Весна Јовановић (и фотографије), Виолета Стојменовић, Ана Јанковић, Весна Тешовић

Сâм почетак сајма обележио је један ванредно непријатан догађај који умало није довео у питање организацију читаве манифестације. Наиме, након вишенедељних преговора и договора око учешћа “Арс Либријевог” каравана књига на 23. Борском сајму књига који је требало да почне 02. јуна, Ненад Арсић, власник издавачке куће “Арс Либри” из Београда, отказао је свој долазак у петак 30. маја у 12 сати, правдајући своју одлуку да се “прерачунао и да му се не исплати да дође у Бор”.
Са жаљењем се мора констато- вати да овакав поступак нисмо очекивали од издавача којег смо сматрали “озбиљним”. Ненад Арсић је ипак морао да зна “да ли ће му се долазак у Бор исплатити” бар у време док су трајали преговори, а не да директора НБ Бор, све запослене, а онда и све оне грађане Бора који су са нестрпљењем очекивали овај догађај, који је био и најављен у свим медијима и добро испланиран, доведе у један крајње незавидан и надасве понижавајући положај.
Дакле, због отказивања главног организатора у последњи час, сајма текорећи није ни било. Захваљујући дугогодишњем пријатељу Славољубу Милојковићу из Ниша, који је у помоћ прискочио у последњи час, на платоу испред Дома културе нашла су се четири штанда, те су Борани могли да рачунају барем на продајну изложбу књига, ако не на сајам на какав су навикли.

ddd

У понедељак 2. јуна у 14 сати, у присуству амбасадора Мађарске Шандора Папа, председника Општине Бор и многобројних гостију, у Народној библиотеци Бор је отворен 23. Борски сајам књига. На отварању су говорили Бранислав Ранкић, председник Општине Бор, Весна Тешовић, директор Народне библиотеке Бор, а присутнима се веома надахнутим говором обратила и Мирјана Мариншек Николић, књижевница и публициста из Београда.

ddd

Мирјана Мариншек Николић је истог дана, у 18 сати, публици у Народној библиотеци Бор представила свој мултимедијални пројекат „Фрида у кући Милене“, посвећен 100. годишњици од рођења велике мексичке сликарке Фриде Кало, а инспирисан посетом Мексику и Фридиној кући, Кази Азул, као и честим посетама галерији Баили у Пожаревцу. Инспирисана радом двеју сликарки, Фриде Кало и Милене Павловић Барили, Мирјана Мариншек Николић је истражила паралелизме у радовима ових двеју уметница, те је тако и настао овај веома занимљиви пројекат изговорен и приказан кроз наративе о животу, судбинској и уметничкој повезаности ових двеју надарених и славних жена. Анализом њихових живота и дела, Мирјана Мариншек Николић закључује да су њихове судбине биле повезане: спојио их је Париз 1939. године, Њујорк 1940. и две несреће, саобраћајне у којој обе доживљавају повреду кичме и емотивне – обе су биле несрећно и болно заљубљене.

ddd

У уторак 3. јуна, у 17 сати, на најбољи начин следећи завет великог песника Драгана Лукића, „смеха, смеха деци“, младим Боранима представила се екипа Ошишаног јежа. Чаробњак добре атмосфере био је Мирко Марковић, некадашњи уредник Ошишаног јежа, а сада директор библиотеке „Ђорђе Јовановић“ из Београда, који је представио своју Нову смешну књигу. Садашњи уредник овог најстаријег, а сада јединог хумористичко- сатиричког листа Радивоје Бојичић, читајући одабране стране из своје Откачене читанке, бранио је „декларацију о праву човека на смех“. Јасмина Буква је борским основцима представила лист Мали јеж, а посленици „Нове школе“ су ово књижевно уживање зачинили припремивши пригодне поклоне. Кроз пријатно и занимљиво дружење, борски школарци уживали су у стиховима, афоризмима и причама наших гостију. Такмичили су се у најслађем смејању и најбоље испричаном вицу које им је оргaнизовао Мирко С. Марковић. Наши гости поклонили су часописе и књиге малишанима, али и Дечјем одељењу НБ Бор, у којима ће наши чланови да уживају овог лета.

ddd

Истог дана, у 19 сати, борски књижевник Милен Миливојевић прославио је 50 година свог хумористичко- сатиричког стваралаштва, окупивши око себе уредништво Ошишаног јежа и „јежевце“ из Бора, Зајечара и Мајданпека. Представљена је нова Миленова књига Касно сам почео да пишем, а јубилеј су зачинили и гости читајући своје афоризме и сатиричне приче. Окупљени Борани су уживали у сатиричним „жаокама“ Радивоја Бојичића и Јасмине Букве из Београда, Живојина Денчића и Радивоја Јевтића Јенкија из Зајечара, Есада Пека Лаличића из Мајданпека и Рајка Мициног, Јована Г. Стојадиновића и Љубише Тодоровића из Бора.

ddd

У среду 4. јуна представљен је 6. зборник Прича у папучама. Књига садржи 23 приче које су изабране од готово 300 прича, колико их је стигло на Конкурс за необјавље- ну кратку причу 2006. и 2007. године. Аутори из Београда, Новог Сада, Зрењанина, Бора… различитог узраста, афирмисани или тек почетници, amateurs кратке приче, сваки са сопственом поетиком и особеним приступом задатој наративној форми, дају зборнику разноли кост, шаренило, и панорамску ширину у приказу тенденција и токова савремене кратке прозе.
Од локалних аутора заступљени су Саша Д. Ловић, са причом “И сад – шта ја да радим”, која је победила на конкурсу 2006. и Бранислав Бане Димитријевић, са причом “Гаће”, коју је прочитао публици присутној на представљању зборника.

ddd

У четвртак 5. јуна, гости Народне библиотеке Бор били су књижевници из Сремске Митровице. На овом својеврсном сусрету Истока и Запада Боранима су се представили познати песник и уредник издавачке куће „Српска књига” из Руме Недељко Терзић својом књигом Збор и збег и млади афористи- чар Срђан Динчић. О Динчићевој књизи Кактус, маказе и ситне наказе надахнуто је говорио борски књижевник Милен Миливојевић. Ако је судити по задовољству окупљених Борана, који су бирајући између спасовданског славља и књижевне вечери изабрали ово друго, Срђана очекује успешна каријера писца хумористичко-сатиричке оријентације.

ddd

У петак 6. јуна, гости Народне библиотеке Бор били су Драган Великић – писац и амбасадор Србије у Аустрији и Иван Радосављевић – уредник у издавачкој кући “Стубови културе”. Непосредан повод за њихов долазак било је представљање романа Руски прозор Д. Великића, овогодишњег добитника НИН-ове и награде „Меша Селимовић“. Представљање романа и читање краћих одломака употпунио је разговор с публиком, на чију радост се г. Великић показао као интересантан и речит саговорник, комуникативан и отворен.
Поред представљања, повод за долазак “Стубова културе” била је и значајна акција ове издавачке куће, која поводом 15 година свог постојања школским библиотекама поклања на десетине својих наслова, актуелних и популарних, како би употпунила скромне фондове наших школских библиотека и приближила своје најзначајније и најчитаније ауторе и публици адолесцентског узраста. На препоруку матичне службе Народне библиотеке Бор, школа чији је библиотечки фонд обогаћен за преко сто нових књига, јесте Гимназија “Бора Станковић”.

Весна Тешовић

В. Т: Нема љубитеља фантас- тике коме је непозната издавач- ка кућа „Поларис”. Ви сте били њен власник и уредник. Поред тога што сте преводили књиге научно- фантастичног жанра, бавили сте се и књижевно-теоријским про- мишљањем тога жанра. Мислим на Енциклопедију научне фантастике коју сте у разговору пре књижевне вечери назвали грехом из младости. Тако сте, изгледа, својој личности, без намере и воље, ударили печат, те се и данас борите да своје ства- ралаштво отргнете од одреднице која му не припада. Како је носити тај печат? Како се ту сналазе чи таоци?

З. Ж: Читаоци се лакше сналазе јер они прочитају, па се увере. Невоља је са онима који не читају. Живимо у време у коме се мана проглашава за врлину. Не само да се не чита, него се људи тиме диче. Кундера има једну дивну мисао. Он каже да је невоља са људима највише у томе што доносе судове пре разумевања. Највише доносе судове о нечему ако о томе нису уопште упућени. Недавно, на једном квизу, грађанин је дошао до питања ко је наш највећи писац домаће фантастике. Човек није знао, одустао је на време и добио је некакву мању награду. Од њега се очекивало да изговори моје име. А ја не само да нисам највећи, него нисам уопште писац научне фантастике. О томе сам на јавним скуповима више пута говорио, али тај рефлекс нечитања и одсуства жеље да се упуте у нешто толико је јак да ћу ја и даље међу онима који не читају словити као писац научне фантастике.
Имам 15 прозних објављених дела, које је мој садашњи издавач „Лагуна” сажео у 8 томова, и у њима нема ни заметка научне фантастике. Ја се јесам бавио научном фантастиком и нема разлога да то поричем, ни да се тога стидим, али ово што пишем као прозу нема никакве везе са тиме.
Склон сам да себе опишем као писца без префикса. Све што би могло да иде испред мог имена као одредница је нешто чему се ја противим и што видим као неумесно. Ја сам, просто, писац. То стављање одредница испред имена писца и рећи да је то писац, па се опише чега, једна је у низу подвала издавачке индустрије.

В. Т: Протумачите нам о как вој је то подвали реч.

З. Ж: Један од разлога што живимо у свету у коме постоји такав однос према књизи је то што о књизи одлучује индустрија. А она, као свака индустрија, заинтересована је да згрне профит ако може, а за уметност која стоји у основи књиге која Весна Тешовић Разговор са књижевником Зораном Живковићем Tреба бити члан библиотеке, узимати дивне књиге и читати је књижевност не хаје много. Та подвала у овом случају изгледа овако: књига је за индустрију књиге роба као и свака друга и они њу продају у књижари као што неко ко производи шпагете продаје шпагете у самопослузи. На шпагетама у самопослузи стоји ознака јасна и упадљива „шпагете”, нарочито ако су упаковане тако да се не виде, да неко ко је дошао да купи, рецимо, сапун не би погрешио. У таквој ситуацији ближа одредница је умесна.
Исти тај трговачки трик примењује индустрија књиге па каже: ово је научна фантастика, ово је детективски роман… То су којештарије. Људи, ако имају иоле извесно књижевно образовање, знају да има само једна велика, темељна подела књижевности, све остале су или небитне, или вештачке, или измишљене. Књижевност се дели само на две групе: добру и рђаву. Никакву другу врсту књижевности немате.
Додуше, тачно је да у мојим прозним књигама постоји фантастика, али тиме заправо не кажете ништа. Подсетићу вас на чињеницу која се често губи из вида. Ми смо цивилизација која пише већ пет хиљада година. Током тих пет хиљада година, будући да смо склони скрибоманији јер је то најјефтинија уметност, настало је застрашујуће много тога. Према озбиљним изучавањима која се раде у оквиру студија књижевности, више од 80% онога што је икада написано припада некој од врста фантастике. Оно што се зове реалистична проза, ем је сразмерно новијег датума, ем је мали део свега тога. И ви кад кажете да у мојим делима има фантастичног, заправо кажете да оно што ја пишем припада том корпусу од 80%, а не оној мањини. Тиме не кажете нити какву генеричку одредницу, нити некекав вредносни суд.
Перспектива времена у којем живимо може да завара. Ономе чему овдашњи књижевни естаблишмент и невидљиви канонизатори српске књижевности дају предност је тзв. стварносна проза. И они, будући неуки, мада сви имају академске титуле, мисле да сем те стварносне прозе друга и не постоји, а ако и постоји, онда је сумњиве вредности. Наравно, човек би могао да им наводи дивне примере, саме врхове светске књижевности из којих би се видело да ако бисмо из историје светске књижевности искључили она дела која имају елементе фантастике, оно што би остало било би ем кусо – ем жалосно. Ми бисмо тако ампутирали здравију од две ноге књижевности, одрекли бисмо се онога што је најквалитетније у историји књижевности.
То је одговор на Ваше питање, уз додатак: ја, дакле не пишем научну фантастику, ја сам писац без префикса. Припадам једној великој породици оних који су од настанка писмености писали.
Недавно сам се домислио да сам ја, у ствари, један од најуспешнијих српских извозника. Разне ствари се извозе – и што треба и што не треба. Претпостављам да ће сад неко из овог вашег дела света почети да извози рудно благо које је ненадокнадиво. Ја извозим српске речи, српски језик. Извозим оно чега имамо у изобиљу. Ничега другога немамо толико колико имамо српскога језика. Докле год је неко напољу спреман да плати да би добио, додуше у преводу, српске речи да би их читао, ја имам разлога да као извозник будем врло задовољан.

В. Т: Наслови Ваших дела Писац, Књига, Библиотека, Читатељка, указују на својеврсну ангажованост. Какво је место књиге и читања у животу савременог човека? Да ли је читање „у моди”? Чему може да се нада нација која је престала да чита?

