Драгица Радетић

Анализа читаности стручне литературе показује да је три године узастопно популарна психологија на првом месту, односно да књигама из примењене психологије и психотерапије корисници дају предност у односу на остале стручне књиге.
Примамљиви наслови за кориснике могу се поделити у три групе:
-наслови у форми питања привлаче кориснике који, и сами упитани, трагају за конкретним одговорима: Како сачувати живце, Како стећи самопоуздање, Конфликти и шта с њима, Како заборавити бриге и наћи задовољство у животу, Како волети непрестано…
наслови који се директно обраћају кориснику дефинисаним ставом: Живот је стрес, Моћ позитивног мишљења / живљења, Моћ је у Вама, Дружење с људима је забавно, Вођа у Вама…
наслови који обећавају кориснику аналитички приступ и објашњење одређених психичких стања и емоционалних поремећаја: Неуротичне појаве нашег времена, Неуроза као изазов, Тумачење неуроза, Љубав и бол, Емоционална интелигенција…
Аутори су психолози или психотерапеути, који стручно мишљење у књигама поткрепљују низом примера из своје психотерапеутске праксе, и исказују га језиком разумљивим за широки круг читалаца. Велико занимање за ову врсту литературе не чуди ако се узме у обзир да данашњи човек, суочен са мноштвом проблема почев од финансијских брига, неизвесности на послу, несигурности у друштву, неслоге у породици, тражи најбољи и најлакши начин да се са њима избори. Хронично стање забринутости, дуготрајне узнемирености и незадовољства може да доведе до озбиљних психичких сметњи и да буде опасно по здравље.
Колико књиге могу да помогну да би се то избегло, потражили смо одговор од стручњака на Одељењу психијатрије у борском Дому здравља. Др Силвана Крнета, спец. психијатар, иако заиста презаузета, била је вољна да одвоји мало времена за борску библиотеку.
По мишљењу др Крнета, књига може помоћи у зависности од тога у којој мери је читаоцу нарушена психичка равнотежа. Свакако да код тежих обољења и озбиљних психијатријских дијагноза као што су психотична обољења шизофреног спектра, тежа неуротична и депресивна стања захтевају лекарски надзор и медикаментно лечење. Код ових болесника, нажалост, смањене су менталне способности, слабо је памћење, недостаје концентрација, присутна је збуњеност и осећај изгубљености. Ови болесници нису у стању да читају.
Међутим, пацијенти са блажим психичким сметњама, обичним неурозама и анксиозно-депресивним стањима пролазног карактера, могу да читају и да правилно разумеју текст. Описивање различитих психичких стања и ситуација кроз примере, читаоца може да охрабри јер увиђа да се осим њега и други суочавају са сличним проблемима. То га истовремено подстиче да читањем открива начине за решавање личних проблема.
На ментално здравље данашњег човека делује много спољашњих фактора, али начин живота има изузетан утицај. Лоше навике као што је коришћење дрога и прекомерних количина алкохола и таблета, као и неквалитетно коришћење слободног времена, чиниоци су који врло неповољно утичу на психу човека.
Пратећи социјални проблеми као што су незапосленост, сиромаштво и криминал, посебно код младих људи изазивају осећај безнадежности, губитак смисла живота и стање досаде и отупелости. Ову појаву Владета Јеротић назива „егзистенцијални вакуум”, а оне које преплави овај тежак осећај бесмисла „духовним бескућницима.”¹ За излазак из овакве психичке кризе В. Јеротић прихвата идеју бечког психијатра Виктора Франкла о вољи за смислом, тачније буђење те воље, као основном покретачу људске делатности. Према тој идеји и криза може допринети појави воље за смислом, уколико се тежи да се она превазиђе. Веома је важан став према кризи.
Др Силвана Крнета истиче да сви ми имамо проблеме, али различит је наш однос према тим проблемима. Различите емоције беса, туге и забринутости осликавају наша дневна расположења која су својствена сваком човеку. Али, уколико су ове емоције дуготрајне и интензивне, оне прерастају у неконтролисани бес, депресију и хроничну анксиозност и тада се нарушава психичка стабилност човека.
Природа је здравом човеку даровала равнотежу духа, која је данас постала врло нестабилна и променљива под утицајем различитих спољашњих фактора. Циљ терапије није да се потисну емоције, него да се постигне равнотежа.
Када је реч о књизи као психотерапији, интересантно је поменути да су „стари Египћани, по савету лекара, гутали папирусе на којима је била исписана поезија. Веровало се да речи лече. Била је то заблуда која се провлачи до данашњих дана. Речи не лече, речи убијају. Емоције лече.”²
Препознавање сопствених емоција као самосвест, управљање њима и њихово усмеравање ка корисној или креативној активности, разумевање емоција код других и саосећање са њима, помажу да успешно одржавамо међусобне односе са средином у којој живимо и радимо.
Емоције су саставни део људског бића и њихово испољавање је израз односа тог бића према свету који га окружује. Емоције, мишљење и интуиција чине основне психичке функције и подједнако су важне у животу сваког нормалног човека. Осећајна функција је делимично урођена и условљена наслеђеним темпераментом, али искуство нам омогућава да овладавамо екстремним емоцијама које могу да буду сувише интензивне и дуготрајне, непријатне и за нас и за друге. Ако нису у складу са датим околностима, ако су необуздане и претеране, емоције постају штетне, патолошке. Такође, ако се потискују, доводе до емоционалног поремећаја. Дакле, није их потребно потискивати, али их је потребно контолисати.
Основа емоционалног здравља је управо у контроли негативних емоција. Зато је потребно да их препознамо и код себе и код других у тренутку када се испољавају, да бисмо могли да се изборимо са њима, да управљамо њима. То је способност која се учи. То је „емоционална писменост”, како ову вештину назива Данијел Големан.³ Описмењавање и подучавање овој емоционалној вештини потребно је још у дечијем узрасту, када се развија емоционална зрелост и стиче емоционална интелигенција.
Нажалост, без емоционалне нема ни социјалне интелигенције. Данас је свуда присутно превише негативних емоција као што су љутња, страх, туга, завист, љубомора… Емоције све више постају деструктивне и све је већи број агресивних појединаца. Нажалост, и у породици, у којој би човек морао имати сигурно и мирно уточиште, често је присутан тзв. „синдром заплетених рогова”. Све то ремети међуљудске односе и подрива психичку стабилност данашњег човека.
Др Крнета је изнела занимљив податак да од десет пацијената који јој се обрате за помоћ, седам се јавља због поремећених односа у породици, на послу… У већини таквих случајева није неопходна помоћ психијатра, било би довољно саветовалиште са стручњацима из различитих области за брачна, социјална или правна питања, које у Бору нажалост не постоји.
Мото за добре односе међу људима може бити универзална поука да се понашамо према другима онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Јер, добри односи са другима уз друге вредности као што су љубав, породица и рад, свакако чине живот достојан човека.
Данас је све теже одредити границу између нормалности и ненормалности. У вези са овим питањем др Крнета је одговорила да се нормалним човеком може сматрати онај који уме да ради и да воли. То је одређење нормалности које је прихваћено у психијатрији, а заснива се на ставу Сигмунда Фројда према коме су „љубав и рад сродна умећа која обележавају пуну зрелост ”.
Да би се сачувао здрав психички живот, по мишљењу стручњака, постоји низ физичких и менталних активности, које помажу да се ослободимо неуроза, забринутости, страха, немира… Почев од спорта, разне врсте забава, гледања телевизије, читања, вере у Бога, дружења са пријатељима – све оно што човек воли може да му поправља расположење.
Појава великог броја књига из тзв. популарне психологије на тржишту књига вероватно има и комерцијални ефекат, али сигурно је да је и потражња за оваквим књигама повећана, јер стручни савети могу да помогну у решавању многих животних проблема. Не усуђује се свако да се јави психијатру за помоћ из разних разлога, најчешће због сопствених предрасуда или због неразумевања околине.
Разговор са др Силваном Крнетом, иако се више заснивао на тумачењу психичких проблема савременог човека, на њиховој условљености и испољавању, указао је на значај превентиве у очувању психичког здравља, првенствено на потребу да својим понашањем и стилом живљења не угрожавамо здравље, да се одрекнемо лоших навика и покушамо да структуирамо своје слободно време ради сопственог духовног раста и развоја.
Коришћење слободног времена уз књигу и читање уопште, не само стручних књига, помаже читаоцу да квалитетно располаже својим временом, да стиче знања из различитих области и да их примењује, а пре свега да усваја етичке и естетичке вредности. У том смислу књига је помоћ за здравији и срећнији живот.
Љубитељи књиге рекли би да је књига више од тога, да није само учитељ и друг него да има моћ. Један од највећих књигољубаца, Драгутин Фуруновић писао је о књизи као о животној сапутници, с љубављу: „Упознао сам је и заволео једног давног дана када вино младости испијах мучно и радосно, и када сан и јава, збратимљени, вековаше у мени, не знајући да ништа није наше осим варке за коју ћу се и ја, као и сви остали, чврсто држати све до издиханија мојега. Иако њене тајне тада не спознах, а спознати их никада и нећу, осећао сам да ће увек бити уз мене, на вратима моје судбине – дарујући ми свој кључ којим се отварају двери човекова срца, духа и разума. Јер књига је кључ за човеково срце, и вечно озарење, и све љубави које сједињују човека са Богом и човека са човеком. Књига која је одувек горела у мени, бивајући срце свега и лепота свега, понајвише мог радозналог духа који чезнуше за свакојаким мудростима, истинама и порукама, увек и вазда бивајући „свемогућа свемоћ”.4
Да би се „отвориле двери човекова срца, духа и разума” и разумела људска природа није лак посао. Када бисмо успели само да одшкринемо врата иза којих се крије тајанствени духовни свет човека, разумели бисмо боље и себе и друге, а психијатри би имали мање посла.
НАПОМЕНЕ:
1 Владета Јеротић, Неуротичне појаве нашег времена, Београд, 2004.
2 Јездимир Здравковић, Тумачење неуроза, Ниш, 2003.
3 Данијел Големан, Емоционална интелигенција, Београд, 2002.
4 Драгутин Фуруновић, Историја и естетика књиге. Књ. 1, Београд, 1999.

