Радиша Драгићевић
Вáшар у Палáнку пáда се усрéд лéто, на Свéтог Илију. Ноћи, врéве стáри људи, од т’г бивају поладне, кошуља тражи јелéче и студен ко´ске стéза, али дању још притискају жéге, поју дедéкавци по браништа уз друмови. Чак знаје да тија нéколко дни од Свéтога Илију до Маки, упечé, да усану потоци, да опари градине, кукуруз да уврти, лојза да пригори, лисје на багрен и тополе да преврне.
Тој је и била нека граница у работу. Знало се: кој до Свéти Ранђел не исплéл „богу браду” и врљил срп под чандију, а до Свéтога Илију не свéзал снопје под сувоту у авлију– тај не домаћин. Од таг су у авлије налазиле вршалице, прпћали вампори и трактори, јаукале тобе, ишла граја; носило се снопје и џакови, пунили се амбари сас житéнце, разбивале лубенице и влаше, дизале камаре слама, вијар низ друмови носил плéву и прашину, замирисувала згорéла навта по сокаци.
А и за вашар се знал ред: за варошани, Паланчани, могал је да траје и више; за нас, сељани, трајал је три дана. Први дан су отодили само рéтки – онија који несу имали родбину у Бучје да на славу отиду, и на који је један дан вашар било малко; већина је ишла тек трéћи дан, кад се од славу поодмори, на Свéту Марију. И не таг било аутобуси, што после напушташе па само сéднеш кано господин пред врата и слéгнеш у Паланку, нéго, бато, три сата узбрдо–низбрдо, зној те под мишке и на грбину пробије, ципиле упрашњавиш, док се до Паланку домакнеш.
Лéтњи вашар у Паланку је бил нешто што се не пропушта. Од годину до годину се чекало и спремало, стока дорањувала, дрéшке прикупувале, паре се мучне на страну стаљале. Домаћини су с кола отодили рано, да бравчé урањено продају, да неки динар за потребу намакну ел, ако су на мањак сас стоку остали, да прикупе за домазлак; женé по басма и домаћичке дрангулије; деца на клакер и вуну-сладолед (за играчке се паре и несу давале, играчке смо сами прајили). Младиња ишла на шéтњу и зглеђу; не рéтко се там и свадбе зачињале.
Ми смо, наша кућа, само један вашар пропуштили. Онуј годин кад на Вратолому домаћина, мојéга башту, саранимо. Одгледаше моји, онак зацрњени и жални, вашарџије низ пут и уз Куси поток и Дугачке њиве, а ја скутан иза нéцовану виронгу на пéнџер што глéда кам друм. И не ми било жал што ја не отодим због башту. Не ич. Кад би само могал с нéко чудо да он се дигне, да оживи, од сви би се вашари, што су ме у мој тек пропупéл живот чекали, одрéкал. Али Бог има своју рачуницу, своју књигу где свакоме записано, и лис’ који се обрне више се не преврћа унатраг.
Друго лéто постурамо црнину: кудé ћéмо, мора се живи, мора се мéђу људи. Тéшко ни било да се на онéј шаренé дрéшке па навикнемо – дéда браду обријал и без њу дошал некав ситан и испивéн; црнило остаде само у душе. Ма с’г знам, а и т’г ми било у памет, да ми на матер и не баш било млого до вашар и вашарување, ал због мен, да ме од људи не одваја, да малко заборајимо на муке и јад.
Да ни баш жéга не опечé, појдомо порано. Док се сунце, еј, диже онам од Стару планину, ми већ искочили на Лепéнски дел и обрнули низбрдо. Пут проз ладовину: урасло, орéси и багрење се натквесили, на места попадале сливе црвéнке, сринуле се, попашкале. Навалиле осе и стршељи, не смеш се сунеш, ће те изеду. Сустигоше ни још сељани па, у разговор, низ Лепéну, Валéвац, Каличину. Старци поседали на клупице пред капије, празник је и младиња поранила дол на вашар; заглеђују онак нéпознати једни у други.