З. Ж: Има једна згодна прича која носи назив „Паклена библиотека” где се за оне који не читају предвиђају страшне паклене муке. Људи треба да се преиспитају, да се са собом договоре када су и шта читали. Најстрашнија паклена казна за такве људе је да проведу вечност читајући.
Иначе, то је као болест. Симптоми су ту, од њих се не умире, али се последице не могу избећи. То што ми сад не читамо и што се дичимо тиме, произвешће последице веома брзо. Свим оним звањима где је неопходно читање неће имати ко да се бави. Да бисте били добар лекар, ви морате грдне књиге да ишчитате. Ко ће зидати куће ако се не читају књиге из архитектуре? Ми смо у позицији онога ко се тешко разболео, али се симптоми болести још не испољавају. Испољиће се, тамо, за десет година на пример. И кога сад брига шта ће тада бити? Али неко ко води рачуна о нацији, не о неком доконом појединцу, морао би врло озбиљно да се замисли. Запрепашћујућ је податак, који је пре неки дан објавила Политика, да у школи само 4% деце чита и да је у систему вредности те деце само читање нешто што изазива подозрење. Нису деца то сама смислила. То је последица дејства света одраслих.
Како то изгледа код нас? Према званичној државној статистици данас у Србији имате близу 19% људи који су потпуно неписмени. У Америци је тај постотак већи, 21%. Тамо то није страшно. Да би гледали филмове, пошто гледају само америчке, не морају да знају да читају. Имају саобраћајне знаке који не морају да се читају, све се види. Ето, може се функционисати и без писмености. Није страшно што 19% становника Србије не разликује а од б. Страшно је то што скоро 60% спада у тзв. категорију полуписмених, што са оних 19% чини корпус од скоро 80% популације. Они технички разликују слова, крајњи домет им је читање Курира, а ако читају Вечерње новости већ изазивају подозрење.
Ево један добар пример. Долазимо ми овако као караван у једно место у Србији, није битно које, нема ту велике разлике. Први пут смо у њему и ми треба да нађемо библиотеку. Седми грађанин је тек знао да нам каже где се налази библиотека. Прва три су мислили да тражимо место које се зове библиотека.
И не карикирам ја много. Нас у Србији има сада седам и по милиона. Просечан тираж књига је 500 примерака. То је застрашујуће мало. Овде се за бестселер писца, за НИН- ову награду, издавач обрадује до неба јер зна да ће достићи тираж од 2500. О тим стварима ми говоримо.
Када бих био неумерени оптимиста и рекао: нека сваку ову књигу прочита 5 људи, и нека свака има тираж НИН-ове награде; то је и даље промил један од укупне популације. И ту је разлог да се веома забринемо. Али нисам дошао вас да уплашим вечерас. Ви сте довољно уплашени и без мене. Свесни сте да нам предстоји мрачно време. Али, знате како, ово је једна од оних болести које се тако лако могу излечити. Само треба бити члан библиотеке, узимати дивне књиге и читати. И болест се излечи врло брзо. Ако сви прочитају књигу месечно, ма и књигу годишње, ми ћемо бити најначитанија нација у Европи, а и шире.

В. Т: Можда разлог томе треба тражити у постојању медија који су примамљивији од књиге. Младој генерацији, и не само њима, изгледа више годи филм. Путем филма ученици данас често примају једина сазнања кад је лектира у питању. Што би основци читали Тома Сојера или средњошколци Ану Карењину? Узму диск или касету и за сат и по готова лектира. Велики број Ваших књижевних текстова има судбину да бива преведен на језик филма. Када се преводи један садржај из једног медија у други, ко је на губитку?

З. Ж: На губитку је аутор ако не може да наплати хонорар. А књига као медиј је изгубила све. Па и филм губи када га преточите у књигу. Али, мора се тако јер ја само од књига не могу да живим, морам некако да се снађем. А и морам да поштујем оне који су лењи духом па неће да читају.

Весна Тешовић

Када ће библиотеке у Србији постати центри за учење на даљину?
Као својеврсни наставак прошлогодишње радионице „Захтевни и захвални – млади као корисници библиотеке“ (о томе опширно у Бележници бр. 13) и овог новембра Гете-институт, Образовни центар Народне библиотеке Србије и Библиотека+ организовали су радионицу у којој су се окупљени библиотекари упознали са једним модулом пројекта Bib Web – фокусирање на младе. Овај модул се, такође, бави питањима омладине као корисника библиотека, али је конкретно усмерен на то како ми, библиотекари, можемо да се усавршимо и побољшамо услуге намењене овој популацији. И овог пута радионицу је водила проф. Бригит Данкерт са Универзитета примењених наука у Хамбургу, која је била и један од чланова пројектног тима.
Бeртелсманова фондација заједно са библиотечким сервисом за електронску обраду података (EKZ) руководи пројектом Bib Web и он се, поред Немачке, одвија и у Пољској и Шпанији. Намењен је стручном усавршавању и едукацији библиотекара на даљину, тзв. е-учењe. Ови програми поред општeг библиотечког знања подразумевају и стално усавршавање како би се могло onlajnрадити преко Интернета и како би се лакше комуницирало са младима као циљном групом.
Пракса је показала да електронско учење нуди својим учесницима низ погодности: нема трошкова путовања или боравка у центрима где су школе; одређени стандард знања је загарантован; визуализација олакшава комуникацију, повећава могућност памћења и својом виртуелном формом омогућава увид и спознају тешко доступних области; учесници у е-учењу су по правилу просторно и временски одвојени од онога ко их организује и њихова комуникација је асинхрона (e-mail), и синхрона (chatroom).
Ако се изузму почетни проблеми који се јављају док људи науче да користе ове програме, јасно је да су користи многоструке. И у болоњском систему, стицање знања се заснива на модулским процесима, па реформисане студије омогућавају људима да путем е-учења лакше и брже уђу у потребан ток. У нашим условима, када људи све чешће остају без посла, много се лакше стичу поновне квалификације уз е-учење.
Колико је оваква пракса учења применљива у Србији и какву улогу треба да има библиотека у томе?
На почетку, неопходно је сагледати у којим друштвеним условима радимо, тј. дефинисати властито место у погледу нације и културе и наћи повољне услове за сопствени оквир. Библиотекарство у Србији је неравномерно развијено, почевши од простора и кадра до техничке опремљености. Добро је што се људи различитих звања баве овим занимањем и што њихов тимски рад (тамо где га има) може да допринесе квалитету програма. Сарадња са локалном заједницом је различита од општине до општине, али је преко потребно пронаћи партнере у политичким факторима који могу да подржавају програме е-учења намењене младим људима (и осталима који су за то заинтересовани). Треба истаћи да постоје добри предуслови да се направе омладинске библиотеке јер су у Србији углавном развијена дечја одељења у којима постоји тин-кутак. Такође, међубиблиотечка сарадња и несебичност библиотекара у размени програма и идеја гарантују квалитет културних програма што чини одскочну даску за развој омладинских одељења. Међутим, библиотечко-техничке могућности су недовољне. Иако су скоро све (!!!) библиотеке компјутеризоване, опрема је застарела и оскудна, те је неопходна њена модернизација. Ретки су и информатичари у библиотекама. Народна библиотека Србије би могла да се прихвати задатка да образује кадар који би био укључен у програм е-учења, јер су такви програми атрактивнији за младе и до принели би да библиотека постане најснажнији извор са кога би млади човек задовољавао своју духовну жеђ.
И услови у којима живе млади људи доста се разликују. Различита је њихова техничка опремљеност и приступ медијима. Међутим, генерално гледано, информатичка писменост младих је супериорнија у односу на нас библиотекаре. Формално образовање које им се нуди још увек је неадекватно потребама друштва јер не прати захуктали ток времена. Млади човек жели да до информације дође брзо, без посредника, у било које време, по могућству без великог напора, воли и када је то што „конзумира“ визуелно примамљиво. У томе треба видети предности е-учења јер свим учесницима обезбеђује исте услове без обзира где живе и омогућава им равноправан приступ знању. Добар пример учења на даљину је искуство Београдске отворене школе која је преко средњих школа у Србији организовала електронску школу новинарства и екологије.
Пошто смо сиромашно друштво, логично је очекивати да јавне библиотеке буду информатички центри који би свима обезбедили равноправан приступ информацијама и е-учење. Зато република и локална заједница треба више да улажу у развој библиотекарства.
Разумљиво је очекивати да Народна библиотека Србије, Катедра за библиотекарство, Библиотека града Београда, велике библиотеке по Србији и Библиотекарско друштво Србије направе центар за е-учење. Како је све окупљене обавестила колегиница Весна Ињац-Малбаша, Народна библиотека Србије је направила пројекат и конкурисала за донацију. Средства која треба издвојити на самом почетку су велика. Преузимање програма Bib Web – Fokus Jugend стаје око 30 000 евра, а ако се определимо да развијамо сопствени софтвер, тј. програм који бисмо сами пунили садржајима, (према западном нивоу цена) то би коштало 300 000 евра.
Весна Ињац-Малбаша је нагласила да место е-учења у Србији не зависи само од новца, већ је проблем и у кадру. Кадровски ресурси Народне библиотеке Србије којима би градила центар за е-учење су неадекватни. Поред волонтера различитих квалификација, потребна им је и свака друга помоћ. Несрећа је што се у усвојеној Стратегији развоја информатичког друштва библиотеке не спомињу. Оне нису срце те стратегије иако је реално било очекивати да то постану.
Млада генерација се научила на компјутере и већ учи уз помоћ њих. То је гарант ширења „учења на даљину“. Зато је, да би им се што пре и што боље изашло у сусрет (а уз њих и целом друштву), поред воље библиотекара из Србије, потребна снажна подршка министарстава културе и науке. Ни пројекат Виртуелна библиотека Србије у почетку није финансиран од стране министарства, па ће и програм е-учења за библиотекаре, надамо се, бити покренут уз помоћ донатора. У Народној библиотеци Србије тврде да је јефтиније купити готов програм, а и онда предстоји велики посао превођења шест постојећих курсева, што захтева време, добре стручњаке и новац. Потребно је тај програм прилагодити локалним специфичностима и због тога организовати тим психолога, социолога, педагога, статистичара. Расположење окупљених библиотекара у Гете-институту било је такво да се са оптимизмом може очекивати како оснивање тако и почетак рада центра за е-учење, јер су спремни да уче и пруже сваку помоћ коју од њих буде тражила Народна библиотека Србије.

Весна Тешовић

Свако сајамско вече било је потпуно другачије књижевно осмишљено. Гости које је библиотека позвала, уз два локална ствараоца били су гаранција да ће се са окупљеним Боранима размењивати не само различити књижевни садржаји, него и разноврсна симпатичка енергија. Довољно за снажне утиске који су за своју последицу имали активно учешће посетилаца у току вечери, и то да се о књизи која је представљена и томе како је представљена прича и распреда дуго по завршетку саме књижевне вечери. Појава која дуго већ није виђена код нас.
Сајам књига који је, ваљда, цео у функцији мисије ширења, снажења и неговања читалачких интересовања наших суграђана, на самом почетку се својим читаоцима обратио представљањем књиге Како читати: о стратегијама читања трагова културе. Издавач књиге је Народна библиотека Србије, а о овом зборнику говорили су приређивач Саша Илић и Сретен Угричић, управник Народне библиотеке Србије и један од аутора објављених текстова. Њихова занимљива прича проширила је визуру читања са књижевног дела, па преко тривијалних жанрова, на актуелне политичке, правне и културне феномене. Окупљени у Народној библиотеци су се већ то прво вече могли подсетити шта се све и како може читати, почев од кратке приче, поезије, путописа, бајке, превода, до Олимпијских игара, устава, новчаница и „medi–rejda”, о чему је говорио Сретен Угричић.
Друге вечери Боранима је представљена књига Између два бела брега: прича краљевог војника коју су потписали браћа Радивоје и Драги Тасић. Ова романсирана мемоарска проза препоручена је за читање својом једноставном, топлом, типично србијанском људском причом о сналажењу појединца и његове породице у вихорном раздобљу прошлога века. Истовремено, плени подсећањем на оне основне животне, моралне постулате, који данас услед општег пада свих вредности све ређе доживљавају своју практичну афирмацију.
Милен Миливојевић је својом новом књигом, тј. њеним представљањем, поново потврдио своју јединствену списатељску природу у нашем граду. Одавно су сви који прате такве програме навикли на стереотип: уредник – критичар хвали (често неумерено), аутор чита (често невешто), публика пасивно слуша (често досађујући се). Вече када је представљена књига Позор иште позориште, још увек се препричава у граду. У инсценираном позоришту судило се овој књижевној појави, суочавани су ставови који су аргументовано указивали на недостатке ове поезије, због којих није ни требало да доживи штампани облик, са онима који су доказивали њене квалитете. Посетиоци, скоро сви поштоваоци онога што Милен већ деценијама ради на књижевном (и не само том) пољу, жучно су стали на страну „одбране”, коментаришући како „инкриминисану” књигу, тако и раније Миленово стваралаштво. Створила се жива, на тренутке острашћена атмосфера, у чијем епицентру није био ни други круг председничких избора у нашем граду, ни управо започето светско првенство у фудбалу, већ, замислите, збирка сонета. А све то без пизме, ниских страсти и суревњивости, тако типичних у овој делатности и на овим просторима.
У четвртак су гости Народне библиотеке Бор били књижевница Светлана Велмар-Јанковић и Гојко Божовић, уредник „Стубова културе”. Представљање романа Востаније претворило се у нешто много више од било ког часа историје коме је присуствовао ико од окупљених Борана. Тумачећи своје дело као плод истраживања историје, публицистике и књижевне грађе о Карађорђу и Првом српском устанку, госпођа Велмар-Јанковић је истакла сопствено настојање да домисли тајанствени, унутарњи свет једне горостасне историјске личности, његове личне драме у тренуцима када чини крупне и судбоносне грешке. Енергија коју је наша књижевница ширила око себе док је објашњавала нашу историјску прошлост али и садашњост учинила је да два сата дружења и разговора са њом прођу у трену.
Добрица Ерић, већ легендарни песник за децу (свих узраста), на најбољи могући начин и у пуном значењу те речи, обележио је последњи дан сајма. Његов боравак на продајном простору значио је много и онима који су књиге куповали и онима који су само разгледали. Добрица је имао и стрпљења и лепе речи за свакога ко му се обратио. У Основној школи „Бранко Радичевић” два сата се дружио и играо са ученицима и њиховим учитељима, а сви они који су увече дошли у библиотеку имали су ванредно задовољство да присуствују скоро двочасовном рециталу чији је једини актер био сам Добрица. Песник љубави, радости и светлости представио се на нешто другачији начин. Почевши са песмама из своје последње књиге Деца са цветом липе у коси, скоро цело вече обојили су стихови опомене и бола, револта и тињајућег беса због свега што је задесило његову „вољену Србијицу”. Задивљујуће је било посматрати како песника тако и публику, коју су чинили представници свих генерација, како једним дахом дишу сједињени лепотом поетске речи али и харизматичним казивањем песника. Избором стихова којима се обратио Боранима, Добрица Ерић је позвао на општи национални препород, како биолошки тако и језички, те се и ово књижевно вече претворило у нешто много више, што ће вероватно утицати да 21. Борски сајам књига буде запамћен.