Драгица Радетић

Захваљујући пројекту Bibliodyssey 2003–2006. остварена је размена књига међу библиотекама из Хрватске и Србије и Црне Горе. Границе између ове две (три) земље прелазиле су књиге без застоја и тешкоћа под окриљем програма Прекограничне књиге.
Уз добру организацију и обострану вољу за сарадњу обезбеђени су сви предуслови за остварење програма, тако да успех није изостао. О техничком делу размене бринуо је Bookbridge, који је имао улогу центра за дистрибуцију књига и посредника у пружању информација свим заинтересованима о условима и начину наручивања, као и о одабиру жељених наслова. Наслови књига су бирани из унапред достављених каталога у складу са потребама библиотека.
До краја 2005. године двадесет матичних библиотека из Србије и Црне Горе приновило је своје фондове са укупно 1 186 књига (894 наслова) хрватских издавача. Из Хрватске је седамнаест библиотека учествовало у програму и на овај начин обезбедило својим корисницима 1 352 књиге (1093 наслова) од 211 издавача из Србије и Црне Горе.
Борска библиотека је у оквиру програма размене добила 79 нових наслова. Бирани су наслови који могу бити вредни пажње наших корисника од хрватских аутора или страна дела која до сада нису била преведена на српски језик. Стручно одељење посебно се може похвалити пристиглим новим насловима из различитих научних области, као и из уметности.
Долазак ових књига на одељења изазвао је различито интересовање корисника, почев од оних који су показали посебно занимање, до оних који упркос препоруци библиотекара нису били заинтересовани. Међу њима није мали број средњошколаца који су тврдили да им хрватска терминологија представља тешкоће у разумевању текста. С обзиром на то да је ова генерација стасавала у време распада заједничке земље, а са њом и заједничког језика, њихова тврдња је разумљива.
Међутим, повод за писање овог текста дали су припадници старије генерације, који су у не тако давној прошлости говорили српскохрватским језиком, чији разлози за неприхватање хрватских књига нису терминолошке, него би се пре могло рећи идеолошке и емотивне природе.
Растакање српскохрватског језика неодољиво подсећа на причу о Вавилонској кули, када су људи говорили истим језиком и несметано се споразумевали све док се нису осилили и због своје гордости изазвали бес божији, те им он помеша језике, да не разумеју једни друге. Нестанак разумевања у Вавилону беше „казна за колективан грех”. По свом узрочно-последичном догађању прича о настанку и нестанку српскохрватског језика личи на причу о Вавилонској кули, с тим да њу не бележи легенда него историја.
Историја језика неодвојива је од друштвених и политичких збивања, те ћемо се укратко подсетити на историјске догађаје који су довели до појаве заједничког језика Срба и Хрвата. Илирски покрет (1830–1850), са идејом о јужнословенском народном и језичком јединству, био је основа за склапање Књижевно-језичког договора у Бечу 1850. године. Бечки договор је почетак хрватског и српског језичког обједињавања. Новоштокавски дијалекат одабран је као основа за заједнички језик. Хрвати су преузели вуковски модел српског књижевног језика са свим граматичким и лексичким својствима, а из постојећих језичких двојстава одабрали су латиницу и ијекавицу.
За сложени назив језика, српскохрватски, сматра се да је највише заслужан Дубровчанин Перо Будмани, Србин католик, који је први употребио овај назив у једном стручном спису 1867. године.¹ Са уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, у Краљевини СХС српскохрватски језик се званично признаје и у службеној употреби је све до 1941.
Поновно исказивање државне воље за уједињење 1945. године, одразило се и на шире књижевно и језичко обједињавање. Од укупно шест југословенских република четири су припадале српскохрватском језичком подручју.
Захваљујући Новосадском договору склопљеном 1954. године, истојезичне републике су добиле заједички правопис 1960. године у издању Матице српске и Матице хрватске. Правопис је уважавао постојеће језичке и изражајне одлике и српског и хрватског. Тако је правопис у Новом Саду објављен ћирилицом и екавски, а у Загребу латиницом и ијекавски. Рад двеју матица на заједничком речнику почео је 1967. године. Од планираних шест књига, Хрвати су објавили две књиге, док је у Србији завршено издање Речника 1976. године. Заједничка нормативна граматика није никада објављена.
Иако се Новосадски договор заснивао на жељама да се српскохрватски и даље развија као један језик, његов развој је кренуо различитим развојним правцима, који су били одређени спољашњим, првенствено политичким чиниоцима. Мада у лингвистичком смислу један, српскохрватски није био јединствен језик. Разједињавао се по територијално-националном принципу; разликовао се и у називању и нормирању као српскохрватски, хрватскосрпски, српски или хрватски. Заједничко, двочлано име језика симболизовало је државну и политичку целовитост и исказивало жељу за очувањем кутурног јединства и идентитета. Засебна и једночлана национална имена истицала су разлике и указивала на тежњу за одвајањем.
Под утицајем политичких, а касније и ратних антагонизама, „међунационални језички чвор се расплео”.² Језик као симбол националног идентитета званично је потврђен у уставним и законским документима бивших југословенских република. На светској листи словенских језика 1994. године су се појавили одвојени називи „српски” и „хрватски”. И међународно библиотечко-документацијско удружење (FID) унело је у систем Универзалне децималне класификације различите ознаке за два изворна конституента српскохрватског. Са потписивањем Дејтонског споразума о миру 1995, својеврсно међународно признање добија и „бошњачки језик”.
Са распадом Југославије настале су нове друштвене, политичке, етничке, културне и лингвистичке прилике. Засебно именовани политички наследници бившег српскохрватског имају нову улогу засебних националних стандарда. Да би се што више разликовали, средства јавног информисања, као основни извор промена, у свакодневни говор уносе „националне маркере”.³
Заједничка генетска основа и израстање српскохрватског из српског, утицало је да српски језик, изузев већег прихватања англицизама, не трпи значајније промене и не нарушава континуитет у развојном смислу. Хрватски језик доживљава радикалније измене, вештачки се граде кованице, убрзано се замењују „србизми” и интернационализми хрватским архаизмима и регионализмима. Босански уноси оријенталне језичке елементе.
Сличну појаву разграђивања једног заједничког језичког стандарда на три, а са одвајањем Црне Горе можда и на четири одвојена језика, није до сада забележила лингвистичка историја. Разумљиво је да језик има свој еволутивни развој и да се мења због многих спољашњих фактора. Миграције становништва, међуетнички односи, сусрети различитих култура и њихово прожимање, различити видови комуникације, од којих су данас најзаступљенији електронски медији, свакако да утичу на непрекидне промене у језику. У највећој мери промене су лексичке природе, док је граматичка и гласовна структура језика мање подложна променама. То је случај и са српскохрватским језиком. Истицање разлика у одељеним варијантама некадашњег заједничког језика најизраженије је у домену лексике. Али, ако се узме у обзир да је граматика биће, срж једног језика, њихова подељеност у линг вистичком смислу остаће још дуго ван утицаја политичких и идеолошких актера. Упркос политичким чиниоцима који су највише допринели разним, па и језичким деобама, језик и даље остаје основно средство комуникације.
Вишејезичност која је карактеристична за скоро све европске земље, осим Исланда и Португалије, постаје одлика и простора бивше Југославије. Вишејезичност подразумева паралелну употребу више језика у једној друштвеној заједници и право на међусобне разлике које су израз националног и регионалног. На жалост, у међуетничким и вишејезичним срединама неретка је појава језичког национализма који се исказује кроз нетрпељивост и агресију према другим језицима. Али, истовремено у таквим срединама могућа је и већа ширина духа уколико постоји спремност да се прихвати другачије и различито. На питање шта је етика интелектуалца, француски мислилац 20. века Мишел Фуко даје одговор: „Бити стално способан да се отргнеш од самог себе.”
У томе смислу може се рећи да је сваки прави интелектуалац вишејезичан. Његове духовне потребе, жеља за знањем и информацијом, нису омеђене географским и административно-политичким границама, нити језичким баријерама. А све док су библиотеке одређене сврхом којој служе – задовољавању духовних потреба људи, оне ће учествовати у несметаном протоку знања и идеја и омогућавати слободно струјање људског духа.
Зато Народна библиотека Бор поздравља акцију размене књига међу хрватским, српским и црногорским библиотекама и захваљује свима који су помогли у њеној реализацији. Захваљујући програму Прекограничне књиге, поново су се на библиотечким полицама нашле књиге издавача из суседства, уз већ постојећи књижни фонд створен у минулим деценијама, који чини део заједничке културне ризнице.
Није пресудно на којем језику су писане књиге, важан је смисао написаног. Подсетимо се како је то лепо рекао наш књижевник Иво Андрић, у својој беседи 1961. године када је примао Нобелову награду: „Свак сноси моралну одговорност за оно што прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни отрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или други начин не служе човеку и човечности.”
НАПОМЕНЕ:
¹ Бранислав Брборић, С језика на језик: социолингвистички огледи. 2, Београд, Нови Сад, 2001.
² Српски језик на крају века, Београд, 1996.
³ Ранко Бугарски, Нова лица језика, Београд, 2002.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Српски језик на крају века, редактор Милорад Радовановић, Београд, 1996.
2. Бранислав Брборић, О језичком расколу: социолингвистички огледи. 1, Београд, Нови Сад, 2000.
3. Бранислав Брборић, С језика на језик: социолингвистички огледи. 2, Београд, Нови Сад, 2001.
4. Ранко Бугарски, Нова лица језика, Београд, 2002.

Весна Црногорац

Први подаци о настанаку Народне библиотеке „Стеван Сремац’’ у Нишу везују се за Мидхат-пашину библиотеку (1861), коју је овај нишки валија подигао уз данашњу Бурмали џамију која се налази у самој нишкој Тврђави. Година 1879. је прихваћена као почетна у историји нишког библиотекарства, будући да је Читаоница у Нишу основана одмах после ослобођења града, 1879. године, на иницијативу нишких професора, међу којима је био и Стеван Сремац, њен деловођа.
Оснивање Народне библиотеке у Нишу везује се за име епископа нишког Јеронима (1825–1894), који је својим тестаментом од 13. маја 1894. године завештао своју кућу, новац и своју библиотеку будућој нишкој јавној библиотеци.
Тако је овим тестаментом племенити епископ нишки Јероним себе уврстио у ред великих српских добротвора и задужбинара. Од завештања 1894. године до отварања библиотеке 19. септембра 1904, прошло је десет година. Овај први „родитељски дом’’ библиотеци је одузет 1949. године национализацијом, а мукотрпни процес повраћаја њене вредне имовине траје до данашњих дана.
Решењем Министарства просвете, у мају 1899. године уведен је обавезни примерак за Народну библиотеку у Нишу, а вођење засебних инвентарних књига прописано је у новембру исте године.
Завештање Стевана Сремца
У историји нишке Народне библиотеке 1906. година је веома значајна, јер је библиотека добила још једну заоставштину: библиотеку Стевана Сремца. У писму министру просвете Љубомиру Стојановићу, Јован Сремац, брат Стеванов, изразио је личну скромност и свест о значају сакупљених књига, као и своју дубоку увереност у чињеницу да би сам Стеван Сремац тако исто поступио са својом збирком књига како је и Јован учинио .
Јован Сремац се министру просвете обратио следећим речима: „Част ми је известити господина Министра да је по смрти мога брата Стевана Сремца, професора и књижевника, остала доста лепо комплетирана библиотека, која сад мени као његовом најближем сроднику припада. Желећи да са том библиотеком поступим онако како би и сам покојник поступио, да није смрт онако изненада наступила, одлучио сам да целу библиотеку поклоним Народној библиотеци у Нишу. Чинећи ово ја бих имао само један услов да поставим, а то је: да се цела библиотека држи у нарочитом орману и да на томе орману стоји натпис: «Библиотека Стевана Сремца».”
Првог новембра 1906. године управа је примила Сремчеву библиотеку, инвентарисала је и сместила у два засебна стаклена ормара на видном месту у библиотечкој дворани. Била је то права драгоценост и украс нишке Народне библиотеке. На ормарима су стајали натписи „Библиотека пок. Стевана Сремца, књижевника и професора’’. Инвентарних бројева има 770 са 1294 свеске. Књиге су углавном из историјско-филолошке групе и белетристике, а по језику су већим делом на српскохрватском, немачком, руском, француском и нешто на мађарском.
Сремчева библиотека је, међутим, 1951. године пренета у Народни музеј у Нишу. Данас није доступан ниједан документ о њеном преузимању. Она се тамо налази у Спомен соби Стевана Сремца.
Занимљиве су две чињенице везане за завештање племенитог епископа Јеронима и легат Стевана Сремца. Епископ Јероним је завештао зграду за библиотеку и данас се та зграда налази у улици која носи његово име, Јеронимовој улици, а да до дана данашњег, дакле ни после више од стотину година није предата библиотеци, упркос свим релевантним документима, па и судској одлуци после много спорова. Ни легат Стевана Сремца се не чува у библиотеци, већ је ко зна из којих разлога пренет у Народни музеј 1951. године. На све то први пут је у својој књизи пажњу јавности скренула Александра Вранеш, без чијег залагања легат Стевана Сремца ни до данас не би био обрађен.
Године 1915. Бугари преносе у Софију 15 000 библиотечких јединица да би 1924. године вратили библиотеци свега 1 000 свезака.
После Првог светског рата библиотека је поново свечано отворена 11. маја 1924. године. Први после ратни библиотекар који је инвентарисао и средио књижни фонд библиотеке био је др Душан Милачић, професор нишке гимназије, касније дугогодишњи управник Народне библиотеке Србије.
Од 1924. до 1944. године библиотека је уместо управника имала тзв „старатеље’’ и то су увек били директори нишке гимназије. Веома су оскудни подаци о попуњавању фондова нишке библиотеке, која је у периоду од 1924. до 1941. године споро обнављана малим средствима и такође малим бројем извршених услуга.
Ратни и период после ослобођења
Документација о раду библиотеке у ратним годинама (1941–1945) веома је скромна. Евидентирана је штета настала бомбардовањем 1941. године, као и спаљивање 5000 књига одабраних од стране окупатора, док је 1944. године забележена штета настала бомбардовањем од стране савезника.
Иако је Народна библиотека поново почела са радом 1. априла 1945. године, учинивши књиге доступним читаоцима, њено поновно свечано отварање било је 30. априла 1946. године. Тада су библиотеци почели да пристижу бројни поклони појединаца, удружења и институција. Наређењем Министарства просвете, у библиотеку је доспела и збирка – углавном на француском језику – правне литературе и белетристике, предратног председника Владе Драгише Цветковића, укупно 458 књига, преузетих из Цветковићеве куће у Нишкој бањи. Ова збирка се данас, међутим, не налази у нишкој библиотеци, нити постоје било какви трагови о њеној судбини.
Израда првог, руком писаног азбучног каталога започета је 1946. године. Књижни фонд је био подељен на белетристику и научни фонд, а уведене су и књиге инвентара: један општи улазни инвентар и одељењски. Библиотека је 1946. године имала око 1000 чланова. Крајем 1950. године библиотека је имала 28 992 књиге, 24 листа и 10 часописа и 2 787 читалаца.
Године 1953. у библиотеци се приступа новој организацији рада. Тада је започео процес диференцирања фондова и специјализације библиотечке службе по одељењима, те се одваја најпре позајмно, а потом научно одељење (Дечје одељење формирано је још 1947. године).
После неколико сеоба, библиотека је 1960. године добила зграду у којој се и данас налази, у самом центру Ниша. Била је то зграда Прве комунистичке општине Ниша, адаптирана за библиотечке намене.
На територији општине Ниш постојале су у то време 32 библиотеке у основним школама (12 на градском и 20 на сеоском подручју), 14 библиотека средњих школа, три библиотеке виших школа, три високошколске библиотеке, 17 библиотека већих предузећа и 19 библиотека установа, као и такозване библиотеке-читаонице при тадашњим месним заједницама.
Године 1979. формирана је Заједница матичних библиотека региона Ниш, а 1981. године, поводом стогодишњице постојања библиотеке као и успешног десетогодишњег рада поменуте заједнице, библиотека је добила Орден заслуга за народ са златном звездом, а њен управник Сурепову награду.
Библиотека данас
Народна библиотека „Стеван Сремац’’ данас располаже са близу 1200 метара квадратних заједно са подрумским простором, у коме се чувају серијске публикације, и културним центром, у коме се одржава културно-образовни програм. Библиотека поседује укупно три читаонице са 70 читалачких места. Оваква просторна организација библиотеке заједно са читаоницама изузетно је скромна и неадекватна потребама. Библиотека, наиме, никада није била смештена у простору наменски грађеном за њу. У библиотеци ради укупно 67 радника, од којих су 28 библиотекари, 9 виши књижничари и 14 књижничари.
Укупан фонд монографских публикација крајем 2005. године износи близу 220 000 јединица, серијских публикација има око 250 000 јединица са 896 наслова часописа и 19 наслова новина, док некњижна грађа обухвата близу 1575 инвентарисаних јединица.
Интернет клуб, отворен уз помоћ Гете-института из Београда 2001. године, активно је радио у библиотеци три године, мада потреба за оваквим видом пружања услуга корисницима у нишкој библиотеци, с обзиром на све бржи развој комуникационих и интернет технологија, постаје све већа.
Организација рада библиотеке подељена је у два сектора: Сектор за библиотечке послове и Сектор за опште, правне и финансијске послове. Стручни рад библиотеке у Сектору за библиотечке послове је организован по одељењима као резултат специјализације послова и радних задатака:
-одељење набавке и обраде библиотечке грађе,
одељење серијских публикација,
одељење белетристике,
одељење стручне књиге,
одељење завичајних и посебних збирки,
одељење за развој и матичну делатност,
дечје одељење,
редакција културно-образовног програма и
три огранка.
Набавка и обрада библиотечке грађе
Одељење набавке и обраде библиотечке грађе обавља заправо послове целокупне набавке монографских публикација за фондове свих одељења библиотеке, целокупну обраду и њихово инвентарисање. У овом одељењу се води лисни азбучни, стручни и предметни каталог. И, мада је библиотека још 2001. године наручила израду сопственог програмског пакета за аутоматизацију библиотечког пословања, а самим тим и електронског каталога, под називом NIBIS, тек је почетком 2006. године започет процес пробног уношења каталошких записа.
Анализом структуре приновљеног фонда по облицима набавке књига, може се закључити да је поклон, односно откуп књига од стране Министарства културе РС и даље претежни вид набавке. Ако се изузму ретке донације, библиотека у просеку годишње принови између 3 000 и 4 000 монографских публикација, од којих највећи број, више од половине, одлази у одељење белетристике (општи фонд).
Када је у питању набавка књига куповином, из Програма рада и Извештаја о раду, односно финансијских извештаја библиотеке уназад за пет година, може се закључити да Скупштина града Ниша не обезбеђује довољно средстава за куповину књига сагласно потребама корисника.
Стручна књига, белетристика и периодика
С обзиром на то да је Ниш универзитетски град, од велике је важности да њени корисници, посебно студенти, универзитетски професори као и научни и стручни радници имају приступ што разноврснијој и актуелној литератури по научним областима, упркос постојању високошколских библиотека.
Према подацима из 2004. године, фонд Одељења стручне књиге износи 48 493 јединице. Одељење има своју читаоницу са 20 читалачких места. Приступ фонду је делимично слободан.
Фонд белетристике смештен је према УДК систему, приступ је, такође, делимично слободан. Фонд садржи близу 85 000 монографских публикација према подацима из 2004. године. Број чланова библиотеке у 2005. години износио је 7 500. Одељење пружа разне врсте информација. Обавља се аналитичка обрада књига, редакција каталога, редакција одредница и УДК бројева.
Одељење периодике је настало 1960. године, након што је већ постојало Референсно и Дечје одељење. У свом фонду има близу 250000 јединица са 896 наслова часописа и 19 наслова новина. Годишње ово одељење добија шест наслова дневних новина, 28 наслова стручних часописа (из области књижевности, психологије, историје, медицине, музике, технике, религије). Део фонда чини и стара и ретка периодика са укупно 149 наслова; чува се издвојено и представља аутентичну хронологију духовности једног народа у два века. Највреднији примерци су: Летопис Матице српске из 1827. године, Босанска вила из 1887, Бранич из 1877, Хришћански весник из 1874. године и други. У Одељењу се води само картотека новина и часописа, не врши се каталошка обрада серијских публикација, нити аналитичка обрада чланака. Читаоница на овом Одељењу располаже са 30 читалачких места.
Дечје одељење
Настало као Пионирско одељење у оквиру библиотеке, Дечје одељење је било прво одвојено одељење од 1947. године. Назив у Омладинску библиотеку променило је 1957. године и више пута је премештано у разне просторе. Године 1958. ово одељење је радило као Централна дечја библиотека на простору од 85 квадратних метара, да би 1991. године добило просторије у самом центру града, физички издвојене од централне зграде библиотеке.
Укупан фонд Дечјег одељења смештен је у пријатном и деци прилагођеном амбијенту; садржи око 47000 библиотечких јединица, на српском и још четири страна језика, референсну збирку, популарну научну литературу, периодику и белетристику; сређен је по УДК систему. Одељење добија часописе за децу (Политикин забавник, Невен, Велико двориште, Витез, Звонце, Ђак) и целокупан фонд је у слободном приступу. Има своју читаоницу са 25 читалачких места у којој се често организују сусрети деце са писцима, књижевна и литерарна такмичења, мале позоришне представе. Укупно је најмлађих корисника у 2005. години било близу 2 000, а позајмљених публикација око 28 000, од чега нај више белетристике. Дечје одељење организује редовне манифестације, попут прославе 2. априла, Дана Андерсеновог рођења, Витезова песништва у Нишу, Избора омиљеног дечјег писца, као и пропратне активности као што су изложбе, израда зидних новина и слично.
Матична делатност и разво

