаца је идеалан, како у вођењу програма тако и у креирању набавне политике библиотеке (у Хамбургу 5 младих људи купују компакт-дискове за библиотеку). То доноси посебан квалитет јер тако млади преузимају одговорност за „своју” библиотеку и њен успешан рад.
Задатак сваке библиотеке, а омладинске посебно, јесте да подстиче читање и унапређује информативну компетенцију. У сарадњи са OECD-ом урађена је PISA студија. Организација за економску сарадњу позабавила се читањем, писањем и информативном компетенцијом желећи да види с колико се успеха може уложити новац у ову област. Анкетирани су петнаестогодишњаци из земаља чланица OECD-а и из земаља које се с њима граниче. Резултати студије PISA показују да би требало предузети многоструке мере за унапређење читалачке компетенције ученика. При томе треба поћи од побољшања способности обраде информација тако што ће се истовремено учити стратегија обраде текста и подстицати интересовање за читање. Студија разликује 5 степени читалачке компетенције: од 1. где читалац препознаје главну мисао из текста и успева да је повеже са свакодневицом, до 5. тзв. експертског, у коме се текст разуме у потпуности и у свим детаљима, које читалац критички вреднује у односу на сопствено сазнање. Од 2000. до 2003. анкетирана су деца из 40 земаља света. Треба одмах рећи да петнаестогодишњаци из Србије заузимају 38. место. Шта овај податак говори о систему образовања, културној и социјалној клими која је изнедрила овакав резултат, није предмет размишљања аутора овог текста. Немачка сматра као своју националну срамоту што се нашла у средини табеле. Занимљиво је да су на самом врху деца из земаља које имају потпуно различите приступе образовању: Финци су на првом месту, а Корејанци на другом. Ово међународно поређење показује на својеврстан начин националне квалитете и мањкавости. Није на одмет приметити да Финци имају најбоље уређен систем јавних библиотека, чланство у њима је бесплатно што говори о бризи државе за културни ниво својих грађана и више од половине становништва користи услуге библиотека. Сигурно је да социјално порекло одређује читалачко понашање (поготово ако се има у виду шта се на нашим просторима догађало деведесетих година), али треба имати у виду и мотивацију и понуђене начине за провођење слободног времена. Управо у том домену библиотека треба да нађе своје место и начини снажнији уплив у животе младих како би стекли знање и способност да информације налазе, бирају, структуришу, вреднују и користе.
Све што се чуло за два дана семинара у Гете-институту вероватно даје доброг повода за размишљање о младима и библиотеци у сваком граду у Србији, па тако и у Бору. У Народну библиотеку Бор се ове јесени уписало само 11,5% ученика средњих школа. Они долазе на тзв. одељење за одрасле. Проценат оних који иду у седми и осми разред основних школа, а који су корисници Дечјег одељења је 5,5%. Значи, у популацији младих од 13. до 19. године, 9% користи услуге Народне библиотеке Бор. Истина, постоје школске библиотеке, али оне располажу скоро искључиво лектиром која својим бројем не може да подмири праве потребе. У њима, дак ле, не треба тражити разлог што је број корисника Народне библиотеке мали. Уосталом, зар је лектира једино због чега тинејџер треба да дође у библиотеку? Ови подаци су довољно речити и треба да мобилишу не само раднике библиотеке већ све оне који одлучују, посредно и непосредно, о судбини младих у овом „граду у транзицији”.
Бор својој омладини у оквиру институција нуди мало тога. Градски музеј и библиотека оперишу традиционалним механизмима који су младима, очигледно, непривлачни. Центар за културу главну фузиону снагу види у караокама. Младима се и у граду нуде кафићи, играонице, Интернет клуб у Ресурс центру, у последње време све бројније спортске кладионице (?!?), и спортски клубови.