Весна Тешовић

Јавна расправа у Народној библиотеци Србије поводом иницијативе да се промени профил награде за најчитанију књигу године коју додељује ова институција

Награда за најчитанију књигу године коју додељује Народна библиотека Србије је установљена 1973. и први добитник је био Милош Црњански за Роман о Лондону. У историји награде било је неколико периода када награда није додељена (1974, 1982. и у периоду од 1985. до 1988. године), тако да није преседан што је у марту ове године инициран предлог да се додељивање награде замрзне на неко време.
Многи су разлози због којих је покренута ова иницијатива. Пре свега, то је награда коју додељују библиотекари, а у ствари је додељују читаоци. Искуство је показало да није могуће разграничити библиотечку статистику од промоције вредности, те да се створио изразити несклад између квантитета и квалитета прочитаног у библиотекама Србије, а самам тим и награђеног. Запретила је опасност да награда потоне у инфлацији стотина награда разних профила које већ постоје. У консултацијама су учествовали чланови Управног одбора Народне библиотеке, Комисија за доделу награде и директори библиотека у Србији. Више од пола библиотека се одазвало и заједно са члановима Управног одбора и Комисије подржали су ову иницијативу.
Заједничко решење које је предложено учесницима јавне расправе састојало се у следећем: библиотека ће наставити да евидентира читаност књига јер је то потреба културне заједнице;са списка 25 најчитанијих књига жири библиотекара би одабрао књигу, која би добила награду „Књига године у библиотекама Србије”. Предлагачи овог решења гајили су наду да ће тако помирити оба критеријума – квантитет и квалитет.
Позиву на расправу одазвали су се представници библиотека из Србије, професори са универзитета, издавачи, уредници часописа и књижевници, а размишљања и оцене које су се чуле биле су различите и често опречне.
Они који су се залагали за укидање награде аргументовали су своје мишљење тиме да су књига, писац и издавач награђени већ тиме што су најчитанији и да библиотека ту само технички одрађије посао. Чињеница да су романи најчитанији већ унапред дисквалификује остале жанрове, те тако нпр. поезија или филозофска дела немају никакву шансу да уђу у жирирање. Напоменуто је да читаност неке књиге не зависи само од рода и жанра, већ и од политичке актуелности. На интересовања одрасле читалачке публике готово је немогуће утицати у библиотеци, јер постоје медији који су много јачи у пласирању „хитова”, а тиме и у креирању укуса. Било какво проглашење књиге године и у нашој средини постаје беспредметно јер многе институције то чине, те једне године може и пет књига да понесе ту титулу. Тако се само обесмишљава оно што је већ бесмислено. Свака награда, уз лични престиж, диже тираж, па не треба занемарити финансијски ефекат, а тиме и могућност да се лобира. Упозорено је да у том случају награда зависи од жирија који може бити свакакав.
Изречена је и сумња у способност и стручност библиотекара да процене квалитет књижевног дела и подвучена чињеница да ће, уколико се прихвати предложак од 25 најчитанијих књига у библиотекама, библиотекари бирати по списку који нису сами сачинили већ неко пре њих.
Било је и мишљења да награду треба доделити, уз предложену промену критеријума, пошто и то даје могућност да се на фини начин скрене пажња на квалитет. Квалитет књиге библиотекари виде на више начина: поред садржаја не сме се занемарити изглед књиге, њене корице, повез, чистота и лепота српског језика који се нуди читаоцу кроз квалитетне преводе или лектуру. Предложено је и да жири директора матичних библиотека изабере књигу године, али да при том не користе предложак од 20 књига које избаци библиотечка статистика.
Овом расправом отворено је и питање набавке књига у нашим јавним библиотекама. Ако се прате читалачка интересовања огромне већине корисника јавних библиотека, онда се у великом броју примерака мора набављати тзв. лака литература што се одражава и на листу најчитанијих књига у библиотекама. Тако је у библиотекарској пракси дошло до својеврсне дилеме: да ли на библиотеку гледати као на храм културе, или пратити савремени тренд да постане сервис грађана. У последње време, семинари који су се организовали за библиотекаре нису се бавили њеном културном функцијом колико су инсистирали на појмовима: информациони центар, менаџмент и маркетинг, положај библиотека у оквиру економског система. Мисија коју библиотека треба да има у савременом друштву, да негује читалачки укус, естетске критеријуме и омогућава људима да лакше изграде сопствено мишљење и критички и конструктивни дух, као да је бачена у засенак. Данашњем читаоцу најчешће је потребан садржај који ће га забавити, који представља најлакше (и најјефтиније) бекство од свакодневице, који га не обавезује на веће размишљање. Пошто мора да поштује жеље „његовог величанства корисника”, библиотеци је тешко да се у својој културној мисији бори против популизма и подилажења општем укусу. Потребно је пронаћи снажан механизам да се квантитет, као мерило, претвори у квалитет, а то ће бити тешко остварљиво док библиотека у оквиру своје стратегије јасно не одреди своју функцију: да ли ће бити културни, социјални, информациони или ини центар. Тако, и кад је реч о Награди, статистика може бити оперативни податак на основу кога би се тражила „права мера” шта би библиотекари награђивали, а та мера би морала да одражава национални задатак у култури који библиотека има.
Остало је да сачекамо фебруар месец и да видимо како ће се редефинисати ставови, разрадити критеријуми и донети нов правилник по коме ће бити изабрана „књига године библиотека”. А расправа, као свака расправа, отворила је низ питања на која библиотека и библиотекари не могу сами дати квалитетне одговоре без заједничке дугорочне акције министарстава културе и просвете и телевизије као најмоћнијег медија.