Решењем о одређивању матичне библиотеке на подручју Општине Ниш од 25. јануара 1963. године, Народна библиотека у Нишу постаје матична библиотека. По доношењу новог Закона о библиотечкој делатности (1994), библиотека је такође одређена Решењем као матична, али сада за читав Нишавски округ, подручје које обухвата општинске, школске и специјалне библиотеке у Нишу, Гаџином Хану, Дољевцу, Ражњу, Мерошини, Алексинцу и Сврљигу. Тако ово Одељење за матичне послове и развој обавља матичну функцију за 84 библиотеке и то: седам библиотека у седиштима општина, 49 библиотека основних школа, 21 библиотеку средњих школа, две специјалне библиотеке, две библиотеке у саставу предузећа и три библиотечка огранка.
Неки од послова овог одељења су: надзор над стручним радом у мрежи библиотека Нишавског округа; ревизија фонда књига у огранцима Народне библиотеке; уношење статистичких података за библиотечке јединице Нишавског округа у Програмски пакет „Мрежа библиотека Србије’’ Народне библиотеке Србије; стручна обука кандидата за полагање стручног испита.
Усвајањем нове организације и систематизације радних места у библиотеци, која се очекује у току ове године, Одељење за матичне послове и развој би требало да динамичније покрене активности на организацији стручних семинара, радионица, саветовања библиотечких радника, којих је у нишкој библиотеци, али и у читавом југоисточном региону Србије, недовољно.
Одељење стране књиге настало је као резултат отварања страних културних центара у Нишу и као последица нових демократских прилика у земљи, и као плод узајамног настојања америчке и француске амбасаде и града Ниша на плану сарадње, првенствено у области културе. Стога су за протекле четири године отворена оба културна центра: амерички и француски, чије су амбасаде поклониле књиге и сву опрему, док је Град обезбедио кадар и простор у коме се формирају библиотеке са читаоницама.
Културно образовни програм
Према првим подацима из 1953. године, све до 1979. године у библиотеци је одржано 479 књижевних вечери, у којима су учествовали значајни српски књижевници, међу којима: Добрица Ћосић, Десанка Максимовић, Меша Селимовић, као и вечери посвећене завичајним ауторима, међу којима је чест гост библиотеке био песник Бранко Миљковић. Овај податак говори о живој културној активности библиотеке на пољу популарисања књиге и читања што, заједно са активношћу Дечјег одељења на анимационим програмима намењеним деци, чини један динамичан вид културне афирмације, посебно, књижевних стваралаца Ниша.
Ваља поменути да ниједним статутом библиотеке од њеног оснивања до данас, као ни правилницима о организацији рада и систематизацији радних места у библиотеци није дефинисана њена културно-образовна улога. Ову активност библиотека је остваривала преко Редакције културно-књижевног програма, формиране 1992. године са циљем да организује књижевни програм, док су остали програми из културе односно образовни програм били готово спорадични.
Указујемо на неопходност организовања културно-образовног програма из различитих домена кроз предавања, округле столове, научне симпозијуме, трибине, са циљем да се кроз предавања и разговоре расветли нека од актуелних тема из науке и уметности. Програми би требало да буду усмерени према стручној јавности и широкој читалачкој публици са кључним циљем да се постигне најшира књижевно-просветна комуникација. Учесници културних програма, поред књижевних стваралаца Ниша и Србије, требало би да буду и стручњаци и научници различитог профила, као и угледне јавне личности.
Завичајни и посебни фондови
Одељење завичајних и посебних фондова формирано је као засебно одељење 1976. године. Будући да завичајна одељења у јавним библиотекама представљају језгро информационих центара географских области којима припадају, ово одељење представља и својеврсну меморију у којој се налазе подаци о прошлости нишког краја. У њему су сакупљени, конзервирани и доступни материјали који се односе на историју локалне заједнице и њених значајних личности. Располаже са близу 500 наслова серијских публикација, око 6 400 монографских публикација, великим бројем библиотечких јединица некњижне грађе као и са 2 404 јединице старе и ретке књиге. Део овог фонда (некњижна грађа) није у потпуности инвентарисан, односно само је физички обрађен, уведен у контролне картоне, картотеке и тематски је разврстан.
Набавка завичајне грађе обавља се куповином, поклоном и разменом од чега се највећи проценат грађе (око 80%) набавља поклоном и то без обзира на врсту материјала.
Евидентно је да ово Одељење има низ нерешених проблема који се односе не само на проблем недостатка простора за смештај грађе, који је присутан и у другим одељењима, већ и на проблеме везане за чување специфичне вредне завичајне грађе, попут чувања рукописне грађе нишког ствараоца Тома Лаха, која се налази у делу подрумских просторија у ормарима, вероватно знатно оштећена од великог присуства влаге.
Поред бриге о завичајној грађи, ово одељење услужује кориснике, организује изложбе везане за завичајне јубилеје, годишњице.
Стара и ретка књига
Библиотека нема посебно, издвојено одељење старе и ретке књиге већ се овај фонд од укупно 2 404 библиотечке јединице чува на Одељењу завичајних и посебних збирки, и један део на Одељењу стручне књиге. Са одвајањем старих и ретких књига из постојећих фондова у библиотеци је започето 1993. године. Књиге су издвајане према Каталогу српских ретких књига 1741–1941. Јанка Хркаловића и према тада важећим критеријумима Закона о културним добрима. Старом и ретком књигом су се онда сматрале књиге штампане до 1900. године, као и књиге издате у ратним годинама.
У току рада, овим књигама се припајају и књиге штампане 1912. и 1913. године, за време балканских ратова. У сваком случају, фонд старе и ретке књиге у нишкој Народној библиотеци формиран је према критеријумима који су важили пре доношења новог Закона о културним добрима. Фонд старе и ретке књиге подељен је у више целина.
Прву целину чине књиге које су штампане до 1867. године, затим књиге штампане 1912, 1913, 1914–1918. и књиге од 1941–1944. године, као и они наслови који су по каталогу Јанка Хркаловића проглашени старим и ретким. Следећу целину чине књиге штампане до 1900. године.
Библиотека у свом фонду има, мада још увек не и комплетиране и каталошки обрађене, и следеће збирке: Рукописну збирку, преписку и заоставштину; Збирку САНУ, Збирку фотодокумената са фотографијама познатих стваралаца и догађаја Ниша и значајних личности из области науке и културе; албуме фотографија; старе и савремене разгледнице Ниша, старе разледнице других места у Србији настале до прве половине 20. века; Збирку графика (137 отисака), које представљају појединачне примерке једног дела у ограниченом уметниковом издању; Збирку плаката тематски везаних за Ниш; ауторски плакат нишких аутора и јубиларни плакат.
Међу библиотекама – целинама, значајна је Библиотека Мирољуба Тодоровића, оснивача сигнализма, нишког аутора.
NIBIS (Нишки библиотечки систем)
Рад на аутоматизацији пословања у Народној библиотеци започет је 2003. године, када је техничком опремљеношћу и обезбеђењем програма намењеног за администрацију и коришћење библиотечких ресурса, омогућено стварање електронске базе корисника библиотеке. Интранетском везом 2004. године омогућен је упис корисника и у дислоцираном објекту Дечјег одељења, а подаци се сливају у јединствену базу корисника библиотеке.
Библиографска обрада новонабављеног библиотечког материјала од 2006. године почиње да се врши у програму NIBIS, који омогућава примену свих стандарда ISBD по врсти материјала. Новонабављени материјал класификује се по другом српском издању УДК таблица из 2004. године. Аутоматизацијом каталога библиотеке, створиће се јединствен електронски каталог, претражив са било ког места. Постојеће лисне каталоге неопходно је конвертовати у јединствен електронски каталог ради лакшег претраживања фондова и размене информација са другим библиотекама код нас и у свету. Рад на аутоматизацији пословања библиотеке планиран је по годинама, почев од 2006. до 2012. године, када се очекује завршетак овог великог посла.
Покретање издавачке делатности
Издавачка делатност библиотеке покренута је 2004. године објављивањем три значајне публикације поводом обележавања 125 година постојања библиотеке. Објављена је монографија Нишка народна библиотека: документ и свакодневица: 1879–2004, аутора Александре Вранеш и два каталога: Каталог библиотеке Стевана Сремца, (аутор је библиотекар нишке библиотеке Маја Новаковић) и Каталог нишке периодике: 1894–1994 (Марија Чупић, Ивана Петковић и Снежана Пешић, библиотекари Народне библиотеке „Стеван Сремац’’ у Нишу).