Вашар се, кано и пре, прострл овам још од мос’ над Сврљишки Тимок, кам пијац: кулунџије наредили тéзге с обе стране; прекрило шаренило, оклопило. Синуле на онéј тéзге дрангулије и крпе, виснуло и озгор и са стране. Да не знаш у какво пре да глéдаш. Народ, шарéн и нестрпљив; нагрнул; помешал се зној и навталин, бугарски мириси и босиљак, сапун и колонска вода. Сељаци и варошани, прашњиви опанци и ципиле; ако не пазиш, мож те неки од подрти и потешки нагази да ти ногу откине; не дал бог да те нека од онéј госпе сас штиклу потреви на прсти. Кулунџије, знојни и рашчварени, неки на сав глас фале робу и окају, други на онуј жéгу већ од дани вашарски сморени бéзвољно нéгде проз масу глéдају, кано задремали. Чешљићи и укоснице, огледалца и срца, рендићи и ножéви, каишићи, кошуљке и јадранке, оштрила и бургије, мушаме и штрикане блузе, дурбинчићи сас шарени стаклићи унутра па како вртиш пред очи такој се фигуре разне од њи праје. Чуда.
На једну тéзгу, кано асталче само без кров озгор кано на већину – огледала. Ал не обична огледала, онај малечка сас слике од голé глумице ел фудбалéри на Звéзду позади и две рупице у средину, па обрћаш и ваљаш док обе црнé куглице у рупе не натéраш, ни онај голема, што по гостинске собе каче и с дугачки пешкири прекривају, нéго огледало онак осредње, умéтнуто у дрвено постоље посрéд, кано слика у рам; отуд и одовуд урéзани цвéтови, дол ручка да се на њу пешкир качи. А ручка издубена, како велé – изрезбарена, шарена; лакирано па све сија.
– Мамо – повуко ју јер бéше већ заминула – ајд да купимо овој огледало.
Она се поврну, загледа кано огледало, па мен:
– Ајд – вели – да видимо кво све има, па ћéмо после да купујемо какво ћéмо.
– А што га саг не купимо, одма – навалил сам ја кано што сва деца запну кад оће нешто да истéрају.
– Да га не вучéмо по цел вашар, да га не разбијемо, етé затој – мати ме онак повеличког за руку вата, како одавно не, и води низ онај ред, а ја се опéл кано на штрангу, још одглеђујем уназад. Ама, баш исто кано у Бучје зајучер, што на Свéти Илију бéше код баба Дарку на дувар над чешмицу. Кано, чинило ми се, неква млого убава и врéдна ствар; кано икона. И сваки час, док су они там, стари, ручували и причали, а причали још од ланску смрт баштину, па ми тéшко било и да слушам, ја сам излазил и љицкал руке на чешмицу, стурал пешкир од пречагу, брисал. Да се не мог од огледало одвојим. А дом сам од огледалићи и бежал: кад год пред неко станем, отуд ме глéда мршаво детиште с големé тавне очи и дугуљасти образи, увек с косу пократку нéго што би тéло, а из њу, кано скрипци, шикнули големи уши. И молил сам башту док бéше жив, кад узне да ме стрижé:
– Немој – велим – тато, да ме млого гулиш; грубо ми је такој. Остај малко окол уши, јел видиш како саг момчићи почéли да пуштају косе.
А он, онак раскрéчен, с чéшаљ у једну а с ножици у другу руку иза мен, само ме у шалу чукне по тинтару:
– Имаш ти – вели – још до момчића.