Весна Тешовић

У Гете-институту у Београду је 18. и 19. новембра организована радионица на тему „Захтевни и захвални – млади као корисници библиотеке”. Ово је била седма по реду радионица која је реализована у сарадњи Гете-института, образовног центра Народне библиотеке Србије и Библиотеке Плус, а модератор је била проф. Бригит Данкерт.
Учествовало је 25 библиотекара из матичних библиотека у Србији и Градске библиотеке и читаонице Херцег-Нови, а све што се чуло има чврсту потпору у пракси. Централна тема разговора била је шта може да се учини не би ли се млади, у интересу сопственог развоја и образовања, придобили и задржали као корисници библиотеке. Наглашено је да је од новца пресуднији аргумент промена става према младима и послу. Овом питању се у целом свету посвећује велика пажња јер је познато да омладина, а посебно дечаци, са уласком у пубертет заборављају књиге и библиотеку. Зато је на семинару пуна пажња посвећена расветљавању сегмената који младост чине јединственим животним добом и начинима како да библиотека заузме значајно место у животу сваког младог човека.
Данас су млади са свих страна бомбардовани тржиштем и све већа је медијска опремљеност омладине. Гледање телевизије је најзаступљенија делатност, али је због могућности комуникације све веће коришћење мобилних телефона, рачунара и Интернета. На међународном нивоу, за младе водећи медиј је компјутер, а књига представља нешто традиционално што се повезује са старијим генерацијама, а самим тим је и непопуларно. Поред тога, оно што одбија је и чињеница да за разлику од компјутера, књига нуди готово знање, те тиме не представља медиј коме ће млади дати предност. Истраживања су показала да на читалачко понашање младих утичу неке константе као што су професија оца, врста школе коју имају родитељи, улога читања код лица које има друштвену моћ над дететом, улога читања у групи вршњака. Кад се све то има у виду, библиотека има пред собом тежак задатак. У Европи (изузимајући скандинавске земље), просечно 10 до 20 процената становника једног града су чланови библиотеке, а од тога 10 до 20 процената су они узраста од 14 до 24 године. Ова група најчешће долази у библиотеку у улози ђака. Библиотека није део њиховог животног осећања. Како реаговати на чињеницу да у библиотеци има младих, али да она игра веома малу улогу у њиховим животима?
Проф. Данкерт је нагласила да су анкете показале да су захтеви младих о томе какву библиотеку желе свуда исти: потпуно другачији ентеријер, савремен и на младима близак начин дизајниран;другачије радно време;мноштво различитих медија. У немачким омладинским библиотекама чак 50% фонда нису књиге и уз атрактиван ентеријер чине пријатно место за боравак младих, те су доживеле праву експлозију популарности. Да би се младима на такав начин изашло у сусрет, потребна је радикална решеност руководиоца библиотеке да се институција, на чијем је челу, бави младима и да се сви сегменти библиотечког пословања подреде тој служби. Њој мора да одговара и буџет и набавка и кадар. Радити с младима подразумева велику флексибилност и стално тражење нових решења пошто млади воле промене. Треба имати у виду да се култура младих брзо мења, петнаестогодишњак 2005. и 2010. године имаће различита интересовања, па и библиотекар мора да се прилагођава, стално мења и уграђује своју инвентивност у пословање. Већ поменути дизајн, у овом случају, не значи само како су библиотекари одевени, или какви графити красе зидове, већ који дух влада у библиотеци. У складу са младалачком разбарушеношћу и у библиотеци треба да влада нека врста структурисаног хаоса, нпр. на једном месту се налазе разни медији на исту тему, полице – препоруке које уређују сами млади, мобилне компјутерске станице које сваког јутра могу бити другачије уређене, простор намењен за најразличитију креативну и уметничку афирмацију.
Опште је познато да су најбољи сарадници библиотеке сами корисници. Анкете и интервјуи су добро помагало да се сазнају жеље и тако направи занимљива понуда која би младе привукла у библиотеку. Али младе треба и да задржимо, тј. створимо дугогодишње кориснике и активне креаторе програма. Због идентификације са вршњацима, волонтерски рад омладинаца је идеалан, како у вођењу програма тако и у креирању набавне политике библиотеке (у Хамбургу 5 младих људи купују компакт-дискове за библиотеку). То доноси посебан квалитет јер тако млади преузимају одговорност за „своју” библиотеку и њен успешан рад.
Задатак сваке библиотеке, а омладинске посебно, јесте да подстиче читање и унапређује информативну компетенцију. У сарадњи са OECD-ом урађена је PISA студија. Организација за економску сарадњу позабавила се читањем, писањем и информативном компетенцијом желећи да види с колико се успеха може уложити новац у ову област. Анкетирани су петнаестогодишњаци из земаља чланица OECD-а и из земаља које се с њима граниче. Резултати студије PISA показују да би требало предузети многоструке мере за унапређење читалачке компетенције ученика. При томе треба поћи од побољшања способности обраде информација тако што ће се истовремено учити стратегија обраде текста и подстицати интересовање за читање. Студија разликује 5 степени читалачке компетенције: од 1. где читалац препознаје главну мисао из текста и успева да је повеже са свакодневицом, до 5. тзв. експертског, у коме се текст разуме у потпуности и у свим детаљима, које читалац критички вреднује у односу на сопствено сазнање. Од 2000. до 2003. анкетирана су деца из 40 земаља света. Треба одмах рећи да петнаестогодишњаци из Србије заузимају 38. место. Шта овај податак говори о систему образовања, културној и социјалној клими која је изнедрила овакав резултат, није предмет размишљања аутора овог текста. Немачка сматра као своју националну срамоту што се нашла у средини табеле. Занимљиво је да су на самом врху деца из земаља које имају потпуно различите приступе образовању: Финци су на првом месту, а Корејанци на другом. Ово међународно поређење показује на својеврстан начин националне квалитете и мањкавости. Није на одмет приметити да Финци имају најбоље уређен систем јавних библиотека, чланство у њима је бесплатно што говори о бризи државе за културни ниво својих грађана и више од половине становништва користи услуге библиотека. Сигурно је да социјално порекло одређује читалачко понашање (поготово ако се има у виду шта се на нашим просторима догађало деведесетих година), али треба имати у виду и мотивацију и понуђене начине за провођење слободног времена. Управо у том домену библиотека треба да нађе своје место и начини снажнији уплив у животе младих како би стекли знање и способност да информације налазе, бирају, структуришу, вреднују и користе.
Све што се чуло за два дана семинара у Гете-институту вероватно даје доброг повода за размишљање о младима и библиотеци у сваком граду у Србији, па тако и у Бору. У Народну библиотеку Бор се ове јесени уписало само 11,5% ученика средњих школа. Они долазе на тзв. одељење за одрасле. Проценат оних који иду у седми и осми разред основних школа, а који су корисници Дечјег одељења је 5,5%. Значи, у популацији младих од 13. до 19. године, 9% користи услуге Народне библиотеке Бор. Истина, постоје школске библиотеке, али оне располажу скоро искључиво лектиром која својим бројем не може да подмири праве потребе. У њима, дак ле, не треба тражити разлог што је број корисника Народне библиотеке мали. Уосталом, зар је лектира једино због чега тинејџер треба да дође у библиотеку? Ови подаци су довољно речити и треба да мобилишу не само раднике библиотеке већ све оне који одлучују, посредно и непосредно, о судбини младих у овом „граду у транзицији”.
Бор својој омладини у оквиру институција нуди мало тога. Градски музеј и библиотека оперишу традиционалним механизмима који су младима, очигледно, непривлачни. Центар за културу главну фузиону снагу види у караокама. Младима се и у граду нуде кафићи, играонице, Интернет клуб у Ресурс центру, у последње време све бројније спортске кладионице (?!?), и спортски клубови.
У таквом „односу снага”, нова омладинска библиотека могла би лако да понуди алтернативне садржаје онима који већ постоје у граду ако би била спремна да промени своје досадашње лице. Прича о библиотеци као „капији знања” која омогућава „доживотно учење”, тинејџерима не игра посебну улогу. Шта више, одбија их јер учење „више није у моди”. Да би се млади вратили у библиотеку, она мора да буде измењена најпре у визуелном смислу. Нови амбијент треба да буде такав да млади човек, како закорачи у библиотеку, схвати да „има посла” са нечим потпуно новим. Мизика, која је важан животни зачин младих, неопходан је елеменат новог дизајна, као и облици и боје. Комплетан намештај и његово уређење треба да одражавају склоности корисника, а библиотекар, који ради у таквој библиотеци, поред тога што мора познавати фонд и бити способан да пружи информације служећи се свим одговарајућим изворима, треба пре свега да разуме и поштује младе, да буде довољно флексибилан да прихвата и уводи промене јер се потребе младих људи у тинејџерском узрасту често мењају, треба да буде искрени заговорник интереса младих.
Да би библиотека постала „IN” место за окупљање оних на размеђу детињства и одраслог доба, треба да буде отворена свима и спремна да поштује различите културне потребе које извиру из говорне и визуелне традиције, промене друштвеног положаја и жеља. Зато би библиотека морала поседовати разноврсну грађу, како би задовољила различите кориснике, њихове специфичности, интересовања, интелектуалне вештине, (пот)културну припадност. Тинејџер је чулно отворен за све медијске новотарије. Због тога омладинска библиотека поред књига, часописа, листића и брошура, у доброј мери треба да поседује аудио касете, музичке компакт дискове, мултимедије, различите компјутерске програме, видео касете, друштвене и електронске игре. Тамо где већ постоје омладинске библиотеке, овај фонд представља 40 или 50% од укупног библиотечког фонда.
Наравно, неопходна је и одговарајућа, тј. најбоља опрема, како би се задовољиле потребе корисника и како би библиотека била, ако не у бољој, онда у равноправној позицији у односу на постојећи интернет-кафе, CD-теке, играонице и слична места где се млади окупљају. Такође, оваква би библиотека, у складу са својом концепцијом отворености за све, поседовала и опрему за кориснике са посебним потребама.
У функцији библиотеке као „IN” места је и радно време које би поред официјелног имало и оно „после” кад би се библиотека трансформисала у нешто другачију установу и дала простор новим садржајима (мизичка сцена, алтернативно позориште…).
Све ово, и ентеријер, и опрема, и одговарајући кадар, и занимљиви програми, пре свега има за циљ да ненаметљиво уведе младе у свет разноврсних књига чији би садржај могао одговорити њиховим променљивим интересовањима. Омогућавањем приступа грађи и обучавањем како да се до најразличитијих информација стигне, уз све друге инспиративне и едукативне садржаје, библиотека би постала идеално место за интелектуални, емоционални и социјални развој младог човека и својеврсни полигон где би он могао да искаже своју даровитост, креативност и оригиналност.
Да би ова слика постала стварност, неопходно је да и све остале институције у граду схвате да не треба да се такмиче већ да сарађују за добробит младих. Омладинска библиотека би требало да нађе партнера пре свега у школама, али и у установама које се баве социјалним радом, заводима за запошљавање, правосудним органима, установама које пружају помоћ људима са посебним потребама. Такво место је пожељно у свакој средини, те није далеко од памети да и људи из локалне власти у оснивању омладинске библиотеке виде стратешки важан задатак.
ЛИТЕРАТУРА:
1. http://www.nbs.bg.ac.yu/events/event.php?id=8811
2. http://www.ifla.org./VII/s10/pubs/guidelines-hr.pdf.
3. IFLA/UNESCO смернице за развој јавних библиотека, Народна библиотека Србије ; Библиотека града Београда, Београд, 2005.
4. Биљана Билбија, Основи библиотекарства, Глас српски ; Графика, Бањалука, 2004.

Весна Тешовић

„Сви путеви воде у Рим – а библиотеке у бољу будућност“
Пети инструктивни семинар мреже „Библиотеке нашег окружења“ у Љигу

У марту месецу (9, 10. и 11) одржан је у Љигу пети инструктивни семинар мреже „Библиотеке нашег окружења“, који је окупио библиотекаре из 27 библиотека Србије. Добра прилика да се размене искуства, стекну нова сазнања, у поређењу са другима измери властити квалитет.
Првог дана радило се на тему „Библиотеке и унапређење квалитета живота локалне заједнице“. Модератори су били проф. др Александра Вранеш, председник Библиотекарског друштва Србије и проф. др Херберт Ахлајтнер са Empire State University Kansas. Истакнуто је да је библиотека саставни део информационог система и да, ако је формирана на прави начин, чини глобалну информациону мрежу. Поред своје функције да чува културно благо, данас, у новој индустријској ери, пред њом је изазов припремања информација. По речима професора Ахлајтнера, библиотека и библиотекари имају обавезу да помогну транзицију јер знамо где је знање и умемо да претражујемо базе података. Пошто друштво не може увек да препозна нашу улогу, веома је важна медијска подршка и добра сарадња са локалном управом, до тог нивоа да прерасте у партнерство. Сви системи, па тако и политика, зависе од информација. Зато у 21. веку библиотекари постају посебно важни јер су у позицији да у право време каналишу информације онима којима су потребне. Примери јавних библиотека у Канзасу показују како чињеница да библиотекар уме да постави питање и зна где да нађе одговоре, може да буде и начин за додатно финансирање. Иако се у Америци јавне библиотеке финансирају од стране општине, оне се обраћају и индустрији. Бизнисмени немају времeна да долазе у библиотеку и траже потребне податке и зато тим стручњака из библиотеке истражује за њих. Тај посао има своју цену и тако се новац враћа библиотеци, а сарадња бива обострано корисна.
О томе како библиотека унапређује квалитет живота локалне заједнице могли смо чути и од два градоначелника. И домаћин, председник oпштине Љиг Мирослав Максимовић и председник oпштине Стари Град Мирјана Божидаревић су, без куртоазије, исказали велико задовољство „својим“ библиотекама. Њихов заједнички став је да оно што библиотека даје локалној заједници одређује и однос локалне заједнице према њој. Пред библиотекарима је време кад треба да уложе све своје знање, стручност и креативност како би квалитет њиховог рада постао неопходан за успешно пословање како локалне управе, тако и заједнице уопште. У Америци постоје јавне библиотеке чији библиотекар искључиво прати рад локалне власти. Његово радно место је у згради општинске управе, где ослушкује њихове потребе, припрема и носи им информације „на ноге“.
С обзиром на ово искуство, поставља се питање да ли је и како искоришћен кадровски потенцијал наших библиотека како би се у њима развијали различити кориснички сервиси. На тај начин би се постигло да корисници библиотеке постану и они који иначе у њу не долазе.
Први дан семинара пратиле су и колеге из Народне библиотеке Србије на челу са директором Сретеном Угричићем.
Другог дана указано је на перспективе развоја јавних библиотека са трећим сектором, на њихово приближавање модерним европским и светским трендовима, као и на неке нове облике сарадње са локалном заједницом у заједничком напору да се побољша квалитет живота.
Уводно излагање на тему „Модели и потребе издавачке политике библиотека“ имала је Јасмина Нинков, директор библиотеке „Милутин Бојић“. На примерима скандинавских библиотека, библиотека у Данској и Холандији, али и на примеру Градске библиотеке у Задру (проглашена за најбољу јавну библиотеку у Хрватској) и библиотеке „Отон Жупанчич“ из Љубљане, могла се створити слика о томе каква им је издавачка политика. Модели су различити: од вишејезичних водича кроз библиотеку и општину, преко филмова о раду библиотеке или неког њеног сегмента (нпр. завичајног одељења) до часописа. Посебно је истакнут часопис који заједнички уређују скандинавске јавне библиотеке и који је због свог квалитета најцењенији на свету, као и часопис и CD библиотеке из Архуса, која је добила награду Била и Мелинде Гејтс за најбоље јавно коришћење нових технологија у 2004. години.
Истакнута је потреба да библиотека има детаљан водич на свом сајту са обавезном рубриком „Питајте библиотекара“. Пример добре сарадње са локалном заједницом је водич библиотеке „Милутин Бојић“, који на српском и енглеском језику даје карту свих установа културе, а кроз сајт библиотеке може се ући на сајт општине Палалула.
Адела Мацола, уредник геополитичког часописа Limes plus, који организује дебате са различитим људима на различите теме, говорила је о савременој набавци и фондовима библиотека у Парми, с посебним освртом на емеротеку, тј. периодику и начин коришћења тог фонда.
Зорица Стабловић-Булајић, уредник Адижес института за југоисточну Европу, представила је део стручне литературе коју је упутно користити у библиотекама током транзиције.
У дискусији је поново истакнуто да данашње време намеће потребу сталног перманентног образовања човека и зато библиотеке треба да постану, ако већ нису, трансфери знања. Нове могућности у пословању диктирају и нове понуде библиотека и ту треба тражити могућности за додатно финансирање. Библиотеке би морале имати некога ко уме да претражује хиљаде web–страна и да, потом, путем свог издаваштва продају информације.
Моделе издавачке политике представиле су и две библиотеке. Драгана Сабовљев је говорила о издавачкој делатности библиотеке у Зрењанину, а Милица Кирћански из Градске библиотеке Новог Сада представила је часопис за децу Библиотечки путоказ. Бележница вам на својим странама доноси њихова излагања која свакако заслужују пажљиву анализу.
Радионицу „Могућности сарадње са организацијама цивилног друштва у заједничком наступу код донатора и државних фондова“, водили су представници Грађанске читаонице „Пиргос“ из Пирота. За оне који до сада нису имали прилике да на тај начин прикупљају средства за своју библиотеку, ово излагање, иако чисто информативно, ипак је било корисно. Драгоценија су била искуства која су колеге, које су већ сарађивале са невладиним сектором, несебично поделиле са свима присутнима. У служби тога је била и радионица коју је водио Милун Васић, директор библиотеке у Јагодини. Она је имала за циљ да упути присутне како се прате донаторски конкурси и како конкурисати код државних фондова. Охрабрујућа су искуства јагодинске и сомборске библиотеке, које су (по слободној процени аутора текста) највештије у овом послу.
Последњи сегмент семинара се одвијао у просторијама Интернет-клуба Љиг. Тема је била „Интернет и библиотеке“.
Треба рећи да је материјал за семинар садржао и CD који уз програм садржи и малу е–библиотеку у којој су текст Закона о јавном информисању и текст уговора, упутство за писање пројекта корак по корак чији су аутори Chad T. Green и Yvette Castro-Green, као и актуелни конкурси.
Семинар је био прилика и за представљање књига. О монографији о Драгиши Васићу говорили су библиотекари Ратко Чолаковић и Мирко Марковић, а антологију Расцветни цветник, коју је приредио Мирко Марковић, представио је Гојко Тешић. Другог дана семинара библиотекари су походили и манастир Боговађу.
Овакав облик инструктаже библиотекара заслужује сваку похвалу. Разлози су многи. На овај начин се путем осмишљеног дружења, кроз колегијалну едукацију узајамно обогаћује личност библиотекара, а тиме снажи еснаф и унапређује библиотечка делатност. Корист би требало да буде обострана, како за библиотеку као институцију, тако за локалну заједницу у којој она делује, да би се у овом времену транзиције „лутајући путевима који воде у Рим, уз библиотеку лакше стигло у бољу будућност“.