У таквом „односу снага”, нова омладинска библиотека могла би лако да понуди алтернативне садржаје онима који већ постоје у граду ако би била спремна да промени своје досадашње лице. Прича о библиотеци као „капији знања” која омогућава „доживотно учење”, тинејџерима не игра посебну улогу. Шта више, одбија их јер учење „више није у моди”. Да би се млади вратили у библиотеку, она мора да буде измењена најпре у визуелном смислу. Нови амбијент треба да буде такав да млади човек, како закорачи у библиотеку, схвати да „има посла” са нечим потпуно новим. Мизика, која је важан животни зачин младих, неопходан је елеменат новог дизајна, као и облици и боје. Комплетан намештај и његово уређење треба да одражавају склоности корисника, а библиотекар, који ради у таквој библиотеци, поред тога што мора познавати фонд и бити способан да пружи информације служећи се свим одговарајућим изворима, треба пре свега да разуме и поштује младе, да буде довољно флексибилан да прихвата и уводи промене јер се потребе младих људи у тинејџерском узрасту често мењају, треба да буде искрени заговорник интереса младих.
Да би библиотека постала „IN” место за окупљање оних на размеђу детињства и одраслог доба, треба да буде отворена свима и спремна да поштује различите културне потребе које извиру из говорне и визуелне традиције, промене друштвеног положаја и жеља. Зато би библиотека морала поседовати разноврсну грађу, како би задовољила различите кориснике, њихове специфичности, интересовања, интелектуалне вештине, (пот)културну припадност. Тинејџер је чулно отворен за све медијске новотарије. Због тога омладинска библиотека поред књига, часописа, листића и брошура, у доброј мери треба да поседује аудио касете, музичке компакт дискове, мултимедије, различите компјутерске програме, видео касете, друштвене и електронске игре. Тамо где већ постоје омладинске библиотеке, овај фонд представља 40 или 50% од укупног библиотечког фонда.
Наравно, неопходна је и одговарајућа, тј. најбоља опрема, како би се задовољиле потребе корисника и како би библиотека била, ако не у бољој, онда у равноправној позицији у односу на постојећи интернет-кафе, CD-теке, играонице и слична места где се млади окупљају. Такође, оваква би библиотека, у складу са својом концепцијом отворености за све, поседовала и опрему за кориснике са посебним потребама.
У функцији библиотеке као „IN” места је и радно време које би поред официјелног имало и оно „после” кад би се библиотека трансформисала у нешто другачију установу и дала простор новим садржајима (мизичка сцена, алтернативно позориште…).
Све ово, и ентеријер, и опрема, и одговарајући кадар, и занимљиви програми, пре свега има за циљ да ненаметљиво уведе младе у свет разноврсних књига чији би садржај могао одговорити њиховим променљивим интересовањима. Омогућавањем приступа грађи и обучавањем како да се до најразличитијих информација стигне, уз све друге инспиративне и едукативне садржаје, библиотека би постала идеално место за интелектуални, емоционални и социјални развој младог човека и својеврсни полигон где би он могао да искаже своју даровитост, креативност и оригиналност.
Да би ова слика постала стварност, неопходно је да и све остале институције у граду схвате да не треба да се такмиче већ да сарађују за добробит младих. Омладинска библиотека би требало да нађе партнера пре свега у школама, али и у установама које се баве социјалним радом, заводима за запошљавање, правосудним органима, установама које пружају помоћ људима са посебним потребама. Такво место је пожељно у свакој средини, те није далеко од памети да и људи из локалне власти у оснивању омладинске библиотеке виде стратешки важан задатак.
ЛИТЕРАТУРА:
1. http://www.nbs.bg.ac.yu/events/event.php?id=8811
2. http://www.ifla.org./VII/s10/pubs/guidelines-hr.pdf.
3. IFLA/UNESCO смернице за развој јавних библиотека, Народна библиотека Србије ; Библиотека града Београда, Београд, 2005.
4. Биљана Билбија, Основи библиотекарства, Глас српски ; Графика, Бањалука, 2004.