Елизабета Георгиев

Радионица осмеха
Песничка радионица у библиотеци у Димитровграду

Гледаћу ТВ или играћу игрице на компјутеру!”, најчешћи су одговори малишана ако их упитате шта ће да раде када заврше са школским обавезама. У осмишљавању слободног времена јави се и понека књига, углавном наметнута од стране одраслих и као директива наставника језика. Релативно мали број деце ће узети својевољно и с љубављу да прочита нешто за своју душу, а и она која читају су у друштву окарактерисана као бубалице или књишки мољци. Више није IN да се време проводи у друштву књиге. Али, слободно време зна да се одужи и да свакодневне занимације постану досадне, макар то била и игра. Да бисмо деци скратили „муке” са слободним временом, ми у Народној библиотеци „Детко Петров” у Димитровграду, дошли смо на идеју да направимо једну симпатичну играоницу преко које ћемо деци приближити књигу и омогућити им да корисно и креативно проводе своје слободно време. Створили смо Песничку радионицу, која је у мају ове године прославила шест година свога постојања. Према почетној идеји да се организује таква радионица, требало је да се окупе талентована деца, првенствено мали песници, ученици основне школе, како би се приредила збирка њихових радова. Радионица је временом привлачила све већи број деце, која су радо долазила у библиотеку и стварала. Убрзо се увидело да Песничка радионица добро функционише и да је не посећују само деца заинтересована за писање. Песничкој радионици су се прикључили рецитатори, глумци, мали сликари. Њени чланови постали су и талентовани ученици гимназије. Ниједна већа културна манифестација у граду није прошла, а да у њој није учествовао и неко од полазника Песничке радионице. Низале су се активности. Временом, за децу су и радионица и библиотека постале кућа – шареница, у којој су могли да испоље сву своју креативност и да касније, са осмехом, гледају плодове те своје креативности. Песничка радионица је постала летовалиште уметности, место где млади активно проводе своје слободно време и чине чуда.
Шта се све ради у радионици? Идемо редом.
1. Ловци на речи су мале и нешто старије поете, ученици основне школе и гимназије. Једном недељно, они упорно долазе у своју радионицу, увек спремни да учине одлучне акције у потрагама за речима. Потрага за речима је једна „авантуристичка” акција деце у којој она, вешто баратајући речима, долазе до интересантних идеја и симпатичних конструкција и, наравно, до готовог производа у лику песме или приче. У овом делу својих активности, радионица има огроман значај ако се има у виду триглосија њених чланова. Деца се труде да стварају и на српском и на бугарском језику, а понекад и на дијалекту, којим се служе у свакодневној комуникацији. Шопски зна да буде права језичка „злоћа”, па деца врло често „бркају” речи што доводи до смешних ситуација. Непобитна је чињеница да и по квантитету и по квалитету предњаче радови на српском, али све већи број полазника радионице се опробава у стварању на бугарском језику. Ту радионица има велику улогу. Заједнички читамо популарне бугарске ауторе за децу, одгонетамо значење непознатих речи, тражимо речи које се римују, говоримо на задату тему, просто откривамо онај дух језика који деца у школи немају могућности да открију.
Часове – игре понекад организујемо и ван библиотеке и ван школе, на „кул-местима” у граду која деца често посећују и воле (Спортски центар „Парк”, главна улица, „Строшена чесма”, школско двориште), као и на неким необавезним местима (двориште градског вртића, ливада поред Нишаве, двориште манастира Светог Дмитра и др.). Те играонице смо осмислили на принципу разговора на неку тему уз потрагу за речима које се римују, помало зачињеном авантуристичким походом за изгубљеном маштом. Деца имају задатак да после сваке играонице понешто напишу, и то једино ако их је тема довољно инспирисала, без обавезе да морају да пишу. У таквој опуштеној атмосфери, рађа се јак стваралачки и такмичарски дух кога оживљава креативност најмлађих. У радионици често читамо песме познатих домаћих и страних песника и заједнички ловимо песничко умеће. Иако су стално насмејани и весели, и константно раде многе лепе ствари за које су награђени, највећи успех је радост на лицима малишана када угледају своју машту преточену у књигу. Ми се, у библиотеци, својски трудимо да им приуштимо то задовољство.
На тај начин је у Песничкој радионици настало пет књига. Из штампе је 2001. године изашла књига Разиграни снови, збирка песама ученика Основне школе „Моша Пијаде”. Исте године штампана је и збирка на бугарском језику По следите на мечтите (Траговима маште). Затим, 2002. излази збирка литерарних радова ученика гимназије, под називом Шапутања у зачараном кругу, а 2004. збирка основаца, по имену Дуга снохватица. 2005. године светлост дана угледала је заједничка књига о толеранцији Потрага за топлим погледом. Из радионице је „полетео” и Сребрни лептир, ауторска књига девојчице Тамаре Јанков, дугогодишњег члана Песничке радионице. У току је рад на новој двојезичној збирци песама и прича чланова радионице. Радови настали у Песничкој радионици се штампају у часопису за децу на бугарском језику Другарче. Готово у сваком броју има по неки рад дечака и девојчица из радионице. Јунски број часописа већ је традиционално тематски. У њему се на већем броју страна штампају најуспешнији радови малих песника. Поред Другарчета, њихови радови излазе и у Невену, Ђачком добу, Ђаку. Доказ квалитета онога што раде су многобројне награде које су деца освојила на фестивалима дечјег стваралаштва не само код нас, већ и у Републици Бугарској. Имамо победника „Златног звонца” у Новом Саду, добитнике првих награда у Коларима, затим на фестивалу Дани Гордане Брајовић у Алексинцу, на коме су и наше две књиге добиле посебне похвале. Имамо награђене на Невеновом фестивалу као и на међународном фестивалу дечје књиге у Сливену (Република Бугарска) и још много других успеха.
2. Брбљивци. Некако је логично да писање и рецитовање иду заједно. Деца се труде да лепо читају и своје и туђе стихове, а да то читање буде интересантно онима који га слушају. Тако су се у Песничкој радионици оформили и рецитатори – брбљивци, који су постали саставни део свих културних манифестација у граду: када треба нешто да се прочита, да се кажу неки стихови, да се представи нека књига. Посебно велико интересовање влада за такмичење рецитатора. „Тренинзи” се, наравно, одвијају у библиотеци, која постаје мали истраживачки центар у коме се открива најбоља песма и најбољи начин казивања. Неколико година за редом, екипу из Димитровграда на регионалним такмичењима рецитатора углавном чине деца из радионице. Имали смо и два финалиста на републичкој смотри рецитатора „Песниче народа мог”, а посебан успех смо постигли прошле године када је мали Марко Тодоров освојио 5. место у конкуренцији ученика од 1. до 4. разреда основне школе.
3. Шкрабала. Када се пишу дечје књиге, када се лепо чита оно што је у њима написано, онда оне треба да буду и лепо илустроване. Већ у току рада на првој књизи, деца су одлучила да је сама илуструју. У почетку су доносили своје готове цртеже, а касније су цртали и у оквиру радионице. Онда када лов на речи није успешан, када никако не може да се склопи рима, када је машта одлутала код неког другог, лепо су се хватали оловке и бојица и цртали. Мала шкрабала стварају своју уметност, за коју им је сама радионица често инспирација. Имали смо неколико малих изложби које су пратиле представљања књига, као и изложбу организовану поводом 1. децембра, Дана борбе против сиде. У библиотеци смо направили кутак у коме су изложени њихови ликовни и поетски радови. Деца имају могућност да њихови шарени цртежи освану и на страницама Другарчета, Невена, Ђачког доба. За све то је потребна само добра воља, мало боје и парченце маште.
4. Снохватице. Једна активност у радионици следила је другу. Писци су тражили илустраторе и рецитаторе, а сви заједно позивали су глумце. Са глумачким активностима у Песничкој радионици почели смо још приликом представљања прве збирке Разиграни снови. Идеја је била да се уради нешто необично, да представљање књиге не буде досадно читање, већ интересантна прича о томе како се ствара књига. Са том традицијом наставили смо са сваком објављеном књигом. Представљање сваке књиге је права мала позоришна представа. Идеје за сценарија рађају се у радионицама. Представе – представљања се играју у Великој сали центра за културу и на њима увек присуствује велики број посетилаца – родитеља, рођака, наставника и вршњака малих глумаца (без лажне скромности, данас је свакако успех да на представљању једне књиге присуствује двестотинак љубитеља лепе речи). Интересовање деце за такав вид активности је велики. Сцена је једно слатко искуство, па завидан број дечака и девојчица, и основаца и гимназијалаца, просто опседа библиотеку да своје слободно време проводи спремајући различите сценске облике – игроказе, рецитале, представе.
Тако су мали песници и глумци задивили пиротску јавност изводећи сценско казивање „Пискарало, Шкрабало и Мудрица” (сценарио Е. Георгиев). Рађено у веома кратком року, оно је доказало сву креативност уиграног тима малих и великих стваралаца Песничке радионице. Ученици гимназије су припремили представу под називом „Загризи живот” (сценарио Е. Георгиев), која је настала кроз радионице на којима се говорило о болестима зависности младих, а као одговор на рапубличку акцију „Играј за живот” (у Димитровграду је играна три пута и увек је била више него добро посећена). Циљ представе је да млади људи кроз њену причу могу да сагледају сву трагику живота и да истовремено, кроз ироничну слику стварности, пронађу себе и увиде своје грешке. Све у свему, представом смо успели да остваримо почетну идеју о спајању креативног и едукативног. Чланови Песничке радионице спремили су игроказ „Чаробна соба”, причу о томе шта значе лепе речи и шта значи да се поштује туђе мишљење. Кроз игране сценске секвенце обележавамо и годишњице српских и бугарских аутора. Тако смо 2004. године направили једно вече посвећено Јовану Јовановићу Змају, на коме је учествовало двадесетак чланова радионице. Прошле године смо урадили представу „Црно-бели свет”, са поднасловом „Срцем бриши, мане толериши”, која говори о међуљудским односима и толеранцији. Као и „Загризи живот”, и ову представу је публика изузетно добро примила.
Ове године гимназијалци, млади талентовани глумци, спремили су представу „Кафић Заврзлама”, са којом ће учествовати на Десетим позоришним сусретима ученика гимназија Србије.
Песничка радионица је отворена за сву децу у Димитровграду. Довољно је да дођу и пожеле нешто да раде – да читају, пишу, сликају, глуме. Статистика говори да откад постоји радионица деца много више читају. Веома често на самим радионицама разговарамо о прочитаним књигама и о лектири. Ти разговори су веома занимљиви и вероватно би сваки аутор пожелео да саслуша мишљења малих читалаца, који својски знају да скенирају књигу до детаља, да уоче све мане и све врлине штива и да на свој начин дефинишу своје лично мишљење о прочитаном. Тај део активности радионице је изузетно користан за децу, јер она сама постају промотери прочитаних књига. Дешава се да књига која је добро изрекламирана и анализирана од стране детета које ју је прочитало, крене на читалачки пут од руке до руке других знатижељних малих читалаца. Кроз „Радионицу осмеха” и књига је постала дража и ближа. Деца се и даље смеју читајући. Књига више није само лектира коју по задатку треба прелистати за следећи час. Књига је велика тајна која треба да се открије, па била то Потерова или Хајдукова тајна, или тајна било ког јунака било које књиге. Радници библиотеке су принуђени да неке наслове, због малог броја примерака, стављају „под тезгу”, јер их деца резервишу и чекају ред да би их прочитала. Дешавало се у више наврата да дође до малих чарки међу децом – ко ће пре да дође до тражене књиге.
Библиотека је последњих година постала на неки начин друга школа дечацима и девојчицама овог малог града. Особље библиотеке усрдно се труди да на што интересантнији начин деци приближи књигу, инсистирајући на томе да деца читају и на једном и на другом језику. Библиотека као храм знања треба да буде отворена за све, а посебно за најмлађе који тек улазе у свет знања и лепе речи. Тежећи да привуче што већи број малишана, она је „поставила” само једно питање – како једна „кућа” попут библиотеке може да постане дом деци која не знају како да организују своје слободно време. Одговор је био – Песничка радионица. Мала, али одабрана чета дечака и девојчица, коју чине чланови Песничке радионице, успешно војује са тим вишком слободног времена и ствара нешто лепо. Креативности и знање су, на првом месту, оружје са којим мали становници Димитровграда могу да оду ван граница свог града и да покажу своје умеће. До сада су то радили веома успешно. За такав рад довољни су им само мала помоћ и разумевање одраслих.
(Аутор текста је библиотекар и руководилац Песничке радионице у Народној библиотеци „Детко Петров” у Димитровграду.)