– Па ти не мораш млого ни да остаљаш – убеђујем га ја, а он вели:
– Добро, ћу пазим, сéди с’г мирно да не останеш без уши – и почне да ми звекéће окол главу, стане да лети косица по рукави и по панталонке, да пада заврат и у пазуке, да гадачка и срби. Видим ја кво ће буде. А после узне машиницу и притисне ми главу унапред; док ми врат чисти, чак ми и слатко буде ако су ножéви наоштрени, док ми истањује над врат, под тил, и равња – сав се нéкако најéжим од милину. Ал кад се дигнем и кад се поглéдам – има кво и да видим: да се уплашиш, огулил ме па кано мотку.
После, кад он умре, узе да ме шиша тетин. Код њег је шишање трајало млого и споро јер је тетин, штоно велé, бил помалко и замлата, па кад се заприча с моји, он и забораји на мен и на работу коју работи па и сéдне, мане ме, доклé ја не почнем да се врпољим и доклé га тéтка не опомéне. Код њег машиница никад не била с наоштрени ножéви, кано што наша бéше – а тетин је кобајаги бил сéлски брица – нéго ме чупло и сецало да сам од столицу све подрипувал. Али, с тетина сам могал да се договорим да ме не гули онак. Истин, не остањувала косица онолко колко сам тел (мати је туј давала тајни знаци) али над мој мршав врат је с’г била права „тарзанка”. Само су уши па, као на лонац дршке, штрчале упоље.
Једино огледало пред којé сам волéл да стањујем било је оној големо у гостинску собу. Големо, да се до пола у њег оглéдаш, на јак ексéр с узицу на дувар обéшено; малко под косину, прéкрито с нéцован дугуљас чаршав, с чипке на крајеви, скоро дол до земљу. У њег си могал да се видиш какав си само одблизо – мрднеш ли се малко издаљин, оно те кривило, кано онај вашарска: очи се издужувале, брада збивала, нос гмечил, чело час кано шака широко, час кано прс’, зуби час кано кукурузова зрнца, час кано коњски – да пукнеш од смеј. И не само да сам се на сéбе самогa смејал, нéго сам и моји рéдом терал да пред њег приоде и онак необуздано се керебечил, какви су у њег се видéли.
– Али – запéл сам – ће се продадé док се ми врнемо.
– Нéће – поитује мати подалек од оној мéсто – ајд овам, да видиш вртéшке.
Али, кад пројдомо вашариште под тополе, овам од крај па там до ћуприју и Трговишки Тимок, ни вртéшке големé сас сéдала што с дугачки ланци повéзана па кад се завртe да те стра одзам да глéдаш у онија гор (како ли је њим кад још се вртé, доватају и одбацују), ни онéј поманечке што на њи има коњићи на који се качи, ни змија која за обéд једé живо големо прасе, ни жена сас две главе, ни некаква округла ограђéна работа што ју зову зид смрти, ни пола жена-пола змија, ни мајмуни, морски прасићи, курјаци и тигрови; ма ни некакав циркус пред кога смéшни шарени људи се накачили на големé штуле и играју – ништа тој нé бéше спрам оној огледало.
– Оћеш да ти купим овај сладолед од вуну – нутка ме мати изоколо, већ понадрнђенога – Оћеш да попијемо један клакер, и ја ћу ти прајим друштво.
Ал у мен само једно. Сунце упéкло углаву, рашчварили се људи и стока, разгрне се у маови на вашариште, кано по нéбо облаци, и нанéсу таласи. Прашина стапкана, травица стрљана, пикавци и шаренé артишке, лајна на места растрљана. Обиколимо све, изгледамо, ноге ме не држé на једно мéсто, па ћéмо кам варош.
– Је л ће га купимо – озарим се ја покрé тéзгу, а мати глéда нéкако у страну.
– Ајд, сине, да га купимо други пут, а саг да купимо нéшто друго. Скупо је.
Ал за мен не важно ни што се школа близи, што у нашу кућу не бил „први” нит пéнзија, што је динар бил голéм и тéшко се од руку давал, нит било кво друго.
Питај – гурам ју кам тéзгу – питај пошто је. И она, нéвољно, приоди там и врћа се:
– Је л сам ти рéкла, скупо је.