Весна Тешовић

Бор је млад град. У светлу те младости лакше можемо посматрати свеколике аспекте живота јер временска дистанца није велика.
Први завичајни књижевни стваралац кога бележи Библиографија борског књижевног стваралаштва 20. века је Драгољуб П. Илић. Он је са својом супругом, учитељицом Дивном, дошао у Бор 1906. године да образује и васпитава ученике у борској основној школи. Његово име налази се и на списку истакнутих учитеља Бора и околине из 1921. године али, највероватније, убрзо потом са породицом одлази у Београд. Драгољуб П. Илић је био свестрана личност „одличан познавалац школских питања, љубитељ књиге и уметности, посебно наклоњен музичком стваралаштву”.¹ О његовом преданом раду сведочи на својствен начин и Српска библиографија у чијој се четвртој књизи налазе 143 библиографска записа књига које је Драгољуб П. Илић објавио.² То су пре свега декламатори, уџбеници и приручници за наставу музике, историје, српског језика и познавањe природе.
За ову библиографију занимљиве су две његове књиге штампане 1918. и 1919. године. Прву чине два садржајно самостална рада: „Изгнаник”, емотивна, лирска проза, и приповетка „Свете жртве”, а друга књига носи назив Изгнаничке песме. Књижевно стваралаштво Д. П. Илића и мотивски и емотивно одредило је родољубље и трагизам Првог светског рата, а специфичну, борску боју носи последњи циклус Изгнаничких песама „Рудари”.
Из периода до Другог светског рата датира и књижевно појављивање Драге С. Јанковић. Драга је рођена сестра Владимира Ђорђевића, пионира етномузикологије у Србији, и чувеног етнолога Тихомира Ђорђевића. Рођена је у Брестовцу 31. 12. 1872. године где је провела прве две године живота. У њеној рукописној заоставштини налази се роман Маћија, разне приповетке и мемоари, а 1928. штампана је Драгина приповетка „Деца” која је 1927. била награђена на конкурсу Уметничког одељења Министарства просвете.³
Посебно истакнуто место у Библиографији борског књижевног стваралаштва припада и Стевану Живадиновићу (1908–1993). Рођен је у породици путујућих лекара која се 20. новембра 1908. затекла у Бору. Иако су се убрзо одселили, Стеван је именом града у коме се родио употпунио властити идентитет и својим уметничким деловањем целом свету се представио и оставио неизбрисив траг као Ване Бор. Бавио се пре свега визуелним медијима (сликарство, фотографија, филм), акустиком и афирмисао се као експериментатор на пољу надреализма. Међутим, не мање значајан је његов књижевни рад. Када се 1929. у Београду конституисао надреалистички покрет, међу тринаест стваралаца који су му приступили био је и Ване Живадиновић Бор. Његова књижевна дела су највећим делом расута по домаћој и страној периодици. У Поезији надреализма у Београду 1924–1933 (Београд, Рад 1980) објављена су два аутоматска текста и две песме, а захваљујући прегаоцима Музеја савремене уметности у Београду, 1990. године објављене су две књиге које представљају и тумаче Ванетову надреалистичку поетику и дају потпуни увид у интелектуални ангажман Стевана Живадиновића Бора.4
Период Другог светског рата, када је реч о хронологији настанка дела, обележава Борска бележница. У то време, Бор је један од највећих радних концентрационих логора на Балкану и у њега, заједно са хиљадама Мађара и мађарских Јевреја, као принудни радник у руднику доспева Миклош Радноти (1909 – 08.11.1944), песник и филозоф. У борском логору задржава се само три месеца (од 1. јуна 1944. до 21. августа 1944. када је почело повлачење логораша), а сву физичку бол и духовну патњу претаче у стихове којима изражава елементарно људско достојанство. Када је после рата вршена ексхумација лешева из масовне гробнице у селу Абда у Мађарској, у џепу панталона леша идентификованог као Миклóс Раднóти нађена је свеска са натписом „Авала 5”. На првој страни Радноти је на пет језика (мађарском, српском, немачком, француском и енглеском) написао: „Овај нотес садржи песме мађарског песника Миклоша Раднотија”.5 Бригом тадашњег управника Народне библиотеке Бор, Томислава Тешовића, Bori notesz се појавио и на српском језику.
Послератни период, када се у град сливају хиљаде људи да би радили у руднику, има своје карактеристике у развоју културе. Почетком 1946. отвара се књижара „Култура” а културне делатности синдикалне организације Борског рудника биле су значајне не само за Басен, него и за цео град и простор Тимочке крајине.
Иако се прва штампана књиже вна дела борских стваралаца појављују почетком шездесетих година, овај „празан” период употпуњавају специфичне форме као што су усмене новине, зидне новине и тзв. „црвени кутићи”. Њиховим посредством тадашња јавност се упознавала са књижевним радом Душана Брекића, Стеве Протића, Вјерка Аничина и других. Они су читали своје песме, репортаже и козерије, а омиљена форма био је „врабац” у коме су кроз стихове осликавали тадашње негативне друштвене појаве. „Црвени кутићи”, као посебна одељења где се читала штампа и књиге, били су места за одмор и релаксацију. Временом су интензивније снабдевани књигама и постали су претеча библиотека у оквиру погона рудника.6
Континуитет у књижевном стваралаштву Бора, не само када је реч о штампаним публикацијама већ и о некаквом јавном животу у граду бакра, може се сигурније пратити од 1960. године. У то време, као новинари у град долазе Рајко Чукић, већ афирмисани песник, и Божидар Милошевић који је објављивао песме у неким београдским листовима. „Рајко Чукић је био иницијална каписла која је покренула борске песнике”.7
Поштоваоцима лепе речи, било да су конзументи или ствараоци иде на руку и то што је у јулу 1961. у адаптираним просторијама хотела „Турист” отворена, за тадашња времена, модерно опремљена Централна градска библиотека.8 Она својим активностима постаје значајан креатор опште културне климе у граду. Током шездесетих, библиотека је имала осмишљен програм презентација актуелних књижевних токова, организоване су вечери македонских, босанскохерцеговачких, косовских, војвођанских, црногорских и осталих југословенских књижевности. У оквиру књижевних вечери гостовали су Данило Киш, Оскар Давичо, Бранко Ћопић, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Десанка Максимовић, Мира Алечковић, Душан Баранин и многа друга велика имена домаће литературе.9 Библиотека утиче на то да се оснује „Друштво пријатеља књиге” које би окупљало литерарне ствараоце Бора, али и оне који воле књигу.10 Активност Друштва згаснула је под велом заборава, писаних докумената о њему нема, а пратећи написе у Колективу и Борским новинама из шездесетих година, можемо закључити да је Рајко Чукић емисар поетске речи на већини манифестација. Јавности су на страницама локалне штампе представљени радници – песници Мирољуб Голуб11 и Стево Протић.12 Пошто је у тој деценији Бор и саобраћајницама боље повезан са метрополом, бележена су гостовања тада афирмисаних књижевника, али и оних младих чија ће пуна афирмација уследити касније. У локалној штампи, природно, много више места заузимају све остале теме, јер град у том периоду интензивно расте, што је последица снажног рада РТБ-а, а таква догађања имају приоритет у медију. Прати се рад библиотеке, додуше периодично и више манифестационим поводима. Помињу се позоришна гостовања, концерти забавне и народне музике и филмске пројекције. Ако је судити по томе како Колектив прати филмски репертоар може се закључити да о културно–забавном животу грађана највише брине управо предузеће за приказивање филмова „Рудар”. Могу се наћи и занимљиви критичко аналитички текстови: „Како да књига буде свачија” (9. 10. 1962), „Против културног примитивизма” (2. 8. 1963), „Културно забавни живот на испиту” (23. 10. 1964). Али, спомињања локалног књижевног стваралаштва, изузевши већ поменуте часне изузетке, не постоје.
Међутим, о животу не мора да се пише да би се потврђивало да он заиста постоји. Књижевно стваралаштво јесте плод интимних тренутака испуњених унутарњим немирима, грозницом мисли или светлим надахнућима, али своје дарове показује углавном стидљиво, што оку правог поклоника лепе речи не може да промакне. Крај шесте деценије обележиће самостална књига Јована Павловића Кише (Багдала, Крушевац, 1969) и клуб „Еутерпина деца”. Од тада је могуће боље пратити књижевни живот града који је за своје „опипљиве” последице имао листове, штампане зборнике и књиге индивидуалних аутора.
„Еутерпина деца” родила су се почетком марта 1969. године у главама Милете Кузмановића и Мирослава Јовановића. Они позивају своје пријатеље, љубитеље лепе речи, углавном ученике Гимназије и Индустријске школе и 20. марта формира се Клуб младих уметника „Еутерпина деца”. Први чланови Клуба, по речима Мирослава Јовановића, били су: Босиљка Филиповић, Звездан Манојловић, Ђорђе Рех, Верица Радосављевић, Лела Павковић, Јелица Кожукар, Ирена Милошевић. Под тим именом делују до новембра када постају Књижевни клуб Бор. Литерарни рад чланова Клуба остао је забележен у књижевном листу Медитације чији је први уредник била Лела Павловић и који је штампан гештетнером. У 1969. излазе два броја Медитација, а 1970. четири, да би на предлог Жарка Пешића лист променио име у Бакарна река. Наредне две године (1971. и 1972) у седам бројева Бакарне реке улили су се стихови и прозне форме борских литерата.13 Многи од њих своју афирмацију потврђују ван Бора у тадашњој периодици.14 Своје песме објављују у младомајским зборницима које издаје Дом омладине у Зајечару. Сам Књижевни клуб има снаге да 1972. изда свој први зборник Песму бакарне реке. Лист Бакарна река доживео је класичну судбину многих у српској периодици. Иако 1973. својим појављивањем прераста гештетнер и штампа се у Штампарско-издавачком предузећу Бор с намером да буде тромесечни лист за књижевност, уметност и културу, Књижевни клуб је имао могућности да објави само један број. Исто се десило и у 1974, а онда је Бакарна река усахла. На Завичајном одељењу чувају се записници са састанака Књижевног клуба од 1972. до 1974. које је потписивала Наталија Србуловић. У њима нема ни речи о томе зашто је Бакарна река престала да излази, али зато откривају много тога другог. Књижевни клуб је функционисао по строго одређеним правилима. На састанке се морало редовно долазити. Уторком су читани и коментарисани радови чланова, а четвртком су биле теме из књижевности како би се младе литерате училе естетици и књижевно–критичком промишљању. Од чланова клуба се очекивао марљив рад, стална друштвена ангажованост, редовност и поштовање личности рада других чланова. Функционисала је и институција другарске критике и самокритике. Њихов рад је изгледа био под будним оком органа власти који су „оцењивали” вредност поезије. На пример, збирку Милоја Ђуришића судија за прекршаје је одбио да прегледа. Али, и поред свих тешкоћа, млади ствараоци бивају гости и домаћини многим књижевним клубовима у Србији, оглашавају се у седамнаест зборника, а појављују се и самосталне збирке песама Јована Павловића, Кадрије Шаиновића, Стева Протића. Чланови књижевног клуба се труде да приближе своје стваралаштво што ширем кругу људи. Обилазе погоне борских радних организација и у паузама читају радницима поезију.15
Још 1969. у Шарбановцу, под будним оком Милена Миливојевића и Слободана Ж. Ракића, тамошњих наставника и књижевних стваралаца, почиње да излази ђачки лист Јасмин. Најпре у гештетнер техници, за поптребе школе, као један од начина да се стимулишу млади таленти и да се код њих негује чистота стила и књижевног израза, Јасмин ће у седамдесетим годинама прерасти Шарбановац и себе самог и постаће лист борских основаца. Маја 1974. по одлуци главног жирија Политике, кога су чинили Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Десанка Максимовић, биће проглашен најбољим дечијим листом свих „наших народа и народности”16. Велики број ученика, који су прошли „Јасминову песничку школу” Милена Миливојевића у наредној деценији представиће се својим самосталним збиркама. Почетком седамдесетих, библиотека се налази у саставу Дома културе и та несамосталност и материјална зависност битно утичу на стагнацију у раду. Средином 1973, управник постаје Томислав Тешовић, у борској средини већ доказани културни посленик и изузетан љубитељ и познавалац књиге. Он управља библиотеком до 1980. и у том периоду библиотека поново постаје значајно извориште културе и центар културне комуникације у граду. Посебно делотворно за снажење читалачких навика суграђана и формирање књижевног укуса и књижевних критеријума било је оснивање Клуба читалаца. Борани су у библиотеци могли под врло повољним условима куповати актуелне књиге разних издавача и тако богатити властите библиотеке. Такође, у библиотеци су се релативно често могли срести са тада најпризнатијим књижевницима.17 Библиотека постаје место окупљања чланова Књижевне омладине Бора. Постаје место са којег пулсира лепа реч у најразличитијим облицима, што је морало имати утицаја на локалне књижевне ствараоце свих генерација, а посебно на младе.
Када је 10. новембра 1976. основана Књижевна омладина Бора (КОБ) настаје интензивније окупљање младих литерата. Својим деловањем ова организација обојиће и осамдесете године. КОБ ће у периоду од 1976. до 1986. бити издавач шест зборника поезије у којима ће, поред оних већ потврђених песника, своју афирмацију стицати и нова генерација. У издању КОБ-а појавиће се и три књиге индивидуалних аутора (Борска бележница Миклоша Раднотија, Лијепи грешник Марка Војводића и Скок преко коже Јована С. Митровића). Оваква жива активност имала је за своју последицу и то да је Књижевна омладина Бора 1979, 1982. и 1986. добила признање „Смели цвет” као најбоља књижевна организација у Србији.18
Октобра 1985. Бор је био домаћин Октобарских песничких сусрета Књижевне омладине Србије. За најбољег песника установљена је награда „Миклош Радноти”. Учествовало је тридесет младих песника из дванаест градова целе Србије, а поред њих и они већ афирмисани: Драган Колунџија, Зоран Вучић, Рајко Лукач, Србољуб Илић и Живко Николић. Три дана су Борани могли бити сведоци песничких догађања не само у библиотеци, већ и у месним заједницама и радним организацијама, а поетски караван обишао је и околна села Злот и Шарбановац.19
Народна библиотека Бор ће 1986. године покренути програм који својим садржајем и утицајем превазилази библиотечке оквире. То је Мајски сајам књига. Тај први сајам окупио је шездесет излагача из целе тадашње Југославије и, наравно, био прилика за упознавање са најновијим стваралаштвом Танасија Младеновића, Жике Лазића, Данка Поповића, Милана Комненића… 20 У календару културних догађања у Бору ова манифестација ће постати један од најважнијих датума, и у организацији Народне Библиотеке Бор ће дочекати и свој двадесети рођендан.
И те године КОБ је организовао Октобарске песничке сусрете. Овога пута на конкурсу учествује 160 младих песника из читаве Југославије. Посебан гост сусрета је Миодраг Павловић, а уз њега ту су и Љубомир Симовић, Бранко В. Радичевић, Слободан Селенић, Добрица Ерић, Рајко Петров Ного и још двадесетак књижевника који представљају тадашњи поетски врх у Србији.21 Тог октобра 1986. Бор је био домаћин и интернационалних песничких сусрета. Представили су се књижевници из СССР-а, Јапана, Кубе, Енглеске, Венецуеле, Гане, Источне Немачке, Данске, а са њима и Стеван Тонтић из Сарајева, Тодор Јаловски из Скопља и Адам Пуслојић из Београда.
Овакав начин рада КОБ-а допринео је да већ 1987. Октобарски песнички сусрети прерасту у Балканске сусрете младих књижевника. О самим Балканским сусретима, који су се одржали четири године, постоји документација у виду Билтена који су излазили свакога дана, а веома квалитетни, чињеницама богати написи, налазе се у часопису Развитак.22
Тих година (1987–1990) у септембру месецу Бор је постајао књижевни стожер Балкана, а са њим и цела Тимочка крајина, јер су групе учесника сусрета гостовале у Зајечару, Неготину, Мајданпеку, Кладову. Неговање књижевног стваралаштва и стварање услова за континуирани рад на зближавању и ширењу књижевне културе народа балканских земаља, циљеви су и задаци сусрета, записани у правилнику о организовању. Изграђивани су критеријуми за уметничку, културну и друштвену афирмацију младих стваралаца, учесника конкурса, а њихов број варирао је од 130 до 188. За оне већ афирмисане књижевнике, Бор је четири дана у септембру био место стваралачки грозничаве радозналости у истраживању културних посебности и сродности. Њих четрдесетак откривало је сваке године најдубље духовне сродности и градило путеве разумевања. Поред сталних књижевних представљања, Борани су сваке године били сведоци и научних промишљања на теме „Јесмо ли на Балкану” (1987), „Мој поглед на балканску књижевност” (1988), „Балкан на крају века” (1989) и „Балкан као обред и метафора” (1990).