Јелица Живковић

На иницијативу Секције за матичне библиотеке Библиотекарског друштва Србије у матичним библиотекама је спроведена анкета за читаоце, како би се сагледали одређени показатељи везани за библиотечке услуге. Анализу добијених података представила је Весна Петровић, руководилац Матичне службе у библиотеци „Глигорије Возаревић” у Сремској Митровици и председник Секције, на стручном скупу за библиотекаре одржаном у Бањи Врујци 15, 16. и 17 јуна. Тема скупа била је „Библиотекар – струка и професија”, а основни мотив за његово одржавање је већ дуже време присутна потреба да се, у сусрет новом Закону о библиотечко-информационој делатности као и прилагођавању новим тенденцијама у светском библиотекарству, проговори о неправедно маргинализованој професији библиотекара у нашем друштву.
У раду Весне Петровић „Професионализација делатности кроз унапређење права корисника: анкете читалаца”, наглашава се неопходност промена у третману библиотекарства од стране друштва, али и промена самих библиотека, са јединственим циљем да се корисницима понуде боље услуге: „Нити се библиотеке могу променити без свесне и свестране професионализације струке, нити је ова професионализација могућа, ако се библиотеке саме не трансформишу.”
Анкета је спроведена у 14 матичних библиотека у: Бору, Ваљеву, Врању, Зрењанину, Јагодини, Кикинди, Лесковцу, Панчеву, Прокупљу, Чачку, Суботици, Сомбору, Сремској Митровици и Краљеву. Анкетирано је укупно 1.369 читалаца.
Анкетирани корисници су позвани да оцене 6 елемената нашег рада: љубазност библиотекара, амбијент у библиотеци, висину чланарине, нове књиге, постојећи књижни фонд и наш наступ у медијима
Понуђена су 4 одговора: лош, делимично добар, добар, изузетно добар. Анкета је дала и могућност дописивања одговора на 3 питања: наведите чиме сте посебно задовољни у услугама библиотеке; наведите чиме нисте задовољни у услугама библиотеке; предлози за побољшање библиотечких услуга.
У Народној библиотеци Бор анкета је урађена на узорку од 140 чланова одељења за одрасле, што је почетком маја 2006. године износило око 10% активног чланства. Анкета је била анонимна, али је рађена на репрезентативном узорку од припадника одређених социјалних категорија: ученици средње школе – 25, студенти – 25 , радници у непосредној производњи – 30, радници у друштвеним делатностима – 30, остали (пензионери, пољопривредници, незапослени…) – 30 анкетираних.
Љубазност библиотекара је прво питање о коме су се анкетирани изјашњавали и управо смо ту и добили најбоље оцене: 1 анкетирани (0,7%) дао је оцену лош и такође 0,7% оцену делимично добар; 24,3% се определило за оцену добар, а чак 74,3% испитаних је љубазност библиотекара оценило највишом понуђеном оценом – изузетно добар.
Амбијент у библиотеци је као лош оценило 0, 7 % испитаних; 7,4% сматра да је амбијент делимично добар; 50, 7% , тј. највећи број, определио се за оцену добар, док је 41,4% дало највишу оцену изузетно добар.
Висина чланарине је заслужила оцену лош од 0,7% наших корисника; 7,4% је дало оцену делимично добар, већина од 47,8% дала је оцену добар, а чак 38% наших чланова сматра да библиотечке услуге нису скупе и даје оцену изузетно добар. На ово питање одговор није дало 5,7% анкетираних.
Нове књиге је питање на које је 46,4% анкетираних дало оцену добар, 25,6% изузетно добар, 16,4% делимично добар и 4,3% лош.
Постојећи књижни фонд више од половине учесника анкете (52,9%) оценило је као добар; 28,6% налази да је фонд изузетно добар, 15,7% делимично добар, а свега 1,4% испитаних је дало оцену лош. На ово питање није одговорило 1,4% испитаних.
Наш наступ у медијима оценило је као добар 41,4% анкетираних, а 27,8% као делимично добар, док је 16,4% дало оцену изузетно добар; 13,6% сматра да је тај наступ лош.
Упоређујући добијене резултате, дошли смо до сазнања да наши корисници од свих услуга које добијају у библиотеци највише цене љубазност библиотекара -74,3% испитаних је управо овде дало највишу оцену, а проценат оних који су изузетно задовољни амбијентом у библиотеци износи 41,4. Најмањи број анкетираних (свега 16,4 процената) дао је оцену изузетно добар нашем наступу у медијима. Оцену добар највећи број наших корисника дао је постојећем књижном фонду (52,9 процената); за одговор делимично добар испитани су се најчешће опредељивали када су оцењивали наш наступ у медијима (27,8 процената), а то је активност која је добила и убедљиво највећи број оцена лош – укупно 13,6 процената анкетираних је одабрало овај одговор.
Када је реч о питањима која су остала без одговора, највећи број корисника – укупно 10 – није се изјанио о новим књигама, а 8 о висини чланарине.
Коначно, посматрајући добијене одговоре добар и изузетно добар као оне којима можемо бити задовољни, или изузетно задовољни, а одговоре делимично добар и лош као оцене о којима треба размишљати, даље анализирати и пратити појаве на које се односе, долазимо до следећих резултата: љубазност библиотекара је добила убедљиво највише оцене анкетираних – 98,6 процената је дало позитивне оцене; амбијентом у библиотеци задовољно је 86,4 процената, а постојећим књижним фондом 81,4 процента; 7,1% учесника анкете није одговорило на питање о новим књигама, док је 72,1% задовољно; наш наступ у медијима је добио најслабије оцене – 57,8 % сматра да је добар, али 41, 4 % није задовољно. Ако узмемо у обзир све понуђене одговоре (840), добили смо укупно 135 (16%) одговора лош и делимично добар и 684 (81,4%) одговора добар и изузетно добар. Просечна оцена, у 14 библиотека које су спровеле анкету, лош и делимично добар износи 31,3% а добар и изузетно добар 68,6%, па ако библиотекари НБ Бор одлуче да верују статистици, могу бити веома задовољни.
За нас су посебно занимљиви одговори које је требало дописати, међу којима смо тражили истоветне или сличне и сврстали их у неколико група које су се наметнуле.
Као и у првом делу анкете, у рубрици наведите чиме сте посебно задовољни у услугама библиотеке нашло се највише одговора (40% од укупног броја) који су истакли љубазност и предусретљивост библиотекара. На другом месту је услуга која се такође односи на рад библиотекара, с тим што су се у 25% одговора истиче стручност и ефикасност као нешто чиме су анкетирани посебно задовољни. Овде смо евидентирали 151 одговор.
Замерке које су учесници анкете могли да упишу у рубрику наведите чиме нисте задовољни у услугама библиотеке није изнело 72 испитаника, дакле више од половине, а најбројнији приговори (18,7%) односе се на недовољан број примерака најтраженијих књига, чему се, логично, додаје и 6,2% незадовољних због листе чекања – очигледно је наша немогућност да у кратком року обезбедимо довољан број нових књига најчешћи извор незадовољства наших чланова. То потврђују и предлози за побољшање библиотечких услуга – највећи постотак анкетираних (23,3%) предложио је да библиотека набавља више нових књига и већи број примерака.
Међу одговорима који се нису могли сврстати у посебне групе било је занимљивих, духовитих и необичних. На питање којим услугама није задовољан, један наш корисник је одговорио: „Листом чекања, било је боље раније када су нове књиге прво читали родбина и пријатељи библиотекара”; исти корисник није задовољан ни квалитетом набавке, па нам је поручио: „ Мање угађајте широким масама – библиотека не треба да буде опијум за народ, већ ињекција за буђење!” Један студент је огорчено протестовао: „Никада немате оно што мени треба”, док нас је један одговор збунио: „Нисам задовољан својим понашањем, трудим се да будем учтивији.”
Један учесник анкете је кратко саопштио чиме је посебно задовољан у библиотеци „Нема намћора”, а други нас је једноставно благословио: „Да сте живи и здрави још година сто!”
Било је веома различитих предлога: „Поставите аутомат за кафу”; „Чешће анкетирајте читоце по разним питањима”; „Организујте клуб читалаца”; „Можда би неки млађи директор могао да побољша рад и услугу уопште”; „Нађите нормалне људе”. Последњи наведени предлог потиче од учесника анкете који је на сва постављена питања дао оцену лош и он је једини који је потпуно незадовољан нашим услугама, што не значи да ми због тога нисмо забринути.
Према анализи Весне Петровић, слични су одговори које су дали сви испитани корисници у другим библиотекама:
Наведите чиме сте посебно задовољни у услугама библиотеке:
-Љубазност библиотекара
Образованост и стручност библиотекара
Добар однос библиотекара према читаоцу
Слободан приступ фонду
Задовољство што је уопште организован рад библиотеке
Брзина услуге
Пријатан амбијент у библиотеци.
Чиме читаоци нису задовољни у услугама библиотеке:
Мали број нових наслова најтраженијих књига
Мали број књига стручне литературе
Оскудан књижни фонд
Рок за враћање позајмљених књига
Број старих и оштећених књига
Недовољна популаризација књижног фонда.
Предлози за побољшање библиотечких услуга:
Више актуелних нових књига
Више књига из области стручне литературе
Више књига на страним језицима
Приступ Интернету за читаоце
Штампање билтена за нове књиге
Мања чланарина – више читалаца
Да почнете да размишљате тржишно: прво квалитет, онда квантитет
Више средстава за набавку нових књига од стране оснивача.
Две трећине, односно 66% анкетирани читалаца мисли да смо: љубазни, образовани, стручни, да имамо добар однос према њима; да је пријатан амбијент у библиотеци и за рад и за учење и за програме; да је висина чланарине одговарајућа; да су набавка нових књига и постојећи књижни фонд задовољавајући; да је наступ у медијима добар. Али једна трећина (34%) читалаца с тим се не слаже…
Коментаришући добијене резултате Весна Петровић је закључила да су они „први показатељ неопходности професионализације наше делатности”.
Када је реч о статусу анкетираних у Народној библиотеци Бор, највише оцена изузетно добар добили смо од категорије остали (пензионери, пољопривредници, незапослени…) – 77, а најмање од студената – 53, али су они дали и најмање оцена лош, свега 4, док смо највише слабих оцена добили од категорије радници у непосредној производњи – 10 (од тога се 7 односи на наш наступ у медијима); ова категорија је, укупно гледајући, најмање задовољна услугама које добија у библиотеци: 21,9% дало нам је оцену лош или делимично добар. Најблажи су опет били наши корисници из категорије остали, свега 11,6% је наш рад у појединим сегментима оценило као лош или делимично добар. Студенти су били резервисани када су у питању нове књиге, само један је изузетно задовољан, а 17 је дало прелазну оцену добар.
За библиотекаре Народне библиотеке Бор анкетирање корисника је корисно искуство, а одговори које смо добили помогли су нам да схватимо како нас наши суграђани виде – понешто од тога смо и сами знали, неки ставови су нас изненадили, неки обрадовали, а неки разочарали. У сваком случају, након оствареног увида у жеље читалаца и могућности библиотеке, уложићемо сав могући труд да подигнемо ниво наших услуга и задовољимо већи број потреба већине наших сталних чланова. Истини за вољу, најлакше је то остварити тамо где се не захтевају велика материјална улагања него је реч о организацији рада или понашању запослених.