– Ама – наваљујем ја – па зар је тој скупо! – Ал не врéди, мати већ замица уз кулунџије; руку не давам, отéл сам се, и по њу, само колко да се не затрем, до кумови, где малко одморимо ноге и изедомо по парчéнце мéсо.
И док смо од пладне по варош дућани обиодили, могли су пре онија камени споменици по парк уз Тимок реч да изусте нéго ја, а мати је све тéла да ме одобровољи:
– Иди там на киос – нудила ме – купи си неки роман од онија каубојски – па додавала да би ми она купила, само не зна какав оћу. Уз сунце, што бéше одавно прéко Маглен кам Прéки камен обрнуло, појдомо ми сами и занемéли из Паланку дом. Мати, ваљда и сама сневољена, бéше заћутала, улаганила. Сморена од пут и одéње, с торбу што ју је само премештала из руку у руку, једва ме сустизала од каличинску ћуприју, уз друм; ја сам итал, љутит и замукал, стисал очи, напéл џуке. Над Валéвац, на једно равниште, окну ми да станем да се одморимо. И сам сморен, ја се трпну на слог покре пут. Кад она онак уморна и знојна пристиже и сéде до мен, ја се кано попарен диго, одброји дéсет корака и сéдо гор подалек. После се она диже и појдé напред, а ја остадо назад, да се не јуримо. Улаганила, ја још повише; поритујем каминчићи по пут, загвирујем у лепенске авлије, подéвам кучићи; понéкад само глéднем у материну смршавéлу грбину, како се кано малко под невидљив тéрет савила и главу кам земљу оборила.
Сунце заоди, а ми се уз Лепéнски дел качимо; у наш атар стигомо, кано да смо дом стигли. Замирисују отаве и страништа издалек, по њиве назрéле светиилијке крушке, градине окол пољски бунари лисје на ладовину дизају, босиљак из њи у нос налати. Суше се конопци на ђерами бунарски по вечерњо пољевање, зрéје петлиџан у рéдови. Над Прéки камен нéбо гори – сéњка се онам уз Стару планину качи. Лéто у груди топлину простира.
Туј вéчер дојдо од вашар без приче за онија који несу били. Једва сам чекал да се и дан ставни, а у мен се било већ и ставнило. И без вечéру лéго. Мати, види недоказано, па ме на крај и ману. Ал нéће сан на празну мешину лако – јутрос ми се не ни јéло, за ручак малко код кумови узéмо, колко за адéт (знаје се како је, на такви дани се не иде код људи да се наједéш), цел дан бéо на ноге, не само што се по вашариште кано мрв по гувно обрћамо, нéго и двапут друм до Паланку премеримо. А и ноге, навикле сваки дан на лакачки гумени опанци, кад им навучéм ципиле (поголеме два броја, да ми мозуљи не праје) кано да сам код албатина ишал да ми удари поткови на табани.
Одужи се ноћ, мéсец се по брéгови качи, прéко борови се онам ваља; пцéта прилајуваше, мачке се здавуваше, овце по трљаци кијаше, комарци налéгли у собу окол главу ми зузукуваше, комшијска крава три пут ровну. Очи се отвориле кано ране, у мешину зинула рупа – јебéм ти и огледало, само да јутро дочéкам, да уз астал сéднем.
Мéсец бéше још у пéнџер, кад ме премакнуло те сам заспал. Преварил сан.
Кад јутром, мати ме буди, примица ми до крéвет шутку столичку с тањир пун мéкице и шићéр у тéглицу до њи, ако ми по вољу да си посолим, ма да се не дизам из крéвет, да се и не мијем, само да руку пружим. Ал оној огледало се још у мен не дава. Диго се, мешина се малко притајила и од сан олењила, обуко, па само узé прутић и отвори овце.
Мати ме жална од плочу одгледа.