На завршној вечери додељивана су и признања: ”Борски грумен” – за дело инспирисано Бором и Тимочком крајином, настало на самим сусретима (Бранко Петровић, Бранислав Вељковић, Иван Растегорац и Александар Секулић 1987; Славомир Гвозденовић – Румунија, Миљурко Вукадиновић и Радослав Златановић 1988, Стеван Тонтић и Светозар Игов – Бугарска 1989; Фејзи Хепћилинигирлер – Турска и Радомир Брајковић 1990. Од 1988. додељивана је и награда „Вук” за укупан допринос Сусрету (1988. Дмитру Раду Попеску– Румунија; 1989. Антоније Исаковић; 1990. Десанка Максимовић) и награђивана су по три млада писца, учесника конкурса.
КОБ, као један од главних носилаца Балканских сусрета, имала је и задатак да целе године подстиче књижевно стваралаштво у Бору.
И колико год да су се учесници Балканских сусрета трудили да непатвореном кохезионом уметничком снагом надиђу расколе, догађаји који су уследили наредних година дали су за право енциклопедијском тумачењу речи балканизација: „пежоративни израз којим се у међународним односима означава стање расцепканости и заоштрености сукоба интереса у једном региону с малим изгледима да дође до споразумног решења”.23 Управо ти „заоштрени сукоби интереса” сасекли су Балканске сусрете књижевника. Наступило је време када је говорило бојно олово, али када ни штампарско није ћутало.
Сав организовани ангажман протекле деценије почео је видно да убире своје плодове. О томе најједноставније говори статистика издања по годинама. Борски књижевни ствараоци су у пуном замаху. Народна библиотека Бор, желећи да поспеши књижевно стварање, у оквиру Месеца књиге 1992. расписује поетски конкурс. Резултати конкурса евидентни су у зборнику Само пожели.
Јован С. Митровић и Мома Димић 1994. иницирају оснивање Свесрпске књижевне колоније у Злоту. Циљ Колоније сличан је ономе са Балканских сусрета, а резултати (у складу са временом) много скромнији. Прву свесрпску књижевну колонију, маја 1994. походили су: Добрица Ерић, Раша Попов, Даринка Јеврић, Јовица Аћин, Адам Пуслојић, Бојан Јовановић, Момир Лазић, Мома Димић, Мира Алечковић, Милић од Мачве, Зорица Р. Лукић. Друга Колонија, јуна 1995. окупила је Бранислава Антоновича Грушчука (Украјина), Јона Криштофора (Румунија), Свету Лукића, Добрицу Ерића, Небојшу Деветака, Томислава Мијовића, Адама Пуслојића и Зорана Мишића.
Међутим, уместо подршке локалне средине, колонија је изазвала буру незадовољства. Неки су тражили да то буде елитна културна манифестација са врхунским уметницима, неки да буде завичајна како се не би запостављали локални песници, неки нису желели да се на тако шта троше паре… После четворогодишње паузе, у октобру 1999. можда за инат, одржана је и трећа, последња Колонија. Њени учесници су били Саша Хаџи Танчић, Тања Крагујевић, Иван Растегорац, Драгиња Урошевић, Слађана Стојановић, Раденко Лазаревић. Данас о Колонији сведоче два зборника Доброта Злота и бронзане плоче са именима учесника на зиду Злотске пећине.
Без обзира на манифестациона појављивања, књижевно стваралаштво добија на квантитету. Поред оних који су се „школовали” у Књижевном клубу или КОБ-у, оглашавају се, најчешће поетским књигама, и они којима није било битно организовање било које врсте. Борска књижевна сцена расте и Народна библиотека Бор се одлучује да установи награду „Књига године борског аутора” како би методом вредновања утицала на квалитет књижевне продукције. Од 1997. Библиотека расписује и Конкурс за необјављену кратку причу, а најбоље приче са два конкурса штампају се у зборницима чији је библиотека издавач.
Књижевни клуб „Инорог” појавио се 1997. са мотивима потпуно другачијим од оних који су водили „Еутерпину децу”, Књижев ни клуб Бор или Књижевну омладину Бора. Не желећи да праве песничку школу, иницијална група коју су чинили Драган Тешовић, Весна Тешовић, Миодраг Игњатовић, Стеван Ћирковић и Бранислав Димитријевић потврдила је начин којим се најбрже и најјефтиније афирмише аутор, а то је волонтерски рад. Таквим начином рада постигли су да цена књиге буде једнака цени штампе и до 2000. године убележили су тринаест издања (12 завичајних аутора и један са стране). Своју издавачку политику осмислили су формирањем пет издавачких целина: библиотека „Првенац” за оне којима је то прва збирка; „Златоусти” за већ афирмисане ауторе; библиотека „Икар” прихватала је у себе она дела која су из разних разлога одбили велики издавачи; „Off” библиотека настала је да би подстицала експерименталне форме, а „Маслачак” се обраћао деци. За разлику од већине књижевних клубова у Србији, који уживају подршку општине, „Инорог” је опстао, и до ове 2004. године искључиво захваљујући елементарном ентузијазму људи који су окупљени око њега (и којих је све више), показујући да закони тржишне економије не морају да се примењују у свим областима људског деловања.
НАПОМЕНЕ:
1 Жарко Милошевић, Основно школство општине Бор, Бор: Сложена установа
основних школа „Бор”; Параћин: Вук Караџић, 1991. стр. 61–62.
2 Српска библиографија: књиге : 1868-1944. Књ. 4, Београд, 1990, стр. 426–441.
3 Владимир Ђорђевић, Огледи српске музичке библиографије до 1914. године, Нолит, Београд, 1969, стр. 9.
4 Ване Бор. Т. 1 и 2, Музеј савремене уметности, Београд, 1990.
5 Миклош Радноти, Борска бележница, КОБ и Народна библиотека Бор, Бор 1979. Из предговора Александра Тишме, стр. 9–14 и Габор Толнаи, Задња деоница „Стрме стазе”, ШРИФ, Бор, 1984.
6 Слободан Јовановић, Пут књиге у борском крају, ШРИФ и Народна библиотека Бор, Бор, 1989, стр. 68–69.
7 Милан Стојадиновић Бас, „Песништво бисерног Бора” у: Доброта Злота, ШРИФ, Бор, 1995, стр. 126.
8 Колектив, 7. јул 1961.
9 Слободан Јовановић, Нав. дело, стр. 90–93.
10 Колектив, 27. 10. 1961.
11 Колектив, 05. 8. 1964.
12 Колектив, 07. 10. 1966.
13 У јануару 1971. за Бакарну реку пишу: Рајко Лабан, Жарко Пешић, Милета Кузмановић, Видосава Богдановић, Владимир Симић, Живко Аврамовић, Милен Миливојевић, Венко Христов, Душанка Геочиловић, Јовица Ђорђевић, Милоје Ђуришић, Стево Протић; главни и одговорни уредник Бакарне реке Милета Кузмановић. У априлу им се придружују Јелена Урошевић, Наталија Србуловић, Асја Лимановска, Љубиша Игњатовић, Марија Филифер, Игор Вишњиков, Младен Думи трашковић, Александар Милетић, Милица Петровић, Кадрија Шаиновић. У октобарском и децембарском броју, уз неке од поменутих, први пут ће се огласити Драган Руцић, Жика Станчуловић, Мирослав Јовановић, Љубичица Ђорђевић, Мирјана Ђорђевић. У 1972. години у Бакарној реци објављују и Жарко Станојевић, Марко Војводић, Павле Марковић, Новица Павловић, Милутин Марјановић, Веселин Ивковић, Ирена Милошевић, Мирољуб Станковић и Давитко Танчић. Многи од ових аутора биће заступљени у зборницима.
14 Чланови књижевног клуба објављују своја дела у борском Колективу, Тимоку и Развитку (Зајечар), Градинару (Ниш), Трибини младих (Лесковац), Октобру (Краљево), Багдали (Крушевац), Брани чеву (Пожаревац), Одјеку (Сарајево), Просветном прегледу, Раду, Комунисту и Делу (Београд).
15 Борске новости, 5. 6. 1974.
16 Борске новости, 27. 3. 1974.
17 Слободан Јовановић, Нав. дело, стр. 94-99.
18 Награду „Смели цвет” као највише признање додељивао је Савез социјалистичке омладине Србије (Борске новости, 19. 11. 1986).
19 У Борским новостима од 30. 09. 1985. постоји и индикативна опаска новинара да је све било лепо, сем тога што су песници били најчешће сами себи публика. Одвојеност од борске публике проглашена је најкрупнијим недостатком.
20 Борске новости, 31. 5. 1986.
21 Борске новости, 8. 10. 1986.
22 Развитак, бр. 4–5 из година 1987, 1988, 1989. и 1990.
23 Мала Просветина енциклопедија. 1, Просвета, Београд, 1978. стр. 145.