Милица Матијевић

Врујци, 14, 15, 16. јун 2006

Како ће изгледати професија којом се бавимо у скорој будућности? Колико ми сами можемо да утичемо на тренутни статус и будући развој професије?
Можда је управо овај тренутак, када са радошћу констатујемо петнаест година континуираног рада Катедре за библиотекарство и са стрепњом покушавамо да сагледамо шта заиста доноси нови Закон о библиотечко-информационој делатности, прави тренутак за одржавање стручног скупа какав је био онај одржан у Врујцима 15, 16, и 17. јуна у организацији библиотеке „Димитрије Туцовић”, Лазаревац и Секције за матичне библиотеке БДС, а уз подршку одељења за развој НБС и Катедре за библиотекарство.
Основна тема саветовања била је „Библиотекар – струка и професија”. Циљ одржавања је био да се окупе библиотекари, пре свега из матичних служби, свесни чињенице да се одлуке о будућности професије доносе сада и да је неопходно да се активно укључимо у овај процес.
Библиотекаре из целе Србије, њих више од шездесет, на почетку је поздравила Радмила Булатовић, директор библиотеке „Димитрије Туцовић” у Лазаревцу, домаћин скупа.
Првог дана чула су се три реферата:
– Владимир Шекуларац, руководилац одељења за развој НБС: „Стручни радници на пословима развоја библиотекарства у Републици Србији”
Милица Кирћански, Матична служба Градске библиотеке, Нови Сад: „Етика и бонтон у библиотечком пословању”
Весна Петровић, руководилац Матичне службе у библиотеци „Глигорије Возаревић”, Сремска Митровица: „Професионализација делатности кроз унапређење права корисника: анкете читалаца”.
У поподневним часовима је одржан Округли сто на тему „Правна и етичка питања библиотекарске професије”. У дискусији која је уследила, учесници су изнели низ примедби и примера унижавања статуса професије од стране државних и друштвених институција, корисника и самих библиотекара. На основу преподневних реферата и изнетих предлога, у току дискусије на крају првог дана саветовања, донети су следећи закључци:
Неопходно је да се успостави јединствени критеријум за стицање стручних звања за све запослене у библиотеци (укључујући и директоре и информатичаре)
Потребно је донети јединствен правилник на нивоу свих библиотека у Републици Србији који би уредио однос библиотека – корисници
Непризнавање стручних звања је незаконито и БДС има легитимно право да упути АПЕЛ на адресу 161 општине у Републици Србији, којим се захтева признавање стручних звања у стицању дохотка
Промена става државе према библиотекама огледала би се и у доношењу Националног програма развоја БИС-а којим би се одговорило на кључна питања будућности библиотека и њиховог односа према савременој техници и њеној примени
-Промена односа нас самих према професији којом се бавимо могла би да почне спровођењем анонимне анкете о евалуацији сопственог рада. Професионализација делатности укључује, осим усвајања одређеног корпуса знања, пружање квалитетне услуге јавности и контролу професије која се спроводи, пре свега, на основу етичког кодекса.
Први дан скупа окончан је модном ревијом модела Мире Одаловић, по мотивима слика др Милије Белића, у извођењу „Студија М” из Ваљева.
Другог дана саветовања др Мила Стефановић је представила „Могућности научно истраживачког рада у библиотеци” на примеру изванредно урађене изложбе посвећене обележавању 140 година рада библиотеке у Крагујевцу. Др Александра Вранеш говорила је о „Формално правним и институционалним претпоставкама за професио нализацију библиотечке делатности”. Излагање др Вранеш било је и увод у расправу одржану у оквиру Округлог стола, а на тему „Нови закон о библиотечко-информационој делатности”.
Примедбе учесника у дискусији односиле су се пре свега на нетранспарентност израде Закона и спорост процедуре. Закључак је да је потребно подсетити надлежне да су библиотекари јавних библиотека у Србији заинтересовани за будућност своје професије и да њихове ставове и аргументе такође треба уважавати приликом доношења новог Закона о библиотечко-информационој делатности.
У поподневној сесији могла су се чути излагања Мирка Марковића на тему „Важно за професионализацију библиотечке делатности – бити у мрежи. „Biblioteke.org.yu” и Горана Траиловића „Важно за професионализацију библиотечке делатности – бити информисан. Панчевачко читалиште”.
Саветовање је отворило низ питања везаних за струку, као што су проблем материјалног вредновања стручних звања, однос библиотека и локалне заједнице, проблем аутономије библиотекара, али и захтева, као што су права и обавезе сталног стручног усавршавања, установљавање библиотечке награде у категорији књижевности за децу и предлог да се у оквиру конкурса Министарства културе за суфинансирање периодике предвиде посебна средства за суфинансирање библиотечке периодике.
Предложено је и да се упути апел председнику Општине Ваљево и СО Ваљево у коме ће се захтевати да се питање власништва над зградом у којој је смештена библиотека „Љубомир Ненадовић” разреши у корист библиотеке, а у складу са чланом 32. Закона о библиотечкој делатности.
Трећег дана саветовања учесници су посетили задужбину Николаја Велимировића манстир Лелић, Бранковину и Ваљево.
Захваљујем свим колегама на честиткама и лепим речима. Посебно захваљујем онима који су нам оставили писмене предлоге, примедбе и меjл адресе. Молим оне који то нису учинили да их доставе у разумном року.
П.С.
Захваљујем и онима који су ми просули кафу на записник.

Наташа Малешевић

Народна библиотека „Стефан Првовенчани” у Краљеву je1994. године постала матична библиотека за подручје Рашког округа, који обухвата пет општина: Краљево, Врњачку Бању, Рашку, Нови Пазар и Тутин. Библиотечком мрежом обухваћене су и школске библиотеке (21 основношколска библиотека, 7 средњошколских и библиотека Школе за основно и средње образовање), њих 29 налази се у општини Краљево. Регистрација школских библиотека обављена је, углавном, током 1996. године. Од 29 школских библиотека, две школске библиотеке (Витковац, Роћевићи) званично не раде. Међутим, број библиотека које незванично не раде је већи.
Главни проблем у раду школских библиотека је тај што је, најчешће, њихово постојање формално. Оне су осниване, углавном, да би се задовољили услови за њихову регистрацију и систематизовало место за библиотекара. Сходно томе су и сви проблеми у раду школских библиотека своjствени већини школских библиотека.
Програм рада
Ниједна библиотека на подручју Општине Краљево нема направљен годишњи програм рада нити израђује годишњи извештај о раду библиотеке, што би био директан показатељ да библиoтека постоји и да је саставни део Школе. Сусрећемо се са годишњим програмом рада који је саставни део рада школе, који је уопштен, копира се и преноси из године у годину.
Статус школских библиотека је проблематичан. Школске библиотеке су саставни део мреже Народне библиотеке Србије, али је њихово учествовање у раду само формално и изван су њене ингеренције. Матичне библиотеке немају никакву законодавну већ само саветодавну функцију.
Кадар
Библиотека у већини случајева директорима служи као место за склањање технолошког вишка. То је нарочито било изражено за време укидања руског језика. Није реткост да се у библиотеку склањају и радници са проблемима у раду са децом, а често пута и сами директори чувају место библиотекара за себе.
Сам статус школских библиотека није регулисан на најбољи начин што се у првом реду одражава на статус библиотечког кадра, као носиоца рада библиотеке.
Већина радника није едукована за рад у библиотечкој струци. Ретко који наставник рад у школској библиотеци не сматра казном, и у већини случајева показује незаинтересованост за рад, не прихватајући основе и не примењујући у свом раду правила библиотечког пословања.
Стручни испит из библиотекарства има само један радник.
Простор и опрема
Ниједна библиотека нема наменски грађен простор.
Због недостатка учионичког простора у школи, библиотека се често из већих просторија пресељава у мале загушљиве просторе, преграђене ходнике, таванске и подрумске просторије, или се смешта поред мокрих чворова, па чак и ван школских зграда. Уколико библиотека има среће да остане у адекватном простору, користи се за одржавање састанака, извођење наставе из информатике и друге активности.
Није редак случај да се библиотечки простор не одржава, не чисти, не кречи. Често библиотека служи и као складиште старих и неупотребљивих ствари.
Што се тиче библиотечког намештаја ту је велика шароликост у решењима библиотечке опреме, а да не спомињемо дотрајале ормане и полице за књиге.
Техничка опрема у школским библиотекама заступљена је са малим бројем рачунара који се не користе у библиотечке сврхе.
Фондови
Према библиотечким стандардима у школским библиотекама треба да буде минимум 10 књига по ученику, а у нашим школама имамо нешто мање, око 9 књига по ученику.
Но, питање је колико библиотеке које имају 10 или више књига по ученику задовољавају стандард, јер ревизија фондова (што није исто што и попис које школе раде) није рађена већ дужи низ година. Kњиге које се налазе у библиотекама су углавном физички дотрајале и неактуелне. Структура самих фондова је доста неповољна и тематски неадекватна, са политичком садржином из претходних периода. Без обзира на све, библиотеке задржавају тај фонд ради бројног стања и због чињенице да набавке нових наслова готово и да нема. Књиге се набављају неплански и спорадично, од стране директора, и то углавном од аквизитера и није реткост да те књиге и не дођу до читалаца већ красе канцеларије директора.
Неколицина библиотека има пар старих наслова периодичних публикација које нису евидентиране нити пописане. О некој набавци савремених наслова, сем службених публикација у оквиру школе, не може мо говорити. Исти је случај и са некњижном библиотечком грађом.
Финансирање
Под појмом финансирања подразумевају се средства уложена у набавку књига. Ни једна школа не одваја посебна финансијска средства већ у ту сврху користи средства из заједничког буџета по принципу „ако нешто остане”.
Статистика
Статистичка евиденција свих врста грађе је веома слаба, тако да је веома тешко утврдити бројно стање како монографских тако и периодичних публикација као и некњижне грађе и њихову употребу. Поједине библиотеке немају ни књигу инвентара за монографске публикације, већ евидентирање врше у свескама, по само њима знаним правилима.
Тек неколицина библиотека води евиденцију о броју учлањених корисника, тако да се број корисника у већини школских библиотека подудара са укупним бројем ученика, што је нереално приказано. Исти закључак се односи и на број позајмљених, односно прочитаних књига, јер о томе не постоје чврсти евидентни подаци, већ се у већини школских библиотека узима укупан број ученика са претпоставком да је сваки ученик прочитао две или више књига.
На основу статистичких података за једну годину требало би да библиотека свестрано прикаже свој рад и да га упореди с подацима из претходне године. Исправно постављена и добро вођена статистика може много придонети у изради реалног плана и програма рада школске библиотеке за предстојеће раздобље, а може помоћи и при уклањању уочених недостатака.
Радно време
Радно време у школским библиотекама није прилагођено обема сменама. Углавном се ради пре подне или чак библиотекар у библиотеку улази по потреби што је недопустиво. Већина библиотека ради један или два дана у седмици. Мали број библиотека има видно истакнуто време, али не и библиотекара са пуним радним временом.
Електронска обрада
Ниједна школска библиотека нема програм којим би се извршило аутоматизовање библиотечког пословања и на тај начин омогућило да свака библиотека има електронску књигу инвентара, електронски каталог као и електронско вођење дневне статистике.
Аутоматизација библиотечког пословања допринела би повезивању библиотеке са свим сегментима школе.
Последњих неколико година евидентни су покушаји Народне библиотеке „Стефан Првовенчани” у Краљеву да унапреди рад школских библиотека. Успешност овог подухвата, на жалост, не зависи само од ажурности матичних библиотека. Вољу за стварање и вођење праве библиотеке мора показати и школа.