Напратим овце по страништа, пожета Дубрава па нéма од кво да се варди, књигу у шаке па под крушку. Једну, па другу, па онак прегладнéл, бога ми, изедо си пе- шéс светиилијке; мож и повише, несам ни бројил, онак у читање. Море, кад ти поче од онéј крушке наштé срце по мешину да сврдла – да не бéше шума поблизо, да бруку напрајим на сред Дубраву; да се подигнем ми не дава, колéна се од чучање укочише, руке подвите под бутине утрнуше, утројише, лисје сво около обрсти, дојдé ми у муку да почнем и листови од књигу да цéпим; комарци ме голога издавише, овце се у штéту најуриле.
Једва се нéкако до дом довуко, до крéвет. Баба отпладне овце пушти, мати ми зрéло сéме од зéље ливадско варила и горку млéвену каву по препéчен леб солила и давала, те се нéкако у мешину примири, ману да се кам нужник сјурујем. Смири се и у душу. А други дан најдо некакво старо огледалце, зачука колко могло у циглу ексéр талијанац, у зид над чешму у лéтњу кујну и некако га закачи. Ал не би млого: за два-три дана удари олуја и сприја, дуну вéтар и обори га у парампарче на битон; пуче нéповратно још једна моја детиња жéља.
Године пројдоше, од кућу по школе отидо. Старци се сасушише, спекоше; на матер узе коса да се шара. Човек израсо голем, у војску от’о. А улето, на осуство кад дојдо, кад напољ да руке оперем, над чешму – оној огледало там. На њег бел чис пешкир ветар заљуљује. Стури титовку, на пречагу ју уз пешкир провуко. Из оној ме огледало „стара кука” већ мерка; и уши у њега целе стануле. Оми се, па онак мокар у њега гледа све док ми се капке од чело и веђе низ образи од свакдање бријање ојачали, оцедише. Мати, ниска, ел не могла повисоко да закове, ел јо се син сас рас отел више него што мислела – огледало беше узниско те сам морал да се малко у колена склопим, да се и савијем. Улего у кућу да радос за осуство сас моји поделим – огледало никој не помену. И кад се из војску начисто врну, кад дослужи, туј га па затеко. Свако јутро смо, по дизање, прво пред њег, кано пред икону, отодили: ја се малко кано и пред светињу савијем, приклоним; мати се на прсти подигне.
Дрт сам с’г већ; и деца ми одавно огледало прерасла. Проз мéне прошле године и људи, муке и але, невоље и ратови, болечине и мрећа. Старци одавно на Дел у бељушку лéгли; мати, под јéлку, уз башту, домаћина, занавек заспала. Низ поља и брéгови млоге пролети пуцале, млоге се јéсени свукле; лик се и на земљу променил.
Ми се по вароши растурили.
Дом угаснул. Комини накривили. У пенџéри пауци виронге плету. Коприве уз шталу наницале. Пустињак ударил у све.
Од дувар, где под чешмицу од воду и мразéви и малтер почéл да се рони, од урасал пут прéко Трап, проз дивјé џанарике и кисело дрво, на путника намéрника, ако очи мéтне, кано из неки скутан свет, само оној огледало бљéсне на час.
Празно и на крајéви испуцало, лак му на ручку избледéл, и мује га рéтко сéру. Само сунце проз њег кам Маглен и Прéки камен дању прооди, ноћу туј гасну звéзде, слепи миши и човекала га надлате.
И кад све порéтко станем пред њег, све постар, кано пред свој живот, кано пред судбину – неки можда и мисли да там у њег само видим своји све поупадли образи, позбрчкано чело, све побелу косу и потавни очи.
Дрт сам за сузе, и срце отврдело, ал се понекад око замути, и поглед утекне уз урасле косе од Дубраву, на Трап и Овчибабу, на одавно неластрене границе и дуњци дивји и драке, где још гладан самотни јастреб кликне, ел млазњак по небо, од брег на брег, накратко, остаји прав и светал бели траг.
Траг из неки бољи и нови, туђи, светови.