Весна Тешовић

На који је начин прави живот, често трновит и испуњен трагичним догађајима утицао на Вашу литературу? Колико у Вашем делу има аутобиографског и у складу с тим, какво место заузима роман Гори Морава?
Ставио сам аутобиографске моменте у свој роман иако не мислим да је исписивање стварних догађаја и њихово стављање у роман врлина у литератури. Имао сам компликован живот. После смрти другог родитеља живот ми је кренуо врлетним стазама и ја сам једва успео да га преживим. Био сам у три затвора пре Голог отока. Мислим, да сам имао живе родитеље, не би ме ни хапсили. Било им је згодно да повећају број ухапшених и зграбили су мене, а за мном није имао ко да закука и затражи правду. Нисам се најбоље сналазио у животу. Али литературу нисам схватао као место где о томе треба говорити. Када сам изашао са Голог отока имао сам 21 годину и шест месеци, а био сам искусан као неки деда. Знао сам о животу оно што моји вршњаци нису знали и можда ме је то определило да пишем о различитим стварима. А писао сам о потпуно различитим стварима које су мене самог понекад изненађивале. Ја нисам хтео да пишем о боксерима, а испало је да сам написао роман о боксеру који је преведен на 13 језика, штампан код нас у 22 издања и још су два превода у раду. Тог јунака ја у почетку нисам ни видео као боксера, али кад сам га довео у читав низ тешких ситуација у којима севају песнице, где је физички обрачун нешто што је свакодневно, онда сам напросто морао да га гурнем у неку спортску дисциплину где се стичу таква знања. Тако је Љуба Врапче постао боксер. Писао сам о једној удовици у књизи Петријин венац, која живи у неком малом месту које по многим детаљима личи на Бор и борски рудник. Писао сам у причи Лилика о малој девојчици која се налази у опасности да буде одведена у дом. Писао сам о предратном артиљеријском подофициру, а нисам никад био ни боксер, ни удовица, ни девојчица ни артиљерац. Роман Гори Морава је један од текстова који сваки писац гаји на срцу. Ту има доста измишљених ствари као и оних које то нису. Фотографије на крају романа многе су збуниле и ја сам увек говорио да су то фотографије једне породице: дечак од четири године, отац и мајка, баба и тетка која га је преузела после смрти родитеља. У последњем издању Гори Морава, мој издавач Флавио Ригонат није објавио фотографије. Рекао је да књигу види као чисту литературу и мислим да је био у праву. Као што сам се у животу бавио разним стварима, кад год сам писао аутобиографске белешке био сам у недоумици да сам нешто заборавио. Када сте аквизитер и циркузант, пакер коже, када сте кантарџија на вршилици, а онда једног дана постанете књижевник и академик -таква животна прича и мени самом изгледа чудна.
 Објасните нам, како то да један голооточанин својом првом књигом освоји Октобарску награду града Београда?
Био сам голооточанин, доста година сам провео са гладним стомаком. А онда је Александар Ранковић, трећи човек у тадашњој Југославији, шеф тајних полиција и, номинално, човек који је држао Голи оток пао 1966. До тада су све културне установе биле под непосредном контролом тајне полиције. Није било редакције у Југославији која није имала свог плаћеног удбаша. Сви жирији су били под контролом. Па и касније, прича о слободи уметничке речи је прича за малу децу. Неке делове из романа Гори Морава сам објавио као приче. На једном месту стоји реченица: Воз те вечери, зачудо, није каснио. Један „критичар” ми је баш то замерио. Таква је била контрола. Лека Ранковић 1966. пада и цела та структура се за две-три године пореметила. У том периоду ја објављујем Фреде лаку ноћ. У жири за Октобарску награду улази Јеремић који је пре тога написао суперлативни приказ моје књиге. На првом састанку он председнику жирија Душану Матићу скреће пажњу на њу, а на следећем састанку су изгласали мене за победника. Морам да признам да сам био запањен. У исто време сам у великим породичним проблемима. Под отказом сам, немам стан па седим у канцеларији јер немам где да будем. Звони телефон и неки човек пита да ли може да добије књижевника Драгослава Михаиловића. Мени нико до тада није рекао да сам књижевник. Када ми је рекао да сам добио Октобарску награду, могао сам да паднем под сто. То сам рекао свом јако добром пријатељу Ивану Кнежевићу, а он ме упутио да никоме ништа не причам док то за два-три дана званично не објаве, за случај да, ако није истина, не испаднем смешан. Као голооточанин, у Београду нисам имао стан 17 година и ова награда ми је решила многе проблеме.
 Реците нам нешто о својој „мајсторској радионици”, о јунацима који живе живот у Вашим књижевним делима и разлозима због којих сте их обликовали баш на такав начин.
Од детињства имам особину да ми рад не пада тешко, мада је књижеви рад јако психички тежак. Када вам посао не иде, кад седите за столом пет или девет сати, а нисте написали ни једну реченицу онда – шта заправо радите? Тако сам започињао књигу, терао донекле. Онда се појављивала нова идеја, учинило би ми се да бих то пре могао да завршим. Писао бих ту нову књигу, па би ми се десило да треба нешто друго брзо завршити. И тако се нагомилало код мене тих незавршених рукописа. Један од њих је био и Треће пролеће. Једног тренутка сам због болести и страха да ћу умрети, а све ће остати у ритама како је рекао Бранко Радичевић, одлучио да штампам први део Трећег пролећа као приповетку у књизи Ухвати звезду падалицу. Та прича није била лоша, али је могла да се продужи. Тако сада имам и приповетку која се зове „Треће пролеће Срете Петронијевића” и роман који се зове Треће пролеће.
Моји јунаци нису они који се повијају по ветру. Да то умеју вероватно би били много срећнији. Напротив, они имају неку чврстину, можда и претерану чврстину карактера која их води до трагичног заплета. Не знам да објасним зашто сам се опредељивао за такве књижевне јунаке. Књижевна критика и теорија тај начин писања зове сказ, а њиме се обележава говор књижевних јунака из првог лица. Мени је било интересантно што сам могао да говорим на начин који је удаљен од правог књижевног језика, јер то пружа могућност писцу да постигне велики дијапазон, да се користе најпростија и најпростачкија средства, а да у исто време говорите о неким суштаственим стварима живота: који је смисао живота, шта је љубав и смрт… То је онај дијапазон који је постизао (а ја не знам да ли јесам) Достојевски у својим романима. Стално пишеш о неким јунацима који нису као ти и мораш да улажеш све већи напор да разумеш те своје књижевне јунаке. Колико су они ниже на друштвеној лествици, толико треба да постигнеш већу уверљивост. Нико не би рекао да Петрија Ђорђевић или Жика Станимировић могу да говоре о филозофији живота, а они то чине или се бар тако нада њихов аутор. Чизмаше нисам писао са идејом да је Жика Курјак жртва неког притиска старог режима. То је један пикарски, мангупски роман о неозбиљном младом човеку, који на магарцу ујаше у скопски ресторан и из тога произађу свакојаке тешке перипетије, које изводи баш тај војни режим у коме се он, као подофицир, налази. Желео сам само да говорим о људским судбинама које се изокрећу и стављају човека у тешке ситуације из разних разлога. Ти разлози се могу објашњавати и социолошки и политички, али моја идеја је да говорим о најтежим проблемима људског живота и то на неке најнедостојније начине. Лилика је приповетка коју ја пуно волим и, као што је рекао Иван Буњин, Бог ми је помогао да је напишем. Она је опиљак једне друге, неостварене, куд и камо радикалније идеје о заосталој девојчици која се врло тешко изражава. За то нисам нашао решење. Ни Фокнер у свом роману Бука и бес то није успео. На крају се читалац замори непрекидним тумачењима шта је тај малоумни дечко хтео да каже. Саплитање у тумачењу дела на крају упропасти књигу. То је поступак који је за велико поштовање, али није успео. Није успео ни Уликс са позајмљеном причом из Одисеје, јер постаје превише запетљана да не можете да се ишчупате из ње. Литература мора да тече као вода; кад је узмете, да је попијете на душак и да се осећате лепо. Ако она изазива неке тешкоће приликом гутања онда то није успела литература.
 Језик којим Ваши јунаци комуницирају са читаоцем вероватно је један од разлога зашто Ваша литература „лако клизи низ грло”.
Залагао сам се за тај језик у нашој књижевности, који није признат као званичан. У својој књизи Црвено и плаво објавио сам говор у коме се види колико је подручје дисквалификовано Вуковом реформом. Са Павлом Ивићем сам ишао од села до села, 56% становништва Србије је на територији која није призната као књижевна. То је проблем за културу Србије. На том терену се књижевност развија слабије него тамо где је језик прихваћен вуковском реформом. Осим Београда, који има леп језик и представља мешавину разних језичких идиома, постоје само три града у Србији већа од 40 000 људи где се говори исправно, то јест где је локални језик прихваћен као књижевни. То су Ваљево, Чачак и Ужице, факултативно и Шабац. Имајући ово у виду Србија нема разлога ни за какав вуковски фанатизам. Жеља ми је да српска наука, која потиче од Вука Караџића постане и србијанска, бар исто онолико колико и других наших крајева, јер она, колико вуковске крајеве унапређује, толико невуковске уназађује.
 Велики део Вашег рада, не само књижевног, јесте настојање да се голооточка голгота представи јавности. Зашто процес рехабилитације тих осуђеника тапка у месту?
Ја сам 25 година бежао од те теме, а онда сам закључио да ћемо сви изумрети а остаће бљувотине које пишу наши злочинци. То просто нисам могао да замислим и желео сам да та прича постане мало јаснија. Голооточани углавном ћуте, али има и изузетака. Упознао сам једног Боранина, Душана Јанковића, који ми је донео јединствену фотографију Голог отока снимљену 1. маја 1951. У то време сам и ја био тамо. То је она фотографија која је објављена у другој књизи Голи оток. Душан је то украо из канцеларије неког иследника и кришом изнео са отока. То је изузетна фотографија и због тога што су се наши злотвори постарали да острво заравне, униште. Чујем да Хрвати имају идеју да га искористе или као место на коме ће се окупљати ликовни уметници или за ловни туризам. Рехабилитација голооточана никако да се покрене са мртве тачке. Ни ова данашња, кобајаги демократска држава, нема неку жељу да је изведе, тим пре што у друштву постоје разноразне тензије и глупе идеје и што се жртве титоизма између себе мрзе и опањкавају. Голооточани често кажу да им није потребна никаква рехабилитација заједно са четницима. Они други, жртве црвеног терора, кажу да голооточани не заслужују никакву рехабилитацију јер су некада, од ослобођења до резолуције ИБ а, били међу извођачима терора. Они који би требало да изведу рехабилитацију таква гложења једва дочекају и престану да се баве таквим рзмишљањима. Почео сам да причам о Голом отоку надајући се да ћу то завршити за две године. Знао сам шта је урадио Солжењицин својим Архипелагом и надао сам се да ћу и ја то урадити тако брзо. Међутим, чујем сада да је и Солжењицин радио 20 година. Нагомилало се и знање о томе, па вам дође природно да проговорите још понешто. У Политици сам објавио фељтон о томе шта је у нашој терминологији била шиба, а шта шибање. Изашло је 12 наставака. Никако не престајем да радим иако сам мислио да сам са тим стварима завршио и да идем даље.
Изостанак актуелизације овог питања у свету има чисто политичке разлоге. Цео Запад, нарочито Америка, био је заинтересован за рушење социјализма као система. И сада се ту појављују неке пришипетље које су улетеле у логор зато што су браниле СССР. То њих не интересује. У мојој студији Кратка историја сатирања наводим податак да је Тито за Голи оток и несврстане добио од САД-а помоћ и кредит од 105 милијарди долара, прерачунат на крају 1988. године. Југославија је за потезе Јосипа Броза добила за трећину веће кредите и помоћи него што је Немачка добила Маршаловим планом, којим је обновљена цела Западна Немачка. Не знам шта се десило у Југославији кад је добила за трећину више. Сматрао сам да ћу направити медвеђу услугу истини ако се будем у својим текстовима бавио политиком. Желим да ту ствар извучем из политике. Имам у виду одређени терор, а не политику која може бити оваква или онаква. Титова политика, ако се изузму неке ствари, била је кудикамо мекша од оних у Румунији, Бугарској, СССР-у. Али извела је Голи оток и 1944/45. стрељала 150 000 људи без суда и суђења. То је нешто што се заборавља, а нарочито га заборављају они који би да рестаурирају титоизам као друштвени систем.
 Какав је став САНУ по овом питању?
Одељењу језика и књижевности САНУ сам 1992. поднео предлог за оснивање Одбора за Голи оток. То је Извршни одбор Академије прихватио. Поставили су ме за председника Одбора. Али ја нисам научник. Могу да прокљувим неке ствари, али не могу да се бавим систематским научним радом са великим бројем људи. Тај Одбор је био проширен на све политичке затворенике титоистичког режима и није почео никад да ради, тим пре што је српска држава обилазила око тог проблема као око вреле каше. Чак и данас неки људи које ја много поштујем не желе да уђу у суштину проблема који сам нашао у мом досијеу. Досије сам гледао у јуну 2001. и нашао сам да ме министар унутрашњих послова Миодраг Станојевић октобра 1971. године ставио на листу за операцију „Муња”. Поставио сам питање нашим званичницима шта је то значило, али су они избегли одговор.
 Како сте и поред трауматичног личног искуства и свих препрека на које сте наилазили на свом стваралачком путу успели да сачувате себе од мржње и жеље за осветом?
Ви ми одајете признање да у свом раду нисам мотивисан мржњом. Хвала. Знао сам да ако будем мрзео, заступао странку или неку политичку идеју, нећу успети. Не знам да ли сам успео, али ако јесам то је зато што сам знао колико је то велика замка. Заиста нисам желео да се светим. Нити је посао књижевности да то ради.
 Велико Вам хвала на овом разговору.