Јасмина Нинков

Да би данас задовољиле потребе својих корисника, јавне библиотеке морају да промене готово све своје досадашње ставове о томе шта је то јавна библиотека и шта је то добра јавна библиотека.Савремени свет, нове технологије, корисник који има нове и другачије потребе, евалуација нашег рада од стране оснивача и финансијера, коришћење преко мреже, све то захтева један потпуно нови приступ и са правом се може говорити о менаџменту јавних библиотека као неопходном услову да се испуне информационе, културне, образовне и социјалне потребе корисника. У овом раду говорићемо о савременој јавној библиотеци и њеним елементима: корисник; приступ изворима културе и информација; закон о библиотекарству; потребе корисника; коришћење преко мреже: сервис и комуникација, систем информационог менаџмента, фонд и приступ виртуелним документима; простор, online јавни каталог; радне станице, библиотека као место друштвеног окупљања. Све то у светлу најважнијег задатка савремене јавне библиотеке, данас, а то је задовољавање информационих потреба корисника свих узраста, образовања, социјалних категорија на одређеној територији. Да би то испуниле библиотеке морају да посвете дужну пажњу анализи свих својих елемента, као што су:
1. Зграда и простор
2. Фондови: укључујући приступ виртуелним документима
3. Информациони менаџмент: систем који чини библиотеку; класификација, каталогизација, библиотечки систем, стандарди, итд.
4. Сервис и комуникација: позајмљивање књига и осталог материјала, читање у библиотеци, проналажење информација, даљинско коришћење библиотеке, итд.
5. Kорисници: Ко су они? Који је њихов образовни ниво? Које су њихове потрeбе?
6. Библиотекари и књижничари или..
На основу ове анализе све библиотеке морају да развијају своју стратегију, однос са својим оснивачима и финансијерима, да прате трендове и информационе технологије, трендове у менаџменту, дешавања у граду и посебно нарасле иформационе потребе корисника.Овај аспект анализе и оцена коју корисници дају је најважнији критеријум њихове успешности.
Рад је заснован пре свега на искуствима и приступу скандинавских менаџера јавних библиотека, као најуспешнијих сервиса тренутно на свету са највећим бројем корисника и остварених пруступа и позајмица.Ова искуства добар су показатељ и за нас, и ја сам у својој менаџерској пракси користила ова решења и резултати нису изостали.Извештај о томе како смо пословали у 2005. години можете видети на www.milutinbojic.org.yu/izvestaj.
1. Зграда и простор библиотеке
Колико је нових великих библиотечких зграда било отворено у последње време, а колико их је у фази планирања. Велики је број нових зграда јавних библиотека у неким градовима Америке: Чикаго, Денвер, Сан Франциско, Феникс, Сијетл, Нешвил и Минаеполис. У Канади, Ванкувер има велику зграду јавне библиотеке, а друга се планира у Квебеку.
Зграде јавних библиотека у Европи су мање, али у Малмеу и Хагу зграде су величине 15000 квадратних метара. Барселона и Торино планирају нове зграде, док је у Шпанији и Португалији цео систем јавних библиотека у изградњи и укључује много нових библиотечких просторија. У Фландрији (Белгија), цела 1990. г. је била период активне изградње библиотечких зграда. У Француској, упоредо са Минител државном експерименталном мрежом, јавне библиотеке су изграђене по целој земљи.
Зграде библиотека одражавају промене које су се одигравале декадама како у архитектонском тако и у библиотечком деловању. Улога јавне библиотеке је да буде права јавна зграда за своју заједницу, добродошла за свакога, у контрасту са комерцијалним центрима. Библиотеке су једина не-комерцијална јавна места отворена за сваког. Она могу постати невероватно слична новој верзији агоре и форума из прошлости, ново средство јачања интеракције унутар заједнице и оквир за дискусију и организацију.
Данашње библиотеке су места где се ми укључујемо у телекомуникациону структуру, где бајтови теку у изобиљу и где се физички и дигитални светови преклапају. Укратко, паметна места где се скупљају и деле информације. У библиотекама физичке акције призивају компјутерске процесе а компјутерски про цеси се изражавају физички. Као зграде, библиотеке су интелигентне и постају интелектуалне кроз своје кориснике. Развој сажима физичке фондове са електронским светом и води нас хибридној библиотеци, комбинацији старог и новог.
Тако, уместо да се питамо да ли су нам још увек потребне библиотечке просторије, треба да се запитамо колико простора нови вид библиотеке захтева. У новој државној препоруци у Финској коју је издало Министарство образовања препоручује се 100 квадратних метара за 1000 становника.
Која врста библиотечких просторија нам је потребна? Како треба да буду снабдевене да би испуниле све оно што људи очекују од библиотеке? Наравно, простор мора бити много већи него пре. Док библиотеке сада имају многе нове задатке и сервисе, тешко да је и један од традиционалних сервиса нестао. Још увек имамо све материјале које смо користило током задњих 20 година, али сада имамо још много нових.У Холандији која у последње време улаже огромна средства у јавни рај, како они то називају, веома је развијена дискусија на ову тему, а и њихова решења појединих зграда могу бити веома инспиративна.У сваком случају простор постаје веома битан елемент.
У снабдевању треба да забележимо промене које су се одиграле првенствено у приливу радних станица. Оне манифестују нови облик коришћења библиотеке. Радне станице се користе у различите сврхе: као терминали за базе података, приступ Интернету, процес обраде текста, електронски материјал који ће се читати у библиотеци. Морамо обратити пажњу на наше клијенте и њихов начин присуства у библиотеци. Они још увек прелиставају и позајмљују књиге, читају новине и магазине, али такође раде у библиотеци више него пре. Постоји потреба за тиха и не-тиха места, за индивидуалан и за групни рад. Укратко, потребно је више места за кориснике.
2. Физички фондови и приступ виртуелним документима
Још један предмет који корисници повезују са библиотекама су материјали или грађа, цели фондови књига, часописи и новине као и аудио-визуелни материјал.
Дуга и јака традиција овде је заснована на писаном тексту и начину како је објављен. Било је много забринутости, можда мање међу библиотекарима а више међу другим људима из културе, о будућности штампане књиге. Дискусија је изгледа бескрајна: писани текст сада може бити објављен на много начина, различитих него што је традиционална књига, да ли то значи да штампана књига умире?
Зашто су они толико забринути? Да ли зато што су њихове навике повезане са књигама и они су навикли да их читају? Можда се плаше да будућност библиотека зависи од књига.
Али ако нове генерације желе да читају њихове текстове у електронском облику, зашто и како би смо се, ми старија генерација, томе одупрли? Шта бисмо рекли ономе који би дошао и рекао да користимо папирус уместо књига? Да ли би смо то прихватили?
Зар не би требало да будемо ентузијасти око свих нових начина којима можемо послати писану реч: књиге по поруџбини, електронске књиге, књиге на мрежи или на било који други начин? Што се тиче библиотекара, сви ови начини објављивања пружају много могућности, иако постоје неке потешкоће и нови концепти којима се бавимо. За нас у библиотекама најважнија ствар је да можемо имати релевантну информацију без обзира у ком је облику објављена.
Питање: како неко може наћи поуздан материјал у запањујућој поплави информација? Постоји маса непоузданих информација на Интернету; корисницима је тешко да их препознају и разумљиво је да су збуњени. Мрежа нема утемељеног поштованог издавача да гарантује квалитет публикација, чак ни за истраживачку документацију. Свако може лако направити сопствену web-страницу. Да ли ће библиотеке преузети неке од традиционалних задатака издавача у овој области? Да ли ће постати гаранти стандарда и квалитета, прихватајући или искључујући материјал са својих линк-листа и каталога?
Иако говоримо о „новим медијима”, неки од њих врло брзо застаревају и нестају брже са позорнице него штампане књиге. Тренутно, веома је тешко рећи која је будућност касета, LP-плоча или видеа. CD-ромови су изгледа мање популарни него што се очекивало и колико ће се брзо DVD раширити?
Како ће дистрибуција музике бити организована у блиској будућности? Да ли ће људи „сакупљати” и копирати своју музику са мреже.Невероватна је популарност музичких одељења или музичких библиотека чији број корисника невероватно расте.
Библиотека у Задру је направила бум са својим музичким делом и сада га проширују, у Ротердаму је највећа музичка збирка у Европи, са око 300 000 CD-a, и на првом је спрату, од шест, јер је најпосећенија.То је тренд свуда у свету, код нас то је потпуно непознато.
У многим земљама ово се није десило без жустре расправе и веома често се наплаћује надокнада за коришћење ових материјала. Надокнада доводи до тога да се музика и видео не посматрају једнако као и књиге.
У нашим душтвима људи су невероватно под утицајем и манипулацијом „слика” и фотографија. Ако „слика говори колико и хиљаду речи” можда би више требало да се њом и позабавимо. Могли би обратити више пажње на комбинацију слика и речи.
Менаџментска трансформација од традиционалне књига-библиотеке у медијатеку, музичку библиотеку, библиотеку за младе, место окупљања императив је српских библиотека и оне у томе у односу на развијени свет веома заостају.Код нас се о томе чак и не говори, као ни о потреби за новим и другачијим просторима.
3. Информациони менаџмент
Гомила књига није библиотека. У библиотеци су књиге и остали материјали систематски организовани, фондови су класификовани и каталогизирани и позајмљивање материјала се одвија по одређеном систему.
Ово је трећи релевантан аспект у управљању библиотеком. Каталогизација и класификација били су посебно цењен посао специјалних библиотекара. Њихов рад постајао је све више специјализован и неразумљив „обичним” библиотекарима. У многим случајевима, ипак, посао је одрађен са циљем да се уради само једном за документ. То је водило закључку, у неким круговима, да нема потребе за обуком на овом пољу библиотекарства зато што ће се мали број урадити у будућности.
ИФЛА ради на једном за нас новом концепту. Циља се на каталогизациони систем у ком ће бити могуће да се повежу сродна каталошка места једна са другим као и са главним извором ако је то веб-документ (погледај http:www.web.lib.hel.fi:7001/suomi/ms/funktionaalinen.htm).
Оно што је у свету одавно тренд, Интернет као каталог библиотеке, код нас је тек у повоју, а у свету су већ дошли до нових стандарда.
Када Интернет пружа нове могућности у подели и размени информација, светски ток информација мора имати неке стандарде. Стандард трансфера информација Z39.50 је већ добро познат – библиотекама је неопходно да створе заједнички претраживачки систем. Даблин Кор је пример новог стандарда за организацију информација на Интернету. Много је једноставнији него традиционални Марк каталогизациони стандард. Да ли такође постоји тренд у библиотекама да се компликовани и детаљни каталогизациони формати упросте? Или ће постојати ситуација када ће различити стандарди бити прихваћени за различите потребе? Шта ће то значити у пракси?
Каталогизација за Интернет каталоге и самих Интернет материјала указује на нову поделу посла у каталогизацији: она ће поново делимично бити децентрализована. У Финској, јавне библиотеке већ праве Линк библиотеку кроз не-хијерархијске националне организације, отворену свакој професионалној библиотеци. Ово је модел сарадње, познат као стратешко партнерство, најиновативнијих и у будућност загледаних библиотекара. Овде је проблем што овај начин поделе посла није још установљен као легитиман посао у библиотекама – заинтересованим библиотекарима није дозвољено да га раде током свог радног времена зато што он не служи потребама само њихове библиотеке.
„Интегрисани библиотечки системи били су веома важни нашем начину информационог менаџмента, али одиграва се велика промена. Велики систем испоручилаца интегрисаних библиотечких система није више у врху иновација у библиотечкој технологији. Напредовања и нови начини искоришћавања технологије, да би се сервиси генерално побољшали, долазе од библиотекара. Тежња је у оснивању отворене структуре која би интегрисала производе трећих лица ради ширења системске функционалности. Нови модел је ПАС(ASP-application service provider), провајдер апликационих сервиса, лансиран 1999. Уместо да оптерећује базе података и претражује софтвере на локалном серверу, библиотека приступа целом систему кроз Интернет на сајту испоручиоца.” (Maia Berdson, директор Градске библиотеке из Хелсинкија)
Велики online системи у великим библиотекама не служе само за циркуларну контролу; они пружају нове могућности када су повезани са Интернетом који отвара врата корисницима на глобалном нивоу. Библиотеку више не користе само изнутра већ и споља, корисници који су код куће, на послу или у школи.То се зове „коришћење библиотеке на даљину” иако је то, с тачке гледишта корисника, заправо обрнуто. Библиотека је постала ближа.