Весна Тешовић

Фестивал хумора за децу у Лазаревцу од 14. до 16. септембра 2004. г.

Сигурно да нема детета у Србији и Црној Гори, а вероватно и шире, које не би пожелело да прве школске дане проводи попут младих Лазаревчана. Верујући у то да је смех неопходан за раст деце и да је преозбиљност велика штета за целокупно човечанство, деца Лазаревца, а са њима и цео град, живе према упутству Драгана Лукића: Још смеха, смеха, још смеха деци! Тако је било и овог септембра. Три дана Лазаревац је живео свој Фестивал хумора за децу. Деветоро писаца са својим хумористичким стиховима и прозама обилазило је „по утврђеном распореду часова” школе у Лазаревцу и околним селима, јер, како је рекао Алек Марјано у свом „фестивалском прогласу”: Не би било лепо да остану без вица / Јунковац, Степојевац, Вреоци / Велики Црљени, Дудовица. Ту су били и карикатуристи и професионалне и аматерске драмске дружине са својим веселим позорјима. Али, можда је још важније то што су се та три дана лазаревачка деца дружила са 300 својих другара који су се у Лазаревац слили из 40-ак градова Србије и Црне Горе и Републике Српске.
Главни и одговорни за овај тродневни урнебес, смех и песму, центар тог насмејаног дечјег свемира јесте библиотека. По 16. пут библиотека „Димитрије Туцовић” организује овај фестивал. Инициран 1989. године, као културна манифестација којом ће се прославити 100 година постојања града, брижно осмишљен и упорно негован од стране вредних библиотекара, фестивал је прерастао границе библиотеке, Лазаревца и Србије и, користећи смех као ванвременску и ванпросторну категорију, као универзално средство комуникације, постао спона за све вредне, креативне и жељне афирмације. Библиотека расписује конкурс на којем могу да учествују само деца до 15 година. У билтену фестивала Смехокази пише да је ове године стигао нешто мањи број радова, само (!!!) 1683, а подељене су 44 награде за литерарно стваралаштво, разврстано у 12 категорија, и 44 награде за ликовни израз, такође у 12 категорија. Од награђених радова направљена је у простору библиотеке богата и дечје разбарушена изложба.
Весна Петровић, библиотекар из Сремске Митровице каже: Програм Фестивала хумора за децу у Лазаревцу има двосмерни значај: васпитава путем уметности, али и васпитава за доживљавање уметничког дела и за уметничко стварање. Он живи у просторима школа и домова културе, на улицама и у парковима, у записаним причама, у испеваним песмама, у првим нацртаним карикатурама и изведеним представама у многим градовима Србије и Црне Горе.
Фестивалски дани у Лазаревцу сваке године имају и своје озбиљне садржаје. Ове године, посебно значајно за унапређење библиотечке делатности било је оно што се могло чути на трибини „Како фестивал подстиче сарадњу дечјих одељења јавних библиотека”. Колеге из Библиотеке града Београда, библиотека „Милутин Бојић” из Београда, „Глигорије Возаревић” из Сремске Митровице, „Вук Караџић” из Пријепоља, „Стеван Сремац” из Ниша и „Јован Поповић” из Кикинде говорили су о својим искуствима и различитим облицима рада са корисницима дечјих одељења, који као своју последицу имају и учествовање на Фестивалу хумора у Лазаревцу. Том приликом се показало како њихов континуирани креативни рад са децом у локалним срединама развија активан однос према књизи, буди и негује маштовитост и стваралачки дар и на тај начин васпитава младе људе да до краја живота буду прави уживаоци лепе речи и књиге уопште. Због тога библиотеке, ваљда, и постоје и зато је било драгоцено чути какве „мале тајне” у раду са децом примењују „велики мајстори библиотекари”.
Библиотеку „Милутин Бојић” из Београда у Лазаревцу су представљали директор Јасмина Нинков, Љиљана Милошевић, библиотекар који води радионице са децом са посебним потребама, и Александра Вићентијевић, која води курсеве креативног писања. Колегиница Љиљана Милошевић открива Бележници „кључ за тајна врата” радионице са хендикепираном децом.
Програм Библиотеке „Милутин Бојић”, као савремене библиотеке, подразумева сарадњу са другим институцијама и организовање програма ван библиотеке. Тако је успостављена сарадња Друштва за помоћ ментално недовољно развијеним особама „Палилула” и библиотеке, која се активно укључила у рад са хендикепираном децом. Ово удруживање допринело је побољшању односа деце са хендикепом са осталом децом и пробудило је њихово интересовање како за књигама тако и за библиотеком, као местом где могу самостално узимати и разгледати књиге. Посебну радост представља то што сами могу да бирају и одлучују коју књигу желе да читају. Библиотека је постала „посебно место’’ у коме се осећају пријатно и заштићено.
Радити са хендикепираном децом представља огромно сазнајно искуство и за водитеље радионице и за полазнике. У том процесу активно учествују и одрасли и деца. Ту сва питања добијају одговоре, ма какви они били, ту се прича и ћути, пева и слуша музика и игра, игра…
Прво правило радионице је да НЕМА ПРАВИЛА. Друго правило: ИГРА ЈЕ СУШТИНА СВЕГА.
Радионице се одржавају два пута недељно. Дужина радионице је од 2 до 3 сата. Радионица започиње поздрављањем. Водитељ се поздрави са сваким понаособ, а онда се они међусобно поздраве (рукују се, потапшу по рамену, загрле и сл.). Додир је важан облик комуникације. Потом се креће у акцију. Вежбе покретом могу бити:
1. Ветру у сусрет (шта раде када је ветар благ, а шта на поветарцу, када је јак, када је олуја и сл.). Како се крећу, да ли се пусте низ ветар или не и сл.
2. Будимо:
-птица (како лете птице, мале, велике);
дрво (корен, стабло, лист – расту као дрво);
вода (поток, река, море – пронађу покрет);
плава боја, црвена, жута (изнађу покрет који за њих значи плаво…) и др.
3. Ход (како корачам кад сам):
весео
тужан
љут
када се шуњам,
када шетам (сам, са неким и др.)
Дужину трајања вежби процењује водитељ радионице. У случају отпора, вежба се прекида.
Други део радионица предвиђен је за креативан рад у трајању од 60 до 90 минута и он обухвата:
цртање (оловка, дрвене бојице, пастел),
сликање (водене бојице, темпере, колаж),
вајање (пластелин, глина),
ручни рад (ткање, израда мањих предмета од вунице, папира, картона…),
или радимо неку причу на основу неке књиге (мање) или сликовнице коју сами изаберемо, цртамо (обучемо принцезу, принца, миша, саградимо им дворац, засадимо врт…), глумимо уз кратак дијалог, измислимо нови лик и убацимо у причу.
Последњих пола сата радионице користе се за релаксацију. Најчешће се слуша музика, певамо и плешемо заједно. Саставни део радионице је и мања закуска (сок, кекс, чипс, и сл.) као награда за уложени напор, уз обавезне похвале сваком појединачно.
Оно што се показало као добра пракса јесу поруке. Одредили смо једну кутију у коју свако (ако жели) убацује своју поруку. За нас, ту се налази „кључ за тајна врата”, као што су врата снова, смеха, жеља, љубави и сл. Овакав приступ нам је олакшао пут до неких доживљаја које им је било тешко да вербализују јавно. Свака порука се заједнички решава (ако то желе).
Тешко је овако информативно описати начин и суштину рада у радионици. Понекад ништа од предвиђеног не функционише, јер је довољно да једно или двоје деце одбије да учествује, па да им се прикључи одмах и остатак групе. Стога је план о току радионице флексибилан и често се деси да се неколико идеја које не прођу замене новим. Игра је увек оно што се може увести, а што је највероватније да ће бити прихваћено. Једино правило које би требало да важи је да се радионице не прекидају. За њих је континуитет знак сигурности. У раду са хендикепираном децом увек мора да присуствује стручно лице.
Шта нишке колеге чине да би се деца анимирала да посећују баш библиотеку и да би се спријатељила са књигом, сазнајемо од Саше Луковић-Васиљевић.
У раду са децом корачали смо полако, али сигурно.
Први корак је био – уређење просторија библиотеке. Данас је Дечија библиотека у Нишу један изузетно пријатан кутак за малишане.
У читаоници библиотеке посебно је ограђен кутак за децу предшколског узраста (са клупицама, јастучићима, луткама, прибором за цртање и малим изложбеним простором намењеним баш за њихове радове). Када уђу у тај простор, малишани се осећају „као код своје куће”. Родитељи им ту нису потребни, све сликовнице су им доступне. Често их на „њиховом” сточићу чекају и бомбоне.
На неколико ударних пунктова налазе се панои, огласне табле и излози. Све то мора да скреће пажњу, а препуно је информација (конкурси, информације о томе шта се дешава у граду, анотације, обележавање јубилеја, изложбе дечијих ликовних и литерарних радова).
Корак број два – покретање акција: НАЈ–ЧИТАЛАЦ, НАЈ–ПИСАЦ ЗА ДЕЦУ и НАЈ–КЊИГА ЗА ДЕЦУ. Од тога који писац добије највише гласова зависи кога ћемо позвати у госте.
Трећим кораком је Светски дан књиге за децу (2. април, Андерсенов рођендан) добио почасно место у плану активности Дечијег одељења. Три године за редом расписује се литерарни и ликовни конкурс за основце Нишког региона. Тема је слободна, а сам облик манифестације мења се из године у годину, вероватно док се не искристалише најбоља варијанта. Тог или тих дана све је посвећено стваралаштву за децу и дечијем стваралаштву.
Прве године тај дан био је посвећен Андерсену: двориште библиотеке било је декорисано „као из бајке”, на великим паноима били су изложени ликовни радови деце-илустрације познатих , али и сасвим нових бајки; гимназијска драмска трупа, у бајколиким костимима извела је представу – колаж Андерсенових бајки, а на крају је за сву децу приређен коктел – као у дворцу. Награђена деца су била гости Данске амбасаде у Београду (наравно, све у организацији библиотеке).
Наредне године манифестација је трајала два дана: литерарни дан – када је најбољима на конкурсу награде уручио песник Мошо Одаловић и ликовни дан – када је у дворишту библиотеке направљен прави атеље са четрдесетак штафелаја. Док су деца илустровала најомиљенију књигу, драмска трупа средњошколаца представила се колажом драматизованих најзанимљивијих делова романа Градимира Стојковића.
Ове године деци је приређен сусрет са Тодетом Николетићем, а деци целог града је поклоњена његова представа – мјузикл: „Како сам настао ја пре мене”.
Након посете Лазаревачком Фестивалу хумора за децу, а са досадашњим искуством у организацији прославе Светског дана књиге за децу, аутор ових редова обећава да ће Андерсенов рођендан наредне године бити прослављен на опет нов начин.
Четврти корак је начињен 2003. године – Фестивал витезова дечијег песништва у Нишу. Караван песника окупљених око часописа Витез био је гост Дечије библиотеке, а потом је изведен програм у Великој сали Дома Војске. Заједно са песницима рецитовало је више од хиљаду малишана. У програму су учествовала и деца из Ниша (финалисти „Мајске песме”, плесни клубови), програм је водио Миња Субота. Пошто су се сви сагласили да је нишкој деци оваква врста програма потребна и пошто је након овог фестивала посећеност Дечијој библиотеци нагло порасла, ове јесени, тачније 4. новембра, организовали смо опет Караван песника. Овог пута у каравану је било ни мање ни више него 16 песника, да не рачунамо водитеља, кантаутора, глумца и децу из Ниша. Призор је заиста био велинчанствен. Било је лепо чути Пера Зупца, Добрицу Ерића, Љубивоја Ршумовића, Душка Трифуновића и остале како позивају децу да дођу у библиотеку и постану њени чланови. И већина деце их је послушала!
Најновији програм јесте Књижевни клуб за младе (до 15 година). Он је у самом повоју и још га нисмо „крстили”. Кроз њега, уз помоћ људи добре воље, хоћемо да афирмишемо талентовану децу Ниша.
Знамо да су многе наше колеге из других градова одавно већ у пуном трку, али ми у Нишу, „корак по корак”, тек хватамо залет, надамо се, на правом путу.