У Данској постоји добар нови пример могућности које пружа електронски приступ. Сајт www.bibliotek.dk: сваком омогућује слободан приступ централном каталогу као и средства и упите за претраживање. Преко Интернета свако може поручити из фонда данских библиотека и поруџбина ће бити послата библиотеци где је корисник регистрован. Овај сервис повећао је број позајмица за 40% и то управо код оних слојева ставништва који до тада уопште нису користили библиотеке, а то су мушкарци, пословни људи.
Мрежа је коначно спровела из теорије у праксу ИФЛИН прог рам УДП – универзалне доступности публикација (UAP – Universal Availability of Publications).То је могућност приступа не само националним каталозима већ и глобалној библиотеци, као и могућност да се добије инфирмација о публикацијама без обзира где се оне налазе!
Коришћење мреже је веома важно средство и потенцијални извор за библиотеке. Међубиблиотечка позајмица, и центални каталози који се за њу праве, су класичан пример, али још много тога мора да се уради. Који је најефектнији начин да се пруже библиографске информације путем Интернета? Како стварамо заједничке претраживачке системе? Да ли смо већ пронашли све практичне начине да искористимо индивидуалне професионалне вештине и знања библиотекара у различитим библиотекама? Како можемо боље комуницирати са нашим корисницима преко Интернета, или у будућности, преко бежичних комуникација?
Информациони менаџмент је пусто поље наше библиотечке праксе.
Тек смо кренули са веб сајтовима, мало је каталога и претраживача на њима, а коришћење мреже је мисаона именица. Потребан је коперникански обрт и у овом битном сегменту рада или ће нас корисници заобилазити још више.
4. Сервис
Сервис у јавним библиотекама је тачка у којој се сусрећу корисник и библиотекар.По мени то је најважнији сервисни индикатор. Посматрајући како се развијао однос између библиотекара и клијента долазимо до есенцијалног подручја библиотечког посла и филозофије.
Морамо погледати у прошлост да би видели праву промену. Први библиотекари су били чувари капија. Књиге су биле иза њихових леђа затворене у ризницама и да би се добила књига било је неопходно увек питати библиотекара или неког од особља. Онда је дошла радикална промена: књиге су премештене на отворене полице.Шта би могла бити слична радикална промена за нас?
Са том променом, корисници су постали више независни и комотнији у библиотеци. Библиотекари су могли да се више концентришу на набавку и избор књига. Квалитет збирки је наглашен, и даље је тако у многим случајевима. Данас, корисници могу узети шта год желе и ретко који од њих пита нешто више од обичног питања, као што је „Да ли имате књигу која се зове…?”. Већ дуго времена најуобичајенији контакт је био за пултом где су корисници враћали и узимали своје позајмице.
Спроведено је истраживање, више у великим библиотекама а мање на огранцима. Према калкулацији урађеној у Градској библиотеци Хелсинкија, 42% времена рада особља са корисницима одлази на активности везане за позајмицу. Сервис је веома рутиниран и једноставан!
У неким земљама, као што је Шведска на пример, самопријављивајући систем је у општој употреби и већина позајмица иде путем њега.
У исто време, појављују се нови облици сервиса. Многе земље већ имају системе „даљинског информационог претраживања”, где корисник шаље питање и добија одговор путем Интернета. Ово се такође назива „виртуелни информациони сервис”, а резултати информационе претраге постају опипљиви.Они се у писаној форми шаљу кориснику чак се и архивирају.. Раније, облици информационих претрага били су више виртуелни јер нико није могао да их прати! Сада је чак могуће пратити квалитет одговора.
Постоје нови облици обављања „старих” задатака. Постоје програми претраживања мреже, засновани на механичком регистровању и презентовању различитих нивоа квалитета. Комерцијални издавачи раде све више и више на сопственој каталогизацији за Интернет и, као Book Data Ltd у Британији, имају чак свој сопствани класификациони систем.
У Финској оператери мобилне телефоније нуде оно што они зову „информациони сервис”. У пракси, они нуде једноставне одговоре на једноставна питања. Библиотекари морају презентовати ширину и квалитет информационог претра живачког сервиса које библиотеке нуде.
Библиотеке морају редефинисати своје место и важност у овом променљивом свету продукције и ширења докумената.
Нашим корисницима, у Србији, бар некима од њих, потребна је помоћ у коришћењу Интернета ради информационе претраге. Природа односа између корисника и библиотекара се радикално мења!
5. Наши корисници
Корисници су важни, они оправдавају постојање јавне библиотеке. Број корисника је најважнија статистика у јавним библиотекама: нема корисника, нема библиотеке. Корисници дају библиотеци њен разлог постојања, и кроз своје кориснике библиотека има утицај на друштво.
Један од главних библиотечких задатака је да унапреди промене у размишљању и духу својих корисника. Извештај Улога библиотека у модерним друштвима каже: „Изазов модерним друштвима је да се основни ресурс, знање, развија из информација у веома индивидуалане, несталне и непредвидиве процесе. Њиме се не може командовати. Ипак друштва могу подржати овај развој, на пример, нудећи приступ културним и научним богатствима. У информационом добу, овај покрет духа је важнији за друштво више него икад пре.”
Јавна библиотека такође образује и подржава вештине које су грађанима неопходне да би били активни чланови друштва. Могућност читања и писања је једна од тих вештина и јавне библиотеке су увек имале водећу улогу у подржавању читања.
Иако се суочавамо са новим проблемима које захтевају писани текстови у новим облицима, морамо бити више забринути за образовање него за форму у којој је текст објављен. Да ли деца још увек уче да читају правилно? Шта је са старијом популацијом? Да ли људи могу читати и разумети ван механичког препознавања речи? Читање и писање је основна друштвена вештина и потребна је сваком активном грађанину.
У ствари, са свом том новом информационом технологијом, наш концепт описмењавања мора бити проширен. Морамо направити корак од описмењавања до „медијације”, што укључује не само вештину описмењавања везану за медије већ и могућност коришћења Интернета, мобилних телефона и осталих техничких ствари које су грађанима свакодневно потребне. Зато што постоји велики број како информација тако и дезинформација, критичко разумевање мора бити истакнуто као есенцијални део медијације.
Када анализирамо наше кориснике, тежимо да их класификујемо или према годинама или према начину на који користе библиотеку: читаоци новина, слушаоци музике, позајмљивачи књига. Кориснике такође посматрамо као људе из комшилука који долазе из заједнице која се налази око библиотеке.
Са наплативим електронским материјалима такође се сусрећемо са новим захтевима групе корисника. Стопа лиценце често зависи од потенцијалног броја корисника. Да би постигле споразум са власницима лиценци, јавне библиотеке морају дефинисати који (ако не сви) од њених корисника могу користити електронски материјал као и питање где они то могу остварити. Да ли ће материјал бити доступан и повременим посетиоцима или туристима? Да ли је коришћење преко мреже у кући корисника дозвољено? У Северној Европи овај проблем је решен помоћу стварања националних уговора, у којима држава има активну и делимично финансијску улогу. У Холандији овај модел је допуњен регионалним уговорима. У САД, ипак, уговори су сведени на индивидуалне библиотеке иако са користе и државни уговори.
У Србији смо тек на прагу овакве праксе и пред нама је дуг и мукотрпан пут за постизање споразума, уговора, лиценци да би смо рентирали и ову врсту материјала.Али у то морамо кренути.
Високообразовни ниво наших корисника не огледа се само у захтевима које постављају својој библиотеци већ и у начину како они виде различите типове библиотека. У свету мрежне повезаности, зидови између истраживачких и јавних библиотека су нестали.
Корисник мреже може посетити обе. У нордијским земљама, на пример, где су истраживачке библиотеке свима отворене, корисник може лично ићи у оба типа библиотеке, и многи то чине. Ти корисници су обично студенти, а може ли постојати неко са више потреба за специјализованим информацијама. То ме доводи до закључка да мора бити више сарадње између јавних и истраживачких библиотека.
6. Библиотекари и књижничари и …

Дилема једног веома успешног менаџера: „Постоје два аспекта стручности библиотечког персонала: вештине и умешност. Обука може пружити потребне професионалне вештине, док је умешност углавном урођена и лична. Могла бих доказати да на наш начин рада наша умешност утиче више него наше вештине.А ми знамо, наравно, да библиотекари широм света имају углавном исту умешност.
Сигурно је било важно за развој библиотека да имају особље истог образовања и порекла. То је помогло да се стабилизују професионалне вештине и захтев за образованим особљем. То је начин на који је изграђен систем јавне библиотеке. Али у временима великих промена, као сада, када се вредности друштва генерално мењају, било би добро имати мало разноврсности.
Бар би у великим библиотекама морало бити не-библиотекара чија умешност и циљеви одго варају нашим али чије су вештине различите.
Ево једног примера: верујем да тајна успеха у брзом увођењу информационе технологије у Градску библиотеку Хелсинкија лежи у људима који су своју алтернативу војној обавези одрадили у библиотеци. Многи од њих су прави специјалисти за информациону технологију. Њихова умешност уклопила се веома добро са нашом иако су, будући мушкарци и са различитим вештинама, у почетку били страна врста међу претежно женским библиотекарима. Број ових младих људи био је мањи од 10, међу 500 чланова особља, али колико њих је имало потребне сличне вештине.
Електронски материјал захтева неке нове професионалне вештине у библиотекама. Заједно са куповином физичких објеката као што су књиге, библиотеке ће у будућности куповати и приступ електронским изворима, за које су потребна лиценцна одобрења. Библиотекари обучени за набавку нису се још навикли на овај вид куповине, и обука је неопходна.
У многим земљама, проблем малих плата у јавним библиотекама биће све гори. Професионални информатичари сада имају веома широк избор. Најпожељнији послодавац више није јавно финансирана библиотека. Њихове вештине у проналажењу и организацији информација се ових дана веома траже и боље плаћају у комерцијалном свету; као на пример у медијима, издавачким кућама, технолошким и биохемијским компанијама… где год је посао заснован на информацијама и знању. Како да одговоримо на овај изазов „ (Maia Berdson, 19 година директор Градске библиотеке Хелсинки, Награда Била и Мелинде Гејтс, награда градоначелника Хелсинкија, буџет 32 милиона евра, итд.)
Размишљање о ових шест елемента прворазредни је задатак менаџера јавних библиотека у свету а и код нас. Ја сам почела да о њима размишљам и да у складу са већ прихваћеним принципима конципирам свој рад, у лошим условима и са неадекватним кадром. Данас након 3 године могу да се похвалим резултатима. Јер броду који не зна куда плови ниједан ветар није довољно повољан.
Менаџмент, управљање и јасан смер пута, а он увек води само ка основном питању, шта корисници од нас очекују а шта добијају?
Литература:
1. Закон о библиотечкој делатности, (Службени гласник РС, бр. 34/94).
2. Закон о културним добрима, (Службени гласник РС, бр.71/ 94).
3. IFLA/UNESCO – Манифест о јавним библиотекама.
4. IFLA – Глазговска декларација о библиотекама, информационим услугама и интелектуалној слободи, 2002.
5. IFLA – Интернет манифест, 2002.
6. NAPLE – Декларација о европским јавним библиотекама у развоју, 2002.
7. EBLIDA – Декларација о улози библиотека у перманентном образовању, 2001.
8. IFLA/UNESCO развојне смернице, 2001.
9. SAVET EVROPE/EBLIDA – Смернице о библиотечкој легислативи и политици у Европи, 2001.
10. Декларација из Копенхагена, 1999.
11. Лувенска декларација, 1998.
12. Комитет за културу, омладину, образовање и медије Парламента Европе, Извештај о улози библиотека у модерном свету.
13. Горданa Стокић-Симончић, Ка филозофији библиотекарства, 2002.
14. Горданa Стокић-Симончић, Жељкo Вучковић, Менаџмент у библиотекамa, 2003.
15. Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, 2003.
16. Јасмина Нинков, „Европско учење, дизајнирање сутрашњег образовања и библиотекари”, Савремена библиотека бр.18, 2002.
16. Јасмина Нинков, „Библиотеке су темељ европске културе”, Савремена библиотека, бр.17, 2002.
17. Јасмина Нинков, „Библиотеке као информациони центри у служби науке, образовања, регионалне и државне администрације”, Зборник, Економска улога библиотека у савременом друштву, Филолошки факултет, Београд, 2004.
18. Jasmina Ninkov, The Internet Revolution and Libraries – Was Borges Right?, Libraries in the age of internet, University of Sofia, ULISO, Bulgaria, Emporia State University, SAD, 2001.
19. Jens Thorhauge, Danish Library Policy, Danish National library Authority, Copenhagen, 2002.
20. Finish Library Policy Programme, 2001–2004, Ministry of Education, Finland, 2003.

Данијел Големан

Ако вештина да се умире узбуркана осећања других представља потврду друштвене сналажљивости, онда је савладавање разјарене особе вероватно врхунско мерило надмоћи. Најделотворнији начин за савлађивање беса, наводе подаци, јесте да разљућену особу прво орасположимо и саучествујемо са њеним осећањима, а потом јој одвратимо мисли у правцу позитивнијих емоција – облик емоционалног џудоа.
Тако истанчану вештину емоционалног утицаја вероватно најсликовитије дочарава прича доброг пријатеља, покојног Терија Добсона (Terry Dobson), који је током 50. година био један од првих Американаца који је у Јапану учио борилачку вештину – аикидо. Једног дана враћао се кући токијском подземном железницом, када је у вагон ушао огроман, ратоборно расположен, врло пијан и разгоропађен радник. На опште запрепашћење, човек је почео да малтретира путнике: извикивао је псовке, обгрлио жену с бебом и гурнуо је право у крило старијег пара који је скочио и потрчао у други крај вагона. Пијанац се још пар пута зањихао (у бесу је промашио још неколико путника), ухвативши се за метални држач у сред вагона и уз урлик покушао да га ишчупа из лежишта. Тери, који је био у врхунској физичкој кондицији због свакодневних осмочасовних тренинга, осетио се у том тренутку позваним да интервенише не би ли спречио да неко буде озбиљније повређен. Међутим, сетио се речи свог учитеља аикидоа: „Аикидо је уметност помирења. Когод зажели да се бори, прекида везе са универзумом. Ако покушаш да владаш људима, унапред си поражен. Ми учимо како да разрешимо сукоб, а не како да га започнемо.”
Штавише, Тери се био сложио са почетним лекцијама свог учитеља да никада не заподева тучу, већ да борбене вештине употреби једино у одбрани. Сада му се пружила прилика да уживо провери аикидо вештине. И док су сви остали путници непомично седели, Тери је устао полако и промишљено.
Спазивши га, пијанац је заурлао: „Аха! Странац! Теби треба лекција на јапански начин!”, и почео да се припрема да нападне Терија.
Али, чим је пијанац био спреман да учини први потез, неко је узвикнуо гласно и необично раздрагано: „Хеј!”
Повик је имао тон веселе особе која се управо враћала од блиског пријатеља. Изненађен, пијанац се окренуо и угледао мајушног Јапанца седамдесетих година у кимону. Старац се са одушевљењем насмешио пијанцу и призвао га лаганим покретом руке, уз певљиво: „Дођи ти мени.”
Пијанац се незграпно окренуо и ратоборно рекао: „Зашто бих ја, ког ђавола, причао са тобом?” У међувремену, Тери се спремао да у тренутку обори пијанца ако би направио нагао покрет.
„Шта си пио?”, упита старчић, блистајући очима на пијаног радника.
„Пио сам саки, и шта те брига”, узвикну пијанац.
„Е, па то је дивно, апсолутно божанствено”, одговори благо старчић. „Видиш, и ја волим саки! Сваке ноћи, ја и моја жена (знаш, њој је седамдесет шеста) угрејемо бочицу, изнесемо је у башту и седнемо на дрвену клупу…” Он је настављао да прича о урмином дрвету у дворишту, о лепотама његове баште и сваковечерњем уживању у ракији.
Док је слушао старца, лице пијанца се одобровољило; песнице је опустио. „Ја… ја волим урме…”, рече он, развученим тоном.
„Такође”, одговори живахно старчић „и сигуран сам да имаш дивну жену.”
„Немам”, рече радник. „Моја жена је умрла…” Грцајући, он се упустио у тужну причу о губитку жене, куће, посла, о томе како се сам себе стиди.
Баш тада је воз стигао на Теријеву станицу и док је силазио, Тери се окренуо и чуо старца како је позвао пијанца да му се придружи и све му исприча, и видео да се пијанац испружио на седишту, са главом у старчевом крилу.
То је емоционално савршенство.

(Из књигеЕмоционална интелигенција Данијела Големана, Геопоетика, Београд, 2002)